DIPLOMARBEIT. Titel der Diplomarbeit. Multimedialer Aspekt im Werk von Dušan Radović ( Multimedijalni aspekt u delu Dušana Radovića ) Verfasserin

Transkript

1 DIPLOMARBEIT Titel der Diplomarbeit Multimedialer Aspekt im Werk von Dušan Radović ( Multimedijalni aspekt u delu Dušana Radovića ) Verfasserin Biljana Gratt angestrebter akademischer Grad Magistra der Philosophie (Mag.phil.) Wien, 2013 Studienkennzahl lt. Studienblatt: A 243/364 Studienrichtung lt. Studienblatt: Betreuerin: Slawistik (Bosnisch/Kroatisch/Serbisch) Doz. Ao.Univ.-Prof. Dr. Katja Sturm-Schnabl

2

3 Veliku zahvalnost dugujem svojoj mentorki, dragoj profesorki, Doz. Ao.Univ.-Prof. Dr. Katji Sturm-Schnabl, za nauĉnu, tehniĉku i prijateljsku podršku pri pisanju ovog rada. Rad posvećujem onima koji su me tokom izrade diplomskog rada najviše motivisali da istrajem u svojim nastojanjima i svojim mirom mi pruţili mir koji mi je bio neophodan, svom suprugu Bojanu i našoj ćerki Lari.

4

5 SADRŢAJ Uvod Biografski podaci Dušan Radović u kontekstu srpske literature za decu i literature uopšte Kratak pregled dešavanja u knjiţevnosti na prostoru Srbije u vreme nastajanja prvih dela DušanaRadovića Knjiţevnost za decu u Srbiji Dušan Radović i Zmaj Dušan Radović i Vasko Popa Odnos knjiţevnih kritiĉara i javnosti u Srbiji prema knjiţevnosti za decu Radovićev odnos prema knjiţevnosti Književnost za decu Dušana Radovića Karakteristike Radovićeve poezije za decu Aktivnost Dušana Radovića u radu na edukaciji mladih Delo Dušana Radovića u formi aforizma Aforizam kao kratka forma izraţavanja Dušan Radović kao aforistiĉar i satiriĉar Beograd Dušana Radovića Beograd kao tema u knjiţevnosti Odnos Dušana Radovića prema Beogradu Primena dela Dušana Radovića u masovnim medijima Dušan Radović i pozorište Pozorišne predstave za decu Pozorišne predstave za odrasle Dušan Radović i novine Deĉiji ĉasopis Poletarac Dušan Radović i film...64

6 5.4. Dušan Radović i radio Radio drama Kapetan Dţon Piplfoks Kako su nastale ruţne reĉi Radio emisija Beograde, dobro jutro Dušan Radović i televizija Rad Dušana Radovića na televiziji za decu Na slovo na slovo Laku noć, deco Rad Dušana Radovića na televiziji za odrasle...81 Zaključak...83 Kurze Zusammenfassung in der deutscher Sprache...85 Literatura...95 Primarna literatura...95 Sekundarna literatura...97 Internet linkovi Dodatak Curriculum vitae...102

7

8 Uvod Danjašnja svakodnevnica se teško moţe zamisliti bez prisustva masovnih medija. Kako radio, tako i novine, televizija, film i internet, potpuno su postali sastavni deo posla, obrazovanja, slobodnog vremena i zabave. Mora se primetiti da su i kulturi potrebni masovni mediji, ne bi li se na najbolji naĉin predstavila što većem broju korisnika. S druge strane, upravo masovni mediji mogu biti prizma kroz koju se kultura pogrešno tumaĉi i time joj smanjuje kvalitet. Razvoj tehnike i pojava velikog broja ponudjaĉa na trţištu, dovelo je do meċusobne borbe konkurenata na polju medija i masovne komunikacije, ĉiji je cilj da se privuĉe što više gledalaca. U ponudi je puno raznovrsnih programa, kako za odrasle tako i za decu, ali im kvantitet ne garantuje i kvalitet. Pod medijem masovne komunikacije podrazumeva se odreċeno sredstvo, kojim se prenosi odreċena poruka, tj. posreduje u saopštavanju informacije. Danas postoje posebne nauke koje se bave komunikacijama, masovnim medijima, istraţuju se najrazliĉitiji aspekti novih dostignuća. Najviše se strahuje od prevelike i teško kontrolisane moći medija, najpre televizije, pa onda i ostalih. Uticaj na sve delove društva, a najviše na decu, je veliki. Odavno već postoje zakoni koji pokušavaju da regulišu koliĉinu nasilja i ostalih štetnih sadrţaja u programskoj šemi. Nekada to nije bilo tako, jer su nekada masovni mediji, kao što je televizija ili radio, bili retki. Ne samo što nije bilo širokog izbora, tj. razliĉitih madijskih kuća, već su bila retka i domaćinstva koja su mogla sebi priuštiti aparate za prenos televizijskog i radio programa. Od vremena ţivota i rada Dušana Radovića do danasnjih dana, mnogo se toga promenilo na polju medija, ali je njihova vaţnost ostala ista, tj. povećala se u skladu sa razvojem samog društva u celini. Sedamdesetih godina 20. veka televizija je bila još u razvoju, dok su radio, film, pozorište i knjiga su bili najĉešći putevi za masovno prenošenje informacija. Informacije su tada imale primarno informativni, a odmah zatim obrazovni i zabavni karakter. Sam Dušan Radović je rano uoĉio vaţnost medija i snagu njihovog uticaja na široke narodne mase. Vrlo brzo se zdruţio sa njima, radeci jedan dobar deo zivota upravo za radio i televiziju. Potrudio se da pisano delo oblikuje za potrebe odreċenog medija, a da se pritom ne gubi na kvalitetu istog. Po mišljenju Miroslava Maksimovića, Radović je prvi srpski pisac koji je pravovremeno i ozbiljno shvatio masovne medije i profesionalno im pristupio. Ako bi se 8

9 statistiĉki izmerio njegov rad, ispostavilo bi se da mnogo više pisao za gledanje i slušanje nego za ĉitanje. 1 Uz pomoć takvog ozbiljnog pristupa, Radovićev knjiţevni put kroz medije je bio veoma uspešan, jer se kod njega radilo o jednom naĉinu mišljenja i deĉijoj odanosti tehniĉkim izumima i modernim medijima koje je Dušan Radović više uvaţio, dublje razumeo i srećnije iskoristio nego i jedan naš pisac 2 U vreme kada je Dušan Radović stvarao, a govorimo o periodu od posle Drugog svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka, izbor medija koji su bili dostupni širokim masama u tadašnjoj Jugoslaviji je bio mali. Bolje reĉeno, duţi niz godina izbora nije ni bilo. Postojala je samo jedna kuca, Jugoslovenska radio-televizija, podeljena u republiĉke i pokrajinske podstanice tadašnje Socijalistiĉke Federativne Republike Jugoslavije. MeĊu njima je bila i Radio-Televizija Beograd, koja je poĉela sa radom 23. Avgusta godine. S jedne strane je ĉinjenica da su jedini u ponudi, za navedenu medijsku kuću nosila sa sobom i veliku odgovornost i obavezu da se kvalitetno bira program, a sa druge strane, takva vrsta monopola dozvoljavala je da se greške dešavaju i ponavljaju. Programske šeme su bile relativno šture i svodile se se, uglavnom na informativno-zabavni karakter. Bez obzira na to, gledanost je bila velika. Odnos nacije prema tadašnjoj Radio Televiziji majbolje ilustruje tekst o televiziji tog vremena: Kada je Televizija Beograd poĉelasvoj rad, ţiveli smo u vremenu drţavnog socijalizma (...) Za mnoge je ova televizija poĉela kao prvo slovo ili kao prvi prozor u svet. Svake veĉeri okupljale su se porodice, a intenzitet tog osećaja bliskosti nikada kasnije nije nadmašen. Veliki je bio stepen poverenja u reĉi, u slike i ljude koji su ĉitali vesti ili vodili programe, i još veća povezanost gledališta i televizijskih junaka. (...) Bilo je to vreme vlasti jedne ideologije, jedne poruke, jednog programa i jedne drţeve. 3 Na osnovu tih reĉi moţe se reći da je proseĉan gledaoc smatrao radio i televiziju svojim svarnim prozorom u svet, da je prijateljski i sa puno poverenja prihvatao dobijene informacije, bez sumnje da bi mu bilo šta od toga molgo škoditi. Samim tim su urednici i autori emisija, na posredan naĉin uĉestvovali u kreiranju sveopšteg razmišljanja, a jednim delom i obrazovanja. Dušan Radović je ĉesto komentarisao da je rad na radiju i televiziji mukotrpan posao jer je malo kvalitetnih ljudi koji znaju i hoće da rade, a puno ponuda koje ne sadrţe umetniĉke 1 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str. pogovor 2 Bedkovid Matija, Priznati genije nepriznate knjizevnosti, u predgovoru za Na ostrvu pisaceg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd 3 9

10 vrednosti. Po njegovim reĉima, u vreme dok je radio na Televiziji Beograd, bilo ih je malo zaposlenih na velikom obimu posla: Nas je bilo dvoje-troje u redakciji za decu, a pravili smo 150 emisija godišnje (...) okupili smo sve što je u Beogradu obećavalo da moţe nešto pismeno i pametno da uradi. Više od pedeset autora je saraċivalo. 4 Tek godine dolazi do osnivanja jos jedne radijske kuće na podruĉju Beograda. Studio B je tada bio prva i jedina radio stanica u Jugoslaviji van sistema drţavne Radio- Televizije Beograd. Osnovana je od strane nekoliko kolega, novinara, tada popularnog lista Borba i Jugoslovenska revija. Dušan Radović u jednom momentu poĉinje saradnju sa njima i ostaje u radiju Studija B punih sedam godina. Masmedijalna dimenzija Radovićeve umetnosti je vaţna jer je on pisac koji je odmah prihvatao nove medije. Nije bio pisac ĉije se delo prilagoċava, recimo, za televiziju, nego je pisao kao televizijski ĉovek. Ne: pisac za televiziju, nego: televizijski pisac. Umeo je da u knjiţevnosti misli glavom medija. I po tome je bio reformator i, kao svaki reformator, ĉovek budućnosti. Oduševljeni pristalica medija, a kritiĉar knjige. Ali u toj budućnosti nije, svojim delom, dovodio u pitanje knjiţevnost nego medije. Šta su oni bez kreativnosti i odgovornosti umetnosti? 5 Nacin razmišljanja Radovića, po pitanju medija i njihove percepcije je primetan još u njegovom eseju Dete i knjiga 6, gde je Radović doslovno rekao da je su deĉije knjige kao najdivnije igraĉke i da su oduvek bile najbolja razonoda deci. Kao takve, one su po njemu morale tako i izgledati, što je primetno već kod njegovih prvih zbirki, Poštovana deco 7 i Smešne reĉi 8. Obe su većim delom ukrašene ilustracijama i više su slikovnice nego klasiĉne knjige. Već je tu moţe uoĉiti njegova teţnja da se doċe do vizuelizacije pisane reĉi, a samim tim i podstakne asocijacija, koja je igrala vaţnu ulogu u pesmama Dušana Radovića. Sa knjigom je godine i zapoĉeo svoj umetniĉki opus, sa knjigom ga i zatvorio 9, a u meċuvremenu je delovao za i na televiziji, za i na radiju, novinama, filmu, pozorištu, u sferi dešijeg obrazovanja, pri društveno-korisnim akcijama, kao i na ostalim medijima koji će biti zastupljeni u ovom radu. 4 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str.65 7 Prvo izdanje iz godine u Beogradu u izdanju Dečije knjige, prim. autora 8 Prvo izdanje iz godine u Beogradu u izdanju Mladog pokolenja, prim. autora 9 Nedovršeno izdanje zbirlke poezije i proze u četiri knjige Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak, posthumno objavljeno u Beogradu godine u izdanju BIGZ-a Narodne knjige, prim. autora 10

11 Posmatrajuci knjiţevni opus Dušana Radovića moţemo reći da njime dominira snaţan karakter intermedijalnog, ali ako se taĉnije pogleda znaĉenje tog termina, primećuje se da veliki njegovog dela tehniĉki ne moţe dobiti tu karakteristiku. Intermedijalnost podrazumeva odnos izmeċu knjiţevnog dela i medija, tj. obradu istog dela u jednom od medija (film, televizija, radio, pozorište). Radovićevo delo je jednim delom klasiĉna poezija i ako je kao takva obraċena u nekom od medija, moţe se svrstati pod već spomenutu karakteristiku intermedijalnosi. MeĊutim, veći deo njegovog stvaralaštva je, kako je već spomenuto ranije u tekstu, namenski pisan za medij i kao takav nije obraċivan, već izvorno kreativno oblikovan za medijsku upotrebu. Ono sto se sa sigurnošću moţe tvrditi je da je Dušan Radović u svim pravcima svog knjiţevnog rada stvarao u kratkoj formi. Na to dolazi još jedna vaţna karakteristika, a to je da je namerno ili sluĉajno jeziĉkim karakteristikama i stilskim oblicima omogućavao lak prelazak svog teksta iz medija u medij, iz knjige u radio emisiju i obrnuto, iz radio emisije u pozorište. Ako na sve to dodamo da je Radović bio majstor serijalizacije, koji je izvlaĉio maksimum iz minimuma zadanih malih oblika, majstor ponavljanja i iscrpljivanja jedne poĉetne situacije 10, onda moţemo zakljuĉiti da su upravo ti njegovi talenti omogućili sjajno oblikovanje knjiţevnosti u okvire zadatih tema odreċenog medija. Uoĉljiv je njegov vizionarski pogled na budućnost moderne medijske komunikacije: Mi zivimo u jednom vremenu, u civilizaciji koja sve manje govori, a sve se vise sluzi simbolima.(...) Mi zivimo u vreme slika i simbola, to romantiĉno vreme reĉi je prošlost 11 Moţda gore navedeni tekst zvuĉati previše kritiĉno, ali ĉitajući njegove komentare na temu novih tehnnologija, nesporno se dolazi do zakljuĉka da je Radović o njima imao veoma pozitivan stav. U ovom radu ću predstaviti delo Dušana Radovića, kako sveobuhvatno, tako i kroz prizmu medija na kojima se njegovo delo predstavljalo. Namerno ili ne, namenjeno odreċenom mediju ili ne, videćemo da je sam pisac bio u dosluhu sa novim tehnologijama i da ih je na pravi naĉin iskoristio ne bi li bio što bliţe i u što neposrednijem kontaktu sa svojim ĉitalaštvom i gledalaštvom. Pokazaće se da je uspeo zadrţati kvalitet teksta, potpuno nevezano u kom obliku se izvodi i za koju knjiţevnu vrstu je pisan. 10 Pavkovid Vasa, Moderni duh Dušana Radovida u Dušan Radovid i razvoj moderne srpske književnosti, Učiteljski fakultet, Beograd, Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str

12 1. Biografski podaci Dušan Radović je roċen u Nišu, 29. Novembra godine od oca Uglješe, po zanimanju ţelezniĉara i majke Sofije, domaćice. Sa porodicom se seli u Suboticu godine, gde Radović završava osnovnu školu i šest razreda gimnazije, a maturira godine u Beogradu, tri godine nakon preseljenja porodice Radović u glavni grad tadasnje Kraljevine Jugoslavije. Tu se prvi put susreće sa politikom i biva oduševljen nekolicinom školskih drugara koji su bili skojevci. Sama ideja komunizma i nije bila toliko interesantna za Radovića i nije je u potpunosti ni shvatao. Hrabrost i poštenje momaka s kojim je delio školsku klupu je za njega bila fascinirajuća i ĉesto ih je spominjao ţaleći što su svi do jednog poginuli tokom rata. Ĉesto je spominjao da ga je poštovanje prema njihovim ţrtvama, na neki naĉin, moralno obavezalo i da se zbog te obaveze nakon rata trudio da svojim radom uĉini ono što su oni sanjali, a nisu doţiveli 12. Sam Radović je tokom ratnih godina, po sopstvenom svedoĉenju, bio nešto malo u partizanima i malo ilegalac u Beogradu 13, a nakon rata je na sebi svojstven naĉin bio politiĉki aktivan. Bio je komunista po ubeċenju, smatrao je da je bolji komunista nego mnogi drugi, iako je bio izbaĉen iz Komunistiĉke partije Jugoslavije. Objašnjavao je to time, što je bio komunista kakav je on mislio da treba, kako ga je otac vaspitavao, a ne Partija 14. Njegov komuniozam je podrazumevao da svoj posao radi najodgovornije što moţe i da se prema ljudima ponaša najkorektnije što moţe. 15 Isti odnos prema navedenim stvarima je oĉekivao i od ostalih, pa i od politiĉara. Upravo zbog iznošenja svojih stavova i kritika na raĉun nekih od njih, skinuta je sa programa njegova radio emisija. Uprkos sankcijama, ostao je dosledan svom viċenju politike i društva do samog kraja svog ţivota. Fakultet je pohaċao samo godinu dana, a prvo zaposlenje je dobio godine u Pionirskim novinama, koje su mu ubzo ponudile i mesto glavnog i odgovornog urednika. Dolazak u Pionirske novine prati jedna interesnatna priĉa, koja kaţe da je Radović, kao prijavu za posao, poslao uredništvu jednu od svojih prvih pesama, ali pod tuċim imenom i to ţenskim. Malo pre nego što je urednica, Jelena Biblija, krenula u potragu za talentovanom Rajkom Tokić, kako je glasio Radovićev pseudonim, pisac je skupio hrabrost i liĉno se pojavio u redakciji i time je nesporazum bio izbegnut. 12 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Isto, str Isto, str Isto, str

13 Od godine Dušan Radović radi kao urednik u redakciji programa za decu Radio- Beograda. Na mesto urednika televizijskog programa za decu Televizije Beograd dolazi godine. U NIP Borba radi od godine kao saradnik u Ateljeu za propagandu i dizajn, a jedno vreme i honorarno uredjuje deĉiju stranu u Veĉernjim novostima. Pokreće seriju ĉasopisa Poletarac godine i radi kao njegov glavni i odovorni urednik sve do gašenja lista 1975.godine. Sledeći posao nalazi na radiju Studio B, odakle odlazi u penziju 1983.godine. Nakon samo godinu dana penzije, umire u Beogradu. Najznaĉajnija ostvarenja u deĉijoj literaturi su Radio drama Kapetan Dzon Piplfoks (1953), zatim zbirke pesama Poštovana deco (1954), Smešne reĉi (1961), Priĉam ti priĉu (1963), tekstovi za televizijske emisije Na slovo na slovo, pesme Vukova azbuka (1971), pesme o ţivotinjama Zoološki vrt (1972), poezija i proza za decu sabrana i prireċena od strane autora pod imenom Ponedeljak, Utorak, Sreda, Ĉetvrtak (1983) Za odrasle ĉitaoce je objavljena njegova poema Ĉe, tragedija koja traje napisana u saradnji sa Matijom Bećkovićem godine. Malo kasnije su objavljene i tri knjige njegovih aforizama, stvaranih i izgovaranih dok je radio u redakciji radija Studija B, Beograde, dobro jutro 1 (1977), Beograde, dobro jutro 2 (1981) i Beograde, dobro jutro 3 (1984). Dobitnik je i prestiţne diplome meċunarodne organizacije za deĉiju knjiţevnost Hans Kristijan Andersen 16. Njegova dela su prevoċena na nemaĉki, slovenaĉki, makedonski, engleski, slovaĉki i ruski jezik. Detinjstvo je period ţivota koga se sam Radović rado seća. Ĉesto, i sa puno detalja spominje trenutke svog odrastanja. Detaljno opisuje ţivot u Nišu, gde je roċen. Subotica mu je bila meċustanica u kojoj se dugo zadrţao i tek na pragu odrastanja stiţe u Beograd. Svoje poreklo je delio na dve strane, Radoviće, po ocu iz Ĉaĉka i Stefanoviće po majci iz Niša. Razliku je bilo najlakše uoĉiti u njihovim stavovima po pitanju vaspitanjaa i obrazovanja dece i Radović je s njima i sam postavio neka naĉela koje je kasnije u ţivotu sledio. Od maminih je prihvatio stav da se detetu treba ugaċati, da ga treba pustiti da bude dete što duţe, da decu treba voleti i vaspitavati ih kao vredne i ĉasne ljude. Sa oĉeve strane je usvojio mišljenje da je obrazovanje veoma vaţno, da se u ţivotu svakom poslu mora pristupiti ozbiljno i da se do uspeha dolazi samo vrednim radom, a ne preĉicama. Vaţna figura u ţivotu je bila figura njegovog oca Uglješe, vrednog i obrazovanog radnika, koji je u Radovićevim oĉima ostao nedostiţan ideal. U jednom od svojih 16 Počasna diploma Hans Kristian Andersen međunarodnog borda knjige za decu, dodeljena Dušanu Radovidu u Madridu godine, primedba autora 13

14 autobiografskih zapisa, Radović istiĉe da je rastao sa stalnim osećanjem krivice što nije bolji, govoreći time u stvari da se osećao manje vrednim u odnosu na svoga oca. Radović se sebe seća kao nejakog deĉaka velike glave koji se nije mogao pohvaliti velikom snagom, ali je zbog toga vrlo brzo došao do zakljuĉka da je snaga uma takoċe vaţna. Rano je poĉeo da piše i odmah su došle i podrške i pohvale, prvo od strane njegovog oca, a posle u uĉitelja u školi. Deĉija knjiţevnost mu je još kao malom bila veoma privlaĉna i koristio je svaku mogućnost da doċe u kontakt sa njom. Za to je krivio dnevni list Politiku, hvaleći Politikin dodatak za decu i isticao da je tu bilo sve ono što mu je u tom periodu trebalo. To je bilo daleke godine, u periodu kada nije bilo baš puno prilika gde se dete moţe susresti sa literaturom. Za Radovića je moja lepa, draga i nezaboravna Politika za decu bila praznik mog oskudnog duhovnog ţivota bez knjige, radija i televizije, neuporedivo zrelija, pametnija i svremenija od deĉijih ĉasopisa tog vremena. 17 Zahvaljujuci svom predanom ocu, vrlo brzo je došao u posed prvih knjiga, a nedugo zatim su mu i prvi pokušaji poezije objavljeni u listu Ţelezniĉar. Ţiveo je u jednom jednostavnom i skromnom okruţenju, punom zdravih i prisnih odnosa i lepog ponašanja. Ĉesto je spominjao da njega nije vaspitavalo društvo, već pododica i to ĉasno, da bude vredan i ĉastan ĉovek, uvek tu za ljude oko sebe. Kada je bilo jasno da neće nastaviti sa fakultetom, Radović je pokušao putem konkursa da se zaposli u dnevnom listu Politika. Nakon odbijenice, nakratko razoĉaran odustaje od pisanja, ali mu se brzo vraća i konkuriše u već somenutim Pionirskim novinama. Ĉitav ţivot je pisao najrazliĉitije oblike knjiţevnosti, poĉevši od deĉije poezije, preko kratkih priĉa, do priĉa za odrasle, aforizama, humoristiĉkih skeĉeva za potrebe televizije, reklama, scenarija za deĉije emisije. Bavio se pisanjem na temu obrazovanja, pisao ĉesto recenzije, kako za knjige tako i za obavezne udţbenike. Sinopisi za filmove su pratili scenarija za pozorišne predstave, a uspeo je da se oproba u tekstovima o Beogradu. Kako je i sam govorio, radio je na pedeset vrsta primenjene literature. Za sebe kaţe da se nikada nije opterećivao time da li je veliki ili mali pisac, već samo da li je iskren i da li su to, što govori, njegove reĉi ili kako je to lepo sam autor pojasnio: Bolje je praviti dobru i lepu dugmad nego loše brodove Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Isto, str

15 Njegov javno najĉitaniji tekst je zasigurno tekst koji je napisao za potrebe matiĉara u beogradskoj opštini Stari grad. Generacije mladenaca su ozvaniĉile svoju ljubav uz njegove reĉi: Brak se ureċuje zakonom samo onda kad ne moţe drukĉije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon ureċuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to moţe da predvidi. Ţelimo da vam bude lepo, da traje dugo, da se radujete jedno drugom, da ţivite sa uvernjem da ste danas obavili jedan od najvaţnijih i najlepših poslova u ţivotu. Savetujemo vam da ne ţurite, da štedljivo trošite i reĉi i osećanja. Nemojte odmah potrošiti sve. Rasporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedniĉkog ţivota. Zakon kaţe da su muţ i ţena u braĉnoj zajednici ravnopravni. A to moţe i lepše da se kaţe: Povećajte svoje obaveze da ne biste ugroţavali prava drugih. (...) Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Ĉuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću. Kako je povodom toga rekao Radovićev veliki prijatelj, Milovan Vitezović: U zemlji organizovanoj kao strogo kontrolisana sveĉanost (...) o apsurda, najviše je ponavljan i najtoplije je zvuĉao govor koji je napisao Dušan Radović. 19 Dušan Radović je otišao prerano, umro je u 61. Godini ţivota, a dok se pripremao za poslednje putovanje, stigao je sebi i epitaf da smisli: Mnogo je više razumeo nego što je znao 19 Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str

16 2. Dušan Radović u kontekstu srpske literature za decu i srpske literature uopšte 2.1.Kratak pregled dešavanja u knjiţevnosti na prostoru Srbije u vreme nastajanja prvih dela Dušana Radovića Neposredno nakon drugog svetskog rata došlo je do ponovnog buċenja ţelje za umetnostnošću, makar ona bila i u sluţbi revolucije. Veliki broj knjiţevnika je bio okrenut delima u ime i za raĉun revolucije i NOB-a. Tek pedesetih godina 20. veka dolazi do pisanja i pevanja na temu liĉnih osećanja, dolazi do pronalaţenja inspiracija u drugim tematskim okvirima, koji nisu u potpunosti povezani sa ratnim dešavanjima. Vaţno je reći da je prva knjiga Dušana Radovića Poštovana deco izašla upravo nedugo nakon objavljivanja dve veoma vaţne zbirke pesama, a to su 87 pesama 20 Miodraga Pavlovica i Kore 21 Vaska Pope. Posmatrano malo šire na knjiţevnost, posleratno vreme su prvenstveno obeleţili romani i to oni koji su bili vesnici preporoda srpskog romana 22, roman Svadba 23 Mihaila Lalića, Daleko je sunce 24 Dobrice Ćosića, zatim Pesma 25 Oskara Daviĉa i Prolom 26 Branka Ćopića. Srpska proza tih pedesetih godina, kretala se izmeċu tradicionalnih sa jedne i modernih pravaca sa druge strane. Vremenom se tradicionalna struja potpuno pribliţila modernoj i stopila se sa njom. Glavni pokretaĉi modernog izraza su bili Oskar Daviĉo, Aleksandar Vuĉo i Dušan Matić. Dušan Radović se na sceni srpske knjiţevnosti 20. veka teško moţe svrstati samo u jedan literarni kolosek, prikljuĉiti jednom knjiţevnom ţanru, a jos teţe staviti pod kapu samo jednog knjiţevnog pravca. Niti je bio samo pesnik, niti samo prozni pisac. Nije se uopšte smatrao modernim, a nije ni bio naslonjen na tradicionalan naĉin izraţavanja. Poĉeo je svoj stvaralaĉki rad poezijom i to za decu. Upravo je, vec spomenuti, Aleksandar Vuĉo bio jedini savremenik Radovića koji je, doduše dvadeset godina ranije, dotakao pisanje za decu, s obzirom da su ostali knjiţevnici tog vremena bili okrenuti 20 Pavlovid Miodrag, 87 pesama, Beograd, godine-prvo izdanje, prim. autora 21 Popa Vasko, Kora, Beograd, godine-prvo izdanje, prim. autora Lalid Mihajlo, Svadba, Beograd, godine-prvo izdanje, prim. autora 24 Dosid Dobrica, Daleko je sunce, Beograd, godine-prvo izdanje, prim. autora 25 Davičo Oskar, Pesma, Beograd, godine-prvo izdanje, prim. autora 26 Dopid Branko, Prolom, Beograd, godine-prvo izdanje, prim. autora 16

17 knjiţevnim pravcima i ţanrovima, koji nisu bili previše orijentisani na deĉiju knjiţevnost, a neposredno posle rata socijalno angaţovanoj literaturi. Dušan Radović ce kasnije ĉesto spominjati Vuĉa, kao pisca koji je uneo u knjiţevnost za decu novi elemet, a to je inteligencija 27, misleci na poemu Druţina pet petlića objavljenu tridesetih godina dvadesetog veka. Sa tom poemom se Radović susreo ĉitajući već spomenuti Politikin dodatak za decu. Sam Radović je uspeo već prvom zbirkom da izazove paţnju i publike i kritike. Vodi se kao rodonaĉelnik novog, modernog talasa u pisanju deĉije poezije i ta prva zbirka pesama Poštovana deco je od strane mnogih kritiĉara dobila status prekretnice u pisanju poezije, ne samo deĉije, već uopšte. Jedinstvenih karakteristika njegove deĉije poezije ću se dotaći u jednom od narednih poglavlja, a ovde bi spomenula samo jednu od njih, vezanu za sam naslov prve njegove zbirke. Naime, jedan od razloga zbog koga su Radovićevu zbirku Poštovana deco nazvali prekretniĉkom, je i njen naslov. Uoĉeno je da je po odabiru naĉina na koji će se obratiti deci pokrenuo jedan novi talas u deĉijoj knjiţevnosti. Zato što ih poštuje kao sebi ravne. To je tumaĉenje većine knjiţevnih kritiĉara. MeĊutim, ĉitajući pišĉeve komentare o sopstvenoj poeziji, naišla sam na osporavanje takvog razmišljanja od strane samog Dušana Radovića. On naime kaţe da se muĉio da naċe naziv za svoju prvu zbirku, iako smatra da naziv knjige nije toliko vaţan. Odluĉio se da naslov bude identiĉan naslovu jedne od pesama i tako je ostalo Poštovana deco. A na to je dodao i da je posle, pišući o toj knjizi i o mojim pesmama, kritiĉari su naroĉito zapazili naslov te knjige i izgledalo je kao da sam ja jedan od prvih naših pesnika koji je poĉeo ravnopravno da razgovara sa decom i da ih izuzetno poštuje. To nije istina i ja tako nisam mislio 28. Neki savremenici Dušana Radovića koji su se bavili knjiţevnošću su istovremeno bili i njegovi najbolji prijatelji, i njemu dragi krtiĉari njegovog rada. Pored Matije Bećkovića 29, takoċe pisca poezije i satire, koji mu je bio najbliţi od svih, moţemo spomenuti i Stevana Raiĉkovića 30, poznatog pesnika, Danojlića 31 i Branu Crnĉevića Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Bedkovid Matija, srpski pesnik, satiričar i scenarista, rođen godine, prim. autora 30 Raičkovid Stevan, srpski pesnik i akademik, rođen godine, umro Godine, prim. autora 31 Danojlid Milovan, srpski pisac i akademik, rođen godine, prim. autora 32 Crnčevid Brana, srpski pisac i političar, rođen godine, prim. autora 17

18 2.2. Knjiţevnost za decu u Srbiji Prvo delo u srpskoj knjiţevnosti, koje se vodi kao pesma za decu je Melodija k proleću, Zaharija Orfelina iz godine. Sledili su Luka Milovanov Georgijević, Jovan Sundeĉić (Niz dragocenog bisera ili Duhovne i moralne pjesme za decu), zatim Jovan Subotić, Petar Despotović, Branko Radiĉević i Jovan Jovanović Zmaj. Kod poslednjeg imena se mora kratko zadrţati, budući da je Zmaj po mnogima ostao do danas najznaĉajniji pisac u srpskoj deĉijoj knjiţevnosti. Iznad svih je Jovan Jovanović Zmaj 33, govorio je Tihomir Petrović u svojoj Antologiji srpske poezije za decu. Zmaj je po prvi put, pisanje za decu stavio u odreċenu formu, koja omogućava da ĉitalac jasno razazna da je tekst upućen detetu i to u svrhu vaspitanja i obrazovanja najmlaċih. Bio je najvaţniji predstavnik u srpskoj deĉijoj knjiţevnosti skoro ceo vek. 34 Posle Zmaja su već na sceni pisci uz koje je i sam Dušan Radović odrastao, Andra Franiĉević (za Radovića ĉika Andra 35 ), Branislav Cvetković (ĉika Brana 36 ), a za njima i savremenici samog Dušana Radovića, Desanka Maksimović, Aleksandar Vuĉo, Branko Ćopić, Momĉilo Tešić, Grigor Vitez. Dušan Radović je primetio da je, posmatrajuci u poreċenju sa drugim deĉijim knjiţevnostima, jugoslovenska knjiţevnost za decu bila po mnogo ĉemu karakteristiĉna. Odlika jugoslovenske knjiţevnosti je da ima dosta raznovsnim motiva, razliĉitih jezika i šarolikih primera drugaĉijih kultura. Razlog tome je upravo u velikom broju naroda i narodnosti u jednoj drţavi, gde su sva deca ravnopravna i imaju mogućnost negovanja svoje kulture i svog jezika, na sopstvenom jeziku. Druga karakteristika jugoslovenske škole, kako ju je nazivao Radović, je velika briga za decu koja su u Drugom svetskom ratu umirala od gladi i bolesti, ostajala bez roditelja i sama masovno ginula. Svojim stradanjem su postala ravnopravna sa odraslima i dolazi do poštovanja deteta kao ravnopravnog. Dolazi do odstupanja od strogog pedagoškog pristupa koji je do tada bio zastupljen u knjizevnosti i deca se više ne dele na dobru i lošu. Po mišljenju samog Radovića, knjiţevnost za decu postaje prirodnija sa dolaskom Aleksandra Vuĉa i njegovih peoma Doţivljaji hrabrog Koĉe i Druţina pet petlića. Po pravcu nadrealista, Vuĉo je vrlo spretno spojio humor, elemente bajke i ĉudesa u navedenim 33 Petrovid Tihomir, Antologija srpske poezije za decu, Pedagoški fakultet u Somboru, Sombor, 2008, str Prva pesma Jovana Jovanovida Zmaja Gašo, Gašo, lenji Gašo, objavljena je godine, prim. autora 35 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Isto, str

19 poemama i ismejao pouĉni karakter deĉije literature do tada. Njegova pojava je na sceni deĉije knjiţevnosti je napravila osnovu za gradnju zlatne kule Radovićeve poezije za decu. Sledeći na listi je Branko Ćopić, koji je pisac sa velikim osloncem u tradiciji, u iskustvima narodnih pevaĉa i pripovedaĉa i sa izraţenim smislom za humor. Poznat je po svojoj ratnoj tematici u deĉijim knjigama, velikom broju deĉijih likova i kao omiljeni pisac mnogih generacija do raspada Jugoslavije. Utoliko pristupaĉniji, jer su pojedina njegova dela 37 bila sastavni deo obavezne školske lektire. Vaţno je spomenuti i legendarnu Desanku Maksimović 38, koja je bila pisac i za decu i za odrasle, a u njena najpoznatija dela spadaju sigurno pesme Traţim pomilovanje i Krvava bajka 39. Ako ţelimo da spomenemo i ko su bili naslednici naĉina pevanja Dušana Radovića, a istovremeno i njegovi savremenici i saradnici, moţda to najbolje moţemo uraditi jednom njegovom izjavom o savremenoj literaturi za decu u Srbiji tog vremena: Ako ste hteli da znate šta je sadrţaj naše savremene literature za decu, mogu vam (...) dati umirujući odgovor: strogo se vodi raĉuna o trenutku u kome ţivimo, tako da ni lift, ni taksi, ni pisaća mašina, ni traktor, ni vasionski brod nisu ostali bez pesme i priĉe. Što ne opeva Dobrica Erić opevaće Dragan Lukić, (...) setiće se Mika Antić, gde ne stigne Mika, stići će Brana Crnĉević, zaboravi li nešto Brana eto Miće Danojlića, gde nema Miće ima Ljubivoja Ršumovića! Oni su savremenim, ţivim i atraktivnim jezikom poetski inventarisali sve male i velike igraĉke današnje dece. 40 Ovom izjavom dobijamo ne samo informaciju ko je sve pisao tada, već i Radovićevo mišljenje o njima. Osećamo radost u njegovim reĉima, radost što postoje pisci koji pišu onako kako treba po njegovom mišljenju i kako se deci najviše dopada. Ali, iako svaki od njih ima sopstveni naĉin izraţavanja, prepoznaje se šinjel iz kojeg su svi izašli 41. Boţidar Mandić tu još dodaje da je Dušan Radović bio veliki podstrekaĉ mlaċih stvaralaca, odliĉan pedagog i kritiĉar. Po reĉima Vere Belogrlić, dugogodišnje saradnice Dušana Radovića, on je bio otvoren prema novoj generaciji pisaca, uvek pun podrške i spremnosti da pomogne kod afirmacije novog pesnika. 37 Ježeva kudica i druge pjesme, Orlovi rano lete, Bašta sljezove boje, prim. autora 38 Maksimovid Desanka, srpska pesnikinja, akademik i profesor književnosti, rođena 1898., umrla godine 39 Pesma napisana povodm streljanja đaka u Kragujevcu 21. oktobra godine., prim. autora 40 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd, str Mandid Božidar, Duško Radovid, stvaralac poetskog paradoksa, za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str

20 2.3. Dušan Radović i Zmaj Dušan Radović i Vasko Popa Istraţivajući naĉin pisanja jednog knjiţevnika, neretko se sreću poreċenja. U sluĉaju Dušana Radovića su dodirne taĉke sa drugim piscima ĉesta tema tekstova o njegovoj poeziji. Najviše sliĉnosti se nalazi kod izvoċenja paralele za Jovanom Jovanovićem Zmajem kao predhodnikom i Vaskom Popom kao savremenikom. Interesantno je primetiti da se u oba sluĉaja, radi o pesnicima koji su bili zaĉetnici odreċenih faza u knjiţevnosti, utemeljivaĉi odredċenog stila i obojica su pisali i za decu i za odrasle, iako se u poreċenjima uglavnom uzima Radovićeva poezija za decu. Sluĉajno ili ne, oba pisca je sam Radović izuzetno cenio. Pohvalu radu Jovana Jovanovića Zmaja je davao kada god je za to imao priliku. Po njegovim recima je Zmaj izmislio decu, stavio ih je na ruke, pokazao celom svetu i proglasio najvecom vrednošću i radošću ţivota 42 Pored njegove zasluge u deĉijoj knjiţevnosti, isticao je Zmaja kao svojevrsnog hroniĉara svog vremena jer Zmajevo obimno i razgranato delo liĉi nam danas na komplet kakvog dnevnog lista iz tog vremena, sa mnogo razliĉitih rubrika, u kojima je zabeleţeno i opevano sve ĉega je usplahireni Zmaj stigao da se dotakne 43. Sada moţemo sa sigurnošću dodati da je Radović takoċe imao ulogu hroniĉara svog vremena, naroĉito u vreme delovanja na Studiju B, kada je aktuelna dešavanja pretakao u aforizme koje je poklanjao BeograĊanima. PoreĊenje Radovićeve poezije sa Zmajevom se temelji na ĉinjenici da su i Zmaj i Dušan Radović pisali za decu na jednostavan i deci blizak naĉin, sa elementima i jezikom koji nalazi inspiraciju u narodnoj knjiţevnosti i folkloru, s tom razlikom što je kod Zmaja bila izraţena nezaobilazna didaktiĉka crta, dok je Dušan Radović izbegavao proţimanje svoje poezije klasiĉnim poukama. Radović je od Zmaja nasledio tu, tako ĉesto spominjanu vedrinu, a time i sposobnost da iznenadi dete neĉim neoĉekivanim i neobiĉnim. Elementi bajke se sreću i kod jednog i kod drugog pisca, s tim što je Zmaj preuzimao dosledno ĉitav niz elemenata bajke iz usmene knjiţevnosti, dok je kod Radovića to bilo u segmentima. Poĉinjao je kao usmeno predanje, ali su elementi bajke bili u modernoj varijanti. Njegova prva i moţda najpoznatija pesma za decu, koja se smatra poĉetkom novog naĉina pevanja u deĉijoj poeziji, a koja potvrċuje predhodno izlaganje je Strašan lav: 42 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str

21 Bio jednom jedan lav... Kakav lav? Strašan lav, Narogušen i ljut sav! Strašno, strašno! Išao je na tri noge, Gledao je na tri oka, Slušao je na tri uva... Strašno, strašno! Ne pitajte - šta je jeo. Taj je jeo šta je hteo -tramvaj ceo i oblaka jedan deo! Strašno, strašno! Zubi oštri, pogled zao, on za milost nije znao! Strašno, strašno! Dok ga Brana jednog dana, nije gumom izbrisao. Strašno strašno! Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str

22 Drugo poreċenje Dušana Radovića sa njegovim savremenikom Vaskom Popom je sa jedne strane uslovljeno istim ili makar vrlo bliskim vremenom nastanka njihovih dela, a sa druge strane i stilom pisanja i naĉinom prihvatanja sveta oko sebe. Vasko Popa objavljuje svoju zbirku Kora godine, nepunih godinu dana ranije od izlaska zbirke Poštovana deco. Oba knjiţevnika su u tom trenutku pokrenuli novi talas u pisanju poezije, svako na svoj naĉin i na svom terenu, ali ka istom pravcu modernog pogleda na umetnost. Popa je svoju poeziju za odrasle pribliţio granici gde poĉinje poezija za decu, a Radović je, sa druge strane, uspeo da pribliţi deĉiju poeziju odraslim ĉitaocima. Tako postaju pandan jedan drugome na zadatku graniĉnika u savremenoj poeziji srpske knjiţevnosti. Kada se govori o elementima njihove poezije, prvo se mora spomenuti igra, kao sastavni deo dela i jednog i drugog knjiţevnika i to je prva nit koja ih spaja. Predmeti u igrama Vaska Pope omogućavaju odraslom ĉitaocu da se seti detinjstva, a kroz igre u Radovićevoj poeziji se preţivljava period odrastanja. Ĉesta upotreba pojmova iz svakodnevnog ţivota je sledeća karika koja ih spaja, a igra reĉima i mali broj reĉi u pesmi je dodatak nizu. Poznata su Radovićeva stremljenja da se u što manjoj pesmi, priĉi, izjavi, saţme što veća mudrost. Ono što je moţda i najupeĉatljivija sliĉnost dva pesnika je stavljanje u prvi plan jezik zasnovan na paradoksu i apsurdu, a kod Radovića i na nonsensu. 45 TakoĊe su im sliĉni i motivi u pesmama, a dobar primer je i poreċenje već navedene Radovićeve pesme Strašan lav i pesme Konj Vaska Pope: Obiĉno Osam nogu ima (...) U oĉima lepim Tuga mu se zatvorila u krug Jer drum nema kraja A celu zemlju treba Za sobom vući 45 Pešid Valentina, Dušan Radovid u kontekstu modere srpske poezije posle Drugog svetskog rata za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str. 8 22

23 Pored već navedenih zajedniĉkih karakteristika, moţemo dodati i obiĉaj oba autora da se svojim izrazom pribliţe folkloru i narodnoj knjiţevnosti. Radović je jednom prilikom rekao da smatra da je deĉija poezija, ustvari jedna vrsta narodne poezije, ali nove narodne poezije. Kao takva, ona mora biti zdrava, jer ĉuva duhovno zdravlje naroda. 46 S druge strane, Vasko Popa je svojom antologijom Od zlata jabuka pokazao svoj interes i vaţnost folklora za njegovu poeziju. Oslanja se na narodnu mudrost, kolektivnu meru i primitivno naĉin mišljenja, a mitske, paganske, ritualne i hristijanizovane folklorne slike, koje osvajaju prostore njegove rukoveti narodnih umotvorina, u sluţbi su razumevanja onog najdubljeg što kao individualna i ljudska bića nosimo u sebi. 47 Valentina Hamović je najdublje dotakla spoj ova dva pesnika i njihove sluĉajne ili namerne podudarnosti. U jednom od poglavlja, daje interesantan komentar na Radovićevo pojavljivanje u knjţevnosti, govoreći da je on bio nepriznati akter 48 obnove srpskog modernizma. To se na kraju moţe dodati kao još jedna vaţna paralela izmeċu Radovića i Pope, koji je zvaniĉno i priznato zaĉetnik modernog pisanja poezije u Srbiji. Radovića su poredili i sa Miroslavom Antićem, njegovim savremenikom sa Rastkom Petrovićem, njegovim predhodnikom, ali sam ja izabala primere Zmaja i Vaska Pope, jer su kao i Radović rodonaĉelnici novih tendencija svoga vremena. Moţda je interesantno spomenuti još jednu paralelu, koja je izvedena samo jednom, a to je paralela sa pisanjem Ţaka Prevera. Na tu ideju je došao veliki poštovalac Radovićevog dela, Milovam Vitezović, koji u svojoj knjizi o Radoviću kaţe: Ţanrovi im se skoro podudaraju, malo je ţanrova u kojima se nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobliĉili. (...) Toliko je neoĉekivanosto i kod jednog i kod drugog. Ni jednom se ne moţe omeċiti prostor knjiţevnog svaštarenja. (...) Nisu bili podozrivi prema novim umetnostima. Prever je više dao filmu, Radović televiziji.(...) 49 Upravo ove jasne sliĉnosti sa navedenom piscima, istiĉu neponovljivu razliĉitost u pisanju Dušana Radovića, koji je, iz ugla današnje knjiţevne kritike, po naĉinu izraţavanja, bez predhodnika u istoriji srpske knjiţevnosti. Mnogi knjiţevni kritiĉari u Radovićevoj knjiţevnosti za decu vide samoniklu pojavu bez oslonca na tradiciju 50 Kako je rekao Matija Bećković ovaj Zmaj posle Zmaja podigao je znaĉaj poezije za decu i postao priznati genije jedne nepriznate knjiţevnosti Radovid Dušan, Sredni gost života, Astobmo, Beograd, 2002, str Hamovid Valentina, Dva pesnika prevratnika, Učiteljski fakultet u Beogradu, Beograd, 2008, str Isto, str Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str Jovanovid Slavica, Poetika Dušana Radovida, Naučna knjiga komerc, Beograd, 2001, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str

24 2.4. Odnos knjiţevnih kritiĉara i javnosti u Srbiji prema knjiţevnosti za decu U zavisnosti od kritiĉara i perioda o kome govorimo, deĉija knjiţevnost ima razliĉita mesta u knjigama o knjiţevnosti. Poĉevši od podele na ozbiljnu i neozbiljnu literaturu, u koju spadaju dela za decu, pa do podele na literaturu za decu i odrasle. Neretko dolazi do preklapanja, tj, do prelaska jedne literature u drugu, bez volje pisca i kritike, već po samom uticaju dela na publiku i po njihovom interesovanju. Stav da je deĉija knjiţevnost na marginama knjiţevne struke polako nestaje iz knjiţevne kritike. Nekada je taj stav bio jasan i precizno je odreċivao uĉinak odreċenog pisca i njegovog dela. Konkretan sluĉaj se moţe naci u eseju Bogdana Popovića Šta je veliki pesnik iz godine, gde Popović govori da je neozbiljno deĉije pesme svrstavati u ozbiljnu knjiţevnost. Istovremeno je osporavao doprinos Zmajevih pesama za decu, njegovoj sveukupnoj pesniĉkoj slavi. Danas su stavovi generalno izmenjeni, ali još uvek postoji nezvaniĉna podela na kritiĉare ozbiljne knjiţevnosti i one koji se bave delima pisaca za decu. I dalje se ponegde podcenjuje mogućnost uticaja na decu uz pomoć deĉije literature, kao i njen intelektualni kvalitet. Dušan Radović je svojim delom za decu stvorio sebi poziciju pod kapom deĉije knjiţevnosti, a kod svog opusa za odrasle je ostao okarakterisan kao aforisticar i kao takav spomenut u Istoriji srpske knjiţevnosti 52 Jovana Deretića. Interesantno je dodati da je tek u poslednjem, dopunjenom izdanju te knjige iz godine, Radović kod Deretića prvi put i spomenut i to kao što je reĉeno, aforistiĉar i pisac stiriĉnih tekstova, a ne kao deĉiji pisac. Po reĉima Zorice Turjaĉanin, Radović je bio zaokupljen obiĉnim stvarima i naizgled banalnim temama i kao takav nije bio interesantan onom delu kritike koja je bila nespremna da prihvati izazov stvaranja koje ih je svojom energijom, pameću i duhovnim redom dovodila u nedoumicu (...) Nauĉeni na red, rigidni i neprilagodljivi, nisu hteli da prihvate rizik suoĉavanja sa neĉim što im je bilo ĉudno, strano, neozbiljno i nedostojno pera ozbiljnih stvaralaca 53. Na sreću, ukus javnosti je ĉesto potpuno drugaĉiji od ukusa kritiĉara, pa je delo Dušana Radovića naišlo na veliki broj ĉitalaca, gledaoca i slusalaca, koji su svoj sud o delu dali time što deo njegovog stvaralaštva koriste u svakodnevnoj komunikaciji, ponekad i ne znajući ĉije se reĉi izgovaraju. 52 Deretid Jovan, Istorija srpske književnosti, Prosveta, Beograd, 2004, str Turjačanin Zorica, Mozgalice i smijalice za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str

25 2.5. Radovićev odnos prema knjiţevnosti Po Radoviću su najbolji deĉiji pisci oni, koji nisu pisali samo za decu. On sam je bio pisac i za decu i za odrasle i zato je za sebe govorio da nije kompletna liĉnost, liĉnost iz jednog dela, kako bi se kazalo, već na ţalost, liĉnost iz dva dela 54. Ĉesto je komentarisao razloge zbog ĉega je poĉeo da piše za decu objašnjavajući vrlo grubo da je to bilo moţda iz kukaviĉluka, ljudskog i intelektualnog. Manje sam se plašio dece nego odraslih. 55 Ĉvrsto je branio stav da se mora pisati jednostavno, jasno i razumljivo. Sebe je video kao pisca jasnog jezika i dugo mu je, po njegovim recima, trebalo vremena da se oslobodi laţi, tj. pisanja sa lepim izraţavanjem, a ne sopstvenim jezikom. Mnogo godina mi je trebalo da se te laţi oslobodim. U toj borbi protiv laţi moţda se stvorio neki moj stil, neka mala ironija i prema pisanju i prema ţivotu.(...) Mislim da je osnovno pitanje literature neka vrsta iskrenosti u njoj. 56 Kritikovao je prvi susret dece sa knjiţevnošću, tj. ĉasove srpsko-hrvatskog jezika i predavaĉe istog, jer se od dece zahtevalo da laţu, koristeći knjiţevne fraze i jezik nerazumljiv i neprimeren njihovim godinama. Bez obzira na jednostavnost, po Radoviću je dobra pesma za deci morala zanimati i odraslog ĉitaoca, što je mogla samo ako u sebi sadrţi obrt ili znaĉenje koji izazivaju paţnju. Jer ona mora imati još jednu vertikalnu dimenziju i znaĉiti nešto drugo sem onoga što je deci reĉeno 57. On se na sebi svojstven naĉin bavio knjiţevnom kritikom, prvenstveno umetniĉkim tekstovima koji su provokativno i sa dosta parodije doticali sve što je zastarelo i ograniĉeno klišeima. Poslednje delo Dušana Radovića uopšte, na koje je, potrošio svoju poslednju snagu, je Antologija srpske poezije za decu 58. Tri meseca pre nego što će umreti, završio je poslednje stranice i predao ih izdavaĉu. Kao i svaka antologija i ova je trebalo da predstavi baštu najlepšeg, mirišljavog cveća, u ovom sluĉaju, deĉije poezije. U ovom poslu mu je nesumljivo pomoglo sopstveno iskustvo sa decom, kao i sopstveno pisanje deĉije knjiţevnosti, a sam rad na antologiji je opravdavao ţeljom da pokaţe svoju naklonost detinjstvu i deci kojoj je ta knjiţevnost i namenjena. O radu na antologiji je 54 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Isto, str Isto, str Isto, str Radovid Dušan, Antologija srpske poezije za decu, SKZ, Beograd,

26 rekao: To je lep i odgovoran posao. Zato što je lep, ja ga radim, a zato što je odgovoran radim ga vrlo sporo i oprezno. 59 Po odabiru pesama koje su u antologiji zastupljene, moţemo doneti zakljuĉak o tome, ko je po autoru ispunio njegova osnovna naĉela kada je deĉija poezija u pitanju. Veliki prostor je posvećen delima Jovana Jovanovića Zmaja, Milovana Danojlića, Ljubivoja Ršumovića, Desanke Maksimović, Miroslava Antića, Branka Ćopića i Milovana Vitezovića. Iako je teza o igri u Radovićevoj pesmi više puta akcentirana i predstavlja neku vrstu osnove u njegovoj knjiţevnosti, ovde se njegova selekcija nije na nju previše oslanjala. Radović je pisce delio na dobre, koji pišu dobre pesme za decu i oni moraju biti pametniji od dece da bi mogli otkriti neotkriveno i loše koji nejasnim jezikom i nerazumljivim pesmama izgube kontakt sa najmlaċima. Vrlo precizno navodi komponente koje mora imati dobra pesma, a to su vedrina duha, inteligencija, konkretnost, preciznost i razumljivost. Akcenat se stavlja i na obavezno posmatranje pesme sa gledišta opšte knjiţevne procene, tj. da pesma prevazilazi granice knjiţevnosti za decu. Kada govorimo o vedrini i inteligenciji, moramo spomenuti njegovo razmišljanje na temu tih vaţnih karakternih osobina. Radović se smatrao da mi sami moramo biti onakvi, kakva ţelimo da nam budu deca: Dakle, hoćemo da nam deca budu vedra? Budimo i sami takvi. Hoćemo li da budu pametna, ali i penušava? Maštajmo sa njima i budimo pametni. 60 Vaţan segment antologije zauzima i Radovićevo definisanje podele izmeċu tradicionalne i moderne poezije za decu. Jasno odredjuje Drugi svetski rat kao vremensku granicu, kao i razlog promene pogleda na detinjstvo uopste, a samim tim i na naĉin na koji se peva o tome. Na tu temu on kaţe: Današnja deca i patrijahalna slike nekadašnjeg ţivota teško se mogu vezati. Filmovi, stripovi, niz drugih, vrlo banalnih oblika oslobodili su savremenu decu patetiĉnog i romantiĉnog odnosa prema umetnosti, pa i prema pisanoj reĉi. (...) Ostala je samo knjiga, u konkurenciji vrlo napadne zabave i razonode. 61 Literatura je, po njegovom mišljenju intelektualna, a ne etiĉka kategorija i ono što ona ĉesto zapostavlja jeste baš to da se obraća deĉijoj pameti, a ne srcu i duši. Ona mora biti mudra i uĉiti decu mudrosti 62. Za njega je dobra pesma, ona koja nema više reĉi od onoga što je potrebno, pesma koja ima meru, koja je zdrava i koja se oslanja na neki doţivljaj ili iskustvo. Ona mora imati u sebi ĉinjenice koje se mogu vezati za deĉiji svet i koje će detetu biti bliske, 59 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str

27 a time i razumljive. A naroĉito je naglašavao da dobra pesma mora biti kultivisana, metriĉki zdrava i melodiozna 63. Ne samo kada je deĉija knjiţevnost u pitanju, već uopše reĉeno, odnos Dušana Radovića prema umetnosti je bio inovativan za vreme u kome je on ţiveo. Stav, da je takozvana primenjena umetnost, takoċe umetnost visokog kvaliteta, iako se stvara za odreċene potrebe, ĉesto je potvrċivao izjavama, a najviše kvalitetom svojih tekstova koji su pisani po narudţbini. Voleo je da kaţe da je on šnajderka koja šije po kućama 64, primenjeni knjiţevnik 65. Donekle je svoju sklonost ka takvoj vrsti pisanja opravdavao ĉinjenicom da i ne moţe pisati ako nije pod pritiskom. Priznavao je da ne ume ništa drugo da radi u ţivotu sem da piše i to samo kad mora, pod pritiskom rokova i naruĉioca. Smatrao je da je takav naĉin pisanja primeren vremenu u kome ţivi. Njegov odnos prema knjiţevnosti umnogome je uslovljen i još jednom veoma vaţnom ĉinjenicom, a to je da je Dušan Radović paralelno, od samog poĉetka njegove knjţevne delatnosti, bio i novinar. Sam je govorio da je veliki broj njegovih knjiga izašao kao plod novinarske profesije i da je njegova literarna biografija vezana za moj novinarski zanat 66. Vrlo je interesantna njegova definicija pisca, kojom ţeli da objasni, da pisac nije onaj koji je to po profesiji, već onaj koji lepo piše. Lepota napisanog je merilo veliĉine pisca, a ne tiraţi odštampanih knjiga koje niko ne kupuje. Po njegovim reĉima umetniĉki se izraţava veliki broj ljudi, ali ne u knjigama, novinama i ne na sceni. Razlika izmeċu jednih i drugih je iskljuĉivo u tiraţu. Ima divnih pisama koje je pisala samo jedna ţena. I ima loših pisama koja su štampana u velikim tiraţima 67 Spomenuli smo već u jednom od predhodnih poglavlja, da je Dušan Radović bio velika podrška mladim piscima, na se uvek trudio da im se naċe pri ruci kod njohovih poĉetaka i pri teškoćama afirmisanja na knjiţevnoj sceni. Bio je ponekad strog u kritikama, ali praviĉan. Njegovo mišljenje se cenilo, njegova kritika uvaţavala, njegovi pogledi na pisanje i umetnost uopšte sluţili su ne retko kao aršini koji su obavezivali. A opet su pojedini saveti zvuĉali tako oĉinski, blago, baš kao da se obraća deci, odraslim kolegama, govoreći da nema te brige kojom će odrasli biti dostojni svoje dece. Sećanja Milovana Vitezovića na Radovićeve reĉi pouka i smernica, koje je davao mladim kolegama, govore dobrim delom saţeto o njegovom odnosu prema knjiţevnosti, a pokazuju nam i Radovićev trud i ţelju da nove pisce usmeri na pravi put. 63 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Isto, str Isto, str Isto, str

28 Vitezović je rekao da je Radović bio vaspitaĉ pesnika za decu. Neka vrsta škole za mlade pesnike. Razlog takvoj kvalifikaciji, Vitezović nalazi u ĉinjenicama da je Radović uĉio kolege da decu priznaju kakva jesu, nagovarao ih je da se koriste cinizmom i parodijom, da razdvoje poeziju za decu od didaktike i pedagogije. Dušan Radović je ĉesto izvlaĉio vrlo interesantne i neobiĉne paralele i u njima provlaĉio svoje viċenje knjiţevnosti. Jedna od njih je sigurno i ona koju je rekao drţeći govor na otvaranju manifestacije Brankovo kolo u Sremskim Karlovcima. Nakon lepih reĉi o Brankovoj umetnosti i njegovom pesništvu, gde su ţene tako stvarne, tako mirisne, tako bliske našim ţeljama, Radović je rekao da bi srodnike Branka Radiĉevića traţio danas meċu onima koji pevaju svoje pesme, koji iz sveg glasa razgovaraju sa svojom generacijom, koji su u znaĉajnoj pesniĉkoj i društvenoj akciji. Današnja braća Brankova zovu se Arsen Dedić, ĐorĊe Balašević, Dţoni Štulić, Ibrica Jusić i mnogi drugi pesnici (...) koji znaju da je ţivot stariji od poezije i da se od ţivota ne moţe pobeci u poeziju (...). 68 Ovakva ĉast upućena mladoj generaciji pesnika-muziĉara jasno pokazuje Radovićevu sklonost ka savremenom, ka obliku knjiţevnosti koji utopljen u oblik drugog medija, u ovom sluĉaju muzike, stiţe do krajnjeg korisnika. O samom bavljenu literaturom, Radović kaţe da je više pokušavao njome da se bavi nego što je imao ozbiljnih namera. Zabavljao se. Nije bio zaslepljen nikakvom literarnom strašću, niti dubokim filozofskim idejama. A to što sam pisao i što sam se toliko napisao došlo je kao rezultat jedne nesrećne okolnosti da mi je pisanje postalo profesija. 69 Veoma ĉesto u sukobu sa kritiĉarima knjiţevnosti, Radović je znao biti i vrlo oštar u kritici kritike. Govorio je da u Srbiji nema prave principijelne, hrabre i dosledne kritike i da je prava mera te neprincipijelnosti i nedoslednosti, pre svega u onome što je prećutala 70. Prećutkivali su loše pisce, loše knjige i lošu poeziju. Govorio je da, u to vreme, u stvari i nepostoji negativna kritika, da svako moţe naći prijatelja koji će mu napisati pozitivnu recenziju, a negativne se ne oglašavaju. Poeziji za odrasle je zamerao da je otišla predaleko od stvarnosti, da je bez duha i potpuno nezanimljiva. Na njegovu veliku sreću, situacija u deĉijoj poeziji, po njegovom mišljenju, bila mnogo bolja. Sam Dušan Radović je, po sopstvenim reĉima malo ĉitao. Poštovao je i cenio velika imena jugoslovenske knjiţevnosti, govoreći da pošto su umrli Krleţa, Andrić i Crnjanski,sad nemamo koga da se stidimo. Sad je došlo neko vreme neskromnosti, bez stida i straha. (...) Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Isto, str

29 3. Književnost za decu Dušana Radovića 3.1. Karakteristike Radovićeve poezije za decu Dušan Radović je smatrao da je pesma najsaţetiji i najkraći oblik razgovora i korisio ju je za komunikaciju sa mladima. Govorio je da takozvano lepo pisanje koketira sa pravom literaturom i uĉi decu da laţu (...) 72. Po njegovim reĉima mu je trebalo petnaest godina prave borbe sa sobom, da bi se oslobodio i poĉeo da piše kako misli i govori. Upravo u tim reĉima moţemo na najkraći mogući naĉin definisati njegovu poezuju za decu. Govoriti jednostavno, koristiti jednostavne reĉi i fraze iz svakodnevnog ţivota. Pisana reĉ Dušana Radovića je sledila njegov stav da je suština jednostavnosti u bukvalnosti njenog izvornog znaĉenja. Ta jednostavnost će ostati glavna kartakteristika i njegovog opusa za odrasle. Kad sam bio mali, ja sam bio mali. Nisam znao da sam mali, jer sam bio mali. Jednostavno napisana Radovićeva poezija tom osobinom ne gubi na vrednosti reĉenog, vec, naprotiv, daje tekstu snagu i jasnoću. Najbolji primer kratkoće pesme i prisustva neoĉekivanog obrta je i jedna od omiljenih pesama samog autora Pouka: Htela je da vidi šta je dole Nagla se preko stola i pala Ko? Jedna viljuška radoznala. Sam stil pisanja, kao i forma u kojoj se Radović obraća publici, vodi se od samog poĉetka kao potpuno nov u deĉijoj literaturi, bez oslonca na dotadašnja literarna dela i bez uzora u predhodnicima. Time dobijamo još jednu poznatu karakteristiku Radovićeve poezije za decu, jer je smatraju prevratniĉkom. Sam pojam prevratniĉka je redak u knjiţevnoj kritici i u ovom sluĉaju obeleţava poetiku Dušana Radovića kao sasvim novu i drugaĉiju u 72 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd,

30 odnosu na sve sto se do tada pojavilo u deĉijoj knjiţevnosti. Naĉin njegovog izraţavanja je okarakterisan kao poĉetak nove ere u deĉijoj knjizevnosti. Radović je, po sopstvenim reĉima, pokušavao da se seti neĉeg drugog, borio se protiv tuċe i svoje dosade i time i tako pronašao novi obrazac pisanja za najmlaċe ĉitaoce. Jedna od vaţnih karakteristika njegovog dela za decu je, kako je i sam tvrdio, da su bile stvorene za konkretnu upotrebu, sa namerom. Tu se podrazumeva pisanje za deĉije listove i ĉasopise, radio i televiziju. Nesvakidašnjim za deĉiju poeziju se moţe nazvati i intelektualizam u Radovićevim pesmama. To nam pokazuje vec prva njegova zbirka Poštovana deco, gde se oseća sve ono što je u poeziji Dušana Radovića avangardistiĉko, a bitno u tom avangardistiĉkom je negacija predhodnog i insistiranje na afirmaciji novog (...) i da se time aktivira ĉitalacki intelektualni potencijal i da se, tako iz katapulta, izbaci iz ravnodušnosti 73. Da bi se taj intelekt probudio, kod Radovića se koristio ineteresantan alat asocijacija. Po mnogima je Radović nesebiĉno koristio asocijaciju kao element u deĉijoj pesmi, na šta se osvrće i Stevan Raiĉković: Dušan Radović mi se ukazuje kao pesnik koji je ĉitavo svoje stvaralaštvo zasnovao na slobodnim asocijacijama" 74. Nakon asocijacija, igra je, moţda i najĉešće spominjan element Radovićeve poezije. Poziv za igru, uz pomoć melodiĉnih stihova koji bude radoznalost, pitalice, koje u detetu raċaju ţelju da uĉestvuje u predloţenoj igri, u ovom sluĉaju, knjiţevnoj. Najbolji primer za to je pesma Taram, koja na prvi pogled u sebi ima mnoštvo reĉi bez smisla i više liĉi na brojalicu, nego na pesmu. Uz pomoć završnog stiha, zaokruţuje formu pesme i pokazuje pišĉevu iskrenost u odnosu na najmlaċe: Taram baram beca - Šta je taram? Taram je taram, baram je baram, beca je beca, - Tako se varaju mala deca! Obradovid Slavoljub, Očekivano je neočekivano za Detinjstvo, časopis o književnosti za decu, godina XXVIII, broj 1-2, prolede-leto 2002, str Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Ponedeljak pesme, knjiga 1, BIGZ Narodna knjiga, Beograd, 1983, str.32 30

31 Kada se govori o karakteristikama Radovićeve poezije, ĉesto se srećemo sa pojmom modernog. Sam autor je bio protiv takve klasifikacije i smatrao je da je pogrešno deliti knjiţevnost na modernu i nempdernu, već je treba posmatrati kao dobre ili loše. Naglašavao je da moderno je neprecizan izraz za nešto što bi trebalo da bude trajno, što bi dakle kao paradoks, moralo da bude izvan mode. 76 Ako bi već moralo da se istakne gde se najviše ispoljava modernizam kod Radovića, slobodno moţemo reći da je to odnos prema deci u smislu ravnopravnog razgovora, u pokušaju neke vrste dogovora, kako se kvalitetnije i lepše moţe ţiveti i upoznavati svet oko sebe. Iako je taj dogovor proţet humorom i jednostavnošću, on u sebi sadrţi visoki procenat inteligencije i razumnosti. TATA TATIN TATA TATINOG TATE TATA TATINOG TATE TATIN TATA TATINOG TATE TATINOG TATE TATA Sto komata TATA dok se rodi jedan TATA-MATA. Kao i ostali deo njegovog knjiţevnnog dela i deĉija poezija ima veliku moć preobraţenja iz jednog ţanra u drugi. Radovićeva se reĉ stapa sa objektom, a naroĉito sa gestom, reĉ prelazi u ţivi govor (...) Radovićevo delo je pozornica po kojoj se kreću najrazliĉitije liĉnosti, a u isto vreme, ono se i prima kao scensko predstavljanje. 77 U Vukovo doba vladala je moda da se svaka glava za dve turske proda, jer će samo tako svanuti sloboda. Vuk je bio mudar, nije dao glavu, 76 Radovid Dušan, Prividi i simboli u Tragom dečije pesme, Kulturni centar, Novi sad, 1969, str Jovanovid Slavica, Poetika Dušana Radovida, Naučna knjiga komerc, Beograd, 2001, str

32 mislio je glavom i bio u pravu i pomoću glave stekao je slavu. 78 Ako izmerino procenat verovatnoće da će se stvarno dogoditi ono što Radović peva u svojim pesmama, došli bi do zakljuĉka da je procenat veoma mali. Iako autor ne ţeli da laţe decu, već da bude iskren sa njima, u njegovim pesmama, deĉak Brana nacrta, pa izbriše strašnog lava, dete koje se ĉesto kupa, istanji kupanjem koţu, mrak pojede Gordanin palac. On je time u stvari ţeleo da probudi deĉiju maštu i navede ih da razmišljaju i samostalno zamišljaju kako bi sve to moglo da bude. Na prvi pogled bi to moglo zaliĉiti na bajku, ali Radović neće da piše bajku, hoće pesmu, s lakim tokom i završetkom, s poentom koja nije nametanje zakljuĉaka, nego poziv na samostalno uĉenje i zakljuĉivanje. 79 Kao najlepši i najupeĉatljiviji pokretaĉi Radovićeve poezije i proze za decu i njuhove najuoĉljivije karakteristike su, zasigurno humor i parodija. Tragajući za naliĉjem ozbiljne literature, parodja je takoċe deo igre u Radovićevom delu.(...) Parodija je pokretaĉka energija.. 80 Poštovana deco! Ovaj divni, strašni brod zove se SANGLBANGLTINGLTANGLROD! Kapetan mu je Hristoforijusa Kolumbusa unuk ili neki malo dalji rod Ministarstvo mornarice naredilo je: Za mornara na taj divan brod mogu da prime Samo onog ko mu brzo izgovori ime (...) 81 Humor je neizostavni element skoro svake Radovićeve pesme. Na humoru je i zasnivao svoje pesništvo, a humor je bio okosnica i autorovog rada na delima za odrasle. U pitanju je bio, kao i sve ostalo, jednostavan, jasan i oĉigledan humor, koji nikog nije ostavljao 78 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str Dorilid Ljubomir, Zlatna petorka srpske poezije za decu i mlade, For you design, Čačak, 2011, str Antonijevid Damjan, Kritika književnosti za decu, Biblioteka Zmaj, Knjiga 14, Novi Sad, Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str

33 ravnodušnim. Kod dece nije lako pesmom izmamiti osmeh, pesmom koja nema audio i vizuelnu pratnju, a Radoviću je to skoro redovno uspevalo. Stambolskoj princezi stigao je gost, princ takoċe, al priliĉno prost: ĉaĉkao je nos! (...) 82 Potpuno ogoljenu definiciju i kratak opis glavnih elemenata svoje knjiţevnosti za decu, najbolje je prikazao sam autor u poĉetnnim stihovima strofa pesme Deca vole: Deca vole ĉudne stvari(...) Deca vole slatke stvari(...) Deca vole smešne reĉi(...) Aktivnost Dušana Radovića u radu na edukaciji mladih Iako se mnoga od dela Dušana Radovića mogu svrstati u ĉistu deĉiju knjiţevnost, mi ćemo ih ovde posmatrati sa stanovišta projekta edukacije. Radović se trudio da ukaţe na to da knjiţevnost za decu ipak ne sme biti samo edukativna, jer time gubi onaj umetniĉki kvalitet koji svaka knjiţevnost mora imati u sebi. Smatrao je da je previše didaktike u tekstovima za decu loše utiĉe na kvalitet same knjiţevvnosti. Isto tako je bio kritiĉan kad su u pitanju udţbenici, obavezni u školama, u obrazovnom sistemu tadašnje Srbije. Veoma je interesantan Radovićev komentar na sadrţaj predavanja na odseku za kjniţevnost Beogradskog univerziteta iz 1945.godine, gde on kaţe da se upisao na studije jer je bio ţeljan pravih razgovora o piscima i njihovim delima, a doĉekali su ga dijalektologijom, uporednom gramatikom indoevropskih jezika, staroslovenskim. Time je još tada dao mišljenje o suvoparnim ĉinjenicama kooje preovladavaju u obrazovnom sistemu, kradući pritom mesto i vreme aktivnijem, slobodnijem i suvislijem pristupu obrazovanju. 82 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str

34 Šire posmatrano, dobar deo materijala koji je Dušan Radović napisao za decu se moţe posmatrati kao veoma kvalitetan edukativni materijal, iako većina toga nije zvaniĉno dobilo tu ulogu. Poznati su njegovi stavovi od didaktici u deĉijoj literaturi i s druge strane o vaţnosti deĉije literature pri obrazovanju. Njegova velika ţelja je bila da napiše nekoliko poetskih udţbenika za predškolsku decu, ali je naţalost nije ostvario. Pokušao je nešto sliĉno da ostvari u ĉuvenom deĉijem ĉasopisu Poletarac, a sa ove vremenske distance, moţemo slobodno reći da je u tome i uspeo. Sakupljenja izdanja ĉasopisa Poletarac se mogu koristiti kao jedan odliĉan bukvar i sigurno bi u mnogome olakšali put do pismenosti, mnogo bolje nego neki od zvanicnih bukvara. Pisac je sam priznao da se malo i uplašio odgovornog zadatka stvaranja udţbenika, a i drugi zadaci su ga odveli na suprotnu stranu i odvojili od nastale ideje. Zato se dosta bavio kritikom udţbnika, recenzijama i predlozima vezanim za sadrţaj knjiga koje su prvi zvaniĉan susret dece sa literaturom. Radović je ĉvrsto zastupao stav da je u Zavodu za udţbenike veliki nedostatak strzĉnih ljudi koji će se baviti izborom obavezne lektire, ĉitanki i bukvara. Smatrao je da u odborima za odabir sedi previše onih koji su i sami napisali odreċene knjige i da je njihov jedini zadatak, u stvari, da te iste knjige i promovišu, bez obzira na njihov kvalitet. Jedna od osnovnih zamerki je da je sadrţina udţbenika previše suvoparna, kao i da je prepuna nekih, trenutno za decu, nevaţnih pojmova, dok je sa druge strane nedovoljno objašnjenja o stvarima koje decu svakodnevno okruţuju. Isto tako je kritikovao nadleţne da su previše okrenuti hermetiĉki zatvorenom svetu školstva i pedagogije i da premalo ili nimalo paţnje ne obraćaju na tok dešavanja u svtvarnom svetu oko njih. Taj stvarni svet je nešto što deca vide, upijaju i treba im primera i definicija za to što doţivljavaju svaki dan, sa ĉime se susteću, a ne kaskanje u arhaiĉnom tipu školstva koji ne trpi promene. Smatrao je da se na takav naĉin ne moţe napredovati i da je jedna od vaţnih uloga škole da ide u kprak sa savremenim dostignućima i da o tome decu pravovremeno i na, njima primeren naĉin obaveštava. Umanjivao je vaţnost ĉitanja kao takvog, ako nas ne uĉi i navodi da uz to bolje posmatramo i doţivljavamo svet oko sebe. Ja ne priznajem one ĉitaoce koji ni posle ĉitanja ne umeju da posmatraju i ne umeju da ţive. Za mene je krajnja svrha ĉitanja osposobiti ĉoveka da radosnije, sa više ĉula, više oĉiju, aktivnije ţivi i posmatra. 84 Ljutio se na profesore koji su od dece zahtevali da makar na ĉasovima knjiţevnisti koriste lepe reĉi i da se knjiţevno izraţavaju. Smatrao je da je to laţno uĉenje deteta jeziku, jer je zadatak ĉasova maternjeg jeziga da opismeni decu i nauĉi ih zdravom, jasnom i razumljivom izraţavanju, a ne onom koji se koristi samo u literaturi. 84 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str

35 Posebno je obraćao paţnju na knjige obavezne lektire i zapazio jednu vrlo interesantnu ĉinjenicu, a to je, da se lektira deli po razredima i po piscu, iako je svaka pesma i priĉa u tim knjigama razliĉita i ne moţe se cela knjiga dodeliti jednom uzrastu. Tako je, kako Radović kaţe na osnovu neĉega utvrċeno da je Dušan Radović za treći razred, Dragan Lukić za ne znam koji razred, Branko Ćopić za taj i taj razred.(...) Meni je vrlo neprijatno kada vidim da je moja knjiga za treći razred, a ja mislim a tamo ima dosta pesama koje su iznad mogućnosti trećeg razreda i dosta koje su ispod mogućnosti trećeg razreda, jer ja nisam pisac ni za jedan razred. 85 Kada su bukvari u pitanju, pokazala se velika briga Dušana Radovica za one koji ne znaju da pišu i ĉitaju. Kako bi uĉenje osnovnih elemenata ĉitanja i pisanja bilo što manje traumatiĉno za dete, u prvoj školskoj knjizi svaka stranica po Radoviću mora da blista od jednostavnost, preglednosti, oĉiglednosti i razumljivosti 86. Svaka reĉ mora biti prava i najboolja, jer je smatrao da se jezik udţbenika koji pomaţu u obrazovanju dece, mora prilagoditi jeziku uzrasta deteta i jeziku vremena u kome se koristi 87. Praktiĉno je razmišljao kad je naĉin uĉenja u pitanju i bio svestan da deca ne misle na naĉin kako to odrasli ţele, niti uĉe onako kako odrasli misle da treba. U tom kontekstu je smatrao da je sama televizija moţda praktiĉan naĉin da se detetu za jedan sat kvalitetnog televizijskog programa, više objasni i doprinese nego za nekoliko sati obiĉne školske nastave. To je najbolji dokaz za njegovu bliskost masovnom mediju, pa i u sektoru ĉkolstva, tamo gde su uglanom svi zazirali od televizije. Njegov vizionarski pogled na moderan naĉin uĉenja se kasnije pretvorio u neophodnost i deo svakodnevnice. Jedna od njegovih poznatih izjava na temu savremenoszi obrazovnog sistema je i Ko misli da vaspitava i obrazuje decu, mora to ĉiniti na njihovom jeziku, na jeziku njihovog uzrasta i vremena u kome ţive. 88 Osnovi zadatak prvih udţbenika jeste da nauĉi decu da misle, da primećuju to što je napisano, da razmišljaju o tome. Verovatno je takav stav Dušana Radovića i bio jedan od motiva da napiše Vukovu azbuku. Moramo, kao prvo napomenuti ja je Radović Vuka Karadţića veoma cenio: Vuk je bio genije bistrog, aktivnog i funcionalnog mišljenja To je upravo ono ĉemu je i sam autor teţio. Kako je Radović zamislio prvi deĉiji susret sa Vukovom azbukom, moţemo videti i u sledećim stihovima, a ĉitajući ih, odmah postaje jasno da su oni više nego dobar primer kako bi jedan bukvar za prvake trebalo 85 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Isto, str Isto, str Isto, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str

36 da izgleda. Na ţalost, ovi stihovi nisu bili deo ni jednog zvaniĉnog bukvara, ali su se i pored toga mnoga deca naĉila slovima upravo uz njihovu pomoć: Da je LJ nešto što valja ne bi ga imali seljak i pralja, mrlja i golja, ĉkalj i ĈkaLJa. Ljubav? Da, al ljubav je patnja. KraLJ? TakoĊe, al gde da naċeš kralja? Kao pupoljak P pupi na usni, da prasne, prsne, prhne, poteĉe -u poljubac, psovku ili pesmu. P prvo slovo svakog poĉetka, ponedeljka kao i pretka. Bilo je dţinova i dţinova dok ih je bilo. Uplašile se majke dţinovskih sinova, dţaba ih bilo. Poslednji dţinovski sin i poslednji dţin: DŢAJIĆ DRAGAN 90, Zvezdino levo krilo Dragan Džajid, rođen 1946.godine, jedan je od najpoznatijih jugoslovenskih fudbalera, igrač fudbalskog kluba Zrvena zvezda i njen dugogodišnji direktor 91 Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str. 74, 78 i 84 36

37 4. Delo Dušana Radovića u formi aforizma 4.1. Aforizam kao kratka forma izraţavanja Aforizam je, po definiciji kratka, saţeta, duhovito izreĉena misao 92 ili doslovno prevedeno od grĉke reĉi aphorismos znaĉi odrediti, definisati 93. Sama reĉ aforizam vodi poreklo iz Grĉke, a postala je poznata u vreme Hipokrata, koji je svoju zbirku saveta o zdravlju nazvao Aforizmi. Zbirka sadrţi najrazliĉitije savete vezane za zdravlje, tj. bolesti i lekove koji pomaţu na putu ka ozdravljenju. Sam Hipokrat je u jednom delu napisao da je umeće dugo, a ţivot kratak, pa je time moţda i dao jedan primer izvrsnog knjizevnog umeca u samo par reĉi. Njegovom izrekom se donekle moţe doĉarati krajnji cilj pisaca aforizama, a to je da se velika mudrost sroĉi u kratku, jasnu formu. Aforizam se kao kratka knjiţevna forma naslanja na formu poslovice, a sadrţajem se pribliţava satiri. Na prostorima Srbije u drugoj polovini 20. veka aforizam je prerastao u kratku, jezgrovitu misao, koja je kritiĉki orjentisana prema odreċenoj stvari koju komentariše. Posmatrano sa knjiţevne taĉke gledišta, aforizam je minijatirno knjiţevno delo, saţeto u jednoj reĉenici. Sama ta ĉinjenica govori o tome, koliko umetnik mora biti viĉan i misono sposoban, da bi sboju poruku oblikovao sa tako malo reĉi. Zanimljivo je dodati i da je aforizam u 18. veku bio propraćen komentarima i objašnjenjima od strane samog autora, dok je aforizam sadašnjice uglavnom jedna reĉenica, bez dodatnih razjašnjenja. Još u 16. veku se filozofija bavila aforizmom i tu je negde i period kada aforizam polako prelazi u knjiţevnu vrstu. Poznati filozof Bekon je kroz aforizam pokušavao da štivo za uĉenje napravi zanimljivijim, a sam aforizam je kritiĉki prouĉavao i dao veoma jasnu studiju. U njegovoj studiji se moţe pronaći da, po njegovom mišljenju, aforistiĉar ne moţe biti bilo ko, već to moţe biti samo ĉovek duboko proţet naukom, svestrano i pouzdano obrazovan za knjigu", uz ĉiju se obrazovanost i spontano ("u moţdini") stvara aforizam kao najviši vid saznanja suštine 94. Najpoznatiji autori koji su se u Srbiji bavili aforizmom su, pre svih, Dušan Radović, a za njim i Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnĉević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, i Aleksandar Baljak. 92 Klajn Ivan, Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2008, str Isto, str Teofilovid Vitomir, Aforizam kao književna vrsta u Zborniku Književni rodovi i vrste - Teorija i istorija IV, Institut za književnost i umetnost, Beograd,

38 4.2. Dušan Radović kao aforistiĉar i satiriĉar Dušan Radović je poĉeo da se bavi aforizmom pišući po salvetama beogradskih kafana. Na mnogobrojnim ceduljicama su bile ispisane njegove kratke misli, nastale u tom trenutku dok je sedeo za kafanskih stolom. Ĉesto je i sam govorio da piše bez pripreme, sedne i poĉne ili sedne i napiše, bez beleţaka, iz glave. Karakter tako napisanih Radovićevih tekstova ni do danas nije sa sigurnošću svrstan ni u jedan knjiţevni ţanr. Moţda zahvaljujući tome što u svom bogatom i nezaobilaznom opusu gotovo balansira na ivici ţanra, verujem da će inventivnost u stvaralaĉkom opusu Dušana Radovića imati dalekoseţni uticaj na dalji razvoj srpske satire uopšte, na smelije i originalnije istraţivanje na planu forme, na prevazilaţenje klišeiziranih izraţajnih postupaka 95. Ono što se ipak moţe sa sigurnošću tvrditi je da su ti tekstovi imali sve elemente satire. Samo znaĉenje reĉi satira je ţrtvena ĉinija puna raznog voća, a u prenesenom znaĉenju je to pesma ili neko drugo knjiţevno delo sastavljeno od raznih elemenata. Satiriĉna moţe biti pesma, poema, pripovetka, roman, aforizam. U delima satire se podrugljivo obraća paţnja na neke loše pojave u društvu, na negativne karakterne osobine pojedinaca ili grupe. Takvom kritikom i osudom, satira pokušava da podstakne promene i uĉestvuje u otklanjanju istih. Ĉesto je satira bila naĉin borbe protiv politiĉkih dešavanja, a neretko su pisci satire proganjani zbog svog britkog jezika. Dušan Radović je imao veoma interesantan pogled na satiru i ne samo što je uz pomoć nje kritikovao pojave u društu, nego je kritikovao i same satiriĉare i komentare o njoj. Smatrao je da je već zamorno, neulukusno, smešno, kompromitujuće po pitanje satire koliko se kod nas govori o njoj 96 Isto tako je, u svom stilu, kratkim reĉenicama, dao svoje definicije satire, kojima se ulazi u srţ tog naĉina pisanja i dotiĉe esenciju samog razloga postojanja takvog vida izraţavanja: Satira se ne bavi politikom, već sudbinom. (...) Satira se bavi uzrocima, a ne posledicama Satira se ne bavi liĉnostima već pojavama.(...) Satira ne ismeva autora laţi, već tragiĉnu naivnost onoga koji je u laţ poverovao. Satira je ismevanje velikih gluposti, velikih zabluda i velikih laţi Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Isto, str

39 Kao sledeću vaţnu stavku i sastavni deo Radovićevog dela u obliku aforizma, neizostavno je da spomenemo humor. Ipak je humor ono što je prva asocijacija na Radovićevo delo i to onaj poseban oblik koji je mogao bio prepoznatljiv kada su njegove reĉi u pitanju. Sam je govorio da je u pitanju beogradski humor koji je sam autor definisao sledećim reĉima: Humor je bio smešan pre rata. Punomastan i vreo. RoĊen na kafanskom stolu, na skadarlijskoj trpezi. To je valjda bio beogradski humor.(...) 98 Nasuprot svim komentarima kjiţevne kritike, savremenika i kolega, sam Radović sebe nije video kao aforistiĉara i govorio je da to što on radi neki mesaju sa aforizmima, a ja nikada ne bih voleo da budem pisac aforizama.(...) Pre nego što se doċe do prava da se piše kratko i mudro, neophodno je godinama i godinama veţbati i duh i telo 99 Isto tako je smatrao da nije ni satiriĉar, jer po njegovom mišljenju to zvuĉi previše pretenciozno. Poznat je njgov stav da nije voleo kvalifikacije bilo kakve vrste, te je i kada je satira u pitanju govorio da je tu negde izmeċu, da on ustvari više uzdiše, nego što napada i više ţali nego što kritikuje. Nije ţeleo da ima status progonjenog knjiţevnika i naglašavao je da nema nikakvih sukoba sa vlašću. Nekada je njegovim reĉima davana prekomerna teţina, ali on sam nije imao nikakavu nameru da se, kao što bi bilo sluĉak kod prave, oštre satire. direktno uhvati u koštac sa politiĉkom scenom i drţavnim pitanjima uopšte. Druga strana nije tako mislila i Dušan Radović je, po odluci politiĉara, svojim reĉima previše kritikovao drţavni aparat. Njegova emisija Beograde, dobro jutro je skinuta sa radija. O detaljima dogaċaja reći ćemo nešto više u poglavlju koje nosi naziv kao i pomenuta emisija, a ovde samo detalj o odnosu drţavne cenzure prema pesništvu tog vremena i apsurdnoj proceni jedne deĉije pesme Dušana Radovića. Za festival Radost Evrope, Dušan Radović je napisao tekst za himnu i jedan deo himne glasi: Sve što raste htelo bi da raste (...) Sve što cveta htelo bi da cveta (...) 100 Kako je sam Radović prepriĉao našao se jedan ĉlan saveta i poĉne da sumnja-šta je u pozadini onoga sve što cveta htelo bi da cveta? Znaĉi htelo bi, ali mu drugi ne daju. (...) i, naravno da li ste ĉuli tu pesmu ponovo? Niste ni mogli. Skinuta je. Sumnjiva je Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, 2010, Beograd, str Isto, str Radovid Dušan, Igre i Igračke, Mladost, Zagreb, 1982, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str

40 4.3. Beograd Dušana Radovića Beograd kao tema u knjiţevnosti Beograd, glavni grad Jugoslavije za ţivota Dušana Radovića, a današnji glavni grad Republike Srbije, ĉesta je tema u knjiţevnosti. Sa razliĉitih aspekta posmatran, u razliĉitim vremenskim periodima opisivan, pruţa piscima neiscrpnu inspiraciju. Bilo kao geografski milje, mesto istorijskih dešavanja ili predmet psihološkog istraţivanja gradskog duha, srećemo Beograd u knjiţevnosti još od srednjeg veka pa nadalje. O Beogradu su pisali Simo Matavulj, Branislav Nušić, a moramo spomenuti i Miloša Crnjanskog i njegov Lament nad Beogradom 102, Milorada Pavića sa Novim Beogradskim priĉama 103 i Kratkom istorijom Beograda 104, Svetlanu Velmar Janković sa nizom knjiga gde je Beograd okosnica fabule, Slobodana Selenića sa ĉuvenom ratnom tematikom iz Ubistva sa predumišljajem 105. Nemoguće je navesti sve pisce i ţanrove koji su Beograd uzimali kao motiv, ali se moţe pojasniti jedan termin iz vremena Dušana Radovića, veoma ĉest u knjiţevnim tekstovma, a to je termin beogradski pisci. On se pojavljuje u drugoj polovini 20. veka, oznaĉavajuci, ne beogradske pisce u smislu mesta roċenja ili stanovanja, već u smislu koliĉine beogradskog duha i folklora u njihovim knjiţevnostima. Momo Kapor je jedan od njih, specifican po svojim kratkim romanima i po svojoj takozvanoj prozi u trapericama 106. Kapor je jednom prilikom izjavio da je u Beogradu postojao jedan krug pisaca koji su se redovno druţili i sastajali. MeĊu njima je bio i Dušan Radović, koji im je svima bio autoritet, zatim Matija Bećković, Brana Crnĉević, Ljubivoje Ršumović i Milovan Vitezović. Stil pisanja navedenih knjiţevnika je imao zajedniĉke karakteristike i u knjiţevnim krugovima je nezvaniĉno nazivan beogradskom knjiţevnom školom. Svaki od njih je na svoj naĉin Beograd doĉarao ĉitaocu i svoje licno viċenje grada u kome ţivi, pretoĉio u pisanu reĉ. Jedna od zajedniĉkih katrakteristika im je i jednostavnost, koja je uvek išla kao neizostavna, a moţda i glavna osobina Radovićeve knjiţevnosti uopšte. Takozvana beogradska knjiţevna škola je gajila stil kojim je lako dolazila do ĉitaoca, obraċujuci njemu bliske teme iz neposredne okoline, i na aktuelnom, upotrebnom jeziku tadašnjeg Beograda. 102 Crnjanski Miloš, Lament nad Beogradom, Garamond, Johannesburg, godine-prvo izdanje, prim. autora 103 Pavid Milorad, Nove Beogradske priče, Nolit, Beograd, godine 104 Pavid Milorad, Kratka istorija Beograda, Dereta, Beograd, godine 105 Selenid Slobodan, Ubistvo sa predumišljajem, Prosveta, Beograd, godine 106 Flaker Aleksandar, Proza u trapericama, SNL, Zagreb, godine, str

41 Ne sluĉajno, ĉesto su dela ovih pisaca nazivana hronikama Beograda, jer su pratila konkretna dešavanja grada u kojima su navedeni pisci i ţiveli Odnos Dušana Radovića prema Beogradu Kao i mnogi BeograĊani i Dušan Radović je u Beograd stigao odnekuda. Veliki broj takozvanih došljaka je karakteristika mnogih velikih gradova u svetu, pa i Beograda. Mnogi dolaze rado, drugi nerado, u potrazi za boljim ţivotom i boljim uslovima. Mali broj tih velikih gradova prihvati pridošlice, dozvoli im da se vremenom utope u okolinu, integriše, dok ih veći broj ne prihvati, koristeći svaku priliku da povuĉe crtu izmeċu starosedeoca i došljaka. Beograd spada u one prve i dozvoljava, svakome ko ţeli, da postane BeograĊanin i da se tako oseća. Kada se govori o takvoj karakteristici nekog grada, obiĉno se misli na ljude koji ţive u njemu, jer su oni ti koji će ili neće pruţiti ruku dobrodošlice. Radović je pisao da je dovoljno malo da se Beograd zavoli. Ako putnik namernik ostane bar još jedan dan, bar još jedno godišnje doba, bar još jednu godinu, a onda siguran sam ostaćete zauvek. 107 Dušan Radović je došao u Beograd sa šesnaest godina iz manje sredine, odrastao i vaspitan potpuno drugaĉije od velegradske omladine. I sam se rado sećao svojih prvih beogradskih dana govoreći da su ga zezali po Beogradu, ovi mandovi beogradski, sjajni tipovi, ali kad doċes ovako, kao da si došao iz bogoslovije. 108 Taj period zezanja je brzo prošao, Radović je postao pravi BeograĊanin. Po njegovim reĉima, to nije bilo baš jednostavno jer je svojim vršnjacima lepo vaspitanog provincijalca (...) Da bi me prihvatili, morao sam manje da slušam roditelje, a više njih. Polagao sam mnoge teške ispite (...) dok nisam postao pravi BeograĊanin 109 Radovićev odnos prema Beogradu je bio pun brige, neke oĉinske ljubavi, ali i snaţne kritike, kada su u pitanju odgovorni za nerešene probleme grada. Brinuo je sto se ruši stari Beograd, ne bi li se napravile stambene zgrade 110, bunio se što urbanisti ne savetuju sa graċanima o novim planovima za graċu i rušenje 111, pokušavao da predoĉi nedostatke visokih solitera na obali Zemuna 112. O Beogradu svog detinjstva, o naselju Lisiĉji potok, gde je ţiveo on kaţe: Imali smo sve:fudbalsko igralište, igralište za odbojku, dva pekara, dve kafane, tri kolonijalne radnje, ţenu koja je pravila kiselo mleko. (...) Sad to naselje nestaje. Sa 107 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Isto, str Isto, str Isto, str Isto, str Isto, str

42 Kanarevog Brda silaze soliteri - divovi i ruše male porodiĉne kuće. Urbanisti nemaju ni srca, ni duše, ni previše pameti.(...) Ja ih mrzim. 113 Redak je sluĉaj da knjiţevnik radi tekst za zvaniĉan deo turistiĉkog vodiĉa grada, a Radoviću je taj posao poveren od strane Turistiĉkog saveza Beograda. U njemu je Radović delom predstavio i svoje vedrije viċenje grada nudeći Beograd kao grad koji će putnika odmoriti, nahraniti, ponuditi nesto novo za videti, odgovoriti na sva pitanja 114. Beograd je Radoviću prijao i zbog dovoljnog broja ljudi koji imaju dovoljno slobodnog vremena. Govorio da ne voli one koji ţure, kojim je sve drugo vaţnije od sedenja i ćaskanja, jer ako postoji nešto što bi se moglo nazvati duhom i atmosferom Beograda, za to su iskljuĉivo zasluţni oni lenji i mudri umetnici (...) najcešći gosti beogradskih kafana. Prijao mu je takav Beograd, jer je i sam bio ĉovek koji nije imao previše aktivan ţivot van svog pisanja. Rano je ustajao, pre zore, već oko ĉetiri sata i isto tako rano je i odlazio da spava. Puno je vremena provodio razmisljajući, u dokolici i druţenju sa prijateljima, za stolovima beogradskih kafana. Upravo taj niz beogradskih kafana moţe biti neka vrsta hronologije njegovog rada, s obzirom da su mnoge njegove mudrosti nastajale upravo u njima. Pisac knjige Sto mojih kafana, Sveta Lukić, opisujuću kultnu beogradsku kafanu Šumatovac izmeċu ostalog kaţe: Sećam se jednog stola za kojim je carevao Duško Radović (...). S njim je neprekidno sedeo njegov verni pratilac, uostalom i kolega, Aca Antić, kome sigurno mnogo dugujemo što su saĉuvani salveti, papiri, i druge ceduljice na kojima je Duško bio raspoloţen da proarĉi dobar deo svoga talenta. 115 Godinama je bio prvi gost u, tada poznatom, beogradskom restoranu Kasina, dok su popodna bila rezervisana za restoran Maţestik, gde se redovno okupljao njegov krug kolega i prijatelja. Prijatelje je smatrao najbliţom porodicom. Tu, u kafanama su i nastajale neke od njegovih najvećih mudrosti. Po njemu se duh razvija samo u neradu, u aktivnoj i kreativnoj dokolici, jer da bi ĉovek nešto video, mora imati vremena da posmatra. 116 Uĉestvovao je u velikom broju akcija za zaštitu ţivotne sredine i za njih pisao tekstove o Beogradu i BeograĊanima. Najpoznatija je brošura Volimo Beograd svakoga dana po malo 117 u kojoj je Radović na svoj naĉin pozvao graċane da ĉuvaju svoj grad uz prigodne 113 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Radovid Dušan, Volimo Beograd svakoga dana po malo, Gradski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine i gradski sekretarijat za informacije, Beograd, godine 42

43 ilustracije Dušana Petriĉića 118. Neki tekstovi iz te brošure se i danas koriste kao javni pozivi na oĉuvanje grada, iako su tada bili namenjeni samo najmlaċim stanovnicima: Prijatelji ĉuvaju Breograd, neprijatelji ga ruše. Ne rušite Beograd, dovoljno je rušen. Došlo je vreme da ga gradimo i ĉuvamo Za male BeograĊane i obaveze su male. Ne moraju da grade i sade. Dovoljno je ako ĉuvaju ono što su drugi gradili i sadili. Ako si nevaspitan, moli mamu i tatu da te vaspitaju U vašim malim rukama je sudbina Beograda, verovali ili ne. Radeći na Studiju B, vodio je jedno vreme i emisiju pod nazivom Beogradske incijative, koja je pozivala obiĉan narod, kako ih je on nazivao kvalifikovane laike da daju svoje predloge o tome, šta se sve pametno i korisno moţe uraditi u Beogradu i za Beograd. Iako je emisija bila ozbiljnog karaktera, Radović je ponekad sebi dozvoljavao i malo šale, koja je mogla biti zbilja, ali je ipak previše lepa da bi se ostvarila: Kućice u parku u kojima bi se ĉuvale igraĉke za decu, što bi deca mogla iznajmljivati za pola sata, sat, jer deci je to milije nego da se igraju sa svojim igraĉkama, ili ko da tegli bicikle u park i zašto? Vrtići. Mislim da bi svaka ustanova morala biti primorana da u svom krugu ima i vrtiće za decu, da majke decu ne motaju u cik zore po gradu, a da jure potom na posao. Da se otklone ove ubojite igraĉke iz parkova za decu. Kome one sluţe, majkama da ih zastrašuju ili deci noge i glave da lome. 118 Petričid Dušan, srpski ilustrator i karikaturista, veliki prijatelj Dušana Radovida i njegov dugogodišnji saradnik, rođen godine, prim. autora 43

44 Najveći opus tekstova o Beogradu je sigurno sastavljen od njegovih pozdrava BeograĊanima sa vrha BeograĊanke iz studija radija Studio B. Moţemo ih slobodno predstaviti na taj naĉin, kao pozdrave, jer iako su zvaniĉno nazvani i svrstani u kniţevnosti kao aforizmi, sam pisac je smatrao da su nešto posebno. Posmatrajući neke od tih tekstova (više o njima u odeljku Radio emisija Beograde, dobro jutro) moţemo reći da je bio u pravu. Po već navedenoj definiciji aforizma, veliki deo njegovih misli se moţe svrstati u taj knjiţevni rod. Ali postoji i deo koji ne ulazi u okvir aforizma i više se moţe staviti upravo pod kategoriju onoga što je i sam Radović tvrdio kategoriju usmenog predanja. Beograd je u njima predstavljen na vrlo realan naĉin, pa knjiţevne romantike i stilske obrade na temu Beograda nema. Više se mogu posmatrati kao kratki izveštaji sakupljeni u sredstvima javnih informisanja i prepriĉani narodnim jezikom. U reĉima Dušana Radovića, Beograd je bio opipljiv, svaĉiji, i mogao se istog momenta i uţivo videti, ako ste sluĉajno u prilici na se nalazite baš na tom mestu o kome on trenutno govori. Iako na prvi pogled jednostavan do obiĉnosti, tekst Dušana Radovića ima snaţnu poetsku crtu, koja je sveprisutna kada su u pitanju njegovi tekstovi o gradu u kome je ţiveo. Beograd, iako velegrad, u tekstovima Dušana Radovića ima mnoge karakeristike malo veće varoši, ĉime on ne ţeli da ospori vaţnost i veliĉinu Beograda, već da time pokuša da ga zaštiti od otuċenja, jurnjave i sivila koji prate sve velike metropole. Ţeli da saĉuva ono arhaiĉno u njemu, ali mu ni jednog momenta ne osporava modernizaciju, naravno, ako je u sluţbi i za dobro graċana. Iz njegove vizure Beograd je podeljen na Novi i Stari, na Zvezdaru i Palilulu, na odreċene delove, ali nikako rasparĉan. Do su za njega sve samo nazivi kockica jedne velike celine, uz pomoć kojih je jasnije mogao poentirati svoju misao. Ono što se iz mnogobrojnih Radovićevih tekstova moţe zakljuĉiti je, da je sam autor u stvari ţeleo da saĉuva stari duh Beograda, ali ne po cenu zastarelosti i da ga modernizuje, ali ne po cenu gušenja meċu soliterima. Hteo je da posavetuje sve graċane, kao i nadleţne u gradskoj vlasti, kako da se ophode sa svojim gradom, da bi u njemu saĉuvali ono najlepše. Brinuo je jer Beograd ne liĉi na BeograĊane, nego liĉi na one u ĉijim je rukama bila, decenijama, moć odluĉivanja 119 i zato je poţeleo da sa Beogradom bude ono što mora biti, ali u jednoj lepšoj i pitomijoj verziji. Neka se malo cenjka sa svojom sudbinom i ne pristaje na sve. Neka se oblaĉi po poslednjoj modi, kao centar Njujorka, ali neka u nekom svom Griniĉ Vilidţu ĉuva dušu Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str

45 Biljana Gratt, Razglednica Beograda-Dušan Radovid, karikatura Dušana Petričida 45

46 5. Primena dela Dušana Radovića u masovnim medijima 5.1. Dušan Radovići i pozorište Pozorište ili teatar je kulturna manifestacija koja podrazumeva direktan kontakt glumca ili više njih i publike u gledalištu. Reĉ teatar dolazi iz grĉkog jezika i znaĉi posmatrati 122. Pozorište je tako gledajući, medij koji ima zadatak da prenese poruku, ali ulica prenosa poruke nije jednosmerna kao kod moderniijih vidova masovne komunikacije, vec je dvosmerna, s obzirom da je kontakt izmeċu onoga koji daje poruku i onoga ko je prima, direktan. Ovim ţelimo reći da je pozorište još uvek medij koji ne podleţe klasiĉnim definicijama prenosa komunikacije, koje nam govore da je šema prenosa odašiljalac - koder - kanal veze - dekoder - primalac informacije 123. Kod pozorišta još uvek moţemo uzeti u obzir onu definiciju komunikacije koju je veoma precizno definisao lingvista Ferdinand de Sosir 124, rekavši da govorna informacija nema toliko stroga pravila kao pisana reĉ i da je samim tim apstraktnija od jezika, pisane reĉi, a kao takvu ju je moguće izraziti na razliĉite naĉine u zavisnosti od liĉnog i emotivnog doţivljaja, od individualnog pogleda na stvarnost onoga koji je šalje. Zbog gore pomenutim karakteristikama, pozorište je jedan vid prenosa Radovićevog dela, koji moţda i najbolje moţe da ga predstavi onakvog kako je sam pisac i ţeleo. Upravo zbog tog direktnog, neposrednog kontakta sa gledaocima, izgovoreni tekst dobija trenutnu potvrdu svoga kvaliteta i reakciju koja je oĉekivana. Kada govorimo o pozorišnom ţivotu Radovićevog dela ne moramo se ograniĉiti samo na klasiĉne i zvaniĉne predstave na pozorišnim daskama, već na listu moţemo uvrstiti i ona mala pozorišta koja su se odigravala po školskim uĉionicama, na školskim priredbama i na deĉijim proslavama, a pravljena su na osnovu njegovih tekstova izabranih od strane samih uĉesnika, tj. dece. Sam Dušan Radović je voleo pozorište, iako je drame pisao oprezno i retko. Nije mu se dopadalo kako su tada izgledale deĉije predstave u pozorištima i na školskim priredbama. Smatrao je da su to još uvek naivne idile okruţene laţnim dekorom i sve ostalo što je uĉestvovalo u predstavi je bilo laţno. Bube, biljke, sunce, zvezde. Po njegovim reĉima je i jezik najĉuvenijih bajki za decu bio previše nerazumljiv i trebalo ga je prevesti na ovaj današnji, da bi ga nove generacije najmlaċih mogle razumeti. Upravo se zbog toga potrudio Milenkovid Slađana, Mediji i obrazovanje, Grafanpromet, 2008, Ruma, str Ferdinand de Saussure, rođen 1857.godine, umro godine je bio švajcarski lingvista 46

47 kada bi dobio zadatak da napiše naruĉene kratke predstave, koje su bile namenjene upravo školskim manifestacijama. Njegove predstave su imale samo jedan ĉin, bile su takozvane jednoĉinke, u kojima se ni na koji naĉin nije osetila bilo kakva loša osobina naruĉenog teksta, veĉ su plenile svojom saţetošću, detaljnom osmišljenošću i svaka za sebe je, po reĉima Milana Markovića bila biser srpske dramske poezije za decu 125. Jedno, nešto malo drugaĉije Malo pozorište ili nekadašnje Pozorište lutaka NR Jugoslavije je nakon smrti Dušana Radovića ponelo njegovo ime. Malo pozorište Duško Radović je najpoznatije pozorište za decu i omladinu u Srbiji, a od godine otvara za odraslu publiku i Veĉernju scenu Radović na kojoj je uspešno afirmisana nekada jugoslovenska, a danas srpska satira sa delima kao što su Domanovićeva "Stradija", "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića i "Hamlet studira glumu" Milovana Vitezovića. Kada su ga, povodom proslave trideset godina rada Malog pozorišta, upitali šta bi drugaĉije uradio od onoga što je do tada uraċeno, Dušan Radović je rekao: Trudio bi se da još bolje upoznam decu. Da svaka reĉ, svaki gest, svaka boja i oblik budu precizni i delotvorni. Mnogo bih maštao i neprestano pokušavao da otkrijem nove mogućnosti za poetske dimenzije predstave. Verovao bih da tome nema granica Pozorišne predstave za decu Jedna od najĉešće izvoċenih predstava po tekstu Dušana Radovića je sigurno Kapetan Dţon Piplfoks. Prvenstveno pisan kao radio-drama za decu, ovaj tekst je bio adaptiran iz radijskog u pozorišni tekst i izvoċen na mnogobrojnim scenama. Prvi put je izvedena davne godine u deĉijem pozorištu Boško Buha i svojim pojavljivanjem iznenadila mnoge svojim naĉinom parodiranja i ismevanja banalnih priĉa za decu o gusarima. Svojim delovanjem na pozorišne radnike je ubrzala razvoj deĉije dramaturgije na prostorima bivše Jugoslavije. Sa istim pozorištem, gusarska komedija Kapetan Dţon Piplfoks je gostovala na raznim festivalima, prvenstveno u zemlji, na festivalu Sterijino pozorje 127 u Novom Sadu, a potom i u inostranstvu i to u Veneciji godine i u Pragu godine. Ono što se mora spomenuti, a potvrċuje tezu da je delo Dušana Radovića aktuelno kako u vremenu u kome je stvarao, tako i danas, posle skoro pedeset godina, je i ĉinjenica, da se ova gusarska komedija i danas izvodi na srpskim pozorišnim scenama. 125 Markovid, Milovan M., Radovideve jednočinke, za Detinjstvo, knjiga 1-2, Novi sad, 2003, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str U režiji Miroslava Belovida, prim. autora 47

48 Jedna od poznatih adaptacija je raċena povodom devedeset godina od roċenja samog autora i to u saradnji beogradskog Bitef teatra i Deĉijeg kulturnog centra Beograda. Ovoga puta je forma predstave potpuno prilagoċena današnjoj deci i tome bi se Radović sigurno radovao. Predstava je, naime, mjuzikl sa puno plesa i to uz modernu muziku kao što je brejkdens i hip hop, a u predstavi su samo dva profesionalna glumca, dok su ostali ili deca ili amateri u glumaĉkom poslu. Poslednja u nizu je obrada dela u adaptaciji smederevskog pozorišta Patos, a jedan od reditelja, Nikola Jovanović kaţe da ih Dţon Piplfoks podseća na lepe trenutke druţenja u detinjstvu, kao i na prve odgovorne zadatke koje su dobijali kao deca. Cilj njihove adaptacije i njihova velika nada je da će ova predstava biti interesantna i deci i odraslima, naglašavajući da je sam tekst ostavljao dosta mesta za razvijanje mašte i to je ono što delo Dušana Radovića ĉini genijalnim, a glumcima daje dosta prostora za razigravanje i igru. 128 Da kvalitetno delo ne poznaje granice, da je Dušan Radović pisao za sve i za svuda, potvrċuje i ĉesta postavka ove predstave u Pozorištu mladih u Sarajevu. Kako se u najavi ovog pozorišta kaţe, poruka je, izmeċu ostalog i da ništa ne moţe zameniti prijatelja i vaţnost njegovog prisustva u našim ţivotima 129. Dušan Radović bi se sa sigurnošću sloţio. Pozorišna predstava Na slovo, na slovo, je nakon velikog uspeha na televiziji, postavljena i na pozorišnoj sceni i to još za ţivota Dušana Radovića. Reţiserka emisije Vera Belogrlić u saradnji sa starom ekipom saradnika, uradila je dve verzije za Malo Pozorište. Poslednja adaptacija je uspešno izvedena u formi mjuzikla u Pozorištu na Terazijama, u Beogradu, sa premijerom 17. Aprila godine. Jedan od saradnika na adaptaciji, Vladimir Andrić je tim povodom rekao da je osećao veliku odgovornost pri radu na adaptaciji i u svojoj ţelji da saĉuva duh Dušana Radovića, a u isto vreme da postigne ono što je naumio, a to je da pribliţi priĉu nekadašnjih aktera Miće Tatića i Aćima današnjoj deci. Posle toliko godina nakon prve verzije, vaţno je bilo naći vezu i sa današnjim generacijama kako bi mjuzikl sa zadovoljstvom gledali i današnji mališani i njihovi roditelji, ali i oni, koji su pratili seriju emitovanu pre više od ĉetrdeset godina. 130 Ĉak i sa primesama sadašnjeg doba, i sa adaptacijom po meri modernog deteta, ova predstava, mjuzikl je najbliţi naĉin da se umetnost pribliţi najmlaċima. Puna neţnosti, zdravog duha, fantazije i deĉije naivnosti ova verzija predstave, nije izgubila nimalo na onoj jedinstvenosti koju je imala pre skoro pola veka od danas

49 Pozorišne predstave za odrasle Ĉe, tragedija koja traje 131 je dramska poema, napisana zajedniĉkim snagama Dušana Radovića i njegovog najboljeg prijatelja Matije Bećkovića. Po priĉi Milovana Vitezovića, drama je pisana javno, u tadašnjoj Gradskoj kafani na Trgu Republike u Beogradu. Glasno izgovarani tekst je brzo je preko prisutnih u Sali stizao u sve delove grada. Ideja da napišu knjigu je došla nakon tragiĉne smrti poznatog revolucionara Ernesta Ĉe Gevare. Poemu je objavio i poznati slovenaĉki ĉasopis Delo, a na pozorišnim daskama je izvedena od strane pozorišta ITD Studentskog centra u Zagrebu. Autori su predlagali da na sceni budu velike slike Prometeja, Dedala i Ikara, Hrista, Stevana Filipovića, Gagarina i Ĉe Gevare svih onih koji su širili ruke i pokušavali da polete prema dalekim i nedostiţnim ciljevima. Tragiĉna sudbina ovih plemenitih zanesenjaka to je ta tragedija koja traje 132 Neki delovi poeme govore i o besmislu te zanesenosti: Metak je univerzalni lek. Metak je lek protiv glavobolje. Metak je poslednja reĉ medicine. (...) Metak se moţe dobiti i u našoj zemlji. 133 Priredbe se takoċe mogu svrstati u pozorišnu umetnost iako nisu imale premijere i veliki broj izvoċenja. Kao i za sve ostale medije, tako je Radović po narudţbini pisao i tekstove za potrebe priredbi za odrasle. Ĉuveni Susreti ĉetvrtkom, pokrenuti godine u tadašnjem Domu pionira, bili su pioniri u okupljanjima na kojima su deca mogla dobiti odgovore vezane za umetnost, nauku i uopšte za pojmove iz svakodnevnog ţivota. Sam Dušan Radović je, ne samo pisao za Susrete ĉetvrtkom, već je i uĉestvovao u njima, druţeći se sa decom i odgovarajući na pitanja. Ĉetvrtko je bio lutak koji je komunicirao sa decom i postavljao pitanja i deci i gostima: Ja ću sa vama da veţbam jednu malu i laku gramatiku. Ja ću govoriti pogrešno, a vi govorite taĉno...hoćete li? (...) Ne kaţe se HOĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - HOĆU) Ne kaţe se NOĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - NOĆU) Ne kaţe se VOLEM, već se kaţe (deca odgovaraju - VOLIM) Ne kaţe se ŠTA JE, već se kaţe (deca odgovaraju - MOLIM) Ne kaţe se SKAĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - SKAĈEM) Ne kaţe se PLAĆEM, već se kaţe (deca odgovaraju - PLAĈEM) Radovid Dušan, Matija Bedkovid, Če, tragedija koja traje, Nezavisno izdanje, Beograd, godine 132 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str

50 Povodom tradicionalne priredbe Veliki školski ĉas, koja se odrţava u Kragujevcu svakog 21. oktobra, u znak sećanja na nevine deĉije ţrtve fašistiĉkog terora, Dušan Radović je godine je napisao tekst u stihovima, koji je posle objavljen kao knjiga stihova Crni dani 135. I taj tekst je bio naruĉen od strane organizatora priredbe i povodom tog dela, Radović kaţe: Prihvatio sam da napišem tekst o kragujevaĉkoj tragediji, pre svega, iz moralne obaveze prema društvu u kome ţivim, prema narodu kome pripadam i ĉiju sudbinu delim. (...) Pisao sam uzbuċen, traţeći neke reĉi nade i ohrabrenja, govoreći na tom strašnom mestu da je ţivot veliki i lep. (...) 136 Ovi stihovi su redak primer Radovićeve poezije, gde nema humora, vedrine i poziva na igru, ali ima jasnih poruka poslatih uz pomoć jednostavnog jezika i poznatih reĉi, koje se kao i poruke protkane humorom, ureţu u pamćenje ĉitaoca već kod prvog ĉitanja: Loši Ċaci šapuću dobrim Ċacima kako se umire, drţe se ĉvrsto za ruke da niko ne izda, profesori ih još jednom pogledom prebrojavaju. Dobro je, to je dobar razred, dobra deca, ne postavljaju suvišna pitanja. Nešto se strašno dešava, svima, pa i njima. Umiru sa radnnicima, seljacima, popovima, lekarima, ako pravi ljudi. Prvi put su ih pustili meċu odrasle, nema više malih i velikih, svi su dovoljno veliki da budi broj i meta. Mali prevareni muĉenici, Strašne ţrtve strašnog dana! 137 Sliĉna tematika se moţe videti i u tekstu pisanom za predstavu Lomaĉa, izvedenoj premijerno 24. maja godine u Narodnom pozorištu u Uţicu: Ostavljamo vam sve svoje neutrošene dane, sve što nam je pripadalo i još moglo pripadati.(...) Rodite našu decu, govorite naše reĉi, gledajte kroz naše prozore, trošite naše dane. (...) 135 Radovid Dušan, Crni dani, Spomen park, Kragujevac, godina 136 Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str

51 5.2. Dušan Radović i novine Novinarstvo je, u stvari, kamen na kome se izgradilo celokupno stvaralaštvo Dušana Radovića. On je prvenstveno bio novinar po profesiji, a tek onda knjiţevnik. Moţemo reći da je on nesvesto stvarao knjiţevna, tj. umetniĉka dela, pišući iz pozicije novinara. Ovde, naravno, izuzimamo, njegov opus deĉijih pesama, ali i one su jednim delom nastala u vreme kada je radio u novinskim redakcijama i pisao za njih. Kroz ovo poglavlje će biti jasnije prikazano, koliko je Dušan Radović, u stvari, bio više novinar po izboru radnog mesta, a knjiţevnik više po vokaciji. Svoj posao novinara je voleo, bio je, kako je i sam govorio ĉovek redakcije 138. Dolazio je na posao ĉak i kada nije morao, nedeljom ili praznicima. Smatrao je da pravi, dobar novinar mora puno vremena provoditi na poslu i to je doĉarao reĉima da dobri novinari umiru u toaletima svojih novinskih kuća. Za njega je bilo nedopustivo, ono što je osamdesetih godina bila praksa u nekim beogradskim listovima - da jedan ĉovek nosi dve funkcije u listu, kao urednik i kao direktor, a da pritom godišnje napiše tek poneki tekst. Po njemu su to bile samo politiĉke, a ne novinarske funkcije. Dušan Radović kao novinar je predstavljen i u drugim poglavljima, koja se bave radijom i televizijom, a ovde će najviše biti reĉi o tekstovima koji su pisani za klasiĉne novinske ĉasopise, tj. za medij koji se samo ĉita, ne sluša i gde ima slika, ali ne pokretnih. U prvim novinama, u kojima je dobio posao, ostao je punih pet godina. Od do godine. Redakcija Pionirskih novina je bila mesto odakle je poĉeo svoju novinarsku karijeri, pišući pesme i tekstove za decu. Redakcija, u kojoj će mu kolege biti neka od najpoznatatijih imena naše knjiţevnosti, Branko Ćopić, Arsen Diklić, Mira Aleĉković, Jelena Biblija. Vrlo brzo je dobio i mesto urednika, a o svom prvom danu rada u novinarstvu poslu kaţe: Toliko sam bio uzbuċen, da sam poĉeo da povraćam. (...) Ne sećam se taĉno koji je to datum bio, februara 1947., ali srećnijeg i znaĉajnijeg dana u svom ţivotu i radu ne mogu da se setim. 139 Upravo u to vreme su nastali prvi stihovi njegove, već spomenute pesme Strašan lav. To je jedan od dokaza da je poĉeo sa novim naĉinom pisanja ĉak i pre Vaska Pope, iako je Radovićeva zbirka koja je tu pesmu sadrţala, izašla godinu dana nakon prve Popine zbirke pesama. Novinarski stil pisanja, kratak, saţet, sa poentom, ostao je karakteristiĉan za ceo njegov radni vek. Sam je govorio da samo tako ume. Jedna kucana strana, to je to. (...) Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola-sabrani spisi, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Isto, str Isto, str

52 Sedamdesetih godina je bio zaposlen u redakciji NIP Borba, a istovremeno je radio i honorarno za poznati beogradski list Veĉernje novosti, gde je ureċivao deĉiju stranu. Zadatak mu je bio da tekstom isprati karikature na temu divljeg zapada. Njegovi tekstovi su bili pod ribrikom Western i jedan od njih je dobar primer kako je i svoje novinarske zadatke radio po principu pesama za decu, sa igrom reĉi, sa neobiĉnim i zaĉudnim oblicima koji iznenaċuju ĉitaoca i privlaĉe mu paţnju, pozivajući ga na igru: Bio jedan šerif strog, ni za sebe ni za svog, ludo pošten kao bog, rigorozan samo zbog: ĉaĉkanjanosaiuva, drpanjasvegaisvašta,(...) tabanjanapraznik, podbrckivanjaucrkvi,(...) pušenjabezfiltera! 141 Jedno vreme je pisao ĉuvene TV kuvarice, kratke kritike televizijskih lica i televizijskog programa, jednom nedeljno u formi distiha, objavljivane u ĉasopisu o televiziji TV Novosti. Uz njih je obavezno išla i karikatura njegovog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja, Dušana Petriĉića. Kritike su bile saţete, pune istine, humora i zaĉinjene onom koliĉinom satire koja je bila dovoljna da se poruka prihvati bez uvrede. Zorica Jevremović, dramaturg, je za Radovićeve tekstove rekla da su odavno postale ep o našem televizijskom programu 142. Najĉešće su bili spominjani oni koji su u direktnom kontaktu sa gledaocima, spikeri, voditelji, legende tadašnje televizije: Te-ve dame smeškaju se stalno, Ne iz srca već više oralno Gleda Bane 143 sa naslovne strane Na dušmane što mu traţe mane! 141 Radovid Dušan, Baš svašta-sabrani spisi, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, str Vitezovid Milovan, Majstore, dobro jutro, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010, str Vukašinovid Bane, legendarni novinar Televizije Beograd, urednik i voditelj emisije Beogradska hronika, prim. autora 52

53 Deĉiji ĉasopis Poletarac Ĉasopis za decu Poletarac je jedinstveni primer jednog lista koji je, sa jedne strane, zvaniĉno trajao samo nepune dve godine, do maja godine, nakon ĉega je ugašen, a sa druge ostao zapamćen kao najbolji ĉasopis za decu koji je ikada izlazio na prostoru Srbije. Izašlo je devetnaest brojeva sa ukupno 1600 stranica velikog formata. Ne samo da je nastavio da ţivi u sećanju, već je pretoĉen pod istim nazivom i u deĉiju televizijsku emisiju. Radovićev rad kao urednika u Poletarcu je Milovan Danojlić doĉarao na sledeći naĉin: Sedeo je od jutra do mraka, u jednom tesnom sobiĉku na Trgu Marksa i Engelsa, telefonirao slikarima i piscima, davao zadatke i uputstva, disao sa listom i za list. 144 Sa ovog aspekta posmatrano, potpuno je nelogiĉno zbog ĉega je Poletarac bio društveno neprihvaćen, zašto je nailazio na otpor u školama i sada se mogu i razumeti Radovićevi komentari iz tog vremena u kojima je kritikovao trţište deĉije štampe i smatrao ga korumpiranim. Kvalitet ĉasopisa se moţe videti i u ĉinjenici da je postigao i evropsku slavu, o ĉemu svedoĉi i namera francuskih novinara da se takav projekat uradi i za francusku decu. Isti ilustrator kao i kod domaćeg lista, već spominjani Dušan Petriĉić, trebalo je da oslika i naslovnu stranu francuske verzije. Ono što je Radovićev Poletarac razlikovalo od ostalih ĉasopisa je bila velika koliĉina tekstova koji su bili istovremeno inteligentni i interesantni. Pouĉni, a laki za pamćenje, jednostavni, a puni informacija. Poĉevši od slova, preko godišnjih doba, meseci u godini, geografskih pojmova, do ĉlanova familije. Od razliĉitog nareĉja, ekavice i ijekavice, pa do Ive Anrrića i Ivana Gorana Kovaĉića. Na njegovim stranicama su predstavljani Jovan Jovanović Zmaj, Desanka Maksimović, Petar Koĉić. Sve su to pojmovi koje su deca mogla upoznati kroz ĉasopis, pojmovi koji su bili propraćeni odliĉnim dizajnom, veselim i raznobojnim ilustracijama Dušana Petriĉića. Reţiser, Dţon Timoti Bajford, koji je reţirao televizijsku seriju Poletarac je doslovno rekao o ĉasopisu: Nikada u ţivotu nisam video tako nešto lepo. 145 Za kratko vreme koliko je ĉasopis postojao bio je dete udruţene mašte mnoštva jugoslovenskih autora, njihov liĉni prilog kulturi i prosveti (...) 146 Izdavaĉka kuća Rad je objavila ĉetiri knjige pod nazivima ĉetiri godišnja doba, koje su izbor najboljih i najpouĉnijih priloga, kao i najlepših ĉasopisa. Ni knjiga, kao ni ĉasopisa više nema, ostali su jedino muzejski primerci u Narodnoj biblioteci Srbije. 144 Danojlid Milovan, Radovid, prijatelj i urednik, u predgovoru za Prolede: Poletarac Dušana Radovida, Rad, Beograd, Radovid Dušan, Na ostrvu pisadeg stola, Mascom EC/Booking, Beograd, 2010, str Isto, str

54 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Jesen:Poletarac Dušana Radovida,

55 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,

56 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,

57 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Leto:Poletarac Dušana Radovida

58 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Leto:Poletarac Dušana Radovida

59 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Jesen:Poletarac Dušana Radovida,

60 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,

61 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,

62 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,

63 Digitalna narodna biblioteka Srbije, Prolede:Poletarac Dušana Radovida,