SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

Transkript

1 MATICA HRVATSKA SOCIOLOŠKA HRESTOMATIJA VI UREDNIK RUDI SUPEK MIHAILO ĐURIĆ MIHAJLO ĐURIC SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA SOCIOLOGIJA MAXA WEBERA ŠTAMPARIJA OGNJEN PRIČA", ZAGREB MATICA HRVATSKA ZAGREB

2 MIHAILO ĐURIĆ SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA t

3 UVOD U sociološkim krugovima na Zapadu je tokom poslednjih deset petnaest godina naglo poraslo interesovanje i o- duševljenje za delo Maksa Vebera (Max Weber), i može se slobodno reći da je u ovom periodu Veberov uticaj dostigao razmere kojima se meri samo uticaj najvećih među velikima. Po gotovo nepodeljenom sudu merodavnih predstavnika zapadnoevropske i američke sociologije, Veber spada u red najvećih i najznačajnijih mislilaca našeg stoleća, a čak i u širokim neakademskim krugovima Veberova dela uživaju danas ugled klasičnih dela sociološke literature. Da ovo interesovanje i oduševljenje za delo Maksa Vebera nije samo deklarativno po karakteru najbolje se vidi po tome što se od završetka drugog svetskog rata naovamo Veberove knjige sve češće pojavljuju u novim nemačkim izdanjima i engleskim prevodima 1, i što sve veći broj sociologa mlađe generacije orijentiše svoi rad prema izvesnim ključnim tačkama Veberovog shvatanja čoveka i društva. Izuzev možda samo Marksa (Marx) i donekle Frojda (Freud) čiji uticaj, uostalom, prelazi granice sociologije kao posebne društvene nauke niko nije tako snažno i duboko podstakao sociološku maštu i toliko obogatio sociološku misao kao što je to učinio Maks 1 Najveći broj novijih nemačkih izdanja priredio je Johannes Winckelmann, koji je pojedina dela i dopunio nekim ranije neobjavljenim Veberovim rukopisima. Pregled najvažnijih engleskih izdanja može se naći u knjizi: Reinhard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc. 1960) str Ο Veberovom uticaju na američku sociologiju vidi Günther Roth und Reinhard Bendix,»Max Webers Einfluss auf die amerikanische Soziologie«, Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, XI/1 (1959), str Nedavno je izašao iz štampe italijanski prevod Veberovog glavnog dela Privreda i društvo, a u pripremi su i prevodi istog dela na španski i francuski. Ovaj podatak navodi Johannes Winckelmann u svom prikazu italijanskog prevoda: Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, XIV/4 (1962), str

4 Veber. U izvesnom smislu treba reći da se s Veberom može porediti samo još Emil Dirkem (Emile Durkheim), koji se, inače, toliko razlikuje od njega u nizu bitnih tačaka, uprkos tome što je u nekim drugim ne manje važnim tačkama toliko blizak njemu. Da li je onda čudno što savremena sociologija u Veberu i Dirkemu slavi svoje prave osnivače, dok Konta (Comte) i Spensera (Spencer), koji su joj pored imena dali i prve teorijske podsticaje, ubraja samo u svoje najstarije pokrovitelje? Međutim, za svoga života Veber je jedva bio poznat van granica svoje zemlje, a i u zemlji kojoj je toliko bio privržen njegov uticaj ni izdaleka nije bio tako dubok i obuhvatan kao što bi se moglo pretpostaviti s obzirom na današnju situaciju. Mada je već u 29. godini postao redovni profesor što je za nemačke prilike onoga doba bio događaj bez presedana i mada je među svojim kolegama i studentima, kao i među svojim savremenicima uopšte, uživao glas jednog od korifeja nemačke nauke, njegove ideje nisu našle većeg odjeka u ondašnjem naučnom svetu. Koliko god da je rečju i delom aktivno učestvovao u političkom životu Nemačke, naročito poslednjih godina svog života, ostaje činjenica da u Nemačkoj svoga doba Veber nije osnovao nikakvu sociološku školu koja bi bila nalik na školu njegovog nešto starijeg savremenika Dirkema u Francuskoj. Uprkos tome što je fascinirao svoje slušaoce i čitaoce snagom i smelošću svojih shvatanja, Veber nije uspeo da okupi oko sebe krug idejnih pristalica. Utoliko je, svakako, karakteristično da su mnogi Veberovi sunarodnici u njemu mnogo više gledali političkog vođu nego naučnika i da je ubrzo posle svoje smrti Veber stekao reputaciju preživelog predstavnika političkog i naučnog liberalizma građanske epohe 2. To što je uticaj Veberovih ideja na teorijska strujanja u sociologiji uzeo maha tek znatno posle njegove smrti stoji, svakako, u vezi s tim što je Veber relativno vrlo kasno počeo da sistematski razvija svoje sociološko stanovište. Ogledavši se najpre u nizu drugih oblasti društvenih nauka u oblasti 2 Kratko obaveštenje o tome daje Karl Löwith,»Max Weber und Karl Marx«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str. 57. Vidi i Paul Honigsheim,»Max Weber als Soziologe«, Kölner Virteljahrshefte für Sozialwissenschaft, 1/1 (1921), str prava, ekonomije, privredne i kulturne istorije Veber se počeo baviti sociološkim problemima u poodmaklim godinama, tako da ga je smrt zatekla upravo u trenutku kad je užurbano pripremao za štampu svoje monumentalno delo Privreda i društvo. Ali nije sva nesreća u tome što Veber nije dočekao objavljivanje dela u kome je pokušao da na sistematski način izloži svoje sociološko stanovište. Jer iako uvodna glava knjige Privreda i društvo sadrži obuhvatnu i logički povezanu mrežu socioloških kategorija, uzeto u celini, ovo delo nije nikakav zaokrugljen sociološki sistem. U stvari, ovaj rad, koji predstavlja jedinstven pokušaj teorijske sinteze nepreglednog istorijskog materijala, ima izrazito fragmentaran karakter, i to kako u spoljašnjem tako i u unutrašnjem pogledu. Trebalo je, doista, vremena da se iza impozantne građe koju je Veber ovde izložio otkrije teorijski kostur na kome ona počiva. Jer u trenutku Veberove iznenadne smrti rukopis dela bio je nepotpun i nedovršen do te mere da izdavač nije znao čak ni kako da rasporedi pojedine partije po glavama i odeljcima. Ali treba odmah reći da se Veberovom iznenadnom smrću ne može u potpunosti objasniti to što je njegovo glavno sociološko delo došlo do nas u obliku manje ili više proizvoljno združenih odlomaka. Jer gotovo sve što je Veber napisao nosi pečat provizornosti i nedovršenosti. U celini uzev, Veberova literarna zaostavština je samo jedan veliki fragment. I u tome ničeg što bi njegovu vrednost činilo problematičnom. Nedovršenost Veberovog dela je upravo ono što nas najviše privlači njemu i ona je, možda, najautentičniji dokaz izuzetne veličine i snage Veberovog stvaralaštva 3. Uostalom, sam Veber je bio svestan toga da nauka nikad ne može da se domogne apsolutnog mira i savršenstva i da je ideja o zatvorenom sistemu naučnog saznanja nespojiva s prirodom naučnog posla. Za razliku od umetničkog dela, koje je u sebi zatvoreno i završeno, naučno saznanje je uvek podložno usavršavanju. U najdubljem smislu reci, naučno saznanje je jedan beskonačan proces: sudbina svakog naučnog dostignuća je da bude prevaziđeno, a najviši cilj svakog pravog naučnika je da dru- * U toj nedovršenosti i fragmentarnosti Karl Jaspers je video najdublju i najoriginalniju manifestaciju Veberove filozofske egzistencije. Vidi Karl Jaspers, Max Weber (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), passim. 9

5 ge podstakne na nova i viša dostignuća 4. Stoga se s pravom možemo pitati: nije li Veber, možda, namerno ostavio svoje glavno delo u razasutim odlomcima, nagoveštavajući time da ono u mnogo većem stepenu podleže sudbini da bude prevaziđeno nego bilo koje drugo njegovo delo? Pomenimo uzgred još jednu okolnost koja je, verovatno, otežala i još otežava brzo širenje i prihvatanje Veberovih socioloških shvatanja. U pitanju je, naime krajnja složenost, glomaznost i neprobojnost Veberovog načina izražavanja. Ostavljajući po strani čisto jezičke teškoće Veberovog stila u šta pre svega spada sklonost ka neverovatno dugim rečenicama najveća nevolja je u tome što Veber često zatrpava osnovnu ideju koju iznosi mnoštvom sporednih pojedinosti i što se upušta u razmatranje mnogih pitanja koja ne stoje u čvršćoj vezi ni s onim ο čemu je ranije bilo reci ni s onim što sleduje. Da sve to iziskuje ogromne napore da bi se shvatilo šta Veber zapravo hoće da kaže, lako može proveriti svako ko pročita makar samo nekoliko stranica bilo kog Veberovog teksta. U ovom nemaru prema jeziku i stilu ispoljava se jedna važna osobina njegove ličnosti: gonjen neutoljivom žeđi za novim saznanjima, zaokupljen radom na različnim projektima i opsednut bogatstvom ideja i iskustvenog materijala, Veber nije imao ni vremena ni volje da pazi na oblik u kome iznosi svoje poglede. On prosto zahteva od čitaoca da se pomuči pitanjima koja su i njemu samom zadavala toliko muke. Iz razumljivih razloga, u izlaganju koje sledi neće biti reči ο svemu što je Vebera interesovalo. Uostalom, Veber je bio izrazito enciklopedijski duh što je, inače, krajnje retko u modernim uslovima i teško je verovati da bi danas iko mogao u celini oceniti vrednost svih pojedinih delova njegove ogromne literarne zaostavštine. U ograničenom prostoru koji nam stoji na raspolaganju mi ćemo se zadržati samo na razmatranju Veberovih socioloških shvatanja, a zanemarićemo Veberov doprinos drugim društvenim naukama. Pri tom, pokušaćemo da rekonstruišemo Veberovo sociološko shvatanje i pokažemo kako ono proizlazi iz jednog dubljeg filozofsko-antropološkog i filozofsko-istorijskog stanovišta, a 4 Max Weber,»Wissenschaft als Beruf«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck. 1922), str ne da prosto nabrojimo pojedine Veberove sociološke ideje, oslobađajući ih samo slabosti i ograničenosti oblika u koji su sabijene. S obzirom na ovako postavljen zadatak, prirodno je što nećemo uvek govoriti samo ο Veberovim teorijskim rešenjima, već i ο mnogim filozofskim, moralnim, društvenim i istorijskim problemima, kao i ο shvatanjima drugih mislilaca i istraživača. Razume se, to ne znači da time hoćemo da umanjimo značaj Veberove sociologije. Naprotiv, time hoćemo da što jasnije istaknemo njenu trajnu vrednost i njen duboki ljudski smisao. Jer u nauci je stvarno veliko samo ono što otvara prostrane vidike i što nas obavezuje da uzmemo u obzir i šira društvena i kulturna strujanja s kojima je ono najtešnje povezano. U osnovnim crtama, plan našeg izlaganja je nagovešten u analitičkom sadržaju koji se nalazi na kraju knjige. 11

6 I. ŽIVOT I DELO AKADEMSKA KARIJERA Maks Veber je rođen 21. aprila godine u Erfurtu u Tiringiji. 1 Njegov otac, koji je poticao iz ugledne porodice pruskih trgovaca platnom i tekstilnom robom, bio je jedan od prvaka nacionalne liberalne partije i dugogodišnji član nemačkog parlamenta. Njegova majka, koja je bila umna i plemenita protestantkinja, vodila je poreklo iz učiteljske i činovničke porodice Falenštajn (Fallenstein). Maks Veber je bio slabog zdravlja i u četvrtoj godini preležao je meningitis. Odrastao je u Berlinu gde se njegova porodica nastanila kad mu je bilo 5 godina. U roditeljskom domu, koji je bio širom otvoren svima, on je imao prilike da rano upozna najistaknutije ličnosti kulturnog i političkog života onog doba. Brak između njegovog oca i majke bio je pun unutrašnjih nemira i trzavica, zbog čega se Maks Veber sve više udaljavao od oca i vezivao za majku. S njom je održavao najprisniji odnos čitavog svog života koji nije bio prekinut sve do godine, jer je ona umrla samo godinu dana pre njega ali u njegovom karakteru ima i jasnih tragova očevog uticaja. Zbog očeve smrti, koja je nastupila neposredno posle jednog njihovog 1 Opširniji podaci ο Veberovom životu i radu mogu se naći u lepo i toplo napisanoj knjizi koju je objavila Veberova žena nekoliko godina posle njegove smrti: Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926). Postoji i novije izdanje ove knjige iz godine. Vredan je pažnje i biografski deo u opširnom uvodu koji su napisali Hans Η. Gerth i C. Wright Mills uz englesko izdanje nekih Veberovih radova: From Max Weber: Essays in Sociology, Translated, edited and with an Introduction by H. H. Gerth and C. Wright Mills (New York: Oxford University Press, 1947), str Vidi i Paul Honigsheim,»Max Weber in Heidelberg«, u Rene König und Johannes Winckelmann (Hrsg.), Max Weber zum Gedächtnis (Köln und Opladen: Westdeutscher Verlag, 1963), str

7 oštrog objašnjenja u vezi s majkom, on se stalno osećao krivim. Njegova žena Marijana, rođena Snitger (Schnitger), bila je jedna od prvih nemačkih žena koja je aktivno učestvovala u akademskom i društvenom životu. Njegov mlađi brat Alfred Veber, koji je tek nedavno umro, zauzima značajno mjesto u istoriji nemačke sociologije. Još odmalena Maks Veber je pokazivao izuzetnu obdarenost. Kao dečak je mnogo više voleo knjige nego igre sa svojim vršnjacima, a već u 15. godini pravio je opširne izvode iz pročitanih knjiga i pisao prve istorijske oglede. Studirao je pravne nauke na univerzitetima u Hajdelbergu, Berlinu i Getingenu, ali je slušao i predavanja iz istorije, ekonomije, filozofije i teologije. Među njegovim učiteljima najvažniji su bili Imanuel Beker (Immanuel Becker). Rudolf fon Gnajst (R. v. Gneist), Karl Knis (K. Knies), Herman Baumgarten (H. Baumgarten), Adolf Goldšmit (A. Goldschmidt) i Kuno Fišer (Κ. Fischer). Predmet njegove doktorske disertacije Prilog istoriji trgovačkih društava u srednjem veku nalazi se na granici između pravne i privredne istorije. Po završetku studija Veber je najpre jedno vreme služio u sudu, da bi ubrzo postao privatni docent na Berlinskom univerzitetu. Habilitovao se radom Agrarna istorija Rima. Ovaj habilitacioni spis je kasnije poslužio kao osnov za njegovo čuveno delo Agrarni odnosi u starom svetu koje sadrži čitavu ekonomsku, kulturnu i sociološku analizu antičkih društava. Već godine Maks Veber je bio pozvan za redovnog profesora ekonomije na Univerzitetu u Frajburgu, gde se naročito zbližio s poznatim filozofom Hajnrihom Rikertom (H. Rickert). a posle dve godine preuzeo je ekonomsku katedru na Univerzitetu u Hajdelbergu kao naslednik Karla Knisa. Ovde je uspostavio prisne odnose s nizom istaknutih naučnika, među kojima su mu najbliži bili Georg Jelinek (G. Jellinek) i Ernst Trelč (E. Troeltsch). Njegovu briljantnu akademsku karijeru prekinula je teška bolest prvi simptomi bolesti javili su se već godine koja je pune četiri godine gotovo do kraja paralisala njegov intelektualni život. Izgleda da je u pitanju bio potpun nervni slom, izazvan delom preteranim radom a delom konstitucionalnim činiocima. Proveo je nekoliko nedelja u duševnoj bolnici, a zatim je dugo putovao, tražeći okrepljenja pod sunčanim podnebljem Italije i po planinskim predelima Švajcarske. Nikad se nije sasvim 14 oporavio, tako da je ostatak života proveo kao poluinvalid. Iz zdravstvenih razloga napustio je svoj univerzitetski položaj i živeo je u Hajdelbergu kao privatni naučnik. U jesen godine putovao je u Sjedinjene Države Amerike da bi prisustvovao Kongresu za umetnost i nauku u Sent Luisu. Tu je održao i prvo javno predavanje posle bolesti koje je bilo odlično primljeno. Ali iako se povukao iz akademskog života, Maks Veber je nastavio da održava veze s naučnim svetom. Aktivno je učestvovao u radu Udruženja za društvenu politiku, 2 a zajedno sa Teniesom (Tönnies), Zimelom (Simmel) i drugim istaknutim nemačkim sociolozima bio je jedan od osnivača Nemačkog sociološkog društva. Njemu lično je najviše godilo što je od godine počeo da uređuje časopis Arhiv za društvene nauke zajedno sa Vernerom Zombartom (W. Sombart) i Edgarom Jafeom (E. Jaffe). Ovo zbog toga što je na taj način dobio mogućnost da brzo i redovno objavljuje rezultate svojih proučavanja u obliku naučnih eseja i da polemiše s gledištima svojih kolega. Tek pred kraj života, godine, nastavio je svoju univerzitetsku karijeru, najpre kao gost Univerziteta u Beču, a zatim kao naslednik Luja Brentana (L. Brentano) na Univerzitetu u Minhenu. Umro je od upale pluća 14. juna godine, na vrhuncu svojih intelektualnih moći, tek što je bio napunio 56. godinu života. NAUČNE PREOKUPACIJE Naučni horizont Maksa Vebera bio je neobično širok. Počev od najopštijih filozofskih razmatranja, pa sve do najsitnijih istorijskih pojedinosti i praktičnih društvenih pitanja, on se interesovao za sve što je u vezi s čovekom i njegovom sudbinom u društvu. U punom smislu reci, Veber je bio univerzalan naučnik ili, ako se tako hoće, naučnik-filozof. I ma 2 Kao što već njegovo ime kaže, ovo udruženje je imalo pretežno praktičko-politićki karakter. Osnovano je godine, a jedan od njegovih glavnih ciljeva bio je da suzbije revolucionarne težnje Marksovih sledbenika i doprinese ostvarenju društvene pravde mirnim putem. Osnivači ovog udruženja bili su mnogi istaknuti profesori i ljudi od pera, koje je neko duhovito nazvao»katedarskim socijalistima«. 15

8 koliko to danas izgledalo čudno, u njegovo doba je to bilo sasvim prirodno. Čitava generacija naučnika kojoj je Veber pripadao bila je generacija svestrano obrazovanih intelektualaca, a ne uskih stručnjaka. To je bilo uslovljeno određenim društvenim činiocima koji su u Nemačkoj, u periodu opšteg prosperiteta između i godine, radikalno izmenili položaj prosvetnih i naučnih ustanova i omogućili stvaranje takvog tipa ljudi. Među ovim činiocima naročito treba pomenuti odsustvo društvenog pritiska da se nauka usmeri na rešavanje praktičnih i neposredno korisnih zadataka, relativno visok stepen autonomije nemačkih univerziteta i izrazito humanistički duh koji je na njima preovladavao. Ako se tome još doda da su univerzitetski profesori najčešće dolazili iz viših slojeva nemačkog društva i da su bili dobro plaćeni što znači da se nisu morali mnogo brinuti oko nasušnih potreba i da mlade ljude na početku univerzitetske karijere nije očekivalo nikakvo opterećenje predavanjima i drugim nastavnim dužnostima što znači da su najveći deo vremena mogli posvetiti radu i istraživanju onda nam neće biti teško da shvatimo, kako su naučnici onoga doba mogli da savladaju neverovatno velike, gotovo nepregledne mase naučnog materijala i da stvore dela od trajne vrednosti. Intelektualna atmosfera u Nemačkoj krajem 19. i početkom 20. veka takođe je povoljno uticala na stvaranje naučnika onakvog tipa kakvog je bio Veber. 3 Usred oštrog sukoba između idealističke tradicije u društvenim naukama koja je, oslanjajući se na Kantovo i Hegelovo učenje i Rankeovu istoriografiju, nastojala da povuče nepremostivu granicu između prirodnih nauka i onih disciplina koje se bave proučavanjem čoveka, društva i ljudske kulture i Marksovog materijalističkog shvatanja istorije koje je skrenulo pažnju na izvanrednu važnost ekonomskog činioca u društvenom životu i u središte svih naučnih razmatranja postavilo pitanje kapitalizma kao jedinstvenog društveno-ekonomskog sistema zasnovanog na specifičnim principima organizacije bilo je teško zatvoriti se u neku usko stručnu oblast i zadovoljiti se nekim sasvim specifičnim naučnim opredeljenjem. Onaj ko- 3 Bliže ο tome u knjizi: H. Stuart Hughes, Consciousness and Society: The Reorientation of European Social Thought (New York: Vintage Books, 19ol), str , 67 74, , , , me je bilo stalo do nauke i koji se osećao pozvanim da uzme učešće u sukobu koji je razdirao akademske krugove onoga doba, morao je da pribavi pouzdana obaveštenja sa najrazličitijih naučnih područja i da se osposobi za samostalno prilaženje mnogobrojnim pitanjima koja su relevantna za rešavanje osnovnog teorijskog i filozofskog problema. Ovo je pogotovo bio neophodan preduslov za svaki kritički stav prema pomenutim suprotnim težnjama i strujanjima. U takvoj intelektualnoj atmosferi, punoj unutrašnje napetosti i nespokojstva, formirao se naučni lik Maksa Vebera. I upravo zbog toga što se u Veberovoj ličnosti ukrštaju i prelamaju najrazličitiji uticaji, svako poniranje u dublje slojeve njegovog misaonog sveta pretpostavlja poznavanje specifičnih okolnosti sredine i vremena u kojima su njegove ideje nastale. Jer čitavo Veberovo naučno delo predstavlja, u stvari, gigantski pokušaj da se prevaziđu jednostranosti i ograničenosti idealističke tradicije u nemačkoj pravnoj nauci i ekonomiji i da se produbi i proširi analitički okvir Marksovog materijalističkog shvatanja. To što Veber nije uspeo da čvršće poveže one suprotne težnje i strujanja i da stvori potpuniju teorijsku sintezu da li, možda, zbog toga što je osećao mnogo više afiniteta prema Marksu nego prema bilo kom drugom misliocu, tako da je i pored svih ograda ostao jedan od najvećih i najsamostalnijih revizionista? nije nikakav argument protiv genetičko-istorijskog prilaženja. Budući da samo stalno suočavanje ovih dveju velikih intelektualnih tradicija može da nas zaštiti od nepotrebnih nesporazuma oko spoljašnjih i površnih pojedinosti, sistematsko izlaganje Veberovog shvatanja najbolje je udružiti s razmatranjem njegovog intelektualnog zaleđa. Veberovi rani naučni radovi ne pokazuju nikakvu izuzetnu samostalnost i originalnost. Oni su vrlo učeni, besprekorno dokumentovani i strogo objektivni po karakteru, a kreću se u okvirima istorijske škole, sa znatnim primesama Marksovog materijalističkog shvatanja. Ali već u njima je jasno intonirana jedna od Veberovih središnih tema, tema po kojoj je on najviše poznat i u naučnim krugovima i van njih, i na koju se najpre pomišlja kad je reč ο njegovom sociološkom shvatanju problem birokratije. I, što je naročito važno, već u 2 Sociologija Maksa Vebera 17

9 ovim ranim radovima Veber posvećuje izuzetnu pažnju društvenim posledicama birokratizacije. Njega pre svega interesuje sudbina čovekova u svetu u kome je»poredak«zamenio»anarhiju proizvodnje«. Po ugledu na Marksa, koji je ovom pitanju takođe prišao sa humanističkog stanovišta, Veber se pita kakav će biti čovek budućnosti, to jest hoće li taj čovek posedovati osobine koje čine ono što je ljudski veliko i plemenito u čovekovoj prirodi. Ove Veberove preokupacije najviše su došle do izražaja u njegovom pristupnom predavanju Nacionalna država i ekonomska politika i na završetku njegovog dela Agrarni odnosi u starom svetu* Iz ovog ranog perioda Veberovog stvaralaštva treba pomenuti još dva rada. Jedno je rasprava ο berzi, a drugo anketa ο položaju poljoprivrednih radnika u istočnoj Njemačkoj. 5 Ovu anketu Veber je sproveo godine po ovlašćenju Udruženja za društvenu politiku, a njene rezultate objavio je u jednoj knjizi koja obuhvata preko 800 stranica. Ovaj rad je karakterističan po tome što se Veber ovde prvi put suočio s jednim pitanjem koje ga je živo interesovalo i u njegovim zrelim godinama. Pitanje ο kome je reč svodi se na ovo: da li je društvene pojave mogućno proučavati nezavisno od političkih obzira, to jest nezavisno od svih vrednosnih pretpostavki? Jer Veber je ovde jasno uvideo da se pitanje zamene nemačkih radnika poljskim radnicima na velikim poljopri- 4 Karakteristično je sledeće mesto iz Veberovog pristupnog predavanja:»für den Traum von Frieden und Menschenglück steht über der Pforte der unbekannten Zukunft der Menschengeschichte: lasciate ogni speranza. Nicht wie die Menschen der Zukunft sich befinden, sondern wie sie sein werden, ist die Frage, die uns beim Denken über das Grab der eigenen Generation hinaus bewegt, die auch in Wahrheit jeder wirtschaftspolitischen Arbeit zugrunde liegt. Nicht das Wohlbefinden der Menschen, sondern diejenigen Eigenschaften möchten wir in ihnen emporzüchten, mit welchen wir die Empfindung verbinden, dass sie menschliche Grösse und den Ade! unserer Natur ausmachen«, Max Weber, Der Nationalstaat und die Volkswirtschaftspol tik (Freiburg i. B. und Leipzig: J. C B. Mohr/ Paul Siebeck, 1895), str Vidi i Max Weber,»Agrarverhältnisse im Altertum«, Gesammelte Aufsätze zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str Bliže podatke o ovim ranim Veberovim radovima daje Reinhard Bendix, Max Weber: An Intellectual Portrait (Garden City, N. Y.: Doubleday and Co., Inc., 1960), str vrednim dobrima istočno od Elbe može posmatrati kako sa čisto ekonomskog stanovišta tako i sa stanovišta nacionalnih interesa i, što ga je naročito uznemiravalo, da ova dva stanovišta vode suprotnim zaključcima. U onom prvom slučaju, rešenje je očigledno: pošto je poljska radna snaga jeftinija od nemačke, ekonomski razlozi nalažu da se prihvate poljski radnici. Ali u ovom drugom slučaju rešenje je još očiglednije: pošto regrutovanje poljskih radnika jača slovensku penetraciju u nemačke oblasti, upotreba poljske radne snage nanosi štetu nacionalnim interesima. Zanimljivo je da u ovom ranom Veberovom radu ima mnogo više elemenata koji govore u prilog shvatanju da nauka treba da bude društveno i politički angažovana nego protiv tog shvatanja, što izgleda da nije u skladu s gledištem koje je Veber kasnije tako uporno zastupao. Da li se to može objasniti samo time što je Veber, koji je bio nacionalist po prevashodstvu, ovde imao pred sobom jedno pitanje od vitalnog nacionalnog interesa, videćemo kasnije. Tek u drugom periodu svoje naučne delatnosti, koji počinje posle oporavka od teške bolesti, Veber uspeva da postepeno izgradi vlastito naučno stanovište. Razume se, ovaj preokret nije nastupio odjednom. Da bi uopšte mogao da priđe samostalnom radu, Veber se najpre morao osloboditi od uticaja svojih učitelja i neposrednih prethodnika. Stoga u ovom drugom periodu njegovog stvaranja kritički rad prethodi sistematskim pokušajima. Na samom početku novog perioda Veber se najpre obračunava sa svojim ekonomskim učiteljima Rošerom i Knisom i čitavom istorijskom školom kojoj i ova dvojica pripadaju. Ο ovom Veberovom obračunu s prošlošću svedoči niz polemičkih i programskih članaka objavljenih uglavnom između i godine koji predstavljaju dragocen prilog metodologiji društvenih nauka. 6 Naporedo s ovim člancima, Veber objavljuje svoju čuvenu raspravu Protestantska etika i duh kapitalizma u kojoj nasuprot Marksu skreće pažnju na važnost idejnih činilaca u društvenom razvitku. I povrh svega, neprekidno zaokupljen uporednim prou- 6 Svi Veberovi metodološki članci objavljeni su kasnije u jednoj knjizi: Max Weber, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922). 2 19

10 čavanjem velikih svetskih religija proučavanjem koje je isto toliko nerazdvojno povezano s osnovnim tačkama njegovog metodološkog programa koliko i s njegovim nastojanjima da shvati i objasni prirodu i poreklo modernog kapitalizma Veber stalno radi na razvijanju i produbljavanju sociološke teorije u želji da svoje raznovrsne naučne preokupacije sistematski poveže u skladnu celinu. Najbolje i najdublje svedočanstvo ovih poslednjih nastojanja koja se protežu kroz čitav drugi period predstavlja već pomenuto posthumno objavljeno delo Privreda i društvo na kome je Veber počeo da radi, kako izgleda, još godine. Ako se površno pregledaju Veberovi radovi, i to kako oni iz prvog tako i ovi iz drugog perioda njegovog stvaranja, lako se može steći utisak da njima nedostaje dublja teorijska podloga i da nema nikakve zajedničke niti koja bi ih povezivala. Spolja gledano, ovi radovi, doista, predstavljaju niz odvojenih istorijskih studija, tako da se neodložno nameće pitanje: šta je zapravo okosnica Veberove misli? Toliko su ti radovi pretrpani obiljem specifične istorijske građe i toliko oni zadiru u najrazličitije oblasti kulturnog i društvenog života različitih istorijskih epoha. Sam Veber je dobro znao u čemu je glavni nedostatak njegove obimne književne produkcije i posljednjih godina svog života je svim silama pokušavao da uspostavi čvršću vezu između razbacanih i nedovršenih odlomaka svog naučnog dela. Da ova veza postoji i da su se sva Veberova proučavanja, u stvari, rukovodila jednom osnovnom idejom, u to nema nikakve sumnje. Uostalom, to treba da pokaže naše dalje izlaganje. Ovde treba samo reći da je Veber bio mislilac s malo sintetičkog dara 7. Snažan i dubok kao malo ko i pre i posle njega, on nije umeo da pođe od relativno prostih teorijskih principa i jasnih alternativa štaviše, on se strahovito plašio dogmatičkih implikacija takvog načina prilaženja već se s mukom probijao do njih preko najudaljenijih stramputica. Njegovo interesovanje za iskustvene podatke bilo je više ekstenzivno nego intenzivno po karakteru, tako da se osnovne linije njegovog teorijskog 7 To je dobro istakao Talcott Parsons, The Structure of Social Action (Glencoe, III.: The Free Press, 1949), str shvatanja često gube u masi pojedinosti i uzgrednih rešenja. Ali zato je njegovo shvatanje tako duboko ukorenjeno u iskustvu. U tome je najveća snaga i najveće bogatstvo Veberove sociologije. ODNOS PREMA POLITICI Maks Veber nije bio samo čovek od nauke. Pored strasti za nauku, on je strasno živeo i za politiku. Možda čak i više nego za nauku. Interesovanje u ovom drugom pravcu obuzelo ga je vrlo rano, i sasvim je mogućno da bi on pošao putem politike da nije imao tako brz uspeh u akademskoj karijeri. To se najbolje vidi iz jednog Veberovog pisma napisanog odmah posle završenih studija, u kome budući docent govori ο svojoj životnoj dilemi:»u ovom trenutku, čisto naučna delatnost je za mene izgubila svaku draž, jer imam utisak da praktični interesi, koje pravo treba da reguliše, obilato pružaju kombinacije koje se ne mogu shvatiti sredstvima naše nauke. Zbog toga je u meni znatno popustila želja da se bavim naukom radi nje same.«8 Izgleda da je tek bolest definitivno pokopala Veberove ambicije da se oda politici. Za čoveka koji je pretrpeo nervni slom i koji je stalno morao da se kloni većih napora da bi održao duševnu ravnotežu, doista nije bilo drugog izlaza. U mnogo čemu, Veberovo naučno delo je plod jedne lične tragedije. Ali iako je silom prilika morao da suzbije svoje političke sklonosti, Veber nikad nije prestao da se interesuje za političke događaje. Zahvaljujući očevom položaju, on je rano upoznao mnoge istaknute političke ličnosti onoga doba i brzo je uvideo loše strane Bizmarkovog režima. Još u svojim ranim radovima posvećenim razmatranju položaja poljoprivrednih radnika u istočnoj Nemačkoj, Veber je oštro kritikovao nemačku aristokratiju, optužujući je da ne vodi računa ο nacionalnim interesima. Kad je godine izbila građanska revolucija u Rusiji, on je za kratko vreme naučio ruski da bi mogao da prati tok događaja iz ruskih novina. Napisao je dva dugačka članka ο ovim događajima u kojima je tvrdio da u slučaju pobede ekstremne levice Rusija mora poći pu- 8 Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1926), str

11 tem birokratizacije čitavog društvenog života». Poslednjih godina svog života Veber je bio vrlo aktivan na političkom polju. Za vreme prvog svetskog rata bio je među prvima koji su pružili otpor politici cara Vilhelma II. Već godine napisao je jedan memorandum u kome se zalagao za zaključenje separatnog mira. Bio je protiv vođenja bezobzirnog rata na moru i upozoravao je vladajuće krugove da zbog toga Sjedinjene Države mogu ući u rat protiv Nemačke. Bio je član komisije koja je sastavila poznati memorandum podnet mirovnoj konferenciji u Versaju po kome je Nemačka bila proglašena krivom za izbijanje rata. Posle rata, bio je jedan od osnivača demokratske stranke u Nemačkoj, a učestvovao je i u radu komisije za pripremu Vajmarskog ustava. Hteo je da se kandiduje za poslanika ustavotvorne skupštine, ali ova njegova želja nije naišla na razumevanje kod rukovodstva stranke. Smrt ga je pretekla u daljim političkim planovima. Pada u oči da je Veberov politički horizont bio mnogo uži od njegovog naučnog horizonta. Najvećim delom, njegova politička delatnost se inspirisala usko nacionalnim interesima 10. Onaj opšteljudski ideal koji je toliko rasplamsavao njegovu strast naučnika nije igrao nikakvu značajniju ulogu u njegovim političkim istupanjima. Veber je uvek bio i ostao dosledan nemački nacionalist koji na svetsku politiku pre svega gleda kroz prizmu društvenog, kulturnog i ekonomskog potencijala svoje zemlje. Ono što ga je najviše privlačilo politici koju je, inače, prvenstveno shvatao kao veštinu da se postigne ono što je mogućno bila je veličina i slava Ne- 9 Oba članka objavljena su neposredno posle revolucije. Vidi Max Weber,»Zur Lage der bürgerlichen Demokratie in Russland«, Archiv für Sqzialwissenschaft und Sozialpolitik, 22 (1906), str , i»russlands Uebergang zum Scheinkonstitutionalismus«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 23 (1906), str Kasnije je Veber napisao i nekoliko manjih članaka ο daljem razvoju događaja u Rusiji. Iznenađuje brzina njegovog reagovanja na aktualna društvena i politička zbivanja. 10 Za šire razmatranje Veberove političke delatnosti, vidi J. P. Mayer, Max Weber and German Politics, Second edition (London: Faber and Faber Ltd., 1956), i Wolfgang J. Momsen, Max Weber und die deutsche Politik (Tubingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1959). Niz zanimljivih zapažanja ο Veberovom odnosu prema politici može se naći i u knjizi: Raymond Aron, La sociologie allemande contemporaine (Paris: Librairie Felix Alcan, 1935), str mačke. I mada je pri tom manje imao u vidu vojnu moć nemačke države, a više njenu kulturno-istorijsku misiju, Veber je bio pobornik politike sile u međunarodnim odnosima i smatrao je da Nemačka mora da spašava Evropu kako od ruske tako i od anglosaksonske dominacije. Bilo je nečeg odveć agresivnog u Veberovim političkim ocenama položaja Nemačke posle izgubljenog rata. Izgleda da je to bio najdublji razlog koji je mnoge naveo da u njemu vide nemačkog Makijavelija (Macchiavelli). Pa ipak, malo je verovatno da bi Veber odobrio Hitlerov dolazak na vlast (kao što bi se na prvi pogled moglo pretpostaviti), ma koliko da je njegovo shvatanje ο ulozi koju treba da igra izabrani predsednik republike u obnovljenoj Nemačkoj možda utrlo put diktaturi fašističkog vođe." U tome bi ga sigurno morala sprečiti njegova istinska privrženost demokratiji i njegova duboka vera u vrednost lične slobode. Jer uprkos nacionalnom osećanju koje ga je toliko zanosilo, Veber nije bio zaslepljeni šovinist. Uostalom, poznato je da je on gajio duboke simpatije prema potlačenim društvenim slojevima, da je podržavao liberalne tendencije u nemačkom političkom životu i da je čak pomišljao da se učlani u radničku partiju. S obzirom na otvorenost i bespoštednost njegove kritike reakcionarnih nemačkih krugova onoga doba, mnogo je verovatnije da bi Veber završio u koncentracionom logoru nego što bi preuzeo ulogu ideologa nacionalsocijalističkog pokreta. U stvari, u Veberovoj političkoj delatnosti ima mnogo više romantičarskih nego realističkih prizvuka. Poput jevrejskih proroka, koje je tako iscrpno opisao u svojim studijama iz sociologije religije, Veber je dizao svoj glas da bi koreo, pretio i opominjao svoje sunarodnike na strahote koje ih čekaju. To što Veberova politička istupanja nemaju nikakav širi međunarodni značaj nije samo posledica njegovih nacionalističkih predrasuda. Ova ograničenost Veberovog shvatanja politike stoji u neposrednoj vezi s jednim mnogo dubljim slojem njegovog pogleda na svet. Sta je dru- 11 Vidi Wolfgang J. Momsen,»Zum Begriff der 'plebiszitaren Führerdemokratie' bei Max Weber«, Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie, XV/2 (1963), str

12 go mogao da čini čovek koga su toliko mučile crne slutnje ο budućnosti čitave zapadnoevropske civilizacije nego da podstiče uspavane energije svog naroda? Rastrgnut između nauke i politike, Veber nikad nije bio načisto s tim u čemu je smisao njegovog života. Sumnjao je u to da je pravi naučnik, ali nije uobražavao da je političar od poziva. Osećao je da ove dve stvari ne mogu ići odvojeno, ali nije znao kako da ih poveže ujedno. Nije nimalo slučajno što je pred kraj života Veber objavio dve rasprave koje nose karakteristične nazive Nauka kao poziv i Politika kao poziv. Svoje bogato životno iskustvo on je ovde izrazio na ovaj način: da se nauka mora držati daleko od politike, to jest da naučnik kao naučnik ne sme da se upusti u političko i uopšte vrednosno procenjivanje pojava koje istražuje; i da politika neizbežno pretpostavlja nauku, to jest da političar kao političar mora znati šta nauka kaže ο ciljevima kojima se rukovodi i ο sredstvima koja upotrebljava. Na taj način Veber je verovao da mu je pošlo za rukom da u isti mah i spoji i razdvoji nauku i politiku: nauka treba da se uhvati u koštac s gorućim moralnim i političkim problemima, iako ne može da ih resi, a politika treba da se orijentiše prema nauci, iako ima svoju autonomnu logiku. Kasnije ćemo videti kojim se filozofskim razlozima Veber rukovodio u zasnivanju ovog shvatanja i kakve su posledice tog shvatanja. LIČNOST I KARAKTER Kao čovek, Veber je imao tešku sudbinu. Bio je sav u sebi podeljen, razdirale su ga sumnje svake vrste i strahovito je patio. I to kako fizički tako i duševno. U njegovom životu nije bilo mesta za pravu ljudsku radost. Svet u kome je živeo bio je turoban i nespokojan. Baš kao i u njegovom delu, tako se i u njegovoj ličnosti ogleda čitava epoha kojoj je pripadao. 12 Prava priroda bolesti od koje je oboleo u najvećem rasponu svojih snaga i koja ga je pratila do smrti nije sasvim jasna, a malo se zna i ο tome zašto ga je toliko mučilo osećanje krivice zbog očeve smrti. Ima razloga za pretpostavku da je Veber bio tipičan neurotičar i da ga je razjedao Edipov kompleks. Ali, ako je to uopšte važno, psihoanaliza treba da kaže poslednju reč ο tome. Bilo bi teško nabrojati sve protivrečnosti koje je Veber nosio u sebi, a koje su duboko potresale njegov intelektualni život. Evo najvažnijih protivrečnosti između kojih se Veber kretao: bio je racionalist po ubeđenju, a uviđao je svu problematičnost racionalizacije društvenog života; smatrao je da birokratska organizacija ima prednosti nad svim drugim tipovima društvene organizacije, ali je strahovao da ona ugrožava demokratiju i ličnu slobodu; verovao je da se čovek mora do kraja založiti za svoju stvar, mada je znao da između namere i ostvarenja zjapi čitava provalija; imao je puno razumevanja za ogromnu ulogu religije u društvenom životu, a sam je bio»apsolutno religiozno nemuzikalan«, kako je sam jednom rekao za sebe; 13 verovao je da je vreme proroka nepovratno prošlo, da je moderno društvo bezbožno i da moderan čovek može da otkrije svoju dušu samo u intimnom krugu a ne i u javnosti, ali je u isti mah bio izuzetno jako politički angažovan; bio je bez iluzija u pogledu tendencija društvenog razvitka, ali je energično potvrđivao vrednost lične slobode i ljudskog dostojanstva; verovao je u snagu ličnih ideala i pogleda na svet, a oduševljavao se naučnim metodom i pbjektivnošću naučnog saznanja; ponosio se svojim rangom rezervnog pruskog oficira, iako se oštro suprotstavljao pruskoj monarhiji i pruskom militarizmu; zalagao se da Nemačka prekine ratne operacije i zaključi separatni mir, ali je žalio što ne može lično da ode na bojno polje; i tako dalje. U Veberovom karakteru bilo je nečeg strogog i opakog, nečeg što odbija. Prekomerno razdražljiv i plahovit, Veber je sve ozbiljno uzimao srcu. čak i prema najbeznačajnijim stvarima svakodnevnog života on se odnosio tako kao da od njih zavisi život ili smrt. Bio je nemilosrdan prema sebi i prema drugima, i u svakom trenutku se osećao pozvanim da brani ljudsko dostojanstvo i naučnu istinu. Samo se time može objasniti njegova upornost u vođenju mučnih sudskih procesa oko ugrožene časti i njegova opširnost u kritici tuđih Uz ovo i dalje, vidi H. Stuart Hughes, op. cit., str " Marianne Weber, op. cit., str

13 shvatanja. Stoga je prirodno što su ga njegovi savremenici mnogo više obasipali strahopoštovanjem nego ljubavlju. Jedna ličnost koja je ostavljala utisak da je neopozivo opsednuta demonskim silama to je, uglavnom, bilo mišljenje svih koji su Vebera poznavali može da nas pridobije tek na većem odstojanju. Pored toga što nam je njegovo delo danas razumljivije i privlačnije, Veber nam je danas i kao čovek bliži. II. FILOZOFSKE PRETPOSTAVKE VEBEROVO SHVATANJE ČOVEKA Svoje shvatanje čoveka Veber nigde nije sistematski izložio. Ovo shvatanje je razasuto po njegovim mnogobrojnim delima, bilo izričito bilo između redova, a najviše je došlo do izražaja u njegovom radu Politika kao poziv. I mada bi, svakako, bilo preterana tvrditi da Veberove uzgredne i oskudne napomene sadrže celovit i jedinstven filozofsko-antropološki sistem, nema nikakve sumnje da u njima ima dovoljno elemenata za stvaranje i razvijanje takvog sistema. U svakom slučaju, Veberovi nagoveštaji i fragmentarna zapažanja daju mogućnost da se stvori jasna slika ο tome kakvim se idealom čoveka rukovodilo njegovo proučavanje društva i ljudske istorije Uz izlaganje dalje u tekstu, vidi: Max Weber,»Politik als Beruf«, Gesammelte politische Schriften (München und Leipzig Drei Masken Verlag, 1921), str ; Max Weber,»Die 'Objektivität' sozialwissenschaftlicher und sozialpolitischer Erkenntnis«,»Der Sinn der 'Wertfreiheit' der soziologischen und ökonomischen Wissenschaften«,»Wissenschaft als Beruf«, Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre (Tübingen: J. C. B. Mohr/ Paul Siebeck, 1922), str , , ; Max Weber,»Debattenrede über die Produktivität der Volkswirtschaft«, Gesammelte Aufsätze zur Soziologie und Sozialpolitik (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1924), str Na filozofsko-antropološke osnove Veberove sociologije skrenuo je pažnju Karl Löwith,»Max Weber und Karl Marx«, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, 67 (1932), str Ova rasprava snada među najbolje što je dosad napisano ο Veberovom delu. Uspelo razmatranje filozofsko-antropoloških osnova Veberovog shvatanja nauke može se naći u knjizi: Dieter Henrich, Die Einheit der Wissenschaftslehre Max Webers (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1952). 27

14 U mnogo čemu, Veber obnavlja humanistički program filozofije prosvećenosti. Kao i mnogi drugi njegovi savremenici, on se oduševljava idejama velikih evropskih prosvetitelja. I to ne nekim njihovim specifičnim filozofskim rešenjima, već onim što je najdublje i najtrajnije u njihovom programu njihovim shvatanjem da razum i sloboda čine suštinu ljudske prirode. U duhu humanističke tradicije filozofije prosvećenosti, i sasvim u duhu tradicije klasične nemačke filozofije, Veber stalno ima pred očima ideal slobodnog čoveka koji zna šta hoće i koji se oseća odgovornim za ono što čini. I pored toga što je bio svestan da ljudski život ima duboke korene u iracionalnoj oblasti i što je sumnjao u mogućnost održavanja i razvijanja najplemenitijih ljudskih osobina u svetu koji ide u pravcu sve potpunije racionalizacije društvenog života, Veber je duboko verovao u vrednost razuma i lične slobode. Po njegovom mišljenju, život koji nije prožet svešću ο sebi i svetu oko sebe predstavlja običan prirodni događaj, a čovek koji se prepušta doživljajima i trenutnim osećanjima i koji misli samo radi zadovoljenja svojih sklonosti i strasti ostaje na najnižem, životinjskom nivou. Ono što Veberovom shvatanju čoveka daje specifičnu boju i po čemu se ono najviše udaljava od ideala koji je proklamovala filozofija prosvećenosti, to je istorijski duh koji kroz njega provejava. Za razliku od filozofa epohe prosvećenosti, koji su imali malo razumevanja za istoriju i koji su, štaviše, nepokolebljivo verovali u postojanje apsolutnih i univerzalnih vrednosti koje je mogućno racionalno opravdati, Veber je sav bio prožet istorijskom svešću. U perspektivi svetske istorije, koja je dominirala svim njegovim sociološkim proučavanjima, on nije mogao da otkrije ništa trajno i opšte, ništa što bi bilo apsolutno obavezno za sve ljude. Na području vrednosti on je video samo večnu i nepomirljivu borbu između bogova i demona koji teže da se domognu vlasti nad čovekovim životom. I upravo zbog toga što je toliko bio ispunjen istorijskom svešću i što je dobro znao da u modernom svetu nema mesta prorocima koji bi autoritativno propisivali tablicu vrednosti, Veber je sa zabrinutošću, ali i s upadljivom gordošću govorio ο sudbini i dostojanstvu modernog čoveka. On je zahtevao od modernog čoveka da smelo pogleda u lice svom vremenu i da se pomiri sa saznanjem da mir njegove duše nikad ne može biti tako potpun i savršen kao mir 28 ljudi ranijih epoha. U svetu koji je izgubio religiozno osećanje kaže Veber čovek može naći veru u svoje ideale samo u sebi samom. 2 Ali da vidimo najpre malo bliže koji su osnovni elementi na kojima Veber gradi svoje shvatanje čoveka. Kad kaže da je čovek racionalno biće, Veber ne misli samo da je čovek biće koje ume da misli. Jer kad bi bilo drukčije, onda bi svaki čovek, već samim tim što je rođen kao čovek, ostvarivao suštinu ljudske prirode. Po Veberovom mišljenju, racionalnost je, u stvari, jedna ljudska mogućnost, i to jedna od najviših mogućnosti. Stoga Veber smatra da je ona u isti mah krajnji cilj istorijskog čovečanstva. Racionalnost je prvobitno data svim ljudima bez razlike, ali ona nalazi svoje ispunjenje samo u malom broju pojedinaca. I zahvaljujući tome što racionalnost shvata samo kao jednu ljudsku mogućnost, Veber je u stanju da objasni zašto u istoriji ima tako malo razuma i zašto čovek, uprkos bezumlju u kome živi, nikad ne može biti lišen svoje ljudskosti. Prema tome, kad kaže da je čovek racionalno biće, Veber misli na nešto mnogo dublje. Po njegovom mišljenju, čovek je obdaren sposobnošću da svesno živi svoj život i da da smisao svetu koji ga okružuje. Pošto ova sposobnost predstavlja najdublju ljudsku mogućnost, Veber smatra da je čoveku svojstvena težnja ka racionalnosti. Ali čovek stvarno postaje racionalno biće tek kad razum postavi kao najviši princip života, to jest kad ovlada svešću ο tome šta hoće i može, kad sebi trajno polaže račun ο krajnjem smislu svog delanja i kad poštuje jedinstvo i celovitost svoje ličnosti. Osnovna pretpostavka na kojoj počiva Veberovo uverenje da čovek može ostvariti svoju najdublju prirodu, svodi se na ovo: za razliku od svih drugih živih bića, koja su neopozivo potčinjena prirodnoj nužnosti i koja tupo i nagonski reaguju na pojave bliže i dalje sredine, čovek je u stanju da se odluči za život zasnovan na razumu. Ili drugim recima: čovek je u stanju da probije mehanizam prirodne nužnosti i da se uzdigne nad životinjskom osnovom svoje egzistencije samo zbog toga što je slobodan, što je obdaren sposobnošću da se otrgne od fizičke i psihičke prinude i da svoje pobude i ponašanje podredi kategorijama sredstvo cilj. 2 Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, str. 154,

15 Karakteristično je da odnos između razuma i slobode Veber shvata na način koji se bitno razlikuje od shvatanja prosvećenosti. Dok je prosvećenost naivno verovala da je razum uslov slobode i da čovek, da bi bio slobodan, mora biti što više racionalan, Veber obrće ovaj odnos. On tvrdi da je sloboda uslov razuma, i da samo slobodan čovek može postaviti razum kao najviši princip života. Time što odnos između razuma i slobode posmatra iz sasvim drukčijeg ugla, Veber uspeva da izbegne plitki optimizam filozofije prosvećenosti. J Nasuprot veri da razum predstavlja vrednost po. sebi, on otkriva iracionalne korene racionalne životne orijentacije. Po njegovom mišljenju, život zasnovan na razumu ima osnov u volji, jer je za njegovo ostvarenje neophodno angažovanje čitave ličnosti. Drugim recima, Veber tvrdi da se ideal racionalnog načina života ne može dokazati racionalnim sredstvima. U vrednost i obaveznost ovog ideala može se samo verovati. Što je možda još važnije, ovim obrtanjem odnosa između razuma i slobode Veber nalazi čvrst oslonac koji mu omogućuje da mnogo dublje shvati ulogu razuma u modernom društvu nego što su to učinili filozofi prosvećenosti i mnogi drugi mislioci koji su pošli njihovim stopama. Umesto da se spokojno prepusti veri da razum, nauka i opšte obrazovanje doprinose oslobođenju ljudske ličnosti a to je upravo ono što je prosvećenost tako patetički proklamovala Veber stavlja pod pitanje čitavu modernu civilizaciju baš zato što se osniva na racionalnim temeljima. Jasnije nego bilo ko drugi od njegovih savremenika, on uviđa da razum i sloboda ne moraju uvek ići zajedno i da porast racionalnosti ne obezbeđuje i porast lične slobode. Ali na tome se ovde ne možemo duže zadržavati. To pitanje ćemo opširnije raspraviti u posebnom odeljku. PATOS ETIKE ODGOVORNOSTI U središtu Veberove filozofske antropologije nalazi se jedno osobeno etičko shvatanje. Po strogosti koja kroz njega probija, ovo shvatanje je vrlo blisko stanovištu Kantove praktičke filozofije. Njegova strogost ogleda se već u tome 3 Uz ovo i dalje, vidi C. Wright Mills, The Sociological Imagination (New York: Oxford University Press, 1959), str što ono postavlja zahteve koji premašuju snage prosečnog čoveka i kojima čovek može da udovolji samo na vrhunskim tačkama svog života. Ali ovo shvatanje odiše strogošću još više po tome što odbacuje svako mešanje dužnosti i osećanja. Ako se tome još doda da je ono blisko Kantovoj etici i po tome što kao najviši princip morala proklamuje jedinstvo racionalnog bića sa samim sobom u svakom mogućnom postupku, onda otpada svaka sumnja da je ovde u pitanju samo slučajna podudarnost. 4 Ovo shvatanje Veber naziva etikom odgovornosti i suprotstavlja ga jednom drugom shvatanju koje naziva etikom čiste volje. s Veberovo etičko shvatanje teško je izraziti pomoću jedne proste formule. Ali njegov smisao je vrlo jasan. Najprostije rečeno, Veber zahteva od čoveka samo jedno: da bude ono što jeste ili, tačnije, da ostvari svoju ljudskost. Sta to znači, videćemo odmah. Pre svega, čovek koji racionalno dela mora znati šta stvarno hoće, to jest kakvo je idealno vrednosno značenje njegove volje. Pošto je u svakoj konkretnoj životnoj situaciji izložen raznovrsnim podsticajima koji njegovoj volji nameću različita konkretna rešenja, čovek se ne sme olako prepustiti doživljajima koji ga obuzimaju. Umesto da prihvati prvu mogućnost koja mu se nudi, on mora svesno zauzeti stav prema stvarnosti. Svaki emotivno-afektivan sadržaj koji nesvesno ili polusvesno utiče na njegovu volju, čovek mora svesti na jedan jedinstven idealni imenitelj. Ili drugim recima, on mora utvrditi na kojim se vrednosnim aksiomima ili poslednjim vrednosnim principima osniva konkretan cilj za čije bi ostvarenje hteo da se založi. Ovo je neophodno zbog toga što je idealno vrednosno značenje konkretnih ciljeva koji se volji najpre nameću prikriveno i što ovi ciljevi često pate od unutrašnje protivrečnosti, to jest osnivaju se na različitim vrednostima koje su međusobno nespojive. Međutim, kao što u teorijskoj oblasti važi stav logičke protivrečnosti, tako i u praktičkoj oblasti važi stav emocionalne protivrečnosti: ne 4 Da je Veber poznavao Kantovu filozofiju i da je visoko cenio Kantovo učenje potvrđuje Marianne Weber, Max Weber: Ein Lebensbild (Tübingen: J. C. B. Mohr/Paul Sibeck, 1926), str Vidi i Henrich Dieter, op. cit., str. 116, 1. 5 U originalu stoji:»verantwortungsethik«i»gesinnungsethik«. Ovaj posljednji izraz može se i drukčije prevesti. 31