УОКВИРАВАЊЕ ПРАВИТИ МЕСТО И КРЧИТИ О ИЗУМИРАЊУ КАО ПРОПАДАЊУ. Сања Милутиновић Бојанић

Transkript

1 УОКВИРАВАЊЕ Сања Милутиновић Бојанић ПРАВИТИ МЕСТО И КРЧИТИ О ИЗУМИРАЊУ КАО ПРОПАДАЊУ Анти-аутобиографски пројекат Томаса Бернхарда се формално завршио објављивањем његовог најдужег романа Изумирање, а да је био за по чео књи гом Разлог/ Узрок, године. Између је све... Живот, трајање, уписивање и брисање трагова, писање, нестајање, и животни век једног писца. Све обухвата пре свега грешке човечанства, које Бернхард бе ле жи на сли чан на чин као и глав ни ју нак ње го вих Старих мајстора. Nestbeschmutzer је како су Бернхарда сликовито назвали Аустријанци загађивач/пљувач сопственог гнезда/тла, који као и Регер утврђује истину да не постоји савршена слика, савршена књига или савршен музички комад, али и да таква истина омогућава постојање другим речима живот умова попут тог старог очајног скептика, лика који упорно одлази у културно гнездо, Kunsthistorische музеј, и темељно наставља да куди, омра жа ва оно што у ње му за ти че а што из у зет но до бро по зна је. Та кав ум тра га за грешкама човечанства, и само као истраживачки ум који трага за напрслинама, омашаји ма, он је сте људ ски. У би ло ко јем дру гом об ли ку и сâм по ста је про ма шај или гу битак којег је потребно уклонити. У чему би се могао састојати овај програм уклањања грешака и чишћења генетског кода који у позадини упорно наставља да обнавља своје случајне, адаптабилне и епигенетске комбинације? Два да на пред смрт, 10 фе бру а ра у Бер нхар до вој по след њој во љи по ред добро познате забране извођења његових комада у Аустрији, забележена је и реченица: Aутобиографска дела Томаса Бернхарда су фикције које не теже потпуном преклапању са чињеницама. Иако наизглед парадоксална, та изјава потврђује катарзичну надмоћ Бернхардовог дела. Последњи роман Alte Meister, Бер нхард пи ше го дине. Драм ски текст Ein fach kom pli zi ert настаје 1986, када је и објављен најдужи роман, Auslöschung-Ein Zerfall, писан неколико година раније. Aus-lö-schung би се нај ве родостојније могло превести као Изумирање, јер се у изведеници препознају предлог aus и супстантив löschung, глагола löschen, брисати, утулити, избрисати, фигуративног значења поништење, уништење. Ein Zerfall је про па да ње, рас па да ње, растурање. С друге стране, роман Разлог-један наговештај (Ursache: eine Andeutung) с ко јим започиње брисање трагова али и изузетно сложен, образложен облик изумирања објављен је године. 139

2 Људи, који су попут нас дотрчали са свих страна, запањени су посматрали тај нечувени, несумњиво зачуђујући монструозан призор, ко га сам као монструозан осетио у свој његовој ле по ти и ко ји ме ни по што ни је ужа снуо; јед ним удар цем сам био су о чен с тоталном суровошћу рата а да сам истовремено био запањен пред тим мон стру о- зним призором; остао сам тако неколико минута нем, посматрајући као неку несхватљиву немерљиву ствар слику трга замрзнуту у самом тренутку разарања, с нетом дивљачки располућеном катедралом... потом смо кренули куда су сви остали пошли, према Ka i gas se која је у потпуности била уништена од бомби, дуго смо тако остали непокретно заробљени пред безмерним гомилама задимљених рушевина, под којима је, говорило се, много људи, вероватно већ било мртво;... полако су пристизале спасилачке еки пе и ми смо се од јед ном се ти ли школ ског ре да, на пра ви ли по лу круг, и уме сто да се упутимо ка Schran nen gas se, кренусмо ка Gstättengasse, за ко ју се про чу ло да је оште ће на једнако као и Kaisgasse; у Gstättengasse, у изузетно старој кући с леве стране успињаче Mönschberg, кући која је и у то доба припадала мојим родитељима који су, нема сумње, били у њој у тренутку бомбардовања, видео сам, посматрајући из моје родитељске куће, да су го то во све згра де би ле срав ње не са зе мљом; убр зо сам се уве рио да су мо ји ро ди те љи, као и је дан га зда кро јач, го спо дар над двадесет две шиваће машине и његова породица, и да ље жи ви. Ка пу ту ко ји во ди ка Gstättengasse, испред цркве на Bürgerspital-у, зга зио сам неки меки предмет, поверовао сам погледавши га, да се радило о луткиној руци, а и моји школски другови, исто тако, поверовали су да се радило о руци лутке, то је, међутим, била дечја рука, ишчупана рука детета. (Ur sac he: eine An de u tung, стр. 42, мој пре вод) Бер нхард је сво је ро ма не, за раз ли ку од по зо ри шних ко ма да за ко је му ни је био потребан дугачак дах, писао на флис папиру А4 формата. Користио је дедино пенкало склапајући на целој страници једну реченицу, што је понекада трајало четири, па и пет недеља. Аутентично бомбардовање Салцбурга остаје забележено као тренутак разарања који, замрзнут у Бернхарду као монструозан (јер monere је латински извор за монструозно али и монументално, споменичко, оно што не дозвољава заборав), го ди на ма ка сни је по пут не ког от пу сног вен ти ла омо гу ћа ва исто вре ме но ево ци ра ње ужаса и застрашујуће лепоте... застрашујуће лепоте приповедања. Сви запањено посматрају нечувени, несумњиво зачуђујући монструозан призор, и један дечак види мон стру о зност тог при зо ра у свој ње го вој ле по ти, ви ди мон стру о зност ко ја га ни пошто не ужасава али га једнако снажним ударцем суочава и с тоталном суровошћу рата, тако да он остаје запањен, скамењен пред тим призором. Потпуно остаје неизве сно да ли ра за ра ње већ у се би но си дво стру кост (ле по ту и ужас), или се ле по та и ужас јављају у дечаковом погледу, у ономе што преостаје забележено/замрзнуто и што ће годинама касније отворити текст. Снага монструозности је у дечаковом уму годинама остала запањујућа и због оно га што је, на пу ту ка Gstättengasse, испред цркве на Bürgerspital-у, поверовао да је ви део згазивши нешто меко, када су и његови школски другови поверовали да су ви де ли, да је он зга зио, (јер они ни су зга зи ли, они су би ли по ред ње га, ако па жљиво пратимо дечаково сведочење) неки меки предмет, по ве ро вав ши ка да га је погле дао да се ра ди ло о лут ки ној ру ци, а да је мек, дру гим ре чи ма мор би дан/ма лаксао, млохав предмет, уместо руке лутке (замислите величину те лутке) била рука која је недуго пре тог монструозног тренутка припадала једном детету. Овај замрзнути 140

3 тре ну так је јед ним удар цем, јер се и ра ди о удар цу, пр вом по ре ме ћа ју, за де ча ка представљао Ursache, дакле, узрок али и разлог, порекло Бернхардовог писања. Претерујући (а видећемо нешто касније да је амплификација једна од омиљених бернхардовских фигура), замислимо да би се и рука којом Бернхард пише могла тумачити као једнака оној отпалој, ишчупаној руци детета. Све што је потом следило, у себи је вукло траг прве трауме коју је немогуће описати и објаснити али чија је необјашњивост, апорија ужаса и лепоте, годинама и деценијама пружала контекст неиздрживој Бер нхар до вој по тре би да хи рур шки пре ци зно ис тра жу је гре шке чо ве чан ства, прецизније, да крчи, односно рашчишћава наслагане рушевине ужаса а да читаоци потом у свему томе препознају лепоту. Управо зато сам у наслову овог предавања евоцирала речи Валтера Бењамина, који у једном кратком новинском тексту из новембра године (Frankfurter Zeitung), бе ле жи: Деструктивни карактер познаје само једно гесло: правити место, само једно чињење: раскрчивање. [Platz schaffen; nur eine Tätigkeit: räumen]. Његова потреба за свежим ваздухом и слободним простором јача је од сваке мржње... Свест деструктивног карактера је свест историјског човека чији је основни афект неукротиво неповерење у ток ствари и спремност да у сваком тренутку прихвати да све што је створено може нестати. Стога је деструктивни карактер сушто поуздање. 1 Оставила бих по страни дословну аналогију између деструктивног карактера и лика, односно дела Томаса Бернхарда, јер је то банално. Упитала бих се, међутим, заједно с многим ауторима 2 који су покушавали да одгонетну контекст овог кратког текста, о могућим разлозима који Бењамина наводе на готово афористички стил текста ни че ан ског при зву ка (на ро чи то ка да по ми ње апо лон ску стра ну де струк тив ног карактера коју Ниче супротставља дионизијској природи). 3 По знат је те је се ни године историјски контекст суноврата Вајмарске републике, Хитлеров успон и најбезобзирнији прогон комуниста. Бењамину умире мајка, разводи се од Доре, у блиској је и компликованој вези са Асјом Лацис која долази из Совјетског савеза, повезује се с Брех том, тек што је на пи сао ве ли ки текст о Кар лу Кра у су (ко ји га гру бо иг но ри ше), покушава да покрене уређивање зборника радова о Кризи и критици (спајајући ауторе попут Брехта, Бернарда фон Брентана, Готфрида Бена, Ђ. Лукача, Роберта Музила, 1 Валтер Бенјамин, Де струк тив ни ка рак тер, Де ло, прев. Пе тар Пја нић, XXX, бр. 7, стр. 1. Der destruktive Charakter hat das Bewusstsein des historischen Menschen, dessen Grunda f ekt ein unbezwinglic hes Mis stra uen in den Gang der Din ge und die Be re it wil lig ke it ist, mit der er je der ze it da von No tiz nimmt, dass al les schi ef ge hen kann. Da her ist der de struk ti ve Cha rak ter die Zuverlässigkeit selbst. 2 Видети Momme Brodersen, Walter Benjamin a biography, Ver so, Lon don, 1996; Benjamins Begri f e, Hrsg. Mic hael Opitz, Erd mut Wi zi sla, I Band, Su hr kamp, 2000; Be nja min Hand buch Le ben-werk-wirkung, Hrsg. Burk hardt Lind ner, Текст за по чи ње овом ре че ни цом: Освр ћу ћи се на свој жи вот, не ком би се мо гло де си ти да спо зна да је све ду бо ке ве зе ко је су оста ви ле пе чат у ње му ус по ста вљао са осо ба ма за ко је су сви једнодушно тврдили да имају деструктивни карактер. Набаса ли се једног дана, можда случајно, на ту чињеницу, уколико снажнији буде шок, који ће га пренеразити, утолико ће му веће бити шансе у приказивању деструктивног карактера. 141

4 Вилхелма Рајха, Адорна, Паула Хиндемита, Ханса Ајзлера...), након интензивног бављења историјским материјализмом, дијалектиком, пише, започиње више пројеката које не довршава и изузетно тешко живи. Материјално му помажу Герхард Шолем (из Палестине, јер му сређује стипендију Јерусалимског универзитета за интензивно учење хебрејског) и Gustav Glück, млади банкар, левичар који седи у управном одбору Дрезденске банке и којег Бењамин помиње као фигуру која га је инспирисала да пише о деструктивном карактеру. О томе, како сам каже cum grano salis, говори у писму Шолему (28. октобра 1931), интересујући се шта Шолем мисли О деструктивном карактеру. Неизвесна је судбина Шолемових писама упућених Бењамину и ми остајемо ускраћени за одговор. Тон писма је исповедни и правдајући, Бењамин објашњава ка ко тро ши но вац, шта је де, шта пи ше и чи та. С дру ге стра не, ње го ва днев нич ка белешка из 1938, управо Брехту одаје заслугу у приказивању достигнућа деструктивног карактера, алудирајући на Брехтове параболе о Herrn Keuner-у. По ред то га што би се могло претпоставити да се и у Бењаминовом случају ради о анти-аутобиографском потезу и да у том кратком новинском тексту о деструктивном карактеру постоје елементи који оправдавају неку врсту негативне самотематизације сопствених теоријских захвата, довољно је сетити се да је оксиморонски пар деструкција-констукција присутан у темељу Passagen-Werks, као и у иде ји кри ти ке ко ја још од пи сма упу ће ног Флоренсу Кристијану Рангу треба да задаје смртни ударац делу (Kritik ist Mortifikation der Wer ke), 4 да урушава традицију, и да се посматра у паралели са фигуром алегорије која за идеје представља оно што рушевине представљају за ствари. У којој мери се такав карактер уклапа у бернхардовски програм уочавања грешака човечанства? Каква је природа интервенције којом Бернхард у свом уметничком поступку изазива изумирање? Каква је природа промене до које при том долази? Пре било каквог одговора, подсетила бих вас на разговор између Kристе Флајшман и Бернхарда током године, под насловом Самоме себи узрок/ursache bin ich selbst, а који Бернхард завршава загонетним али и самодовољним осмехом, уз речи: та мо где је крај, ту је но ви по че так. Са жи ма ју ћи о че му се ра ди у ро ма ну Изумирање, једна пропаст, мо жда ће мо пре по зна ти шта је ти ме хтео и да ка же. Изумирање обухвата три дана. Роман у виду диптиха представља два монолитна блока текста једнаке дужине. Започиње Монтењевим цитатом: Осећам смрт која ми не пре ста но шти па гр ло или бу бре ге. Шта год ра дио. Она је по сву да иста... [Elle m est une partout]. Пр ви део, на сло вљен Те ле грам, од ви ја се у Ри му у ко јем жи ви пи сац Мурау, кога затичемо у разговору с учеником Гамбетијем, у тренутку када добија вест да је у саобраћајној несрећи изгубио родитеље и брата. Мурау пред Гамбетијем евоцира живот у Аустрији, своје порекло и имање Волфсег. Омиљено место његове младости, поред летњиковца садржи и пет библиотека, које родитељи нису користили. Једина особа која је залазила у њих, ујак Георг, иначе Мурауов узор, непосредно пред смрт спаљује свој анти-аутобиографски пројекат, решен да за собом не оставља трагове. Други део романа је назван Тестамент. Описује се сахрана као и догађај 4 W. Benjamin, Briefe I, Su hr kamp, стр

5 ко ји је не по сред но по сле ње сле дио. Као је ди ни на след ник, се ћа ју ћи се иди лич ног детињства проведеног у вили, али и чињенице да је она служила као радни логор Хитлерјугенда да би непосредно после рата користила и као склониште одбеглим нацистима и есесовцима који су били пријатељи његових родитеља, Мурау одлучује да вилу поклони бечкој Јеврејској општини. Такво му се решење намеће после разговора с блиским пријатељем, музикологом и рабином из Беча, Ајзенбергом и на известан начин, контекстуализује последњу реченицу коју Бернхард изговара Кристи Флајш ман: та мо где је крај, ту је но ви по че так. Као што је наговештено у формалној двострукости текста, јер је све у паралели, у двојности, током првог дела романа се упознајемо с рабиновим двојником, неком врстом фотографског негатива, италијанским бискупом Спадолинијем, некадашњим љубавником нараторове мајке, који је исто тако присуствовао сахрани. Окосница Рим/Беч се продужава у ликовима рабина и бискупа, и обухвата аустријску поларизацију јеврејства и католицизма. Спадолини није негативац, јер у великој мери представља културни избор Мурауа, град Рим у којем живи Марија (Ингеборг Бахман), како Бернхард пише, велика песникиња. Пријатељство Марије и наратора се препознаје у Маријином охрабривању Мурауа, јер га она гура да напише истински тестамент, роман Изумирање. Сама реч Auslöschung се у роману први пут појављује у строго политичком контексту у тиради против корумпираних државних службеника који су годинама, уништавајући је, пљачкали Аустрију. Њих Мурау назива уништитељима (Auslöscher), правим деструктивним крвопијама које су уништиле (ausgelöscht), зе мљу (А, стр. 116). Ра ди се о синониму насилног брисања и израбљивања. Педесетак страница касније се исти партицип прошли понавља у интимнијем, личном контексту, када наратор, обраћајући се Гамбетију изјављује: Ускоро ће се мој живот окончати и угасити (ausgelöscht), и ја ни шта не оста вљам за со бом (А, стр. 155). Сле ди низ ко јим се оправ да ва на си ље над самим собом, као и радикализација језика не би ли се тај подухват испунио. Постепено нагомилавање тескобног осећања намеће изумирање као реч, као на слов једне још увек неодређене повести о Волфсегу. Једина ствар на коју непрестано мислим, рекао сам Гамбетију, јесте наслов Изумирање, јер мо ја при ча са мо то ме сме ра, уништењу, поништењу свега што описујем... Након што будем написао тај извештај, све што Волфсег представља, треба да нестане. Мој извештај ће бити само брисање, јед но из у ми ра ње (А, стр ) Сва ки пут ка да се у тек сту по ја ви реч изумирање долази до двоструког потеза самоуништавања и историјског поништавања. Наратор каже: Разлажем на делове Волфсег и све чланове породице, ништим их, поништавам, бри шем, и бри шу ћи њих, сâм се раз ла жем, по ри чем се, рас та чем. Та ко шта ми се, заиста, рекох Гамбетију, појављује као пријатна мисао, као ауто-разлагање, сопствено брисање, моје изумирање (А, стр. 296). Иста реч се користи у новинском наслову који јавља о несрећи: Изумирање једне породице (А, стр. 404; 257) и Мурау по први пут, читајући новине, осећа да је изгубио ближње. Након сахране, до тада само наговештаван пројекат изумирања почиње да се појављује све чешће и то у измештеним, различитим контекстима, сада већ и као објава наслова књиге коју наратор треба да напише. Све започиње да се одвија на двоструком колосеку бележења брисања, за- 143

6 писивања самог процеса поништавања/распадања. Тако и комшија, који је током рата био логораш, налази место у једној од епизода Изумирања. Мурау се затим присећа да му је управо песникиња Марија током њихових дугих разговора у више наврата набацивала да би изумирање могло бити наслов књиге у којој се описује пропадање, јер онај ко ји се об ру ша ва на фи ло зо фи ју, ко ји се огре шу је о дух, исти онај ис траживачки дух из Старих мајстора, представља уништитеља и она му саветује да спали не ке ру ко пи се (А, стр. 542). Му рау на том ме сту из ра жа ва ужас и ле по ту тог на сло ва ко ји га уво ди у пи смо: Ве ро ват но ћу тај текст на зва ти изумирање, помислио је, тако ћу по ку ша ти да уга сим сва ку иде ју ко ја ми се по ја ви, све што бу де на пи са но у Изумирању истог ча са ће би ти уга ше но, у се би је из го во рио... (А, стр. 542). На почетку романа, Мурау свом ученику препоручује читање пет аутора (сетимо се да је у вили Волфсег било пет библиотека). Паулов Siebenkäs, Кафкин Процес свакако аутоиронично Бернхардов Амрас, Му зи ло ва Португалка и Бро хов Esch или о анархији, те шко да су на пр ви по глед спо ји ви, иако је сло бод ном асо ци ја ци јом ја сно да су сви написани немачким језиком и да приповедају о острањености у односу на по ро ди цу, да те ма ти зу ју са мо у би ство. Про цес раш чи шћа ва ња и по ти ра ња од но са пре ма по ро ди ци, од ви ја се и кроз спе ци фич но бри жан од нос пре ма не мач ком је зику... Јер сам поступак ислеђивања тешког породичног наслеђа изведен је на по нараторовим речима крутом немачком језику бирократије и класификација. На том као олово тешком, шаблонизованом језику, којим говори администрација и ситни буржу ји (А, стр ). Упр кос том те ре ту, Бер нхар дов не мач ки се у оно ме што у ње му преостаје као живо ткиво језика преобликује у некој врсти десктруктивне продуктивности. У ствари, заиста је невероватан тај потез брисања језика који се извршава у не ком кон тра пункт ном об ли ку пре ци зне упо тре бе тог истог је зи ка. Са мо по ни штавање кроз језик произилази и из радикализације идеје да је немогуће мислити уколи ко се не ми сли против, тако да наратор саветује свом студенту да се мора борити против Шопенхауера да би схватио тог истог Шопенхауера, да мора ићи против Канта, Мон те ња, Де кар та, Шла јер ма хе ра... (А, стр. 155). Уоп шта ва ју ћи сво ју те о ри ју рас кр чива ња и ства ра ња ме ста, при ну ђен је да се фик си ра и по ја ча ва сва ки свој по тез. Тај поступак изоштравања, у ствари, претеривања, Мурау демонстрира пред својим учеником речима: Die Kunst der Über tre i bung ist eine Kunst der Über brückung/ Уметност претеривања је уметност превазилажења /премошћавања, да би затим наставио: Често се, нешто касније сам то рекао Гамбетију, препуштамо претеривању у толикој мери да то претеривање на крају сматрамо као једину логичну чињеницу више и не увиђајући стварне чињенице, ништа више не видимо изузев претеривања доведеног до крајњих граница. Одувек ме је мој фанатизам претеривања олакшавао, рекао сам Гамбетију. Понекад се радило о једином исходу, када сам, дословно, тај фанатизам претеривања преобликовао у уметност претеривања, не би ли се извлачио из мог бедног стања духа, из кукавичлука мога духа, рекао сам Гамбетију. Толико сам неговао своју уметност претеривања да бих могао без оклевања самога себе прогласити за највећег уметника претеривања којег познајем. Не познајем никога другог који је такав. Нико никада није толико претерао у својој уметности претеривања, рекао сам Гамбетију, тако да, надаље, уколико би ме неко некада изненада питао ко сам истински, у најскровитијем делу себе, не бих могао другачије да одговорим него да јесам највећи уметник прете 144

7 ривања којег познајем. На то је Гамбети поново прснуо у свој гамбетијански смех, толико заразан да смо се обојица смејали, тог поподнева на Пинчију, као што нам никада раније није пошло за руком. (A, стр. 611) Учинак који такав поступак понављања и гомилања производи је парадоксалан. Nestbeschmutzer је неуморан и обрачунава се са свима онима који се досадно труде да буду политички коректни, прилагођени хипокризији тренутног политичког примирја, неталасања. Уколико већ на самом почетку, или чак и пре читања, не одбија свог читаоца, и поред неизоставног напора приликом читања, нестрпљења па и нетрпељивости, Бернхард не може а да не изазива сушто поуздање, како је то написао Бењамин. Та ква по у зда ност не те жи опи ја њу ма са, не осла ња се на при вид и не ма у се би популистичку лажност, јер пре свега почива на сопственом довођењу у питање. У ствари, сасвим се уклапа у оквире Монтењевог цитата с почетка романа Изумирање: Осе ћам смрт ко ја ми не пре ста но шти па гр ло или бу бре ге. Шта год ра дио. Она је посвуда иста... Као што и проналази место у генеологији Бернхардовог дела. Ни ка да ни сам имао оца ни мај ку, али сам увек имао Мон те ња. (Ова реченица одјеку је по пут Ар то о вог Ci-gît: Moi, An to nin Ar taud, ја сам мој отац, мо ја мај ка и ја...) Моји старатељи, које никада нисам желео да назовем мајком и оцем, одбијали су ме од првог тренутка и од почетка сам сносио последице тог одбацивања дословно се бацајући у на руч је мом Мон те њу, ето то је исти на. Од у век сам се скла њао у/код Мон те ња, чим сам осе ћао страх од смр ти. Мон тењ је увек био мој спа си лац, мој спас. Ако сам за зи рао од свих других из моје бесконачне филозофске породице... увек сам проналазио уточиште у Монтењу. 5 Иако евоцира сопствену смрт, болове с којима живи и који га непрестано подсећа ју да свој жи вот мо же сва ки час окон ча ти на се длу (на пу ту ка Ри му) или у кре ве ту, у својој кули, Монтењ се не зауставља, не стаје с путовањима, мисијама помирења и преговарања. Незнано је где ће нас смрт затећи, очекујмо је било где. Предосећање смр ти је пред о се ћа ње сло бо де. Јер онај ко ји је на у чио да уми ре... тај се од у чио од служења. 6 Са истом снагом и неустрашивошћу говори Бернхард када у Монологу с Мајорке, на пи та ње Кри сте Флајш ман: Зар ви ми сли те на смрт да би сте оста ли озбиљ ни?, од го ва ра: Уоп ште не ми слим на смрт, јер смрт не пре ста но ми сли на ме не, ка да ли ћу са мо на ма ми ти ово га ов де да ми се при бли жи, ра ди се, на и ме, о са свим другачијој перспективи. Наставак Бенхардовог образложења се у великој мери преклапа с начином на који Бењамин завршава свој текст о деструктивном карактеру. Бернхардове реченице Ја уопште немам жељу да јој се приближим. Приближити јој се, зна чи ло би умре ти, би ти мр тав. Би ти код ку ће, зна чи би ти мр тав, већ је ре као Па скал, кад си код ку ће, мр тав си и веч но се од ма раш, а ја упра во за то не мам же љу да јој се при бли жим на ком пле мен та ран се на чин укла па ју са оним што је на крају текста најавио Бењамин: Деструктивни карактер не живи због осећања да је живот вредан живљења, него да самоубиство не заслужује труда. 5 Thomas Bernhard, Mon ta ig ne, L Ar che, 1988, str M. de Montaigne, Esssais, I, XIX, Gal li mard, La Pléiade, 2007, str