НАСТАВА ИСТОРИЈЕ ОПШТЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ЛИЦЕЈУ, ВЕЛИКОЈ ШКОЛИ, ФИЛОЗОФСКОМ И ФИЛОЛОШКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ

Transkript

1 Библид , 46 (2014) 153, с Прегледни чланак Миодраг ЛОМА (Београд, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности, Филолошки факултет) НАСТАВА ИСТОРИЈЕ ОПШТЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ЛИЦЕЈУ, ВЕЛИКОЈ ШКОЛИ, ФИЛОЗОФСКОМ И ФИЛОЛОШКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ УДК 378.6:8:[82.0(497.11)(091) јасмина лазић Кључне речи: историја опште (светске) књижевности; хуманистичко, академско (високошколско) образовање; закони о високом школству, школске уредбе, статути; диспозиција, поредак, распоред наука; Београд, Србија, Југославија Апстракт: Овај приказ представља покушај да се поводом шездесетогодишњице обнове Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на Универзитету у Београду покажу пресудни тренуци у повести наставе историје опште књижевности на горенаведеним београдским највишим школама, с посебним освртом на положај ове филолошке дисциплине у оквиру ондашњег високог школства у његовом законском контексту и у диспозицији наука коју је у одређеном тренутку налагала преовлађујућа идеолошка и законодавна парадигма. При томе је искоришћена обимна документарна грађа о свим у наслову поменутим установама која је објављена до сада, а у претежном делу током последњег десетлећа. Што се тиче бурне историје београдског Филолошког факултета крајем деведесетих година претходног столећа, колегијалном љубазношћу декана ове школе, проф. др Александре Вранеш, дати су ми на увид документи из факултетског архива. Настава историје опште књижевности зачета је на београдском Лицеју крајем зиме и у пролеће године кроз покушаје Матије Бана ( ) да својим течајем историје француске књижевности на тој високој школи заснује француско-словенско-српску компаративистику (Тартаља 1964: 69), и то најпре са једним, па од марта са два часа недељно на последњој години трогодишњих студија права (Љушић 1988: 402, ). Њима су претходиле две године изучавања филозофских дисциплина у тадашњем наставном следу наука на овој, у то време јединој, српској високошколској установи, који је важио од 1849/50, закључно са 1852/53. школском годином (Кандић/Даниловић 1997: 57 59, 137; Љушић 1988: ). Утолико је настава француске и компаративне књижевности била издигнута из поменуте групе филозофских пропедеутичких дисциплина, која је обухватала и оне филолошке, те постављена напоредо са правом као за њега обухватна, шира, те неопходна културноисторијска допуна. [569

2 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ 570] Са новим Устројством Кнежевско-српског лицеја од 15/27. септембра године (Кандић/Даниловић 1997: ; Љушић 1988: ), које је уређивало наставу у наредној школској 1853/54. години, укинут је предмет француска књижевност (Тартаља 1964: 80). Овим актом је уз Правно додато и Природнонаучно-техничко одељење. Оба су се могла уписати непосредно по завршетку гимназијског школовања, а њима на услузи је стајало помоћно Опште одељење (бивше Филозофско), које се није могло засебно студирати. На сва три настава се одвијала током три школске године (Кандић/Даниловић 1997: 129, 137). При том, улога Општег одељења остала је општеобразовна: оно је напоредо са стицањем стручних знања омогућавало и увид у њихов шири духовноисторијски контекст у културном, националном, политичком и социјалном погледу, те упознавање са најважнијим концепцијама хуманости у оквиру свих ових перспектива (Љушић 1988: 427, ). У ствари је овом новоуведеном напоредношћу високошколских стручних и општих знања ниво хуманистичке, филолошко-филозофске наставе требало да буде уздигнут са дотадашње пропедеутичке равни на ону високог образовања. Тако је један наставник одређен да предаје и Теорију словесности, Естетику, Историју словесности српске, словенске и најважнијих европских народа, те Историју српског народа (Љушић 1988: 428). Тај задатак добио је дотадашњи професор националне политичке и књижевне историје, Алекса Вукомановић ( ) (Тартаља 1964: 86), који је наставу из ових предмета започео школске 1852/53. године (исто: 84), чиме се његов делокруг, сасвим сходно природи његовог претходног задужења, проширио на општу филологију и општу историју књижевности, али и на естетику, кључну дисциплину за теоријско формирање судова о књижевним и другим појавама чулно-осећајног света. По распореду часова за школску 1853/54. годину, студенти су имали недељно по два часа Теорије словесности, тј. Филологије на првој и другој години, те један час Историје књижевности на трећој у истим терминима за оба лицејска одељења (Љушић 1988: 446). Како је Вукомановић прерано преминуо октобра 1859, на његово место на Катедри за теорију словесности, естетику и историју књижевности кнежевским указом од 26. новембра / 8. децембра године именован је Ђуро Даничић (Ђорђе Поповић, ), док је Историја српског народа, коју је почивши наставник такође држао, потпала као посебан предмет под професуру Опште историје (Љушић 1988: 590, 601). Према списку Назива предмета и броја часова на Лицеју од 11/23. септембра године, на Историју књижевности долазило се три часа седмично, као и на Теорију словесности (исто: ). Резултати испита за школску 1860/61. годину показују посебне оцене на првој години за Теорију словесности, а на другој за Историју књижевности и Естетику, и то на оба лицејска одељења, како Правном, тако и Природно-техничком (исто: ).

3 Даничић је, услед неслагања са министром просвете око личности школског надзорника, крајем године поднео отказ на своје наставничко место, који је усвојен одмах почетком (Тартаља 1964: 91; Даничић 1976: ). Кнез Михаило Обреновић одобрио је и прогласио 24. септембра / 6. октобра године правоснажним Закон о устројству Велике школе (Академије) (Љушић 1988: ). Ново уређење једине српске високошколске установе предвиђало је да она буде састављена из три факултета или одељења : Филозофског, Техничког и Правног, која су се могла засебно уписати (исто: 692). Диспозиција предмета на трогодишњем Филозофском одељењу показује за оно време уобичајен и природан спој филозофских теоријских дисциплина са оним филолошко-историјским које дају емпиријску грађу за филозофске генерализације, апстракције и спекулације. Слушаоци четворогодишњих студија како на Техничком, тако и на Правном факултету су, поред наставе из предмета на матичним одељењима, морали похађати и ону из одређених предмета на Филозофском факултету. Ту су, између осталог, спадала и предавања из Литературе и објашњавања француских класика за студенте оба нефилозофска одељења, док је за оне правног било обавезно и Објашњавање латинских класика (исто: ). По предлогу распореда часова за школску 1863/64. годину, који је ректор Велике школе поднео 4/16. октобра Министарству просвете, на филозофији је Филологија предавана током оба семестра прве године са по два часа седмично, као и Латински и Француски класици, који су се изучавали такође и у наредна два семестра друге године, први на по два, а други на по три часа недељно, са изузетком трећег семестра, за који су била предвиђена само два часа седмично. Општа историја књижевности је на овом факултету требало да има у оба семестра друге године по четири часа седмично. На правима је била планирана настава из класика француске књижевности у свих осам семестара током све четири школске године углавном са по три часа недељно, са изузецима трећег, петог и седмог семестра, у којима је требало да се држи на по два часа седмично. На истом факултету требало је да предавања из латинских класика почну у другом семестру прве, те да се продуже у оба семестра друге године, све са по два часа недељно (Веселиновић и др. 2004: 22 24). Будући стручњаци како у правној, тако и у техничкој, односно природнонаучној области, стицали су само по коју основу општег хуманистичког образовања, и то на један несистематичан начин, будући да се више нису упознавали са његовим целовитим поретком преко Филологије и Историје опште књижевности. Наиме, Даничић је ове предмете уз Естетику предавао након поменуте школске реформе само ђацима Филозофског одељења. Тековину Банових прегнућа, свакако, представља после десет година поново увођење засебног проучавања француске књижевности као културног обрасца за едукацију младих европских народа. МИОДРАГ ЛОМА [571

4 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ 572] Тако је за образовање интелигенције правне и техничке струке спасено оно што се под прагматичном идеологијом времена дало спасти минимум француског класичног хуманизма, са допуном за правнике у виду класичне латинске књижевне традиције на којој се засновала управо она француска. Даничићеву професуру, из које је издвојена Естетика, преузео је 16/28. септембра године Јован Бошковић ( ), који је тако предавао само Филологију и Општу историју књижевности све до 6/18. марта Стојан Новаковић је од 1/13. септембра исте године до 2/14. априла хонорарно држао наставу искључиво из Филологије, да би затим са места министра просвете био у прилици да већ 3/15. априла код српског кнеза Милана Обреновића издејствује за свог учитеља Ђуру Даничића наименовање за ту катедру од наредне школске 1873/74. године, сагласан с њим да од ове треба одвојити Историју опште књижевности ради наставничке специјализације, те сматрајући да словенску филологију ваља предавати са нарочитим погледом на српски језик ради припремања будућих гимназијских професора за наставу народног, односно матерњег језика, што ће прихватити Академски савет већ 21. априла / 3. јуна (Тартаља 1964: 91, 105, ; Веселиновић и др. 2004: 325, , 373, ). Усвајање овог предлога од стране дотичног тела отворило је место за једну засебну Катедру за општу историју литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба, на коју је као суплент указом кнеза Милана Обреновића од 13/25. јула постављен Светомир Николајевић ( ), те 25. јуна / 7. јула унапређен у звање професора. Према распореду часова из за Историјско-филолошки одсек Филозофског факултета, он је из свог предмета држао предавања у другом семестру друге и у оба полугодишта треће године. А сходно Распореду наука у Великој школи од 20. маја / 1. јуна 1875, укупно је имао по 3 часа недељно на другој и трећој години Филозофског факултета. Будући да је Изменама и допунама у Закону о Великој школи, које је српски кнез Милан Обреновић потврдио 20. децембра 1873 / 1. јануара 1874, Филозофски факултет подељен на два одсека, на Историјско-филолошки и на Природно-математички, настава како из Словенске филологије и науке о језику, тако и из Историје опште литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба била је обавезна само за оно прво студијско усмерење (Тартаља 1964: 116; 1975, 21 22; Веселиновић и др. 2004: ; Веселиновић/Јовановић 2006: 49, 84 85, 120). На основу наведених чињеница јасно се може закључити да је даља образовна специјализација обухватно хуманистички упућену академску елиту сузила искључиво на ону филолошко-историјске оријентације, утемељену на енциклопедији како филолошких, тако и филозофских дисциплина, које је узајамно синтетички могла да уједини једино историја опште књижевности.

5 Управо из Опште историје литературе биће издвојена Словенска и српска књижевност кнежевим именовањем Стојана Новаковића 14/26. фебруара године за ту професуру. А већ 1/12. јула године од ове ће бити разлучена руска књижевност са постављењем Платона Андрејевића Кулаковског за професора катедре за Руски језик и литературу. У записнику са испита од 7/19. истог месеца исте године, у коме се као испитивач наводи Стојан Новаковић, назив његовог предмета заведен је као Историја југословенске књижевности, као и у Пројекту буџета Велике школе за рачунску 1879/80. годину од 24. јуна / 6. јула следеће године, где се појављује уз Историју опште књижевности. Поред ове, из које је издвојен као из матице, поред Филологије, од које је као свеобухватног хуманистичког окриља претходно разлучена управо повест универзалне литературе, те такође поред Руског језика и руске литературе с погледом на језик и литературу осталих народа словенских, који су настали одвајањем од обе непосредно поменуте обухватне науке, те поред других историјско-филолошких предмета, јавља се онај Новаковићев под именом Историја српске и југословенске литературе у Закону о изменама и допунама у устројству Велике школе, који је на предлог министра просвете Стојана Бошковића, претходно великошколског професора Опште историје и ректора, усвојила Народна скупштина 24. јануара / 5. фебруара, а кнез Милан потврдио следећег дана године. Овим законским актом је течај наука на Филозофском факултету продужен на четири године, те је овај по томе изједначен са Правним и Техничким. Поново са места министра просвете и црквених послова, Новаковић ће моћи да Светиславу Вуловићу, кога је Савет Велике школе на својој седници од 20. марта године изабрао, преда сасвим осамостаљену Катедру за историју српске и југословенске књижевности, односно литературе, тј. за историју књижевности српске и осталих јужних Словена, тако да се Вуловић те године могао појавити у Списку професора Велике школе за државни календар (шематизам), док се његов предмет у распоредима испита од 8/20. јуна 1884, од 31. маја / 12. јуна и 8/20. јуна наводи као Историја књижевности јужних Словена (Тартаља 1964: 119; Веселиновић/Јовановић 2006: , , 278, , , 405, 436, , 483, 502; 2007: 41, 87). Овим напослетку наведеним именовањем поново је наглашена сасвим умесна тежња ка значајнијим и обухватнијим књижевним повезаностима која је одликовала општу филолошку, односно полихисторску почетну усмереност ка изучавању књижевности на београдској високошколској установи. Потоња специјализација у овом процесу представљала је уплив генеричких студија из природнонаучне области, те углавном трансфер књижевнонаучног позитивизма, при чему се националној књижевности прилазило као појави sui generis, одређеној сопственом генезом, што само по себи не мора водити погрешним закључцима, уколико се један МИОДРАГ ЛОМА [573

6 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ специфични народни књижевни развој посматра као стварање нових литерарних вредности на основу дугих духовних традиција које превазилазе национална ограничења. Док је Изменама и допунама у Закону о Великој школи из 1873/74 учење француског језика било обавезно за све ученике свих факултета, што потврђује и Распоред наука у овој установи од 20. маја / 1. јуна године, Предлогом закона о уређењу Велике школе од 8/20. јануара године требало је да Француска литература постане обавезна за све факултете, па се тако у Пројекту буџета Велике школе за рачунску 1879/80. годину Карл (Шарл) Арен појављује као професор Француске књижевности. А предавања из ове су Законом о изменама и допунама у устројству Велике школе из остала облигаторна за студенте Историјско-филолошког одсека на његовој трећој, а потом и четвртој години, а постала факултативна, као и настава француског језика и за ученике овог, те и другог филозофског одсека (природно-математичког), као и за оне два друга факултета (Техничког и Правног), 1 како то произлази из разјашњења Савета Велике школе, које је уследило на захтев министра просвете, о чему овога извештава великошколски ректор у свом допису од 18/30. марта Француски језик, а потом и Француску књижевност је, након Матије Бана, током тридесет три године на Лицеју и Великој школи све до 14/26. новембра 1887, када је пензионисан, предавао Шарл Арен (Љушић 1988: ; Веселиновић и др. 2004: 388; Веселиновић/Јовановић 2006: 91, , 379, 404, , 413, 414, 435; 2007: , 166). Током овог дугог времена француски језик и француска литература су по жељи стручних тела саме Велике школе и просветних власти у Кнежевини Србији наизменично избијали у први план великошколске наставе као оновремена језичка, односно културна и општекњижевна парадигма, већ сходно првобитном Бановом схватању и подстицају. Слично ће се збити и током деведесетих година 19. и почетком 20. века за време професуре Богдана Поповића, када ова књижевна настава замењује ону из опште књижевности. Тако можемо закључити да од половине 19. столећа па све до првих година 20. изучавање француске литературе на српској највишој школи представља неку врсту узорне замене за проучавање пуног обима историје светске књижевности. У истом оном ректорском допису из марта предвиђено је да се Историја опште литературе предаје у два курса, од којих се први изводи у оба семестра прве године Историјско-филолошког одсека Филозофског факултета и обухвата њену целину, док други 574] 1 У Распореду наука у Великој школи од 20. маја / 1. јуна године Карло Арен се појављује као професор Француског језика на Филозофском, али и другим факултетима, а као испитивач француске књижевности у записнику са испита из овог предмета од 12/24. јуна године, те у Пројекту буџета Велике школе за рачунску 1879/80. годину од 24. јуна / 6. јула као професор француске књижевности (Веселиновић/Јовановић 2006, , , 435).

7 курс треба да се тиче извесних специјалних одељака ове и да се држи сходно важности или величини предмета један или два семестра током све четири године студија, при чему су студенти поменутог одсека у обавези да полажу испит из једног од њих, али им се оставља на вољу које године и из којег курса желе да имају оцену (Веселиновић/Јовановић 2006: 413). Од наименовања Светомира Николајевића јула почиње самостално постојање Катедре за историју опште књижевности, коју ће овај водити са краћим одсуствовањем ради преузимања службе председника Општине београдске све до свог пензионисања након летњег семестра У свом допису од 6/18. септембра 1890, а сходно једногласној одлуци Академског савета, ректор Велике школе, професор хемије, Сима Лозанић, тражи поновно постављење Николајевића за професора на управо пензионисањем овога упражњену катедру, пошто по уверењу Академског савета за ову катедру, која тражи нарочиту и дугогодишњу спрему, сада нема другог кандидата нити ће га ускоро бити. У прегледу предавања Велике школе за 1890/91. школску годину у 4. години историјско-филолошког одсека наведена су и она из Опште историје књижевности. И нови ректор, професор физике и механике, Коста Алковић, на почетку следеће школске године и свог мандата, 7/19. октобра писаће министру просвете са молбом да дотичну катедру попуни постављењем редовног професора, а 20. јануара / 1. фебруара проследиће истом министру препоруку професора Историјско-филолошког одсека Филозофског факултета, коју је једногласно усвојио Академски савет 12/24. јануара, да учини надлежни корак ради наименовања на то место пензионисаног професора ове катедре Светомира Николајевића, који ју је више година достојно заступао. На министарски предлог Краљевско намесништво је својим указом од 20. јуна / 2. јула године то и учинило. Према томе, овај наставник је и наредне школске године држао исту катедру коју је добио пре двадесет година (Милићевић 1963: 36; Веселиновић/ Јовановић 2007: , , 298, 313, 323, 343). На стечај (конкурс) који је расписан од министарства просвете и црквених послова 2/14. јула године ради попуњења Катедре за општу историју књижевности, пријавио се само један кандидат, г. Богдан Поповић, државни питомац у Паризу, како извештава надлежни министар ректора Велике школе Димитрија Нешића, професора математике, и моли га да ту пријаву ради процене наставничке подобности за дотични предмет проследи Академском савету (Веселиновић/Јовановић 2006: 393). Тако ће Николајевића на овој катедри, с почетком нове школске године, с јесени наследити Богдан Поповић. Но, у објављеним документима Филозофског факултета Велике школе он ће се већ од пролећа помињати као професор француског језика и књижевности, са чиме је у вези и ректорова молба министру просвете од 18/30. септембра године за попуњавање упра- МИОДРАГ ЛОМА [575

8 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ 576] жњене Катедре за француски језик (Веселиновић/Јерковић 2005: 14, 16, 17, 68 69, 152). На основу 1. члана Пројекта Закона о устројству Велике школе, који је њен ректор поднео министру просвете 8/20. јануара године, предвиђена је могућност да овај у споразуму са Академијским саветом може да одсеке Филозофског факултета подели тако да се слушаоци могу стручно спремити из главних група наука. Том захтеву се изашло у сусрет 4. чланом Уредбе Велике школе, која је донета 18/30. априла године на основу члана 2. и 8. Закона о изменама и допунама у закону о уређењу Велике школе од 22. октобра / 3. новембра године (Веселиновић/Јерковић 2005: 47, 93, 94). Но, министар просвете је на темељу овог закона могао да већ 21. децембра 1896 / 2. јануара године одобри Уредбу Филозофског факултета, чијим је 4. чланом овај факултет подељен на следеће одсеке: лингвистичко-литерарни, историјско- -географски, математичко-физички и јестаственичко-хемијски. На првоименованом одсеку наведене су као стручне науке : Српско-словенска филологија, Историја југословенске књижевности, Латински језик и књижевност, Грчки језик и књижевност, Француски језик и књижевност, Немачки језик и књижевност, Теорија књижевности. Уз њих су набројане како оне помоћне (Педагогика, Филозофија, Руски језик и књижевност, Историја старог века), тако и оне факултативне (Пољски језик / и књижевност, Чешки језик / и књижевност). Било је предвиђено да се из помоћних предмета полажу испити на крају оног семестра током којег су предавани дотични предмети, а да се из стручних предмета испити полажу у групама на крају друге године и на крају четврте године учења као први и други стручни испит. У Лингвистичко-литерарном одсеку то је требало обавити по следећим групама стручних предмета: на групи за словенске, те оној за класичне и напокон оној за модерне језике и књижевности, где је постојала могућност опредељења или за Француски језик и књижевност или за Немачки језик и књижевност. Тако је овај одсек имао четири групе предмета. Теорија књижевности се морала полагати на крају друге године у првом стручном испиту на словенској групи уз Старословенски језик (Веселиновић/Јерковић 2005: 74 77, 80). По Правилима о испитима у Филозофском факултету, која је 3/15. октобра године, позивајући се на 4. члан опште Уредбе Велике школе, донео старешина овог факултета Милан Недељковић, професор астрономије и метеорологије, испити су се делили на посебне (из појединих наука) и стручне (из одређених група наука). Посебни су се полагали одељиво из сваког помоћног предмета у испитном року по завршетку течаја из њиховог предмета, и то пре првог, те између првог и другог стручног испита. Тако је било могуће полагати Теорију књижевности пре првог стручног испита као посебан испит из помоћног

9 предмета у класичној групи и оној модерних наука, али и као први стручни испит уз Старословенски у словенској групи на лингвистичко-литерарном одсеку (Веселиновић/Јерковић 2005: , 166). Како се види из годишњег извештаја Милана Недељковића, старешине Филозофског факултета, ректору Велике школе од 4/16. јула 1898, те овога министру просвете од 10/22. августа исте године, Богдан Поповић је због болести одсуствовао готово читаву школску 1897/98. годину ( од октобра до маја ), прву након новог преуређења ове једине српске високошколске установе. У распореду предавања на Филозофском факултету, који његов ректор шаље 6/18. новембра надлежном министру, појављује се Поповић као професор Француског језика и књижевности са шест часова недељно, те као редовни професор за исти предмет и у ректоровом годишњем извештају министру за школску 1898/99. годину (Веселиновић/Јерковић 2005: 145, 146, 152, , 217). Новом Уредбом Филозофског факултета од 30. септембра / 13. октобра године одређене су студијске стручне групе наука, укупно њих једанаест на овој установи. Теорија књижевности се јавља као помоћни предмет у оквиру седме групе у којој су главни, односно стручни предмети Упоредна граматика старословенског језика, Историјска граматика српског језика и Историја књижевности јужних Словена, те у оквиру осме, у којој су стручни предмети Латински језик и књижевност и Грчки језик и књижевност. Као главни предмет уз Француски језик и књижевност Теорија књижевности је предвиђена у деветој групи, те у десетој уз Немачки језик и књижевност. Овим преуређењем било је предвиђено да се посебни испити полажу из помоћних наука пошто се систематска предавања из њих заврше, а стручни или дипломски из главних (стручних) предмета на крају осмог семестра, док се из споредних предмета нису ни полагали (Веселиновић/Јерковић 2005: ). У распореду предавања на Филозофском факултету за зимски семестар школске 1901/2. године Богдан Поповић се води као професор Француског језика и књижевности са једним часом из фонетике и по два часа недељно из историје књижевности од 17. века и вежбања, док је рубрика намењена за уписивање имена наставника остала непопуњена поред предмета Теорија књижевности, који се имао држати са једним часом седмично. У извештају заменика старешине Филозофског факултета Савету исте установе од 1/14. марта наводи се број студената који су уписали летњи семестар исте школске године, и то по предметима и за њих надлежним професорима, па се ту Поповићево име помиње не само уз Француски језик и књижевност, него и уз Теорију књижевности. Овај предмет је наведен на првом месту, а онај на другом уз помињање овог наставника у списку наставног особља Филозофског факултета у државном календару за годину МИОДРАГ ЛОМА [577

10 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ 578] (Милићевић 1963: 43 44). У седмичном распореду предавања по сатима за други семестар школске 1903/4. године Поповић имао по два часа недељно Историје француске књижевности, Теорије књижевности и семинара из Француског језика. У извештају министру просвете о раду Велике школе у школској 1903/4. години, који је поднео њен ректор 23. септембра / 6. октобра 1904, у одељку који се тиче Филозофског факултета наводи се да је Богдан Поповић у првом и другом семестру држао предавања из Теорије књижевности на тему О емоционалним особинама стила на по два часа седмично, а из Француског језика и књижевности имао је укупно 4 часа недељно, с тим да је у првом полугођу предавао Тумачење хрестоматије средњег века од Г. Париса и Е. Ланглое и Кратак преглед књижевности у 16. веку, а у другом полугођу Период романтизма у 19. веку (Веселиновић/Јерковић 2005: 303, 304, , 405, 406, 408, 413, 434). Иако је својевремено Бановим компаративизмом француска књижевност прешла са уских трачница једне националне литературе на широку пругу оне универзалне, сада се, после четрдесетак година, поново враћала у скученост једне националне литерарне традиције, па макар ова у то време важила као врхунски вредна, те светски значајна и важна. Но њен примат и њена парадигматична ексклузивност су, како показује диспозиција стручних група наука на Филозофском факултету београдске Велике школе, већ били доведени у питање током 19. века нараслом узорношћу немачке књижевности, која је сходно Гетеовом схватању светске књижевности постајала све отворенија и све способнија за филолошки компетентан пријем у свој језички медијум и књижевно предање најзначајнијих достигнућа свих страних литература из свих епоха њиховог развоја. У свом допису ректору Велике школе од 21. фебруара / 6. марта године министар просвете наређује престанак на неодређено време предавања на овој установи у очекивању ступања на снагу Закона о Универзитету, који је Народна скупштина усвојила 19. фебруара / 4. марта исте године, о чему је ректор писмено обавестио све наставнике, што су они имали потписати да су примили к знању. Новим законским решењем одлучено је да Универзитет има пет факултета: Богословски, Филозофски, Правнички, Технички, сва четири са наставом током осам семестара, и Медицински, у коме су предавања требало да трају десет полугођа. Но на првом и последњем месту именоване су само предвиђене институције, јер ове две због организационих проблема нису могле одмах почети са радом. Потписом краља Петра Првог Карађорђевића од 27. фебруара / 12. марта ступио је у живот Закон о универзитету, те како би се, сходно овом новом акту, могли извршити избори у професорска и друга универзитетска звања, постављен је краљевим указом на предлог надлежног министра осмочлани Универзитетски савет, састављен од редовних професора, који је те изборе требало да спроведе у дело и

11 да се постепено увећава са сваким новоизабраним наставником. Већ 3/16. марта је ово тело између осталих изабрало и Богдана Поповића за редовног универзитетског професора Опште историје књижевности. Након успешног окончања избора почетак летњег семестра заказан је за 28. март / 10. април. A Универзитет у Београду свечано је отворен 2/15. октобра године. У летњем семестру школске 1905/6. године Поповић је држао за студенте 6. семестра Филозофског факултета три часа предавања из Развоја лирике и један час недељно из Прегледа науке о књижевности и уметности (Веселиновић/Јерковић 2005: , , , , 492, ; Ђорђевић 1963: 57 60, 69). Сходно 5. члану Закона о Универзитету и 21. Опште уредбе Универзитета од 1/14. октобра 1905, остављено је право факултетима да властитим уредбама самостално уреде сва наставна питања, односно своју унутрашњу организацију, делокруг и начин рада, што су ови истовремено учинили 1/14. фебруара године. Нацрт уредбе Филозофског факултета предвидео је да све до њеног ступања на снагу остаје у важности стара Уредба Велике школе. Њено важење било је продужено и преко тог рока за апсолвенте и студенте 4. године по одлуци новообразованог Савета Филозофског факултета са његове седнице 25. марта / 7. априла године. Филозофски факултет је као саставни део Универзитета новом властитом уредбом одређен да од бивше великошколске просветне постане научно-просветна установа, која је имала задатак не само да спрема стручне раднике у својој области, него и да спрема наставнике за поједине њене гране, при чему је као једна од њих наведена и Упоредна књижевност с Теоријом књижевности, која је чинила са Новим језицима и књижевностима један заједнички семинар у оквиру факултетског поретка. Она се могла студирати као други стручни предмет на следећим од укупно 15 дипломских испитних група: на 8. на којој су прве предмете чиниле Историја српске књижевности с југословенским књижевностима и Историја српског језика; на 10. на којој су у првом плану студирања били Француски језик и књижевност и Упоредна граматика романских језика; на 11. где је на првом месту стајало изучавање Немачког језика и књижевности, као и Упоредна граматика германских језика. Сама Упоредна књижевност могла се као други главни предмет проучавати заједно са Историјом уметности и на 13. групи, чији је први предмет био посвећен Општој историји, те на 15. групи по факултативном избору између ње или Теорије књижевности, или Историје филозофије, или Естетике, уз прворазредне стручне предмете Педагогику, Етику и Психологију која је могла бити замењена Логиком. Једино се у оквиру 9. испитне групе, у којој су на првом месту били Класични језици са књижевношћу, а на другом Историја старог века и Археологија, појављивала Упоредна књижевност с Теоријом књижевности као помоћни предмет у замени са Основама упоредне граматике или једним модерним МИОДРАГ ЛОМА [579

12 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ 580] језиком са књижевношћу, или са Историјом српске књижевности (Ђорђевић 1963: 64 66, 70; Баралић 1967: 178, 190; 374, ; Кандић 2002: 24 26, 29; Тартаља 1975: 26). Тако је Упоредна књижевност, заједно са Теоријом књижевности, или пак сама или у алтернацији с овом, играла мању или већу улогу у студијама на шест група од укупно десет хуманистичке оријентације на Филозофском факултету, на коме је било још пет предметних групација природноматематичког усмерења. Но она ту још нигде није имала улогу првог предмета. Њен другоразредни положај је у складу са компаративизмом на коме се поименце заснивала, будући да овај успоставља само упоредне повезаности између две или више националних литература, али није у стању да досегне читаву мрежу општекњижевних узајамности. Ипак је допуном Уредбе Филозофског факултета од 25. фебруара / 10. марта године, која је обнародована 1913, Упоредна књижевност с теоријом књижевности постала први главни предмет на новоуспостављеној 16. групи, на којој је други главни предмет била Општа историја, а помоћни Историја српског народа или Етнографија, или Историја уметности, или Историја српске књижевности, или један језик са књижевношћу. Овим правним актом је број група на Филозофском факултету повећан на деветнаест. Раздвојене су предметне групе физичких и хемијских наука, а умножени испитни предмети историјско-хуманистичких наука, као и број њихових група. Упоредна књижевност с Теоријом књижевности могла се студирати као други стручни предмет у 10. групи, у којој је на првом месту по стручности било изучавање Историје српске књижевности са југословенским књижевностима, као и у 12. групи првенствено посвећеној Француском језику и књижевности са Упоредном граматиком романских језика и у 13. групи, на челу са Немачким језиком и књижевношћу са Упоредном граматиком германских језика. Сама Упоредна књижевност била је једна од помоћних студијских алтернатива на 11. групи, која се првенствено бавила Класичним језицима са њиховим књижевностима. Новоуспостављена 14. група са главним предметом Историја српског народа пружа добар пример за новим уређењем повећан избор помоћног предмета, који ту нуде: Историја српске књижевности, или Историја српског језика, или Словенска филологија, или Упоредна Историја књижевности, или Грчки, или Латински, или Етнологија, или Археологија, или Византологија, или Етнографија. Нова 15. група је као први главни предмет имала Општу историју, а за помоћни је могла бити изабрана и Упоредна Историја књижевности између осталих понуђених предмета. Упоредну књижевност с Теоријом књижевности било је могуће похађати као помоћни предмет и на 18. групи која се пре свега занимала Теоријом сазнања, Логиком, Психологијом и Историјом филозофије, те на 19. групи на којој су водеће стручне предмете чинили Педагогија, Етика и Психологија (Ђорђевић

13 1963: 67; Баралић 1967: , 391, 403; Тартаља 1975: 26). Ова повећана могућност комбиновања превасходно пар различитих образовних хуманистичких профила сведочи о парцелизацији деветнаестовековне полихисторске енциклопедије филолошко- -филозофских дисциплина, те сходно својој факултативности о релативизацији академске енциклопедијске целине. У том процесу на самом почетку двадесетог века учествује и Упоредна књижевност као такође увек парцијална литерарна компарација. Према досад објављеним великошколским документима, од пролећа 1895, па све до краја зиме 1905, бивши наставник Опште историје књижевности, Богдан Поповић фигурира као професор Француског језика и књижевности, те Теорије књижевности (Тартаља 1975: 24 25, 26). Тиме је исказано, барем у првих десетак година његове високошколске каријере, усредсређење овог наставника на једну националну књижевну традицију и њено компаративно повезивање са другим литерарним предањима преко универзалне књижевнотеоријске генерализације, која је по својим типолошким исходима анисторична и потенцијално општеважећа као ризница песничких обликотворних могућности, али је по свом происхођењу и развоју увек везана за сасвим конкретне књижевноповесне токове у којима се те поетске формативне потенције једино могу остварити, тако да тек на основу специфичног смисла њихове историјске реализације постају потпуно разумљива типска уопштавања теорије књижевности. Баш из наведеног разлога књижевна теорија није никаква замена за књижевну историју, него само теоријски покушај генерализације књижевноисторијских искустава, који губи свој изворни, те с овим и свој пуни смисао одсецањем од властите повесне основице. Смисаону пуноћу у сваком засебном делу својих уопштавања досеже универзална књижевнотеоријска мисао само у непрестаном узајамном допуњавању са континуираним излагањем и промишљањем разноврсних и разностраних повезаности појединачних чињеница историје опште књижевности. Утолико је однос ове две филолошке дисциплине комплементаран и реципрочан уз хијерархијску свест о прворазредној важности повесног утемељивања свега књижевнотеоријског. Наиме, у књижевној теорији не сме бити ничег што није историјски засновано. То је начело које је Аристотел на самом почетку ове научне области успоставио у својој Поетици. Прилику за наставно досезање поменуте комплементарности добио је Богдан Поповић са Законом о Универзитету, по коме је поново изабран за професуру Опште историје књижевности, која је већ у летњем семестру могла обухватити како конкретно повесно изношење Развоја лирике, тако и теоријски Преглед науке о књижевности и уметности. Будући да је Уредба Филозофског факултета из фебруара ушла у пуну практичну примену са почетком нове школске 1906/7. године, дакле, од 16/29. септембра текуће календарске године (Ђорђевић 1963: 66; Баралић 1967: 375, 383), од тада се МИОДРАГ ЛОМА [581

14 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ 582] на Филозофском факултету изучавала Упоредна књижевност са теоријом књижевности наместо Опште историје књижевности. Тематика предавања Богдана Поповића у оквиру ове новоуведене филолошке дисциплине указује на сукцесивно излагање појединих националних књижевних континуитета као темељ њиховог узајамног упоређивања: преглед француске књижевности (1906/7), класична грчка драма (1909/10), историја италијанске књижевности (1910/11), преглед немачке књижевности ( ), преглед европске књижевности средњег и новог доба са романтизмом закључно ( ) (Тартаља 1975: 25). Прочишћен текст Уредбе Филозофског факултета од 1/14. фебруара године са изменама и допунама од 25. фебруара / 10. марта објављен је у Универзитетском календару Прегледу предавања на Универзитету у Београду за зимски семестар 1924/25. године, који је изашао године, тако да је поменути законски акт ушао у примену почетком школске 1925/26. године. И ту се у списку предмета појављује Упоредна књижевност са Теоријом књижевности. А указом од 17. јула године потврђене су Измене и допуне у Уредби Филозофског факултета Универзитета у Београду, које су објављене у Универзитетском календару за 1927/28. годину, а по којима је нови поредак испитних група на Филозофском факултету састављен од њих чак 27 на броју, не рачунајући 23. групу ону коју је требало да образује Упоредна књижевност, будући да је ова укинута. У списку наука и научних грана које се предају на овој високошколској установи уместо некадашње Упоредне књижевности са Теоријом књижевности постављена је Упоредна историја модерних књижевности с теоријом књижевности, док је на листи семинара остављен онај за Упоредну књижевност са Теоријом књижевности. Уз десет природноматематичких дипломскоиспитних научних група нашло се још чак седамнаест хуманистичких. Ново уређење студија по стручним групама давало је могућност студирања Упоредне историје модерних књижевности као једног од изборних помоћних предмета на 14. групи, оној која се тицала Народне књижевности, а на којој је главни стручни био Историја југословенске књижевности, те на 18, односно Романској групи, где је први стручни предмет представљао Француски језик и књижевност са старим француским или Талијански језик са својом књижевношћу, као и на 19, тј. Германској групи, на којој је главна стручна алтернатива била Немачки језик и књижевност са старим немачким или Енглески језик и књижевност са старим енглеским. Сада се Теорија књижевности појављивала као обавезан други стручни предмет самостално једино на 14. групи, као и у споју са Историјом југословенске књижевности на 12. групи намењеној првенствено изучавању Народног језика, а исто тако и као могућност избора на поменутим 18. и 19. групи (Кнежевић/Војводић 1963: 95, 96, 98, , 102; Баралић 1967: 392, 393, 403, , 414).

15 Прошло је читавих тридесет пет година откада је Богдан Поповић постављен за наставника Опште историје књижевности па све до његовог пензионисања године. У првим годинама његове наставничке каријере дошло је до једнодеценијског прекида у настави овог предмета. Она је обновљена у извесној мери након Поповићевог именовања за професора Упоредне књижевности са теоријом књижевности сходно Закону о Универзитету из Уочи свог одласка у пензију Поповић је у свом допису Савету Филозофског факултета, од 23. јануара 1929, предложио да истоимена Катедра буде расформирана због недостатка стручних кадрова. Овај пензионисани наставник ће наставити да још пет година хонорарно предаје Теорију књижевности, до избора године др Љубомира Петровића најпре као хонорарног наставника, а потом доцента за овај предмет. Јуна у доцентско звање за предмет Упоредна историја модерних књижевности изабран је др Милан Марковић, који је у својству југословенског културног аташеа у Паризу више година одсуствовао од наставе. Тако су се током тридесетих година гасили и последњи остаци предавања опште историје књижевности на Универзитету у Београду. Други светски рат је тај процес само довео до краја, будући да су за време ратних збивања у Југославији од до године активности на целом београдском Универзитету биле сведене на минимум (Тартаља 1975: 28 29). На основу Закона о универзитетима, који је југословенски краљ Александар Први Карађорђевић прогласио 28. јуна и који је ступио на снагу 4. јула исте године објављивањем у Службеним новинама бр. 149, донета је 11. децембра године Општа уредба универзитета, која је објављена већ сутрадан у истом државном службеном гласилу бр. 291 и тиме ступила у правоснажно дејство. Њоме је, између осталог, одређен и број обавезних предмета на појединим факултетима, па су као такви посебно предвиђени и Теорија књижевности, и Упоредна историја старих и модерних књижевности на филозофским факултетима у земљи. Закон о универзитетима 5. и 41. чланом и Општа уредба универзитета својим чланом 14 одредили су да сви истоимени факултети морају донети заједничке уредбе. Да је постојала свест о потреби да се група за Упоредну књижевност обнови у њеном пуном капацитету сведоче такође и два Пројекта Уредбе Филозофског факултета, који су остали само пуки нацрти: један је из 1932, а други из 1939/40. и овај последњи је требало да важи за све високе школе овог типа у краљевини Југославији. У првом од њих се у списку предмета налазе Теорија књижевности и Упоредна историја старих и модерних књижевности, те у листи семинара и онај за Упоредну књижевност и Теорију књижевности, а у оквиру набрајања дипломскоиспитних научних група поново се појављује и она за Упоредну књижевност која као прва два главна предмета има управо претходно поменуте. Ово је такође случај и у оном другом Пројекту, од кога је сачувана само листа МИОДРАГ ЛОМА [583

16 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ 584] група предмета за дипломски испит. Министарски савет владе Милана Недића у Србији под немачком окупационом Војном управом донео је 16. октобра Основну уредбу о Универзитету, која је обнародована 21. дана истог месеца и године у 117. броју државних Службених новина. На основу ње је министар просвете у овој влади Велибор Јонић 16. фебруара прописао Општу уредбу о Универзитету, која је објављена у поменутом службеном гласилу број 17 од 27. тог месеца и те године, а по којој у списку катедри и у њих укључених наставних предмета на Филолошко-историјском одсеку Филозофског факултета нема више ни помена о Упоредној књижевности, него се само у оквиру Катедре за српску књижевност, уз Историју српске књижевности на првом и Народну књижевност на другом, помиње на трећем месту Наука о књижевности са теоријом књижевности, док је будућој факултетској уредби остављено да одреди који од њих може бити главни, односно дипломски предмет, а који помоћни, било обавезни, било факултативни у одређеној струци, односно дипломској групи предмета (Кандић 2002: 40, 41, 48; Кнежевић/ Војводић 1963: ; Баралић 1967: 258, 259, 271, 273, 277, 279, 300, 342, , 430, 440, 442, 450, 452, 923, 934, 935, 939, 940, 954, 981). Нова комунистичка револуционарна власт је после Другог светског рата суспендовала Општу одредбу о Универзитету из 1941, те је, сходно томе, министар просвете у Народној влади Србије Митра Митровић Ђилас 8. априла донела Уредбу о непризнавању диплома, испита и семестара стечених на универзитетима и високим школама за време окупације, која је даном свог обнародовања ступала на снагу (Службени гласник Србије, 1, 1945, 12, ) (Грбић 2008а: XVI, 4 5). Како би обновила рад Универзитета у Београду од школске 1945/46. године на новим законским основама, Народна влада Србије је 16. августа године донела Уредбу о универзитетским властима и наставном особљу Универзитета у Београду, којом су ове стављене под надзор њеног министра просвете, а он је стекао и право одлучивања о постављању наставног особља Универзитета, чак без обзира на формалне квалификације, као и о његовом уклањању на основу стручне, моралне и друштвене неподобности, и једно и друго у сагласности са Председништвом Народне владе Србије, а такође му је дато и право да Правилником пропише ближе одредбе за примену ове Уредбе, која је ступала на снагу одмах по свом објављивању (Службени гласник Србије, 1, 1945, 25, ) (Грбић 2008а: 10 12). Савет Филозофског факултета је на својим седницама од 12. и 13. октобра предложио нову факултетску уредбу која је предвиђала на овој високошколској установи постојање двадесет једне наставне групе, међу којима није било места ни за какво изучавање Опште књижевности. Сходно овом уређењу започета је настава с јесени исте године. Оно је као шесту групу

17 одредило Славистику, као седму ону за јужнословенске језике и књижевности, као осму Романску, девету Германску, десету Оријентално-филолошку и као једанаесту ону за класичну филологију (Војводић 1963: ). Тако је после рата наставу теорије књижевности могао преузети др Видо Латковић, професор југословенске књижевности, а касније су у виду увода у књижевност за студенте југословенске књижевности то чинили и други наставници југославистичке катедре (Тартаља 1975: 29). Влада Народне републике Србије је 7. фебруара донела Уредбу о подели Филозофског факултета Универзитета у Београду на Природно-математички и Филозофски факултет, по којој је унутрашња организација новонасталих факултета требало да се изврши на основу Уредбе о универзитетским властима и наставном особљу, а њихови наставни планови и наставни програми да буду одобрени од стране министра просвете (Службени гласник НРС, 3, 1947, 11, 109) (Грбић 2008в: 10). Сходно акту Министарства просвете бр. 196/1947. о раздвајању факултета, који је прихватио Савет Филозофског факултета на седници од 24. фебруара године, у саставу ове установе требало је да остану следеће науке: филозофске, педагошке, историјске и филолошке, затим књижевности и уметности, односно првих једанаест група, које је предвиђала факултетска уредба из октобра године. Након одвајања Природно-математичког факултета извршена је и реорганизација семинара и института на Филозофском факултету, која је предвиђала постојање њих двадесет и четири на броју, од којих је 22. требало да буде Семинар за упоредну књижевност, те 23 Семинар за теорију књижевности. А помоћне библиотеке при семинарима ваљало је успоставити према стварном броју ових, односно укупно петнаест, с тим да се њихова концентрација изврши тамо где је то могућно (у оквиру сродних катедара) (Војводић 1963: ). Влада је 31. марта донела Уредбу о Комитету за научне установе, универзитет и високе школе (Службени гласник НРС, 3, 1947, 14, 123), а по којој је именовано тело требало да руководи Академијом наука и њеним институтима, Универзитетом и високим школама, као и другим научним установама, институтима и заводима уз сагласност републичког председника владе, који је својом уредбом од 30. јануара укинуо овај Комитет и његове послове пренео Министарству за науку и културу НРС (Службени гласник Србије, 6, 1950, 3, стр. 25) (Грбић 2008а: 24 26, 85). Преглед предавања за летњи семестар 1947/48. школске године, који је објављен на Филозофском факултету, разврстава наставне групе на посебне специјалности, па се тако у оквиру Романске групе појављује Француски језик и књижевност као специјалност са упоредном граматиком романских народа или са општом историјом књижевности и теоријом књижевности. Савет факултета је 4. новембра одлучио да се дипломски испит састоји из три дела: а) писмени дипломски рад; б) писмени МИОДРАГ ЛОМА [585

18 СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ 586] испит; в) усмени испит, те да се полаже из једне специјалности на групама. Одлуком Савета од 15. јануара је дотадашњи писмени дипломски рад замењен завршним семинарским радом у четвртој години студија (Војводић 1963: , 123). Правилник о настави на филозофским факултетима у Федеративној Народној Републици Југославији од 28. марта 1949, који је прописао савезни министар за науку и културу Родољуб Чолаковић (Службени лист ФНРЈ, 5, 1949, 35, ), утврдио је наставне групе на дотичним високошколским установама у целој земљи и ставио њихов рад под своју надлежност, али и под надлежност одговарајућег републичког министарства и комитета. У овом списку од тринаест група последњих шест су оне језичко- и књижевнонаучне: Матерњи језик са књижевношћу и књижевност народа Југославије, Славистика, Романистика, Германистика, Класична филологија и Оријентална филологија. Наставни планови, који су израђени с обзиром на групе предвиђене овим правилником, требало је да важе од школске 1949/50. године (Грбић 2008а: 65 66). Решењем председника Комитета за научне установе, Универзитет и велике школе и министра без портфеља у Влади НР Србије Милке Минић, од 30. септембра године, у звање доцента за предмет Историја светске књижевности постављен је др Војислав Ђурић са дужности помоћника министра просвете НР Србије, коју је обављао од 22. фебруара до 1. октобра Тиме је после двадесет година обновљено проучавање Историје опште књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Овај наставник је решењем председнице Савета за просвету, науку и културу Владе НР Србије Митре Митровић (-Ђилас) од 29. маја постављен у звање ванредног професора за предмет Светска књижевност. Редовни професор је постао 21. маја године (АФф: Комитет за научне установе, Персонално одељење 6074, ; Филозофски факултет 23362, ; Савет за просвету, науку и културу 11153, ; Секретаријат Универзитета 1514, ; персонални лист В. Ђурића, ; Тартаља 1975: 29; Недељковић 1975: 7, 8). Општи закон о универзитетима, који је по његовом усвајању у Савезној народној скупштини на седници Савезног већа од 12. јуна својим указом 15. истог месеца прогласио председник ФНРЈ Јосип Броз Тито (Службени лист ФНРЈ, 10, 1954, 27, ) и који је ступио 15. дана по томе на снагу, предвиђао је 6. чланом доношење посебних статута о организацији, раду, установама и администрацији за сваки универзитет и о организацији, раду, наставном плану и правилима студија, као и о установама и администрацији за сваки њихов факултет, које треба да потврди републичка народна скупштина, а надзор над законитошћу рада универзитета и факултета, као и друга права утврђена законом, требало је да врши Републичко извршно веће, тј. Влада (Грбић 2008а: , 134).