ПРОСВЕТНА БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ IV. Књига. Проф. Лазо М. Костић О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ИЗЈАВЕ СТРАНАЦА НА УСПОМЕНУ ВУКУ СТ.

Transkript

1 ПРОСВЕТНА БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ IV. Књига Проф. Лазо М. Костић О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ИЗЈАВЕ СТРАНАЦА НА УСПОМЕНУ ВУКУ СТ. КАРАЏИЋУ ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ. ИЗДАЊЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ. ХАМИЛТОН 1964.

2 Штампарија Канадски Србобран 175 Barons Avе. N., Hamilton, Ont., Canada.

3 ВУК СТЕФАНОВ КАРАЏИЋ Рођен 25. октобра у Тршићу, западна Србија. Умро 26. јануара у Бечу, Аустрија.

4 Поводом стогодишњице смрти српског генија ВУКА СТЕФАНОВА КАРАЏИЋА Српска народна одбрана у Канади клања се његовој сени. Заслуге Вука Ст. Караџића за српски народ ненадмашне су и незаборавне. Јубилеј даје само повода да се и најшира јавност сјети тих великих заслуга српског великана Вука, и да се његове заслуге достојно истакну. Вук није нити ће икада од Срба бити заборављен. Али нови догађаји, толико трагични, чине да се о њему не може онако често говорити како он заслужује. Захвални Срби не могу пропустити његов јубилеј а да га не истакну у први план, као што је он и заслужио. Смрт српског генија Вука Ст. Караџића оплакао је и ожалио цео српски народ. Па и сада ће приликом стогодишњице његове смрти цео српски народ да му укаже достојно признање. Али авај они на дому, а ту је огромна већина, ту је српска снага, неће моћи и неће смети да истичу његове заслуге за Српство, јер се тамо свако истицање Српства проглашује злочином. Ми, опет, у слободном свијету немамо све оне могућности да величину Вукову прикажемо као што треба. Па ипак се мора и дужност нам је да дамо оно што се може. Главно је не пропустити овај јубилеј, као што смо пропустили многе друге. То је руководило Српску народну одбрану у Канади да макар и скромним прилозима обележи овај јубилеј, као што је обележила и 150-годишњицу рођења Његоша. Вукове заслуге су не само многобројне, већ и многоврсне. Он је као реформатор српског правописа утемељитељ и нове српске културе, као што је Св. Сава био оснивач првобитне српске културе. Вукове заслуге су нарочито велике у два домена: у домену српског језика и у домену српских народних пјесама. Он је ударио основе савременог српског језика и њему се највише може захвалити сјајан успон тога језика.

5 Он је с тим дао основу за развој српске књижевности и српске писмености, чак српске културе уопште. Он је пружио скоро прве савремене обрасце, и понајлепше, српских народннх пјесама. Зато је С. Н. Одбрана у Канади ријешила да скромним прилозима обележи ову делатност оца српске књижевностн, Вука Стефанова Караџића, указујући само на неке резултате и успјехе његове огромне делатности и заслуге за Српство. Она је усвојила предлог свог сталног сарадника и пријатеља, проф. Лаза М. Костића, чија архива о српским питањима садржи непроцењиво благо, да С. Н. О. изда збирку мишљења странаца о српском језику. При томе биће објављене и две стручне расправе проф. Л. М. Костића у вези ових питања. Нажалост, Српска народна одбрана није била у стању да објави веће прилоге. Ипак и овим скромним прилогом она испуњава свој дуг према једлом од најзаслужнијих Срба цијеле наше историје, и још једном изражава његовој успомени поштовање њој достојно. Претседник С. Н. О. у Канади.

6 П Р И С Т У П СА СТУДИЈОМ О ЈЕЗИКУ УОПШТЕ И ВУКОВИМ ЗАСЛУГАМА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК. Ако један српски писац има да обележи својим радовима јубилеј Вука Караџића, ништа лакше од тога. Стотине тема би могао да обради па да све повеже са именом Вуковим, и то да повеже истински а не само фиктивно. Јер је Вук био многостран и разноврстан. Он је у више области крчио пут српској мисли и српској писмености, српској култури уопште. Проблем је и дилема је: коју међу многобројним темама одабрати да се Вук достојно прикаже. Не да се она пронађе, већ да се у великом мноштву одабере. И ми смо стојали пред том дилемом. Слобода нам је била утолико ограничена, што смо били везани омеђеним обимом дела. Вук је био пионир нарочито у два сектора : у погледу српског књижевног језика и у погледу народне песме. Он нас је ту увео у културан свет, он нас је прославио (и себе и нас, одн. преко себе све нас Србе). Определили смо се да Вуков јубилеј обележимо и повежемо најпре са српским језиком. Вук није створио српски језик, није створио чак ни српски књижевни идијом, није га он ни модификовао, ни речи своје није му додао или одузео. Али он је тај језик фиксирао, а то значи много. После њега није више било колебања у писању. Он је одабрао и прогласио општим српским наречјем најбоље међу њима, херцеговачко. Он је истакао оно наречје у коме су скоро све српске народне песме спеване. Он му је дао спољну књижевну форму, установивши и упростивши начин писања (реформа српског писма, која је такође углавном Вуково дело!). Он је тај језик учинио доступним странцима и интересантним за странце. Нико мањн него Јакоб Грим није написао прву Српску граматику, опет захваљујући Вуку. Он је српски језик прокламовао да се тако изразимо и прославио. I

7 Други писци, већег ранга и далеко компетентнији од нас признају Вуку код српског језика и неку креативну улогу. Да би читаоци видели шта они тврде и како то образлажу, пренећемо њихове мисли директно, не мењајући и не додајући ништа, не кометаришући чак ништа. Читаоцима стоји на вољу да усвоје или не усвоје њихова гледишта. Два писца ћемо цитирати, оба која су између ратова највише и најбоље о Вуку писали, једног Србина и једног Немца: Љубомира Стојановића и Хермана Вендела. Први је издао једну једнако монументалну колико магистралну књигу о Вуку, други је о њему написао једну засебну студију и у многим другим радовима се на њ освртао. Његова дела цитирана су на крају ове књиге, после студије Вук и Немци, па ћемо се у бројевима на њих позивати. Вук је творац данашњег књижевног језика српског, тврди најбољи познавалац Вука, академик Љубомир Стојановић (у књизи Живот и рад Вука Стеф. Караџића, 1924., с. 731). Али продужује Љ. Стојановић Вук није до тога дошао одједанпут, већ је то плод дугог и трајног проучавања народних говора по свима крајевима куда је путовао или с људима у додир долазио.... Тако је, одабирајући што је боље, усавршавао свој књижевни језик, док није постао онакав каквим је писао од четрдесетих година. Тај језик, којим у целини узевши не говори маса народа ни у једној покрајини, опет је чист народни језик, јер у њему нема ничега што не би било у народном језику неког краја. То је облагорођени књижевни језик српски На стр пише Љ. Стојановић: Вук, на основу народног говора и дотадашње несавршене азбуке и правописа, ствара српски књижевни језик и савршену (уколико је то уопште могуће) азбуку и правопис. Стр. 725: Вук се први почео бавити описивањем српског језика. У његово време биле су на српском четири граматике за туђе језике, а ниједна за српски.... Он је оснивач науке о српском језику, коју је даље разрадио његов ученик Даничић и његови следбеници.... Копитар га је назвао граматичким генијем.

8 Стр. 727: Вук је унео и одомаћио у књижевности народни језик и удесио тако савршену азбуку, да је најбоља међу свим азбукама модерних језика.... Стр. 732: Вук је творац чисте српске прозе и стила. Он је први почео писати онако што говори бистар и речит сељак који језик осећа, и према томе не може ништа рећи што би било мутно и нејасно, што не би одговарало току мисли које се у његовој глави рађају, или начином који би био противан духу језика. Тадашњи књижевници који су свршили више школе навикли су се и мислити немачки и латински, и пишући српски излагали су своје мисли начином који одговара духу латинског и немачког језика.... Од Вука су српски књижевници научили како треба не само правилно граматички писати, већ како треба и мислити српски. Ево шта о томе пише Херман Вендел (1, 31): И у време кад је велики устанак Карађорђев протурио име Србина чак кроз топовску пуцњаву Наполеонових ратова у уши Европе, српска литература беше једва што друго него један празан појам, јер јој је недостајао важећи језик писања.... Говорећи о Вуковом скупљању и објављивању српских народних песама, Херман Вендел каже (нав. дело, с. 35): То му је дело испочетка имало за циљ да подигне народни језик на језик писања и да уведе један јасан и конзенгвентан правопис. Сакупљање и издавање народних песама, народних прича, пословица, које је он вршио свакодневно, требало је да доведе свежу крв језичној реформи а тек потом да српски народ упозна са самим собом и страни свет са српским народом. Вук је увек изнова понављао да за језик писма треба да послужи језик Срба са села, далеко од вароши, и није тајио да је српски све гори што више господе живи у том месту. Посветивши језик говедара за језик литературе, он је извршио неку врсту експропријације експропријатора, експроприсање танког слоја господе у корист широке масе народа....

9 Он је са поносом доцније сам говорио да му је судбина уделила високи задатак да створи српски писани језик и да српску књижевност постави на нове основе. (Вендел, с. 43). Херман Вендел признаје сам да ниједан алфабет модерних језика није достигао Вукову азбуку и да мелодија писаног језика за који се Вук борио може да конкурише италијанској. У својој великој књизи Борба Југословена за ослобођење и уједињење (2) пише Херман Вендел: је изашло прво издање великог Речника, који је био предодређен да постане триумф српског језика и на коме су остали словенски народи морали Србима још дуго да завиде. Он је садржавао 27 хиљада речи из народа, док је друго издање донело 47 хиљада (стр. 183). Само једну генерацију после Шлецера који се жалио да наука не познаје српски народни језик, био је тај језик не само јако обележен у граматици и речнику Вуковом, него је писани језик постао најдејствителнија полуга за развијање националног осећања код Срба. Пошто је Вук, корене нашао у народности Србије, Босне и Херцеговине, то је ова самосвест добила балкански печат и деловала као скоро неко озрачење српске државе према духовном домену. (с. 187). Мало пред тим пише Вендел: Начинивши масу носиоцем духовног живота литерарним оплемењењем народног језика, уводећи све Србе под кров истог писаног језика, нагомилавши језична блага са целог настањеног предела Српства као заједничку имовину, Вук је више него сви други заједно помогао да се пробије национални осећај Срба, који је носио печат Француске револуције и немачке романтике. Он је на тај начин моћно утирао пут српском јединству, због чега га Скерлић назива као можда главног творца српског иационализма у 19. столећу.... У једној засебној расправи о Вуку, објављеној на српском језику (8) тврди Херман Вендел скоро исто. Потпуности ради цитираћемо је дословно (стр. 200):

10 Исто тако је деловало на буђење свести код Срба и то, што је Вук при извођењу реформе језика узео за основу прост, неизвештачен, неискварен и неистрошен језик народа; што је за књижевни језик узео језик земљорадника и говедара, што им је преко песме и приче указао на њихову прошлост. Вук је испитивао и сакупљао народне умотворине по свима српским областима, без обзира на државне границе и веру. Последица је тога била да су се Срби почели осећати сви као једна културна целина.... Као што читаоци виде, баш у овом домену су Вукове заслуге неизмерне и ненадмашне, оне су примарне баш овде, а на свим осталим пољима секундарне. Зато смо се решили да поводом Вуковог јубилеја потсетимо српску читалачку публику, из слободног света, разасуту по свим пределима где се српски не говори, на лепоту и важност њиховог материнског језика. Да га не забораве, да га интимније пригрле. Кад бисмо ми сами хвалили свој језик, то би било без дејства, без ефекта, без моралне подршке. Личило би на самохвалисање појединаца. Најлакше је то, али и најнеукусније. Довде смо говорили о заслугама Вука за српски језик; у самој књизи, у мериторном делу, како се то правним језиком каже, навешће се особине и лепоте српског језика како то странци налазе и истичу. Овде нека нам је дозвољено изнети нека општа запажања о језику, о језику уопште, о његовом значењу за народност и за културу сваког појединог народа, па и нашег. Прво ћемо цитирати професора Универзитета у Хајделбергу Фридриха Панцера, који је у једној ректорској беседи изнео дивне мисли о народности и језику (9). Ту је изос. казао: Јер у свим временима, у најновијим чак више и јаче, језик је тај који народности даје битну подлогу. Језик је скоро једина чињеница сваког народа која се може статистички захватити; она несумњиво остаје и битна претпоставка за његово образовање, већ и због тога, што једино она пружа могућиост да се без муке и стално обављају саопштења о ономе па чему се заспива јединство нације и свест о II

11 том јединству... Ако је јединствен језик претпоставка народности коју, широко узевши, он тек ствара, он је у исто време, још од почетка, израз, дакле творевина оног народа коме припада, он је огледало његове посебности... Јер он живи и кад личности које га говоре умру; њим се народност даље предаје и преноси, он је непостављени васпитач народности. Погледи, осећања и мишљења отаца који су га створили, стално у њему дејствују и врше увек моћан уплив на све који једнако говоре. Језик постаје помало велики архив, у коме остају сачувани сви доживљаји нације и то не као прашљиви пергаменти, већ као вечно живи, увек речити сведоци њеног настојања и њених патња. Из језика, опет, они дејствују натраг на покољења која настају, и тако те снаге делују незадрживо, безразлично, тамо и овамо, вековима, миленијима, пружају један другоме златне посуде.. Писац говори о другим факторима народности, да се опет врати на језик: Јасно је да, изнад ових посебних отисака, у мору заједничког језика пенуши и таласа се битна посебност читавог народа, да он свему даје укус и боју. Вилхелм фон Хумболт је, још давно, чврсто нагласио колико су дух и језик једног народа једна иста ствар.. Тиме је речено да наш језик не може да буде ништа друго него душа нашег народа која је постала звучна, јер и душа и судбина су такође, према видовитим речима Клајста, једно и исто.. (Фридрих Панцер је познати немачки германиста и фолклориста. Рођен је у Чешкој 1870., до пре неку годину био је још у животу. Био је професор у Фрајбургу, Франкфурту, Келну и Хајделбергу, где је најдуже предавао). Изнећемо неколико реченица великог швајцарског културног и уметничког исгоричара Јакоба Буркхарта, рођеног у Базелу 1818., умрлог у истом граду, чији је члан једне патрицијске породице био, Био је најдуже професор у Базелу и понос тога универзитета као и швајцарске науке. Он је казао о језику: Јер је језик најнепосредније, у највишем смислу специфично обелодањење духа народа, идеална слика тога духа, најтрајнији материјал у који народи постављају супстанцу свог духовног живота, нарочито у речима песника и књижевника.

12 Сам Јакоб Грим, оснивалац (са братом) модерне науке о немачком језику, који се доста пута цитира и у главном тексту ове књиге и у Поговору (расправи ВУК И НЕМЦИ ) и о коме се дају на одговарајућим местима биографски подаци, написао је био једну пажње достојну расправу под насловом О пореклу језика (11), која почиње овим печима: Наш језик, то је наша историја У средини текста налазимо ове ставове: Од свега што су људи пронашли и измислили, за себе чували и другима саопштавали, од свега што су изнели у заједници са природом у њима положеној и створеној, од свега тога изгледа да је језик највећа, најплеменитија и најнеопходнија имовина. Настао непосредно из људског мишљења, прилагођавајући се њему (мишљењу), одржавајући с њим корак, он је постао опште добро и наследство свих људи. Он се никоме не одриче (не отказује), јер нико не би могао да га се одрекне као ни даха. То је тековина која нам у исто време пада лако и тешко; лако, јер од најранијег детињства ми утувљујемо особине језика, оне су утиснуте у нашему бићу и ми се неосетно домажемо дара говора, као што један другоме читамо изразе (лица) и покрете, чији су преливи бескрајно слични и различити као и код језика. Песништво, музика и остале уметности припадају повлашћеним људима, језик је имовина свих нас. Па ипак је веома тешко поседовати је у потпуности и најтананије докучити. Велика маса допире до половине залихе речи или чак до још мањег дела.. Стари Грци, зачетници европске културе, гледали су у језику нешто божанско. Епикур је писао да се богови служе грчким језиком или неким њему веома сличним. У категоријама лепоте, стављали су језик на прво место. По истом Епикуру су богови људима даровали у језику највећу радост постојања. Само једно има веће од тога, а то је песма, мада она није нншта друго него украс језика. То је цват језика. Боговима не може нико ближе да доспе из наших низина него кроз језик и песму. Обоје сачињавају највећу људску срећу и што је још важније обоје носе човека, помоћу њега самога све више и више, у чисту радост и у највишу, најчишћу хуманост. Позната је, и свуда се цитира, ода руском језику од великог руског романсијера и приповедача Ивана Тургењева ( ), који је чешће живео у иностранству, нарочито у Француској, и ту чезнуо за својим језиком.

13 У тој песми у прози Руски језик, написаној 1882., налазе се и ове речи: У данима сумње, у данима тегобних размишљања о судбини моје домовине само ти си ми подршка и потпора, о велики, моћни, слободни руски језику! Кад тебе не би било како би човек издржао да не падне у очајање гледајући све што се у завичају збива? Али не сме се веровати да такав језик није дат великом народу.. Нека је, на крају, дозвољено изнети неколико речи одушевљења српском језику српског књижевника Петра Кочића, из Босанске Крајине ( ). То је била његова жалба и његов протест поводом кварења српског језика од некадашњих окупаторских власти Босне и Херцеговине, што се сад понавља у целој земљи где Срби живе. Он је рекао: Нас обузима наизмјенично гњев и сјета, посматрајући како се бездушно насрће на драгоцјену духовну тековину народну, на чистоту и љепоту народног језика. Сјету дубоку у души носимо што смо слаби и немоћни да заштитимо од профанисања и обесвећења свој велики и силан језик, који нас својом обилном и сјајном традиционалном књижевношћу, својом кристалиом чистотом и планинском свјежином свога даха храбри и соколи да не клонемо на путу живота, на путу вјековног посртања и страдања, на путу падања и устајања. Захваљујемо свима који су омогућили појаву овог дела, нарочито претседнику СНО г. Милутину Бајчетићу и члану Уређивачког одбора Канадског Србобрана г. Лазару Стојшићу који је извео све техничке радове. 6. октобра Ветинген, Швајцарска. Л. М. Костић

14 1. СЛОВЕНСКИ СТРУЧЊАЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. Неће нам се замерити да коло отворимо са словенским стручњацима, јер је њих било највише, јер су се први јавили, и јер су ствар не само најтемељније него и најинтимније проучавали. Они су српски језик испитивали у склопу свих сло венских језика и дали ванредна упоређења која се морају отргнути забораву. Прво ћемо цитирати чешке и словачке слависте, који су у почетку прошлог века засновали Науку о славенским језицима или тзв. Славистику и који су први указали свету на различност и сличност словенских језнка, на њихове карактеристике и особине. Пре свих треба цитирати тзв. патријарха Славистике Јосифа Добровског, иначе језуитског калуђера и ректора католичке богословије (живео од до 1829.). У својој збирци Слованка писаној и први пут изданој сасвим на почетку прошлог века (1) он категорички тврди да је само српски језик директан и неспоран потомак старог словенског језика. Ја имам друго издање те његове збирке из нешто доцнијег времена и у њој, на стр. 168, каже Добровски (дело под 2): Без обзира на многе русизме који су се ушуњали у новију Библију и остале књиге, ипак словенски црквени језик припада више Србима него Русима. Стога га ови (Срби) с правом незивају славено-сербски језик. Такође су некад Срби писали, уколико су могли, у овом старом језику, а не као што сад треба да постане мода, пола руски а пола просто српски, иако међу свим Славенима никојој нацији не може бити лакше него рођеном Србину да правилно пише и у књигама одржава чисти словенски језик...." На другом месту у истој књизи (стр. 244 ид.) каже Добровски из. ос.: Не може се овде претпоставити да је у време кад је писано словенски (мисли старословенски ЛМК) тада и говорен само један словенски језик из којега би се постепено развили сад тако различити дијалекти. Само садашњи српски језик се из њега образовао, и покварио. Остали удаљени дијалекти нису се развили из њега (старословенског) већ поред њега.... I

15 ... Како је дошло до тога да је данашњи српски језик мање сличан староме него руски? Одговор: Руси су прекрајали мало по мало српскословенски језик према својим граматичким калупима, узимали су из њега речи и изразе поред нових значења, који стари словенски језик у најстаријим рукописима, где словенски језик још није био измењен или је био сасвим мало измењен, није имао или није познавао. Па ипак ће Србин оно што је Русу неразумљиво у словенском језику врло често моћи да успешно објасни из савременог срског језика.... Даље каже: Ћирил је био из Солуна и тако је српски језик у младости научио и говорио.... Још даље, у истом напису:... Тако има баш Србин најнеспорније право да тврди да је старо-словенски или црквени језик његова некадашња својина, у шта он није никад сумњао. Чак је то Матија из Мијехова знао. Он пише (Mathias von Miechow): In ecclesiis Rutenorum linqua Sеrviorum, quae est slauonica, diuina celebrant, legunt et cantant. De Sarmat. I. II. cl. p (У српском преводу то гласи: У рутенским украјинским, ЛMK црквама славе Бога, читају и певају ма српском језику, a то је словенски ). Доцније је Добровски, у својој студији о Словенским апостолима Ћирилу и Методију" (3, стр. 132) вешто модификовао то своје гледиште али га није демантовао, како многи тврде. Он тамо пише: Матија Мијеховит назива језик руских цркава српским без икаквих премишљања, иако је просги српски језик његова доба био већ често испремешан турским речима и већ у многим облицима отступао од старословенског или старосрпског. Чак и данашњи Срби називају један стари српски црквени зборник Србуља, који је, како Вук примећује, ближи српском дијалекту него нова руска издања. (Добровски документује то појединим изразима). Према томе су глаголитске књиге проистекле из српскога. И код израде словенске граматике, и код брижног упоређења старих текстова, све сам се више уверавао да је Ћирилов језик био неизмењен српско-бугарско-македонски дијалекат. (Према Добровском, у 9. веку је то био један језик).

16 Матија Мијеховит (Mathias Mechovius, Maciej z Miechowiat. Maciej Miechow) био jе један пољски полихистор: апотекар, лекар, свештеник. Рођен у месту Миехова, умро у Кракову. Био је лични лекар Сигизмунда I., после каноник. Има много радова из историје. Његова Хроника Пољака (на латинском) изашла најстарија је историја Пољске (допире до године). Он је, дакле, називао језик којим се служило у православним црквама језиком Срба. Спомиље Рутене (Украјипце), јер је само њих слушао у своме суседству. И Јернеј Копитар јe заступао испочетка то гледиште, да га после напусти. У својој Граматици словеначког језика, изашлој сасвим у почетку ирошлог века у Љубљани (4), он пише: Види се, дакле, да је дијалекат два брата-апостола, који су га у свом родном граду Солуну морали да науче још у детињству, да је старо-српски дијалекат био дакле ту да се подигне за књижевни језик Словена (као доцније тоскански у Италији или горњосаски у Немачкој), да би бар успоставили духовну везу разбивени делови једне тако распрострањене нације. Доцније је Копитар ово мишљење разводнио, а у науци није усвојено. Али је интересантно као слика одушевљења и решпекта према српском језику првих слависта света. Јернеј (немачки Бартоломеус) Копитар, рођен је у Крањској 1780., умро у Бечу Био је покровитељ Вуков и иницијатор многог његовог дела. По занимању цензор словенских књига у Бечу. Сад ћемо цитирати Словака Павла Јосифа Шафарика, једног од првих а и до данас највећих слависта уопште, који је живео дуго у нашим крајевима и од до био професор и директор Српске гимназије у Новом Саду (живео је од до 1861.). Павле Јосиф Шафарик је више пута, специјално у својој Српској Читанци (5), за коју Ал. Белић пише у Народној енциклопедији СХС да је у њој први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје и која је објављена године, сматрао да је стари

17 српски језик био савим сличан тадашњем, савременом српском језику, што претставља реткост у историји језика. Он каже дословно на стр. 5 поменуте књиге: Српски дијалекат има извора и помоћних средстава прастарих ( из високе старине ) у довољној количини, да се питање о његовој старости и једнакородности са осталим словенским језицима може да реши најкраћим и најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да распитамо српске споменике у временском реду о врсти дијалекта који садрже, па да дођемо до резултата да је у Србији од памтивека, нарочито од 9. века, постојао, поред црквеног дијалекта уведеног заједно са ћирилицом из Бугарске и примљеног добповољно као дати и готови књижевни језик, у исто време један самостално образовани српски национални дијалекат који се у основним тачкама подудара са данашњим. Тај национални дијалекат је био који је Ана Комнена око г назвала обични, прости дијалекат, а српски преводилац Властарове Синтагме (после године) назва га простачки језик... То је казао Шафарик у предговору (Претходним напоменама) Читанке. Затим следују многобројни примери, за чију аутентичност он преузима јемство, и на крају су Закључне напомене. У њима стоји, на стр. 114: Све повеље српских кнежева и краљева из века, затим Душанов Законик итд., написане су у готово чисто српском, док су напротив многи библијски и литургички рукописи из века написани у чистом црквенословенском,... Али су се и тада поједини србизми, како их Шафарик назива, писцима ипак поткрадали. Тако Шафарик констатује на стр. 115): Српски преписивач Георга Монахоса (дакле у години Косовске битке, ЛМК) преписао је рукопис према једном старом екземплару у високо црквено-словенском стилу, углавном потпуно тачно и верно. Али кад је случајно на једпом месту погрешио из непажње, на ивици (маргини) написао је ово примеченије: Да вјесте, братије, грешна мнје у изводје, јере бјаху листове издрвани тере изпремјенени, да простите ми грешному. Колико србизама у мало речи!

18 Како су Срби из говорили: да ли као што је текст тога рукописа или како пише преписивач у ноти? Дакле, србизми, који се појављују у српским повељама од средине 12. века... стварни су и пуноважни докази за српски национални језик који је тада постојао и аутохтоно изражен. И ти србизми како су тек значајни не само за целокупну словенску лингвистику, и каква све обавештења они дају за најраније стање и за узајаман однос словенских главних дијалеката! Шафарик је, док је још био у Новом Саду, написао и у Пешти објавио своје првенче (1826.) под пасловом Историја словенског језика и књижевности свих наречја (6): Ево шта се у њој говори о српском језику, а поводом њега и о осталим словенским језицима: Језик је, без обзира на доцнији утицај турског, у свему ипак чист и пун звучне милине. Па може њему недостајати многозвучност рекао бих звонког, жуборовитог, титравог пољског, он ипак превазилази далеко своју осталу браћу у мекости, благости и мелодичној звучности, која произлази из сразмерне поделе сугласника и променљиве игре пунијих самогласника, и може после успелог усавршавања при чему снажни старословенски зацело неће остати без утицаја с обзиром на благозвучност заузети прво место међу словенским језицима (неоспорно је српско наречје у турској Србији и аустријској Далмацији најбогатије у самогласницима међу свима осталим језицима, и у овом погледу излази да је најближе италијанском језику). Ја нећу да ломим штап ни над једним словенским језиком; сваком је приступ овом преимућству слободан, али се они њему приближују или се удаљују од њега различитпм путевима. Ја бих упоредио звук српског језика у певању и ноезији тону виолине, старословенског с оним оргуље, пољског с оним цитре; или ако је старословенски у давидовским црквеним химнама сличан бучном слапу шумског потока, пољски језик једног Фелињског сличан дражесном шуму и жубору једног потока, онда је српски језик у устима сеоске Ерато (музе љубавне поезије и створитељке химне боговима) сличан тихом жуборењу и роморењу потока кроз цветне ливаде долине; први погађа, потреса и савлађује као олуја; други буди, обузима и очарава као шум ветра кроз јесење јасике; трећи се прикрада, загрева и усхићује као лако лелујање и покретање мајског ваздуха.

19 Четвртог по реду цитираћемо Словака Јана Колара, који је живео од до 1852., и своја сва дела дао у првој половини прошлог века. Он је највише писао на чешком језику. Био је протестант, исто тако теолошки образован. О словенским језицима је писао у свој студији О књижевној узајамности међу народима и језицима словенске нације. Ова студија је прво изашла на чешком у часопису Хроника за 1836., а следеће године је изашла на немачком у Пешти (7, 8). Међутим, Србин Теодор Павловић је то дело превео са рукописа и објавио још у своме Сербском народном листу. Ја сам имао у рукама и немачки и чешки текст. У немачком стоји на стр. 100: Тада ће се увидети да сви словенски дијалекти имају своја нарочита преимућства и лепоте: да један има снагу и величанство као руски дијалекат; други љупкост и пријатност као пољски; трећи величанствен класичнометарски ритам као чешко-словачки; четврти хероизам, огањ и жар као илирски. На стр. 131 исте књиге стоји: Србин или Илирац, па био он само Србин или Славо-Србин, купује и чита не само српска, него и пољска, руска и чешка дела. Под Илирцима је Колар разумевао Србе, а под илирским језиком српски језик. Некад их зове Илирима а некад Србима. Тако у својој чешкој верзији исте књиге каже да Словени имају ctyri hlavni jazyky (четири главна језика), које говоре: Сесh, Роlak, Srb а Rus. Нити је словачко наречје својих отаца сматрао за посебно, нити хрватско или словеначко.*) *) Та теорија Коларова о четири главна словенска језика има свој пандан у теорији четири главна словенска народа. Тако проф. Матија Мурко, у својој стјдији о нсиачкли утицају на словенскт романтпку (9) цитира Јана Колара ' чија теоркја о четири главна словенска народа. тј, Руса, Срба. Чеха и Пољака, беше код њега још 1830 учвршћена. То саопштава Мурко на стр. 228 своје књиге, и Србе ставља на друго место. одмах иза Руса. Цитира Колара: II, 141 (јамачно сабрана дела његова).

20 Јосиф Јиричек, отац познатог историчара балканских народа (Јосифа) Константина Јиречка, а зет највећег слависте прве половине 19. века, Словака Павла Јосифа Шафарика, написао је у предговору немачког посмртног издања једне Шафарикове књиге (10) да је српски језик најлепши начин говора међу свим живим словенским језицима. Јосиф Јиричек је живео као зрео човек у Бечу, увек као чиновннк Министарства године је, у влади Хоенварта, заузимао положај министра наставе (просвете). Највећи пољски песник Адам Мицкијевић, који је пред средину прошлог века био први професор Славистике на Француском колежу у Паризу, казао је у својим предавањима 1840., отштампаним доцније на више језика, и ово (немачко издање. 11,I, стр. 6-7): Језик једног тако бројног рода (словенског) дели се у више дијалеката. То је језик који се показује у разним формама и степенима свога оплемењења. Ми га видимо као изумрли, религиозни језик у старословенском; као језик законодавства и указа засад у руском; као језик литературе и конверзације у пољском; као језик наука у чешком; оставши у прастању као језик песништва и музике код Илираца, Црногораца и Бошњака. (сад говори посебно о овим народним групама). Поставимо поред свих ових илирског или српског песника, једног слепог старца који пева рапсодије уза своје гусле, са којима су се одушевљавали критичари као Грим и Екштајн, и чије превођење нису ни Хердер ни Гете сматрали испод своје части.... I, стр. 213: Српски дијалекат је међу свим словснским наречјима најпунији хармоније и најмузикалнији; он ублажава и смекшава тврдоћу У једном другом раду (II. 56 и III, 7) Колар жели да направи заједницу свих Словена под једним именом. Кад би Словени били злато и сребро, Колар би начинио од њих једну огрочну статуу. На њој би Руси претстављали главу, Пољаци тело, Чеси руке, Срби ноге. Остале гране: Словенце (Венде), оба дела Лужичана, Хрвате, Словаке, он би дао прелити у ношњу и оружја; пред тим кумиром морала би сва Европа да клечи." (Мурко, нав. дело, стр. 214). II

21 консонанага и то је готово италиски језик Словена. (Адам Мицкијевић је живео од највећим делом као изгнаник. Умро је у Цариграду. О Србима се у својим цитираним предавањима и иначе најпохвалније изражавао, боље и лепше него о ма ком словенском народу, чак и пољском. Специјално је хвалио српске народне песме.ј Велики руски књижевни историчар А. Ник. Пипин и његов књижевни друг В. Д. Спасевич, Пољак, у својој досад ненадмашној Историји словенских књижевности (12) говоре и о српском језику. Позивају се прво на Јакоба Грима, ученог немачког рецензента Вукових песама, који између осталога у Гетингенском журналу" изражава своје дивљење о чистоти и благогласју српског језика, и онда са своје стране додају: Србин има срећне језичне форме, које мушки пријатно звуче, у већем степену него иједан његов словенски брат; много тога потсећа на Италију (као нпр. прелаз гласа л у вокал). Ми смо видели да су чак Италијани (мисли на Фортиса, ЛМК) били изненађени милозвучношћу морлачког језика, и у српском језику постоје, сем већ споменутог преображаја л, још друге особине које благогласје јачају. Он уопште има наклоност да тврде консонанте, који у другим дијалектнма (словенским) грубо звуче, ублажава, отклања њихов дисхармонични спој који се у руском, пољском и чешком често налази, настоји да повиси проценат вокала. Тако глас х уопште не долази до изражаја, е (јат) постаје ије, и, избегавајући учестале консонанте, добива се у исто време скраћење речи, чија дужина уопште сачињава непријатност словенских језика, тако да је иста реч у српском краћа него у руском; чак се и у страним речима умеће вокал између два консонанта. Ово обиље ведрих и пуних вокалних гласова свакако оправдава упоређење српског језика са италијанским. Александар Николајевич Пипин, литерарни историк, по занимању углавном професор у Петрограду, родио се у Саратову, умро у Петрограду. Написао је пре тога посебно историју руске литературе и историју руске етнографије. Владимир Данилович Спасович био је по занимању адвокат у Петрограду а такође уредник месечног часописа III

22 Атенеум у Варшави. Рођен у конгресној Пољској, умро у Москви. Издао је посебно историју пољске књижевности. Његова укупна дела на руском износе девет томова, на пољском седам. Споменућемо овде и неке Хрвате. Пре свега вођу и зачетника Илирског препорода Људевита Гаја (рођен у Крапини, умро у Загребу; о њему ће бити више речи у другом нашем делу о крађи српског језика). Средином прошлог века Гај је уређивао загребачки лист Народне Новине. Кад је једном био отсутан из Загреба, Анте Старчевић, фамозни отац домовине, уметнуо је у тај лист неке написе против Срба и њиховог језика, који је скоро и негирао ( Које је тај језик сербски? Какав је то сербски језик? итд.). Кад се повратио у Загреб, Гај је у истом листу написао чланак под насловом: Изјављење ради Старчевићевих чланаках о Сербима и серпском језику, у коме на крају стоји: Кад би г. Старчевић само у једно дјело свога најближег земљака, који се такође на твердим обалама мора јадранског родио, Павла наиме Витезовића, Сењанина, био увирио, био би се увјерио да је онај наш велики муж, полаг све своје херватоманије, у 8 књигах, у којима је писао хисторију Сербах под насловом Сербиа Илустрата, признао величанство и первенство народа сербскога, тако гледе његове народне важности, као што и језика. Камо среће да је он, који се у своје доба за народни језик борио, на мјесто што је херватски провинцијализам са сербским мјешао и тако непрактично на необориве запрјеке нагазивао, камо среће да је он онда, као што ми сада у новија времена, најглавније гране језик, који се је у изобиљу изреках и у својој чистоти најбоље сачувао, у својој цјелости пригерлио и у херватску књижевност увео, ми би се заиста са свиме на другом степену народњег напретка данас налазили. Овај чланак је изашао у броју од 3. студенога 1852., а ми га преносимо из књиге протојереја Димитрија Руварца Ево шта сте нам криви. Посвећено Обзору!, стр. 78. IV

23 Највећи хрватски историчар прошлог века, католички прелат (канониклектор) и први претседник Југословенске академије наука у Загребу ( ) изјаснио се једном о српском језику, и то у рецензији Српскодалматинског Магазина од дра Божидара Петрановића. О значају овог Петрановићевог потхвата, хрватски историчар Фрањо Рачки написао је следеће: Док су се у Загребу борили с првими почеци сваке писмености, српска је књига захватила коријен... српски је језик преко Копитара и Грима, српске су пјесме преко Хердера и Гетеа допрле дотле докле је допрла њемачка књига и слава оних велеумника њених. Стога се, вели Рачки даље, и Петрановић упутио стазом српских књижевних идеала. V

24 II. НЕМАЧКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. Сад да пређемо на немачке писце, од којих смо покупили још више података него од словенских. Немци cу се, заиста, много бавили словенским, па и српским проблемима, и често су додиривали стање језика. To што смо прибрали није све, али је ипак довољно репрезентативно. Један од првих немачких историчара који се бавио и нашим народом, Август Шлецер, приликом приказивања историје Словена у својој Општој нордиској историји (14), чини разликовања и словенских језика, још год Ма 7. место ставља хрватски језик (хроватски или кробатски) с киме се веома ретко бави, да онда, у истом 18, пређе на босански, далматински, илирски илн српски језик. To је језик италијанских Словена у Далмацији, Дубровнику итд., на коме су написане многе духовне књиге. Поповић га проглашује за најубавијег међу свим словенским језицима (Popowitsch erklaеrt siе fuer den zierlichsten aller slawisehen Diaiekte). Аугуст Лудвиг фон Шлецер живео је од до Неколико година је провео у Русији (у седмој деценији 18. века),где га је Катарина II. начинила чланом Академије и професором Руске историје. Од до био је професор у Гетингену, предавајући Светску историју и Науку о држави ( Статистику"). Сматран је најутицајнијим публицистом немачког Препорода. Под италијанским Словенима Шлецер разуме лица српског језика која су била млетачки ( италијански ) поданици, и то у Далмацији, Дубровнику и Боки. Он је давно пре званичне немачке филологије овај језик сматрао српским, а свакако и становнике тих предела Србима. Попович, кога цитира, није Србин, мада је јамачно српског порекла. To је Иван Сигисмунд Валентин Попович, рођен у Штајерској 1705., умро код Беча О њему пише Ф. Кидрич у Народној енциклопедији СХС (суб воце) да је по свој прилици био потомак српског ускока пли пребега, али католик. Чак се васпитавао у Грацу код језуита. I.

25 Шлецер га назива аустриским Виндом" (Словенцем); a oн сам у цитираној књизи каже: Моји земљаци, Винди из краја око Цеља (? die viеrtеllzillеrischеn Winden) зову се Словенци, и свој језик словенско. Још на једпом месту спомиње своје земљаке, цилерише Винде. Али је ппак за себе говорио да је Немац и за своју Штајерску да је крајњи јужни предео немачке земље. После сам нашао код Копитара ову белешку (23): Филолог и природњак Ј. С. Ф. Попович, рођени Словен из Штајерске, који је био пpoфеcop немачког језика у Бечу и написао немачку граматику... највећи тадашњи аустријски научник..... Он је тачно средином 17. века издао једну књигу о истраживању мора и у њој треба да се налазе гope цитиране речи (15). Прелазећи на немачке писце у почетку 19. нека, у време Вуково, морамо у првом реду споменути Јакоба Грима, једног од два брата Грима, оснивача немачке филологије. Јакоб је најзаслужнији за пропагирање српских културних вредпости у Европи спочетка 19. века (живео од до 1863.). У предговору Вукове Граматике српског језика, за коју кажу да ју је углавном сам саставио (16) Јакоб Грим наводи које су све српске земље. То је пренето у књизи Спорни предели Срба и Хрвата, 1957., стр. 61. На крају тога одељка пише Јакоб Грим: У знатној распрострањености свих ових земаља влада углавном један и исти језик; отступања која се појављују не могу се назвати ни као дијалектске врсте. На једиом једином дневном путу по Италији или Немачкој наићи ће се на много значајније разлике. Проста, вулгарна изопачења језика нигде не налазимо (код Срба). На другом месту у том истом предговору пита се Ј. Грим (17): Да ли би могли многи народи образованог света, чија је литература сад у пуном цвету, да уживају у једном језику тако богатом у речима и облицима, тако сликовитом и племенитом, као што је овај грђени језик чобана, српски II.

26 језик, који под јужним небом тако јужњачки пријатно звучи? Поводом прве Вукове Мале пјеснарице пише Јакоб Грим у Гетингеншком ученом листу (18) за ово: Одличну пажњу заслужују неуморна и плодна настојања г. Вука Стефановића, рођеног Србина, коме је успело да баци сјајну светлост на досад сасвим непознату лепоту и обиље овог живог јужнословенског језичног рода, који обухвата више него пет милиона људи.... Четири године доцније пише Ј. Грим у истом листу (19):... И ко не би уопште имао осећања за простоту ових песама..., он ће једва моћи, само ако зна бар један од важећих словенских језика, да се не одушеви чистотом и благогласјем српског језика. Мноштво непознатих или изгубљених чисто словенских речи, облика, начина говора, овде му се отвара.... Још лепших, мушки еуфемистичких облика има Србин, далеко више него иједан од његове браће (мисли на Словене, ЛМК); много тога потсећа на Италију.... Немцима који хоће да студирају неки словенски језик препоруча се српски испред свих других, и то услед његове чистоте, лепоте, и због његових привлачних споменика који се могу надодати после напора господина Вука (мисли на српске народне песме, ЛМК). Даље пише Јакоб Грим, говорећи увек о српским народним песмама које му је Вук открио: Само су српске народне песме састављене у једном чистом, племенитом језику.... У српским земљама не постоји неки прости, вулгарни народни дијалекат, а ни у једном случају не постоји у тако јакој резлици као код нас овде. Издавач је могао све да пренесе из уста певача у своје перо, не мењајући и не касапећи ништа ни у речима ни у метру... Исте године пише Ј. Грим из Касела самом Гетеу: Између свих Словена Срби се наслађују најчистијим, најмелодичнијим дијалектом.... На другом месту у истој (доцнијој) збирци налазе се ове Гримове речи (20):... И српски језик је остао несравњиво савршенији него дански; он

27 чак премаша, посматран уопште, у граматичком обиљу, чешки и пољски језик. Даље опет у истој збирци (21): Тако је Србину важно милозвучје; није чудо да се његов језик може слушати (да може издржати упоређење, ЛМК) поред грчког и италијанског језика. У једном писму Карлу Лахману од октобра пише Ј. Грим (22): Цело време био сам заузет радом на српском језику (учећи српски језик, ЛМК), на што су ме један новоштампани том одличних песама Вукових и посета Вукова понова потстакли.... Ја тај дијалекат сматрам најлепшим и таквим који највише заслужује пажњу међу свим словенским.... Јакоб Грим је заинтересовао Гетеа за српске народне песме и за језик на коме су створене. Гете (Johann Wolfgang von Goethe), живео , највећи је немачки песник и један од највећих песника, највећих уметника и највећих умова света. Гете је писао о српским народим песмама, па се том приликом дотакао и српског језика, чију је лепоту и снагу више својим генијем наслућивао него знао (Грим је већ учио српски језик). Пренећемо сад неколико његових мисли из студије Српске песме изашле у његовом часопису О уметности и старини. Тамо Гете између осталога каже (24): Славенски језик се дели у два главна дијалекта, северни и јужни. Првом припадају руски, пољски и чешки; другом припадају Словенци, Бугари и Срби. Српски дијалекат је, дакле, једна подврста југословенског дијалекта; он живи још у устима пет милиона људи и мора да се сматра као најснажнији међу свим југословенским (дијалектима).... Ако се овај језик (простог) народа пажљивије посматра, он се појављује у првобитној особености...., животворан у самом себи, способан да пружи израз и најактивнијег делања а исто тако и поетског приказа. Песме састављене у њему, то су оне о којима ми говоримо и које ми хвалимо.

28 Трећи члан у проучавању и пропагирању српског народног песништва у вишим слојевима Немачке спочетка 19. века била је једна жена по имену Тереза Албертина Лујиза фон Јакоб, која је живела од до и превела, док се није удала за једног Американца, велики део српских народних песама. Рођена у Русији, врло брзо је научила добро српски. Писала је под псеудонимом, уствари са иницијалима свога пуног имена: Талфј. Гете је махом читао српске песме у њеном преводу. Издала је две књиге песама у два издања. У предговору прве књиге првог издања (25) каже за српски језик: Сад само оволико о језику уопште. Он је јасан, чист, соноран, у својим звуцима исто толико снажан колико пријатан. Његова тврдоћа плаши само невештога, јер она постоји више на изгледу него у стварности. У првој књизи II. издања каже Талфијевица (26): Српски научници су се трудили да уведу у свој језик грчку просодију, па иако су они, као и учени Грци, морали да одборе борбу између акцента и квантитета, ипак мени пзгледа да је њихов (српски) језик подеснији од ма кога новијег језика за класичну просодију, и њихова литература која настаје може да пружи доказ о томе. Српски народни певач не мери слогове, он их само броји. Сад да пређемо на остале старије Немце који нису припадали кругу ове тројице. Прво да цитирамо великог компаративног филолога Јохана Северина Фатера, који у свом упоредном приказу свих језика света (27) каже за српски: Српски језик говоре сви ови народи (Србијанци, Босанци, Црногорци, Славонци и Далматинци), са незнатним отступањима дијалеката.... Дивна природа и јужно небо изгледа да су извршили повољан утицај на тај језик, који не само што не заостаје за другим словенским језицима на богатству, оштрини и снази, већ их све скупа пребацује на благозвучју; у том погледу српски језик се често назива италијанским међу осталим словенскнм дијалектима. III.

29 Ј. С. Фатер је живео од до Био је професор у Хале и у Јени. Бавио се семитском филологијом, али и општом науком о језику. Адолф Гринхолд, уредник једног од најрепрезентативнијих немачких часописа средином прошлог века, писао је у студији о славонским народним песмама (28) и ово: Становници ове мале земље зову своју романтичну отаџбину Славонска, себе Славонци, и говорс тзв. илирски језик, који се, са незнатним дијалектским разликовањима, говори још у Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији, источним и јужним деловима Хрватске и у многим жупанијама Угарске. Илирски језик, који се, као што је споменуто, ништа не разликује од српског, једнако је као и овај несумњиво најлепши међу својим словенским сестрама, и нарочито је погодан за певање захваљујући својој мекоћи и мелодичном звуку. Још је један велики немачки фнлолог из половине прошлог века давао карактеристике српског језика. То је Аугуст Шлајхер, рођен 1821., у Мајнингену, умро у Јени. Био је професор на универзитетима у Прагу (1850.) и Јени (од 1857.). Познат је са свог покушаја реконструисања првог индогерманског језика. У својој књизи Наука о облицима црквено-словенског језика, изашлој (28а), он каже на стр. 29: Сва словенска наречја спадају у два одељења: јужно-источно и западно. У јужно-источно одељење спадају: 1) руски са три дијалекта: великоруски, малоруски и бјелоруски; 2) бугарски... ; 3) илирски који се дели у српски (илирски) и словеначки дијалекат (наречја виндска или крањска, корушка и штајерска....). У аднотацији пише Шлајхер: Илирски и српски различити су само по имену и писму: први се пише латинским, други ћирилским словима. Хрватски није самосталан дијалекат. Шлајхер се позива на Миклошича и даље пише:... провинцијско-хрватски је само продужење словеначког, хрватски Војне Крајине је од српског или илирског језика само по имену другачији.

30 У другој књизи Језици Европе, изашлој мало раније (28б) пише Шлајхер у отсеку под насловом српски (језик) стр. 210: Овом језику се мора безусловно, што се тиче мелодичности, признати први ранг међу својом браћом, он је богатији у вокалима него сви остали словенски језици. Подела консонаната и вокала која тако прија ушима стечена је великим делом на рачун старине; консонаити (нпр. л) прелазе у вокале или се просто одбацују (јамачно мисли: кад сметају благогласју ЛМК). Уосталом, тај језик стоји у граматичком погледу још на нивоу осталих дијалеката и овде се не могу ни замислити онаква унакарађивања каква се налазе у бугарском. Српски нагласак није везан ни за какво одређено место у речи. У једном информативном приказу словенских језика, немачки филолог Рудолф Рост писао је у часопису Глобус (29, стр. 82):... 3) Српски језик. Предео овог језика простире се преко турских и аустриских покрајина Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, преко Славоније и источног дела Хрватске. Јужно сунце и природне лепоте тако богате у свим овим пределима били су врло повољни и за развитак песништва и за образовање језика. Док тај језик не заостаје за било којим другим словенским језиком по богатству, јесноћи и оштрини, премаша их све у благогласју, поради ровномерне распоређености његових консонаната и наизменичне игре пунијих вокала. Оно гомилање сугласника које се често замера другим словенским језицима ретко се у српском налази, скоро никад.... О српском језику писао је у првој половини 19. века немачки лингвиста Еберг (Оеберг) под иницијалима Е. Ф. Е. (30, стр. 81) такође скоро исто као и Фатер десет година доцније и Рудолф Рост 30 година доцније. Нећу више то да понављам. Он закључује: Српски је сасвим поуздано најмелодмчнији од свих словенских језика, богат на вокалима и на благим и снажним тоновима. Они који ову благост српског језика доводе од близине Далмације и Италије заборављају да и источни Срби исто то преимућство уживају. Истина је, додуше, да су дијалекти ових последњих (источних Срба) пуни турцизама, али су то пре изопачења која се лако могу уклонити а да не