НОВИ УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Transkript

1 Оливера ВУЧИЋ УДК (497.11) НОВИ УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ШТА ЈЕ ПРЕТХОДИЛО УСТАВНОЈ САДАШЊОСТИ, ИЛИ ОСВРТ НА ИСТОРИЈУ УСТАВНОСТИ СРБИЈЕ Богата уставна историја Србије, започета првих година деветнаестог столећа актима који су означили кретање Србије дугим и сложеним путем конституционализације власти, ових дана употпуњена је новим уставним актом који су грађани Србије управо потврдили својим изјашњавањем на референдуму. Простирући се кроз минула столећа борба за устав и уставност у Србији имала је, као и у већини других зрмаља, своје узлете и падове и, као свако стремљење и циљно улагање напора, своје подухвате за памћење, али и оне који нису завредели каснија помињања. Први формални уставни акти који су претходили првом српском уставу донети су, као што је добро познато, још давних година и и њима је уређена врховна власт у тадашњој устаничкој Србији и тиме утемељена државност нововековне Србије. Када је притиснут захтевима старешина изнетим у Милетиној буни Кнез Милош пристао да земљи изда устав, Србија је пре многих, моћнијих и старијих држава у Европи онога доба, добила модеран и за своје време вредан уставни акт. Донет године на велики православни празник Сретење и зато познат као Сретењски устав, овај први устав Србије, подарен од Књаза своме народу, практично није ни заживео, јер је повучен због противљења великих сила Аустрије, Русије и Турске, понајпре због начина на који је уредио питања положаја и права Народне скупштине и грађанских права. Већ Турска ће хатишерифом подарити Србији нови устав, назван по своме дародавцу Турски устав, мудро закључујући да једном остварено право на устав ствара неугасиву потребу за најважнијим законом земље и тешко савладив немир међу присталицама конституционализације. По Слободану Јовановићу дотадашње доба стварања владалачке власти, смениће доба чиновничке олигархије. Релативно дуг период важења овога Устава у суштини је био више период његове формалне него суштинске важности. Непоштован и мењан бројним органским законима овај утав је и формално престао да постоји године када је Намесништво донело нови устав, чије важење С. Јовановић назива добом уставности. Најнапреднији устав Србија је добила године, када је Велика уставотворна скупштина радикалском већином али и страначким компромисом, уз подршку и, позивом за доношење устава, исказану искрену вољу Краља Милана донела за оно време изразито либералан и демократски устав. Њиме је у Србији поред других напредних решења, уведен парламентарни систем због чега ће помињани Јовановић време важења овога Устава назвати добом парламентарности. Политичке (не)прилике које су владале у Србији у годинама које следе довеле

2 28 Оливера Вучић су до суспендовања овога Устава и завођења личног режима краља Александра Обреновића, а потом и до октроисања новог устава године. Али једном започета борба за демократски устав и њиме установљена грађанска права незаустављиво је настављала свој пут и већ године, Народно представништво враћа на снагу Устав од чиме минуло време реакције бива замењено, речју С. Јовановића, добом повраћене парламентарности. Био је то последњи устав Србије као самосталне и суверене државе. Стварањем године уједињене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потом Краљевине Југославије, Србија ће своју уставност утопити у доно шеним уставима ове заједничке државе и године. После окончања Другог светског рата и успостављања федералне државе решене да гради социјалистичко уређење, Србија је доносила своје уставе као једна од шест федералних јединица. Распадом те велике социјалистичке Југославије, и стварањем године двојне федерације коју су чиниле две федералне јединице Србија и Црна Гора, па до када је престала да постоји заједничка држава и доношењем Уставне повеље озваничен настанак Државне заједнице Србија и Црна Гора својеврсне реалне уније закључене опет својеврсним конфедералним уговором, па све до ове, када се, одлуком грађана Црне Горе о сопственој самосталности и Србија обрела, после дугих деценија у статусу самосталне, суверене државе, Србија није била у прилици да као самостална држава уређује питања права својих грађана и правила организовања власти унутар својих државних граница. Добијена прилика за обнављање самосталне уставности искоришћена је доношењем новога устава који је пред нама. О УСТАВНИМ И ДРУГИМ ПРИЛИКАМА У КОЈИМА ЈЕ ДОНЕТ НОВИ УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ОД ГОДИНЕ Особеност блиске уставне историје Србије представља доношење и важење Устава Републике Србије од године. Донет у време постојања велике Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, када је Србија била федерална јединица са свим последицама које такав статус има у погледу ширине и самосталности њене уставотворне власти, овај Устав, који је био на снази све до проглашења новога устава у Народној скупштини Србије, представљао је сасвим особену појаву на уставној сцени тадашње Југославије. Својим решењима Устав од године је показао спремност да се, у приликама које су владале у време када је писан, у највећој могућој мери изврши раскид са начелима и институцијама социјалистичке уставности. Брањен и оспораван, мање и ређе стручно, а више и чешће политички, овај устав живео је више од једне ипо деценије, а за то време нестајале су и настајале државе чији је Србија била део, мењала се сама Србија, променио се цели социјалистички свет. Због свега, Србији је био потребан нови устав. Иза нас је остао велики број покушаја да се предложи најбоље уставно решење, најповољније за саму Србију и најближе достигнутим стандардима

3 Нови Устав Републике Србије 29 уставности европских земаља данас. 1 Будући да се између себе у много чему разликују ови нацрти и скице показали су да и јавност Србије, стручна и научна, још више политичка, различито сагледава шта је добро за уставну будућност Србије. Не улазећи у конкретна решења будућег устава, Р. Марковић је, бавећи се уставном судбином Србије, на питање какав треба да буде Устав Србије одговорио: прво, требало би да то буде нов устав, зато што у Србији постоји потреба за новим уставом, јер се државно и политичко биће земље (се) променило, а устав је остао исти, чиме је реалност устава доведена у питање. Затим, Устав Србије треба да буде кратак устав, првенствено и искључиво правни акт у којем су правне норме, окренут само најважнијим а не свим правилима устава у материјалном смислу, јасан, приступачан и лако разумљив. Нови Устав Србије треба да буде и нормативан устав, очишћен од идеолошких одредаба, јер политичке идеологије треба да се мењају, а устав треба да траје, као и демократски, у којем је власт ограничена и одговорна. Посебно, нови Устав Србије треба да буде чврст, устав у формалном смислу, који укључује, најпре, писану форму, али и посебан поступак доношења и ревизије, што га чини трајним и штити од олаких промена. На крају, завршава Марковић, Устав Србије мора бити модеран устав. 2 Ово Марковићево стајалиште је, у суштини, и општеприваћена кроки матрица свих познатих предлога за промењени изглед новог устава Србије, и збирно изречен захтев у вези с обелодањеним очекивањима од новога устава. Разлике су се исказивале у домену садржине којом су се испуњавали поједини институти које је требало да садржи нови устав. Па и овде епохалних разлика није било. Није их, истини за вољу, ни могло бити у таквој и толико наглашеној мери. То зато што и у уставноправној, као и свакој другој науци, постоје доказане и осведочене истине, спозната научна достигнућа преточена у животом и праксом проверене и потврђене вредности, које прихваћене, опробане и високо оцењене јесу данас неспорни путоказ свим уставотворним чињењима у свакој савременој и демократски уређеној држави. Другим речима, простора за самосвојна и посве оригинална решења сваке државе пона особ, а тиме и државе Србије, остало је само у траговима, и само онда када су она непосредно везана за изразито конкретно питање које се највишим правним актом једне земље регулише, а таквих питања је, управо због природе самог тог највишег акта, веома мало. Зато су и очекивања да ће нови 1 Уставна решења за Србију и Југославију предлози независне групе експерата, Београдски центар за људска права, Београд 2001; П. Николић, Нацрт Устава Краљевине Србије, Београд 2001; Пројект Устава Републике Србије Радна група ФОРУМ IURIS-а, Нови Сад 2002; Нацрт Устава Србије Предлог Демократске странке од маја 2003; Нацрт Устава Републике Србије Предлог Демократске странке Србије од јула 2оо3; Радни текст предлога Устава Србије сачињен од стране Уставне комисије Народне скупштине Србије; Предлог новог устава Србије Либерала Србије; Отворена питања новог Устава Г17 плус; В. Предлози за нови устав Србије, Friedrich Ebert Stiftung, Београд Треба поменути и уставни преднацрт сачињен од стране академика М. Јовичића, којим је у неку руку отворена ангажована полемика о промени Устава Србије, као и нацрти које су сачинили Влада Републике Србије и Председник Републике. 2 В. Р. Марковић, Какав треба да буде Устав Србије, Зборник радова Уставно питање у Србији, Ниш стр

4 30 Оливера Вучић Устав Републике Србије по решењима која ће у њему бити садржана значити пример историјски нових и особених решења од самога почетка била изван реалности, што је новодонетим Уставом управо и потврђено. ШТА ЈЕ НОВО У НОВОМ УСТАВУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ Прихваћени нови Устав Републике Србије састоји се од кратког уводног текста, преамбуле и десет нормативних делова. Први део носи назив Начела устава, другим се уређују људска и мањинска права и слободе, трећи се односи на економско уређење и јавне финансије, четврти уређује надлежност Републике Србије, петим се регулишу питања везана за Уређење власти, шести говори о Уставном суду, седми о територијалном уређењу, осми о уставности и законитости, а девети о промени устава. Последњи, десети део чини уобичајена завршна одредба којом се истиче да овај устав ступа на снагу даном проглашења у Народној скупштини. Устав чини 206 чланова, те је знатно дужи од претходног Устава Србије од године, који је имао 136 чланова, што је у време његовог доношења истицано као врлина, од користи и правницима и неправницима, свим грађанима. Ако се уз то помене да су чланови новодонетог устава по правилу опширнији од оних у ранијем уставу, долази се до сазнања да је нови устав скоро двоструко опширнији. Одговор на питање да ли је ово својство новог устава његова врлина или мана, могуће је тражити најпре у учењу о начину писања устава и с тим у вези дужином његовог текста. Наиме, уобичајена је препорука да устав као највиши закон треба да буде кратак, јасан и прецизан текст, који се бави традиционалном уставном материјом људским слободама и правима и организацијом државне власти, јер ће тако бити подеснији за разумевање и тумачење, а уз то ће, по правилу, и дуже трајати. Исти одговор могуће је тражити и у самој примени устава која тек предстоји. Као огромна већина устава у свету и Устав Србије започиње преамбулом, својеврсним уставним предговором, која претходи наслову устава, што значи да строго формално гледано и није његов саставни део. У преамбули се полази од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, као и чињенице да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије у оквиру које као суверене државе има положај суштинске аутономије, из чега, како се даље наводи, произлазе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима. Познато је да садржину преамбула обично чине свечаним тоном изречене констатације о историјском развоју дате државе, разлозима доношења устава који следи и циљевима који се његовим доношењем желе остварити. Зато, без обзира на чињеницу да преамбула није правна норма, већ пре политичка декларација, и да нема правну обавезност, њена снага лежи у одлуци уставописца да у тексту који непосредно претходи самом нормативном делу устава своје место налази баш та порука, свечаним речима записана, представљајући за дату државу и њене грађане у моменту

5 Нови Устав Републике Србије 31 доношења свог највишег закона кључну вредност и првенствени задатак који уз помоћ устава који се доноси треба испунити. Овако написана преамбула новог Устава Србије отвара бар два питања. Да ли је помињање само једне аутономне покрајине јасно показан знак бриге за њену судбину с обзиром на околности које су добро познате и зебње која је присутна у погледу коначних исхода који се очекују? Чини се да је функција појављивања ове аутономне покрајине у преамбули вид борбе коју држава и њени грађани воде за очување своје територијалне целокупности, што искључује потребу за помињањем друге покрајине која се не суочава са сличним проблемима. И друго, иако је реч о декларативном тексту, појам суштинска аутономија тешко да се може мерити уставноправним метром и да јој се може придати тежина такве врсте, па ни правно значење уопште, те се оправдано поставља питање није ли тако непрецизан и употребљен на овако значајном месту, овај појам, с обзиром на могуће варијанте како ће бити схваћен, овде више штетио него користио. Део о начелима Устава од започиње уставном дефиницијом државе која доноси свој највиши правни акт, садржаном у првом члану, по којој је Република Србија одређена као држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима. Овом одредбом нови Устав Србије дефинише државу применом етничког критеријума народне суверености, напуштајући демократски критеријум народне суверености државе свих грађана који у њој живе, примењен у Уставу Републике Србије од године. Ова промена уследила је вероватно као одговор на распрострањене критике решења садржаног у досадашњем уставу, упућиване од дела научне и стручне јавности, а често и од стране самих грађана, која је трајала више од једне и по деценије, и у којој су истицана залагања управо за дефинисање државе Србије као државе српског народа, што су садржали и неки од помињаних предлога за промену устава, изјашњавајући се, без задршке, у том правцу. Уз понављање раније установљених темељних начела владавине права и социјалне правде додата је окренутост европским принципима и вредностима, као логична последица тенденција развијаних у европском простору последњих деценија и стално истицане потребе државе Србије да постане њихов део. Чланом 2. успостављено је начело грађанске суверености сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника, чланом 3. начело владавине права, а затим, чланом 4. начело поделе власти. Нови Устав јасно истиче да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску. Будући да је 1990, године у којој је досадашњи Устав био донет, на снази био Устав СФР Југославије од у коме је владајуће начело организације власти било начело јединства власти, творци тадашњег Устава Србије клонили су се изричитих формулација којима би очевидно нарушавали принцип односа устава федералних јединица са савезним уставом. Тако је начело поделе власти уведено посредно, преко одређења надлежности појединих органа за вршење законодавне, извршне и судске власти. У стварању новога устава слобода његових твораца није имала ограничења сасвим објективне природе, која су била на снази пре више од једне и по деценије, па су и формулације отвореније. Уз истицање

6 32 Оливера Вучић да је правни поредак јединствен, у овом члану Устава, у ставу 3. речено је и да се однос три власти заснива (се) на равнотежи и међусобној контроли, али и, одмах затим (став 4), да је судска власт независна. У односу који се дефинише као однос међусобног уравнотежавања и међусобне контроле, тешко је остварити независну позицију, те се у анализама овога члана могу очекивати сасвим оправдане критике, а у његовом тумачењу потешкоће. Следи начело страначког плурализма (члан 5), начело забране сукоба интереса (члан 6), начело јединствености и неповредивости државне територије (члан 8). Чланом 11. утврђује се начело световности државе, чланом 12. начело покрајинске аутономије и локалне самоуправе, чланом 13. начело заштите права и интереса држављана Србије у иностранству и Срба који живе у иностранству уз наглашавање дужности Републике Србије да развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом. Чланом 16. насловљеним међународни односи, у ставу 1. речено је да спољна политика републике Србије почива на општепризнатим принципима и правилима међународног права, а у ставу 2. да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни (су) део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују, као и да потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом. У овај први део новога Устава Србије о начелима устава смештене су и одредбе о грбу, застави и химни, главном граду, језику и писму, о заштити националних мањина, равноправности полова и положају странаца. Други део Устава посвећен је људским и мањинским правима и слободама и представља, у поређењу са другим уставима у Европи и свету данас, сва је прилика, материјализацију најопширнијег приступа овом делу уставне материје. Овај део Устава је подељен на три посебне целине, одељка. Први Основна начела садржи одредбе о непосредној примени зајемчених права, сврси уставних јемстава, ограничењима људских и мањинских права, забрани дискриминације и заштити људских и мањинских права и слобода. Одмах на почетку овога одељка (члан 18. став 2), стоји: Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Тиме је, на један уставно уобичајени и општеприхваћени начин, речено да држава Србија признаје и јамчи сва људска права и права мањина која познаје и признаје демократски свет и међународно право. Чињеница да су творци новог Устава Републике Србије у одредбама које следе исцрпно и до детаља, уз много додатног објашњавања и често уставима стране и, с обзиром на природу и уникатни карактер и значај оваквог акта, непотребно оптерећујуће приче о појединим правима и слободама, регулисали мноштвом одредби материју људских и мањинских права и слобода, може се разумети једино као потреба да овај Устав својом садржином покаже, а уколико је то могуће, и докаже Европи и свету да Србија чини све што је у њеној моћи како би, у овом погледу, стала раме уз раме са државама које слове за примерне и тиме ваљане узоре другима. Оптерећена бројним, честим и неретко неоправданим оспоравањима по овом питању Србија је, преко твораца свога новог Устава, учинила корак који друге државе не чине, јер им се верује и тако признаје право на уобичајено поступање

7 Нови Устав Републике Србије 33 уопште, па и уставотворно. У овом одељку стоји и да се достигнути ниво људских и мањинских права не може (се) смањивати (члан 20. став 2.), као и да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (члан 20. став 1). Други одељак Људска права и слободе садржи одредбе о личним, политичким, економско-социјалним и културно-просветним правима, при чему се, једнако као и код трећег одељка посвећеног правима припадника националних мањина, лако препознаје да су за свој основ угледања имали текст Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама донете године. Ово је, несумњиво, и део најразличитији од истоврсног дела Устава Републике Србије од 1990, мање јер су из њега изостављени неки елементи које је садржавао досадашњи Устав попут заштите која произлази из права на држављанство да држављанин Србије не може бити изручен ван њене територије, а више што су у њему нашла своје место нека права којих у Уставу од није било уопште или нису била издвајана као посебна права, већ су чинила део општије формулисаних уставних норми, у којима се подразумевало и ујемчење сада издвојено формулисаних права и слобода. 3 Трећи одељак посвећен је правима припадника националних мањина и у њему се, у оквиру основних одредаба истиче да се припадницима националних мањина поред права која су Уставом зајемчена свим грађанима, јемче (се) додатна, индивидуална и колективна права (члан 75 став 1). Следе одред бе о забрани дискриминације националних мањина, равноправности у во ђе њу јавних послова, забрани насилне асимилације и о праву на очување посебности 4 и правима на удруживање и на сарадњу са сународницима (члан 76 80). Чланом 81. уређено је да Србија у области образовања, културе и информисања подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и 3 Добар пример јесте члан 64 којим су регулисана веома исцрпно права детета и по коме деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости (став 1), затим свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет (став 2), као и да се деци обезбеђује заштита од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупо требљавања (став 3), да су у својим правима изједначена деца рођена изван брака са децом рођеном у браку (став 4) и да се права детета и њихова заштита уређују (се) законом (став 5). 4 Под елементима којима се изражава, чува, негује и развија национална, етничка, културна и верска посебност припадника националних мањина уставописац подразумева: употребу својих симбола на јавним местима, коришћење свог језика и писма, вођење поступка од стране државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе и на њиховом језику у срединама где чине значајну популацију, школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина, оснивање приватних образовних установа, коришћење свог имена и презимена на свом језику, исписивање у срединама где чине значајну популацију на њиховом језику традиционалних локалних назива, имена улица, насеља и топографских ознака, потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја, оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом. У ставу 2. овога члана стоји да се у складу са Уставом, на основу закона, покрајинским прописима, могу (се) установити додатна права припадника националних мањина.

8 34 Оливера Вучић предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет. Трећи део Устава носи назив Економско уређење и јавне финансије и састоји се од два одељка истоветно названих као и део који чине један је Економско уређење, а други Јавне финансије. Први одељак почиње констатацијом да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине (члан 82 став 1). У даљем тексту следи да је Република Србија јединствено привредно подручје са јединственим тржиштем роба, рада, капитала и услуга (члан 82 став 2) и да се утицај тржишне привреде на социјални и економски положај запослених усклађује (се) кроз социјални дијалог између синдиката и послодаваца (члан 82 став 3). Предузетништво је слободно и може се ограничити само законом ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности Републике Србије (члан 83 став 2). У погледу права странаца прво се наводи да су страна лица изједначена на тржишту са домаћим (члан 84 став 4), а потом и да, у складу са законом или међународним уговором, могу стећи својину на непокретностима, а право концесије на природним богатствима и добрима од општег интереса (члан 86 став 1 и 2). За разлику од Устава донетог новим Уставом Републике Србије јемчи се приватна, задружна и јавна својина (члан 86 став 1), док се друштвена својина помиње само као постојећи облик својине који се претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом (члан 86, став 2). Горе наведени облици својине су, по слову Устава, равноправни, имају једнаку правну заштиту, мада је сасвим јасно приватна својина, не само стављањем на прво место приликом набрајања постојећих својинских облика, већ и посебним истицањем у наведеној одредби из основних начела, кључни облик својине. Јавна својина је државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе. Државна имовина сачињена је од природних богатстава, добара за које је законом одређено да су од општег интереса и имовине коју користе органи Републике Србије. Чланом 90. уведена је заштита потрошача, при чему су посебно забрањене радње усмерене против здравља, безбедности и приватности потрошача. Као и све нечасне радње на тржишту. У одељку о јавним финансијама уведена је државна ревизорска институција као највиши државни орган ревизије јавних средстава у Републици Србији, која је самостална, подлеже Народној скупштини којој и одговара и о којој се доноси закон (члан 96, став 1 и 2). Четврти део Устава чини само један члан (члан 97), којим се у 17 тачака уређује надлежност Републике Србије. Већи део уставних аналитичара већ се изјаснио у прилог става да је овај део Устава, будући да је држава Србија сада самостална унитарна држава чија се надлежност претпоставља, потпуно излишан. Део пети Устава носи наслов Уређење власти и њиме је обухваћена Народна скупштина, председник Републике, Влада, државна управа, заштитник

9 Нови Устав Републике Србије 35 грађана, Војска Србије, судови, Високи савет судства, јавно тужилаштво и Државно веће тужилаца. Неке од новина садржане у решењима новог Устава а смештене у овом његовом делу су: промена карактера мандата народног посланика; повећање потребног броја бирача за законодавну иницијативу од ранијих на ; прецизније уређење питања везаних за распуштање Народне скупштине и с тим у вези права којима по Уставу располаже Влада; проширење надлежности председника Републике као логична последица промене статуса државе Србије стицањем пуне самосталности; увођење разрешења председника Републике због повреде Устава, при чему такву повреду утврђује Уставни суд најкасније у року од 45 дана по покренутом поступку; увођење тзв. непосланичке владе и низа новина везаних за јач а- ње њене уставне позиције. Уставом од је заштитник грађана од законске постао уставна категорија и дефинисан је као независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организација, предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења (члан 138 став 1). Изразито концизно уређено је питање Војске Србије. Три кратка члана писци Устава очигледно су сматрали довољним за уставно уређење надлежности Војске Србије, њене употребе ван граница Србије и контроле која се над њом врши (члан ). Судови у Репу блици Србији самостални су и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, али, што је новина у односу на раније уставно решење, и на основу општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (члан 142 став 2). Поред наведене самосталности и независности, као и уставности и законитости, као основних и општеприхваћених уставних начела о судовима, Уставом од године предвиђена су и остала позната начела начело јавности и начело коле гијалности суђења, затим сталности, непреместивости, неспојивости или инкомпатибилитета с другим јавним функцијама, пословима или приват ним интересима. Увођење Високог савета судства који, као независан и самосталан орган по слову Устава обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија (члан 153 став 1), корак је напред у циљу што потпунијег остварења независности и самосталности судства. Надлежан је за избор и разрешење судија у складу са Уставом и законом, предлагање Народ ној скупштини избора судија приликом првог избора судија на судску функ цију и избора председника Врховног касационог суда као највишег суда у Републици Србији и председника судова и учешће у поступку за престанак функ ције председника Врховног касационог суда и председника судова, све на начин предвиђен Уставом и законом (члан 154). У погледу састава Високог савета судства, који има 11 чланова који уживају имунитет као судије, Уставом је предвиђено да га чине председник Врховног касационог суда, мини стар надлежан за правосуђе и председник надлежног одбора Народне скуп штине као чланови по положају и осам изборних чланова које бира Народна скупштина. Шест изборних чланова јесу судије са сталном судијском функцијом од којих је један са територије аутономних покрајина, а преостала два изборна члана су угледни правници са најмање 15 година искуства у струци, при чему је један адвокат а други професор правног факултета. Избор

10 36 Оливера Вучић судија поверен је у принципу Високом савету судства. Изузетно, када се једно лице бира први пут на судијску функцију, тај избор је поверен Народној скупштини која то чини на предлог Високог савета судства и када је Уставом предвиђен трогодишњи мандат. Народна скупштина остала је надлежна на истоветан начин и у поступку избора председника Врховног касационог суда и председника свих судова. Јавно тужилаштво по Уставу је самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости (члан 156 став 1). Уведен је шестогодишњи мандат Републичког јавног тужоца као и јавних тужилаца, уз могућност поновног избора, чиме је уведено, Уставом Републике Србије од напуштено, тзв. начело реизбора. Уведено је и Државно веће тужилаца које чини 11 чланова чији састав је аналоган саставу Високог савета судства и чија се надлежност односи искључиво на заменике јавних тужилаца. Шести део Устава од посвећен је Уставном суду. Овај Устав проширио је надлежност уставног суда, увео могућност изјављивања уставне жалбе против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту (члан 170), увео претходну оцену уставности закона, када је на захтев најмање једне трећине народних посланика уставни суд (је) дужан да у року од седам дана оцени уставност закона који је изгласан, а указом још није проглашен (члан 169) и променио начин избора судија Уставног суда, повећао њихов број са досадашњих 9 на 15 и увео деветогодишњи мандат, с тим да једно лице може бити бирано или именовано за судију Уставног суда највише два пута. Пет судија Уставног суда бира Народна скупштина између десет кандидата које предложи председник Републике, пет именује председник Републике између десет кандидата које предложи Народна скупштина, а пет општа седница Врховног касационог суда Србије између десет кандидата које на заједничкој седници предложе Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Са сваке од предложених листа кандидата један од изабраних кандидата мора бити са територије аутономних покрајина (члан 172 став 4). Седми део Устава бави се територијалним уређењем и чине га три одељка: Покрајинска аутономија и локална самоуправа, затим Аутономне покрајине и Локална самоуправа. Аутономне покрајине су по Уставу од аутономне територијалне заједнице основане Уставом, у којима грађани остварују право на покрајинску аутономију (члан 182 став 1). У ставу 3. истога члана предвиђена је у односу на Устав од нова могућност оснивања нових аутономних покрајина, као и могућност укидања и спајања већ основаних аутономних покрајина по поступку предвиђеном за промену Устава. Предлог оваквих новоуведених могућности утврђују грађани на референдуму, у складу са законом. У члану којим је уређена финансијска аутономија аутономних покрајина (члан 184) говори се о изворним приходима аутономне покрајине којима она финансира своје надлежности и посебно да буџет Аутономне покрајине Војводине износи најмање 7% у односу на буџет Републике Србије, с тим што се три седмине од буџета Аутономне покрајине Војводине користи

11 Нови Устав Републике Србије 37 за финансирање капиталних расхода (члан 184 став 4). Новина у односу на претходна уставна решења у овој области јесу и уведени надзор над радом органа аутономне покрајине и заштита покрајинске аутономије. У оквиру првог новоуведеног решења, Влада може пред Уставним судом покренути поступак за оцену уставности или законитости одлуке аутономне покрајине, пре њеног ступања на снагу, када Уставни суд, до доношења своје одлуке, може одложити ступање на снагу оспорене одлуке аутономне покрајине (члан 186). У оквиру другог, право жалбе Уставном суду има орган одређен статутом аутономне покрајине ако се појединачним актом или радњом државног органа или органа јединице локалне самоуправе онемогућава вршење надлежности аутономне покрајине. Такође, орган одређен статутом аутономне покрајине може покренути поступак за оцену уставности или законитости закона и другог општег акта Републике Србије или општег акта јединице локалне самоуправе којим се повређује право на покрајинску аутономију (члан 187 став 1 и 2). У области локалне самоуправе задржане су досадашње јединице локалне самоуправе општина, град и град Београд, уведена је општинска својина којом општина управља самостално, у складу са законом, као и надзор над радом општине и заштита локалне самоуправе. У осмом делу Устава насловљеном Уставност и законитост прописано је да је правни поредак Републике Србије јединствен, да је Устав највиши правни акт у Републици и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом. У складу са помианим новинама у овом Уставу овде је своје место нашла и одредба по којој потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права јесу део правног поретка Републике Србије и да потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом (члан 194 став 3 и 4). Такође закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права (став 5 истог члана). У овом делу Устава подробно су регулисани и ванредно и ратно стање, као и одступања од људских и мањинских права за време трајања ових стања. Народна скупштина је орган који по слову Устава проглашава ратно стање, као и ванредно стање када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана. Одлука о ванредном стању важи најдуже 90 дана и, по истеку овог рока, Народна скупштина ову одлуку може продужити за још 90 дана, већином од укупног броја посланика. Док ванредно стање траје, Народна скупштина се састаје без посебног позива и не може бити распуштена. Уколико Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања доносе заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе. Истоветна одредба прописана је и за ратно стање и такође истоветно уређено је да проглашавајући ванредно (ратно) стање Народна скупштина може прописати мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права (члан 200 став 4 односно члан 201 став 3). Уколико одлуку о ванредном стању није донела Народна скупштина, она је дужна да је потврди у року од 48 сати од њеног доношења, односно чим буде у могућности да

12 38 Оливера Вучић се састане. У случају да Народна скупштина не потврди ову одлуку, одлука престаје да важи завршетком прве седнице Народне скупштине одржане по проглашењу ванредног стања. Након проглашења ванредног или ратног стања дозвољена су одступања од људских и мањинских права зајемчених Уставом, и то само у обиму у којем је то неопходно (члан 202 став 1). Ове мере одступања не смеју довести до разликовања на основу расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или друштвеног порекла (члан 202 став2). Ове мере одступања престају да важе престанком ових изузетних стања у друштву и оне ни у ком случају нису дозвољене у погледу права која су ујемчена члановима Устава који су изричито наведени. Иако се уставописац изузетно потрудио да уреди питања ванредног и ратног стања и тиме избегне различите недоумице у поступању надлежних органа за случај да таква стања некада наступе, поготово у светлости не тако давно минулих веома лоших искустава са завођењем ванредног стања у земљи, и тиме наступања тешких последица по права и слободе њених грађана и угрожавања начела уставности и законитости, остаје као недовољно прецизно одређење појма јавне опасности или угрожавања опстанка државе или грађана, као и процене неопходног обима дозвољених одступања од људских и мањинских права зајемчених Уставом. Деветим делом уређено је питање промене Устава. Општи је став да се новодонети Устав лакше може мењати и заменити новим уставом него његов претходник од То не значи да је, како се могло чути у неким коментарима, садашњи Устав тзв. мек или флексибилан, лакопроменљив устав. Пре свега, знатно су отежани услови за подношење предлога за промену Устава. Тако предлог могу поднети најмање једна трећина од укупног броја посланика, председник Републике, Влада и најмање бирача. Учињени предлог усваја се, као и до сада, двотрећинском већином од укупног броја народних посланика. Након израде акта о промени Устава, Народна скупштина приступа његовом усвајању опет двотрећинском већином укупног броја народних посланика и може одлучити да га и грађани потврде на републичком референдуму факултативни уставотворни референдум (члан 203 став 6). За разлику од овог права Народне скупштине, у даљем тексту Устава прописана је обавеза Народне скупштине да акт о промени Устава стави на референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу Устава, начела устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава обавезни уставотворни референдум (члан 203 став 7). Промена Устава у овом случају усвојена је ако је за промену на референдуму гласала већина изашлих бирача. У оба случаја, акт о промени Устава ступа на снагу када га прогласи Народна скупштина. За време ратног или ванредног стања Устав не може бити промењен. Нови Устав ступио је на снагу даном проглашења. И пре тог часа, и одмах након што је он наступио, отпочео је и стварни живот новодонетог Устава, а с њим и његова оспоравања, критике, па већ и предлози за измену неких

13 Нови Устав Републике Србије 39 решења која су у њему садржана. Нема Устава коме се не могу наћи мане и који ће свима бити по вољи. Посебно не у оном делу уставнога бића које је политичко и тако подложно политичкој процени, што у друштвима изражених и замашних политичких разлика доводи до изразито опречних оцена, Али устав је пре свега и изнад свега правни акт и зато мора бити правно ваљано сачињен, јер је право у смислу правничког постигнућа, знања и умења систем општеусвојених вредности које важе, и које се, доиста са финим нијансама својих појавних облика примерених свакој савременој држави, стога морају применити у творењу сваког устава данашњице. Време које је пред нама показаће колико су творци Устава Републике Србије од успели да, на једној страни, сачине устав који је по вољи и мери стварне већине у Србији данас и, на другој, заслуже, од стране поштене и објективне, политички незаведене стручне јавности, добру оцену свог уставног подухвата.