Aktuelna pitanja građanske kodifikacije

Transkript

1 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije 1

2 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE 2

3 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije AKTUELNA PITANJA GRAĐANSKE KODIFIKACIJE ZBORNIK RADOVA CURRENT ISSUES OF CIVIL CODIFICATION COLLECTION OF PAPERS CENTAR ZA PUBLIKACIJE (SAMO LOGO) Niš,

4 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE "AKTUELNA PITANJA GRAĐANSKE KODIFIKACIJE" Pravni fakultet u Nišu, 20. maj TEMATSKI ZBORNIK RADOVA Izdavač: Pravni fakultet u Nišu Za izdavača: prof. dr Nevena Petrušić, dekan Redakcioni odbor: prof. dr Radmila Kovačević Kuštrimović prof. dr Miroslav Lazić prof. dr Radenka Cvetić prof. dr Zlatko Stefanović mr Miloš Živković Urednici: prof. dr Radmila Kovačević Kuštrimović prof. dr Miroslav Lazić Prevod rezimea: Gordana Ignjatović Korice: Branko Stevanović Štampa: Punta - Niš Tiraž 150 Centar za publikacije Niš, Trg kralja Aleksandra 11 tel , pravni@ni.ac.yu ISBN

5 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije SVAKE GODINE PRAVNI FAKULTET U NIŠU ORGANIZUJE NAUČNI SKUP POVODOM GODIŠNJICE OSNIVANJA. OVE GODINE OPREDELILI SMO DA TEMA SKUPA BUDE: AKTUELNA PITANJA GRAĐANSKE KODIFIKACIJE U SRBIJI, KOJU SMATRAMO VEOMA VAŽNOM S OBZIROM NA POTREBU USAGLAŠAVANJA NAŠEG ZAKONODAVSTVA SA PRAVOM EVROPSKE UNIJE. NAUČNI SKUP JE ODRŽAN 20. MAJA GOD KNJIGA KOJA JE PRED VAMA PREDSTAVLJA ZBORNIK RADOVA SAOPŠTENIH TOM PRILIKOM, KAO I PRILOŽENIH KASNIJE, A U TESNOJ VEZI SA NAVEDENOM TEMOM. 5

6 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE 6

7 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije SADRŽAJ Uvodno izlaganje: Kodifikacija građanskog prava u Srbiji Radmila Kovačević Kuštrimović, Miroslav Lazić GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE Uvod I. Stanje građanskog zakonodavstva u Srbiji II. Građanski zakonik Srbije A. Jedinstven građanski zakonik ili parcijalno regulisanje B. Opšti deo građanskog zakonika III. Perspektive građanske kodifikacije u pravu EU Zaključna razmatranja THE SERBIAN CIVIL CODE AND THE EUROPEAN UNION LAW Nevena Petrušić GRANICE POSLOVNE SPOSOBNOSTI DETETA Detinjstvo i status deteta Koncept prava deteta i razvojne sposobnosti deteta Poslovna sposobnost deteta Osvrt na rešenja u uporednom pravu Poslovna sposobnost deteta u domaćem pravu Kritička analiza zakonskih rešenja u domaćem pravu Umesto zaključka THE BOUNDARIES OF THE CIVIL CAPACITY OF THE CHILD Snežana Miladinović ZAKLJUČENJE, INTERPRETACIJA I ISPUNJENJE OBLIGACIONIH UGOVORA Zaključenje ugovora Interpretacija (tumačenje) ugovora Ispunjenje ugovora CONTRACTING, INTERPRETING AND PERFORMING CONTRACTUAL AGREEMENTS Ivana Simonović PRAVO NA RASKID UGOVORA ZBOG NEISPUNJENJA OBAVEZA PO ZAKONU O OBLIGACIONIM ODNOSIMA I SAVREMENE TENDENCIJE U EVROPSKOM UGOVORNOM PRAVU Uvod Raskid ugovora zbog neispunjenja obaveza prema Zakonu o obligacionim odnosima

8 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE Pojam i uslovi raskida ugovora zbog neispunjenja Postupak raskida ugovora zbog neispunjenja Uslovi i postupak raskida ugovora zbog neispunjenja prema pravilima Principa evropskog ugovornog prava i Nacrta zajedničkog pojmovnog okvira Zaključak THE RIGHT TO TERMINATE A CONTRACT: Compliance of the Serbian Contractual Relations Act with the Contemporary Tendencies in the European Contract Law Aleksandra Vučić-Milovanović DIE NEUERUNGEN DES SCHMERZENSGELDINSTITUTS IM ÖSTERREICHISCHEN RECHT I. Einführung II. Schmerzensgeld im österreichischen ABGB a) Regelungsgegenstand des 1325 ABGB b) Körperverletzung und daraus resultierende körperliche uns seelische Schmerzen III. Schmerzensgeld auch ohne Schmerzen? IV. Der Entwurf eines neuen österreichischen Schadensersatzrechts in Hinblick auf das Schmerzengeld V. Zusammenfassung NOVINE KOD INSTITUTA NAKNADE BOLNINE U AUSTRIJSKOM PRAVU NOVELTIES IN THE INSTITUTE OF NON-PECUNIARY DAMAGES IN THE AUSTRIAN LAW Stanka Stjepanović STICANJE OD NEVLASNIKA Uvod I. Sticanje od nevlasnika po propisima koji su važili na teritoriji Kraljevine Jugoslavije a) Austrijski građanski zakonik i Građanski zakonik Kraljevine Srbije b) Opšti imovinski zakonik za Knjaževinu Crnu Goru II. Uslovi za sticanje svojine od nevlasnika u pravu Republike Srpske a) Sticanje od nevlasnika po Švajcarskom građanskom zakoniku. 128 b) Sticanje od nevlasnika po Zakonu o vlasništvu i drugim stvarnim pravima Republike Hrvatske c) Sticanje od nevlasnika prema Nacrtu Zakona o vlasništvu i drugim stvarnim pravima Republike Srpske

9 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije d) Sticanje od nevlasnika prema Nacrtu Zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima Republike Srbije Zaključak ACQUISITION OF PROPERTY FROM A NON-OWNER Zlatko Stefanović ETAŽNA SVOJINA KAO DEO KODIFIKACIJE GRAĐANSKOG PRAVA 135 Uvod I. Otvorena pitanja etažne svojine Zgrada Posebni delovi zgrade Zajednički delovi zgrade Delovi koji pripadaju trećim licima Zajednica etažnih vlasnika II. Rešenja otvorenih pitanja etažne svojine prema Zakoniku o svojini i drugim stvarnim pravima Zgrada Posebni delovi zgrade Zajednički delovi zgrade Delovi koji pripadaju trećim licima samostalni delovi zgrade Zajednica etažnih vlasnika (etažna zajednica) III. Zaključna razmatranja CONDOMINIUM OWNERSHIP IN THE CIVIL LAW CODIFICATION Radmila Kovačević Kuštrimović NOVINE U SADRŽINI PRAVA STVARNE SLUŽBENOSTI U NACRTU ZAKONIKA O PRAVU SVOJINE I DRUGIM STVARNIM PRAVIMA Uvod Pojam prava stvarne službenosti u Nacrtu Zakonika o pravu svojine i drugim stvarnim pravima Sadržina prava stvarne službenosti NEW DEVELOPMENTS IN THE SUBSTANTIVE CONTENTS OF THE RIGHT OF REAL SERVITUDE IN THE DRAFT CODE ON PROPERTY AND OTHER REAL RIGHTS Miroslav Lazić MODERAN PRISTUP PRAVU LIČNIH SLUŽBENOSTI U PRAVU SRBIJE 165 I. Stanje građanskog zakonodavstva u Republici Srbiji II. Pojam i vrste ličnih službenosti III. Sadržina plodouživanja A. Ovlašćenja plodouživaoca B. Obaveze plodouživaoca

10 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE IV. Predmet ličnih službenosti (plodouživanja) V. Funkcije i značaj ličnih službenosti THE REFORM OF PERSONAL SERVITUDES IN THE SERBIAN LEGISLATION Radenka Cvetić MESTO PRAVA PREČE KUPOVINE U GRAĐANSKOM ZAKONIKU Umesto uvoda Pravna priroda i mesto prava preče kupovine u Građanskom zakoniku Suvlasnici kao titulari prava preče kupovine i njihov red prvenstva THE RIGHT OF PRIOR PURCHASE (PRE-EMPTION) IN THE CIVIL CODE Miloš Živković O UVOĐENJU TZV. NEAKCESORNIH ZALOŽNIH PRAVA NA NEPOKRETNOSTIMA U PRAVO SRBIJE I. Uvod II. Bitna obeležja zemljišnog duga III. Treba li Srbiji zemljišni dug? IV. Kako regulisati zemljišni dug u Srbiji? V. Zaključak ON INTRODUCING THE NON-ACCESSORY LIEN RIGHTS ON REALTY INTO THE SERBIAN LEGISLATION Nataša Stojanović, Novak Krstić NEKA ZAPAŽANjA O ZAKONSKOM I NUŽNOM NASLEĐIVANjU U REPUBLICI SRBIJI DE LEGE LATA I DE LEGE FERENDA Uvodne napomene Ukratko o osnovnim načelima na kojima je izgrađeno zakonsko i nužno nasleđivanje u Republici Srbiji Zakonsko nasleđivanje a) Krug potencijalnih univerzalnih i singularnih sukcesora mortis causa u sferi zakonskog nasleđivanja b) Promene u veličini naslednih delova naslednika prvog zakonskog naslednog reda v) Promene u velični naslednih delova naslednika drugog zakonskog naslednog reda Nužno nasleđivanje a) Krug nužnih naslednika b) Veličina nužnog dela v) Pravna priroda prava na nužni deo g) Određivanje obračunske vrednosti zaostavštine

11 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije d) O nasledivosti prava na nužni deo đ) Odnos raspolaganja u dozvoljene svrhe i nužnog dela e) Isključenje iz nasleđa Zaključna razmatranja SOME NOTICES ABOUT LEGAL SUCCESSION AND SUCCESSION OF EXIGENT SHARE IN REPUBLIC OF SERBIA DE LEGE LATA AND DE LEGE FERENDA Aleksandar Ćirić, Predrag Cvetković BITNA POVREDA UGOVORA U OPŠTIM IZVORIMA MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG UGOVORNOG PRAVA Uvodne napomene Opšti izvori međunarodnog privrednog ugovornog prava Pojam bitne povrede ugovora: ciljevi i karakteristike Uslovi postojanja bitne povrede ugovora: suštinsko lišavanje i ugovorno očekivanje Uslovi postojanja bitne povrede ugovora: predvidljivost suštinskog lišavanja Zaključna razmatranja BITNA POVREDA UGOVORA U OPŠTIM IZVORIMA MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG UGOVORNOG PRAVA FUNDAMENTAL BREACH OF CONTRACT IN GENERAL SOURCES OF INTERNATIONAL CONTRACT LAW Michael Wietzorek PRIVATAUTONOMIE UND ALLGEMEINE BEDINGUNGEN IN VERTRÄGEN ZWISCHEN UNTERNEHMEN I. Einleitung II. Die Entwicklung des Rechts der AGB in Deutschland III. Die Rechtsprechung des BGH IV. Rechtsvergleichende Betrachtungen V. Notwendigkeit einer Neuregelung im serbischen Recht? PRIVATE AUTONOMY AND GENERAL CONDITIONS IN CONTRACTS BETWEEN BUSINESS ENTITIES S A O P Š T E NJ A Анатолий Гусев К ВОПРОСУ О РОЛИ КОНСТИТУЦИОННЫХ (УСТАВНЫХ) СУДОВ СУБЪЕКТОВ РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ В ЗАЩИТЕ ПРАВ ГРАЖДАН, ОБЕСПЕЧИВАЕМЫХ НОРМАТИВНЫМИ АКТАМИ СОЦИАЛЬНО- ЭКОНОМИЧЕСКОЙ НАПРАВЛЕННОСТИ

12 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE Марина Трофимова О НЕОБХОДИМОСТИ УНИФИКАЦИИ ГРАЖДАНСКОГО ПРОЦЕССУАЛЬНОГО ЗАКОНОДАТЕЛЬСТВА, РЕГУЛИРУЮЩЕГО ПЕРЕСМОТР НЕ ВСТУПИВШИХ В ЗАКОННУЮ СИЛУ СУДЕБНЫХ ПОСТАНОВЛЕНИЙ

13 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije Uvodno izlaganje: Kodifikacija građanskog prava u Srbiji Donošenje građanskih zakonika dugo je predstavljalo krupno nacionalno pitanje i nije bilo vladara koga nije obuhvatao uzvišeni nacionalni osećaj kada su takvi zakonici proglašavani. Bilo je to zlatno doba građanskih kodifikacija, kada su doneti Francuski, Austrijski, Nemački, Švajcarski, Italijanski i drugi građanski zakonici. Mitu građanske kodifikacije doprinosili su veoma krupni razlozi, od potrebe da se učvrsti ujedinjenje različitih naroda u zemlji, do potrebe za ekonomskim i kulturnim prosperitetom. Taj kodifikatorski zanos je, iz ovih ili onih razloga dodirnuo i Srbiju i Crnu Goru, tako da je u toj epohi donet i Srpski građanski zakonik i Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru. I ma šta mislili o njima, o razlozima za njihovo donošenje, bilo bi možda dobro da su oni ostali da važe, jer bi u međuvremeni bili, kao i ostali toga doba, menjani, dograđivani ili predstavljali osnovu za novu građansku kodifikaciju. Naravno, ovi zakonici su abrogirani, a o donošenju novih se razmišlja više od pola veka. Tako se u Srbiji uči građansko pravo bez građanskog zakonika, ili na osnovama predratnog prava ili nekoliko zakonika različitog kodifikatorskog kapaciteta, ali uvek sa epitetima nedovoljnog, neuskalđenog ili čak i potpuno neregulisanog. Na sreću, danas smo pred nezaobilaznim izazovom, da pripremimo i donesemo građanski zakonik. U tome izazovu ili među potrebama, najvažnija je opredeljenost Republike Srbije da pristupi evropskim integracijama, postane članica Evropske Unije. Iako smo tek na polukoraku u tom procesu, svest o potrebi usaglašavanja ili harmonizacije našeg, sa pravom Evropske Unije je sasvim jasna. U tom poslu, Srbija se ponovo našla na istom poslu kako sa zemljama bivšeg tzv. istočnog bloka, tako i sa zemljama koje su građanske zakonike donele pre, početkom i tokom 19. veka, odnosno 20. veka. U sektoru bivšeg istočnog bloka proces građanske kodifikacije se odvijao velikom brzinom, jer su zemlje iz tog bloka već postale članice Evropske Unije. Druge, iako nemaju taj status donele su, takođe, građanske zakonike, iako takve zakonike u modernom smislu reči nikada nisu ni imale, npr. Ruska federacija. Živa kodifikatorska aktivnost odvija se i u zemljama koje su osnovale Evropsku Uniju, jer pored procesa harmonizacije potrebno je ustanoviti i nove osnove nacionalnih prava, srediti svoje nacionalno pravno dvorište. Naime, ništa više nije kao u vreme donošenja prvih evropskih građanskih zakonika. Dva osnovna stuba građanske kodifikacije su se promenila: pravo svojine i porodica, ne zna se koji više, što je razumljivo pošto su jedan sa drugim tesno povezani. Na drugoj strani, vreme je zbrisalo auru nacionalne posvećenosti građanskim zakonicima, tako da se pripreme za usaglašavanje i unifikaciju 13

14 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE prava na prostoru Evropske unije, bez malo čarki oko podesnosti da francusko, nemačko ili anglo-američko pravo bude osnova budućeg zakonika, obavlja tiho, rutinski. Tome doprinosi i nadmoć sudske prakse Evropskog suda u Strazburu nad nacionalnim zakonodavcima, koja osnovne impulse za promene šalje primenjujući Evropsku Konvenciju. Dominira filozofija ljudskih prava, nova dogma koja se uspostavlja u građanskom pravu. Pokazalo se da jedino ona može biti kohezioni element, koji će kao amalgam vezivati nacionalna prava, stvarajući tako zajedničko pravo. U ovom procesu, zakoni su podređeni sudijama. U svim ovim pravničkim kretanjima našla se i naša potreba za donošenjem građanskog zakonika. Ako bi da malo relaksiramo ovo izlaganje, možemo reći da smo, na ovom planu, u sred evropskog trenda. Ali, ako bi da stvar sagledamo sasvim ozbiljno, nas čekaju veoma ozbiljni zadaci. Naime, sadašnje stanje uređenosti građanskopravne materije je, uopšte uzev, nezadovoljavajuće. Ako se izuzme Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o nasleđivanju, kao i Zakon o porodici, ostali delovi su ili nedovoljno uređeni ili sasvim neuređeni. Najneuređenija oblast građanskog prava je, svakako oblast Stvarnog prava. Uprkos Zakonu o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, koji je donet na saveznom nivou godine uz nadu da će republike doneti potpune zakone, kao i brojih propisa iz ove materije, pa čak i predratnih pravnih pravila, ova materija se ne može smatrati potpuno neuređenom. Razloga za to ima mnogo, a osnovni je onaj koji se tiče osnovnog pravnog instituta prava svojine. Nerešena socijalna funkcija prava svojine, njena dezintegracija na više oblika svojine, posle drugog svetskog rata, onemogućila je donošenje građanskog zakonika koji bi predstavljao osnovu za celu zgradu građanskog prava načinjenu od pravila koja grade sistem, koji omogućava pravnim subjektima da planiraju svoja ponašanja i da predviđaju ostvarivanje svojih ciljeva, bez mogućnosti da ih u tome spreče stalne promene propisa po nahođenju jedne ili druge vlasti. Brojne komisije osnivane sa ciljem donošenja građanskog zakonika nisu u tome uspele, jer je pitanje svojine zapadalo kao kost u grlu političkim nalogodavcima. Pluralizam oblika svojine i ravnopravna zaštita svih oblika svojine, koji su se zadržali do skora, uprkos stalnom ponavljanju ideje o privatizaciji, nisu omogućavali donošenje građanskog zakonika kao potpunog, logičkog sistema građanskih pravila u sferi privatnog prava. Poslednjim Ustavom otklonjena je i ta prepreka, tako da se sada može pristupiti donošenju građanskog zakonika. U tom smislu oformljena je i Komisija za izradu građanskog zakonika i ona je izvršila popis pitanja koja zahtevaju posebnu pažnju pravničke javnosti. Naš današnji skup je samo deo te brige naših kodifikatora i ja se nadam da ćemo i nadalje pomagati taj napor svojim stručnim predlozima. Što se tiče stvaranja tzv. prava Evropske Unije ili kako se to popularno kaže jedinstvenog pravnog prostora, mislim da ono ne stoji na putu kodifikovanja građanskog prava u našoj zemlji. Zanemarimo li razloge političke prirode, jasno je da proces unifikacije ili usaglašavanja prava između članica Evropske Unije našim 14

15 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije pripremnim radnjama na kodifikaciji ne odmaže. Pre se može reći da može biti od pomoći u prihvatanju rešenja koja su već prihvaćena kao zajednička i naišla na punu potvrdu, nego suprotno. Uostalom, ideja Monteskjeove metafore o tome da je za jednu zemlju najbolje ako njeni građani slede njene zakone, a ne tuđe, odavno je narušena. Problem može nastati ako prevladaju ideje po kojima treba sačekati da se oformi evropsko zajedničko pravo koje, u tom slučaju, treba uglavnom prihvatiti, umesto se iscrpljivati na donošenju nacionalnih zakona, a onda vršiti njihovo usaglašavanje sa pravom Evropske Unije. Vama je poznato da na prostoru Evropske Unije još uvek ne postoji sistem zajedničkih pravila za celokupnu materiju građanskog prava. U nekim oblastima ih ima, pa ni tu u formi pravila već preporuka, direktiva ili čak instrukcija, a u drugima su nacionalna pravila i dalje dominantna. To je slučaj sa stvarnopravnom oblašću, što deluje pomalo paradoksalno, jer se bez pitanja prava svojine ne može vršiti ujednačavanje propisa o svojini kao osnovnom pravno-ekonomskom odnosu. Međutim, zemlje članice Evropske Unije tu regulativu kao da, do daljeg, čuvaju kao poslednji bastion svoje zakonodavne suverenosti. Prema tome ni te dileme nema, Srbija mora imati građanski zakonik, kao skup pravila koja će poslužiti za usaglašavanje. Bolje je, sigurno imati nešto u rukama, sa čim se počinje proces usaglašavanja, nego se pojaviti praznih ruku, nespremno. Ovo sa čim sada raspolaže, sigurno je ne kvalifikuje za ravnopravnog ili bar podesnog saradnika u harmonizaciji prava sa pravom Evropske Unije. Ono što može biti od koristi prikikom ustanovljavanja građanskih pravila, jeste sistematika budućeg građanskog zakonika, kao i karakter pravnih normi. Iako je Srbija imala građanski zakonik još godine, za našu zakonodavnu aktivnost se ne može reći da ima neku tradiciju. Pri tome treba imati u vidu da on nije bio autohtoni zakonik, poput drugih u to vreme, a da je kasnije kodifikovanje pojedinih delova građanske materije, osim izuzetno, kao što je slučaj sa Zakonom o obligacionim odnosima, bilo često bez plana, cilja i u različito vreme, bez ideje o stvaranju nekakvog sistema. U tom smislu skrećem pažnju na Opšti deo građanskog prava, koji, osim u jednom pokušaju, nikada nije bio predmet ozbiljnije pažnje pravničke-stručne javnosti. Danas je to pitanje od posebne važnosti, jer može imati veliki značaj prilikom evropeizacije našeg građanskog prava. Lakše je usaglašavati osnovne i opšte pojmove, nego pojedinačna pravila. Zato dopuštam sebi pravo da danas delegiram pitanje značaja i sadržine Opšteg dela, kao posebne sveske Građanskog zakonika. Srpski građanski zakonik, kao ni njegov izvornik Austrijski građanski zakonik,(uostalom kao ni francuski ni Švajcarski zakonik) nije sadržao Opšti deo. Zato su razmatranja o ovom problemu od posebnog interesa za naš dalji zakonodavni rad na donošenju građanskog zakonika. Najzad, za građansku kodifikaciju je od značaja i pitanje vrste i karaktera pravnih normi kojima se uređuju privatni odnosi. Ako zakonodavac danas ima na umu usaglašavanje našeg prava sa pravom Evropske Unije, onda će karakter 15

16 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE pravnih normi biti njegov dodatni izazov. Pravne norme, načela i sve ostalo iz arsenala zakonodavne tehnike mora biti tako napravljeno da omogući pravnu sigurnost kao jedan od vrhovnih principa u pravu, ali i da budu spremne za razmekšavanje, za potrebe evropskog zajedničkog prava. Do granica pravne sigurnosti, pravne norme moraju biti rastresite i spremne za prodor pojedinih pravila iz zajedničkog evropskog prava. A dotle, mudar zakonodavac mora računati na sudiju koji će umeti da pravnu normu rastavi u hiljade opcija, kada to nalažu okolnosti slučaja, ne negirajući je pritom, ne uništavajući je, već držati se nje i ostati u njenim granicama. Istovremeno, zakonodavac će pripremiti teren za pravično suđenje, kao osnovnim ljudskim pravom. Bila je ovo prijatna obaveza da otvorim brojna pitanja iz teme koja je pred nama, ali i nada da ćete na brojna od njih vi dati ili nastojati da date najbolja Radmila Kovačević Kuštrimović, redovni profesor Pravni fakultet u Nišu 16

17 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije UDK: 347 (497.11:4-672EU) Radmila Kovačević Kuštrimović, redovni profesor Miroslav Lazić, vanredni profesor Pravni fakultet Univerziteta u Nišu GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE 1 Uvod Stare i neprestano primamljive ideje o širokom ujedinjavanju privrednog i svakog drugog evropskog prostora, danas se, mirnodopski, ostvaruju u vidu zajednice evropskih zemalja - Evropske Unije (EU). Evropska Unija je regionalna organizacija evropskih država u kojoj članice ostvaruju zajedničke ciljeve, kao što su ujednačen državni i društveni razvoj, slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala, visok nivo zaposlenosti, zaštita prava građana i dr. Ciljevi formiranja EU uslovili su neophodnost harmonizacije privatnog i građanskog prava nacionalnih država i stvaranja zajedničkog, komunitarnog prava, u procesu harmonizacije koji se odvija permanentno kako u okviru EU, tako i u državama koje teže učlanjivanju i približavanju ovoj zajednici. Harmonizacija, odnosno usklađivanje prava, ne znači identičnost, već predstavlja postupak približavanja konvergentnih nacionalnih pravnih sistema postavljanjem zajedničkih principa i pravila. Opredeljenost Republike Srbije i drugih država da pristupe evropskim integracijama, aktualizovala je problem nacionalnih prava na planu građanskih kodifikacija i njihove harmonizacije sa pravom EU. Pitanje građanske kodifikacije je ponovo postalo interesantno, kako u zemljama u kojima su one ostvarene pre jednog ili dva veka, tako i u zemljama koje nemaju jedinstvene građanske zakonike, niti je materija građanskopravnih odnosa u celini regulisana posebnim zakonima. 2 Ipak, građanska kodifikacija je najaktuelnija u zemljama koje su pod uticajem socijalističkih revolucija raskinule sa klasičnim građanskim pravom, izgubivši vezu sa evropskim pravom. Otuda se u njima užurbano, već u zavisnosti od osnovne strategije zemlje, vrše pripreme ili za donošenje novih građanskih zakona ili za modernizaciju starih. Potreba za sređivanjem nacionalnih propisa u oblasti građanskog prava uslovljena je i širenjem regulative komunitarnog prava na sektor građanskog prava. To ukazuje na dominaciju imovinskih pitanja u 1 Reprint rada objavljenog na Kopaoničkoj školi prirodnog prava, Pravni život, Beograd, 11/2007, str Rad je ponovo objavljen zato što je u skladu sa temom koja je predmet ovog skupa. 2 Pitanje regulisanja građanskog prava zakonima ili jedinstvenim zakonikom aktualizira se i u anglosaksonskom pravu i to iz istih razloga iz kojih se pitanje donošenja zakona na ovom području uvek postavljalo, a to je ujednačavanje pravnog režima radi lakšeg odvijanja prometa robe i usluga, zastupanja, nasleđivanja i sl. (zbog sve većeg kretanja i delanja ljudi na teritoriji različitih zemalja). 17

18 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE jedinstvenom evropskom pravu, odnosno građanskog prava (posle donošenja Rimske deklaracije, 2003). Na drugoj strani, pojedina pitanja oko kodifikacije građanske materije nikada nisu gubila svoj sjaj, i ma koliko se smatrala rešenim, razvoj društvenih odnosa i pravne nauke su ih ponovo otvarali. Poznato je, koliko je argumenata potegnuto za i protiv donošenja građanskih zakonika, za jednu ili drugu vrstu sistematike građanske materije itd. Neka od pitanja građanske kodifikacije su već bila na dnevnom redu prilikom donošenja Francuskog građanskog zakonika, Austrijskog, Nemačkog, Švajcarskog, Grčkog, Italijanskog..., ali i onih koji su doneti poslednjih godina u zemljama koje ih do sada nisu imale, poput Holandije, Rusije i dr. I u našoj zemlji su se, istina sporadično, raspravljala neka od njih. 3 Međutim, u našem pravu još uvek nije izvršena potpuna kodifikacija građanske materije, tako da smo odlučili, još jednom, da ukažemo na važnost donošenja građanskog zakonika, kao i da oživimo pitanje sistematike građanskog zakonika, naročito postojanje opšteg dela. Sistematika će, inače, biti veoma interesantna i u eventualnoj jedinstvenoj građanskoj kodifikaciji EU, s obzirom na različita načelna rešenja (institucioni i pandektni sistem) u postojećim građanskim kodifikacijama. I. Stanje građanskog zakonodavstva u Srbiji Potreba naše pravne nauke i prakse da se vraćaju na problem kodifikacije svakako je sadržana u činjenici da već šest decenija na našem pravnom području nema jedinstvenog građanskog zakonika, iako je još 1844.g. donet Srpski građanski zakonik (kao recipirani Austrijski građanski zakonik). Ovaj zakonik važio je jedan vek i, pored ostalog, omogućio da Srbija, kao i ostali delovi bivše Kraljevine SHS koji su ga primenjivali, budu tretirani kao deo evropskog, kontinentalnog pravnog miljea, u kome važi pisano pravo. Srpski građanski zakonik je abrogiran Zakonom o nevažnosti (1946), 4 a pravna pravila sadržana u njemu primenjivana su, pod uslovima iz ovog zakona, još nekoliko decenija, do donošenja novih zakona. Ako se izuzmu Osnovni zakon o braku (1946), kao i Zakon o nasleđivanju (1955), zakoni kojima se regulišu imovinski odnosi doneti su tek osamdesetih godina i to: Zakon o obligacionim odnosima 5 i Zakon o osnovnim (sada osnovama) svojinsko-pravnim odnosima 6. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa je donet kao savezni zakon, budući da je amandmanom na Ustav SFRJ iz godine, izglasanim regulisanje ove materije na potpun način 3 Vidi: Sto pedeset godina od donošenja Srpskog građanskog zakonika ( ), SANU, knj.lxxxi. Odeljenje društvenih nauka, knj.18. Beograd, 1996; Radove objavljene u okviru Projekta: Građanska kodifikacija zbornik sa međunarodnog naučnog skupa održanom na Pravnom fakultetu u Nišu, maja Sl. list FNRJ br. 86/ Sl. list SFRJ, br. 29/78, br. 39/85, br. 57/89 i Sl. list SRJ, br. 31/93. 6 Sl. list SFRJ br. 6/80, br. 36/90, Sl. List SRJ, Sl. list br. 29/

19 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije pripalo u nadležnost republika. Posle raspada savezne države pripremljeno je nekoliko Nacrta zakona o pravima na stvari i drugim stvarnim pravima, ali nijedan od njih nije postao zakon. Interesantno je da su druge republike članice bivše SFRJ (osim Crne Gore), već donele odgovarajuće zakone pod istim nazivom. Međutim, ako se za neke delove građanskog prava i može reći da su regulisani, Opšti deo građanskog prava ostao je potpuno po strani, tako da se rešenja za izvesna pitanja od zajedničkog značaja za sve delove građanskog prava nalaze u različitim zakonima, najčešće u Zakonu o obligacionim odnosima (npr. ručna zaloga je regulisana ovim zakonom), u Zakonu o nasleđivanju, u Porodičnom zakonu, ili čak u procesnim zakonima. Neki instituti Opšteg dela ostali su, uprkos svemu, potpuno neuređeni ili nedovoljno uređeni. To je npr. slučaj sa izjavom volje i pravnim poslom, kao i poslovnom sposobnošću, pravnim licem, stvarima, uslovom i rokom, opštim pojmom zastupništva, zastarelošću, zloupotrebom prava itd. Svi dosadašnji pokušaji donošenja jedinstvenog građanskog zakonika bili su praćeni prigovorom da su postojeći društveni odnosi nestabilni, i kao takvi nedovoljna garancija za dobru građansku kodifikaciju. Isticano je, da su svojinski odnosi u stalnom previranju i da ne predstavljaju potrebnu osnovu za regulisanje građanske materije koja, u najvećoj meri, leži na filozofiji prava svojine, na njenom pojmu, garancijama, zaštiti. Zbog toga je dugo posle Drugog svetskog rata, donošenje građanskog zakonika odlagano. U zamenu za građanski zakonik - regulisanje prava svojine i drugih stvarnih prava, kao osnovnih društvenih odnosa, došlo je do regulisanja obligacionih odnosa. Donet je ZOO koji je, imajući u vidu, pre svega, odnose između subjekata socijalističke-kolektivne svojine, povratno (pravnim načelima i konkretnim rešenjima) oblikovao pravne subjekte po ugledu na subjekte u režimu tržišne privrede. On je ciljao na odnose koji nastaju na osnovama individualnog prava svojine, i, sa svoje strane, vršio veliki uticaj na povratak privatne svojine. Prema tome, neki delovi građanske materije uređeni su posebnim zakonom na moderan način, kao što je slučaj sa Zakonom o obligacionom odnosima, 7 a to se može reći i za Porodični zakon, 8 kao i za Zakon o nasleđivanju. Ipak, iako su doneti zakoni o registarskoj zalozi i hipoteci, 9 stvarnopravna materija (pravo svojine, susedsko pravo, lične službenosti i dr.) ostala je najneuređenija. Uprkos brojnim izmenama koje su pretrpeli svi zakoni kojima se reguliše građanska 7 ZOO se u državama nastalim iz bivše SRJ, primenjuje, sa izvesnim izmenama, kao republički zakon. Međutim, i ZOO sadrži izvesne praznine, jer se posle njegovog donošenja (1978) očekivalo donošenje republičkog, potpunog, zakona. Tako su neki ugovori ostali neregulisani (ugovor o poklonu, posluzi, doživotnom izdržavanju), kao i neka pitanja na planu odgovornosti (odgovornost za štetu koju je izazvala životinja) ili su sumarno regulisani (odgovornost za štete od stvari sa nedostatkom). 8 Porodični zakon donet je godine, Sl. Glasnika RS, br. 18/ Hipoteka je posebno i na potpun način uređena Zakonom o hipoteci (2005), a zalaganje pokretnih stvari upisom u registar, Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima (2004). 19

20 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE materija, naročito porodičnopravni odnosi, ne može se reći da zadovoljavaju kriterijume kodifikacije. Građansko pravo u Republici Srbiji nije uređeno tako da predstavlja celovitu i usklađenu regulativu ove materije. Država koja želi da postane član EU, kao što je Republika Srbija, obavezna je da prilagodi svoj pravni sistem komunitarnom (acquis communautaire). Ovo se, prema iskustvu pridruženih članica, pokazalo kao vrlo složen zadatak, jer je reč o pravu koje pokazuje, donekle, karakteristike precedentnog prava i stvara se donošenjem uredbi i direktiva, ali i praksom Evropskog suda. 10 Danas, kada je neizbežno redefinisanje građanskog prava radi usaglašavanja sa pravom EU, u našem pravu vlada haos, a sistematski rad na regulisanju ove važne pravne oblasti nije prioritet nijedne političke opcije. Istina, odlukom Vlade Republike Srbije, 11 obrazovana je g. Komisija za izradu građanskog zakonika, koja u roku od godinu dana treba da sačini predlog kodifikacije. Nadamo se da javna rasprava o nacrtu zakonika, ovog puta, neće izostati, jer se kvalitet zakona može poboljšati samo na osnovu stručne kritike sa stanovišta: celine prava, sudske prakse, pravne nauke i uporednog prava i sa stanovišta pravičnosti. 12 Posebno je važno u tranzicionim društvima prevazići društvene barijere prelaska sa administrativnog privrednog sistema na sistem tržišne privrede, što zahteva kako oblikovanje novog pravnog sistema usaglašenog sa pravnim modelima demokratskih država, uključujući i pravo EU, tako i promenu društvene svesti. Iz ovog sumarnog pregleda stanja građanskog zakonodavstva u Srbiji, može se zaključiti da su brojne oblasti građanskog prava regulisane, ali je, s obzirom na vreme donošenja pojedinih zakona, na neujednačenost u obimu uređenosti, na regulisanje nekih odnosa u više zakona, na veliki broj neuređenih odnosa, potreba donošenja jedinstvenog građanskog zakona veoma aktuelna. Istina, moguć je i drugi put u pravnom uređenju građanske materije, kao što je noveliranje postojećih građanskih zakona, odnosno donošenje potpunih zakona za delove građanskog prava koji su najneuređeniji (kao što je slučaj sa stvarnim pravom) i tako postići efekat gradjanske kodifikacije. 10 Veliku ulogu u harmonizaciji nacionalnih prava ima Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i Sud pravde Evropskih zajednica u Luksemburgu, čije odluke vode prožimanju kontinentalnog i anglosaksonskog pravnog sistema. 11 Vlada Republike Srbije, na osnovu člana 33. st. 2. i 3. i člana 43. stav 1. Zakona o Vladi, donela je Odluku o obrazovanju Komisije za izradu Građanskog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 104/2006). 12 Vidi: M. Orlić, O kritici zakonskih nacrta, Pravni život, 7-8/1995, str. 1513: Osnov na kome počiva legitimitet pravničkog angažovanja u kritici nacrta zakonskih tekstova je odgovornost za pravni sistem koji imaju u narodu čiji su deo. 20

21 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije II. Građanski zakonik Srbije A. Jedinstveni građanski zakonik ili parcijalno regulisanje Dakle, jedinstevni građanski zakonik ili parcijalno regulisanje građanske materije? Naš, rezolutan i jasan odgovor, jeste jedinstveni građanski zakonik. Srbija je, sredinom 19. veka, zajedno sa Francuskom i Austrijom, već imala jedinstven građanski zakonik i odustajanje od takvog pravničkog poduhvata, danas, ne može se ničim pravdati. Zato je donošenje Srpskog građanskog zakonika postalo pitanje nacionalne časti i zahtev pravničke kulture srpskog naroda. Danas, kada je Srbija ustrojila samostalnu državu, prava je prilika da to potvrdi i donošenjem građanskog zakonika. Naše pravo pripada evropskom kontinentalnom pravnom sistemu koji, između ostalog, karakteriše i tradicija uređenja građanske materije jedinstvenim zakonikom. Ona počinje sa Corpus iuris civilis-om rimskog prava, oživljavajući kroz donošenje brojnih građanskih zakonika u vreme feudalizma (od većih zakonika poznat je Pruski Landreht iz 1794), da bi sa epohom buržoaskih društvenih uređenja otpočeo proces modernih kodifikacija građanskog prava na čelu sa Francuskim građanskim zakonom iz 1804., pa preko Austrijskog, Nemačkog, Švajcarskog, 13 do današnjih kodifikacija u Holandiji i zemljama bivšeg socijalističkog bloka (Građanski kodeks Ruske Federacije 14 ). Ostajanje uz proces regulisanja građanskopravne materije jedinstvenim zakonikom, očigledno pruža prednosti, zbog kojih se evropska, a to je tendencija i anglosaksonskog prava, zakonodavna vlast nije lišila ove tehnike regulisanja građanske materije. Jedinstvenim građanskim zakonikom postiže se najpotpunije moguće zakonodavno izlaganje principa i njihova usklađenost. Odnos između jedinstvenog građanskog zakonika i parcijalne kodifikacije građanskog prava svodi se na odnos opšteg i posebnog, koji se međusobno ne isključuju, već dopunjuju. Uzgred, njime se već bavio veliki broj teoretičara, a on zaokupljuje pažnju i savremenih teoretičara, a otvara se i danas i to prilikom analize regulative pojedinih instituta Donošenje jedinstvenih građanskih zakonika početkom i tokom 19. veka smatrano je toliko značajnim delom ljudskog intelekta da je opšti pojam kodifikacije izjednačen sa pojmom građanske kodifikacije, iako je ona vršena i u krivičnoj i drugoj materiji. 14 Najpre je godine donet Opšti deo, pa Obligaciono i Stvarno pravo, a godine Nasledno pravo. Isti procesi odvijaju se i u drugim zemljema tzv. istočnog bloka, kao što su Mađarska i Rumunija, sada članicama EU. 15 Tako G. Viney, Pour ou contre un principe général de responsabilité civil pour faute? Osaka University, Law review, 49/2002. Autor tvrdi da princip odgovornosti za krivicu prihvaćen čl u C.C. nije bio važeći u francuskom običajnom pravu i da danas sudska praksa jedva izlazi na kraj sa njegovom primenom kao univerzalnim principom. Međutim, njegova primena je dovoljna da osigura minimalnu zaštitu oštećenim licima, kada nisu u situaciji da se koriste drugim sredstvima. Na drugoj strani, ističe autor, on je glavna prepreka u sistemu harmonizacije sistema odgovornosti u okviru EU, jer druge zemlje, kao Engleska, poznaju kazuistički sistem odgovornosti, sistem torts, ali i 21

22 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE Najveći nedostaci parcijalne kodifikacije proizlaze iz činjenice da se pojedinačni građanski zakoni donose u različito vreme, od strane različitih autora, sa različitim stilovima i uticajima, ne sledeći konsekventno osnovne ideje, često sadrže i pritivrečna rešenja za iste odnose i sl. Moderna pravna nauka ukazuje na još jednu veoma izraženu tendenciju sadašnjeg vremena - donošenje velikog broja zakona, koji ubijaju značaj i smisao zakona kao osnovnog regulatora društvenih odnosa, pa se govori o pravnoj prezasićenosti zakonima. 16 Imperativ je modernog doba da se svi odnosi u društvu uređuju zakonima. Što više zakona, to manje prava; umesto većih stega, zbog mnogobrojnih zakona, sve više slobodnog prostora, jer zakon gubi autoritet regulacionog faktora. Na tu opasnost ukazivao je još Portalis (jedan od redaktora Code civil-a) u svom ekspozeu. Zato je donošenje jedinstvenog građanskog zakonika, kao kodifikacija tzv. konstantnog prava, prepreka inflatornom zlu na polju zakonodavstva. Ideje o velikim kodifikacijama datiraju još iz najranijih dana ljudske istorije, jer su je diktirali nezaobilazni razlozi. Donošenje celovitih zakona omogućavalo je stabilno uređenje društvenih odnosa, u odnosu na dotadašnje uređenje verskim, odnosno običajnim pravilima. Ideja kodifikacije začeta je još u vreme starih Grka i njihovih nastojanja da organizaciju i kontrolu nad društvenim odnosima ostvare, ne pomoću tradicije, navike i poslušnosti, već pomoću sistema pravnih normi, kojima država garantuje primenu. 17 Objavljivanjem zakona, ma koliko oni bili pisani običaji koji su već važili na određenoj teritoriji ili za određene društvene grupe, ostvarivan je prvi nivo kodifikacije, koji se morao preći, ka zakoniku kao dejstvujućem faktoru u organizaciji i daljem razvoju društvenih zajednica. Rimske ideje o značajnoj ulozi zakona ostvarene su pod uticajem škole prirodnog prava i to upravo na kritici rimskog Corpus iurs civilis-a. Ideju jedinstvenog regulisanja društvenih odnosa po unapred određenom metodu i rasporedu materije, razbili su komentatori, pretvarajući ga u obilje detalja pri čemu mnogi kao da nisu bili ni u kakvoj vezi, oduzimajući mu izgled celine. Snaga i autoritet Corpus iuris civilis-a, kao velikog i važnog, celovitog korpusa prava, opstajali su samo dok je važila zabrana njegovog komentarisanja. Metod Nemačke, koja je bila bliža ustanovljavanju ograničenih lista zaštićenih interesa pravom odgovornosti. 16 Iako se činilo da je proces kodifikacije, kako građanske tako i drugih grana prava bio karakterističan za 19. vek, on u međuvremenu nije slabio, već se zahuktavao. Pri tome, ne mislimo samo na zemlje u kojima su radikalne promene u društvenim sistemima (zemlje bivšeg socijalističkog bloka) nametnule potrebu za donošenjem brojnih zakona, već i na zemlje evropskog kontinentalnog prava. U ovim poslednjim, ovaj proces je pospešen i potrebom za usklađivanjem nacionalnih prava i stvaranjem jednog nadnacionalnog prava, evropskog prava. Naravno, jedan od razloga zakonodavne zakrčenosti i prezasićenosti leži i u velikoj složenosti društvenih odnosa, do koje dolazi zbog sve većeg razvoj tehnike u svim vidovima. 17 Vidi: R. Paund, Jurisprudencija, knj. I, prevod Đ. Krstića,

23 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije komentatora Corpusa, međutim, nije bio u duhu vremena koje je težilo objedinjavanju ekonomskog poretka, ali ni pravne nauke, koja je nastojala da nastavu građanskog prava ostvari u okviru racionalnih granica celovitosti. Rečju, već su bili izraženi zahtevi za stvaranjem sistema prava shvaćenog kao potpune celine, i oni predstavljaju osnove savremene kodifikacije i klasifikacije ili sistematike građanskog prava. 18 Za dalji proces kodifikacije koji će postati redovan način uređenja pravne materije početkom i tokom 19. kao i 20. veka, bitna su nastojanja razvijene škole prirodnog prava. Po pristalicama ovog učenja, pravičan pravni sistem mora biti izgrađen na principima i pravilima koji se mogu otkriti razumom, koji su svojstveni ljudskoj prirodi i otuda jednaki za sve građane. Pravne norme su izraz odnosa među ljudima koji su, na polju pripadanja i razmene stvari, nasleđivanja i porodičnih veza svojstveni svim ljudima, i one moraju biti skupljene u jedan zakon, kako bi ih oni znali i po njima se upravljali. Bio je to i racionalni osnov kodifikovanja građanskog prava u velike savršene zakone, uređene kao zatvorene celine u kojima se nalaze rešenja za sve pravne probleme. Na drugoj strani, u zakonicima mora da postoji određeni poredak određenih pojedinačnih prava, 19 što je razlog određene klasifikacije ili sistematike zakonika. Metodom indukcije i dedukcije, korišćene prilikom kodifikacije, omogućeno je razvrstavanje pravnih normi od pojedinačnih ka sve većim celinama, kao što su brak, porodica, staleške organizacije, država itd. Iako je i među pristalicama ove škole bilo neslaganja oko pojedinih pitanja, nezaobilazno je da je pod njenim uticajem došlo do donošenja prvih modernih građanskih zakonika. Kodifikacija, kao posebna zakonodavna tehnika, postaje osnovni model zakonskog uređenja građanskog (kao i drugih pravnih oblasti, krivičnog, upravnog itd.) kontinentalnog prava. Štaviše, njenom uticaju nije odolelo ni anglo-američko pravo, u kome za problem kodifikacije postoji, naročito danas, živi interes. 20 Sa donošenjem Francuskog građanskog zakonika (1804), kao prvog modernog zakonika, proces kodifikacije postaje nesporan. On je postao uzor mnogim građanskim zakonicima donetim neposredno posle njega, mada su na domašaj njegovog uticaja od značaja bile i brojne druge okolnosti koje leže van zakonika, među kojima je svakako najznačajniji vojni uspon Napoleona Bona- 18 Temelje klasifikacije ili sistematike prava udarili su humanisti. Više R. Paund, op. cit., str U tom smislu i delo velikog francuskog pravnog teoretičara Doma, pod nazivom Građanska prava u svom prirodnom redosledu ( ). 20 Pod uticajem pomenute knjige Doma, u 18. veku je Wood objavio knjigu: Osnov zakona Engleske (Institute of Laws of England (1720); Na potrebu kodifikacije angloameričkog prava nisu od uticaja samo zahtevi harmonizacije prava EU, već i dalji razvoj engleskog i američkog unutrašnjeg prava. Poznati zahtev iz Magna karte, o jednoj meri za žito i pivo za čitavu Englesku, mora dovesti do zakonskog regulisanja pojedinih oblasti, naročito tzv. klasičnog prava. Razlozi su nesigurnost privatnih prava, njihova razjedinjenost u raznim propisima, standardima, precedentima, preopširnost. Više, R. Pound, op. cit. str

24 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE parte. 21 Na primeru Code civil-a mogu se uočiti sve praktične vrednosti donošenja jedinstvenog građanskog zakonika. Naime, njime je regulisana celokupna materija građanskog prava, tako da je adresatima zakonika - laicima i pravnim praktičarima, sudijama i advokatima (notarima), omogućeno lako snalaženje u poretku po kome moraju da se ponašaju u svakodnevnom životu, od rođenja do smrti. 22 Istim putem pošle su Francuska, Austrija, Nemačka, Švajcarska, Italija, Grčka itd. Građanske kodifikacije 19. veka pokazale su da se određeni ciljevi radi opstanka i daljeg razvoj društva mogu ostvariti donošenjem jedinstvenog građanskog zakonika, i da su partikularne kodifikacije nepodesne da ostvare takve ciljeve. Vrednosti jedinstvene kodifikacije građanskog prava potiču iz prirode društva koje se zasniva na potrebi jedinstvenog tržišta, jedinstvene teritorije i, otuda, i jedinstvenog pravnog režima za osnovne odnose u njemu. Pogodnostima jedinstvenih građanskih zakonika koristile su se i zemlje tzv. socijalističkog bloka, donoseći, uprkos socijalističkoj-kolektivnoj svojini, građanske zakonike, kao što su Mađarska, Poljska, Čehoslovačka. Ova razmatranja imala su za cilj da ukažu na tradiciju jedinstvenih građanskih zakonika, koja po sebi postaje argument iz koga pravo vuče opsenu trajnosti, stabilnosti, univerzalnosti, etičnosti, pravičnosti, izvesnosti, umerenosti i svežine. Od ovog argumenta polaze i nastojanja pobornika zemalja članica EU za donošenje evropskog građanskog zakonika, što je, po svemu sudeći, neizbežan proces. To znači da ideja građanske kodifikacije nije izgubila na svome značaju. Svežina ideje građanske kodifikacije potiče iz prirode odnosa koji se zakonikom regulišu. Građanskopravni odnosi su, uprkos međusobnoj različitosti, homogeni, jer se mogu, u krajnjem, svesti na zajednički imenitelj zahvaljujući objektima povodom kojih nastaju i radi kojih ljudi stupaju u te odnose. U suštini, građanski odnosi su oni koje ostvaruju pojedinci u svom privatnom životu radi svog ostanka (posedovanje stvari za stanovanje, oblačenje, ishranu, putovanja, kulturu), održavanje porodice (zajednička imovina, ovlašćenja i obaveze među supružnicima i prema deci), uvećanja imovine radi svog ličnog razvoja i razvoja potomstva itd. Povodom tih odnosa nastaju određena subjektivna prava, stvarna, obligaciona, porodična i nasledna. Zato je najprirodnije i razumno da se oni nađu u jednom zakoniku. 21 Francuski građanski zakonik je, zaista, pravničko čudo. Donet pod ratobornim Napoleonom, samo 15 godina po završetku najradikalnijeg zaokreta u Evropi, izgrađen od postojećih rešenja što u običajnom, što u rimskom pravu, a ipak zakonik koji je Francuskoj, pored ostalih dejstava, omogućio izuzetan privredni razvoj svojim duhom modernizma (jer je u sebi sadržao i mogućnost stalnog prilagođavanja novim okolnostima), i preživeo sve mene francuske republike. Predstavlja skup normi određenih da osiguraju odnose u porodici, zaštite interese svih ljudi koji pripadaju jednom društvu, i očuvaju društvenu stabilnost. 22 Više, R. Kovačević Kuštrimović, Bicentenaire du Code civil Français, Zbornik radova, Dvestotine godina od donošenja Francuskog građanskog zakonika (Uticaj Francuskog GZ na naše pravo), Niš,

25 Aktuelna pitanja građanske kodifikacije Jedistveni građanski zakonik ne isključuje mogućnost da pojedini delovi ili instituti budu regulisani posebnim zakonima, ali im je i tada građanski zakonik lex generali, i ne mogu biti u suprotnosti s njim. To je posve različita situacija od one kada se pojedini delovi ili instituti uređuju posebnim zakonima, pri čemu pojedina rešenja za iste ili slične odnose mogu biti protivrečna, a neka se ponavljati. Pored glomaznosti prava, veliki broj zakona otežava saznavanje prava od strane onih kojima su pravne regule namenjene, a često i onih koji ih primenjuju. Adresati prava se teško snalaze u šumi propisa, kojima se reguliše njihov svakodnevi život. Oni ne mogu lako saznati po kojim pravilima da se ponašaju, a koja ponašanja nisu u skladu sa zakonom. To onemogućava efikasnu zaštitu njihovih prava, što ima za posledicu gubljenje poverenja u ceo pravni sistem i pravičnost kao najviši cilj prava. Poznato je da efikasna pravna zaštita manjka čak i u zemljama sa tradicionalno dobrim zakonodavstvom, naročito na planu privatnog prava, u kome uvek postoje otvorena pitanja ili praznine koje se ne mogu izbeći ni najboljim zakonima, ni najboljim sudstvom, jer životni odnosi stvaraju uvek nove kombinacije koje je teško rešiti na osnovu postojećih pravnih propisa. U našoj zemlji, u kojoj je inače poljuljano poverenje u pravo, mlada pravna tradicija, a pravna kultura na niskom stupnju, veliki broj zakona u istoj oblasti, može, sasvim sigurno, imati ozbiljne negativne posledice u daljem razvoju prava i njegovoj harmonizaciji sa pravom EU. 23 Poznato je, da potrebu za donošenjem sveobuhvatnih zakona sve više ističu i pravni autori onih zemalja, koji su smatrali da se princip pravičnosti najbolje može ostavriti putem sudijskog ukidanja i menjanja vodećih precedenata. Istina, danas se čuju i ozbiljni prigovori donošenju jedinstvenog građanskog zakonika. Neki potiču još iz vremena tzv. Savinjijeve škole, 24 koja je generalno bila protiv ideje kodifikacije. Po Savinjiju, kodifikacija prava sprečava razvoj prava ili ga upućuje na razvoj u susprotnom pravcu. 25 Iako se u svim ovim prigovorima mogu naći izvesne istine, pravna stvarnost govori suprotno. Donošenje jedinstvenih građanskih zakonika u vreme belle époque građanskih kodifikacija, kao i njihovo trajanje, najbolji su dokaz o njihovom značaju. Francuski građanski zakonik je živi primer značaja građanskog zakonika. Njegova svetlost još uvek nije zgasla, iako trpi izmene u svim delovima, ali njegova 23 Više, D. Nikolić, Harmonizacija i unifikacija građanskog prava (elementi za strategiju razvoja pravne regulative), Novi Sad, Svi prigovori protiv kodifikacije koji su dolazili od autora sa područja anglosaksonskog prava, u osnovi se oslanjaju na Savinjijevo shvatanje o kodifikaciji i jurisprudenciji, kao i Triboa, koji je, istina, imao različite razloge protiv kodifikacije od Savinjija (inače, i jedan i drugi bili su poreklom Francuzi, čije su porodice emigrirale iz Francuske u Nemačku). 25 Isto tako, isticao je Savinji, zakonik je delo jedne generacije koja stvara intelektualne i moralne pojmove koji mogu biti anahroni generaciji koja se služi zakonikom. Najzad, Savinji je smatrao da kodifikacija, budući da teži regulisanosti cele jedne oblasti prava, pogoduje površnosti, jer se ne može očekivati od zakonopisaca da dobro poznaju celu oblast prava. Više, R. Paun, Jurisprudencija, knj. II, str

26 GRAĐANSKI ZAKONIK SRBIJE I PRAVO EVROPSKE UNIJE koheziona moć i dalje traje. 26 Code civil, uprkos izmenama u svim delovima, i dalje drži uverenje o moći prava u svojim rukama. Ništa manje dobar nije ni primer Nemačkog građanskog zakonika. Pored toga, zemlje koje su donele građanske zakonike početkom i tokom 19. veka, kao i u 20. veku, nisu ih se odrekle, već su samo vršile njihovo noveliranje, ili su ih dopunjavale, a neke evropske zemlje su skoro donele nove građanske zakonike (primer Holandije, 1992). Očigledno je, da je proces nacionalne kodifikacije građanskog prava, kao i drugih oblasti, i dalje veoma aktuelan. On se odvija uprkos suprotnoj tendenciji EU koja teži stvaranju nadnacionalnog prava, pa, prema tome, i deregulaciji nacionalnih prava. 26 B. Opšti deo građanskog zakonika Drugo pitanje, koje je aktuelno samo u zemljama kojima predstoji donošenje građanskog zakonika, jeste njegova sistematika. U evropskim zakonodavstvima dominantna su dva oblika sistematike građanskih zakonika. Instituciona sistematika je dobila naziv po Gajevom udžbeniku Institucije, i po njoj je celokupna materija raspoređena u tri dela: lica (personae), stvari (res) i tužbe (actiones). Primenjena je u Francuskom, Austrijskom, i zakonicima donetim pod uticajem ovih zakona, kao npr. u Srpskom građanskom zakoniku. Pandektna sistematika je petočlana podela materije, koja podrazumeva postojanje opšteg dela i posebnih delova (stvarno, obligaciono, nasledno i porodično pravo). Primenjena je u Nemačkom građanskom zakoniku (BGB) i zakonicima donetim pod njegovim uticajem. Ova sistematika je danas prevladala, zahvaljujući Savinjiju, Vindšajdu i shvatanjima moderne pravne nauke. Naša razmatranja ograničavamo samo na pitanje postojanja Opšteg dela građanskog zakonika. Poznato je da su rasprave o ovom pitanju bile aktuelne u vreme donošenja samih građanskih zakonika, ali i nezavisno od toga. Rasprave su uslovljavali različiti razlozi, od teorijskih, do tradicionalnih, istih onih koji su se pleli i oko donošenja samog zakonika. Otuda neki od evropskih građanskih zakonika imaju Opšti deo, a neki imaju samo uvodne odredbe. Tako npr. Nemački građanski zakonik je poznat po Opštem delu, dok Francuski, Austrijski i Švajcarski sadrže samo uvodni deo. U Opšti deo spadaju pravne norme koje regulišu statusno pravo, zastarelost, pravne poslove, vršenje i zaštita prava, zabranu zloupotrebe prava, zastupništvo i dr., koji su zajednički svim delovima građanskog prava. Najviše diskusija oko smisla, značaja i sadržine Opšteg dela, kao posebne knjige građanskog zakonika, bilo je prilikom donošenja Nemačkog građanskog zakonika. Uvođenje Opšteg dela u BGB ( 1-240), pravdano je potrebom da, pre regulative pojedinih pravnih instituta stvarnog, obligacionog, naslednog i poro- 26 Na tu njegovo osobinu ukazao je J. Karbonije, ističući da je Code civil pravi ustav Francuske. Istina, građanski zakonici ne mogu više ostvarivati ovu ulogu, jer je ona, nepovratno, pripala ustavima država. Na drugoj strani, ne treba izgubiti iz vida, da su ostali zakoni doneti u Napoleonovo vreme (krivični - materijalni i procesni, građanska procedura itd.) sasvim promenjeni u XX veku.