Олимпијске игре Босна и Херцеговина.

Transkript

1 Аутор, dr sc. Томислав Гашић, Приједор Олимпијске игре Босна и Херцеговина. Свако од нас треба да тежи савршенству. Ако нешто треба да радимо онда то треба да се ради најбоље што умијемо или не треба ни да започињемо. Јер човјек је стваралачко биће и ако не ствара, онда није човјек. Још један период од четири године или у спорту познат као олимпијски циклус прилази крају пошто нам долазе олимпијске игре. Сад у почетку није ни битно гдје се игре одржавају јер овај текст ће важити и за следеће које нам долазе на било ком континенту и у било којој држави, граду. Антички олимпизам нема ништа заједничко осим назива, и пламена са модерним олимпијским играма. Античке олимпијске игре биле су облик духовне интеграције Хелена и демострација расне супериорности и расне ексклузивности у односу према варварским народима. На античким олимпијским играма могли су учествовати само чистoкрвни Хелени под условом да нису осуђивани и да нису увриједили богове. Антички олимпизам није тежио глобализму, нити је био облик духовног поробљавања других народа, већ је био повлачење границе између цивилизованог свијета и варвара.(1) Хелени су тежили принципу лијепог и доброг (kalokagathia) и он је представљао у хеленском друштву највиши изазов како за аристократски, тако и за грађански модел васпитања. Калакогатос-а красило је снажно и складно развијено тијело, интелигенција, образовање, духовност, осјећање за заједницу, као и активно судјеловање у јавном животу.(2) Тако се описује начин васпитања код Хелена гдје се види повезаност естетског и тјелесног са моралним и интелектуалним. Античка тјелесна култура подразумјева геометриски обликовано тијело које постаје симболички израз божанског устројства космоса. То најјасније долази у умјетности у којој доминира умјетникова вјера да у савршеном облику лежи прототип свега људског, самог божанства. (3) Тијело које се појављује на античким вазама сликовити је израз хеленског схватања космоса и положаја човјека у њему. Отуда на њима не доминира мишићна снага, већ пропорционалност и гарциозност. Вајање тијела постаје ритуално исказивање покорности боговима и уздизање читавог бића човјека ка њима, слично хришћанству у коме су молитве ритуални начин уздизања душе ка богу. Истовремено, античка тјелесна култура средство је за духовну и расну интеграцију хелена и у том смислу је израз њихове супериорности у односу према варварима. Расна ексклузивност не исказује се тјелесном мишићном снагом, него осјећајем за мјеру metron aristn, сирова снага и непропорционално мишићно тијело одлика су робова. Исто је и са средњовјековним аристократским

2 критеријумима: осјећај за мјеру и елеганцију (ordere et mesure) ексклузивна је одлика аристократије у односу према неумјерености и незграпности кметова. Указујући на то да западњачка умјетност никада није пребродила подвојеност тијела и душе, Шефолд наглашава да у грчком тијелу, с друге стране, сваки нерв, сваи покрет одражава кретање душе на начин који се данас среће само код дјеце и животиња.(4) У антици тјелесно здравље је најважнија преокупација човјека и најважнији задатак тјелесног вјежбања. Шефолд наводи стару пјесму која је настала у антици: За смртника здравље је најважнија ставр, / затим долази његова физичка грађа, / на трећем мјесту је богатство, стечено без преваре, / а на четвртом младост у којој ужива са пријатељима. (5) Модерни олимпизам настоји да буде свеобухватни духовни покрет, идеја је рођена из разлога колонијалног, буржоаског интеренационализма и као такав је средство за постизање одређених глобалних политичких и економских циљева. Већ су прве званичне Олимпијске игре, које су године одржане у Атини, организоване по узору на романизоване олимпијске игре које представљају обрачун са изворним религиозним и расистичким духом олимпијских игара, што значи да је потпуна бесмислица позивати се, и са тог аспекта, на изворну чистоту античког олимпизма и полазећи од таквих традиција стварати, у модерном добу, цркву у којој ће се бесмртном духу антике клањати сви народи.(6) Кубертен у једном од својих посљедњих разматрања о олимпијској идеји ( Филозофски ставови модерног олимпизма ) констатује: Прва суштинска карактеристика старог као и модерног олимпизма је да је он религија. Обликујући своје тијело вјежбањем као што вајар обликује кип, антички атлета је исказао поштовање према боговима. Чинећи исто, модерни атлета слави своју земљу, своју расу, своју заставу. (7) Овде се види да нема општих вриједности, које симболизују антчки богови, које треба духовно да уједине учеснике олимпијских игара и којима они исказују поштовање, већ се ради о обездуховљеној борби олимпијаца, сведени на пуку тјелесност, за своју земљу, расу и заставу.(8) Кубертенов култ хуманости представља васпитање без образовања, што јасно упућује на то да он одбацује хуманистичко насљеђе антике. Отуда у изворној Кубертеновој утилитарној педагогији нема мјеста за гимнастику док бокс добија прворазредну улогу у васпитавању буржоаске омладине. Кубертен је непрестано сакатио античку духовност да би, као и нацисти, дошао до човјека који није оптерећен умом и духом који могу да буду препрека за успостављање потпуне доминације владајућег поретка над човјеком.(9) Занимљиво је да је ово образац који је актуелан и који се понавља и данас, само у другом облику и под другим називом, а циљ је идентичан.

3 Јачи опстају, слабији бивају одстрањени (Кубертен) то је суштина модерне олимпијске посланице која одговара владајућем духу монополистичког капитализма који је изражен у принципу: Уништи конкуренцију! Будући да је за Кубертена природна селекција носилац прогреса који је судбинска сила којој је човјек безнадежно подређен, разумљиво је због чега Кубертен са таквим одушевљењем говори о рату: он у њему види највиши и најнепосреднији облик дјеловања закона природне селекције.(10) На терену нема пријатеља, већ само непријатеља једно је од златних правила спорта које је утемељено у Кубертеновој олимпијској доктрини. Спорт је припрема за рат и све мора бити подређено развоју беспоштедног борилачког карактера и фанатичне свијести.(11) Умјесто човјекољубља и слободољубља који се у модерном добу појављују у облику идеала слободе, једнакости и братства частољубље и властољубље постаје окосница Кубертенове елитистичке идеологије. Колонијални походи без добре спортске припреме представљају по Кубертену опасну непромишљеност. Његов поглед није окренут ка небу, него ка просторима свијета које жели да освоји и опљачка. Његов херој сведен је на фанатичног борца за интересе богаташке елите. У приоду 1915.године, Кубертен не заговара ратну одмазду против Њемачке, јер ће на тај начин обе земље само изгубити, већ предлаже Њемачкој да са Француском подијеле Африку и Азију.(12) Кубертен је пронашао градивни материјал за свога натчовјека у паразитским класама за које је карактеристична звериња природа, господарски статус и освајачки фанатизам. Његов нови човјек резултат је укрштања осакаћеног и обезличеног античког хероја, средњовјековног витеза, енглеског џентлмена милитантног језуите, похлепног буржуја, Ничеовог нацистичког натчовјека, дакле, припадника господарске расе која је тиранском силом стицала власт и богатство. Љубав према оружју и презир према раду чине главне врлине богаташке елите која је од освајања и пљачке створила врховни принцип живота. Такав човјек ће бити у стању да од свијета створи концентрациони логор западно-европских колониалних метропола, опсесија је са којом је Кубертен био заокупљен читавог живота. Његова олимпијска идеја је представљала мост који спаја викторијанску Енглеску и империјалистичку Француску са нацистичком Њемачком...(13) Кубертен је толико био близак Хитлеру и нацистичкој Њемачкој да га предлажу за Нобелову награду за мир као противкандидата Карлу фон Осијецком (Carl von Ossietzky) који је, као противник Хитлера трунуо у нацистичком затвору иза кога је стајала свјетска анти-фашистичка јавност. Као и оснивач модерних олимпијских игара Кубертен тако и већина чланова МОКа су доказани симпатизери фашизма. Послије другог свијетског рата ситуација у МОК-у се битно и не мјења,ту су и даље водећи људи попут: Karl Ritter von Halt, Marquis Melchior de Polignac, Count Paolo Thaon di Revel, Count Alberto Bonacossa, Giorgio Vaccaro, Herzog Adolf Friedrich Mecklenburg-Schwerin, Count Clarence von Rosen, Avery Brundage доказани фашисти или блиски њихови сарадници.

4 Хуан Антонио Самаранч (Don Joan Antoni Samaranch) био је лојалан диктатору Франку и фашистичком покрету коме је приадао четрдесет година.(14) Ствари се утолико мењају што тврдокорне представнике тоталитарних режима замењују прагматични нови момци које, прије и изнад свега, интересује новац. Мјеста некадашњих чувара олимпијске идеје заузимају скоројевићи које своје позиције у МОКу виде као могућност да се што више обогате. То је логично јер, као што видимо, на олимпијским борилиштима све мање доминирају националне, а све више заставе мултинационалних компанија. Користећи монопол који имају над олимпијским играма и међународним олимпијским покретом, господа из МОК-а су у априлу у Београду донијела одлуку да 40% новца добијеног од телевизијских преноса иде МОК-у. Даљом комерцијализацијом олимпијских игара радиће се о милијардама долара. Не треба бити много маштовит да би се схватило да ће се та средства пре свега користити за јачање позиција међународне олимпијске мафије у свету, а то значи за поткупљивање тзв. спортских радника, новинара, ТВ-коментатора, националне спортске бирократије, свих оних који имају задатак да стварају у свијету повољну олимпијску климу и да дижу углед олимпијској господи, пре свега тако што ће се супротставити сваком настојању да свијет сазна истину о олимпијском покрету.(15) Не треба бити много уман да би се схватило како ће ствари даље да се развијају уколико се не стане на пут самовољи капитала. Све већа сиротиња и све већи новац који се улаже у спортски show-business неминовно доводи до тога да спортисти постају каскадери, гладијатори и циркузанери најнижег ранга. Истовремено, ризик смрти постао је саставни део данашње спортске борбе. Што се тиче здравља, само у години у САД је извршено преко операција на кољенима као посљедица повреда у рагбију. Преко 40 играча рагбија исте године је погинуло на спортским теренима. Какво је тек данас стање? Шта рећи о крвавим спортовима као што је бокс - Кубертенов омиљени спорт? И онда још спортски функционери тврде да врхунски спорт доприноси здрављу човјека?! Исто је и са чувеном максимом у здравом тијелу здрав дух. Стварно је данашњи врхунски спорт идеална спрега здравог тијела и здравог духа : тијела савремених Франкенштајна и духа савремених гладијатора.(16) Што се тиче допинга, ни МОК-у, као ни другим организаторима спортских спектакала, није у интересу да се спријечи употреба стимулативних средстава у спорту јер без њих нема рекорда, а без ових нема публике, телевизијских преноса, реклама што значи зараде. Будући да се организује све већи број међународних такмичења на којима сваки спортиста (зависно од резултата на свијетским ранг-листама) има своју цијену и где се добијају посебне (све веће) награде за постизање рекорда, логично је да спортисти, који живе од спорта и за спорт, морају да употребе сва средства која им пружају могућност да остану на врху. Спортисти се данас масовно допингују не зато што је то лакши начин да се дође до резултата, него зато што је класичним тренингом немогуће досегнути такав тјелесни развој који је неопходан да би се постигао рекорд.

5 Допинг је већ дуги низ година саставни део свакодневног јеловника спортиста широм свијета и, као такав, нужно зло без кога се, слиједећи логику рекорд по сваку цијену, не може ићи даље. Тврдња једног од менаџера Бена Џонсона (Benn Johnson), да су у Сеулу скоро сви били допинговани, новост је само за оне који држе главу у пјеску.(17) Њима далеко више одговара да Босна и Херцеговина, као и друге земље у развоју, настоји да се са њима такмичи на спортском пољу, а не на пољу економије, науке, културе; њима много више одговара да наша дијеца скупљају сличице фудбалера, тенисера, ватерполиста, кошаркача, одбојкаша да им изазов ( идоли ) буду спортисти, а не добри радници, научници, умјетници... Сваке Олимпијске игре прате одређени проблеми и страхови: Минхен страдање израелских спортиста; Москва хладни рат на врхунцу; Лос Анђелес бојкот; Сеул послије неуспјелог покушаја уједињења два олимпијска комитета сјевера и југа страх од реакције сјевера; Атланта бомба у олимпијском парку двоје мртвих и 111 рањених; Солт Лејк Сити послије терористичких напада у Њујорку игре се сматрају фактором високог ризика; Атина потрошено милијарду и 500 милиона долара на НАТО заштиту; Пекинг крвопролиће у којој живи Угурска мањина; Лондон Парк штити електрична ограда висока пет метара под видео надзором; Сочи страх од исламистичког тетора са свеверног Кавказа Рио де Женеиро Зика вирус. Земља као Босна и Херцеговина и друге сличне земље трећег свијета, које су на прагу сиромаштва или су већ сиромашне, гдје се буџети пуне подизањем кредита из међународних фондова, гдје се до новца долази продајом државних обвезница, продајом и давањем под концесију природних богатстава, високим опорезивањем ствари и услуга које су свакодневно потребне грађанину и разним наметима који пада на терет обичног човјека. Јавна средства која се троше у свери спорта ни у ком случају неби требало да иду на врхунски спорт. Ако је већ законом предвиђено да се одређена количина новца користи за спорт онда би то требало улагати у масовни, школски, аматерски а материјални (гдје нема профита) и рекреативни спорт. Тако што ће се улагати у изградњу нових и реновирањем постојећих јавних објеката и игралишта која би била дата на кориштење народу, тако би помогли стварању здраве популације. На тај начин широке друштвене масе би имале вишеструку корист, док код улагања у врхунски спорт корист имају само неколицина спортиста. Питање је да ли они могу да направе резултат (освоје медаљу) од које практично нико од грађана неће имати користи осим што ће некоме бити топло око срца. У савременом времену електронских уређаја гдје се све добија на клик или позив, јавља се хипокинезија која доводи до разних поремећаја здравља (болести, деформитета, гојазности) из тог разлога потребна су врхунски опремљена јавна игралишта на којем би се грађани могли активирати.

6 Немојмо заборавити да Босна и Херцеговина, са своја два ентитета, као и земље у окружењу болује од једне тешке болести, болести која је за једну земљу најпогубнија. Болест ако се са њом не забавимо веома брзо, за коју деценију нећемо имати више ни са чим да се бавимо Бијела куга. Сваки живот треба да буде важан а не свака утакмица, свака трудница да се држи ко мало воде на длану а не спортиста, породилишта треба да нам буду врхунски опремљена а не спортски клубови, свако новорођено дијете да се чува као да је највеће и најсјајније олимпијско одличије. Јер домаћин се не хвали оградом од воћњака, њиве и мјестом гдје се налази, него приносом који је добио, не хвали се уређеном и лијепом кућом него породицом која у њој живи дr sc. Томислав Гашић Чланак се може преузети на испод наведеној страници:

7 *** (1) Ljubodrag Simonovic, Filizofski aspekti modernog olimpizma 126.c. FineGraf, Beograd, (2) Uporedi: Jakob Burkhart, Povest grčke kulture, IV to, IK Zorana Stojanovića, Novi Sad, (3) Karl Šeford, Klasična Grčka, 13.s. Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, (4) Karl Šeford, isto, 13.s. (5) Karl Šeford, Klasična Grčka, 15.s.kurz. K.Š. Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, (6) Harris H.A, Sport in Greece and Rome, 15-17, Cornell Uni.Press, Ithaca, New York, (7) Pierre de Coubertin, The Philosophic of Modern Olympism, U: Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 131.s. (8) Ljubodrag Simonovic, Filizofski aspekti modernog olimpizma 134.c. FineGraf, Beograd, (9) Ljubodrag Simonovic, isto, 142.s. (10) Ljubodrag Simonovic, isto, 153.s. (11) Erich Fromm, Veličina i granica Freudove misli, 130.s. (12) Yves-Pierre Boulongne, Pierre de Coubertin, Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes, U:Die Zukunft der Olympischen Spiele 90.s. Hrsg. Hans-Jurgen Schulke, Phal-Rugenstein, Koln,1976. (13) Ljubodrag Simonovic, Filizofski aspekti modernog olimpizma 202.c. FineGraf, Beograd, (14) Ljubodrag Simonovic, Olimpijska podvala 120.c. FineGraf, Beograd, (15) Ljubodrag Simonovic, Olimpijska podvala 39.c. FineGraf, Beograd, (16) Ljubodrag Simonovic, isto, 40.c. (17) Ljubodrag Simonovic, isto, 41.c.