Ејду. који неста. Срећна 2018!

Transkript

1 ГОДИНА 2 - БРОЈ 13 и 14 - ДЕЦЕМБАР БЕСПЛАТАН ПРИМЕРАК е: р о в о г вине анковић о н Л А За едник Ст вић Предсник Радиче Посла ник Димић Одбор слав Бори вић но Стева ивач ељ Утем чне нау ије лог психо јуи: в р е Инт раг Пред с, Ејду н Кока вић, дено а а л М рјан Ми вић... но Кара ар Воск ја чи и ћур и ат зан који ју неста ње а ћ е С у: м о Т на а Лен вић че Коваи Иванде ен Лег Срећна 2018!

2 СРЕЋНИ ПРАЗНИЦИ

3 децембар 2017 АЛ новине 3 Ненад Станковић, председник општине о плановима за годину Очекују нас значајне инвестиције Општинска каса наредне године имаће око милијарду и три стотине милиона динара, и, као што увек бива када је реч о јавним парама, различита су мишљења како их треба трошити. О инвестиционим приоритетима, средствима која долазе из републичке касе и других извора и о томе зашто се поједине улице не асфалтирају иако за тим постоји потреба, питали смо у новогодишњем интервјуу председника општине Ненада Станковића. Председника смо питали и како он види функционисање јавних предузећа чији је оснивач локална самоуправа, као и да ли постоји тзв. председниково сокаче. Када говоримо о буџету за годину, који је главни пројекат? Најзначајнија планирана инвестиција је изградња или уређење пешачке зоне у главној улици у самом Алексинцу. Тај део главне Улице књаза Милоша је, после деценија од изградње, у врло лошем стању. Ценећи чињеницу да је то заправо сам центар града у коме се одвија читав јавни живот, не само Алексинчана, већ и људи који живе на територији општине Алексинац, сматрамо да ту крупну инвестицију треба да загриземо у години и за то смо предвидели 115 милиона. Због саме процедуре, није реално очекивати да изградња пешачке зоне крене у пролеће, када је природно да грађевински радови почну. Вероватно ће то бити у другој половини 2018, а требало би да буду завршени у првој половини Опозиција не мисли тако, за њих су то непотребно уложена средства и сматрају да има пречих послова које треба завршити. Поједини представници опозиције док су били на власти, године, радили су пројекат који ми сада желимо да реализујемо и тим пре је чудно што се том истом пројекту противе. Свака локална власт има одговорност да одређује приоритете и ја сам чуо опаску од опозиције да су пре десетак година многе општине неким туђим парама уредиле своје центре, па је моје питање зашто то тада нисмо урадили и ми. Он се не уређује ни сваке године, ни сваких десет година и када се уради једном, такав је за наредних, сигурно, педесетак година. Још нисам дошао до неке инвестиције коју смо ми планирали, а да њу није оспоравала опозиција. Волео бих да у овим последњим годинама нађемо једну инвестицију за коју опозиција каже браво, добро је што то радите. Када бисмо се руководили тиме шта све опозиција, од онога што планирамо, напада, а нападају готово све, ми практично не бисмо радили ништа и ваљда би тада били задовољни. Опозиција вам замера и што се не асфалтирају неке важне градске саобраћајнице, истичући да је локална самоуправа неспособна да реши имовинске односе у њима. Шта Ви кажете? У многим саобраћајницама које имају статус приоритетних, ми једноставно, због постојећих процедура, нисмо у прилици да планирамо средства за тако нешто. Рецимо, саобраћајница која иде десном обалом Моравице, баш у делу где је сада уређено корито, од Пиварског до висећег моста, има три нерешена имовинска проблема од којих је један у процесу судског решавања. Докле год суд не оконча тај случај ми нећемо моћи да планирамо изградњу улице, а суд ће по том случају можда радити и годину, две, три, ја то не могу да знам. Други пример је Горанска улица, која је саобраћајна кичма насеља између улица Тихомира Ђорђевића и Момчила Поповића. Ту има доста заузећа путног дела. Можда су урбанисти предвидели прешироку улицу, али ми свакако не можемо да правимо саобраћајницу на постојећем фактичком стању, јер нећемо добити грађевинску дозволу. Ту има много нових објеката, на страну ограде, које треба порушити да би се добила саобраћајница у пуном профилу како то предвиђа детаљни план регулације и генерални урбанистички план. Сличан статус са овим двема улицама имају и Улица девет Југовића, затим Стевана Немање, део Улице Ратка Јовића и многе друге. То је један Гордијев чвор који не знам када ћемо разрешити. Неки сматрају да користите своју позицију да бисте асфалтирали улицу у којој живите. Не постоји улица која се зове председникова улица, још мање председниково сокаче. То је Улица новојастребачка у делу насеља које нема ниједан квадратни метар асфалта. Дакле, читаво то насеље са леве стране Бањског друма или Улице Леле Поповић, од Косовске надаље, нема ниједан квадратни метар асфалта. Саобраћајница је дуга преко 600 метара, потпуно је настањена, људи који у тој улици живе највећим делом имају легализоване објекте и сматрали смо приоритетним да је радимо. То што у тој улици живи тренутни председник то је само споредна, маргинална чињеница. Да смо имали добре и успешне локалне власти раније, та саобраћајница, због значаја који има, била би урађена. Сличан статус има и насеље десно од београдског друма, од Улице Тихомира Ђорђевића, где такође немамо ниједан квадратни метар асфалта, с тим што у том делу насеља постоји доста нерегулисаних имовинских питања. То важи и за многе друге улице где постоје имовински проблеми. Када они буду разрешени приступићемо изградњи

4 4 АЛ новине децембар 2017 тих улица. Иначе, грађани који живе у Новојастребачкој нису грађани другог реда и они не треба да буду кажњени због чињенице да случајно у тој улици живи и актуелни председник општине. Када је реч о локалној путној инфраструктури, једна од највећих планираних инвестиција је Солунска улица у Житковцу. Солунска улица у Житковцу може да има статус заобилазнице око Житковца и Прћиловице. Она практично представља пречицу, а и саобраћајно решење које ће растеретити јако густ саобраћај у самом центру Житковца. Пројектна цена за ту саобраћајницу је 41 милион динара. Ми имамо планираних 50% средстава, а за преостало намеравамо да конкуришемо код Министарства привреде, где смо и претходних година конкурисали за сличне радове и увек добијали средства. По том моделу је рађена саобраћајница од Тешице ка Грејачу. Тако да се оптимистички надамо да ћемо у наредној години и ту саобраћајницу урадити. Овде је велики проблем и мост на Житковачкој бари. Тај мост је уско грло на саобраћајници Алексинац-Житковац и на њему се често отварају ударне рупе. Да ли ту има неког решења? Канцеларија Уједињених нација за пројектне услуге, која спроводи пројекат подршке Европске уније у реконструкцији путних објеката оштећених поплавама у Србији, има планирана средства да гради потпуно нови мост на житковачкој бари. Пројекат је урађен, и сада је у фази прикупљања документације за издавање грађевинске дозволе. Крајњи рок за приступање реализацији пројекта и употребе новца који је за то опредељен, негде преко четрдесетак милиона динара, је 30. јун и надам се да ћемо у предвиђеним роковима, барем у оном делу који се тиче општине Алексинац, испунити техничке услове за приступање тој инвестицији. Ја бих био врло задовољан ако бисмо саградили потпуно нов мост, а још задовољнији сам што за то користимо средства са стране. Неки одборници из редова опозиције сматрају да мало инвестирате из сопствених средстава и да све што се значајније ради у нашој општини финансирају други извори? Бројке кажу да ниво пара издвојених за област инвестирања, па и одржавање постојеће инфрастуктуре, а то је 467 милиона за наредну годину, није мањи него што је био последњих петнаест година, можда је чак и већи. И поента успешне локалне власти је баш у томе да за велике и скупе пројекте обезбеди новац са стране. Ово је пољопривредно подручје, да ли је, с обзиром на висину буџета и потребе становништва, довољно издвојено за ову област? С обзиром да смо доминантно пољопривредна општина, свакако да средства која издвајамо нису довољна, али нисмо ми ни једина адреса која финансира област пољопривреде. Наши пољопривредници имају и државу, односно Министарство пољопривреде које озбиљним средствима финансира инвестиције у тој области. У овој години издвојили смо 18 милиона динара и то су средства која бесповратно, по одређеним правилима, делимо на конкурсу пољопривредним произвођачима. Било је проблема прошле године јер по појединим позицијама није било довољно заинтересованих. Ове године је била једна позиција и било је више кандидата него што је било пара. Ето, грешка код распоређивања тих средстава је отклоњена, па су ове године углавном средства и потрошена. Ми смо увећали та средства и наредне године имамо 21 милион издвојен за ту намену, вероватно са интенцијом да та средства расту и даље. Да ли ће се овде нешто мењати у начину субвенционисања? Неке локалне самоуправе деле саднице за подстицај појединих грана пољопривреде. Па то јесте добар предлог који може да се упути одељењу задуженом за реализацију ових средстава, да примене такав или неки сличан модел. Ја сам сугестивно деловао на одељење, нарочито од градње сушаре и реконструкције хладњаче Моником, која је највећа, али не и једина хладњача, да тежиште треба ставити на воћарство и то, пре свега, на оне врсте воћа и на онај асортимент који је предмет откупа код самих хладњачара. Доста сте радили на јачању јавних предузећа, да ли сте задовољни резултатима? Када се каже локална самоуправа не треба мислити само на председника општине, локалну скупштину и Општинску управу, она представља један систем који чине јавна предузећа и установе. Ако желите да послове које им поверава општина та предузећа обављају на добар и квалитетан начин она морају бити организационо на високом нивоу, технички опремљена и треба да буду ликвидна, тј. да нису губиташи. Јесте ли то постигли? Па, не потпуно до краја, али, оним што је до сада постигнуто, врло сам задовољан. Комуналне услуге су добро организовано предузеће са одличним руковођењем. Опремили су се потребним специјалним возилима, машинама. Они нису присутни у буџету и нема их у субвенцијама. Ликвидно и успешно завршавају годину. Проширили смо територију организованог прикупљања смећа и преостаје нам још тридесетак сеоских насеља да бисмо обухватили читаву територију. Да ли то значи да нема сукоба између Вас и директора Комуналних услуга, како се прича у појединим круговима? Наравно да нема сукоба. Свако ко ради, то важи и за мене и за сваког директора или руководиоца у локалној самоуправи, изложен је томе да у раду начини и неку грешку. Ја сам, између осталог, ту

5 децембар 2017 АЛ новине 5 и да на те грешке укажем. Када сматрам да се у раду јавних предузећа у нечему греши, не либим се да то јасно и транспарентно саопштим директору. Прича о мом сукобу са директором комуналног не стоји и није реална. Да је то предузеће у добром стању показаће смањење цена комуналних улуга у наредним недељама, попут цене изношења смећа, услуга на гробљу, а мислим и пијачних услуга. Да ли сте задовољни резултатима Водовода и канализације? Ту вас, рекло би се, и опозиција подржава. Разлог за подршку том предузећу, нарочито ономе што то предузеће ради из средстава немачке развојне банке је само у једној чињеници, а то је да су они, који су данас опозиција, ставили свој потпис на предуговор са немачком развојном банком. Иначе, то предузеће се тренутно налази пред највећом инвестицијом, после градње фабрике за производњу воде Бресје. Та инвестиција треба да буде тешка 2,8 милиона евра. Од тога 2,5 милиона су преостала средства из кредитне линије са KFW-ом, а недостајућих 40 милиона динара ћемо надоместити тако што ће са 20 милиона учествовати буџет општине Алексинац и тај је новац пројектован у буџету за 2018, а имамо обећање од министра пољопривреде Недимовића да ћемо на конкурсу код Републичке дирекције за воде, који иде у фебруару и марту, од државе добити недостајућих 20 милиона. После те инвестиције добићемо вероватно једну од квалитенијих пијаћих вода у Србији јер се на постојеће технолошке процесе прераде воде додају још озонизација, аерација и угљени филтери. Иначе, то је предузеће једнако ликвидно, оно успева да сервисира своју кредитну обавезу према немачкој развојној банци. Сваке године у две транше оно плаћа доста велике милионе као кредитну обавезу према немачкој развојној банци, а још пет градова и општина у Србији, који учествују у том програму са немачком развојном банком, највећим делом нису у стању да редовно сервисирају кредит на који су се обавезали. Тако да су и странци видели да је наше предузеће јако добро организовано што нас чини задовољним. Поред ова два, имамо још једно општинско предузеће. Како оно функционише? Предузеће за путеве и стамбено комуналну делатност је можда са највише проблема, али то је вероватно због природе посла који обавља. И Комуналне услуге и Водовод имају значајан део прихода од услуга које пружају грађанима, док путарско предузеће нема такву врсту прихода. Али је и оно на јако добром путу оздрављења и мислим да ће, са завршетком наредне године, то предузеће у финансијском смислу бити на позитивној нули. Зато је путарско предузеће са неким средствима присутно у буџету и ове и наредне године, да бисмо им просто помогли у доопремању. Да ли уређење пијаца полако улази у систем комуналних услуга или о њима и даље воде рачуна месне заједнице? За сада месне заједнице, а требало би комуналане услуге да управљају тим пијацама. Ми смо значајна средства инвестирали да у Житковцу саградимо нову пијацу, али нажалост, још нисмо решили спор са Електродистрибуцијом, па месна заједница и даље управља том пијацом. Када будемо регулисали питање прикључка на електричну мрежу, онда ће је преузети Комуналне услуге. Таква одлука је донета и на скупштини. Какве су шансе да се уреди сточна пијаца у Алексинцу, да ли ту има неких решења? Алексинац званично нема организовану сточну пијацу. Место где се обавља некакав промет стоке није сточна пијаца, нити то може да буде. Генералним пројектом је предвиђена таква пијаца, али урбанисти су предвидели да она буде у зони Алексиначког Рудника, негде преко пута Фахопа, данас Атеника. По тој пројектној документацији сточна пијаца би могла да буде само на том месту. Нисам сигуран да би житељи Алексинца били задовољни том локацијом. Сви ми који живимо у Алексинцу углавном купујемо на познатим двема сточним пијцама у општини, то су корманска и тешичка. Вероватно ћемо, кад проценимо да је то потребно и корисно, приступити изградњи сточне пијаце, али мислим да је овог тренутка можда важније уредити спољни део зелене пијаце. Здравство и школство, важнији су од свих области које смо до сада поменули. Шта можемо очекивати у наредној години када је реч о овим двема областима? Што се Дома здравља тиче ми смо за наредну годину издвојили више од 19 милиона динара, где су између осталог урачунате услуге мртвозорника, које финансира локална самоуправа, а остатак средстава је усмерен ка самом Дому здравља. Када смо је преузели, установа је имала неких шездесетак судских поступака са радницима и највећи број тих пресуда је подразумевао изузетну финансијску обавезу према радницима који су у тим случајевима били тужитељи. Ето, уз подршку локалне самоуправе, Дом здравља је успео да неутралише све те пресуде и сва та грдна дуговања. Што се образовања тиче, грађани треба да знају да је од нашег укупног буџета који износи , предшколска установа заступљена са , основно образовање са и средњешколско са динара. Значи та три нивоа образовања су у нашем буџету заступљена са Значајнија инвестиција у сфери образовања, која се завршава ове године, је потпуна реконструкција Основне школе Вожд Карађорђе, где ће, како каже директор те школе, то бити практично нова школа на старим темељима. Друга ствар, која је једнако важна, је доградња Основне школе Љупче Николић, где је пре пар година дошло до застоја јер је извођач радова отишао у стечај. Радови тренутно теку и релативно брзо и та основна школа у Алексинцу ће добити део који јој је неопходан за несметан рад. То су такође значајне инвестиције које плаћа држава, једна иде преко министарства, а друга иде преко Канцеларије за јавна улагања. Пољопривредна школа нам је сада примарна тема када је реч о школама. Министар Шарчевић, како смо чули приликом његове посете, има амбиција да се од наредног септембра створе услови да ова школа пређе у нови објекат. То подразумева да се доврши котларница, што је планирано средствима буџета општине Алексинац за наредну годину и, ако је могуће, радови на изградњи сале за наставу физичког васпитања. Директорка школе Јасмина Тончић чини изузетне напоре и има обећање из министарства да ће наредне године та школа бити сагледана недостајућим новцем. И шта поручујете грађанима општине за наредну годину? Као што у читавој Србији тешким напором и великим радом ствари полако иду у позитивном правцу, по свим важним питањима за живот грађана, тако је и код нас у општини. Та амплитуда, која је по тим питањима много година ишла низбрдо, заустављена је и напокон почињу да се одвијају неки позитивни процеси. Смањује се број запослених у локалној администрацији, али се повећава број радника на територији општине Алексинац, што је добро. На многим пољима очекују нас значајне инвестиције. Једна таква инвестиција тренутно тече у болници, а очекује нас још значајних, какве наша болница није имала тридесет, четрдесет година. Значи, у разним областима ми видимо негде већи, негде мањи, али видимо напредак. Ј. Радовановић и Н. Миљковић

6 6 АЛ новине децембар 2017 Народни посланик Далибор Радичевић Бољи дани за пољопривреду Далибор Радичевић је за народног посланика изабран на листи Срспке напредне странке, а мандат му је потврђен и након избора године. По струци је дипломирани инжењер машинства и са породицом живи у селу Трњану. Члан је скупштинског Одбора за просторно планирање, саобраћај, инфраструктуру и телекомуникације, заменик члана Одбора за пољопривреду, шумарство и водопривреду и члан скупштинског пододбора за пољопривреду за маргинална и неразвијена подручја. Радичевић је тренутно и једини посланик са територије општине Алексинац, па смо у разговору за АЛ новине претежно говорили о значају и улози народног представника у највишем законодавном телу Србије. Упућени сте у пољопривреду и у слободно време се аматерски бавите том делатношћу, како Ви као представник републичког Парламента видите развој пољопривреде на подручју општине Алексинац и шта треба учинити да она у нашем крају буде макар на нивоу од пре тридесетак година? У праву сте. У слободно време аматерски се бавим и пољопривредом. Општина Алексинац има изузетно квалитетно пољопривредно земљиште. У долини Јужне Мораве не успева само оно што не посадите или не посејете. Део општине са већом надморском висином је погодан за воћарство и сточарство. Нажалост, пољопривреда у нашој општини није на завидном нивоу и поред тога што имамо све услове. Некада смо били познати као повртарски крај, а данас једва можете да нађете парцелу у којој је засађено поврће. Уситњене парцеле, застарели начин обраде земљишта, застарела механизација, лош одабир садног материјала, само су неки од разлога зашто наши пољопривредници нису конкурентни на тржишту. Пољопривредници у нашем крају морају да промене начин размишљања, да се едукују и да се удруже, тј да формирају задруге како би могли да постану конкурентни. Проблем је и у томе што ја, као неко ко се не бави професионално пољопривредом, спадам у групу средњих пољопривредних произвођача. Заједно са мојом породицом обрађујем око 5,5 хектара земље и то нам доноси неку добит. Поред хране коју производимо за сопствене потребе, увек имамо и вишак који продајемо. Добро знам колико је потребно уложити и пара и труда да би се нешто исплатило у пољопривредној производњи. И држава и општина одвајају значајна средства за подстицаје у пољопривреди. Нажалост, та средства се више користе као помоћ за преживљавање, а не превасходно за унапређење производње. Једна од значајних инвестиција која нас очекују у наредном периоду је и систем за наводњавање на десној обали Мораве. То је нешто што је и тадашњи премијер, а садашњи председник Републике, господин Вучић обећао на предизборном митингу у Алексинцу. Многи и данас не верују да ће се овај пројекат реализовати, али Српска напредна странка као носилац власти није неко ко само обећава, већ своја обећања и испуњава. Бедем на левој обали Јужне Мораве, који ће убрзо бити завршен, у значајној мери ће утицати и на пољопривреду у том делу општине. У следећих пар недеља ће нам бити доступна и средства из ИПАРД фондова. То је још један разлог да се као произвођачи удружимо, јер као појединци ни та средства нећемо моћи да користимо. Пољопривреда и пољопривредници у наредном периоду могу да очекују боље дане. Потребно је да се сви они којима је пољопривреда примарна делатност активно укључе и да и сами дају предлоге шта треба унапредити. Добар пример за то је Удружење пчелара СПОС чији председник је наш суграђанин. Пошто сте представник законодавне власти, али сте и једини посланик са територије општине Алексинац, колико Ви можете да утичете на извршну власт? Да би једна општина могла да напредује неопходна је добра сарадња са Републиком. Између осталог, улога народног посланика је да повезује локалну и републичку власт и да посредује у решавању проблема. На Вама као представницима медија је да оцељујете и мој рад и рад републичке и локалне власти. Да критикујете, наравно добронамерно, кад нешто не урадимо и да похвалите када се нешто добро уради. Коначан суд о томе како смо радили дају грађани на изборима. Прву проверу смо имали године, а следећу ћемо имати оног тренутка кад се спроведу нови избори. Моје мишљење је да наша општина има одличну сарадњу са републичким институцијама. Као доказ за то су све инвестиције које се тренутно спроводе у нашој општини, а које финансира Влада Републике Србије. Након пет година застоја реновира се школа Љупче Николић у Алексинцу, реновира се школа Вожд Карађорђе, очекује се почетак радова на адаптацији болнице, прва озбиљнија инвестиција од оснивања болнице тј од изградње хирургије и породилишта, реконструисана је улица 7. јула, завршава се одбрамбени бедем на Јужној Морави, завршен је одбрамбени бедем на Моравици и уређено речно корито у зони града, очекује се почетак радова на систему за навоњавање на десној обали Мораве, у плану за наредну годину је и улица коју зовемо Бањски друм, привешће се крају изградња нове зграде Пољопривредне школе... Реците Ви мени када је у општини Алексинац у протеклом периоду било оволико инвестиција? Ове инвестиције не виде само злонамерни и они који не желе да виде. Нешто што у предходној години нисмо успели да реализујемо је

7 децембар 2017 АЛ новине 7 нова зграда Центра за социјални рад. Заједно са руководством Центра у сталној сам комуникацији са Канцеларијом за управљање јавним улагањима и надам се да ћемо и тај проблем успешно решити. Наравно да је потребно још много тога урадити. Неке инвестиције се решавају брже, неке спорије. Многи Вас виде као будућег челника алексиначког СНС-а, наравно када се дугогодишњи председник Станковић повуче, какве су Вам амбиције по том питању? Господин Ненад Станковић је председник Општинског одбора Српске напредне странке од њеног оснивања. Наш општински одбор је један од најбољих општинских одбора Српске напредне странке у Србији, а за то највећу заслугу има управо Ненад Станковић. Нормално је да ће се он једног тренутка повући, али ја га видим још дуго на том месту. Оно што сам научио у свом животу јесте да један човек не може ништа сам. Само добар тим прави и добре резултате. Српска напредна странка је сада добар тим и није од пресудног значаја ко ће бити на челу Општинског одбора у Алексинцу све док наступамо као колектив и док интерес одбора буде испред интереса појединца. У претходном периоду смо доказали да напади на наш општински одбор од стране појединаца и опозиције не могу покварити добру атмосферу и резултате које одбор постиже и трудићемо се и даље да тако и остане. Зато у овом тренутку не размишљам ко ће бити на челу Општинског одбора СНС јер имамо постојећег председника. Председника ОО СНС-а бирају делегати и чланови општинског одбора. У својим редовима имамо велики број добрих и квалитетних људи и ја нисам забринут за будућност ОО СНС-а. Док је државна каса све пунија, јача и стабилнија, имамо све већи број људи који припада сиромашном слоју. Добро је да је држава успела да стане на своје ноге. Економски показатељи су одлични. Јака и стабилна држава је основ да напредујемо у будућности. Али се не бих сложио са Вама да све већи број људи припада сиромашном слоју зато што је државна каса све пунија, како кажете. Катастрофалне приватизације су однеле данак у читавој Србији, али ми се некако чини да је Алексинац платио највећу цену. Сетимо се само колико је фирми постојало у Алексинцу до почетка 21.века! Где су оне данас? Да ли је за њихову пропаст крива Српска напредна странка и садашња Влада Републике Србије? Наравно да није. Сви они душебрижници који данас покушавају да освоје 5% на изборима су кумовали пропасти српске привреде и то је главни разлог сиромаштва. Да ли су посланици упознати са тим да је велики број људи на ивици сиромаштва? Наравно да јесу. Па не живе посланици под стакленим звоном. Ти исти људи су наши пријатељи, рођаци, кумови, комшије... Зато Влада Републике Србије и даје субвенције за покретање производње. Зато су нам и неопходне стране фирме које отварају своје погоне на целој територији Србије. Зато и није најважније да ли је фирма из Турске, Немачке или било које друге земље. Најбитније је смањити стопу незапослености и поправити стандард грађана, а то је могуће само ако стварамо нове вредности. Али као што сам већ рекао, не постоји чаробни штапић који решава све проблеме. Само упорним и марљивим радом земља може да се постави на здраве темеље, а онда ће и стопа сиромашних бити занемарљива. Шта бисте поручили грађанима општине за наредну, годину? Пре свега пожелео бих свим грађанима општине Алексинац да у новој години имају највише здравља, среће и љубави. Да верују у бољу будућност коју ћемо заједно стварати. Н. Миљковић

8 8 АЛ новине децембар 2017 Иван Димић, одборник ДСС-а у Скупштини општине Биће нас све мање, ако се нешто не промени Био је на челу општине Алексинац, а данас је, слободно можемо рећи, на челу опозиције. Један је од најактивнијих одборника на седницама локалног парламента, а често његово излагање за говорницом и критика власти доведу до међусобног препирања са актуелним председником општине, неретко и по личном основу. У интервјуу за АЛ новине указао је на оно што највише замера актуелној власти, али и како, са ове дистанце, односно опозиционог места, види свој пређашњи председнички мандат. Иван Димић, председник ОО ДСС-а, упозорио је и да нас је у општини све мање, а да ћемо можда, ми који остајемо, ускоро живети у турској губернији. Као опозициони одборник имали сте много примедби на рад локалне власти. Шта највише замерате? Најважније је то како се троши буџет општине Алексинац, односно новац који се углавном убира од пореза и доприноса које грађани плаћају локалној самоуправи. Имамо већ неколико година заредом врло недомаћинско пословање. Ево, и у овој години, која је већ на измаку, не можемо да кажемо где су отишле паре грађана општине Алексинац, а буџет је био највећи у последњих десетак, петнаест година. Значи неких 11 милиона евра је потрошено, а да ми од тога готово ништа нисмо видели. Морамо да изузмемо улицу 7.јула, јер то је републичка саобраћајница, дакле Република је својим средствима реконструисала и асфалтирала. Једино што је у овој години урађено је улица председника општине, односно ни она није још завршена, али се на њој интезивно ради и о томе смо ми из опозиције говорили још кад је доношен буџет за Упозоравали смо да у буџету стоји само 150 милиона динара инвестиција, дакле 10% буџета, а од те суме 55 милиона је одвојено за улицу у којој живи председник општине. Буквално, трећина тог буџета је ишла само на један сокак. Питам се да ли је то улица са приоритетом број један у општини Алексинац. Извињавам се свим становницима Нове јастребачке што тако говорим, али имамо деценијама нерешене улице које су у процедури и које се никако не решавају. На пример, Улица Леле Поповић или популарни Бањски друм. То јесте републички пут, али нас Република чека већ годинама да решимо атмосферску канализацију и то се одлаже из године у годину. Затим, Горанска улица је почета још у мом мандату и никако да се заврши, сваке године је стављају у програм и бришу. Постоје неке много мање улице које су, такође, хитне за решавање, али се на њима ништа не ради, а да не говорим о селима. Добио сам критике од садашњег председника што смо у мом мандату узимали кредите за неке тамо локалне путеве, говорило се о путу од Белог брега ка Горњем Крупцу, Рсовцу и Преконозима. Он сматра да то није требало да се ради јер тамо има мало становника. Дакле, још једном су владајућа структура и председник показали да њих не интересује ништа осим њиховог уског комшилука. Планира се само по један, два пројекта и опет нећемо видети ништа од тих пара. То је, дакле, оно што је најважније. Сматрате да су саобраћајнице највећи проблем? Говорим само о ономе што је највидљивије, а има много тога што је додатно упропашћено ових годину дана. Пре свега мислим на трошење пара на партијско и пријатељско запошљавање. Готово да ништа није рађено на пројектима како би млади остали у Алексинцу и то је један огроман проблем. Председник хвали и смањење броја незапослених, али је чињеница да се у овој години иселило много више људи него што их је брисано са евиденције незапослених. Изнели сте велике замерке и на рад Општинске управе. Ти кадровски проблеми нису од јуче, да ли сада, када сте у опозицији, другачије сагледавате тај проблем? За ових пет, шест година, колико већ нисам у општини и откако је ова владајућа структура, имали смо гомилу промена у законској процедури. Ингеренције општине су умногоме промењене. Рецимо, Дом здравља је сада општинска институција, тако да општина поставља директора и Управни одбор. И поред тога и даље имамо исте проблеме. Даље, након гашења Дирекције, настао је потпуни хаос. Она је разбијена по одељењима Општинске управе, имамо потпуно нестручне људе који су постављени на места руководилаца, доводе се нови људи по партијској линији који не знају посао и који тек треба да се уче. Да ли уопште имају квалификацију, то је већ друго питање. Дошли смо у ситуацију да се, ево већ трећу годину заредом, на инфраструктури буквално ништа не ради. Како коментаришете буџет за наредну годину? Имаћемо у години 40 милиона предвиђених за путну инфраструктуру, што је мизерна пара за овакву општину са преко двеста километара путева. Али, зато ћемо имати небулозни пројекат уређења центра града који ће коштати око 300 милиона и то је све што ће нам садашња власт приредити. Наравно нисам, нити могу да будем објективан јер ипак то гледам из угла опозиције, али мислим да би објективни грађани, када би знали шта се ради са њиховим новцем, одавно реаговали на другачији начин. Људи не знају шта се ради у општини, само им стигну решења да плате порез и то је све, а немају учешћа у раду локалне самоуправе, чак ни преко својих одборника. Видели смо кроз ове седнице скупштине да ни одборници владајућих странака појма немају о томе шта ради председник општине и шта планира за следећу годину. Прошле године је провукао своју улицу, ове године форсира један небулозни пројекат уређења центра Алексинца. Наравно није лоше уредити центар града, али, да ли у општини која нема канализацију на 90% своје територије, нема уређено водоснабдевање, да не говорим о неасфалтираним улицама, дати приоритет шминкању центра града. Политички сте врло искусни, били сте и власт и опозиција. Да сте имали ово знање за време председавања у општини, шта никада не бисте урадили, а шта бисте урадили, ако бисте поново били на власти? Политика је, нажалост, толико испрљана компромисима који се праве, а то је оно што сам и ја морао да радим, да се људи, који нису били за одређена места, постављају на та места и трпи се њихов нерад и незнање само због мира

9 децембар 2017 АЛ новине 9 у политичкој структури. То је нешто што је било изнуђено, али је била грешка и у мом мандату. Било је наравно кадровских грешака и у запошљавању, али не у овом обиму, нити је толико форсирана партијска припадност, нити су довођени људи да им се измишљају радна места. Више није битно да ли имате знања, искуства, чак више није толико битно ни да ли сте члан неке од владајућих странака већ,пре свега, какви су ваши приватни односи са појединим утицајним људима у тим странкама. Имамо проблем да се доноси гомила незаконитих одлука од стране саме скупштине, од органа власти, али много тога је непримећено и онда кад прође законски рок нестручни људи остају на важним местима уз подршку, не само локалне власти него, нажалост, и републичких органа. Ви сте изнели негативне последице кадровске политике, али шта не бисте поновили? Сигурно не бих правио те кадровске компромисе, најпре, у вези са руководећим местима у неким предузећима и органима. Политика запошљавања током мог мандата би вероватно била много другачија да је било овог искуства и знања. Пре свега, мислим на функцију конкурса, интервјуа и пробног рада. То нисмо радили ми, не раде ни ови, али је најбољи начин да се добију квалитетни радници у локалној самоуправи. Процес пробног рада морао би бити обавезан јер тек тада видите да ли неко, ко има одређену диплому, зна да ради посао и да ли има простора да напредује или је то једноставно, како се каже, лези лебе да те једем. То што се сада дешава у општини, нажалост, плаћамо сви ми, преостали грађани ове општине Алексинац. Кажем преостали јер много је оних који одлазе и на то указујем већ пету годину заредом. Били сте на челу општине, али након одласка нисте остали у јавном сектору.са свог тренутног становишта, шта поручујете грађанима општине? На срећу и даље сам припадник једне националне странке. Став ДСС-а је да Србија треба да јача, а не да хранимо туђе инвеститоре, као што се ради деценију уназад. Као родитељ троје деце размишљам, пре свега, како ће они живети овде. После више деценија опирања том мишљењу, нажалост, дошао сам до закључка да су они који мисле да треба бежати одавде највише у праву. Са оваквом структуром власти, и у Републици и на локалу, заиста не видим бољитак. Наша општина је чак испод републичког просека. Да делимо судбину свих грађана Србије, било би још и добро. Нажалост, у оваквој констелацији снага најбоље решење за младе људе је да одлазе одавде. Исто мислим и својој деци, уколико се нешто не промени. Ја настављам да се борим, на неки начин, да указујем на проблеме, али све оно што ми говоримо, већ пет година на скупштини, остаје потпуно непримећено ван зграде и ту готово нема никаквог ефекта. Власт наставља по старом. На једној од седница скупштине рекли сте да постајемо турска губернија. Зашто тако мислите? Да се разумемо, немам ништа против било које нације, нити против тога да долазе инвеститори са стране. Али је проблем ове државе, поготово ове општине, што су наши општински функционери потпуно сервилни према страним инвеститорима, као да су они богом дани за овај град. Они се изводе у кафане, општински челници се са њима приватно друже, као да ће то поправити њихов однос према нашој општини. Јасно је зашто долазе страни инвеститори, њима је у основи зарада, капитал и њих не интересује ни Алексинац, ни становници Алексинца, то су на крају и показали неки од њих односом према својим запосленима. Основни проблем, на који указујем, је да наши људи немају исте услове, да се намерно и врло свесно унижава домаће становништво и људи који желе нешто да раде у својој средини. А вештачки се праве неке фабрике и тзв. велике компаније тиме што им општина даје капом и шаком. О томе ја говорим, кад кажем турска губернија. Нажалост, тако нам се заломило да, од свих инвеститора на свету и Европи, ми имамо највише турских инвеститора. Бојим се да то није случајност и да је овај део Србије неким договорима на вишем нивоу стављен под утицај турских компанија. Све је то висока политика. Мене овде, пре свега, интересује однос наше општине према својим грађанима, који је потпуно ниподаштавајући. Не говорим само из свог угла, то су ми, на крају крајева, многи грађани ове општине говорили. Прича о томе да ћемо имати ускоро турску заставу на јарболу у центру града није моја, чуо сам је од појединих грађана, који су, нормално, говорили у шали. Међутим, сетите се емисије Топ листа надреалиста која се шалила са распадом Југославије, па шта се све десило, сад се ми шалимо са турском губернијом. Одавно смо постали колонијална држава, у смислу да се ни за шта не питају ни Србин, ни Србија. Много суморних мисли, да ли има нечег позитивног? Има Нова година и Божић за оне који славе. Овом приликом од срца честитам свима. Што се тиче позитивних ствари, има их у приватним животима и свако зна како му је, али гледајући општу слику, неки јавни интерес у општини Алексинац, ту заиста нема ведрих тонова. Дошли смо до тога да у Србији не желимо никоме срећну и бољу нову годину, него да не буде гора од претходне. А како је Вама? Мени лично је исто као што је било и раније. Свој приватни живот више не везујем за политику и општину као што је то било до пре пет година. Све ово говорим као грађанин који сва та дешавања посматра из мало ближег угла, а не као неко ко је егзистенцијално заинтересован за политику. Имам право да кажем много више него раније, јер сам тада могао да добијем одговор типа шта ти причаш кад тебе тај буџет храни. Већ више од пет година то није случај па сада могу без задршке да говорим о ономе што примећујем. Ј. Радовановић и Н. Миљковић

10 10 АЛ новине децембар 2017 Борислав Стевановић, први чисти психолог у Србији Спирманов ученик и Бергеров учитељ Историјат научне психологије у Србији почиње са његовим истраживањима и његовим именом, школовао се на престижном лондонском колеџу, био је шеф катедре за психологију и декан Филозофског факултета у Београду, најбољи стручњаци у области психологије данас носе награду са његовим именом. Алексинчани са поносом могу рећи да је у њиховој општини, поред првог српског доктора геолошких наука Светолика Радовановића, утемељивача српске германистике др Милоша Тривунца, првог српског архивара и оснивача Државне архиве Србије др Михаила Гавриловића, утемељивача математичке економије Косте Стојановића, рођен и утемељивач научне психологије у Србији, др Борислав Стевановић. Родна кућа овог великог интелектуалца XX века и данас се налази у Улици 13. октобра, недалеко од кућа где су рођени Коста Стојановић и генерал Рашић. Борислав Стевановић заслужан је за развој емпиријске научне психологије у Србији, формирање низа психолошких дисциплина, а његов научни рад допринео је и примени психологије у индустрији, армији, педагогији и васпитању. Научни рад Др Борислав Стевановић аутор је бројних научних радова, који се и данас користе као стручна литература у области психологије, Квалитативна анализа појма интелигенције, Развиће дечје интелигенције и Београдска ревизија Бине-Симонове скале, Мерење интелигенције, Социјално-културна средина и умна обдареност као фактори у одрађивању доба умне зрелости, Интелигенција и успех у раду деце истих родитеља, Експериментисање у области васпитања и Педагошка психологија. Лондонски колеџ Рођен је девет година пре краја XIX века, као један од четворо деце кафеџије Петра и домаћице Илинке, пореклом из угледне трговачке ражањске породице. Основну школу је завршио у Алексинцу, неколико година похађао Алексиначку гимназију, а школовање наставио у нишкој гимназији и на београдском Филозофском факултету. Филозофију је студирао код Бране Петронијевића, познатог српског научника светског реномеа. Након одбране дипломског рада на катедри за филозофију, прешао је на Краљевски колеџ у Лондону, одлучивши се за постдипломске студије психологије. Тамо је и започео успешну научну каријеру у Психолошкој лабораторији лондонског колеџа, а докторирао је године. Докторску дисертацију Експериментална студија менталних процеса при суђењу одбранио је пред комисијом у којој се налазио чувени енглески психолог Чарлс Спирман, иначе студент Вилхелма Вунта, зачетника психолошке науке у свету. Када се вратио из Лондона, група за психологију на Филозофском факултету у Београду била је тек основана, а Борислав Стевановић, као један од најученијих психолога тог времена, постављен је за доцента. Више од две деценије радио је у овој установи, и као ванредни, потом и као редовни професор, а године изабран је за декана. На челу Филозофског факултета у Београду, пре Стевановића, била су још двојица Алексинчана, др Светолик Радовановић други по реду декан ове установе и др Милош Тривунац, који је на ову функцију биран два пута. Када је Борислав Стевановић постао редовни професор на Филозофском факултету, катедра за психологију имала је само још једног редовног професора Бају Бајића и неколико асистената. Међу њиховим студентима био је и Јосип Бергер, утемељивач клиничке психологије на овим просторима. У сећањима овог интелектуалца записано је да је Стевановић био потпуна супротност професору Бајићу, који је био живахан, активан и пун енергије. Да је Стевановић тежио да од својих студената начини праве професионалце сведоче Бергерове речи: У том периоду студије психологије је карактерисало нешто што се може назвати колоквијализам - уџбеника није било, а студенти су на предавањима хватали белешке и на основу њих или скрипти полагали. Професор Стевановић је студентима поручио да, ако хоће да полажу испит, морају да имају добре белешке, а ако хоће да науче психологију, треба да науче енглески и читају књиге. Бине-Симонова скала Оно што се посебно истиче у Стевановићевој професионалној каријери јесте прва српска ревизија Бине-Симонове скале, позната и као Београдска ревизија. Ова чувена скала за мерење интелигенције тада је стандардизована и за нашу средину. Алексинчанин је ревизију скале урадио скоро три деценије након што су је француски психолог Алфред Бине и лекар Теодор Симон конструисали као први индивидуални тест интелигенције у свету.

11 децембар 2017 АЛ новине 11 Стевановић је, користећи своју конструкцију теста, испитивао интелигенцију код деце, при чему су она у градској средини имала боље резултате од деце са села. Овај искусни психолог исход свог истраживања оправдао је чињеницом да су деца на селу мање искусна од оне у градовима и да је разлика приметна код предшколаца, док се код старијих узраста тај јаз превазилази. На крају крајева и сам је показао да порекло није мерило интелигенције и вероватно му је то животно исксутво користило у истраживањима. Породична трагедија Први светски рат Бориславу Стевановићу оставио је трајни печат у приватном животу. Након што је Алексинац ослобођен, само два дана касније, непријатељски авиони бомбардовали су град. Током целог преподнева, 4. односно 17. октобра године, Немци су гађали варош, а осим војске, страдало је и цивилно становништво. Тада је погинула скоро половина породице Стевановић. Борислав је изгубио мајку и две сестре. Мајка Илинка имала је 50, старија сестра Будимка 29, а најмлађа Десанка свега 18 година. Вероватно га је ова породична трагедија натерала да се врати у родни град. Неколико месеци касније, фебруара године, почео је да ради као професор у Учитељској школи и хонорарни наставник у тадашњој гимназији. Било је то неколико година пре његовог одласка у Лондон. Међутим, иако је живот наставио у великим градовима, никада није раскинуо везе са својим родним местом и због тога је био увек радо виђен гост на алексиначким свечаностима. Присуствовао је обележавању педесетогодишњице Певачке дружине Шуматовац (1937) и тада је одржао предавање на тему Алексинац и Алексинчани. На овој свечаности у хотелу Централ био је и др Милош Тривунац, а позив је добио и др Тихомир Ђорђевић, али је био спречен да присуствује. Да су Алексинчани знали да цене своје интелектуалце, показује и то што су овим угледним суграђанима доделили дипломе почасних чланова Певачке дружине Шуматовац. А породица Стевановић имала је још једног познатог члана, додуше овај је био познат само у алексиначкој вароши, али је и данас остао упамћен као један од најуспешнијих хотелијера тог времена. Док се Борислав посветио науци, његов брат Живојин (Живче) наставио је очевим стопама. Био је власник чувеног хотела Балкан, једног од најзначајнијих угоститељских објеката у Алексинцу између Два светска рата, који се налазио у пешачком делу главне улице. Споменица, награда и улица Др Борислав Стевановић био је и председник Научног савета првог института за психологију у Србији и председник Удружења психолога Југославије. Скоро деценију био је дописни члан Српске академије наука и уметности, а годину дана пре смрти (1970) постао је и редовни члан ове установе. Интересантан је податак да психолози чак више од тридесет година од смрти др Стевановића нису имали свог представника у Академији. Тек пре неколико година на место његовог наследника изабран је др Александар Костић, професор и некадашњи декан Филозофског факултета у Београду. САНУ је године објавила и Споменицу посвећену академику Стевановићу, који је својим активностима значајно допринео развоју психологије у Србији. Био је добитник и највишег републичког признања у то време, Седмојулске награде за животно дело (1963), као и Ордена рада са црвеном заставом. А данас се као највеће признање за допринос развоју психологије у Србији додељује награда са његовим именом. Друштво психолога Србије награду Др Борислав Стевановић установило је још године у знак сећања на стручњака који је у овој области оставио велики траг. Први добитник био је др Никола Рот, чије име је познато већини

12 12 АЛ новине децембар 2017 средњошколаца, а свакако и студенатима психологије. Међу звучнијим именима, мимо стручних кругова, награда др Борислав Стевановић додељена је и Ненаду Хавелки, Жарку Требјешанину, Јосипу Бергеру и, тренутно једином психологу академцу, поменутом Александру Костићу. Осим установљења награде, Друштво психолога Србије још једним примером је показало колико цени овог стручњака. Пре неколико година покренута је иницијатива да његово име понесе и једна алексиначка улица. Овај предлог подржали су и Алексинчани, пре свих професор историје Зоран Стевановић, па од пре неколико година ово велико име краси и једну градску улицу, смештену између Тепићеве и Миловановићеве. Академик Стевановић, нажалост, још једна је значајна личност у националним оквирима која, осим Један од каплара Борислав Стевановић био је и један од чувених 1300 каплара. Ова јединица, која је послата као појачање Првој армији у Колубарској бици, махом је била сачињена од будуће интелектуалне елите Србије. Услед ратих околности они су напустили школовање и упутили се на војну обуку. Пошто ратне неприлике нису дозволиле да се она заврши, младићима су подељени чинови каплара и они су, још недовољно припремљени, послати на фронт. Хиљаду триста каплара представљају симбол жртвовања за отаџбину, а по њима су називане школе и улице широм Србије, једна од њих налази се у централном делу престонице. назива улице, нема ниједно друго спомен-обележје у свом родном граду. Можда је крајње време да се њему у част и осталим великанима, које је дао Алексинац, оформи простор који би чувао успомену на њихов живот и професионална достигнућа. Рецимо да би за то погодовала нека од кућа у улици где су рођени Борислав Стевановић, генерал Рашић и Коста Стојановић. Иако др Стевановић није имао директне потомке, ипак остајемо ми, његови суграђани, који се једном иницијативом за формирање спомен-собе, бар на неки начин, можемо одужити човеку који је на најбољи могући начин промовисао наш град. Када су Сокобањци посветили собу нашем нобеловцу Иви Андрићу, који је код њих боравио као туриста, зашто ми не бисмо неко здање посветили стручњацима светског реномеа у чијим је биографијама, као место рођења, уписан Алексинац. Ј. Радовановић Плаћени оглас Поштовани Парламентарни систем у Србији не функционише. Постојеће странке су искомпромитоване, народ је разочаран, економска и свака друга криза достигле су врхунац. Морал је превазиђена категорија. Урушила се породица, образовни и здравствени систем су уназађени, војска и полиција су изгубиле сваки углед у друштву. Све више је гладних, болесних и обесправљених. Деца расту без родитељског старања, старци умиру одбачени од најближих. Безнађе је реч која најбоље осликава опште стање. Млађе становништво, али и већи део оних који припадају средњој генерацији, имају само још једну наду у животу; да се докопају иностранства! Иницијативни одбор Елитистичке странке, нове странке на српском небу, позива све добронамерне грађане да нам се прикључе и да Србију извучемо из овог ст(р)ања. Члан Елитистичке странке може бити апсолутно свако: стари, млади, малолетни такође, чак и деца! Деца, нарочито. Све што су млађа, тиме имају више шансе да нам се придруже. Од наших чланова очекује се једино да буду поштени. То је једини услов! Честити и поштени! Е, сада, свако за себе мисли да је паметан, несрећан и поштен. Стога је можда боље нагласити које понашање не можемо толерисати, тако да сви они који су се на неки начин огрешили о основна начела и вредности Елитистичке странке, а што наводимо у даљем тексту, не треба да подносе пријаву за чланство у странци. Но, пре тога да отклонимо неке евентуалне негативне асоцијације. Елитистичка странка не окупља плавокосе и плавооке, високе и витке, атлетски грађене колосе. Или национално чисте чланове. Напротив! Код нас су сви добродошли: дебели, мршави, велики, мали, кљекави и здрави. Срби, али и припадници осталих народа у нашој Отаџбини. Чак и странци који живе у Србији. Сви осим Кинеза. Кинези не могу јер продају Адидас патике за пет стотина динара, а разлепе се после првог ношења! Исто тако, не желимо ни незапослене грађане који своју доколицу прекраћују тако што краду из туђих воћњака и њива, секу телефонске каблове, односе ограде са мостова и ауто-пута, поклопце канализационих шахтова... Нећемо ни запослене који исто то чине у фирмама у којима зарађују свој хлеб; оне што краду од тоалет папира до готових производа. Такви би обрукали странку и нема просперитета с људима сличних манира. Ни пензионери нису пожељни, јер су се борили за ово што имамо данас.

13 децембар 2017 АЛ новине 13 у дневном листу Народне вести грађани и грађанке, браћо и сестре Управо зато! Нема попуста ни за сељаке који закидају на кантару, оне што убирају плодове из својих њива на време, а из туђе пре времена. Не могу да чекају да сазру! Васпитачице имају незнатне шансе за чланство у нашој странци јер видимо како су васпитавале децу пре десетак и више година. То јест, видимо шта је од те деце постало! Учитељице које примају поклоне од деце за рођендан и Осми март, нису добродошле. А ни учитељи и професори што јула и августа за новац спремају ученике које током школске године ничему нису научили. Ни професори универзитета нам не требају. Они пишу уџбенике да би их продали студентима за тешке паре. Студенткиње полажу на кауч за шестицу у индексу. Или за ту пишљиву шестицу узимају шест стотина евра! Шта ће нам ученици и студенти који преписују од другова, беже из школе, доносе лажна оправдања, а родитеље варају за трошкове школовања? Болничарима и медицинским сестрама приступ је забрањен зато што не гледају болеснике иако су узели новац од родбине за такву услугу. Лекарима, такође, јер за незнатне интервенције узимају кафу и виски, а за озбиљне повреде и болести коверте с новцем! Не требају нам полицајци који зажмуре на једно око починиоцима прекршаја док им ови завлаче једну руку с девизама у џеп. Цариници и инспектори су personа non grata! Две трећине казни заврши у њиховим новчаницима, а само једна у државном буџету! Нека се не надају судије и адвокати који још увек не знају да је богиња правде слепа. Елитистичка странка мора да оправда своје име. Зато не праштамо ни трговцима који продају робу којој је рок истекао, који не плаћају произвођачима, а наплаћују купцима. Што закидају на платама упослених, не уплаћују порезе и доприносе, што не издају рачун... Исто важи за конобаре који заокружују рачун муштеријама на њихову штету. Или, наплате госту и оно што сами успут попију. Што ти за ручком донесу љуте папричице, које ниси тражио, и пет парчади хлеба, и после све то наплате, да би потом исте те папричице и три недирнуте кришке хлеба однели новој муштерији! Што бисмо примали месаре којима вага игра док мере месо и не жале папир којим то месо увијају? Кобасичаре који не жале хрскавицу, кожу и соју у справљању кобасица, а штеде на месу? И кухињску со стављају немилице, мада Србија со увози. Нећемо бурегџије и пекаре који су гадљиви на властите производе! Мора бити с разлогом! Кондуктери у аутобусима и возовима не могу да буду наши чланови јер наплаћују карте, а исте не издају. Возачи, машиновође и контролори, исто тако, зато што тај новац деле с кондуктерима, а гориво, уље и све друго што сами покраду задрже само за себе! Што би смо примали глумце који глуме свуда и на сваком месту, осим на позорници? Или курве и спонзоруше које глуме да воле муштерију, а у ствари воле само његов новац? Куда би стигли с менаџерима и новим капиталистима којима је гесло из Аушвица: Аrbeit macht frei рад ослобађа, основни мото пословања? Нећемо посланике, заменике министара, министре зато... Њих поготову не. Ту нема честитих и поштених. Дакле, сви они који нису запрљали руке на начин као у напред поменутим примерима, добродошли су у редове Елитистичке странке. Очекујемо вас с нестрпљењем! (Текст је први пут објављен у књизи Истребљивач ) Миодраг Тасић

14 14 АЛ новине децембар 2017 Злочин без обележја Бугарско стрељање у Горњем Адровцу Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу убудуће ће чувати и сећања на страдање 57 мештана трију алексиначких села које су бугарске окупационе снаге стрељале као одмазду због Топличког устанка. На спомен плочама које се налазе на зиду ове светиње, са северне стране уписно је 27 имена грађана Горњег Адровца, 19 из Гредетина и 11 из Доњег Сухотна. Њих су зверски стрељали бугарски војници у марту године. Документација о страдању нашег народа за време бугарске окупације пронађена је прошле године у архиву Министарства иностраних дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прошле, године, у Министарству иностраних дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца пронађена је документација о страдању нашег народа за време бугарске окупације. На томе смо захвални господину Љубодрагу Поповићу, некадашњем директору Архива Србије, који је пореклом из Лоћике. Он је случајно дошао до тих података и, наравно, доставио их нама. Ми смо одмах предузели иницијативу да то публикујемо, да објавимо, да буде познато нашој јавности, јер до сада нисмо имали такве податке објашњава Зоран Стевановић, историчар и члан Одбора за обележавање годишњица, јубилеја и значајних историјских догађаја на подручју општине Алексинац. Стевановић објашњава како су поменути списи случајно пронађени. Наиме, својевремено је Никола Пашић тражио да се попишу све жртве за време окупације, односно, предузму мере да се та имена публикују, јер су до тада била непозната, и да се на једно место обелодане. Највећа гробница и највеће страдање било је у Горњем Адровцу у току фебруара и марта године, када је за одмазду због подизања Топличког устанка, бугарски окупатор из три наша села, Горњег Адровца, Доњег Сухотна и Гредетина, овде дотерао и ликвидирао 57 мештана ових села. Они су стрељани надомак Горњег Адровца, зна се тачно место, то је масовна гробница где су сви они сахрањени тих мартовских дана каже професор историје Стевановић. Општина Алексинац је преко свог Одбора за обележавање годишњица, јубилеја и значајних историјских догађаја, као и преко организације Уније бораца ослободилачких ратова, обезбедила средства да се имена ових страдалника и патриота упишу на овим спомен-плочама које се налазе на цркви Свете Тројице у Горњем Адровцу, све уз благослов епископа Нишког, тадашњег вршиоца дужности епископа Теодосија и, наравно, уз сагласност Завода за заштиту споменика у Нишу. О стрељању недужних становника Горњег Адровца и околних места у својој књизи Вронски у Адровцу пише и Стојан Јовић, наводећи да је то највеће зло на овом подручју које су бугарски окупаторе нанели у Првом светском рату. Топлички устанак је захватио и Моравски срез, константује аутор, и није било ту оружаних борби, али је изведена акција оштећења пруге Ниш Београд и кидања телефонских линија поред ње. За одмазду, бугарска војска из Ниша, 17. марта године ујутру рано, упада у Горњи Адровац и на лицу места убија све мушкарце које је затекла у селу. Седамнаест Горњоадравчана је скупљено и заједно стрељано у једној рупи на ивици села, према Гредетину, док су остале Бугари побили где су кога срели или сустигли. Остали су у животу само они, пише Јовић, који су благовремено успели да избегну у шуму. Према његовим подацима тог дана стрељано је 26 житеља Горњег Адровца (Јовић је тај број утврдио на основу исказа њихових потомака, примедба аутора), а запаљен је и извесан број кућа и помоћних сеоских зграда. Међутим, на том месту где је извршено масовно стрељање становништва нема никаквог обележја, што је неправда према жртвама, а и према млађим нараштајима који би чували успомене на своје претке. Посмртни остаци жртава су, углавном, сахрањени на сеоском гробљу, када су у питању Горњоадравчани, у кругу њихових фамилија уз написе на споменицима Пао од Бугара, Убише га Бугари. Списак страдалих лица у три године бугарске окупације на подручју Моравског среза чини 183 лица. Он садржи имена и презимена погинулих, место и време убиства, ко је починио и наредио злочин, има ли доказа о томе и примедбе. Документ је потписан 14. децембра године у Прћиловици од стране тадашњег начелника среза. Нинослав Миљковић

15 децембар 2017 АЛ новине 15 Трећа генерација алексиначких воскара Без промена и после пола века Свећа, једина ствар која нас прати читавог живота. Са њом се крштавамо, венчавамо, славимо славу, а на крају идемо и на онај свет. Палимо је пред иконом и без ње нема славе. Прослава рођендана без њих је незамислива, палимо је за живе (за здравље), а палимо у цркви и за мртве. Лако се пале, али тешко праве, и воштанице, а и оне од парафина. То нам и казује једини алексиначки свећар Војкан Стефановић, који је уметност овог заната наследио од оца, а овај, опет, од свог. Иако је завршио Вишу машинску школу, никада се није двоумио око свог будућег занимања, свог позива. Како сам каже, цео живот је провео у радњи, некада својевољно, а некада по казни. Док је био мали, волео је да се мота око дединих и очевих ногу док су они правили свеће, а касније, када је стасао за основе овог заната, кад год би имао лоше оцене, отац га је стављао у производњу. То му је, каже, била највећа казна, јер су се његови другови за то време играли. Међутим, како је цео свој живот провео у свећари, Војкан сматра да овај занат није захтеван, под условом да се цео поступак производње научи, само је проблем у отровним испарењима која се ослобађају приликом топљења сировине. Према Војкановим речима, скоро сви воскари имају проблема са плућима, јер парафин доста испарава. А када је реч о самом поступку производње, он се није мењао од када је Војканов деда Добривоје изучио занат и отворио прву радњу, давне године. Само је битно да сировина буде квалитетна, додуше, фитиљи су увозни, али зато парафина и воска има довољно и нема проблема код набавке. Многи се питају да ли је лакше правити воштанице или свеће од парафина, a како нам је Војкан објаснио, то је као да месите хлеб од белог или црног брашна, поступак је исти само је производ од воска скупљи. Један од проблема овог посла је и нестална потражња за свећама која током године варира. За време периода слава већа је потражња славских (великих) свећа, док је пред задушнице приметна продаја ситнијих. Око Нове године Алексинчани купују украсне и спиралне свеће, док потражња за рођенданским влада током читаве године. Међутим, иако је потражња за овим производом циклична, дневни пазар је добар на јесен и зими, док у летњим месецима скоро и да нема продаје. Такав случај није био док је деда радио, па и отац, али сада има доста и нелојалне конкуренције на пијаци каже Војкан. Тренутно влада варијанта ако ово могу да купим за динар, а да продам за два, у реду, иначе, неко да гута отрове, да ради на 40 или 50 степени, неће. Последњих двадесетак година нико није дошао да пита да учи занат. То је највероватније и разлог зашто се нико није интересовао за овај занат. А када је деда Добривоје учио занат код свог ујака у Крушевцу, то је било сасвим другачије. Тада је и више времена требало да се направи једна свећа. Поступак за прављење славске свеће је трајао и до осам сати, а Војкан сада машински то уради за пар минута. Деда Добривоје је ручно наливао свеће, тај посту- пак је наставио и отац Ратомир, познатији у граду као Лале Воскар, све до краја осамдесетих година прошлог века када смо модернизовали производњу и убрзали процес каже Војкан, који је породични посао преузео средином деведесетих година. Да се ни раније није могло живети само од воскарског заната, види се и у натпису на радњи. Пун назив радње је Радионица за израду свећа и погребне опреме Отац и син, иако се Војкан погребном опремом не бави већ петнаестак година. Додуше, када је деда прво отворио радњу у Крушевцу давне 1946, поред свећа правио је и лицидерска срца, а када је године преселио радњу у родни Алексинац престао је са тим. Отац је фирму преузео и он је упоредо са воскарством почео са погребном опремом. Ја сам са тим престао или беше прича нам Војкан. Оно што памте старији Алексинчани, како се свеће нису мењале, тако је и локал у главној улици задржао свој пређашњи изглед. Више од пола века на истом месту генерације муштерија купују свеће за разне намене, и у истом ентеријеру нови нараштаји пазаре славске свеће, као што су радили и њихови родитељи, пазећи да на свећи буде увек залепљена иконица свеца кога славе. А до када ће то остати тако? То ће време показати. Наредних петнаестак година сигурно хоће, док последњи алексиначки воскар не оде у пензију и на заслужени одмор. Милан Влајић

16 16 АЛ новине децембар 2017 Мирослав Војиновић, једини ћурчија у општини Награде за очување старог заната Када један одевни предмет, који је био саставни део сваког покућства, за пар деценија изађе из употребе и постане, у већини случајева, изложбени експонат, онда видите колико се друштво и сама култура одевања променила. То се десило и производима од крзна, конкретно кожусима. Како су се повукли кожуси, тако је и све мањи број занатлија који их праве. У Алексинцу је остао само Мирослав Војиновић који у ћурчијској радњи Тина 95 успева да овај вид уметности и даље чува од заборава. Са колико љубави он и даље обрађује крзна, могло се видети, док нам је са пуно жара у домаћинској атмосфери, уз кафу и ратлук, говорио о тајнама породичног заната. Како нам је Мирослав казивао, ћурчијски занат је у ову породицу ушао давне године, када се деда Ненад оженио ћерком ћурчије из Горњег Крупца, а како зет треба да помаже, он се временом латио овог заната и полако почео да помаже тасту. Касније је и отац Предраг нашао за сходно да помаже, а по повратку из армије, средином године полаже за ћурчију и добија потврду о регистрацији радионице у Горњем Крупцу. Отац је непрестано радио све до фебруара 1998, када радњу Мирослав преводи на себе и наставља породичну традицију, која ће се највероватније угасити за пар година када се буде навршио цео век ћурчијског заната у овој породици. Милетова ћерка је у неким другим пословним водама, па он не очекује да се она бави крзнарством. Овај занат није само обична производња, продукти ћурчијског заната су својеврсна уметничка дела. За ову делатност, како нам Мирослав говори, најважнији је ентузијазам и оно што вуче човека ка нечему лепом, односно од лепог ка лепшем. - Ја лично говорим у своје име, а преносим и оно што сам чуо од оца. После сваког завршеног производа, човек се осећа за један степен још распо- Прерада Биљна и хлебна штава у себи садрже само природне киселине и оне једноставно сва влакна у кожи надограђују и постаје још еластичнија него што је у самој природи. Могли сте да од једне козје коже одсечете траку ширине један милиметар и да вучете колико год хоћете, нисте могли да је откинете. Ова стара технологија морала је да престане јер сваки производ онда садржи ту киселину која не може да се неутралише. Она остаје у кожи, а испирање је недовољно. У новом начину прераде хемијским средствима основу чине мравља, сумпорна и остале киселине, уз додатак неколико базних једињења. Са новом технологијом, визуелно гледано, кожа јесте лепа, али сам кожух не може да траје више 20 година, јер њега сама киселина поједе. Нова сировина, када је реч о сировој кожи, јесте јефтина, али хемијска средства не само што су скупа, већ их нема ни од истог произвођача. Некада је најлакше било из Алексинца отићи до Мериме у Крушевац и купити све шта треба. Паковање је било тада другачије, прво пластична кеса, па у дрвено буре које је било шинама затворено и ту нисте имали разлога да одступања вршите ни за један посто од прописане количине која се додавала за штављење. Данас су, пак, увозници сви, декларација је преко декларације. Конкретно, мравља киселина меша се са водом и требало би да се сваки балон сада носи на анализу. Просто сипам колико треба за обраду, после 24 сата видим да нисам ништа сипао, сипао сам нешто што мирише на киселину, а није киселина. ложенији. Разлог је врло једноставан, то је, условно речено, пипкав посао који тражи да се погледа сваки шав како иде, како то лежи, како стоји и када се стане пред огледалом са завршеним производом, онда је мајстор задовољан - каже Мирослав. Етнографски музеј из Београда у сарадњи са Туристичким савезом Србије, пре једно десетак година, контактирао је Мирослава, а онда је кренула сарадња. - По њиховом наговору, прво сам урадио примерак за Етнографски музеј, а касније су и туристичке организације појединих општина почеле да се појављују. Након сарадње са туристичким организацијама Сокобање, Голупца, Кладова, сада долази и до неких категоризација, а долазе и неке награде и дипломе што је огромна сатисфакција за овај занат. У овим местима појављујем се са аутентичним предметима, а уз сугестије људи из туристичких организација и етнографског музеја освајам прва места у категорији за очување старих заната, што мени прија као човеку, а и као

17 децембар 2017 АЛ новине старом занатлији - са поносом нам говори Мирослав. Што се тиче профита, ту влада заблуда. Велики профит у кожарској индустрији и у старој Југославији, па и у Србији не може да се оствари због спорог обрта капитала. Најспорији обрт капитала је у кожарству јер се набавка сировине врши у току пролећа, комплет прерада је у току лета, а реализација, коју сваки занатлија очекује, тек је у току јесени. Многи се питају шта све подразумева ћурчијски занат. То је набавка сирове коже, штављење исте, да се као финални производ добије кожа, од које се, касније, шију кожуси и шубаре, што је и основна делатност овог заната. Број оваца је сигурно опао за 95% у свим селима на територији наше општине, али и поред тога сировина није проблем. Ја сам једини ћурчија, па је има довољно. Проблем је прерада. У оно време, када је било доста сировина, она је била страховито скупа тако да знам да ми је отац увек говорио, Синко, буди задовљан уколико ти неко донесе три коже, две њему да урадиш бадава, а трећа када теби остане, ти ћеш имати доходак сећа се Мирослав и додаје То је било зато што се тада радила природна штава, такозвана биљна и хлебна штава. Врло једноставна, али, одговорно тврдим, веома квалитетна и дуготрајна. Са појавом и начином прераде са хемијским средствима процес производње је једноставнији, лакши и бржи, али квалитет коже је краћег века. Највећи проблем свих занатлија је обртни капитал. Срећан сам што сам наследио основна средства као што су каце, бачве, машине, конац, репроматеријал, тако да могу несметано да радим, а уз пуно рада може да се обезбеди проста репродукција. У оно време кад се радило природним средствима, без 15 дана штављења нисте могли да добијете кожу, а сада за недељу дана можете да добијете уштављену, у коморама осушену и обојену кожу. Ја и даље кожу сушим природним путем током лета, јер су инвестиције за подизање сушара и набавку машина за обраду огромне прича нам Мирослав и Кожух Кажу Кожа је лек, није лек него једноставно држи константну температуру и када се стави на тело она одржава ту температуру. Она дише све док је имате у кући. Једноставно, поред сваке длачице постоје поре које се загревањем шире, а на хладноћи скупљају и затварају говори Мирослав. Некада су главне муштерије ћурчија били људи са села и није постојала кућа која није имала кожухе. Они су им били потребни и лети и зими. Међутим, етно ресторани се тренутно највише интересују за куповину кожуха, затим ловачка удружења, а у последњих пар година ловци су ти који због хладноће купују кожухе. Наравно, мећу муштеријама су и лекари, стоматолози, адвокати, односно сви они који раде у климатизованим просторијама, а упознати су да тај производ држи константну температуру тела. 17 додаје да постоје нове машине за шивење, али да он и даље ради на оним које је наследио, које датирају са почетка двадесетог века, а неке и са краја деветнаестог. Мирослав, такође, тврди да су игле које је наследио са тим машина квалитетније од нових, а сигурно и да боље шију. Конац је такође врло битан. Некада смо имали конце за које смо знали да је то памучни комбинат Врање и идете само на дебљину конца, а сада узмете конац, па, иако пише памук ви видите да га сама игла кида жали се Мирослав и процењује да, када је реч о самом процесу шивења, у зависности од вештине мајстора, за један етно кожух у пуном капацитету, потребно је пар дана шивења. Што се тиче овог заната, Мирослав тврди да ту нема савршеног мајстора. Постоји занатлија који може да направи финални производ, постоји онај који може да преправи или окрпи стари да изгледа као нов, али нико није савршено задовољан својим успехом. Настојаћу, све док могу, да радим на овај начин, а најсрећнији бих био када би се појавио неко са жељом да настави овај занат, међутим, нема таквих и сви беже од овог заната завршава причу наш саговорник. Да би се видело где се данас налази ћурчијски занат, треба само увидети чињеницу да, када је Мирослављев отац регистровао радњу, пре шест и по деценија, она је била 13 у Алексиначкој општини. Сви су они имали посао и радили пуним капацитетом. Данас се све то свело на само ову ћурчијску радњу. М. Влајић

18 18 АЛ новине децембар 2017 Kристина Пајкић добитница награде Душан Дука Јовановић Мој лик је саткан од чисте емоције Играјући Девојку у представи Рубиште Нинослава Ђорђевића и редитеља Кокана Младеновића, а у извођењу ансамбла Шабачког позоришта, млада глумица Кристина Пајкић се већ на самом почетку своје каријере сусрела с изазовима глумачке професије и по свему судећи успешно их превазишла. За храбро и катарзично понирање у свој лик Кристина је добила награду Душан Дука Јовановић, која се на Фестивалу првоизведених представа додељује најбољем младом глумцу. Њена Девојка је комплексан лик жељан искрене љубави, али она у малограђанској средини у којој је живела доживљава само разочарење и понижење. Фото: Марко Миладиновић Шта Вама представља ова награда? Ова награда је пре свега велика одговорност и велика част, али и потврда мог рада, љубави према глуми, као и мотивација за даље. Рубиште је доста динамична представа. Колико Вам је помогло плесно искуство и да ли се ту, можда, крије тајна вашег успеха у овом комаду? Ја сам неко ко се целог живота бави плесом и вероватно ми је то олакшало тај физички део посла. Све остало је чиста емоциа. У којој мери је Ваш лик традиционалан, а колико савремен у смислу тематике саме представе, пошто лик Девојке има врло трагичну судбину? Мој лик је заиста потресан и најтежи за рад у емотивном смислу. Када уђете у такав лик, ви га, просто, доживљавате и ван сцене, на улици, код куће, јер вам је потребно неко време да бисте ушли у ту суштину, у срж. Једноставно не можете да се отргнете од такве суровости и изопачености која постоји међу нама. Заиста јесте било тешко, али сам опет, с друге стране, срећна и сваки пут кад станем на сцену у улози Девојке, играм је заиста из срца. То је, ипак, мој посао. Како ваши вршњаци реагују на Рубиште? То, можда, по својој тематици и тежини није представа за младу публику. Чула сам разне коментаре о представи. Моје друштво је гледало, наравно, и пратимо једни друге. Мислим да млади апсолутно треба да погледају Рубиште, јер, када се мало окренемо око себе, видимо да то рубиште постоји и око нас, а можда код неких и у њима самима. Представу треба да погледају сви и да после ње размисле о свему што су видели на сцени, а можда сличне ствари гледају сваки дан и у свом окружењу, па да покушају да их промене. Југ Радивојевић вам је био професор, а сада сте радили и са Коканом Младеновићем. Колико млади глумци могу да науче од редитеља са таквим реномеом? Мислим да је то велико искуство. Имала сам ту срећу и да радим са Југом, осим што ми је био професор, а сарађивала сам и са Никитом Миливојевићем, сада са Коканом Младеновићем. То су људи од којих може да се научи много, јер свако од њих има другачији приступ раду. Али, велика је школа била са сваким од њих. С друге стране, не треба заборавити да је најбитнији, ипак, рад на себи. Има ли позориште у данашње време своје поклонике међу млађим генерацијама? Поред позоришта, одређено искуство имате и на филму. Какве утиске носите са снимања? Ја верујем да има, и увек ћу веровати. Позориште треба да живи, јер то је жива реч, и то је нешто што никад не би требало да престане да постоји. Што се тиче филма, имам и ту мало искуства, али се то не може поредити са искуством које имам у позоришту. Када бих сад морала да бирам, не бих могла да се определим за једно или за друго. Различит је начин рада, али је свакако велико искуство рад и на сцени, као и пред камерама. Волела бих у будућности да радим и на филму, и у позоришту. А. Бранковић и Н. Миљковић

19 децембар 2017 АЛ новине 19 Предраг Ејдус у интервјуу за АЛ новине Никада нисам био депресивнији Младић од седам деценија ове речи можда најбоље описују Предрага Ејдуса на сцени, доајена српског глумишта и припадника угрожене српске елите. На Фестивалу првоизведених предства у Алексинцу гледали смо га у комаду адекватно и симболично названом Хор бечких дечака, у адаптацији и режији Ирфана Менсура. Иако превасходно комедија, ово позоришно остварење подсећа да у друштву постоји једна заборављена генерација, којој није лако да се снађе попут младих нараштаја, а ипак се очекује да буде корисна и друштву и сопственој породици. Публика у Алексинцу и, вероватно свим градовима где је игран комад, смејала се несрећним околностима Аце и Вулета, средовечних људи које су егзистенцијални проблеми одвели у аустријску престоницу. Међутим, реалност која је на сцени представљена у трагикомичном руху, у стварности има све мање комике, а она која односи превагу управо је трагедија. Друштво у којем живимо неисцрпна је инспирација за уметнике и овако друштвено ангажовани комади постају доминантни у позоришним репертоарима, али је, по речима нашег саговорника, у реалности, нажалост, све мање оптимизма. Ликови у овом комаду, иако већ у озбиљним годинама, уточиште проналазе ван граница. Тога све више има у реалности и чини се да је решење свих генерација исто, али се превасходно прича о млађој популацији, док је ова о којој ви проговарате углавном игнорисана. Јесте ли размишљали шта то њих нагони да се отисну у бели свет, иако их, као што видимо у овом комаду, све време прати носталгија за државом у којој су провели велики део свог живота? Па ово је заправо комад о транзицији. Једно су били гастарбајтери који су одлазили педесетих, шезедесетих и седамдесетих година, а друго ови који су отишли у једном трагичном тренутку те дивљачке приватизације и периода када смо банули из једног релативно, данас када се погледа, Перикловог доба. Говорим о правима радника, о њиховој релативној безбедности, равноправности, у једно неоробовласничко време транзиције. Поготово су трагичне судбине управо оваквих људи који су већ негде пред крај радног века, али нису још зрели за пензију и њихов положај је неупоредиво тежи од положаја млађег света, који би, евентуално, још могао нешто да започне. То је неки њихов последњи трзај и могућност да нешто мало зараде за ту своју заслужену старост. Односно, старост релативно безбедну и безбрижну, што је овде апсолутно немогуће. Имамо читав један слој људи који је поштено радио и одједанпут се нашао нигде. Покрадена им је младост, покраден им је живот, остали су социјално дубоко угрожени и зато мислим да је у комаду тај помак према старијима много драматичнији него да су у питању млади. И што мој лик каже у једном тренутку Запад тражи младу крв, а не овакве старкеље као што смо ми. Чак ни радницима на Западу није као што је било. Чињеница у време док је постојао Совјетски савез, ови на Западу, радници и уопште радничка класа, управо због идеолошких разлога, живели су у неким демократским, социјалдемократским

20 20 АЛ новине децембар 2017 режимима, где су постојали синдикати и где је живот био релативно пристојан. Оног тренутка када је пропао комунизам, тај исти радни слој и на Западу је постао обесправљен, можете мислити онда како је са емигрантима. Ликови које тумачимо немају појма до које мере је то сурово и упадају у један страшан свет. Ваши јунаци ипак схватају да је слика о том неком обећаном свету илузорна, колико ту има истине? Има јако много примера тога. Није то више онај елдорадо који је био и то из много разлога. Можда још евентуално Канада, нордијске земље, делимично Аустралија, али Европа и Америка то апсолутно нису. Имате јако велики број људи, поготово ових који су отишли у последње време, који су на неки начин разочарани. Они много теже успевају да дођу до онога што су, у социјалном и материјалном смислу, сањали или желели. У свом окружењу имам доста пријатеља Дупло голо Ликови у комаду, осим што су израбљивани од свих тих тамо шефова и неких власника, притом имају и свог пријатеља (Бода Нинковић, прим.аут), такође, отпадника, који мисли да је паметнији од тог западног света, али не може да превари Аустријанце и странце него је нашао своје земљаке и то је дупло голо, иако су пријатељи он живи на њихов рачун. Они покушавају да се бране хумором и да се зезају на сопствени рачун или на рачун тих истих, наводно глупих, Аустријанаца, глупих странаца, не знајући да су и они у исто тако трагичном положају. Ту је у ствари тај трагични спој између њихове судбине и времена у коме живе и ту нема излаза. То је сурова и туробна слика времена у коме живимо и то је отприлике прича о којој смо желели нешто да кажемо. који су отишли негде крајем осамдесетих у Америку, Француску, па и Немачку, успели су делимично, али се нису одлучили да остану тамо, напротив вратили су се. Можда су нечија деца остала, али не сва јер је тамо школовање ужасно скупо и страховито је тешко. Чак, то је сад већ питање нашег менталитета, има јако много света, који је отишао да живи и ради у једној средини, али не научи добро језик, има отпор према правилима, а покушава да се инкорпорира. То је један сукоб који се врло често дешава. Имао сам прилике у Чикагу да упознам човека који живи тамо четрдесет, педесет година, а још не зна довољно добро енглески језик, не познаје сам град и онда кад то видите запитате се да ли је могуће да неко дође и жели да успе у тој земљи, а не прихвата ни њихов начин живота, чак нека основна правила, већ покушава да гура нека сопствена, то је једноставно немогуће. Вероватно је тај отпор узрокован страхом и жељом да се у туђини сачува идентитет?! Наравно, не дешава се то само нашем народу и нашој нацији, већ многим другим. Има много етничких група које живе у неким енклавама, друже се међу собом, не инкорпорирају се и наравно не успевају да напредују. Тога ће бити све више, то је огроман проблем. Е сад, шта ће бити са Европом, то нико не зна, али је чињеница да то више одавно није неко обећано место. На крају крајева, неке државе беже из Европе управо плашећи се тог огромог света емиграната. Сваки трећи Летонац живи у Лондону, а притом тај свет ради за много мање паре и они су огромна претња за њихов систем. Погледајте шта се дешава у источним и бившим источним земљама, све то рађа фашизам, екстремне десничарске партије и огромну напетост која се догађа у Европи. То не дотиче овај комад, али све то има неке референце и неке асоцијације на оно у ком времену живимо. На крају, Ваш лик одлучује да се врати у Србију и да се учлани у политичку партију. Такав сценарио је изгледа један од најприхватљивијих?! Дефинитивно је јасно да данас, ако хоћеш овде било шта да успеш, мораш прво да си члан, друг члан, по могућству неке руководеће странке. Наравно, било је тога и раније и то је оно што је најтрагичније. У таквом дељењу карата ми имамо владавину најгорих. Ово је оно што се на латинском зове какистократија или владавина најгорих. Са неком носталгијом се сећам времена медиокритета, јер медиокритети су још нешто и знали. Мој син је професор на Политичким наукама и каже да су 90% студената, који уписују политичке науке, већ чланови владајуће партије. Дакле неки родитељи су рекли, чекај хоћеш да се бавиш политиком, је л си ти нормална, како можеш да се бавиш политиком, ако ниси негде члан. То је сада дефинитивно јасно, ми имамо ту партократију, која је узела маха и ту су такве манипулације које доживљавамо из дана у дан, а то заправо доводи до једног једноумља и људима у суштини више није битно у каквој држави живе и колико је та држава правна, праведна... Дакле, присутна је једна поданичка атмосфера, ми немамо више грађане. Било је тога и раније, ако хоћете и у комунизму и у социјализму, руководећи људи су, такође, били и морали да буду чланови партија, али то су били најбољи људи. Они су још нешто и знали, од културе, преко привреде. Онда се то полако осипало. Ми смо сада земља која у просеку има највећи број доктора наука, а знамо ми сами како се до тога долази. Све је до те мере срозано да се онда питаш, а зашто уопште учити школу, зашто бити поштен, чему уопште правна држава, чему владавина права, одвојеност судства од извршне власти, где је питање порекла имовине, лустрације, то су све кључна питања која су неопходна за развитак једног друштва. То огромном број људи више не представља никакав проблем, они сматрају да је све то нормално и да то треба подржавати и ћуте. Само се упиши, ако имаш довољно пара за корупцију и мито, ти си на коњу. Рекли сте да је политика ушла у све поре нашег друштва, у оном најнегативнијем и најизопаченијем смислу. Шта је са позориштем, да ли је и тамо присутна? Јесте на неки начин, пре свега, када је реч о руководећим кадровима. Нажалост, веома велики број културних институција, па и позоришта, на руководећим

21 децембар 2017 АЛ новине 21 Фото: Хаџи Миодраг Миладиновић местима има људе које поставља владајућа странка. Често су то некомпетентни људи, у неким случајевима потпуно изненађујуће ињоранти, који воде озбиљне културне институције и то је наравно погубно. С тим што није баш у свим позориштима тако. Нека се изборе да имају људе који се нешто разумеју, али ту постоји један други проблем. Организација наших позоришта је, нажалост, потпуно превазиђена. Ми смо давно морали да уведемо један другачији систем који свуда у свету постоји, а то је да се тотално укине тзв. стални радни однос у театрима, јер то је нешто што укида компетенцију. Дакле, овај начин сталног радног односа у уметничким институцијама, посебно позориштима, доводи врло често до тога да су ансамбли прегломазни, да имате једну велику дискрепанцу (несклад) оних који раде и оних који не раде, једно велико изједначавање талента и неталента, рада и нерада и то је погубно за позориште. Очигледно је да се власт не бави тиме, а морала би. Имали смо Национални савет за културу који је основала држава, а који ниједан од министара није консултовао. Био је то скуп врло талентованих људи из свих области науке и они су давали врло озбиљне предлоге, али су сви министри који су били на власти једноставно игнорисали тај скуп умних људи. Власт их доживљава као супарнике и непријатеље, на крају крајева, јер жели да и даље одржи контролу. Не допушта никакву аутономију тих институција. Да не говорим о средствима која се овде одвајају за културу. Кад узмете време комунизма, па чак ако хоћете и Милошевићево време, то је огромна разлика. У време Милошевића одвајање за културу је било преко 6%, данас је 0, 6%. Рекли сте да су у оно режимско време људи на руководећим местима бар нешто знали, имали су неко образовање и неку одговорност и средства информисања су била озбиљнија. Ови данас, рекло би се, веома мало читају, а и ако читају, углавном се информишу преко неких таблоидних листова. Знам, питање је да ли их читају или они дају информације и учествују у тој манипулацији која је застрашујућа. Мислим да такав однос према медијима није постојао чак ни у најстрашније Милошевићево време. Ви сте имали и одређене слободне медије, додуше убијали су новинаре и гушили их, али су они постојали. У суштини ми живимо у једном времену постистине, оно што зову posttrue и то је један глобални проблем. Према томе, шта је истина, шта је лаж, потпуно је неважно. Ви данас, као врло одговорна личност, можете да изјавите нешто, а да после пар месеци кажете, па нисам ја то рекао или нисам ја баш то тако мислио. Невероватних ствари има. То је, пре свега, основно вређање интелигенције, и нације и појединаца и интелектуалаца, али, нажалост, чак и та интелектуална елита постаје све јаловија, јер обично кажу да су интелектуалци кварљива роба. Бојим се да живимо у једном врло тешком времену и да се људи повлаче. Не знам, мислим да никада нисам био депресивнији, него у ово доба. Било је и ратова и побуне, имали смо жељу, амбицију да нешто мењамо, да уведемо неку демократију, да уведемо грађанско друштво, а ми смо све удаљенији од тога. И на крају, учествовали сте на многим фестивалима, како оцењујете овај алексиначки? Први пут сам на овом Фестивалу. Знам да је Фестивал са овом темом почео својевремено још у Параћину и сећам се да је то била добра идеја и да је ту било јако добрих комада. Наравно, сваки фестивал је успешан онолико колико у основи има добру идеју и да то не буде тек онако нека скупина само да би се нешто одигравало. Треба да има неку мисао и да, под један, преферира одређени број аутора, а са друге стране и неки тип публике који ће почети да промишља на начин како се презентују ти нови комади, нове теме... Увек те праизведбе, у сваком од тих комада, без обзира да ли их пишу велики писци, осредњи или млади доносе нешто ново и то је увек згодно за проматрање, за промишљање, за анализу. Наравно фестивал мора да има подршку шире заједнице, али да има и подршку публике, а видите да су сале овде пуне и то је добро да у једном малом провинцијском граду имате толико публике на представи. То сам доживео сада и у Ужицу на фестивалу, ту је јагма за карте, али тај фестивал траје већ 26 година. И то је публика којој сада не можете да продајете рог за свећу. Није она публика која има неки беневолентан однос, не, то је једна већ софистицирана публика која зна да прави разлику између вредних ствари и неких осредњих и баналних ствари. Тако да је то врло добро, значи диже се неки ниво гледалаца. Ј. Радовановић и Н. Миљковић

22 22 АЛ новине децембар 2017 Мирјана Карановић у представи Ново дова на Фестивалу ПИП Ово је време у коме је тешко живети Представа Ново доба београдског Битеф театра и сарајевског АРТ ХУБ-а кроз суморну и опору, али до сржи искрену причу отвара, за народе на овим просторима, актуелна и увек болна питања транзиције, револуције и еволуције након вишегодишњег ратног превирања у коме су и победници и поражени на неки начин остали жртве, осакаћени и отупели за било какву емоцију или емпатију. То ново доба сви очекују, а оно никако да дође. Кроз неколико прича о односу и суживоту радника и капиталиста, оних који су у рату све изгубили и других који су се од њега обогатили и дошли до одређених позиција моћи, ова друштвено ангажована представа показује и бескрупулозност система, урушавање основних вредности породице, школства, културе и других институција, како се продају идеали и морал зарад позиције у друштву и профита... Нико у тој трговини није поштеђен, питање је само колико је свако од јунака спреман да се потчини. Хоће ли се сломити и прикључити већини губећи свој идентитет, остати у мањини верујућих, обесправљен и унижен или, пак, отићи. Дилема је ту и лебди не само над Бошковићевим и Мустафићевим јунацима на сцени, већ и над гледаоцима, које упозорава да ово није привид стварности и низ измаштаних ситуација, већ реалност сама по себи, онаква каква заиста јесте, без улепшавања, над којом би сви требало да се запитају Како нам је? и Хоће ли нам заиста икада бити боље?. Ми смо пред публику и желели да ставимо неке свакодневне и актуелне теме, преузете из живота, које се могу чути на вестима или прочитати у дневним новинама, а које нису карактеристичне само за Србију већ за читав овај регион, каже Мирјана Карановић, која у представи игра две улоге. То је једна потпуна корумпираност друштва и, оно што је за мене најстрашније, непостојање наде да ће једног дана бити боље. Зато мислим да није проблем када се једна породица распада или када људи траже неко своје место под сунцем, већ је проблем што не постоји ништа иза тога. Не питамо се шта даље, него се људи спасавају или тиме што постају зли, или постану део система и корумпирани, или, пак, умру. Чак и смрт се сматра неком врстом решења проблема објашњава драмска уметница. Говорећи о ликовима које у представи тумачи, Карановићева наводи да обе жене, и професорку каријеристкињу, као и успешну и моћну дирекорку, карактерише то да издају себе како би преживеле. Обе жене су, заправо, одустале од себе самих, од тога шта су некада биле и у шта су некада веровале и продале су ту своју веру за нешто конкретно. Жртве су пристале да направе договор са зликовцима. То је оно што ми овде данас радимо. Обични људи, да би преживели, праве дил са криминалцима који су близу власти или су, пак, у власти. Наравно, никад се за њих неће испоставити никакав рачун и они ће проћи с тим. Притом не мислим на неке убице или нешто попут тога, већ на оне који су манипулисали неким предузећима, отимали, лагали, имали купљене титуле. То су све ствари за суд, али код нас се, ето, тако живи. Емотивце је увек лакше савладати, наљутити или расплакати, јер они нису стриктно фокусирани на један проблем и један циљ. Њихова реакција можда је бурнија, али је искрена и из дубине душе. Жртве, с друге стране, не могу вечно да користе то као свој алиби и они, да би заштитили ту своју емотивну и рањиву страну, често прибегавају другој крајности постају агресори или бескрупулозне особе попут мојих јунакиња, сматра глумица. Не могу да се стално вадим на то да сам жртва и да ми то буде привилегија. Тиме само дајем себи алиби да због тога нисам довољно успешна у животу или Позоришта Која је улога позоришта у савременом друштву? Може ли оно заиста да промени било шта у друштвеном поретку или је за то касно? Није позориште нешто што треба да вас води кроз живот. Позориште је само позориште, ништа више. Не треба позориште да буде друштвени лидер и да ствара неко другачије окружење. Да ли је касно за овакве представе? Не знам, не зависи од позоришта. Од вас зависи. Разумем људе који ће да погну главу, али ја немам жељу да погнем главу и мислим да због тога не треба да ме осуђује нико. Исто као што ја нећу да осуђујем никог ко ће да се додвори моћнима да би му дете добило посао или због нечег другог. Исплати ли се данас поштено радити? Мислим да данас није лако никоме. Међутим, када радите, радите и трудите се страховито или деца уче, буду одлични у школи и онда то не буде ни на који начин награђено или немате ништа од тога, када најгори добијају најбоље, а најбољи ништа, то обесхрабрује. Није ствар у томе што је тешко, сећам се кад сам била мала, живели смо сиромашно, али је било то ако радиш, ако си вредан, ти ћеш полако, миц по миц, нешто да стекнеш. Е тога данас нема. Ми немамо наду. Али то не зависи од позоришта. Волела бих да зависи и да можемо нешто да урадимо, али не зависи. сам несрећна. Онда та особа иде у другу крајност, у освету, да наплати то своје незадовољство, да покуша да се изравна и направи неки баланс, али онда повређује друге. То је један ланац жртва-агресор, жртва-агресор, жртва-агресор, и то на оном људском плану, не на историјском, где стално видимо да жртве

23 децембар 2017 постају агресори напомиње. Она додаје да је у данашње време, са таквом поделом моћи, изузетно тешко живети, али је још теже наћи мотивацију и веру у боље сутра, у ново доба. Имам година толико колико имам, живела сам у разна нека времена и за мене је ово време у коме је веома тешко живети. Деведесетих година сам веровала да ће бити нешто, да ће се нешто десити, а сада, више него икада, ја не видим шта би то могло да се деси осим неке конструисане лажне наде, попут мог лика који на крају каже време је да ствари крену на боље. Мислим да, у ствари, ништа не иде на боље. Мада, постоје људи у овој земљи, можда су они и у већини, који верују или барем говоре баш нам је добро или биће нам боље. Не знам да ли ће ова представа ускоро да АЛ новине Екипа Фото: Хаџи Миодраг Миладиновић буде застарела, јер ће нам стварно бити боље или ћемо да је играмо и да сваки пут кажемо како се све то овде заправо дешава. Мислим да је страшно почињати живот и каријеру у оваквим околностима и стварно се дивим младим људима У представи Ново доба, чију режију потписује Дино Мустафић, а сценарио је по мотивима збирке есеја Радници и сељаци хрватског филозофа Виктора Иванчића написао Вук Бошковић, играју Мирјана Карановић, Борис Исаковић, Ермин Браво, Снежана Богићевић и Славен Дошло. што уопште имају неку идеју шта ће бити са њима, да ли ће отићи негде или ће остати овде. За то је потребна ужасна храброст истиче глумица. 23 Таквих периода је било одувек и у нашој, али и у историјама других народа, штета је само што из те историје ништа не умемо да научимо, наглашава Мирјана Карановић и подвлачи да су у таквим временима они најгласнији увек страдали зарад промена, док су други, једноставно, покушавали само да преживе. Ви увек имате више слободе у глави него што је имате око себе. Репресија је увек рађала слободоумне мисли и пркос с једне, а покорност с друге стране. Знате, ниједна тиранија не може бескрајно да траје. Сећам се деведесетих, мислила сам да ће ратова бити стално, па се то некако завршило. А кад је све то прошло, мислила сам да више никада неће доћи време у коме ће постојати страх и у коме ћемо се плашити нечије критике или подсмеха наводи Карановићева. Крај комада на један циничан начин провоцира публику и оставља отворено питање будућности друштва и појединца у њему. Моја јунакиња се на крају потпуно предаје, отупела је за све емоције и нема више саосећања, а питање Хоће ли нам бити боље? у њеној интерпретацији гласи Хоће ли мени бити боље?. То је оно што је сада циљ њене борбе, да њој буде добро, да коначно успе поручује наша саговорница. - Крај је циничан. Ништа ту неће бити боље, а ми видимо да је та жена заправо отишла у једну баналност и површност, неће да се бави више ничим, нити више има саосећања према било чему. То биће нам боље, биће добро, биће добро за њу. За њу и за такве као што је она, који су бескрупулозни, који иду кроз живот и не размишљају о томе да ли ће неко да буде повређен. То јесте једна провокација са сцене, јер ми нисмо желели ништа да саопштавамо у смислу биће заиста овако или неће бити, треба да се побуните или тако нешто, већ смо дали један коментар за који се надамо да ће можда некоме нешто да значи закључује Мирјана Карановић. Адриана Бранковић

24 24 АЛ новине децембар 2017 Нинослав Ђорђевић, писац драмског текста Рубиште је прича која се тиче свих нас Свако озбиљно и друштвено одговорно позориште дужно је да нас суочи са стварношћу онаквом каква она јесте, без улепшавања и ублажавања истине и без повлађивања било коме. Иако од позоришта не можемо очекивати да све проблеме реши или да понуди готове одговоре на постављена и нимало лака питања, само отварање болних и непријатних тема и суочавање са њима важан је корак за сваку заједницу. Човек као несавршено биће, саткан од светлости и таме, јин и јанг, полазиште је и крајње одредиште сваке уметности, па и позоришне. Сва она превирања у њему, сукоби које води са самим собом и са другим људима, моралне дилеме, одлуке које доноси и грешке које прави, несавршености и слабости са којима се суочава, основ су доброг позоришног комада и непресушна инспирација драмског писца. Такав један комад написао је и Нинослав Ђорђевић. Његово Рубиште мрачно је и сурово место које крије трагичне судбине својих јунака, несавршених људи, непознатих, али са проблемима сличним нашима. То Рубиште чине људи пред којима затварамо очи и окрећемо главу кад их сретнемо, заваравајући тако себе да они не постоје, да нису део заједнице или да су њихове муке невидљиве. Дубоко емотивна и потресна, ова драма нас позива да се осврнемо око себе, да завиримо у неосветљене улице и напуштене махале, јер и тамо, у том тамном вилајету, неки људи вапе за животом и моле да им се помогне. Текст представе Рубиште инспирисан је истинитим догађајем из околине Великог Градишта, потрагом за изгубљеним дететом. Ипак, ово није документарна драма, већ својом симболиком и поруком коју шаље превазилази оквире локалног и постаје универзална прича о односу деце и родитеља, породици, мушко-женским односима, трпљењу, патњи и страдању. Како су један стварни догађај и прочитани новински чланак о њему прерасли у озбиљан и слојевит драмски текст? Тешко је говорити о самом настанку драме. Ја сам текст почео да пишем у лето године, а завршен је годину дана касније. Шест година покушавам да натерам редитеље да прочитају тај текст. Веровали или не, у Србији је најтеже натерати људе да прочитају драмски текст. Свакако, човек нешто мора да проживи у животу и нешто да му се деси да би могао о неким стварима да се изрази на било који начин. До тог лета ја сам проживео неке ствари у животу, које су, верујем, припремиле тло да тај догађај послужи као полазиште за драму. Ради се о томе да сам видео текст у новинама о нестанку детета. Мајка је пронађена крвава негде на путу, док детета није било. Следећих месец дана стално сам уочавао ту причу у црној хроници. У једном тренутку сам се запитао колико је том детету живот морао бити тежак и лош, па сада као мртво или нестало не дозвољава тој средини и тим људима чак ни да му тело нађу. У том тренутку су кренула да се отварају и друга питања и да се нижу приче које сам раније чуо. Из тог неког мог револта према свему томе почело је да настаје Рубиште. Којим поступцима сте се служили и како сте све те различите приче укомпоновали у један текст? Рубиште је, заправо, настало из прва три иницијална монолога Слободана, мајке Драгице и оца Славише. Од тога је у представи остао један део уводног Слободановог монолога и мајчин монолог, док је очев монолог избачен. Полицијска истрага је само један драматуршки трик. Суштина драме није у тој истрази, јер то није трилер у коме ви откривате убицу. Поготову што ми ни дан-данас не знамо шта се десило са тим дететом из реалне приче, пошто је мајка прво осуђена па ослобођена, а на месту злочина након годину дана пронађена је само лобања. Дакле, истрага је само трик да бисмо ушли у све те животе, попут драматургије Твин пикса. И тамо је убиство Лоре Палмер послужило да се уђе у те поремећене односе који се крију иза идиле једног планинског места. Тако је и данас у Србији. Ви одете на неко место и кажете јао што је лепо или како је природа лепа. Да, природа је лепа, али људи и не толико. Стварни догађај, који је послужио као иницијална каписла за настанак драме, одиграо се у источној Србији. Ипак, ви тежиште радње пребацујете на југ, у околину Ниша, и ту градите читаву причу. Зашто сте се одлучили на такав потез? Нисам сместио радњу баш ту где сам је сместио зато што сам имао предрасуде према том крају, већ зато што је то средина коју ја, као Нишлија, познајем. Тај догађај, нестанак дечака, десио се тамо где се десио,

25 децембар 2017 али ја нисам желео да почнем да пишем причу о крају и менталитету који не познајем. У овом нашем јужњачком дијалекту волим и то што је језик ужасно директан, нема ту обмана, а мржња и љубав се одмах виде. Међутим, како прича одмиче, уочава се да нису само југ и јужњачки менталитет присутни у комаду, већ је слика много шира и може се рећи да обухвата читаву Србију. Нису моја искуства дошла само из места у коме је смештена радња, већ је цео комад нека врста мелтинг пота различитих искустава. Страшно је што је 90 посто прича из овог текста истинито. Ти људи стварно постоје. На пример, кад сам служио цивилно војску, упознао сам човека који ми је био инспирација за Драгана. Он је мени испричао шта је урадио својој девојци, колико је мушкараца натерао да се изређају на њој, а онда је на крају констатовао како је она курва. Станика је, с друге стране, лик коме намерно нисам променио име. Имао сам прилику да је видим, то јесте прави лик из неког дела Достојевског, право јуродиво створење. Живела је у амбару старе куће мојих рођака са АЛ новине мајчине стране, била је насмејана и носила је жуту мараму усред села. Била је таква вероватно због тога што више ниједно зло, ниједна мука, нису могли да је дотакну. Такође, топоними који се овде помињу заиста постоје. Можда сам измислио неколико имена, али већина их је стварна. И они су сакупљени из читаве Србије и нису везани само за Ниш и околину. Редитељ Кокан Младеновић је у одређеној мери прекомпоновао текст за сцену. Какве су биле његове интервенције? Не мислим да је Кокан много мењао и прекомпоновао. Једна линија је осушена драматуршки, али сам ја и писао текст са идејом да сваком редитељу оставим мало слободе да комбинује монологе и поиграва се тиме. Дописана су три или четири монолога, нешто сам ја дописао, нешто он. Не видим да је суштина мог текста измењена. Али да, крај јесте другачији. Мој крај можда дозвољава одређену врсту катарзе, а Кокан је кроз драматуршки поступак, који је спровео, онемогућио ту катарзу и тиме још више притисао публику том муком и тим црнилом. Он публици једноставно није дозволио да се до самог 25 краја ослободи тог мрака, док ја у тексту ипак нудим неку врсту искупљења. У којој мери је ваше Рубиште, мрачно и сурово, симбол данашњег друштва и система у коме живимо? Док пишем, не мислим да, бар у зачетку, правим неке велике метафоре. Оне, просто, дођу саме негде успут. Али опет, када неко пише, сем ако није скрибоман и ужасно заљубљен у себе и у своје мисли, он никада не пише само оно што се њега тиче. Искрено, мислим да се ова прича тиче не само краја у коме сам се родио, већ и читаве државе. Чуо сам коментаре гледалаца из Сомбора, Новог Сада, који су ми говорили да је то и њихова средина када се мало зађе од онога што се на први поглед види. Има и људи који мисле да је ово претерано и да то нисмо ми. То је класичан систем одбране, када не желиш нешто да прихватиш и да се суочиш са неком истином, онда је лакше рећи да су то неки други људи. Однос деце и родитеља је посебно у данашње време, када је породица као основна ћелија једног друштва угроженија него икад, веома интригантан. Шта је Вас навело да управо то узмете за основу своје драме? Одговор на то питање није баш лак. Ја, поред глумачког, имам и редитељско образовање, пишем, и кроз све то чиме сам се бавио од 17. године провлачи се та тема, однос родитеља и деце. То је нешто што можда ја у друштву уочавам као суштински проблем или сам га кроз своје животно искуство тако доживео. Тај однос деце и родитеља је однос онога што је прошлост и онога што је будућност, и тај однос је константно проблематичан. Ми не допушта-

26 26 АЛ новине децембар 2017 Народна традиција и веровања Значајан сегмент комада чине традиција и народна веровања, који су уткани у готово сваки лик. То колективно несвесно, које је сачувано кроз генерације и које преносимо с колена на колено, одређује и нас на неки начин, иако тога често нисмо свесни, истиче млади глумац. Сетио сам се, рецимо, и то се помиње у комаду, како сам стално слушао мајке и бабе да говоре својој деци за било какву глупост арам да ти је. Као дете нисам знао шта то значи, а тек кад сам дошао на академију, професорка која је докторирала језик и јужњачке дијалекте објаснила ми је да је то турцизам и да значи нек ти је проклето. Ако су речи заправо наше опредмећене мисли, које носе и преносе неку енергију, то значи да ми стално кунемо и проклињемо генерације које долазе. И данас, када видите да дете падне на улици, родитељ уместо да га подигне и утеши, он га грди зато што је пало објашњава Нинослав Ђорђевић. мо нашој будућности да нас превазиђе. Декларативно кажемо да желимо да наша деца буду боља од нас и да напредују, али нисам сигуран да у поступцима постоји доследност до краја. Можда је такво размишљање производ патријархата, који је код нас у неким срединама и даље актуелан. У мом комаду постоји реплика у којој отац каже како овде он треба да се поштује и да буде први, а Јапанац га пита зар дете не би требало да буде прво. То је питање које и ја постављам свима онима који гледају представу или читају текст: Зар дете не би требало да буде прво? Прво дете, па онда све остало. Када успоставимо ту везу да нам је дете, односно наша будућност најбитнија, онда ћемо и ми бити срећнији. Ви данас имате ситуације поремећених породичних односа на свим нивоима и у свим могућим правцима, али мислим да увек почиње од оног ко је родитељ. Генерацијски јаз је увек постојао, али се чини да су последњих година ти односи још затегнутији. Какво је Ваше мишљење о томе? Ја не волим ово време у коме живимо. Још од педесетих година прошлог века кренуло је да се формира потрошачко друштво. Да би се створио потрошач, ви стално морате да пумпате његов его. Баш зато данас, у години, имате једну цивилиза- цију егоиста. Када се прича о томе колико трају бракови, какви су то односи у породици, морамо да се запитамо како ће опстати брак двоје егоиста и како ће они моћи да живе заједно када су им сопствене потребе најбитније. Сви медији, цео свет говори ако купиш ово, бићеш овакав или ти си битан. Живимо у цивилизацији у којој свако мисли да је он најбитнији, нико други. Са таквом једном тезом и у таквој цивилизацији не можемо да очекујемо идиличне односе, породичне или било какве друге. Када човек почиње да схвата да није његов его најважнији и да је све пролазно? Кад его схвати. Мислим да је то индивидуално од човека до човека. Али чини ми се да его углавном доживљава ударе онда када почне да губи животну и физичку снагу, када се сужавају могућности да постанете нешто велико, јер вас је читав свет убеђивао да ћете то постати или сте ви сами имали илузију да ћете постати. Све је више људи који су незадовољни стањем у друштву и односима који у њему владају. Да ли је то наговештај да ће се нешто променити и кренути набоље? Не знам одговор на то питање. Можда све већи број неке интелектуалне елите то тако поима, али мислим да је таквих људи мало и да је њихов ментални склоп неподобан да би извршио револуцију каква нам је потребна. Можда се неке ствари промене, али да би се промениле, као што нас историја учи, бојим се да би морало да дође до неких великих ломова. Када се све то има у виду, шта би била порука Рубишта? Може ли се са једног таквог места, са таквог дна, побећи? Овај комад није дневно-политички и о свему овоме не мислим само на нивоу политике и власти. У свим областима ми смо мајстори да форсирамо незнање, примитивност... А да ли ја видим излаз? Мислим да на крају зависи од нас. Ако ви након ове, или сличних представа, одете кући и сутрадан живите свој живот на потпуно исти начин у смислу свесности да се, када се осврнете око себе, када видите да неки кабадахија туче своју жену или дете на улици, правите да то не видите или нећете да реагујете, да онда нема излаза. Али ако ви, након оваквих искустава, било у позоришту, било у животу, промените свој начин гледања и размишљања, онда имамо излаз. Излаз увек постоји, само је питање да ли ми хоћемо да га нађемо. А. Бранковић и Н. Миљковић

27 децембар 2017 АЛ новине 27 Кокан Младеновић о свом и нашем Рубишту Криви смо ми, а не они Једно је сигурно ниједна представа редитеља Кокана Младеновића никог није оставила равнодушним. Младеновић је познат по динамичним представама и адаптацијама, кроз које не пропушта прилику да изнесе мноштво критика на рачун целокупног друштва, као и да укаже на бројне аномалије које у истом постоје. Због своје спремности да у јавност изнесе своја неслагања са оним што владајућа елита чини, представе Кокана Младеновића често су биле непожељне у многим позориштима широм Србије. Веома често и у самој престоници. Након представа Иза решетака и Доктор Нушић, публика у Алексинцу је, у оквиру ПИП фестивала, ове године имала прилику да погледа још једну представу у Младеновићевој режији Рубиште, у извођењу глумаца Шабачког позоришта. Занимљиво је и то да су све три поменуте представе награђиване од стране стручног жирија за најбоље представе на Фестивалу у Алексинцу. Фото: Марко Миладиновић Ваша представа је била најмрачнија на овом Фестивалу, чињеница је да нема нимало хумора, нимало комике, која је заправо била Ваша порука? Ми живимо у земљи која је најмрачнија, па не видим да то некоме смета, зашто би сметало публици. Желели смо да се суочимо са реалношћу простора у коме живимо. Рубиште није само једна забит у Србији где се дешавају неке страшне ствари, где не функционише ниједан основни однос који би требало да чини људски живот, однос између супружника, родитеља и детета, момка и девојке. Врло брзо, кроз ту представу, кроз све те накарадности које видимо, схватимо да је Рубиште метафора, не само земље у којој ми живимо, него, нажалост, и света у коме живимо, у коме ти неки елементарни односи, који дају вертикалу људског живота, једноставно више не функционишу. Још једна представа са Вашим препознатљивим редитељским рукописом. Чини се да публика, и стара и млада, од Вас очекује да увек будете директни и критични према неким друштвеним појавама. Како то коментаришете? Ми смо пробали да направимо једну јако озбиљну представу. Мислим да у овим нашим крајевима постоји велика заблуда да представе треба да буду забавне, лаке, да засмеју народ у овим кризним временима, да позориште треба да буде атрактивно да би било добро и све те фразе. Не, публика, као што је показала и алексиначка, воли квалитетне представе, представе које не подваљују и које нису сценска лаж, него нека борба за уметничку истину. Ми се кроз Рубиште нисмо удварали никоме, пробали смо да ту жуч наше свакодневице пребацимо на сцену и посебно ме обрадовала, не само одлука жирија, него и алексиначке публике, која са много стила и много духовне елеганције успева да препозна оно што смо радили, да награди управо ову представу међу неким представама где има и много значајнијих глумачких имена и популарнијих наслова. И ја сам поносан да смо ми управо са таквом једном представом тријумфовали на овом Фестивалу. Да ли то показује да се овде формира једна озбиљна позоришна публика? То је један велики комплимент за

28 28 АЛ новине децембар 2017 само позориште. Постоје на Фестивалу, знате и сами, представе са јако популарним глумцима, неки велики наслови и условно речено, важне позоришне куће, али Шабачко је једно храбро позориште које се бори да сачува достојанство позоришта. Публика је успела да препозна и сачува нешто што је борба за истинско позориште, за представу која ни на који начин не подилази, али покушава да говори о ономе што је заједнички проблем. То препознавање проблема и тог естетичког оквира који је пратио тај проблем јесте велики комплимент и за мене и за саму представу. Као редитељ сте показали познавање нашег менталитета и прилика у Србији. У представи је присутан и јужњачки шарм и неки магијски обреди, карактеристични више за источну Србију, као и позната влашка прича да су се склапали инцестни бракови ради очувања крвне везе, што је за последицу имало девијантно потомство. Нинослав Ђорђевић је направио један текст који је пресек свих тих наших народних девијација. Мене је у том тексту занимала потрага главне јунакиње за самом собом. Она се враћа у место свог детињства, у место где су јој се десиле многе несреће, практично се враћа по своју финалну несрећу. Паралелно с тим траје потрага за једним изгубљеним дечаком, за кога се не зна да ли је убијен или је нестао. Али кључна је та наша потрага за самим собом на овим просторима, где на крају окончамо живот, а да нисмо пронашли ко смо ми. Ту су стално неке ванредне околности, неке потраге, неке гужве, ратови, кризе, политичке промене, које онемогућавају човеку да сазна ко је, то је за мене централна тема Рубишта. Како пронаћи самог себе у околностима које су тако катастрофалне. Какви су наши изгледи? Хоћемо ли икада пронаћи себе? Не верујем, човек је сам себи веома велика загонетка, а у овако смутним временима где се стално манипулише јавним мнењем, где се систем вредности мења, сад више не из деценије у деценију него из године у годину, где постоји тако много отежавајућих околности да се разаберете, мислим да долазе генерације људи које неће умети да препознају себе. Делује као да су сви помало дигли руке и од нашег друштва и од наших живота. Разговарали смо пре две године. Да ли се у међувремену нешто променило? Па променило се само нагоре. Оно што је пре две године претило да ће постати оквир наше свакодневице сад је доминантно присутно. То је једна режирана лаж у којој живи читава једна земља, једна фарса у којој неки неморални јунаци проглашавају себе спасиоцима нације и просто тај оквир је постао неподношљив. Међутим, ја не мислим да је катастрофа Србије само катастрофа њене власти, пре свега, мислим да је то катастрофа њених грађана. Сматрам да смо ми лично одговорни за ово што се дешава, да је наш кукавичлук, наше сагињање глава, наше избегавање да преузмемо одговорност за сопствене животе довело ову земљу дотле докле ју је довело. У Србији већ годинама на изборе излази мање од пола становништва, дакле једна четвртина гласа за опцију која кроји судбину три четвртине осталих људи. То показује једну озбиљну неодговорност, показује нашу жељу да избегнемо преузимање одговорности за сопствене животе и очекивање да просто неко други то решава. Наравно, показује се да ти други увек нешто решавају у своју корист, бесрамно, не водећи нимало рачуна о општим интересима и заједничком бољитку, али по мени смо криви ми, а не они. Па да ли ми имамо неку прихватљиву опцију међу онима које нам се нуде? Не постоји нека опција за коју би човек требало да каже да, ово ће сигурно променити земљу набоље. Мислим сигурно постоји много прихватљивијих опција од оне која је тренутно на власти, али једна озбиљна грађанска самосвест подразумева да неке будуће партије морају и те како да воде рачуна о грађанима који су свесни и који ће врло немилосрдно казнити сваку девијацију политичког система. Овде не постоји самосвест грађана и онда је присутан тај одрођени слој политичког живота који, свеједно из које партије долази, малтене, о обичним људима не води рачуна. Они воде рачуна искључиво о сопственом комодитету. Шта можемо очекивати од Вас у будућности? Да ли ће се Ваш редитељски стил мењати у неком правцу или ћете ићи већ устаљеном путањом, уз мало сазревања и усавршавања? Волим да представе које радим буду ангажоване, ангажман не мора да значи да сте буквално друштвено ангажовани или политички ангажовани. И Достојевски је ангажман. Мислим, постоји толико наших антрополошких девијација које нису у вези само са политичким системом. Позориште мора да се хвата у коштац са човеком, његовим окружењем и његовим проблемима. У то име мислим да је наше позориште кукавичко, малограђанско и да је врло мало представа на нашој јавној сцени достојно тог правог, великог феномена позоришта. Ово је већ друга награда за најбољу режију овде у Алексинцу. О публици смо већ говорили, како генерално оцењујете овај Фестивал? Ово је један мали Фестивал који држи јако висок стандард. За сваку похвалу је да у земљи у којој смо ми изложени терору ријалити програма, жуте штампе, свакојаког примитивизма, један малени град чува достојанство позоришне уметности и да људи умеју да препознају шта се то ваљано и вредно стварно збива. У то име су сви моји комплименти на страни организатора Фестивала и надам се да неће бити никаквих вулгарних компромиса у будућности, а време нас стално тера на све вулгарније компромисе. Ј.Радовановић, М.Радић и Н.Миљковић

29 децембар 2017 АЛ новине 29 Вида Огњеновић, добитница Повеље за допринос савременој српској драми Позориште је уметнички, а не политички чин Фото: Марко Миладиновић На недавно завршеном шестом Фестивалу првоизведених представа Повељу за допринос савременој српској драми добила је позната и призната редитељка, драмска и прозна списатељица, председница српског Пен центра и професорка Академије уметности Вида Огњеновић. Иако мотиве за своје драме често проналази у оквирима националне историје или митологије, ова уметница надилази друштвено-историјски контекст и нуди оригиналне уметничке творевине, признате и препознате у сваком времену, па и у овом нашем. Фестивал првоизведених представа у Алексинцу затворила је њена представа Виза, коју су у част награђених извели студенти са Факултета савремене уметности у Београду. Вида Огњеновић је за наш лист говорила о уметности и полици, актуелном стању у позоришту, миграцијама, има ли у овој земљи будућности за младе људе... У свом обраћању алексиначкој публици парафразирали сте Шекспиров цитат да је позориште огледало живота и додали да смо ми, плашећи се истине која се у њима може видети, сва огледала већ разбили. Јесмо ли заиста почели да се заваравамо и пристали на искривљену слику друштва и нас самих? Ми смо многа огледала потрошили покушавајући да опонашамо живот и покушавајући да натерамо живот да погледа своје право лице, без завеса, без шминке. Врло често су та огледала била разбијана зато што је лице било ружно, а није хтело то да призна, тражило је боље и, не тачније, али по њега пријатније огледало. Али позориште је све то преживело и, што је најважније, гледаоци су остали верни правом позоришту и радије се огледају у правом позоришту него у оном забавном, нацифраном, пренашминканом и површном. Већина представа на овогодишњем Фестивалу биле су друштвено ангажоване и тицале се савременог тренутка, указивале на озбиљност ситуације и покушавале да, на неки начин, гледаоце натерају на размишљање. Међутим, чини се да јавност никад није била незаинтересованија за овакве теме. Зашто смо постали имуни на то и у којој мери позориште губи битку са таблоидима и ријалити шоуима који нас бомбардују са телевизија са националном фреквенцијом? Мислим да се таблоиди отимају о јавност, отимају се са позориштем за пажњу јавности, грађана, читалаца... Ја не верујем да су таблоиди победили, и то је површни закључак. Они, можда, победе на један дан, јер их више људи прочита због скандалозних рубрика или због напада на људе. Међутим, онда кад морају да плате одштету зато што су неосновано вређали људе, измишљали и лагали, јер су њихове новости углавном лажне новости, што је сада и у свету тренд, онда не пишу о себи, онда ћуте. Позориште је ту да каже кад је то било или није било, како се шире лажне вести и које су праве вести. Додуше, не би требало позориште сматрати неком врстом зидних новина или таблоида, које се стално треба бавити неком врстом скандалозних појава. Напротив, позориште има далеко снажније и, да кажем, дубље идеје и разлоге постојања. Када се позориште бави актуелним догађајима, како се одређује граница где дневна политика престаје, а настају уметност и уметнички израз? Позориште на уметнички начин мора да се бави свим идејама које пласира, свим темама које узима. Право позориште је уметнички чин. Онда када изневери себе зарад неке привлачности публици, зарад неке политичке актуелности која је полузабрањена или полускандалозна, то позориште постаје таблоидно. Задатак му је да остане на уметничком нивоу исказа, игре, пласирања идеја и свега. Сведоци смо да све више младих и образованих људи напушта земљу и одлази у потрагу за неком бољом будућношћу. Какав је ваш став о томе и шта их као педагог и њихова професорка саветујете? Млади људи студирају углавном да би што пре отишли у иностраство, имамо и факултете, и средње школе на енглеском, тако да се људи већ од тада припремају, у ствари, за одлазак. Нормално би било да кажемо да човек треба да живи и ради тамо где има најбоље услове. Није важно да буде на родној груди, свака му груда може бити радна, а родној груди може да се враћа да би задовољио своју потребу за домовином, коренима, родбином. Међутим, код нас није тако, нажалост. Код нас човек не може да се врати јер не зарађује довољно. Кад оде, оде углавном заувек, а кад се врати, опет уназади свој живот за једно 30 или 40 година у односу на оно што је био тамо, тако да мислим да се наши млади људи неће више враћати ни као пензионери. Шта друштво треба да учини да би ти млади људи остали? Дебело смо закаснили за то. Мислим да нас је четири милиона већ отишло одавде. Друго, закаснили смо да ову

30 30 АЛ новине децембар 2017 земљу учинимо земљом у којој вреди живети, којој вреди посветити животне таленте и способности, у којој ће моћи да се ствара и да се живи од свог рада. Пре свега, не би требало овако насумице да распродајемо добра ове земље. Када неко дође да купи фабрику, продајемо му не само фабрику, већ и раднике, које он после сматра, такорећи, својим власништвом, јер су они уцењени и корумпирани радним местом. А радно место је код нас сан сваког радно способног човека. Ко добије то радно место, труди се на све начине да га задржи, не буни се, прихвата да му послодавац једно време не плаћа доприносе, да живи од његових обећања и томе слично. То су све рад- Одана публика Желим да вам честитам на фестивалу и да вас позовем да у томе истрајете. Јесте Алексинац мало место, али он на известан начин тих недељу дана постаје центар позоришних збивања у земљи. Ово је био шести фестивал, а надам се да већ следећи показати да сте направили још један велики корак у намери да га одржите. Задивљена сам вашом публиком која тако пажљиво слуша и тако одано поздравља уметнике поручила је Вида Огњеновић. ни услови који су недостојни радног човека и мислим да је то основни задатак политике која ову земљу води, да регулише радно право. Парадоксално је, међутим, што ми улажемо у образовање тих кадрова, од којих касније неко други има користи. Наравно да је парадоксално. И то треба коначно схватити. То треба видети у неком огледалу, како не бисмо више заваравали ни себе, ни друге. Ваша представа Виза говори између осталог и о томе. Како и зашто је настала та представа? Та представа је и настала због тога што нам млади људи у групама одлазе из земље и зато што на неки начин остајемо држава старих људи. Била ми је потребна драма о младима за моје студенте, који су данас звезде, Игора Ђорђевића, Ивана Босиљчића, Наду Шаргин, Сену Ђоровић и друге, да их не набрајам јер ћу неког сигурно заборавити. Виза је написана 91. године, али сам је у међувремену мало прерадила, јер је првобитно била само драма за вежбу. А. Бранковић и Н. Миљковић Редитељ Драган Јаковљевић Позориште не мења свет, али мења појединца Постављао је забрањене комаде онда када је мало ко смео, али га то није поколебало да као редитељ настави да се бори за уметничку истину. Када је давне године режирао комад Александра Поповића Мрешћење шарана, претпремијерно изведен на сцени пиротског позоришта, био је то храбар потез, који се врло брзо нашао у фокусу пажње медијске и политичке јавности Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Прво сценско читање Поповићевог Шарана у Јаковљевићевој режији оцењено је као неприхватљиво због идејно-политичке садржине, па је комад убрзо скинут са репертоара, а тражено је и да се његово извођење трајно забрани. Иако су касније други редитељи поставили овај текст, Јаковљевића режија заиста никада није доживела премијеру. Дипломирао је режију у класи професора Дејана Мијача и у свом богатом опусу режирао преко 100 представа, у око 40 градова, по делима домаћих и страних аутора. Од године постао је део Књажевско-српског театра у Крагујевцу као једини стални редитељ. Иако се, каже за АЛ новине, након забрањених представа једно време смирио, не одустаје од друштвено-ангажованих комада и остаје доследан идеји да позориште може утицати на појединачну свест, што никако не треба занемаривати. Са својим театром и комадом Опет плаче, ал сад од среће учествовао је на овогодишњем Фестивалу првоизведних представа у Алексинцу. И, мада комедија, и ово остварење представља својеврсну критику друштва. Радња је сконцентрисана у једној малој провинцијској средини која настоји да најпре ослика маловарошки менталитет кроз разговор петоро људи на железничкој станици, али кроз њу се може идентификовати читава нација. Аутор комада је драмски писац Новица Савић, а наш саговорник најављује да ће режирати још његових текстова. Новица Савић, рекло би се, био је вечито слободан уметник и веома занимљива личност. Интересантно да је на конкурсима углавном учествовао анонимно, иако је већ био афирмисани стваралац. Он је био један изузетно скроман човек и његов син Војислав је такав. И заиста се увек анонимно пријављивао на те конкурсе. Није хтео да буде део неког клана, да његови комади буду играни на лак начин, међутим он је доста игран. Али, ја лично мислим и имам намеру, како овим комадом, тако и неким другим које намеравам да режирам, да извршим неку рехабилитацију њега као уметника јер он сигурно далеко више заслужује, далеко боље место на овој нашој лествици. Његов уметнички проседе је негде између рукописа Александра Поповића и Душана Ковачевића. Ту има једна чувена једначина коју је успоставио Јован Ћирилов, каже, Стерија према Нушићу једнако је Александар Поповић према Душану Ковачевићу. Е сигуран сам да у тој вертикали српске комедиографије Новица Савић заузима далеко боље и значајније место него што су му и критика и театрологија и уопште позоришна јавност у Србији дали. Он је доста игран, значајни редитељи су га радили, можда пре свега на телевизији и сваки његов драмски комад може да буде изузетан ТВ филм или ТВ драма. Биће ми драго ако успем да помогнем Војиславу, његовом сину, у одабиру драма за једну нову књигу јер он је оставио заиста богат опус, преко стотину драмских дела и ТВ сценарија. Текст који сте сада режирали, настао је пре више од деценије, у периоду наше велике кризе. Зашто он, по Вашем, мишљењу до сада није постављен на сцени? Па ја мислим да је он настао негде после године. Новица је трагично страдао пре 13 година, 2004, а текст је нешто мало пре тога настао. Дакле, после свих оних страхота које су се дешавале на просторима бивше Југославије. Вероватно раније нико није желео да улази у то, зато што су сви они проблеми који се појављују и трагикомичност живота били преврући и преактуелни. Увек се чека да прође неко време и да се са дистанце протумаче неки догађаји. Нажалост, мислим да се није много променило ни за ових 12, 13 година. Возове и даље чекамо, не долазе или долазе погрешни. Друго, мислим да нема потребе причати о целом том третману етике и морала, односно како живети, шта чинити, о девастацији свих тих моралних вредности, свих тих институција као што је породица, брак и многих других стубова и вредности које чине стилове друштва. Тако да је вероватно то један од разлога, све је било сувише урушено и питање је да ли је у то време имало сврхе показивати један овакав комад. Мислим да је далеко жешће сада, са ове дистанце,

31 децембар 2017 АЛ новине 31 указати на то да се много тога није променило, да не кажем, скоро ништа. А зашто? Па то је добра прича. Зато што је ово земља Србија. Новица кроз ову тему о фратрициду, односно братоубиству, дискретно али тачно провлачи то да морално узорни људи нису срећни, цитирам Фројда, да они који желе да буду срећни, очигледно је да у оваквом друштву, у оваквој средини, друштвеном миљеу, то могу постићи само кроз негативна чињења и вредности. Нажалост, многи су у том лову на срећу, многи остају разочарани или им срећа буде надомак, испред носа. Али у оваквим околностима, у систему који на овај начин функционише са поремећеним моралним вредностима, тешко је заиста остварити ту срећу и домашити неке праве позитивне вредности. Чини се да је један од главних проблема то што смо престали да ценимо туђи рад и да смо вођени мишљу да се нерадом много више постиже него радом. Неке вредности и модели понашања су потпуно погрешно постављени. Најпре видимо код актуелних програма на телевизијама са националном покривеношћу, које се ту вредности нуде. Ако Фото: Хаџи Миодраг Миладиновић говоримо о телевизији као једном од медија који, сем информисања, треба да служи и за образовање грађана, колико мало има школског програма, уметничког, колико има неких серија са далеко нижим квалитетом него што је то било пре две, три деценије. Та урушеност се осећа на свим пољима. И то доводи до корумпираности друштва, затим многи млади људи страдају зато што су помислили да се тим неким мафијашким, гангстерским начином живљења, лако и брзо долази до неког новца, до лагодног живота, до богатства, нажалост, њихови животи се веома брзо и трагично завршавају. Дакле, све те последице, та изолованост од неких позитивних, европских вредности, дугогодишње самоубеђивање да смо ми најпаметнији, да ми једини знамо куда и како треба да водимо наше животе, да врло тешко примамо савете и сад много тога би се дало набрајати од оног што је присутно, али заиста ће требати много година да се све врати на неки прави колосек, да се сачека неки прави воз. И у овом комаду је, може се рећи, воз употребљен као симбол неког бољег живота, али чини се да ови јунаци нису имали много среће. Аца Поповић у свом чувеном Мрешћењу шарана, на несрећу ја сам био тај који је то режирао када је било забрањено, има у поднаслову текста: Догађа се у историјском вагону треће класе. Он је ту мислио на једну историјску ситуацију да су неки људи, можемо да их назовемо прелетачима, прелетели у неке вагоне и можда успели да профитирају у животу. Нажалост, овде је једна ретроградна ситуација, ови људи чак нису ни успели да уђу у воз, они седе на тој станици и чекају да уђу у тај вагон, па макар он био и на погрешном колосеку. Дакле, они су још више заглибљени у неком свом провинцијалном миљеу и у некој својој несрећној, лажној илузији о благостању и бољем животу. Зашто кажете да сте, на несрећу, режирали овај Ацин комад? Не, на несрећу што је забрањен, а срећан сам што је то било првоизвођење. Добро, то Вам је плус у биографији. Урадили сте нешто што је забрањено? Па добро, знате то ми је била друга забрањена представа. Прво ми је забрањен један кабаре у Београду Сањајмо сан. Тада су мене тешиле колеге редитељи у па то ти је тек прва, то ти је тек друга забрањена. После тога сам, намерно или ненамерно, био једно време у неким другим жанровима, мало се смирио, па онда опет. Да ли је тада позориште било моћније него данас? Не, у то сам све уверенији, малтене, као Брехт. Брехт је целог живота желео да промени свет уметношћу, позориштем да би пред крај живота написао Мали органон за театар и први став каже Позориште пре свега служи за забаву људи. Добро, ја не мислим баш да служи само за забаву, али тешко да оно може да промени свет. Међутим, може да промени појединца, да постави нека питања, да нас натера да размишљамо, може да оплемени, да нас врати лепоти. Дакле, има великих могућности и сигурно да има велику моћ, али да може баш тако револуционарно да промени свет, тешко. А шта сте Ви, пре свега, желели овом трагикомедијом, да забавите или да натерате појединце да се запитају о изопачености своје природе која на крају доводи до изопачености читавог друштва? Да се запитамо сви о тим моралним сукобима, шта ми то радимо, шта треба да радимо, који су наши циљеви, куда идемо, којим колосеком, који воз ми чекамо. Та питања се провлаче кроз читавих пет чинова ове представе, а главно је шта ми треба да урадимо као појединци да би друштво било на правом колосеку. Ј. Радовановић и Н. Миљковић

32 32 АЛ новине децембар 2017 Иван Милинковић на годишњици Томиног рођења у Алексинцу Иване, дете моје, имаш штофа, треба ти кројач Био је међу првима који су запевали на сцени тада отвореног Дома културе у Алексинцу. Данас, тридесет година касније, са исте сцене одјекивале су његове песме, у знак сећања на једног од најупечатљивијих стваралаца народне музике. Тома Здравковић, поред праве боемштине и свега што га је красило на онај најафирмативнији начин, у себи је носио праву песму започиње разговор о свом колеги певач групе Легенде Иван Милинковић, који је на вечери сећања у част Томиног рођења, у месту где се родио овај боем великог срца, запевао песме кроз које он и данас живи. Тому памтимо као једног од најраскошнијих стваралаца народне музике, оне која је опскрбљена искреним емоцијама и суптилним изразом. Какав је он био као музичар из ваше визуре? Тома је имао јако широк репертоар, од севдалинки, преко врањанских песама, лепе народне песме, до онога што се зове шансона, чак и наполитанске песме је јако лепо певао, не знам да ли то неко зна. Вероватно знају они који су заиста поштоваоци и који прате његово дело и рад. И дан-данас Тома је неко ко је имао врло широк стилски дијапазон. Ја сам некако стасавао уз његову музику, поред свих оних који су ми тада били идоли. Тома је био, не само незаобилазан, него на пијадесталу неког мог уметничког поимања ствари. Знао сам већ тада да ће он бити један стандард који се заиста на прави начин оваплотио кроз све ове године. Колико њега нема у живом смислу са нама, толико све његове песме добијају на значају и порука коју је он имао. Емоције су оно што инспирише све велике ствараоце, али се некако стиче утисак да је он сам био сачињен од емоција? Он се грозио патетике као аутор. Нека песма је умела некад да оде и у патетику, али је то само говорило о томе колико је Тома заиста имао ту плишану душу и емоцију која је могла да сажме све оно што га окружује. Али, увек је са осмехом испраћао своје друштво, знао је да са друштвом седи и да их засмеје и био је заиста врло посебан, рекао бих, врло габаритан као човек, уопште и као појава. О Томи је доста тога речено, али многе ствари ће тек да кажу људи. Колико је у Вашој професионалној каријери он имао удела? Ја сам ето имао ту прилику и част да са њим почнем. Да препозна у мени оно што је умео да препозна у музици. Хвала му на томе и, на крају крајева, можда је то и неко завештање. Он је мени рекао једном приликом и написао ми је имаш штоф, треба ти кројач, Иване дете моје, онако јужњачки и заиста то дан-данас љубоморно чувам. Тако да сви они који прате и наш рад и мој рад знају да сам ја, пре свега, поштовалац Томиног дела, а остаје за све будуће генерације да слушају и у овој целој музичкој какофонији, какофонији у нашем животу уопште, мало ишчисте неке ствари и да ту емотивну страну, ту емотивну интелигенцију која постоји код људи, мало освесте. Да освесте кроз Томине песме. Интересантно је да Томине песме, осим што су веома слушане, једнако воле све генерације, чак и они који нису били рођени у време када је он стварао. То говори, пре свега, о његовом делу које је толико велико и јако и које је у ствари уткано у сваког од нас. У народној музици он је имао тај такозвани квинтни круг, ту шпанску ноту, али не у свим песмама, наравно. Међутим, Тома је постао стандард због свега онога што је носила његова песма, што је носило његово искрено срце, а то је најбитније. Људе не можете да лажете. Публика и млади људи осећају нумеру, осећају поруку, која је врло јака и сачињена од текста, музике и изнад свега од његове емоције, од сензибилитета који ретко ко има. Тај сензибилитет и та душа, та експресија коју носи кроз песму је оно најјаче што је он имао. И управо због свега тога искрени поштоваоци капирају ту његову димензију на прави начин. Због тога међу њима има пуно и младих, јер ви, на крају крајева, не морате бити стари по годинама, можете бити млади духом и у 80 година, а имате људе који су зрели и емотивно зрели у двадесет или тридесет година. То су људи који капирају Томино дело на прави начин. Иако је важио за великог музичара, био је скроман, знао је да запева и у обичној кафани, односно правој биртији, као и на ексклузивним местима. Коју поруку ваше младе колеге могу да извуку на основу тог његовог професио-

33 децембар 2017 АЛ новине 33 налног приступа? Пре свега, за ове нове генерације које стасавају, за многе који су опијени под знацима навода славом, слава није направити један хит, снимити нешто преко једног лета, једне сезоне, бити на телевизији, него се потврдити у животу и у пракси. Проћи живот, испевати много тога, имати једну менталну, животну, естрадну кондицију, али ону праву афирмативну, тек онда би могао да кажеш за себе да си нешто урадио. Људи попут њега никад нису рекли да су велики. Највише што се од њега могло очекивати да каже за себе јесте надам се да сам нешто урадио у животу. А увек се мало освртао на оно што је урадио јер је много стварао и он је један од људи који никада нису себе величали нити дизали на неки пијадестал. То је остављено другима на свест, неку њихову савест, да тако кажем, и на музички укус. Који је најадекватнији моменат за Томине песме, када сте тужни или радосни? Тома, његово дело и његове песме, добродошао је у свим тренуцима. Знате као када неком Американцу покушавате да објасните шта је дерт, па то је када се веселите уз тужне песме, за то је најбољи пример Томина песма. Тако да не може то свако да схвати и то је у ствари онај емотивни део душе и емотивна интелигенција и музикалност коју ми имамо, ето Тома као представник овог рода и овог поднебља. Хвала му што је оставио све то и ја сам поносан што сам га познавао. У каквом је сећању Вама лично остао Тома Здравковић? Памтим Тому као једног сасвим обичног, питког човека, који је увек био, ако треба, једак на језику, ригидан у изразу, а био је и подршка младим, пре свега, талентованим људима. И мислим да и дан-данас, када би био жив, више пута би поручио неким младим људима децо, как е то к омпире певате, немојте к омпире, дајте мало радите неке друге послове, има много лепих послова, оставите то људима који раде с љубављу и са талентом. Ј.Р. и Н.М. Лена Ковачевић на омажу Томи Здравковићу Његове песме су српски блуз Иако различити по музичком стилу, сензибилитет је оно што повезује Тому Здравковића и Лену Ковачевић. Наша позната џез певачица и ћерка драмског писца Душана Ковачевића, придружила се групи уметника и поштовалаца Томине песме, који су у Дому културе у Алексинцу приредили Вече сећања на дан његовог рођења (20. новембра). Поред наратора глумца Горана Султановића, певача Ивана Милинковића и Томиног братанца, Душана Здравковића, Лена Ковачевиће је у свом стилу отпевала неколико песама Томе Здравковића. Позив из Томиног родног града, каже, стигао је у најчуднијем тренутку, баш онда када је слушала његове песме и маштала да их запева пред публиком. Дипломирали сте џез певање и определили се за неки други музички правац од оног коме је Тома Здравковић припадао. Ипак на алексиначкој сцени интерпретирали сте његове песме, откуд та повезаност? Стварно ми је велика част што сам део једног овако дивног и лепог догађаја. Томине песме знам и волим од кад сам била дете. Нисам имала прилике да их певам јер то просто није стил музике којим се бавим, али је нешто што у његовој музици постоји, што мени личи на некакав наш домаћи блуз. Ако би могло да се каже овако, западна музика има блуз, има џез, ово је, по мом мишљењу, нешто најближе томе зато што је у суштини једна права душа народа. То је оно што мени његова музика представља, заиста душу. Да ли се тим присуством душе у песмама може објаснити феномен слушаности Томиних песама, међу свим генерацијама и љубитељима различитих музичких праваца? Сигурно да може, просто зато што је он оставио тај емотивни код и ви сте, на неки начин, огољени с том његовом музиком. То је нешто толико танано и сензитивно да је, уопште као личност, он мени јако занимљив и, признајем, харизматичан и врло енигматичан. Мој отац је сигурно имао прилике да се среће с њим. Он мене подсећа на неку, нећу рећи Југославију јер не причамо о Југославији, него на нека временима која ми, наша генерација, нисмо осетили. Али кроз ову музику и кроз његове спотове и кад гледате јутјуб прегледе, који су огромни, ви дефинитивно стварате слику о неким прошлим временима. Иако је погођен тешком болешћу морао да се подвргне лечењу у иностранству, поново је запевао након повратка. Рекло би се да је песма била његов живот. Да, то је у ствари човек који се роди за музику и он сигурно никада није могао бити одвојен од музике кроз разне фазе свог живота. Претпостављам да ће и наредне генерације слушати Томине песме, ево моја деца имају прилике да их чују уз мене, јер ја волим ту музику. Друго, ниједно славље не може да прође без Томе Здравковића, па ниједно наздрављање, ни рођење детета. Конкретно ја волим Данку, истински сам је заволела када се родила једна мала Даница. Знате, то је некако део и

34 34 АЛ новине децембар 2017 већ нека генетика нашег народа. Да ли је Данка и Ваша омиљена песма? Јесте, Данка је моја омиљена песма. Ускоро, Боже здравља, идем за Америку, имамо концерт у Чикагу и пре него што сам знала да ћу доћи овде у Алексинац, кад је стигао позив за Америку ставила сам Данку на програм. Када сам добила позив да дођем овде онда сам схватила да је ја уопште нисам ставила случајно, да једноставно неке ствари призивате, јер сам дуго маштала да певам његове песме. Међутим, он је заиста стилски миљама далеко од онога што ја радим, али ако мало боље погледате све је транспарентно. Можете да узмете било који комад музике и да нешто урадите с њим другачије. Да ли знате која је Душкова омиљена песма? Па искрено говорећи, од ове четири које сам изводила у Алексинцу, можда Да л је могуће. То је чини ми се песма коју смо најчешће слушали у кући, пошто је код нас увек долазило стотинак људи на славља. Затим Киша је падала, а можда је мој укус више у вези са неким песмама које нису тако огромни хитови. Волим неке његове песме које имају најнижи ниво прегледа, али то је код мене увек тако. Једноставно волим нешто што је мало другачије. Фото: Марко Миладиновић Али има божанствених песама и стварно мислим да би оне у будућности могле да се ураде у неким занимљивим аранжманима. Мислим да би оне феноменално звучале са Биг бендом. Како год да их окренете, звучале би добро. Ј.Р. и Н.М. Срећне новогодишње и божићне празнике својим члановима и свим грађанима општине Алексинац жели УДРУЖЕЊЕ ПЕНЗИОНЕРА ОПШТИНЕ АЛЕКСИНАЦ.

35 децембар 2017 АЛ новине 35 У Алексинцу одржана пета по реду међународна боксерска ревија Петровић освојио Рударску рукавицу Душан Петровић, члан Боксерског клуба Рудар из Алексинца најбољи је боксер пете по реду Међународне ревије Рударска рукавица која је 9. децембра одржана у Хали спортова у Алексинцу. За најбољег техничара проглашен је Милован Секуловић, члан БК Подгорица из Подгорице, док су титулу најборбенијег пара понели Марко Биџић (Арена, Власотинце) и Никола Филиповић (Југбоксинг, Лесковац). Жиријем је председавао Радослав Милетић Душан Петровић (држи пехар) са друговима из БК Рудар и тренером Сашом Костадиновићем Пионири, до 33 кг: Урош Дураковић (Рудар, Алексинац) Петар Арсовски (Апрекат, Скопље) 0:3, до 56 кг: Стеван Ђелић (Југбоксинг, Лесковац) Марио Евремов (Аперкат, Скопље) 0:3, школарци , до 40 кг: Страхиња Дураковић (Рудар, Алексинац) Алек Андрејевић (Арена, Власотинце) 0:3, до 48 кг: Огњен Митровић (Витез, Ниш) Данијел Алијевски (Феникс, Бор) 2:1, до Резултати борбе: Најборбенији пар Биџић и Филиповић из Крагујевца, један од најбољих српских боксерских судија, а пехаре најбољим такмичарима уручио је Стојан Јоцић, технички директор Алексиначког рудника угља. Одржано је 12 борби и два спаринг меча, уз учешће 28 боксера из девет градова Србије, Македоније и Црне Горе. Ревију је, уз помоћ спонзора, организовао Боксерски клуб Рудар из Алексинца. Срђан Илић 53 кг: Един Алковић (Подгорица, Подгорица) Сава Митић (Хисар, Лесковац) 3:0, Марко Ристић (Југбоксинг, Лесковац) Душан Миловановић (Србија, Сурдулица) 0:3, јуниори , до 58 кг: Марко Биџић (Арена, Власотинце) Никола Филиповић (Југбоксинг, Лесковац) 2:1, млади , до 60 кг: Лука Ранђеловић (Југбоксинг, Лесковац) Кире Јаневски (Аперкат, Скопље) 1:2, до 69 кг: Душан Пауновић (КШ 037, Крушевац) Петар Петровић (Хисар, Лесковац), до 75 кг: Алекса Митић (Југбоксинг, Лесковац) Милован Секуловић (Подгорица, Подгорица) 0:3, сениори до 69 кг: Стефан Ђокић (Југбоксинг, Лесковац) Петар Стошић (Србија, Сурдулица) 0:3, до 75 кг: Душан Петровић (Рудар, Алексинац) Александар Стошић (КШ 037, Крушевац) 3:0.

36 36 АЛ новине децембар 2017 ФУДБАЛСКА ХРОНИКА Моравица четврта, Напредак зимује на трону У Зони Исток први кроз циљ прошао је Заплањац из Гаџиног Хана са 36 бодова. Са шест бодова мање на другом и трећем месту су Буковик и Хајдук Вељко, док је Моравица из Суботинца на четвртој позицији са 25 бодова. То је слабији резултат у односу на прошлу годину када су Суботинчани били јесењи шампиони. Додуше, и у минулој полусезони Моравица је била близу самог врха табеле. Од 7. до 11. кола, као и после 14. кола, Суботинчани су били на другoм месту. А онда је дошла утакмица последњег, 15. кола коју је Моравица пред својим навијачима изгубила од новајлије Каблова из Зајечара, са 3:4. Тај пораз утицао је и на пад на табели са другог на четврто место. Наш други представник у овом рангу, Рудар Алпос са Алексиначког Рудника, освојио је 12. место са 16 бодова. После једногодишњег такмичења у Окружној лиги Нишавског округа и освајања шампионске титуле, популарни рудари експресно су се вратили међу зонаше. Екипа је млада, полетна и перспективна, али и недовољно искусна за овај ранг, што се дало закључити већ после првог кола. Међутим, током шампионата, појавили су се и додатни проблеми у виду великог броја повреда, што је утицало на нешто слабији пласман од планираног 11. места. Било како било, изабраници тренера Милоша Белића морали су у минулој полусезони да плате данак неискуству. Ако је за утеху, уколико, наравно, остану на окупу, за годину или две Рударови момци биће екипа за респект! Прво место у Окружној лиги Нишавског округа освојило је Орљане са 39 бодова. Што се клубова са подручја алексиначке општине тиче, најбољи резултат забележила је Палилула из Алексинца која је окружни лигаш од године. Са осам тријумфа, два ремија и пет пораза, уз гол-разлику 38:26, Палилулци су се пласирали на 6. место, што је најбољи резултат откада се такмиче у овом рангу. Јединство из Грејача је заузело 10. позицију са 21 бодом, Црвена звезда из Горњег Љубеша је 11. са 16 бодова, колико има и Слога из Кормана на 13. месту. Обе екипе налазе се у зони испадања, као и житковачка Морава која је на дну табеле са шест бодова. У Општинској лиги титулу јесењег шампиона са 42 бода освојила је екипа ОФК Напредак 1929 из Алексинца. Са бодом мање на другом месту је Напредак 2012 из Крушја, трећи је Борац из Трњана са 38 бодова, на четвртој позицији је Јастребац са 27 бодова, пето и шесто место са по 26 бодова заузимају Полет из Радевца и ОФК Рутевац, итд. На путу до шампионске титуле, фудбалери ОФК Напретка 1929 забележили су 14 тријумфа и један пораз, уз више него импресивну гол-разлику од 64 дата и само осам примљених голова. После (не)оправдане елиминације из Зоне Исток и повратка у најнижи степен такмичења, овај клуб се сусрео са читавим низом неочекиваних проблема, каже председник клуба, Иван Јовановић. Морали смо да дамо 22 исписнице и формирамо сасвим нову екипу. Било је заиста превише проблема, али смо ипак успели да стигнемо до ФК Рудар Алпос првог места. Надам се да ћемо и на крају првенства бити први и пласирати се у виши ранг вели Јовановић. Истини за вољу и остали претенденти на сам врх табеле неће седети скрштених руку. То се поготово односи на Напредак 2012 из Крушја и Борац из Трњана који су током целе полусезоне у стопу пратили ОФК Напредак Међутим, реми у међусобном дуелу Трњанаца и Крушјана (1:1) у 13. колу, који су до тада били на првом, односно другом месту, искористили су Алексинчани који су у том колу победили Јединство из Бобовишта са 4:0 и преузели вођство на табели. Сасвим је извесно да ће оваквих и сличних ситуација бити још, тако да ће, по свој прилици, пролећни део шампионата Општинске лиге донети бројна узбуђења. Узбудљива ће бити свакако и сама завршница првенства и борба за пласман од другог до четвртог места, јер такав пласман обезбеђује учешће у баражу. А победник баража, наравно, стиче право да се од наредне такмичарске сезоне, уз првака Општинске лиге, такмичи у вишем рангу Окружној лиги. Узбуђења, дакле, тек предстоје. Срђан Илић ОФК Напредак 1929

37 децембар 2017 АЛ новине 37 Кошаркаши Напредак Босфоруса са солидним резултатом одлазе на зимску паузу Могло је боље, а можда ће и бити КК Напредак Босфорус, након јесењег дела Друге лиге Србије, изборио је место у горњој половини табеле. Алексиначки тим минулог лета претрпео је бројне измене. Формирана је нова управа, а доведено је мноштво нових играча. Од алексиначких кошаркаша, у тиму је сада само капитен Драгољуб Шикман, уз двојицу играча тек прикључених тиму. Најзвучније појачање, познато широј кошаркашкој публици, свакако јесте Славиша Богавац. Прекаљени 37-годишњи крилни играч, последњих сезона, био је један од најбољих играча нишког Константина, а у својој богатој каријери играо је и у неколико пољских клубова. Уз Богавца, тим су појачали Никола Јанчић, Марко Маринковић и Ненад Ђурђевић. Из Алексинца су отишле дугогодишње узданице клуба, Никола Раичевић (Нови Пазар) и Александар Миладиновић (Ртањ). У тиму Напретка остали су капитен Драгољуб Шикман, Стефан Станисављевић, Стеван Зорнић и Немања Митић. У екипу су прекомандовани и дугогодишњи чланови клуба Никола Видић и Урош Стевановић, који ће у наредном периоду вребати своју шансу и трудити се да докажу да заслужују своје место у тиму. Старт у новој сезони кошаркашке Друге лиге Србије био је веома лош по алексиначки клуб. У првом колу, Напредак је доживео дебакл на гостовању у Смедеревској Паланци 90:75. Колико је игра Напретка у овом сусрету била лоша, говори и податак да су алексиначки кошаркаши у последњој четвртини имали суфицит од +11, што је било довољно тек да се ублажи велики пораз. Истина, тада у Напретку није било Шикмана (још увек је трајао спор који је против њега покренуо КК Прокупље) и Ненада Ђурђевића (касније се прикључио тиму). Добре партије Богавца и Јанчића нису биле довољне да би се угрозио изузетно јак и добро расположен противник. Било је доста проблема за Напредак и у наредних неколико утакмица. На свом терену, уз доста проблема, сломљен је отпор Пирота (80:75). Изузетно тежак овосезонски распоред одвео је Напредак на два тешка гостовања. Утакмица против Пролетера у Зрењанину изгубљена је у неизвесној завршници (91:87), иако је блистао Богавац, који је у том колу био најкориснији играч првенства. Уследио је пут у Ужице, а за алексиначки клуб коначно је заиграо и капитен Шикман. Добро је Напредак отворио меч, имао нерешен резултат на полувремену. У другом делу сусрета уследио је потпуни колапс, што су играчи Слободе умели да казне и на крају убедљиво славе (95:80). Напредак је на свом терену био немилосрдан према Смедереву (98:70), а затим је уследило још једно узбудљиво гостовање, неизвестан меч и на крају тесан пораз од Новог Пазара (88:84). У том тренутку, екипа Напретка имала је учинак од две победе и четири пораза. Иначе, на утакмици у Новом Пазару дебитовао је Марко Стевановић. Ново појачање алексиначког тима већ на овом мечу показао је да ће бити веома важан играч Напретка. Уследила је велика серија алексиначких кошаркаша. Редом су падали Велика Плана (100:76), Клик из Ариља (74:80), нишки Константин (106:72), Здравље у Лесковцу (103:77) и Жарково из Београда (100:77). Након пет узастопних победа и озбиљног приближавања врху табеле, уследио је, помало неочекивани, пораз од Колубаре у Лазаревцу (77:91). Напредак је, након уводних 7:0 у своју корист, врло рано испустио ову утакмицу из својих руку и дозволио домаћину да се одлепи на двоцифрену предност. Ређали су се неуспешни шутеви са дистанце и ван линије 6,75, док је у одбрани цурило на све стране. Првотимци Напретка у овом сусрету деловали су слично као и у оном првом, против Младости из Смедеревске Паланке. Разлика је у томе што је почетком октобра Напредак заиста био тек и недовољно оформљен тим. У Лазаревцу, алексиначки кошаркаши деловали су изузетно анемично и безвољно, а игра у нападу деловала је као да су се непосредно пред утакмицу сви окупили, упознали се и изашли на терен. Било како било, Напредак Босфорус сада очекује једномесечна зимска пауза. Тежак распоред са почетка сезоне, сада би могао да се врати играчима Напретка у најпозитивнијем смислу. Тимови који су на табели изнад алексиначког тима, попут Слободе, Младости, Пролетера и Новог Пазара, гостоваће у Алексинцу. Напредак је дуго година познат као изузетно неугодан домаћин, екипа која је у новијој историји претрпела свега неколико пораза на домаћем паркету. Нема сумње, биће то лепа прилика да се алексиначки клуб реваншира својим противницима и да се, евентулано новом серијом победа, приближи самом врху табеле Друге лиге Србије. Марко Радић

38 38 АЛ новине децембар 2017 Спортски савез општине прогласио најбоље спортисте и екипе у *Најбољи спортски колектив НиФ, а у категорији младих ЖФК Морава У препуној сали Дома културе, на свечаној церемонији коју је уприличио Спортски савез општине Алексинац, 22. децембра проглашени су најбољи спортисти и спортске организације у години. У категорији сениора, титуле најбољих понели су Мина Ђорђевић, кошаркашица београдске Црвене звезде, пореклом из Алексинца, и Милан Зековић, атлетичар Напретка. За најбољи спортски колектив проглашен је Џудо и џиу-џицу клуб НиФ, а у категорији младих Женски фудбалски клуб Морава из Житковца. Међу јуниорима до 18 година старости најбољи су Кристина Павловић, каратискиња Шуматовца и Филип Трајковић, члан НиФ -а, док су за најбоље младе спортисте проглашени Емина Младеновић, каратискиња Шуматовца и Светолик Јозић, члан Шаховског клуба Лав. У категорији спортиста са инвалидитетом за најбољег је проглашен Бојан Јовановић, стонотенисер Јастрепца из Тешице и нишког Наиса. Најбољи Мина и Милан За допринос развоју фудбала на подручју општине награђен је Радослав Јанковић, играч ОФК Напредак 1929 из Алексинца, најбољи спортски радник је Славче Николић, председник ФК Велибор Васовић Васке, док је признање за животно дело отишло у Милан Зековић и Бојан Младеновић руке Бранка Мојсиловића, некадашњег тренера Боксерског клуба Рудар. Признање за допринос у развоју спорта додељено је Стонотениском клубу Шуматовац, а посебно признање Спортског савеза општине добио је Мирослав Тодоровић, фоторепортер листа Вести и званичног сајта ФК Партизан. За остварене спортске резултате у овој години награђени су: Слободан Богосављевић, члан Планинарског клуба Железничар, Душан Петровић, боксер Рудара и Анастасија Војиновић из Шаховског клуба Лав. Уручена су и признања за перспективне спортисте, а добитници су: Вања Матијевић (ФК Велибор Васовић Васке ), Новак Стојановић (ОФК Напредак 1929 ), Јован Цветковић (Стонотенски клуб Шуматовац, Војислав Стојковић (Кошаркашки клуб Напредак Босфорус ) и Софија Тасић (Шаховски клуб Лав ). Добитницима признања честитали су Ненад Станковић, председник општине, Дане Корица, прослављени српски атлетичар и Бојан Младеновић, председник Спортског савеза општине. Овом приликом изведен је и пригодан програм у коме су учествовали чланови Омладинског хора Центра за културу и уметност и Секције модерних плесова Фолклорног друштва Теодора из Ниша, као и Јован Недељковић и Вања Живковић, ученици Основне музичке школе Владимир Ђорђевић из Ниша. Срђан Илић

39 Градско позориште Театар 91 жели Вам испуњење свих жеља у новој години. ГОДИНА 2 - БРОЈ 13 и 14 - ДЕЦЕМБАР БЕСПЛАТАН ПРИМЕРАК Издавач: Агро-пресс д.о.о. Гредетин Главни и одговорни уредник: Јелена Радовановић Редакција: Нинослав Миљковић, Срђан Илић, Адриана Бранковић, Милан Влајић, Марко Радић, Драгомир Тодоровић, Данијела Ђорђевић и Дијана Боројевић СРЕЋНИ ПРАЗНИЦИ ЗЛАТАРА СЈАЈ Илустрације: Зоран Живковић Адреса редакције: Саве Ковачевића 13, Гредетин Телефон: 060/ ; 018/ redakcija.al.novine@gmail.com Графичка припрема: Мирко Владисављевић Штампа: Оверпринт - Ниш Медијски садржаји објављени у рубрици Да бисмо били преци, морамо бити потомци суфинансирани су у склопу истоименог Пројекта од стране општине Алексинац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

40 ЈАВНО ПРЕДУЗЕЋЕ ЗА ПУТЕВЕ И СТАМБЕНО КОМУНАЛНУ ДЕЛАТНОСТ - АЛЕКСИНАЦ СРЕЋНУ НОВУ ГОДИНУ И БОЖИЋНЕ ПРАЗНИКЕ ЖЕЛИ ВАМ Јавно предузеће за путеве и стамбено комуналну делатност Алексинац