Dvostruki paradoksi. Platon o ideji Dobra

Transkript

1 Filozofski fakultet Beograd UDK 14 Platon (049.32) Dvostruki paradoksi. Platon o ideji Dobra Kqu~ne re~i: Pla ton, ideja Dob - ra, on to lo{ki i epi s temolo{ki pa - ra doks. Apstrakt: Polazni okvir ovog rada jesu dve me usobno suprotstavqene tradicije u recepciji Platonovog izlagawa o ideji Dobra u centralnim kwigama Dr `a - ve, koje se razlikuju i po sadr`aju interpretacije i po proceni zna~aja rasprave o Dobru. Dok je ~itav niz poz natih, uglavnom anglosaksonskih komentara pro - ce wuje kao opskurnu, metafori~ku ili kao»puki formalizam«(shorey, Popper, Crombie, Annas), mislioci iz dru ge tradicije (Gadamer, Gaiser, Krämer, Findley, Reale, Schle zak, Halfwassen), koji su orijentisani ka preis pi ti vawu metafizi~kih pitawa u Platonovoj filozo fi ji, refleksije o ideji Dobra smatraju sredi{wim i najzna~ajnijim delom Dr`ave. U na{em radu nastoja}emo da odredimo vlastito sta - no vi{te u ovoj prili~no razgranatoj diskusiji kako u pogledu ispravnog ra zumevawa ontolo{kog i episte - mo lo{kog statusa same ideje Dobra, tako i u pogledu smi sla i zna~aja koji ona ima u Platonovoj filozo fi - ji. U tom kontekstu va`no je uo~iti pitawe o dvo str - u kom paradoksu, onom ontolo{kom i epistemolo { - kom. Prvi se sa sto ji u slede}em: ukoliko ideja Dob ra nadilazi bi}e, ~ini se da joj se mora pripi sa ti da nije, a ne da jeste, ~ime joj se prividno odu zima bilo kakav ontolo{ki status. Drugi paradoks ti~e se pi ta - wa o saznatqivosti ideje Dobra. Svako saznawe mo ra da ima neki objekat saznawa, dok ideja Dobra kao epekeina tes ousias, ~ini se, izmi~e svakom saznawu. S druge strane, ona se identifikuje sa onim {to je megi - ston mathema ~ime se pretpostavqa wena saznat qi vost i pou~qivost. 201

2 Ve} na samom po~etku ovog razmatrawa vaqa se zapitati kako je jedan te isti tekst, sa istom teorijskom matricom, proiz - veo ne samo razli~ita nego i iskqu~uju}a tuma~ewa i vrednosne sudove. Polazni okvir za na{u raspravu jesu upravo dve me usobno suprotstavqene tradicije u recepciji Platonovog izlagawa o ideji Dobra u centralnim kwigama Dr`ave, koje se razlikuju i po sadr`aju interpetacije i po proceni zna~aja rasprave o Dobru po sebi. Dok je ~itav niz eminentnih, uglavnom anglosaksonskih ko - men tara procewuje kao opskurnu, metafori~ku ili samo kao»praz ni formalizam«1 (Shorey, 2 Popper, 3 Crombie, 4 Annas 5 ), mislioci iz dru ge tradicije (Gadamer, 6 Gaiser, 7 Krämer, 8 Reale, 9 Schlezak, 10 Half wa ssen 11 ), orijentisani pre svega ka preispitivawu metafizi~kih pi tawa u Platonovoj filozofiji, refleksije o ideji Dobra sma tra ju sredi{wim i najzna~ajnijim delom Dr`ave. Iz ove jednosmerne ulice ~ini se kao da bi se moglo iza}i time {to bismo rekli da prva tradicija stavqa akcenat na etikopoliti~ku, a druga na metafizi~ku problematiku u Platonovoj filozofiji, i da je i jedan i drugi pristup vaqan i opravdan Up. K. Popper, The Open Society and its Enemies, vol. 1, London, 1966, p Up. P. Shorey, The Idea of the Good in Plato s Republic, in: University of Chicago Studies in Classical Philology, vol. 1, 1895, S Up. K. Popper, The Open Society and its Enemies, vol. 1, London, 1966, p Up. I. M. Crombie, An Examination of Plato s Doctrines, pp Up. J. Annas, Plato s Ethics Old and New, Cornell, Up. H. G. Gadamer, Die Idee des Guten zwischen Plato und Aristoteles, in: Gesammelte Werke, Bd. 7, Griechische Philosophie III, Tübingen, 1991, S Up. K. Gaiser, Platons Ungeschriebene Lehre. Studien zur systematischen Begründung der Wissenschaften in der Platonischen Schule, Stuttgart, 1967, S Up. H. Krämer, Arete bei Platon und Aristoteles. Zum Wesen und zur Geschichte der platonischen Ontologie, Heidelberg, 1959, S ; Die Idee des Guten. Sonnen- und Liniengleichnis (Buch VI 504a 511e), in: Platon. Politeia, hrsg. von Otfried Höffe, Berlin, 1997, S Up. G. Reale, Zu einer neuen Interpretation Platons. Eine Auslegung der großen Dialoge im Lichte der ungeschriebenen Lehre Paderborn, 1993, S Up. T. A. Szlezák, Das Höhlengleichnis (Buch VII 514a-521b und b) in: Platon. Politeia, hrsg. von Otfried Höffe, Berlin, 1997, S J. Halfwassen, Der Aufstieg zum Einen. Untersuchungen zu Platon und Plotin, Stuttgart, 1992, S

3 DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA Ovak vo interpretativno «izmirewe» ne doprinosi boqem razu me - va wu problematike o kojima te dve tradicije raspravqaju. Name}e se pitawe koji je sadr`aj dominantan u Platonovoj filozofiji, i od re uju}i za sve ostale. Ukoliko je teza da je metafizi~ka problematika utemequju}a u odnosu na eti~ka i politi~ka pitawa, on - da, sledstveno tome, u~ewe o ideji Dobra nije nikakav ekskurs u Dr `avi, skretawe sa glavnog toka rasprave, nego neophodan uslov za razumevawe vrline uop{te i posebno pravi~nosti. I nezavisno od konteksta u kome se iznosi, rasprava o ideji Dobra nedore~ena je i dvosmislena upravo na onim kqu~nim mestima na kojima bi trebalo da se da posledwa re~ o bespo~etnom po~etku, {to mo`e da poslu`i kao obja{wewe polivalentnosti wena ~itawa. Ona je izlo`ena u metafori~ko-alegorijskoj for mi, posredstvom tri analogije, od kojih se posledwa pretvara u mit o pe}ini. A taj mit mo`e se ~itati na vi{e na~ina. Prvo, kao pan - dan pore ewu sa linijom. Drugo, kao opis obrazovnog procesa ono - ga koji bi, postaju}i mudar, trebalo da vlada, i, najposle, {ire posmatrano, kao Platonov duboki uvid u na{u egzistencijalnu si - tu aciju, u kojoj su «slobodni» samo oni izuzetni, zato {to su jedino oni u stawu da se otrgnu od okova preovla uju}ih mwewa i shva - ta wa svoje sredine, i da se osloba aju}i otvore za istinsko sazna - we ej det skih sadr`aja. Naravno da polisemi~nost samog teksta nije i nikako ne mo`e biti jedini razlog polarizovanosti u recepciji {este i sed - me kwige Dr`ave. Ona je motivisana i samim karakterom ofor - mqe nih tradicija, koje sa ve} unapred pripremqenim vrednosnim sudovima procewuju Platonov tekst, a u wemu nalaze upravo ono {to i tra`e, naime, preovla uju}a pitawa kojima se same bave, eti~ku ili metafizi~ku problematiku, racionalan, ili pak vi{e metafori~ki logos. Posmatrano sa istorijsko-filozofskog sta - no vi{ta, prva tradicija u izvesnom smislu ima upori{te u Aris - to telovoj kritici Platonove ideje Dobra, dok se druga zasniva na tradiciji platonizma i neoplatonizma. U ovom radu nastoja}emo da odredimo vlastito stanovi{te u ovoj prili~no razgranatoj diskusiji kako u pogledu ispravnog razumevawa ontolo{kog i epistemolo{kog statusa same ideje 203

4 Dobra, tako i u pogledu smisla i zna~aja koji ona ima u Pla to no voj filozofiji. Na{ pristup odlikuje se time {to tekst ~itamo ne kao dogmatsko {tivo, ve} kao {tivo pro`eto paradoksima, koje izmi~e svakom unapred pripremqenom, {ematizovanom modelu ~itawa, {to ne implicira iskqu~ivawe mogu}nosti sumirawa si - ste matskih i me usobno usagla{enih zakqu~aka na kraju ~itawa. Paradoksalno je ve} i to {to Platon govori o «najve}em u~e - wu», a to je upravo u~ewe o Dobru po sebi, a u stvari pru`a samo na go ve{taje tog u~ewa. Ideju Dobra Platonov Sokrat uvodi u raspravu u Dr`avi 12 vrlo oprezno, nagla{avaju}i da o woj ne}e biti sve re~eno. Zna~i li to da je Platonovo u~ewe o «najvi{em pred metu» potpunije samo ako je dopuweno indirektnim sve do ~an - stvima, to jest svedo~anstvima koja se odnose na wegova predavawa na Akademiji, po{to nam direktna, odnosno dijalozi, ne daju dovoqno toga na uvid? 13 Organsku povezanost teksta ne mogu dopuniti svedo~anstva iz druge ruke, mada se posredstvom wih, u naknadnoj rekonstrukciji, eventualno mogu boqe sagledati problemi pos tav - qe ni u tekstu, {to, po na{em mi{qewu, ne implicira da u sve do - ~an stvima, nenapisanim Platonovom rukom, u tim zapisima iz druge ruke, nalazi kqu~, kojim se otvaraju ba{ svi nere{eni problemi i nedoumice u wegovoj filozofiji. Posle izlagawa analogije sa suncem, Platonov Sokrat dola - zi do ~uvene teze o nadbivstvuju}em karakteru ideje Dobra, ~iji se smisao delimi~no mo`e i{~itati vra}awem na samu analogiju. U svetlu govora o «epekeina tes ousias» 14 pre svega va`no je uo~iti pita we o dvostrukom paradoksu, onom ontolo{kom i epistemolo{kom. Prvo pitawe odnosi se na ontolo{ki status ideje Dobra, 12 Up. Resp. 506e 13 Sredi{we kwige Dr`ave ne predstavqaju ni izdvojeno ni iscrpno razmatrawe o Dobru u odnosu na celinu dela. Na po~etku izlagawa o Dobru Platonov Sokrat se koleba da ka`e {ta je ono po sebi. Ovaj Platonov stav mo`e se objasniti na razli~ite na~ine. Pristup tom najzna~ajnijem pitawu zahteva najve}i mogu}i oprez. Sem toga, mo`da time Platon upu}uje na potpuniju raspravu o Dobru u usmenim predavawima na Akademiji. 14 Pojam ousia u Platonovoj filozofiji ima {irok spektar zna~ewa. Poput nema~ke re~i «Wesen zna~i i su{tinu i bi}e. U vezi s pojmom ousia kod Platona videti kwigu R. Marten, OUEIA im Denken Platons, Meisenheim,

5 DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA drugo na wenu saznatqivost, a tre}e pitawe, koje neposredno proizlazi iz drugog, ti~e se vrste i saznajne validnosti znawa, ~iji je predmet ideja Dobra. Taj paradoks 15 se javqa zato {to se na{e mi{qewe suo~ava sa tuma~ewem onoga {to kao da izmi~e racionalnom sagledavawu. Naime, to da je ideja Dobra s onu stranu bi}a kao da protivre~i na{em uobi~ajenom shvatawu onoga {to jeste i {to se mo`e saznati. Pitawe, koje se prvo name}e, glasi kako uop{te jeste i saznaje se ono {to samo nije bi}e. Ontolo{ki paradoks se sastoji u slede}em: ukoliko ideja Do b - ra nadilazi bi}e, onda kao da se za wu mora re}i da ona nije, a ne da jeste, ~ime kao da se negira wen bilo kakav, a kamoli naj vi {i on to - lo{ki status. Postavqa se pitawe o razumevawu ovog nad-on to lo - {kog statusa ideje Dobra. Da li je to samo jo{ jedna od Pla to no vih hi perbola, kako to u autorefleksivnom ~inu distancira wa sam Pla - ton stavqa u usta Sokratovom sagovorniku Glau ko nu, 16 ili se sintagmi epekeina tes ousias» 17 mo`e pridati ne ki pozitivan smi sao? 15 Najve}a paradoksija, prema Fridlenderu (P. Friedlländer), jeste to {to sa mo Dobro nije bi}e, ve} je s onu stranu bi}a. P. Friedländer, Platon I, Berlin, 1975, S Glaukonova re~enica, koja u stvari predstavqa komentar Sokratove tvr - dwe, na gr~kom glasi: Apollon, ephe, daimonias, hiperboles. U svojim tekstovima i H. Kremer ( Die Idee des Guten. Sonnen- und Liniengleichnis, Ebd., S. 192) i G. Reale (Ebd., S ) ukazuju na semanti~kim implikacijama bogatu etimologiju gr~ ke re~i Apollon. To ime, kada se razlo`i na Alfa privatum i pollon, etimolo{ki se mo`e razumeti kao «ne-mno{tvo». Jo{ je Plotin skrenuo pa`wu na istorijsko i je zi~ - ko poreklo te re~i, koja je u prisnoj vezi sa temeqnim pojmom wegove filozo fije, pojmom Jednog. Naime, prema informativnom i re~itom Plotinovom sve do ~an - stvu, Apoll je simboli~ko ime, kojim su pitagorejci ozna~avali Jedno kao ne gaciju (a) mno{tva (pollon). Up. Plotin, Eneade, V, 5, 6. Interpretacijom Platona iz ugla «nenapisanog u~ewa,» wegova filozofija se znatno pribli`ava Plotinovoj, pri ~emu treba voditi ra~una o bitnim, suptilnim razlikama izme u pojmova jednog i drugog mislioca. Tako e treba izbegavati u~itavawe pojmova, iskqu~ivo vezanih za Plotina, u tuma~ewe Platonove filozofije, {to ina~e mnogi interpretatori ~ine, povu~eni upadqivim ana lo gi jama. 17 Veliki broj tekstova posve}en je tuma~ewu ove zagonetne sintagme. Jedan od klasi~nih tekstova na tu temu jeste rad Hansa Kremera EPEKEINA THS OUSIAS, u kome autor interpretira sintagmu iz ugla Platonovih agrapha dogmata. Up. H. Krämer, EPEKEINA THS OUSIAS. Zu Platon. Politeia 509b, in: Archiv für Geschichte der Philosophie 51(1969), S

6 S tim u vezi treba napomenuti i jednu nedoumicu, koja pro - izlazi iz samog teksta Dr`ave. Naime, Platonov Sokrat, s jed ne strane, govori o tome da je Dobro s onu stranu bi}a, a, s dru ge, Dobro poistove}uje s wim. 18 Tu nedoumicu bismo mogli raz re {i - ti tako {to }emo ova mesta uzeti kao razli~ite na~ine da se opi - {e posebni polo`aj ideje Dobra, ~ijim li{avawem bi}e pre sta je da bude bi}e, ali koja ga po «dostojanstu i mo}i» nadma{uje, te se sto ga s pravom tvrdi da je iznad wega. Epistemolo{ki paradoks ti~e se saznatqivosti ideje. 19 Sva ko saznawe mora da ima neki predmet saznawa, dok ideja Dobra kao epekeina tes ousias, ~ini se, izmi~e svakom saznawu. S druge stra - ne, ona se identifikuje sa onim {to je megiston mathema, ~ime se pretpostavqa wena saznatqivost i podu~qivost. 20 Pri razmatrawu epistemolo{kog paradoksa, susre}emo se sa slede}im problemom. U Dr`avi Platon nigde eksplicitno ne od - re uje su{tinu Dobra, mada ka`e da Dobro omogu}ava bi}e i saznavawe svega onoga {to pripada inteligibilnoj ravni. Mogli bi - smo re}i da je su{tina Dobra u tome {to nadilazi svaku su{ ti nu, ali time problem u vezi sa wegovim odre ewem ni izbliza nije re{en, s tim {to je o~igledno da je su{tina ideje Dobra raz li ~i - ta od su{tine bilo koje druge ideje. Na{ govor kao da postaje pa - 18 Up. Resp. 526e, 532c. Tu misao razvio je Avgustin. Up. St. Augustine, Confessions, prev. i priredio J. K. Ryan, New York, 1960, kwige VII, poglavqe Me u poznavaocima i egzegetama Platonove filozofije postoje opre~ - na mi{qewa u pogledu epistemolo{kog statusa ideje Dobra. Po~ev{i od interpretacije po kojoj nije uop{te mogu}e saznawe Dobra, budu}i da je ono izvan bi}a (C. J. de Vogel, Rethinking Plato and Platonisam, Leiden, 1988, pp ), preko tuma ~e - wa da se ideja Dobra, po{to je nepredmetna, dodu{e, mo`e saznati, ali samo indirektno, posredstvom pore ewa i slika, a ne sistematskog pojmovnog izlagawa (W. Wieland, Platon und die Formen des Wissens, Göttingen, 1982, S. 48, 196), do shvatawa da se Dobro spoznaje intelektualnim opa`ajem, do kojeg se dolazi postepenim di ja - lekti~kim propitivawem (H. H. Krämer, Über die Zusammenhag von Prinzipienlehre und Dialektik bei Platon. Zur Definition des Dialektikers: Politeia 534 b-c, in: Philologus 110 (1966), S , Halfwassen, Ebd., 1994, S ). 20 Saznatqivost i podu~qivost ina~e ne moraju i}i u paru. Mogu}e je, recimo, ne{to intuitivno spoznati, a da se takvo znawe ne da diskurzivno pre ne ti, a samim tim ni podu~avati. Po{to je «najve}e u~ewe ono o ideji Dobra, ona ne mo`e a da ne bude podu~qiva. 206

7 DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA ra doksalan kada nastoji da je izrazi, a ta paradoksalnost ne proi z la zi iz puke igre re~i, nego iz stvarnih problema s kojima se na{ um i govor suo~avaju kada treba izraziti ono {to je na ivici izrecivog. Pa ipak, mogu}e je dati pozitivan odgovor u pogledu odnosa ideje Dobra prema svemu ostalom bivstvuju}em i saznatqivom, a on proisti~e iz wenog ontolo{kog statusa. Ukoliko preokrenemo zagonetnu formulaciju iz prethodnih odeqaka, zadobijamo jedan novi smisao. Umesto da ka`emo da ideja Dobra nije sve ono {to jeste, ka`emo da se ona ni u kom slu~aju ne mo`e poistovetiti sa bilo kojim bivstvuju}im, niti pak sa totalitetom bivstvuju}ih stvari. Kada se tako stvar iska`e i objasni, onda poseban polo`aj ideje Dobra postaje razumqiviji. Dakle, Dobro po sebi transcen - di ra bi}e i saznawe, na taj na~in {to omogu}ava bilo kojoj stvari ne samo da bude saznata, nego da i jeste. I kao {to sunce, sa kojim se Dobro poredi, ne podaruje samo vidqivost vidqivim stvarima, ve} i «postajawe i rast», a da pri tom ono samo nije postalo, isto tako Dobro ne omogu}ava samo saznawe ve} i bivstvovawe onoga {to je u noetskom podru~ju, iako samo nema bi}e. Ovo uzdizawe preko bi}a treba razumeti u tom smi slu da je Dobro uzrok bi}a mno{tva ideja. Na osnovu re~i samog Sokrata 21 mo`emo sa sigurno{}u re}i da je ideja Dobra kao temeq i princip svega zapravo ono odakle poti~e mno{tvo ideja koje ~ine noetsko podru~je. Ovom prilikom doda}emo jo{ ne{to. U dijalogu Fedon 22 iznosi se hipoteza o idejama kao formalnim uzrocima pojedi na~ - nih stvari, pri ~emu Platonov Sokrat odustaje od otkrivawa sve - obu hvatanog, teleolo{kog uzroka, koji je Dobro per se. Dr`ava je - ste nastavak rasprave iz Fedona, u tom smislu {to se u woj Pla to - no va ontolo{ka hijerarhija temeqi na ideji Dobra, koja se tako e odre uje kao uzrok, i koja samim tim ima ontolo{ki prioritet u 21 Up. Resp. 511 b. 22 Gadamer sasvim ispravno zapa`a da u Fedonu i u Dr`avi, kao i u kasnijem Filebu rasprava prevazilazi «usko podru~je» qudskog dobra ili dobara, i da ide ka razmatrawu univerzalnih ontolo{kih pitawa. Up. H. G. Gadamer, Ebd., S

8 odnosu na sve drugo, ~emu je ona uzrok. Po{to je ideja Dobra uzrok svemu, ona je razli~ita od svakog drugog bivstvuju}eg, te je u odnosu na wega odvojiva i transcedentna. Osim apstraktnog odre ewa ideje Dobra po kome je ona uzrok svakog saznawa i bivstvovawa, name}e se pitawe mo`e li joj se pripisati neki sadr`ajniji smisao, kako bi se videlo za{to ba{ ona vr{i tu funkciju, i na taj na~in je utemequju}a za razumevawe vrlina i politi~kih ustanova. Naime, nedvosmisleno je to da je ona arche celokupnog saznawa i mogu}nosti da se bilo {ta sazna, ali mo`emo se upitati da li ona sama mo`e biti saznata. Drugim re~ima {ta je ideja Dobra? Tako dolazimo do pitawa koje smo imenovali kao episte mo - lo {ki paradoks. U najmawu ruku mogu se navesti dva argumenta u prilog nesaznatqivosti ideje Dobra. Prvi bi glasio da na{e saznajne mo}i, budu}i da su ograni~ene i kona~ne, uop{te nisu u stawu da doku~e ono {to je s onu stranu bi}a, i samim tim i s onu stranu svega saznatqivog. A drugi argument se zasniva na tome da Platon u Dr`avi konstantno izbegava da odredi ideju Dobra. Ne{to op{irnije razmotri}emo argumente u prilog saznat - qi vosti ideje Dobra. Prvi, koji smo ve} naveli, jeste taj da ne{to {to je «najve}e znawe» ne mo`e a da ne bude nesaznatqivo. Drugo, u tekstu se eksplicitno ka`e da bi svako drugo saznawe bez saznawa ideje Dobra bilo nekorisno i nepotrebno. 23 U nastavku teksta, me utim, Platonov Sokrat upozorava na «nesigurnost» qudskog zna wa, koje «ne mo`e dovoqno da shvati {ta je to Dobro». 24 Isuvi{e je lako, ~ini se, otkloniti ovu nedoumicu tako {to }emo se pozvati na nekonzistentnost tvrdwi u Platonovom tekstu. Naredni argument u izvesnom smislu se neposredno oslawa na prethodni. Naime, ukoliko je znawe o «qudskim stvarima» nekorisno bez znawa ideje Dobra, onda su vladari polisa, filozofi- -kraqevi, upravo ti koji pre svih treba da poseduju to znawe. Za - tim, po{to nauka o najvi{em dobru zahteva najve}u ta~nost, 25 tak - 23 Up. Resp. 505b. 24 Up. Ibid. 505e. 25 Up. Ibid. 504e. 208

9 DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA va egzaktnost, ako i od koga, mo`e se zahtevati samo od filozofa. Drugo, neophodno je da filozofi-kraqevi do u do potpunog, ili, u najboqem slu~aju, {to potpunijeg znawa o ideji Dobra, ukoliko uop{te treba da dobro vladaju polisom. Bez takvog znawa, wihovo «pravi~no» delovawe bilo bi, dakle, dovedeno u pitawe, {to bi uru{ilo osnove na kojima po~iva Platonov kallipolis. Platon smatra da svaka du{a poseduje te`wu ka Dobru, koja, dodu{e, iako neosve{tena, «sluti» da se u tom saznawu ne{to naro ~i to «krije», a do znawa o tome skrivenom dolaze samo oni retki. Epistemolo{ki zahtev, koji on postavqa pred svakog sposobnog da do takvog znawa do e, jeste «najve}a ta~nost». Ukoliko najve}a ta~ nost, s kojom treba saznati «najvi{e stvari», ne bi bila u nekom slu~aju ostvarqiva, Platon takav zahtev ne bi ni postavqao. Potrebno je skrenuti pa`wu na jo{ ne{to. Shvatawu, po kome je Dobro nesaznatqivo i neodredivo, protivre~i sam Pla to - nov tekst, u kome se traga za definicijom Dobra. I ne samo to. U Dr`avi se dijalekti~ar opisuje kao onaj koji je u stawu da odredi ideju Dobra, odnosno da je razlu~i i izdvoji iz svega drugog. 26 Isto tako isti~e se i da je preduslov svakog mudrog delovawa poznava we Dobra, {to implicira da onaj koji ne zna {ta je Dobro kao tak vo, nije u stawu ni mudro da dela. 27 Na osnovu Platonovog izlagawa, ~ini se da wegov Sokrat ispla}uje svojim sagovornicima mnogo vi{e od «kamata», 28 {to im jedino obe}ava na po~etku «razgovora» o ideji Dobra. Ukoliko i po sto je neke rezerve u pogledu Platonovog stava u odnosu na saznat qi vost Dobra, onda wih treba razumeti u kontekstu na~elne obaz ri vosti u pristupu takvom saznawu, kao i u kontekstu wegovog 26 Up. Ibid. 534 b d. 27 Up. Ibid. 517c. 28 Kakav se zakqu~ak mo`e izvesti iz ove ekonomske metafore o kamatama? Razgovor, koji Sokrat obe}ava svojim sagovornicima u vezi sa idejom Dobra, zasniva se na nekoj «glavnici», ~ije }e, dodu{e, samo kamate oni dobiti. Mo`da time Pla ton upu}uje na glavnu raspravu o ideji Dobra, koja izostaje u dijalogu Dr `a va. 209

10 upozorewa na postupnu i postepenu pripremu za ovladavawe takvim znawem. Slede}e pitawe koje se name}e, ako smatramo da je dovoqno potkrepqena interpretativna hipoteza o saznatqivosti ideje Dob ra, jeste pitawe da li i kako Platon u Dr`avi defini{e ideju Dobra. Odeqci, koji u tekstu slede posle Platonovog distancirawa od potpunije rasprave o Dobru, mogu nam poslu`iti kao putokaz u odgovoru na ovo pitawe. Iako naizgled odustaje od odre ewa Dobra po sebi, 29 Platon iznosi vrlo zna~ajan stav o odnosu jednog i mno{tva u konstituisawu ideja. Upravo se pomo}u jedne ideje, koja ima «jedinstveno bi}e», odre uje mno{tvo istoimenih stvari, koje u woj u~estvuju. Ukoliko ovaj govor o ideji kao takvoj apliciramo na govor o ideji Dobra, mogli bismo izvesti slede}i zakqu~ak. Na osnovu utemequju}e funkcije Dobra po sebi mo`emo re}i da je ono jednost ili jedinstvo, koje, kao apsolutna ideja, transcendira mno{tvo drugih ideja. O tome govore i aluzivno napisani redovi iz mita o pe}ini, gde sunce, koje se poredi sa Dobrom, predstavqa nekakvo Jedno, koje transcendira mno{tvo zvezda. 30 Dakle, ~itawem Dr`ave mo gao bi se izvesti zakqu~ak da je ideja Dobra Jedno iznad mno{tva pojedina~nih ideja, kao apsolutna ideja, mada takvu tvrdwu ne na la zimo u tekstu Dr`ave. Bez svake sumwe ostaje pitawe da li bi smo do takve interpretacije teksta uop{te do{li da nam sve do ~anstva o Platonovim agrapha dogmata upravo na to ne skre}u pa`wu. Platon govori o hijararhizovanom ontolo{kom poretku, koji se ne da svesti samo na simplifikovanu sliku o dva, nepremostivim jazom odvojena, sveta. Kompleksni, numeri~ki odnosi paradigma su i za razumevawe podvo ewa pojedina~nih stvari pod jednu ideju, i za shvatawe odnosa mno{tva ideja prema apsolutnoj ideji, Dobru po sebi. Izme u «svetlosti» Dobra i «tmine» senki u 29 Up. Resp. 506e. 30 Up. Resp. 516a9. Ne{to kasnije u tekstu opisuje se ontolo{ka hijerarhija entiteta «po sebi». Na dnu lestvice su `iva bi}a «po sebi», potom zvezde «po sebi», i najposle na vrhu lestvice je sunce «po sebi». Up. Ibid. 532a4. 210

11 DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA pe}ini, pri~ina i prikaza u vodi postoji ve}i broj prelaznih stupweva, {to onda omogu}uje preciznije diferencirawe pojmova i potpuniji, obuhvatniji opis razli~itih odnosa. Platonova ideja Dobra ima svoj utemequju}i ontolo{ki, ali i gnoseolo{ki i aksiolo{ki aspekat. Dobro kao Jedno je «uzor» prema kome treba urediti odnose u dr`avi i u pojedincu. Misao o jednosti prisutna je u Platonovom shvatawu da su zakoni upravo ti koji povezuju interese razli~itih grupa i pojedinaca u neras ki - divu celinu, i spre~avaju proizvoqno dono{ewe odluka, koje se zasniva na samovoqi pojedinaca, na wihovim razli~itim, me u - sob no suprotstavqenim ciqevima. Najve}e dobro za dr`avu jeste ono {to je povezuje i ~ini jedinstvenom. Najvi{a vrlina pojedinca jeste pravi~nost, koja nastaje onda kada su delovi wegove du{e tako uskla eni da ~ine harmonizovano jedinstvo. Slede}i korak u na{em izlagawu, po{to smo, ~ini se, po ka - za li saznatqivost ideje Dobra, jeste razmatrawe pitawa o kojoj vrsti saznawa je ovde re~. Odnos dijalektike i noeti~kog znawa 31 je mnogo slo`eniji nego {to }emo ovom prilikom uspeti da iz lo - `i mo. Zadr`a}emo se pre svega na tekstu Dr`ave i na ulozi dija - lek tike i noesis-a u saznawu ideje Dobra. Postupak opisan na kraju {este kwige Dr`ave predstavqa opis diskurzivnog, dijalekti~kog znawa, uz upotrebu dokaza (lo - goi), kojima se uspiwemo do»bespo~etnog«, neuslovqenog po~etka, {to je Ideja Dobra. S druge strane, upotreba sintagme»vi ewe Do bra«kao da nam sugeri{e da je saznawe wega noeti~ko, poput vi - e wa, direktno i neposredno. Da bismo poku{ali da odgovorimo na postavqeno pitawe neophodno je videti {ta Platon podrazumeva pod jednim i drugim znawem, a potom da li ih smatra dvema vrstama znawa koja se iskqu~uju, ili pak me usobno dopuwuju. Ukoliko «drugu plovidbu» u Fedonu nazovemo prvom transcendencijom, u tom smislu da ona predstavqa prelazak od pojavnog sveta ka svetu ideja, onda daqe uzdizawe ka «sagledavawu» 31 O odnosu noeti~kog i dianoeti~kog znawa napisane su brojne rasprave. Nazna~ajnija je kwiga Klausa Elera (Klaus Oehler), Die Lehre vom noethischen und dianoethischen Denken bei Platon und Aristoteles, München,

12 ideje Do bra mo`emo nazvati drugom transcedencijom, onom koja nam pru `a uvid iza granica usije. Taj uvid nije nekakvo misti~ko zna we, mada wegov opis podse}a na opise misti~kih iskustava, kojima se transcendira svaka predmetnost, pa ~ak i samo «sopstvo». Iz re~enog vidimo da diskurzivan opis nije primeren ovom znawu, jer je ono vi{e slikovitog, nego analiti~kog karaktera. Struktura noeti~kog znawa je sli~na ~ulnom vi ewu, 32 prevashodno po neposrednom i celovitom prisustvu sadr`aja, pa ga tako Platon ~esto imenuje kao «vid», «posmatrawe» ili «prosvetqewe». Za noeti~ko mi{qewe karakteristi~an je i momenat «iznenadnosti» (exaiphnes), kao da je re~ o nekom istupawu iz vremena, drugim re~ima, to je trenutak neposrednog uvida, koji se iznenada javqa, i koji kao da prekida lanac vremenskog sleda. Dijalekti~ko-diskurzivno znawe jeste sistematskog i si nop - ti~kog karaktera, 33 i wime se nastoje pojmiti stvari u wi hovoj povezanosti. Sinopti~ki karakter dijalekti~kog znawa 34 u procesu formirawa ideje ima svoj ontolo{ki ekvivalent u «jedinstvenom bi}u» ideje Dobra, u kojoj u~estvuje mno{tvo pojedina~nih ideja. Ovaj Platonov epistemolo{ki stav ima i bitne politi~ke implikacije. Naime, jedino su filozofi u stawu da «dr`avu u~ine jedinstvenom», 35 upravo zbog te svoje sposobnosti da uvide ono jed - no, su{tinsko u mno{tvu raznorodnih pojava. Stoga mo`emo us tvr - diti da postoji paralelnost izme u ontolo{ke ravni, odnosno ideje Dobra kao Jednosti, gnoseolo{ke, to jest objediwuju}eg i sin teti~nog karaktera dijalekti~kog znawa, i normativne, odnosno ideala jedinstvenosti du{e pojedinca i polisa. 32 Uporediti Resp. 508c1 2, Phaid. 79, Symp. 210e, 211de, Resp. 490b, 533d, 540d itd. 33 Up. Resp. 531c Sposobnost da se ujedno sagleda mno{tvo razli~itih fenomena u svoj wihovoj povezanosti karakteristi~no je ne samo za saznawe Dobra nego i za svako drugo dijalekti~ko saznawe. S tim u vezi uporediti naro~ito: Resp. 537c, Phaid. 266b. 35 Up. Resp. 520a. 212

13 DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA Po tome {to je diskurzivnog karaktera, i po tome {to po~iva na dokazima, dijalektika se sasvim razlikuje od noesisa, a ova dva oblika znawa sli~na su u tome {to im je predmet isti, {to se odnose na ideje. Platonov opis dijalektike u {estoj kwizi Dr - `a ve izaziva nedoumice. Wegov Sokrat tvrdi da je to postupak, koji po~iva na logoi, a ne na ~ulnim kopijama, kako bi se, po~ev{i od ideja, do{lo do samih ideja. Ostavimo po strani posledwi deo prethodne re~enice i najpre postavimo slede}e pitawe: nije li i logos neka vrsta kopije, naime odraz na{ih kognitivnih sadr`aja? To je ta~no, ali logoi, na kojima filozofija po~iva, referiraju na ideje. Tako da taj «uzlazni put» saznawa opisan na kraju {este kwige jeste proces dijalekti~ko-diskurzivnog defi ni sawa ideja. Postu pak odre ivawa ideja podrazumeva i preispitivawe razli~itih pretpostavki, wihovo prihvatawe ili odbacivawe, i to u ciqu dola`ewa do same «bespo~etne» arche. Suo~avamo se sa pitawem da li se saznawe ideja mo`e svesti samo na dijalekti~kodiskurzivno saznawe. Slede}i Platonove tekstove te{ko da bismo mogli da do emo do takvog zakqu~ka, ~ak i ako ne verujemo u autenti~nost Sedmog pisma. I sada se vra}amo polure~enici, koju smo na trenutak ostavili po strani. U {estoj kwizi opisani dijalekti~ki postupak «uzlazno» vodi ka saznawu Dobra samog, dok je sam ~in saznawa «vi ewe Dobra». Dru gim re~ima, dijalektika posredstvom logoi, omogu}ava uspiwawe do najvi{eg «predmeta», koji se mo`e saznati. A, on se saznava upravo noeti~kim, neposrednim putem, koji, dakle, podrazumeva dugu pripremu, zaobilazan i mnogostruk put dijalekti~kog ispitivawa i dokazivawa. Uzgred da napomenemo i to, da re~ logos ovde ima dve konotacije. Ona zna~i i definiciju idealnih entiteta i davawe dokaza u prilog iznesenih mi{qewa. Sem 36 Ne dovodi li Platon u pitawe prevla uju}i racionalni karakter svoje filozofije time {to noeza, koja je u izvesnoj meri sli~na misti~nom iskustvu, ima va`nu ulogu u wegovom shvatawu saznawa? Na ovo pitawe se bez sumwe mo`e odgovoriti negativno, ali je ~iwenica i to da je plodna interpretacija Pla to - novog govora o ideji Dobra i noesis-u, bila vrlo uticajna u potowoj filozofiji neoplatonizma i hri{}anskog misticizma. 213

14 toga, ovom re~ju potcrtava se dikurzivno-racionalna komponenta u saznavawu ono ga {to je «po sebi». 36 U opisu noesis-a preovladava jedan drugi logos, koji nije dokaz no-racionalnog tipa, ve} je logos pore ewa i metafora, kojim to znawe postaje sagledqivije. Vizuelne metafore dominiraju kako u analogiji sa suncem, tako i u opisu noeti~kog znawa, pa se ono poredi sa «iskrom», koja bqesne u qudskoj du{i, kao iznenadni uvid, koji prekida lanac diskurzivnog rasu ivawa, i direktno nas suo ~ava sa istinom o dugo istra`ivanom i promi{qanom predmetu. Nisu pak samo vizuelne metafore one kojima se noesis opisuje. Naime, Platon koristi i metafore, koje su jo{ konkretnije, i poti~u iz taktilnog iskustva, iz onoga {to je «opipqivo», te nam se, stoga, ~ine jo{ ~ulnijim od «gledawa». Na primer, u jednom elipti~nom i sadr`ajem bogatom opisu 37 umskog saznawa qubiteq zna wa (philomethes), osloba aju}i se mno{tva, dodiruje istinsku pri rodu onoga {to jeste, da bi se na kraju, ispuwen erosom, zdru`io sa najvi{im «istinskim bi}em» (to ontos on), Dobrim samim. Pro `i mawe du{e filozofa sa idejom Dobra pokazuje da to saznawe u svojoj posledwoj instanci prestaje da bude predmetno. Na kraju, vaqalo bi sumirati neke od rezultata na{e rasprave o ideji Dobra u dijalogu Dr`ave, pri ~emu treba naglasiti da su to samo tri mogu}a odgovora na postavqena pitawa. O~igledno je da se svakom od navedenih problema mo`e posvetiti posebna rasprava, pogotovu ukoliko se svaki od postavqenih problema sagleda u {irem kontekstu Platonove filozofije. Paradoksalnost ontologije ideje Dobra le`i u tome {to je ona, s jedne strane, «najistinskije bi}e», a, s druge, kao ne{to izvan svakog bi}a, ~ini se kao da nije. Smisao toga s onu stranu ideje Dobra sastoji se u tome {to ona transcendiraju}i svako bivstvu- 37 Up. Resp. 490 b. U svome predavawu odr`anom u Beogradu 28. novembra 2003, pod nazivom "Aristotle and Pre-Socratics", Tom M. Robinson ukazuje na tri me ta - fore u dinami~kom opisu noesis-a, a to su: haphe, opsis, i mixis, od kojih posledwu interpretira kao polno op{tewe. Robinsonovo ~itawe je unekoliko sli~no Corn - fod-ovom, koji tako e isti~e da su metafore polnog sjediwavawa va`ne za ra zu - mevawe onoga {to je Dobro. Uporediti i F. M. Cornford, "Mathematic and Dialectic in the Republic VI-VII", in Studies in Plato's Metaphysics, ed. by R. E. Allen, London 1965, p

15 DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA ju}e i saznawe, omogu}uje svim stvarima da jesu i da budu saznate. Saz nat qivost ideje Dobra je neophodna, bez obzira na to {to ona sama nije iscrpno odre ena, pre svega zato {to bez tog znawa ni jedno drugo znawe ne bi bilo korisno, niti bi vladar uop{te mogao da bude filozof, to jest da mudro vlada. Na kraju {este kwige Dr `a ve opisani uzlazni put jeste dijalekti~kodiskurzivni proces for mirawa ideja, koji se zavr{ava neposrednim sagledavawem Dobra. Iz celog na{eg izlagawa pokazalo se nedvosmislenim to da metafizi~ka rasprava o Dobru kao takvom nije ni marginalni, ni suvi{ni, a ni izdvojeni segment Platonove filozofije, ve} je neraskidivo povezana kako sa u~ewem o vrlinama, tako i sa teorijom ideja. ^esto se postavqa pitawe da li Platon, odre uju}i Dobro kao Jedno, ka`e i{ta sadr`ajnije o Dobru, ili ga samo vrlo ap - straktno odre uje. Kako «najta~nije» od svih znawa uop{te mo`e da bude od koristi filozofima-vladarima? Ono {to je Platon imao na umu jeste to da znawe, koje je neophodno da poseduju filoz o f i - -vladari, nema usko tehni~ki ili pragmatski karakter, ono bi trebalo da omogu}i da se kroz razne forme posredovawa do e do strukture onoga {to istinski jeste, a da pri tome oni koji wime ovladaju ne izgube sposobnost za uvide u konkretne, svakodnevne situacije, u kojima se donose odluke od privatnog ili javnog zna - ~aja. Jedino posredstvom «dugog», «napornog» uzdizawa u ciqu sticawa najapstraktnijih znawa iz nauka, kao {to su matematika i dijalektika, mo`e se utemeqiti i razumeti i svaka druga spoznaja, pa sa mim tim i eti~ka i politi~ka problematika. Iz toga proizlazi da paideti~ki proces filozofa-kraqeva jeste postepeni put uzdizawa kroz ovladavawe najdubqim znawima, posredstvom kojih }e oni jedino i mo}i da ispravno i pravi~no vladaju. Od vladara se mnogo vi{e o~ekuje od tehni~ke izve`banosti i rutiniranosti u dono{ewu odluka. Ina~e, Platonov tekst obiluje ~itavim nizom vrlo o{troumnih stavova, koji proizlaze iz ispravnog sagleda vawa realnih prilika i ta~nog uvida {ta je to u stvarnosti {to treba uo~iti, izdvojiti i opisati. 215

16 Pru`aju}i takve apstraktne, gotovo shematske odgovore, Pla ton ne pori~e ni ~ulnu mno{tvenost, ni eti~ki karakter dru{ tvenih pojava, ve} omogu}ava boqe «snala`ewe» u wima, kao i ispravnije razumevawe wihovih temeqa. ^estim ukazivawem na ~o vekovu nesposobnost da se sna e u mno{tvu razli~itih fenomena, Platon sugeri{e to da se jednost ideja ne nudi neposredno, ve} se skriva iza svuda prisutne mno{tvenosti. Upravo je zadatak fi - lo zofa da otkriva te op{te, skrivene strukture, na kojima stvar - nost po~iva. IRINA DERETIC DOPPELTEPARADOXE. PLATON ÜBER DIE IDEE DES GUTEN ZUSAMMENFASSUNG Die Ausgangsposition unserer Auslegung sind gerade die zwei entgegengesetzten Traditionen in der Rezeption der platonischen Überlegungen zur Idee des Guten in den zentralen Büchern der Politeia, die sich sowohl im Inhalt der Interpretation als auch in der Einschätzung ihrer Bedeutung unterscheiden. Viele eminente, hauptsächlich sprachanalytische Kommentare (etwa von Shorey, Popper, Crombie, Annas) charakterisieren sie als obskur, metaphorisch oder als bloßen Formalismus. Andererseits sehen die Phi lo - sophen einer anderen Tradition (Stentzel, Gadamer, Gaiser, Krämer, Findley, Reale, Schlezak, Halfwassen), welche auf die Überlegung der metaphysischen Fragen in der Philosophie Platons orientiert sind, die Reflexionen über die Idee des Guten als den grundsätzlichen Teil der Politeia. Der Beitrag stellt den Versuch dar, unsere Position in dieser Diskussion zu fundieren sowohl hinsichtlich des richtigen Verstehens des ontologischen und epistemologischen Status der Idee des Guten, als auch hinsichtlich der Bedeutung, die sie innerhalb Platons Philosophie hat. In diesem Kontext ist es wichtig, die Fragen zu formulieren und soweit wie möglich zu beantworten, insbesondere die Frage bezüglich des doppelten Paradox, des ontologischen und epistemologischen. 216

17 DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA Das erste Paradox beinhaltet Folgendes: wenn die Idee des Guten das Sein transzendiert, dann muß ihr zugeschrieben werden, daß sie nicht ist, was sie ist, womit ihr aber jeglicher Status, geschweige denn der höchste ontologische abgesprochen wird. Es drängt sich die Frage auf über das Verständnis dieses überontologischen Ortes der Idee des Guten, denn es könnte sich er - weisen, daß sie eine von Platons Hyperbeln ist, wie Sokrates Ges präch spart - ner Glaukon suggeriert. Das zweite Paradox hängt mit der Frage der Erschließbarkeit der Idee des Guten zusammen. Jede Erkenntnis muß ihr (eigenes) Objekt haben, wo - hin gegen die Idee des Guten als epekeina tes ousias jeglichem Erkennen unzugänglich zu sein scheint. Andererseits kann sie damit gleichgesetzt werden, was megista mathema ist, was aber wiederum ihre Erschließbarkeit und Lehrbarkeit voraussetzen müßte. Schlüsselwörter: Platon, die Idee des Guten, das ontologische und epistemologische Paradox. 217