БОГДАН ТОДОРОВ BOGDAN TODOROV ЦЕРЕКОЛОГИЈА СА ОСНОВАМА ЦЕРЕКОТЕРАПИЈЕ KICHERLOGIE UND GRUNDZÜGE DER KICHERTHERAPIE

Transkript

1 БОГДАН ТОДОРОВ BOGDAN TODOROV ЦЕРЕКОЛОГИЈА СА ОСНОВАМА ЦЕРЕКОТЕРАПИЈЕ KICHERLOGIE UND GRUNDZÜGE DER KICHERTHERAPIE

2 Издавач Удружење писаца Поета Библиотека електронска издања Главни и одговорни уредник Веселин П. Џелетовић Рецензенти Проф. др Тихомир Петровић Проф. др Миленко Манигодић Проф. др Душанка Мандић Превод Милка Мушовић Лектура и коректура Саша Здравковић Јелена Лопушина Илустрације на корицама Богдан Тодоров Дизајн корица Студио ГАМА Београд,

3 Мишљење о рукопису Богдана Тодорова Церекологија са основама церекотерапије Реалистичност, временска и просторна одређеност, основна је карактеристика прича Богдана Тодорова. Говорење о људским згодама, незгодама и слабостима, даје им психолошки, подругљив и сатиричан карактер. Својеврсне мале позорнице, оне својом духовитошћу, забавношћу и уверљивошћу надилазе обичне досетке. Завршетак којим се, обично у форми изненађујуће рефлексије, затвара нарација, својство је ауторових заокругљених написа. Аутор говори о њему познатим јунацима Зеленграда са разумевањем и благошћу, топло и доброћудно. Смех спонтан, механички, рефлексиван - који као искра у тренутку осветљава целу унутрашњост човекову - открива смешну страну живота. Анегдоте Богдана Тодорова о познатим људима или стварним догађајима карактеришу занимљивост, сажетост по обрасцу: две-три речи, варница, стрелица и наглашен завршетак. Нагло истицање онога што је суштинско, ауторова интервенција и његов апел, као ослабљени облици регресивног расплета, приповедање према начелу вероватноће, могућности и сагласности са стварним животом, духовита поента, битна је њихова црта. Ауторова естетика конотира са животним задовољством. Забава, уживање и игра представљају законито испуњавање уметничког хтења отелотвореног у делу. (Свака уметност посвећена је радости и не постоји узвишенији ни озбиљнији проблем него када се људи учине срећним. Права уметност је сама она што ствара највеће уживање, писао је Шели.) Досетка, иронија, алузија, игра, као и облици испољавања доживљаја смешног и израз најдубље човекове слободе, прожимају рукопис Церекологија са основама церекотерапије. Хумор је радостан, а не тужан; доброћудан, а не гневан; благонаклон, који жари и буди радост одушевљења. 3

4 Речи употребљене у супротном или измењеном смислу, мисли, метафоре, узречице и лексеме које одударају од уобичајеног тока, средства су којима се изазива осећај благог подсмеха. Ведро расположење, духовитост и шала, у основи су приповедачког поступка Богдана Тодорова. Полази се од познате чињенице да је смех у социолошком, психолошком и биолошком смислу речи, насушан за човека као ваздух; и да је он одбрамбени оклоп који нас штити од свеколике трагике живота. Рођена из задовољства или из неке неопходности, реч Богдана Тодорова изазива осећање угодности и лепоте у животу, али је и нека врста документа о једном времену којем је аутор припадао. Проф. др Тихомир Петровић 4

5 О ОВОЈ КЊИЗИ И АУТОРУ Читајући ове пријатне текстове, поред упознавања личности писца књиге упознајемо се и са миљеом који га окружује и који је богат ликовима различитих корена, навика и образовања, а ипак међусобно складно укомпонованих у пријатну свакодневницу и дружење. Смех у чувању и неговању здравља има значајну улогу у смислу растерећења напетости и одржавању позитивног расположења. Сатирично хумористички текстови ове књиге прожети су Војвођанским поднебљем и традиционалним менталитетом, који не само да служи као разбибрига него има и поруку и поуку кроз промишљену духовитост. Савремен начин живота у коме су преобилне фрустрације због објективних дешавања и субјективних доживљавања истих, потребује овакво штиво. Оно се чита лако, подједнако ефикасно у једном даху или у више наврата, али сигурно може да буде резервна лековита светла тачка у психички тмурним данима, па се стога може топло препоручити свим узрастима. Проф. др сц. мед. Душанка Мандић Подпредседник Руске Академије за социјално и еколошко збрињавање жртава катастрофа Академик САИН 5

6 О ОВОЈ КЊИЗИ И АУТОРУ Ова Богданова књига је прича о лечењу народа сербског од бесмисла разне врсте у једном времену и у средини где је живот стао пре једног века. Церекање је било најраширенији начин лечења. У наведеној књизи Богдан ће нам рећи који је данас најбољи начин лечења. Морам рећи нешто и о аутору, јер су књига и аутор једно. Богдан се у овој књизи до краја открио ко је и шта је, да је негативна личност. Види се да у време комунизма није био морално и политички подобан, а да у ово време демократије нема ниједну особину која краси тајкуне. Он се као такав крије иза своје честите и успеле породице, иза своје титуле међународно признатог стручњака, иза својих изума, иза часних година свог службовања, своје скромности, иза обичних доброћудних људи које највише цени. Узалуд му све, он није бренд! Проф. др сц. јур. Миленко Манигодић Академик САИН Писац и песник 6

7 С А Д Р Ж А Ј 1 УВОД КАФИЋ ВИТАЈЕЛИС И ЊЕГОВ ГАЗДA, ДИРЕКТОР И ОБЕРКЕЛНЕР ЂОЛЕ ТИТО ГРОБАР НИЏА ОБЕЛИСК ДРАГИ И ДРУГАРИ РАДАК НИКИТОВИЋ СТОЈАНЧЕ МИРОТВОРАЦ ГРБА И ДАБА РАДИВОЈ ЗДЕЛАР РАКА ДУШЕТИЋ ТУЉАН ПЕША И ЛЕКА ЂУХОТА ЂУРА МАВАР ЈОШ ТАМО НЕКИ НОВА ГЕНЕРАЦИЈА

8 I N H A L T 1 EINLEITUNG CAFE VITAJELIS UND SEIN CHEF, DIREKTOR UND OBERKELLNER DJOLE TITO GRÄBER UND NIDJA OBELISK DRAGI UND FREUNDE RADAK NIKITOVIĆ STOJANČE FRIEDENSSTIFTER GRBA UND DABA RADIVOJ ZDELAR.87 9 RAKA DUŠETIĆ PESCHA BRANKOVIĆ, SEEHUND, UND LEKA ĆUHOTA DJURA MAVAR NOCH ANDERE DIE NEUE GENERATION

9 УВОД Зеленград је град који уопште не постоји, ни у глобалу, ни у појединостима. Као такав, то може бити било које место северне Војводине, па и шире. У њему живе становници који не постоје, па су као измишљени. Зато су та лица потражила себи писца за кога је познато да не постоји, више мање у животу је већ давно у пролазу. Ако се у описима препознају особе у више градова, моћи ће да се закључи да је свака сличност случајна или намерна, али никада злонамерна. Захваљујући напорима у континуитету некадашњег и садашњег мудрог руководства, Зеленград већ увелико испуњава услове да се назове Ћелавград, али из непознатог разлога то не дозвољавају житељи. Они изгледа више воле да се и даље зову Зеленграђани, а не Ћелавграђани. Иако сам кобајаги рођени Зеленграђанин, као гастарбајтер се налазим на привременом раду у Београду око 30 година, тако сам барем прочитао у различитим дневним новинама и недељним публикацијама. Чисто ради прецизности горе изнетог, на почетку своје прилично бурне радне каријере, коју сам узгред буди речено започео првог априла, па ми је и касније у животу ишло у складу са почетком, претежно сам био викенд Зеленграђанин. Затим је следила фаза када сам по том питању био месечар, а на крају баладе сам долазио час на Ускрс, час на Божић. Заитересованима за разлоге мог оваквог приступа, објаснио сам да је то засновано на строго научној основи. Како сам са својом животном сапутницом (једином, тако ми и треба, за разлику од мог кума и много добрих пријатеља који су у овом тренутку срећно разведени) обавио задатке продужења врсте, да бих сачувао свој дуг и складан брак, у пракси сам применио Дучићеве стихове '' остај недостижна, нема и далека''. Тежиште је наравно било на ономе ''нема'', што многи мужеви нису могли да остваре, па су били принуђени да предузимају најбрже и најдуже кораке ради изласка из бракова. И таман што сам тако себи лепо уредио живот на опште задовољство себе и других, кад... 9

10 EINLEITUNG Grünstadt ist eine Stadt, die überhaupt nicht existiert, weder im Ganzen, noch im Einzelnen. Als solche, könnte sie irgendein kleiner Ort Nordvojvodinas sein, aber auch einer anderen Gegend. In ihr leben Einwohner, die es nicht gibt, so dass sie wie erfunden erscheinen. Deswegen haben sich diese Personen einen Schriftsteller gesucht, über den bekannt ist, dass es ihn nicht gibt, er ist mehr oder weniger nur vorübergehend in diesem Leben. Falls sich in den Beschreibungen Menschen aus mehreren Städten wiedererkennen, wird man folgern können, dass jede Ähnlichkeit zufällig oder absichtlich ist, aber nie böswillig. Dank der kontinuierlichen Anstrengungen der weisen Regierenden, erfüllt Gründstadt bereits sämtliche Bedingungen, um sich Glatzenstadt zu nennen. Aus unbekanntem Grund, erlauben dies die Einwohner jedoch nicht. Sie ziehen es offensichtlich vor sich weiterhin Grünstädter, und nicht Glatzenstädter, zu nennen. Auch wenn ich ein geborener Grünstädter bin, befinde ich mich schon seit ungefähr 30 Jahren als Gastarbeiter in Belgrad, so habe ich es zumindest in diversen Tageszeitungen und Wochenblättern gelesen. Nur wegen der Präzisierung des oben dargestellten, am Anfang meiner recht stürmischen Arbeitskarriere, die ich nebenbei bemerkt am ersten April begann und später ging es mir im Leben entsprechend dem Anfang, war ich hauptsächlich ein Wochenend- Grünstädter. Dann folgte die Phase, dass ich diesbezüglich ein Monatler war, und am Ende der Ballade kam ich mal zu Ostern, mal zu Weihnachten. Den Interessierten über die Gründe meiner Vorgehensweise erklärte ich, dass dies auf streng wissenschaftlicher Ebene beruht. Da ich mit meiner Lebensgefährtin (der Einzigen, so verdiene ich es auch, im Gegensatz zu meinem Taufpaten und vielen guten Freunden, die in diesem Moment alle glücklich geschieden sind) die Aufgabe der Arterhaltung vollbracht hatte, und um eine lange und glückliche Ehe zu erhalten, wendete ich in der Praxis Dučićs Verse an...bleib unerreichbar, stumm und entfernt. Der Schwerpunkt liegt natürlich bei dem stumm, was viele Ehemänner nicht realisieren konnten, so dass sie dazu gezwungen waren, die schnellsten und weitesten Schritte zu unternehmen, um einen Ausweg aus der Ehe zu finden. Und gerade als ich mir mein Leben schön eingerichtet hatte, zu meiner und der anderen Zufriedenheit, als... 10

11 Очито живот пише романе са неочекиваним обртима. После изненадне двоструке операције био сам приморан да се вратим на опоравак у Зеленград, где ћу бити мажен и пажен од чланова породице и других чланова двора. Ова предизборна обећања су мање више и одржана у одређеном временском периоду. То је у комбинацији боловање - претходни годишњи одмор боловање - нови годишњи одмор - боловање, трајало око четири месеца. Поред осталих мудрих савета, чика доктор ми је (то је у знак поштовања, јер је нешто млађи од мене), препоручио обавезно, када год ми је то могуће, да ради бржег опоравка примењујем мачкотерапију, са што млађим мачкама, наравно ако у то успем да их убедим. На моје узнемирење како ће на младе мачке да реагује супруга, добио сам умирујуће обавештење да је то само у сврху лечења и треба да се помирим са чињеницама да нисам у ситуацији много да бирам и да се држим принципа ''дај шта даш''. Добре мачке из моје младости су иза себе имале краће репове, и ако ме памћење још добро служи, мање длакаве ноге. Да не бих сувише искушавао судбину, за инаугурацију те врсте третмана, одабрао сам дан када је жена отишла ван града на службени пут, са напоменом да ће се вратити најраније око пет поподне. Како са паметним пословима ове врсте треба почињати за бијела дана, то сам ја наравно две расположене младе мачкице почео да привијам на јуначке груди и ране јуначке (од операције), и да их милујем и мазим на обострано задовољство. Као у свим трилерима, овде је следило изненађење дана. Тачно у подне, кад смо у троје постизали врхунац уживања, као дух из боце, на вратима стана се појавила моја жена. Без питања или објашњења, притрчала је и сама почела да се мази са једном од мачкица. На то је иста изненађена оваквим поступком, енергично изјавила ''МРЊАО'' и увређено почела да врти репом. Задовољан испољеним разумевањем од чланова најближе породице, наставио сам са редовним упражњавањем мачкотерапије. Крајње је време да се истакне да су становници Зеленграда у више области претече на планетарној равни. За једну је то коначно непобитно утврђено, и требало би да се то на сав глас обнародује на међународном нивоу. Нешто што се у Зеленграду одавно примењује и то без престанка у континуитету, сада је главно откриће савремене медицине, најпре у Јапану, а затим у САД. 11

12 Das Leben schreibt offensichtlich Romane mit unerwarteten Wendungen. Nach einer überraschenden zweifachen Operation, war ich gezwungen zu meiner Erholung nach Grünstadt zurückzukehren, wo ich von den Familien- und anderen Schlossmitgliedern, verwöhnt und behütet wurde. Diese Wahlkampf- Versprechungen wurden, mehr oder weniger, in gewissen Zeitabschnitten auch durchgeführt. Das dauerte in der Kombination, Krankschreibung- Urlaub aus dem vergangenem Jahr Krankschreibung aktueller Urlaub Krankschreibung, in etwa vier Monate. Neben anderen weisen Vorschlägen, empfahl mir Onkel Doktor wegen meiner schnellen Genesung unbedingt (so nenne ich ihn aus Respekt, da er ein wenig jünger ist als ich), wann immer es mir möglich sein sollte, die Kätzchentherapie anzuwenden. Mit jungen Kätzchen, falls ich es natürlich schaffen sollte, diese davon zu überzeugen. Auf meine Verwirrung hin, wie denn meine Frau darauf reagieren würde, bekam ich die beruhigende Erklärung, dass dies nur meiner Gesundung diene, und ich mich mit den Tatsachen abfinden muss, dass ich nicht in der Lage bin zu wählerisch zu sein und das Prinzip nimm was du kriegst befolgen soll. Die guten Kätzchen aus meiner Jugend hatten hinter sich einen kürzeren Schwanz, und wenn ich mich gut erinnern kann, weniger behaarte Beine. Um das Schicksal nicht allzusehr herauszufordern, habe ich mir für die Inauguration dieser Therapie einen Tag ausgesucht, an dem meine Frau auf einer Geschäftsreise außerhalb der Stadt war und ich erinnert wurde, dass sie frühestens um fünf wieder da sein würde. Derartige kluge Aufgaben sollte man doch bei Tageslicht angehen, so dass ich damit begann zwei junge Kätzchen an meine Heldenbrust und die Heldenwunden (von der Operation) zu schmiegen, und sie zur gegenseitigen Zufriedenheit zu streicheln und zu liebkosen. Wie in allen Thrillern folgte hier die Überraschung des Tages. Genau zu Mittag, als wir zu dritt die Höhepunkte des Vergnügens erreichten, erschien wie ein Flaschengeist meine Frau. Ohne Fragen oder Erklärungen, kam sie und begann eines der Kätzchen zu streicheln. Dieselbige jedoch, sehr überrascht über diese Vorgehensweise, erklärte ein energisches Mriau und begann beleidigt mit dem Schwanz zu wedeln. Zufrieden mit dem gezeigten Verständnis der engsten Familienmitglieder, setzte ich mit der regelmäßigen Anwendung der Kätzchentherapie fort. Es ist höchste Zeit hervorzuheben, dass die Bewohner Grünstadts in mehreren Bereichen auf der Planetarfläche einzigartig sind. Für einen ist es endlich unwiderbringbar erwiesen und man sollte dies lauthals auf multilateraler Ebene erzählen. Etwas was in Grünstadt schon von jeher verwendet wird und dass ohne Unterbrechung in der Kontinuität, ist jetzt die neueste Entdeckung der modernen Medizin, vor allem in Japan, sodann in den USA. 12

13 У народу добро познато ''смеје се као луд на брашно'', постало је главно лековито средство, односно терапија која омогућава психичко побољшање и бржи опоравак пацијената. Култура и традиција у Зеленграду је ипак на много вишем нивоу од тамо неке Америке да би се људи тек тако окупили у круг и на знак диригента почели да се церекају без везе. Зеленграђани то исто постижу много суптилнијим методама. То је вероватно повезано са географским пореклом, односно ваздухом који се удише, водом која се пије, храном која се једе, да дете већ са мајчиним млеком које посиса добије таленат да засмејава себе и друге. Проблем је само то што код богатог избора центара за лечење смехом, требало је да се одлучим и изаберем најбољи. Имао сам среће да ми се у непосредном комшилуку налази један од најбољих, ако не и најбољи, Церекотерапеутски центар Витајелис. Са сталном поставком проверених церекотерапеута, Витајелис је ординирао и пре и после подне. Наравно, на терапије сам ишао у обе смене, и строго водио рачуна, што иначе није баш мој обичај, да уста држим чврсто затворена, а уши да добро начуљим, да случајно не бих нешто пропустио. 13

14 Dass in der Bevölkerung gut bekannte er lacht wie verrückt, ist ein Hauptgesundungsmittel geworden, bzw. eine Therapie, die psychische Besserung und eine schnellere Erholung des Patienten ermöglicht. Die Kultur und Tradition in Grünstadt ist dennoch auf viel höherem Niveau als in irgendso einem Amerika, als das sich die Menschen einfach nur so, irgendwo in einem Kreis zusammenfinden und mit dem Zeichen des Dirigenten beginnen würden, grundlos zu kichern. Die Grünstädter erreichen das mit viel subtileren Methoden. Dass ist wahrscheinlich durch die geographische Herkunft bedingt, bzw. mit der Luft, die man einatmet, dem Wasser das man trinkt, dem Essen das man isst, dass das Kind bereits mit der Muttermilch das Talent bekommt, sich selbst und andere zum lachen zu bringen. Das Problem war nur, dass ich bei solch einer reichen Auswahl an Zentren für Lachheilung, mich entscheiden und das Beste aussuchen musste. Ich hatte das Glück, dass sich in meiner unmittelbaren Nachbarschaft eines der Besten befand, wenn nicht das Beste, das Kichertherapiezentrum Vitajelis. Mit einer ständigen Besetzung erfahrener Kichertherapeuten, ordinierte Vitajelis Vor- und Nachmittags. Selbstverständlich ging ich zu beiden Schichten, und achtete sehr darauf, was sonst nicht meine Angewohnheit ist, meine Mund fest verschlossen zu halten, aber meine Ohren gut zu spitzen, um ja nicht etwas zufällig zu verpassen. 14

15 КАФИЋ ВИТАЈЕЛИС И ЊЕГОВ ГАЗДА, ДИРЕКТОР И ОБЕРКЕЛНЕР ЂОЛЕ Кафић Витајелис се налази у Бачкој улици, или ти добро знаном Бајском сокаку. Између њега и болнице се налази пекара, месара, самопослуга и три фирме које пружају погребне услуге, чисто ради тога да заинтересовани имају што разноврснију понуду за сваки укус и прилику. Не зна се да ли је занимљивија прича о самом кафићу, или о његовом власнику Ђорђу-Ђолету Душановићу. У истом простору је претходно био бирцуз ''Крајишки кожух'', који је држао Ђолетов отац, пекар по занимању. За то време, Ђоле, цестовни инжењер Загребачког свеучилишта, радио је у сервису аутокуће ''Застава'', свирао хармонику, лепо певао и као председник великог синдиката ''Застава'', проводио се на додатном школовању у Кумровцу и сличним за то време значајним образовним центрима. Пошто је схватио да је постигао врхунац каријере у државној служби, а желео је да допринесе новим садржајима духовног развоја Зеленграда, ступио је у билатералне преговоре са оцем. Резултат је био да је пао споразум између сина и оца, и бирцуз је преуређен у кафић, строго према Ђолетовим плановима. То је 82 године прохујалог века и миленијума био први и дуго година једини кафић у Зеленграду. У оно време када се пила искључиво турска кафа, а са еспресо кафом су се сретали ретки срећници који су имали прилике да скокну преко гране у иностранство, а шанк бар са високим столицама видео се само у холивудским филмовима са Марлон Брандом, Шон Конеријем у улози Џемс Бонда и слично. Ђолетов кафић је све то имао, и то усред Зеленграда. Ту је долазила до изражаја Ђолетова вишеструка личност истовремено у улози власника, директора, оберкелнера и главног оператера апарата за еспресо кафу, који се усијавао због заинтересованости многобројних гостију. На зиду такође виси и Ђолетов портрет на основу кога и тотално неупућен посматрач обавезно долази до закључка да је Ђоле један боем како у души, тако и по испољавању, и да је у потпуности нашао себе у том послу, као и сваки други мачак коме је поверено да чува сланину. Оваквим развојем ситуације је посебно била задовољна његова супруга Јелена, јер ако већ не може да се избегне да боемише, онда је боље да то буде у свом кафићу. Пошто је кафић у саставу сопствене куће, она може да га држи на оку за сваки случај. Други карактеристичан детаљ је урамљен портрет Сигмунда Фројда стилизованог од голе жене. 15

16 CAFE VITAJELIS UND SEIN CHEF, DIREKTOR UND OBERKELLNER DJOLE Das Cafe Vitajelis befindet sich in der Baćkastrasse, oder der wohl bekannten Bajskagasse. Zwischen ihr und dem Krankenhaus befindet sich eine Bäckerei, eine Metzgerei, ein Geschäft und drei Bestattungsunternehmen, nur damit die Interessenten eine vielfältige Auswahl für jeden Geschmack und jede Gelegenheit haben. Man weiss nicht, ob die Geschichte über das Cafe oder über seinen Besitzer, Djordje Dušanovic- Djole, interessanter ist. In dem selben Raum war zuvor das Stüblein Krajiške Weste, dessen Besitzer Djoles Vater war, Bäcker von Beruf. Zu jener Zeit war Djole Straßeningeniuer der Zagreber Universität, er arbeitete in der Zastava, spielte Akkordeon, sang schön und als Präsident des Zastava-Syndikates, amüsierte er sich bei einer Fortbildung in Kumrovac und anderen in dieser Zeit wichtigen Bildungszentren. Er verstand, dass er den Karrierehöhepunkt im Staatsdienst erreicht hatte, und da er zu der geistigen Entwicklung Grünstadts beitragen wollte, begann er bilaterale Verhandlungen mit seinem Vater. Das Resultat war, dass eine Abmachung zwischen Sohn und Vater rauskam, wonach das Stüblein zum Cafe umgestaltet wurde, streng nach Djoles Plänen. Das war im Jahre 82 des verwehten Jahrhunderts und Milleniums, das erste und lange Zeit das einzige Cafe in Grünstadt. Zu jener Zeit, als man ausschließlich türkischen Kaffee trank, und bei einem Espresso haben sich nur Wenige getroffen, die die Gelgenheit hatten über die Grenze ins Ausland zu hüpfen, und eine Tresenbar mit hohen Stühlen sah man nur in Hollywoodfilmen mit Marlon Brando, Sean Connery in der Rolle von James Bond und ähnlichem, hatte Djoles Cafe alldies, und das inmitten von Grünstadt. Dort kam Djoles vielschichtige Persönlichkeit gleichzeitig in verschiedenen Rollen zum Ausdruck, als Cafeinhaber, Direktor, Oberkellner und Hauptoperateur an der Espressomaschine, die vor lauter Interesse der vielzähligen Gäste bereits verglühte. An der Wand hängt dazu auch Djoles Portrait, anhand dessen auch ein uninformierter Beobachter unbedingt zu der Feststellung gelangt, dass Djole ein Boheme ist, sowohl in seiner Seele, als auch in seiner Darstellung, und dass er sich vollkommen in dieser Arbeit gefunden hat, so wie auch jeder andere Kater, dem anvetraut worden ist auf Speck aufzupassen. Mit einer derartigen Entwicklung war vor allem seine Frau Jelena zufrieden, denn wenn man schon das Rumbohemen nicht vermeiden konnte, so war es doch bessser dies im eigenen Cafe zu machen. Nachdem sich das Cafe im eigenen Haus befindet, kann sie ihn für alle Fälle im Visier behalten. Das zweite charakteristische Detail ist das eingerahmte Portrait von Sigmund Freud, stilisiert aus einem nackten Frauenkörper. 16

17 На основу описане атмосфере, могао би да се донесе погрешан закључак да је то незванично састајалиште мушких шовиниста. То сигурно није тачно, мада стоји чињеница да ретке женске особе које ту дођу, случајно или намерно, задржавају се најдуже 10-так минута. Можда зато што је телевизор увек укључен и приказује искључиво спортске догађаје по укусу мушке публике, а и воде се мушки разговори. Присутан састав чине они који су у младости бежали из школе да би били у кафићу, а сада беже из истих разлога из куће од жене, са посла или од пензионерске досаде. Зеленград, и ако није усамљен у накарадном вођењу кадровске политике, ипак је занимљив да једина два цестовна инжењера сада раде у кафићима, Ђоле и његов бивши цимер из студентских дана у Загребу. Друга двојица, дуго година једина два саобраћајна инжењера, су били директори који нису имали везе са саобраћајем. Атмосфера тоталне опуштености је одувек и свагде привлачила боеме свих врста, па то ни овде није био изузетак. Зато се и десило оно што је неминовно требало да се деси. По природи свога посла, као туристички радник, Јелена је повела групу у Грчку. Ђоле је остављен тужан, сам и незаштићен да води кафић. Поподне су му у том мукотрпном послу, као гости помагали својим присуством добри другари, а иначе познати зеленградски боеми и спадала, Бели, Пепа Манекен, Пера Поп и Џокеј. У добром друштву, уз пиће и шале, брзо је дошла поноћ када су сви кафићи морали да престану са радом. Никаквих изузетака није могло да буде, јер је то строго контролисао чика Неша, шеф полиције, да би се деца наспавала и била свежа ујутру за школу, а запослени за посао. Нимало задовољни да се тако брутално прекине њихово дружење када им је најлепше, излаз је нађен у неочекиваном решењу. Ђоле је затарабио радњу, из касе стрпао целодневни пазар у џеп и на челу елитног друштва се запутио у хотел Војводина. Према прописима, коцкарница је могла да буде отворена до три сата ујутру. Ђоле и дружина су били једини гости, јер се заинтересовани нису баш нешто отимали да средом у ноћ окушавају срећу са коцком. Не би се могло рећи да је сала била сасвим празна. За једним столом, на неки начин, својим радним местом, тренутно без клијената, седело је неколико згодних женских. Оне су стрпљиво посматрале веселе другаре како се лудо забављају, и на крају нису могле да издрже. Послале су једну која се врло учтиво извинила и питала да ли могу и оне да се придруже. 17

18 Aufgrund der beschriebenen Atmosphäre, könnte man einen falschen Schluss ziehen, dass sich hier der inoffizielle Treffpunkt männlicher Chauvinisten befindet. Das ist ganz sicher nicht richtig, obwohl feststeht, dass die wenigen weiblichen Personen, die absichtlich oder zufällig hier herkommen, höchstens zehn Minuten bleiben. Vielleicht ist der Grund hierfür, dass der Fernseher immer eingeschaltet ist und ausschließlich Sportereignisse gemäß dem Männergeschmack gezeigt und Männergespräche geführt werden. Die anwesende Garnitur besteht aus denen, die in ihrer Jugend aus der Schule weggelaufen sind um im Cafe zu sein, und jetzt machen sie das aus den gleichen Gründen um vor der Ehefrau, der Arbeit oder der Rentnerlangeweile wegzurennen. Grünstadt, auch wenn sie keine Ausnahme in der fürchterlichen Stadtpoltikführung darstellt, ist es doch interessant, dass die einzigen zwei Strasseningenieure jetzt in Cafes arbeiten, Djole und sein ehemaliger Studienfreund aus Zagreb. Die anderen zwei, jahrelang die einzigen zwei Verkehrsingeniuere, waren Direktoren, die überhaupt nichts mit dem Verkehr zu tun hatten. Eine Atmosphäre vollkommener Entspannung, hat schon immer und überall Bohemes jeder Art angezogen, hier war es nicht anders. Deswegen passierte auch, was unvermeidlich passieren sollte. Jelena, die im Tourimus tätig war, führte eine Gruppe nach Griechenland. Djole wurde traurig, alleine und unbeschützt zurückgelassen, um das Cafe zu führen. Nachmittags halfen ihm bei dieser qualvollen Aufgabe seine Freunde, die als Gäste anwesend waren und die im übrigen bekannte Grünstadtbohemes und Schlawiner waren, Weisser, Pepa Model, Pera Priester und Jockey. In guter Gesellschaft, mit Getränken und Späßen, wurde es schnell Mitternacht, als alle Cafes schließen mussten. Es gab keinerlei Ausnahmen, da dies streng von Onkel Nescha kontrolliert wurde, dem Polizeichef, damit die Kinder gut schlafen und frisch für den morgigen Schultag sein konnten, und die Arbeitenden für die Arbeit. Keineswegs erfreut über das brutale Ende ihres Zusammenseins, gerade wenns am schönsten ist, wurde der Ausweg in einer unerwarteten Lösung gefunden. Djole schloß das Cafe ab, steckte sich das Geld aus der Kasse in die Hosentasche und als Anführer dieser elitären Gesellschaft begaben sich alle zum Hotel Vojvodina. Gemäß den Vorschriften, konnte das Casino bis drei Uhr morgens geöffnet sein. Djole und seine Freunde waren die einzigen Besucher, denn die Interessenten rissen sich nicht unbedingt darum, Mittwochabends ihr Glück im Spiel zu suchen. Man kann nicht sagen, dass der Saal vollkommen leer war. An einem Tisch, auf eine Art ihrem Arbeitsplatz, ohne Klienten, saßen einige attraktive Frauen. Sie beobachteten geduldig die lustigen Freunde, wie sie sich amüsierten und letztendlich konnten sie es nicht mehr aushalten. Sie schickten also eine, die sich höflich entschuldigte und fragte, ob sie sich dazu gesellen können. 18

19 Наравно да је овај предлог био оберучке прихваћен, и тек тада је почео бал, баш прави официрски. Све што је лепо кратко траје. Таман што су се распиштољили, били су избачени напоље, без пардона. То им се баш није претерано свидело, па су се сви заједно вратили у Витајелис и наставили да се друже иза затворених врата. Дотичне даме су у складу са својим занимањем пушиле одговарајуће цигарете ''Век'', које су тако јаке да могу да убију по два вола на квадратном метру у минути. На њихову жалост, остале су без цигарета и задужиле Ђолета да се снађе и набави неопходне пушачке реквизите. Наведену елитну врсту дувана је на сву срећу конзумирао Ђолетов тата, који је наравно у четири сата ујутру спавао сном праведника. То није сметало Ђолету, као осведоченом џентлмену, да због женских прохтева пробуди оца и објасни му да су даме остале без своје омиљене врсте цигарета. Старом лисцу је одмах било јасно о каквим дамама је реч, па је инсистирао да баш он буде каваљер који ће да их понуди. Уосталом, и онако су његове цигарете. Ту намеру је остварио врло елегантно, тако што је неколико паклица стрпао у џепове белих паорских широких гаћа, и по потреби вадио паклицу, која се, гле случаја, налазила дубоко у гаћама између ногу. Пошто су схватиле да се налазе у кући добрих домаћина, даме су изразиле своје снебивање да даље пију на празан стомак. Подразумева се да је Ђоле, одмах скочио на ноге лагане, утрчао у шпајз и насекао шунке. После тога су присутна господа дошла до закључка да ни њихова уста нису рутава, односно да су и они гладни, што је завршило са још неколико тацни насечене шунке. Увелико је почело да свањива, а задовољно, сито и напито друштво је решило да остави Ђолета да мало одспава, јер ће већ за два сата морати поново да отвори кафић. Пробрани џентлмени су отпратили даме на њихово радно место у хотел да се и оне мало одморе. Све добре вести се брзо шире, нарочито овакве о неочекиваном проводу. Стални првотимци, гости Витајелиса су оправдано били незадовољни што и они нису учествовали у описаној теревенци и стрпљиво су чекали своју шансу да се за то наплате. Прилика за то се указала већ кроз два дана, када се Јелена рано ујутру враћала са путешествија. Ђоле је по обичају устао да отвори кафић, и на улици на тераси затекао целокупну поставку са Стојанчетом и Вуксом на челу, како се злобно смејуље и чекају са нестрпљењем да се појави Јелена да јој нешто саопште на свој начин. 19

20 Natürlich wurde dieser Vorschlag sofort angenommen, und da begann der Ball erst, ein richtiger Offiziersball. Alles Schöne dauert kurz. Als alle erst vollkommen in die Gänge kamen, wurden sie ohne Pardon rausgeschmissen. Dass gefiel ihnen natürlich nicht wirklich, so dass alle ins Vitajelis zurückkehrten und hinter verschlossenen Türen weiterfeierten. Die betreffenden Damen rauchten ihrem Gewerbe entsprechend die Zigaretten Vek, die so stark sind, dass sie zwei Wölfe auf einem Quadratmeter in einer Minute umbringen könnten. Zu ihrem Bedauern blieben sie ohne ihre Zigaretten und verpflichteten Djole, er solle sich zurechtfinden und die notwendigen Rauchutensilien besorgen. Die erwähnte elitäre Zigarettenmarke konsumierte zum Glück auch Djoles Vater, der um vier Uhr morgens wie ein Seliger schlief. Dass hinderte den erwiesenen Gentlemen Djole nicht, seinen Vater zu wecken, um ihm zu erklären, dass die Damen ohne ihre Lieblingszigarettenmarke geblieben sind. Dem alten Fuchs war sofort klar, um was für Damen es sich handelt, und so bestand er darauf, dass er der Kavalier sein soll, der ihnen die Zigaretten anbietet. Im übrigen gehörten die Zigaretten ja sowieso ihm. Dieses Vorhaben setzte er sehr elegant um, indem er einige Schachteln in die Taschen seiner weißen weiten Unterhosen steckte, und je nach Bedarf ein Päckchen rausholte, das sich, siehe da, tief zwischen seinen Beinen befand. Nachdem sie verstanden hatten, dass sie sich im Haus guter Gastgeber befanden, erklärten die Damen ihr Unbehagen darüber, weiterhin auf leeren Magen zu trinken. Es versteht sich, dass Djole sofort auf seine leichten Beine sprang, in die Speisekammer lief und dort etwas vom Schinken abschnitt. Anschließend äußerten die anwesenden Herren, dass auch ihre Münder nicht gestopft seien, bzw. dass auch sie hungrig seien, so dass noch einige Teller mit Schinken gereicht wurden. Der Tagesanbruch näherte sich mit immer größeren Schritten, und die zufriedene, satte und betrunkene Gesellschaft beschloss, Djole ein wenig schlafen zu lassen, da er schon in zwei Stunden das Cafe wieder aufmachen mußte. Die auserwählten Herren begleiteten die Damen zu ihrer Arbeitsstelle ins Hotel, damit auch diese sich ein wenig ausruhen konnten. Alle guten Neuigkeiten verbreiten sich schnell, insbesondere solche über unerwartete Vergnügungen. Die Stammbesetzung des Vitajelis war berechtigterweise unzufrieden, dass auch sie an dem dargestellten Vergnügen nicht teilgenommen hatten und warteten geduldig auf ihre Chance dies zurückzuzahlen. Die Gelegenheit hierzu zeigte sich bereits in zwei Tagen, als Jelena früh morgens von ihrer Reise zurückkam. Djole stand wie immer auf, um das Cafe zu öffnen, und auf der Terasse auf der Strasse traff er Stojance und Vuksa vor, die sich bösartig lächelten und ungeduldig darauf warteten, dass Jelena auftaucht um ihr etwas mitzuteilen. 20

21 Њихове добре намере је и Ђоле схватио у тренутку и напречац решио да буде добар муж који ће аутом отићи по своју жену, да се сирота уморна не мучи. Уз пут је врло детаљно излагао своју верзију догађаја, са нагласком да апсолутно ништа није имао са тамо неким женама које се узимају у најам на сат. Јелена га је наравно врло мудро и стрпљиво саслушала и дала чувену антологијску изјаву: ''То да са њима ниси имао ништа, то ти верујем. Али, реци ти мени колико си ти пара потрошио?'' И тако се Ђоле извукао од намештаљке коју су му спремали драги гости, али само привремено. Убрзо, једног лепог дана, када је кафић био пун по обичају, Јелени се пријела шунка. Не слутећи ништа, ушла је у шпајз и угледала како уместо шунке виси само оглодана коска. То је тренутак који су запамтили сви присутни гости кафића, јер се прочуо један нимало женствени урлик: ''Курве су појеле моју шунку!!!'' Да би спасао што се спасити може и да се брука не би даље ширила, Ђоле је оставио кафић на самоуправљање посетиоцима, и одјурио да смири жену. Изгледа да није одабрао баш најбољи приступ у томе правцу. ''Али драга, и тата је јео.'' ''Немој ти мени и тата је јео! Знам ја колико тата може да поједе. Ти си курве наранио мојом шунком!'' Овакав развој догађаја је коначно пружио очекивану духовну сатисфакцију стандардним првотимцима кафића. Сваке године после тога, када Јелена поведе туристе на летовање у Грчку, добије једну или више СМС порука у стилу: ''Ђоле је доводио женске сумњиве прошлости, појели су сав ајвар, а опет... ништа није. Поздрав из Зеленграда. P.S. Мажи се да не изгориш.'' Због своје сликовитости, учесници овог знаменитог догађаја заслужују да се посебно опишу, јер су у питању познате Зеленградске боемске легенде. Пепа манекен је тако назван због свога елегантног специфичног начина хода. Међутим, постоји и верзија да су га тако назвали злобници и завидљивци којима је испред носа смакао најзгодније цуре, да је такав ход стекао носећи џакове на Сени у Паризу. Пера Поп, који је стихове сопствених песама увек сам пратио умилним звуцима гитаре, је био и остао обавезан зачин надахнутих дружења. Посебна прича је Џокеј, први аутентични клошар Зеленграда. Човек који је течно говорио више страних језика, отворио је први сервис за поправку електронских уређаја, и то у време када се није још сасвим знало шта је ''електроника''. 21

22 Djole verstand sofort ihre guten Absichten und beschloss spontan ein guter Ehemann zu sein, der seine Frau mit dem Auto abholt, damit sie sich nicht quälen muss. Unterwegs legte er sehr detailliert seine Version der Ereignisse dar, mit der Betonung, dass er mit absolut keiner dieser Frauen, die man stundenweise mieten kann, etwas hatte. Jelena hörte ihm natürlich weise und geduldig zu, um dann ihre berühmte anthologische Aussage zu machen: Dass Du mit ihnen nichts hattest, dass glaube ich Dir. Aber sag mir, wieviel Geld hast Du verbraucht? Und so rettete sich Djole aus der Falle, die ihm seine netten Gäste stellen wollten, aber nur vorübergehend. Alsbald, eines schönen Tages, als das Cafe wie gewohnt voll war, hatte Jelena Appetit auf Schinken. Nichts ahnend ging sie in die Speisekammer und fand dort keinen Schinken, sondern nur einen abgenagten Knochen, vor. Das ist ein Augenblick, den sich alle anwesenden Gäste gemerkt haben, da man ein garnicht feminines Brüllen hörte: Die Schlampen haben meinen Schinken aufgegessen!!! Um zu retten, was noch zu retten war, und die Schande nicht zu vergrößern, hinterließ Djole das Cafe den Besuchern zur Selbstbedienung, und eilte zu seiner Frau, um sie zu beruhigen. Offensichtlich hatte er nicht den besten Schritt in dieser Richtung gemacht. Aber meine Liebe, Papa hat auch gegessen. Komm mir bloß nicht mit auch Papa hat gegessen! Ich weiß, wieviel Papa essen kann. Du hast die Schlampen mit meinem Schinken bedient! Ein derartiger Verlauf der Ereignisse bat den Erstligisten des Cafes endlich die erwartete geistige Satisfaktion. Jedes Jahr, wenn Jelena seitdem ihre Touristen nach Griechenland bringt, erhält sie eine oder mehrere SMS im Stil: Djole hat Frauen mit zwielichtiger Vergangenheit hergebracht, sie haben den ganzen Ajvar aufgegessen, uns wieder... nichts passiert. Grüsse aus Grünstadt. P.S. Creme Dich ein, damit Du keinen Sonnenbrand bekommst. Wegen ihrer Bildhaftigkeit, verdienen es die Teilnehmer dieses denkwürdigen Ereignisses, besonders beschrieben zu werden, da es sich um bekannte Grünstadt- Bohemelegenden handelt. Pepa Mannequin, wird wegen seines eleganten, spezifischen Ganges so genannt. Es existiert aber auch die Version, dass ihn einige Bösartige und Neider so genannt haben, denen er die tollsten Frauen vor der Nase weggeschnappt hatte, und dass er seinen Gang, säcketragend an der Seine, in Paris erlangt hat. Pera Priester, der die Verse seiner eigenen Gedichte immer alleine mit lieblichen Gitarrenklängen begleitete, war und ist stets ein notwendiges Gewürz bei den anregenden Geselligkeiten geblieben. Eine besondere Geschichte ist Jockey, der erste authentische Clochard in Grünstadt. Ein Mann, der mehrere Fremdsprachen fließend sprach, dass erste Reparaturgeschäft für Elektronik eröffnete, und dies in einer Zeit, wo man noch nicht genau wusste, was Elektronik ist. Deleted: 22

23 Његов широки дух није могао да трпи различите стеге и ограничења тадашњег самоуправног социјализма, па је баталио радњу и у потпуности се посветио клошарењу и џабалебарењу, са свим предностима и недостацима које такав живот доноси. Кад год су то временски услови дозвољавали, спавао је на некој од клупа у центру града, прилично уредно одевен, са обавезним каранфилом у реверу сакоа. Тај каранфил би редовно био поклоњен некој од лепих госпођа и госпођица које су пролазиле корзоом, по свим правилима протокола уз поклон и рукољуб. После би се одмах у реверу нашао нови каранфил, до сусрета, односно пресретања неке друге лепотице. Као такав, ако би случајно имао какав неочекивани новац, најпре би хранио своје верне пратиоце. Давно пре оснивања различитих невладиних организација, првенствено друштава за заштиту животиња типа ''Орка'' и ''Арка'', био је прототип како треба да изгледа и да се понаша реномирани активиста у тој области. О свакој акцији шинтера, захваљујући псећем ав-ав телеграфу, џукци, авлијанери и уличари су као по команди јурили из свих крајева града у центар ка Џокејовој клупи. Ту се познати првоборац за псећа мањинска права, Зеленградски Дон Кихот, немилосрдно обрачунавао са шинтерима, само што је у борби уместо копља користио неку дугачку одломљену грану. У тим окршајима би вероватно због бројности противника извукао дебљи крај, али су се именовани уздржавали од примерених и непримерених средстава и непримерене силе, из поштовања према његовом брату. Свима је било познато да се његов брат градоначелник и касније министар, преко свих медија јавног информисања одрицао сродства са Џокејом који брука фамилију, али је закључак био да се никад не зна, брат је брат. И како то већ обично бива, јер тако пролази слава света, садашња генерација Зеленграђана слабо памти да је неко био министар, у сећању је остало једино да је он брат Џокеја, легенде. Не би могло да се каже да је Ђолету једина обавеза рад у кафићу, добијао је домаћи задатак да се брине и стара о кућном љубимцу целе породице, па и шире, педигрираном авлијанеру Неситу. Дотичан кер је у потпуности заслуживао такво своје име, јер је увек био гладан и могао је да поједе толико да постане шири него дужи. И тако једном приликом, већ дан после Јелениног одласка, Ђоле утврди да је капија отворена и да нема Несита у дворишту. 23

24 Sein weiter Verstand konnte die verschiedenen Ein- und Beschränkungen des damaligen Selbstverwaltungssozialismus nicht dulden, so dass er das Gechäft aufgab und sich vollkommen dem Clocharddasein und dem Rumstreunen widmete, mit allen Vor- und Nachteilen, die solch ein Leben bringt. Immer wenn die Wetterbedingungen es zuließen, schlief er auf einer der Stadtbänke im Stadtzentrum, einigermaßen ordentlich angezogen, mit einer obligatorischen Nelke in seinem Sakkorevers. Diese Nelke wurde regelmäßig an eine der schönen Frauen oder Fräulein verschenkt, die die Fußgängerzone passierten, nach allen Regeln des Protokolls, mit einem Geschenk und einem Handkuss. Danach befand sich sofort wieder eine neue Nelke im Revers, bis zum Zusammentreffen mit einer anderen Schönheit. Als solcher, wenn er zufällig unerwartetes Geld hatte, fütterte er zuerst seine treuen Begleiter. Lange vor der Gründung der nichtstaatlichen Organisationen, hauptsächlich Tierschutzorganisationen, wie Orka und Arka, stellte er den Prototyp dar, wie ein renommierter Aktivist in diesem Bereich aussehen und sich benehmen sollte. Bei jeder Hundefängeraktion, kamen dank dem Wau-wau-Telegraph, Hündchen, Köter und Straßenhunde auf Kommando aus allen Stadtteilen ins Zentrum zu Jockeys Bank. Dort setzte sich der bekannte Erstkämpfer für Tierminderheitenrechte, der grünstadtische Don Quichote, gnadenlos mit den Hundefängern auseinander, nur dass er im Kampf anstelle einer Lanze, einen langen abgebrochenen Ast, verwendete. In diesen Auseinandersetzungen hätte er wahrscheinlich aufgrund der Mehrzahl der Gegner den Kürzeren gezogen, wenn sich die Erwähnten, vor geeigneten und ungeeigneten Mitteln und ungeeigneter Gewalt, nicht zurückgehalten hätten, aus Respekt vor seinem Bruder. Allen war bekannt, dass sein Bruder der Bürgermeister, und später Minister, über alle Medien der öffentlichen Information seine Verwandschaft mit Jockey geleugnet hatte, da er die Familie blamiere, aber die Schlußfolgerung war, man weiß nie, Bruder ist Bruder. Und wie es immer ist, denn so geht es mit dem weltlichen Ruhm, erinnert sich die jetzige Generation von Grünstädtern kaum, dass jemand ein Minister war, in Erinnerung geblieben ist nur, dass er der Bruder von Jockey, der Legende, war. Man kann nicht sagen, dass Djoles einzige Verpflichtung die Arbeit im Cafe war, er bekam zudem die Hausaufgabe sich um den Hausliebling der ganzen Familie zu sorgen und kümmern, dem pedigrierten Alleehund Nesito. Der betreffende Hund verdient seinen Namen vollkommen, da er immer hungrig war und soviel fressen konnte, so dass er breiter als länger werden konnte. Und so geschah es bei einer Gelegenheit, bereits einen Tag nach Jelenas Abreise, dass Djole feststellte, dass das Tor geöffnet und Nesito nicht im Garten ist. 24

25 Знајући какве то земљотресе може да изазове у породичним односима, а и зато што је џукца и сам волео, одмах је преузео потребне кораке. Свим гостима кафића је обзнанио расписану потерницу са наградом од 50 евра ономе који нађе и врати кера. Није било потребе да се ставља слика на потерницу, јер је изглед одбеглог пса свима био добро познат. Овај догађај је унео додатну живост међу посетиоце Витајелиса, који су мало, мало истрчавали, било групно, било појединачно, и јурили по околним улицама керове за које им се у одређеном тренутку чинило да је у питању Несит. Дванаестог дана, у поподневној смени кафића, затечен је таксиста Грба како сав блажен седи поред отвореног бокса пива ''Векс'', сам празни флаше једну за другом, и прави зазубице редовним гостима, који пате и завиде му, посматрајући га у тако часном послу. Шта се десило? Тек што је одвезао муштерију у други крај Зеленграда, враћајући се назад, угледа у Батинској улици пса за кога је смео да се закуне да је Несит лично. Како је била једносмерна улица, Грба је морао да се извоза око целог кварта, да би се нашао поред траженог кера. Отворио је врата од таксија и викнуо: ''Егзит, улази!'' На то је Несит скочио на задње седиште, и свечано је довезен у двориште код Грбе, био нахрањен и препуштен деци да се играју са њим. Исто поподне, дан пре Јелениног повратка, чим се отворио кафић, Грба је отишао по Ђолета да изврши препознавање Егзита, названог тако што је провео свих дванаест дана у изгнанству, и куцов је после срећно завршене авантуре био испоручен назад у свој дом. Наравно да је Ђоле хтео да да Грби обећаних 50 евра, што је овај одбио. Ипак је пристао да га Ђоле части са боксом пива ''Векс'', чисто зато да би могао да вади маст на кашичицу преосталом завидљивом делу дружине. За освету, они су јавно оптужили Грбу да је целу ствар исценирао и заправо сам извршио отмицу популарног авлијанера, да би његова деца могла са њим да се играју. Када је жени досадило да храни кера, морао је да га врати власнику да се Јелена не би секирала чим дође, а и искористио је прилику да се огребе за поменуту количину пива, коју себичњак није ником хтео да да, него је све сам попио. 25

26 Er wusste was für ein Erdbeben das in den Familienbeziehungen verursachen kann, und weil er den Köter auch selber mochte, unternahm er sofort die notwendigen Schritte. Er unterbreitete allen Cafegästen den ausgestellten Steckbrief, mit einer Belohnung in Höhe von 50, demjenigen der den Hund findet und zurückbringt. Es war nicht nötig ein Foto auf den Steckbrief zu tun, da das Aussehen des entlaufenen Hundes allen gut bekannt war. Dieses Ereignis brachte zusätzliche Lebendigkeit zwischen die Besucher von Vitajelis, die von Zeit zu Zeit, entweder einzeln oder in der Gruppe, auf die Strasse liefen und in den Nebenstrassen Hunde verfolgten, die ihnen in bestimmten Momenten wie Nesito vorkamen. Am zwölften Tag, in der Nachmittagsschicht des Cafes, erblickte man den Taxifahrer Grba, wie er ganz selig neben einem geöffneten Kasten Becksbier saß, alleine, eine Flasche nach der anderen leerte und den anderen Gästen das Wasser im Mund lief, die litten und ihn um diese ehrenvolle Tätigkeit beneideten. Was war passiert? Als er gerade einen Kunden in den anderen Teil von Grünstadt gefahren hatte, erblickte er auf der Rückfahrt in der Batinskastrasse einen Hund, über den er schwören konnte, dass es Nesito persönlich ist. Da es eine Einbahnstrasse war, musste Grba den ganzen Stadtteil umkreisen, um sich wieder neben dem gesuchten Hund zu finden. Er öffnete die Taxitür und rief: Exit, komm rein! Daraufhin sprang Nesito auf den Rücksitz, und wurde feierlich in den Garten von Djole gefahren, gefüttert und den Kindern zum Spielen überlassen. Am gleichen Nachmittag, einen Tag vor Jelenas Rückkehr, kam Grga früh morgens zu Djole ins Cafe, um die Identifizierung von Exit durchzuführen, der so genannt wurde, da er volle 12 Tage im Exil verbrachte, und der Hund wurde nach dem glücklich beendeten Abenteuer zu Hause abgegeben. Selbstverständlich wollte Djole Grga die versprochenen 50 geben, was dieser jedoch ablehnte. Er nahm aber an, dass Djole ihm einen Kasten Becks ausgeben würde, nur um den anderen Neidern lagsam das Blut aus den Ader zu saugen. Um sich zu rächen, beschuldigten sie Grba öffentlich, dass dieser die ganze Sache selbst inszeniert und die Entführung des populären Hundes selber durchgeführt habe, damit seine Kinder mit dem Hund spielen konnten. Als es seine Frau dann langweilte den Hund weiter zu füttern, musste er den Hund dem Eigentümer zurückgeben, bevor Jelena zurückkommt, damit sie sich gleich bei ihrer Ankunft keine Sorgen machen muss, und er benutzte die Möglichkeit sofort, um an die erwähnte Biermenge zu kommen, die der Egoist niemandem geben wollte, und alles alleine trank. 26

27 Иако су елементи ове приче спадали у домен научне фантастике, она није била сасвим без основа. У ситуацијама када би Јелена и Ђоле истовремено одсуствовали од куће, Грба, коме је био поверен кључ од капије, преузимао је старање о кући и керу. Зато су га првоборци кафића сложно хорски оптуживали за прекорачење службених овлашћења, односно за отмицу омиљеног куцова. Пред њиховим носом попијени бокс пива, није тобож имао са оптужбом никакве везе. Негде крајем прошлог миленијума, тачније 87 године, када чика Неша више није био шеф полиције, па је попустила примена строгоће на кафиће и сличне хуманитарне установе, Ђоле је радио до пет сати ујутру. Сменила га је келнерица Роса која је хонорисањем у кафићу зарађивала новац за своје студије. Касније када је био завршен тај веселији део њеног живота, постала је прилично успешна директорица земљорадничке задруге. Како је апарат за еспресо кафу под Ђолетовом управом ударнички радио целу ноћ, а затим исто наставио под Росиним мудрим руководством, прегрејао се напојни кабл у зиду. Роса која га је случајно пипнула и опекла се, не знајући о чему се ради, уплашила се да се кабл запалио. Одјурила је и око десет сати пре подне, када се све то дешавало, пробудила Ђолета да му то саопшти. Онако неиспаван и бунован, без да је претходно отишао у кафић, окренуо је телефоном 92 и обавестио полицију да се запалио Витајелис. Тек онда је отрчао да одврне осигурач од струје и коначно ушао у кафић где је све било савршено у реду, само је зид био топао. У међувремену је захваљујући његовом позиву на улици настао невиђени русвај. Полиција је, као што то прописи налажу, обавестила ватрогасце, а ови су, пошто је било познато да је Витајелис увек препун гостију, позвали хитну помоћ. Тако су у истом тренутку под ротацијама и сиренама стигла полицијска, ватрогасна и кола хитне помоћи. Из њих су истрчавали ватрогасци са секирама да рашчишћавају рушевине, болничари са носилима да збрињавају повређене и полицајци у панцирима за сваки случај. Сва ова возила су наравно закрчила главну саобраћајну артерију кроз град, па је требало око пола сата да се ствари како тако доведу у ред. Како је у то време Ђоле био добро познат и омиљени лик у граду, на питање шта је то било и шта је то урадио, он је направио Соломонско решење рекавши свим ненадано присутнима: ''Ајде сви на пиће.кућа части.'' Тако се на опште задовољство све завршило без последица. 27