ЧИТАЊА ТРАГОВА КУЛТУРЕ

ЧИТАЊА ТРАГОВА КУЛТУРЕ Мр Јадранка Божић Народна библиотека Србије, Београд Како читати: о стратегијама читања трагова културе, приредио Саша Илић, Београд, Народна библиотека Србије, 2005. Алберто Мангел, Историја читања, Нови Сад, Светови, 2005. Пред нама су две књиге објављене 2005. године чији је заједнички именитељ читање трагова културе, односно проблематизовање феномена читања. Читању се у хрестоматији Како читати приступило из шире антрополошке визуре, као феномену који се тиче не само књижевности већ културе уопште. Овом књигом Народна библиотека Србије започела је едицију Ризом, посвећену теоријском промишљању различитих подручја културе. Колекција је названа по подземној стабљици чију су замршену структуру разгранавања француски фило зофи Жил Делез и Феликс Гатари узели као модел образовања језичко опажајно мимичко гестуално спознајних комплекса. Текстови који третирају различите стратегије читања трагова културе, како стоји и у поднаслову књиге, резултат су двогодишњег циклуса предавања у оквиру културног програма Народне библиотеке Србије. Компетентни аутори су покушали да одговоре на питање шта и како можемо читати. Књига је замишљена као зборник радова, у начелу обједињених читањем које представља неспорно широко поље еманације људског духа. Текстови су у њој разврстани у тематске групе, као што су очекиване књижевне врсте (кратка

Мр Јадранка Божић прича, поезија), преко тривијалних и бочних жанрова (путопис, превод, бајка), затим актуелних културних, политичких и правних феномена (Данил Хармс, новчанице, водени знаци, град, еволуција, Олимпијске игре, устав) до сложених ликовних структура и кодова (стрип и меди-рејд). У реализацији овог пројекта, чији је приређивач Саша Илић, учествовали су предавачи/писци: Новица Милић, Давид Албахари, Дејан Илић, Владимир Гвозден, Татјана Росић, Јасмина Лукић, Зоран Пауновић, Бранислав Јаковљевић, Александар Ћирић, Ненад Димитријевић, Алексеј Тарасјев, Милета Продановић, Радоман Станковић, Милан Попадић, Александар Зограф и Сретен Угричић. Напомињемо да је велика штета што нису сачувана предавања Горанке Матић, Зорана Станојевића и Сњежане Миливојевић о читању фотографије, веб страница и новина која би употпунила целину циклуса, а које је аутор ових редова с пажњом одслушао. Избор тема и предавача показао је приређивачеву креативност, а приступ темама које је требало елаборирати стављао је пред ауторе тежак задатак који су они мотивисано и одговорно обавили. Историја читања канадског културолога Алберта Мангела, која је изашла под уредничком палицом Јована Зивлака, а у преводу Владимира Гвоздена, у новосадским Световима, повест је читања која је истовремено и надахнута (ис)повест о читању. У овој исцрпној студији феномен читања је промишљан у дијахронијској равни, кроз призму друштвених и културних промена од Месопотамије, Грчке и Рима, средњег века и ренесансе до најновијих времена, од папируса, пергамента и скрипторија до информатичке писмености и сајбер простора. Читање слова на страници и за Мангела је само један од многобројних видова читања трагова културе. Астроном који чита мапу звезда; зоолог који чита трагове животиња у шуми; плесачица која прати упутства кореографа; ткаља која одгонета замршен нацрт тепиха који тка; родитељ који на бебином лицу тражи знаке радости или страха; психијатар који помаже пацијентима да схвате своје збуњујуће снове; земљорадник који чита временске прилике на небу сви они са читаоцима деле умеће одгонетања и превођења знакова. У сваком случају, читалац је онај ко чита смисао, онај ко придаје или признаје извесну могућу читљивост неком предмету, месту или догађају, ко мора да припише значење систему знакова и да га потом одгонета. Сви ми читамо сами себе и свет око нас како бисмо сагледали шта смо и где смо. Читамо да бисмо разумели или почели да разумевамо. Уводни текст зборника Како читати Новице Милића даје темељну аналитичку основу за различита читања која следе, али и закључак који кореспондира са размишљањима осталих аутора. Читање се свакако не може редуковати на срицање или тумачење (како га је схватао још отац модерне херменеутике Фридрих Шлајермахер). Аутор читање дефинише као дисјунктивну синтезу, као спој неспојивог, различитог. Сложена радња читања је нешто што почиње од перцепције, иде преко разумевања, рекогниције и когниције, меморије, рефлексије, до онога што би било заборав и спекулација, имагинација и фантазија, а што не покрива појам разумевања. Наиме, читање укључује и нешто што је наизглед супротно читању: то је нечитљивост, нарочито у књижевном тексту, места кога призивају нова читања. Читање је синтеза која је на одређен начин отворена и која разграђује властиту идентификацију са било којом од поменутих операција. Читање је кумулативно и тече геометријском прогресијом: свако ново читање ослања се на све оно што је читалац раније прочитао. Читање почиње од очију. Али, помоћу које алхемије та слова постају разумљиве речи? Како виђене ствари, супстанце које долазе кроз наше очи до наше унутрашње лабораторије постају читљиве? Шта је у ствари чин који зовемо читање пита се и Мангел у својој 160

АКТУЕЛНО студији. Како опажање постаје читање? Како се чин разумевања слова односи према процесу који не укључује само поглед и опажање, већ и закључак, суђење, памћење, препознавање, знање, искуство, праксу? Мангел нас упућује на модерно проучавање неуролингвистике, односа између мозга и језика, које започиње 1865. године када француски научници Мишел Дакс и Пол Брока утврђују да се велика већина људи, као исход генетског процеса који почиње зачећем, рађа са мозгом чија ће лева половина доцније постати главни део мозга за кодирање и декодирање језика. То значи да је у време када је први писар урезао и прочитао прва слова, људско тело већ било спремно за чинове писања и читања, односно тело је било спремно да складишти, призива и одгонета све видове осета, укључујући и произвољне знакове писаног језика који је тек требало измислити. Идеја да можемо читати пре него што смо уистину и видели отворену страницу испред нас враћа нас Платоновој теорији форми, према којој знање постоји у нама пре него што опазимо предмет. Штавише, према професору Андреу Рош Лекеру, изложеност искључиво усменом језику не мора бити довољна да би мозак у потпуности развио језичке функције; да би нашем мозгу био омогућен такав развој морамо научити да читамо. Према др Мерлину С. Витроку, да бисмо разумели текст, не само што га читамо у дословном смислу те речи, већ стварамо и значење из њега. Читање дакле није аутоматски процес освајања текста онако како фотоосетљиви папир хвата светло, већ збуњујући, лавиринтски, општи, а опет лични процес поновног стварања. У питању је стваралачки процес, који одражава читаочев дисциплиновани покушај да сазда једно или више значења унутар правила језика. На прелому столећа амерички истраживач Е. Б. Хјуи признао је да би потпуно анализирање онога што чинимо док читамо био скоро врхунац психолошких достигнућа, јер би то значило описати многе најзамршеније радње људског мозга. Циклус Како читати, примећује Татјана Росић, заснива се на једној скривеној претпоставци: треба испитати да ли је и како, ако јесте, све текст; утврдити функцију, каткад сасвим несвесну, читања у савременој култури; активирати значење глагола читати у смислу прочитати, схватити нешто до краја. Покушавајући да дâ одговор на питање како читати кратку причу, Давид Албахари цитира неколико примера из књиге најкраћих прича, који показују како је тешко унапред дефинисати читање ових текстова. Ту су, између осталих, Данил Хармс, Дино Буцати, Бертолд Брехт. Не знамо шта бисмо са овим штивима, јер су толико апсурдна, смешно-тужна, ишчашена, на неком месту пресечена. Управо та отвореност краја, нека врста прекида приче, остављање могућности читаоцу да настави даље причу у себи одликује многе писце постмодернистичког периода. Давид Албахари на овај жанр гледа као на битан фрагмент извучен из живота оних који се појављују у причи. То може да буде наизглед мали и неважан детаљ, али детаљ који ипак преобликује судбину датих ликова и требало би да то буде коначан и важан догађај у њиховим животима. Промишљајући читање поезије песник Дејан Илић сматра да не постоји текст који се може до краја прочитати, а поготово не песнички текст. Не постоји непобитна истина песме. Свет се у савременој поезији указује много више као постајање, кретање и развој него као бивствовање и скуп стања. О томе говоре филозофи Жил Делез и Емануел Левинас. Читање поезије је, за разлику од других жанрова, највише засновано на нечитљивости текста. То је читање са највише поновљених читања, о чему је говорио и Новица Милић. 161

Мр Јадранка Божић Путопис спада у област нефикционалне приповедне прозе, односно у жанрове сведочења. Путопис и писање о другим земљама и народима третира проблем културног идентитета и разлика, доноси искуство Другости, и тиме слови као антрополошки жанр. Есеј и путопис, од Монтењевих Огледа, стоје у блиској вези: оба жанра спадају у основне видове испољавања хуманистичке митологије. Владимир Гвозден указује на то да путописе можемо читати и као сећања на то шта смо били ми и како смо посматрали друге. Неодређености овог жанра доприноси и то што је у себе интегрисао дневник (Монтењ), аутобиографију (Шатобријан), епистоларни дискурс (Жорж Санд), етнографски есеј (Клод Леви-Строс). Татјана Росић, размишљајући о читању бајке пише: Уколико постоји нека заједничка прошлост читања, нека архетипска прошлост читалачке заједнице; уколико постоји само та претпостављена, дакако идеална заједница читалаца посвећеника... њу би заиста чинили они који су одувек, најпре и најрадије, безброј пута ишчитавали бајке. По Татјани Росић, тајна нове експанзије бајке као жанра крије се пре свега у њеној компатибилности са новим технолошким стратегијама, па отуда као да се целокупно тржиште забаве и конзумације у савременој култури (до засићења преплављено производима као што су видео игре), позива на стару добру традицију суровости, резимирану у скоро свакој бајци, упркос њеном привидном или стварном срећном крају. Желећи да дâ што краће упутство за читање бајке, Татјана Росић се опредељује за трагање за шокантним, натуралистичким детаљем текста који представља моменат истинског узбуђења/ изненађења. Питање како читати тривијалну литературу Јасмина Лукић преводи на једно друго питање питање како се бавити популарном културом и питањима вредности у литератури. Савремени теоретичари популарне културе на конзументе ове културе гледају као на активне учеснике у процесу комуникације. Поставља се питање да ли је популарна култура субверзивна, или она ипак подржава дато стање ствари у друштву пасивизирајући своју публику. Ово друго виђење наглашава нормализацијску, ескапистичку улогу поп-културе, која тежи да конзервира затечено стање у друштву. Кључно питање је у разграничењу врхунске од тривијалне књижевности. Умберто Еко прави разлику између отворених текстова као основе за вредновање високе литературе и затворених текстова који је примењив на тривијалну књижевност и сличне текстове. Отворени текст добија тај назив због своје комплексности, отворености за различита читања. То практично значи да сложеност значења постаје мерило књижевне вредности; та сложеност текста, његов отворени завршетак који се може читати на различите начине, омогућава књижевно вредним делима да пређу границе времена и простора. Јасмина Лукић за пример узима текстове Љиљане Хабјановић-Ђуровић, и анализирајући их показује како она у датом тренутку, у деведесетим годинама, има једну наглашену нормализацијску функцију, јер њена проза подржава доминантне митове о националној угрожености српског народа, као и политику режима на власти. Ауторка на крају предлаже да се према тривијалној књижевности односимо као према текстовима чије читање није усмерено на питање књижевне вредности у традиционалном смислу речи. Критичко читање тривијалне књижевности захтева да на дате текстове гледамо у контексту, како бисмо могли разумети друштвено значење одређених културних појава. Преводилац Зоран Пауновић нам препоручује да не читамо превод ако не морамо: треба читати оригинал. Он сматра да се добар превод лако препозна; основни критеријум је старо добро 162

АКТУЕЛНО уживање у тексту. Он наводи примере лоших превода: благо промашени преводи, нарцисоидни, кратковиди, далековиди, механички преводи и такозвана злодела у превођењу. По његовом мишљењу добар преводилац треба, пре свега, самог себе да штити избором књига које преводи; треба бирати оне писце чији језички исказ осећате као себи близак. Преводилац треба да буде и књижевни критичар и да у делу успостави хијерархију вредности. Превођење јесте губитак, оно јесте посао у који улазите са свешћу да никад нећете моћи да преведете читав утисак који оставља оригинал. На истој линији размишљања затичемо и Алберта Мангела у одељку о преводиоцу као читаоцу. Још је немачки научник Александар фон Хумболт у 19. веку утврдио да сваки језик поседује унутрашњи језички облик који изражава засебни свет људи који њиме говоре. То подразумева да ниједна реч у било ком језику није потпуни корелат ниједној речи у било ком другом језику, што превођење претвара у неостварљив задатак. Превођење може постојати само као непокорна делатност, која кроз преводиочев језик покушава да разуме оно што лежи заувек скривено у изворнику. По Мангелу, превођење је крајњи чин схватања. У том контексту он помиње Рајнер Марију Рилкеа који велича читаоца који чита да би преводио, јер се упушта у најчистији поступак питања и одговора, помоћу којих се допире до најнеухватљивијег од свих појмова, до књижевног значења. Бавећи се читањем Данила Хармса, Бранислав Јаковљевић налази да се код овог писца, као и код Франца Кафке, сусрећемо са списатељским делом које је незавршено, и сâмим тим тек фрагмент једне веће, никад остварене целине. Не само да је највећи део њиховог стваралаштва објављен и прочитан! посмртно, већ је Хармс имао и свог личног Макса Брода у Јакову Друскину, који је спасао његову рукописну архиву. У последњих тридесетак година, од Хармсове рехабилитације наовамо, књижевна критика и теорија биле су неприпремљене за овакву врсту текстова; за текст који је не само експерименталан него и некако непокоран, несавладив, немиран, који се не подвргава никаквим правилима писања и читања. За нашег тумача Хармсов текст не бележи догађај, већ му омогућава да се деси. Читање Хармсовог текста јесте догађај. Као што смо већ напоменули у уводном делу, феномен читања се у овом зборнику не тиче искључиво науке о књижевности и уметности уопште, већ и најразличитијих тековина и сегмената људске културе и живота. Тако се поједини радови баве и подручјима са мањим имагинативним потенцијалом као што су друштвено-политичка стварност или природне науке: правни документ, новчанице, град, теорија еволуције, олимпијске игре, водени знаци. Када је реч о читању устава, професор Ненад Димитријевић сматра да нисмо слободни да успостављамо естетски суд као кад је реч о уметничким делима. Устав је обавезујућа лектира. Како приступити овом тексту? Проблем је нарочито изражен код устава који дуго трају (на пример америчког). Питање је, у ствари, шта значи читати неизмењен уставни текст у складу са измењеним приликама? На њега нема правог одговора. Милета Продановић је у свом врло занимљивом покушају читања новчаница мишљења да се, уколико је тачно да се уз помоћ анализе примерака новца могу реконструисати готово сви аспекти друштва које га је производило и пуштало у промет, банкноте земаља, односно република које су чиниле некадашњу државу Југославију, могу сматрати идеалним материјалом. У државама у којима преовлађује хаос хаотичне су и емисије и визуелни идентитет новца. То су обично ситуације у којима новац поред недвосмислених, званичних порука шаље и нежељене, скривене поруке. Новчанице прецизно мапирају историјске ситуације у којима се један државни организам састављао, распадао и поново састављао. 163

Мр Јадранка Божић Радоман Станковић даје исцрпан приказ читања трагова културе када су у питању водени знаци (филиграни). Филигранологија је посебна грана у склопу помоћних историјско-филолошких наука, метод датирања рукописа, а тачност датирања сваког податка основни је услов историјског истраживања. Откако су велики приручници водених знакова Н. Лихачова (1891.) и Шарла Брикеа (1907.) увели у науку велику типолошки систематизовану и хронолошки сређену грађу и омогућили њену широку примену у датирању хартије, а онда и текстова писаних на њој, филигранологија је као наука постала незаобилазна у археографији, дипломатици, архивистици, картографији, у историји уметности (за датирање графика) и другим сличним дисциплинама. Милан Попадић је на примеру Новог Пазара покушао да дâ одговор на питање како читати град уживајући, исто онако како треба и живети у њему, каже нам аутор. Различитост је оно што сваки град чини јединственим, и онако како смо читали један град, не бисмо могли неки други. Град је данас огледало друштва; он је колико производ, толико и произвођач тог друштва и његових аспеката: културе, политике, филозофије, уметности. Занимљиво предавање о читању стрипа држи наш најпознатији стрип-аутор Александар Зограф (Саша Ракезић) који свој текст темељи на онаквим ситницама од којих обично започињу приче у његовим стриповима. Он говори о снази медија као што је стрип, који може да буде не само нешто што се, као што смо навикли, ишчитава у штампаној форми, већ и нешто што се нпр. везе на текстилу или користи у неке друге сврхе. У авантуру читања и тумачења меди-рејда уводи нас Сретен Угричић. Термин maedy-rade је скован по супротности од Дишановог концепта ready-made. За реди-мејд је карактеристичан метапоступак непосредног и безусловног укључивања, интеграције неестетског објекта у сложену вишедимензионалну текстуру уметничког контекста. Насупрот томе, тумачи нам Угричић, меди-рејд карактерише метапоступак безусловног искључивања уметничког дела из његовог контекста. Меди-рејд је друго име за естетски статус a priori, за трансценденталну уметност. Ако за једно уметничко дело нико не зна, не значи да то није уметност. Оно постоји, али ми једноставно немамо приступ: нпр. Кафкина проза пре него што ју је обелоданио Макс Брод, уметничка дела која су одсањана, па заувек заборављена. Меди-рејд означено без означитеља чиста је теоријска претпоставка. Ако нешто није доступно, не значи да не постоји; ако није ту, не значи да није негде другде. Став феноменолога Едмунда Хусерла и Романа Ингардена је да уметничко дело постоји независно од свог физичког приказа, па тако и од његове рецепције. Додали бисмо да противтежу оваквом ставу чине мишљења теоретичара Луиз Розенблат, Нормана Холанда, Дејвида Блича и Стенли Фиша, да дело чак и не постоји уколико га нико не чита. Меди-рејд није демонстративан, стога га је могуће изразити посредно, метафорично: на пример, пуно гледалиште пред празном позоришном сценом; неми музичари у пози спремној за музицирање; испражњени галеријски простор... Као кад виолиниста Џон Кејџ изведе неколико минута тишине. Угричић резимира: ако нешто остаје кад од уметности одузмемо идеолошко, политичко, социјално, психолошко, морално, материјално, чулно, сазнајно, географско, и тако даље онда је то меди рејд. Сваки од текстова зборника Како читати својом теоријском утемељеношћу и занимљивим начином презентовања доприноси вредности ове књиге; ниједан од њих нема претензије да себе постави као модел јединог и исправног решења у тумачењу различитих тековина људског ума. Историју читања Алберта Мангела чине две велике целине. У оквиру прве читање се сагледава 164

АКТУЕЛНО као чин и процес, могло би се рећи споља: антрополошки, социолошки, историографски, али увек уз мноштво занимљивих анегдота као што је нпр. причица из 4. века о св. Августину који не може да се начуди што св. Амброзије чита у себи. Друга целина се бави читалачким моћима и видовима дијалога који они воде са одабраном лектиром одговарајући на питања: шта текст говори мени и шта ја говорим тексту. Иако се у овој студији првенствено говори о читању текстова, пре свега књижевних, Мангел посвећује пажњу и читању слике, као и симболичком статусу и метафорици књиге, читалаца и читања у ликовним уметностима. Немачки критичар Ернест Роберт Курцијус, пишући о симболизму књиге, утврдио је да су се метафоре књиге први пут појавиле у класичној Грчкој; јеврејско, хришћанско и исламско друштво развили су дубок симболички однос према светим књигама, које нису биле само симбол Божије речи, већ и Божија реч сâма; свет и природа су књиге. Казати да читамо свет, књигу, тело по Мангелу није довољно. Метафора читања за себе тражи још једну метафору, захтева да се објасни у сликама које се налазе ван читаочеве библиотеке, а опет унутар читаочевог тела, тако да се функција читања повезује с осталим нашим телесним функцијама; управо онако као што писци говоре о зачињавању неке сцене или попуњавању костура приче, ми читаоци говоримо о прождирању књиге, налажењу у њој хранљивих састојака, о наслађивању поезијом. На крају се испоставља да књига и читалац постају једно. Читалац који је слово у тексту света, прождире књигу која је свет. Тако је створена кружна метафора за бесконачност читања: ми смо оно што читамо. Поступак којим се затвара круг, сматра Волт Витмен, није само питање ума. Читамо умом само на површинском нивоу, схватајући нека значења и постајући свесни одређених чињеница, али, у исто време, невидљиво, несвесно, текст и читалац се преплићу, стварајући нове равни значења. Због тога ниједно читање не може никада бити коначно; свако читање је само по себи алегорија, предмет других читања. Године 1964, у својој шеснаестој години, заљубљеник у књигу Алберто Мангел радио је увече после школе у једној књижари у Буенос Ајресу у коју је једног дана ушао остарели Хорхе Луис Борхес и током наредне две године имао је срећу да чита слепом генију. Био је очаран Борхесовим коментарима, занимљивим и строгим. Сврха писаних речи, пише Мангел, још од времена првих сумерских таблица, била је да буду изговорене наглас, јер гласови носе у себи нарочити звук. Тако првобитни језици Библије арамејски и хебрејски не разликују чин читања од чина говорења: оба чина означена су истом речју. Читање наглас било је уобичајено од почетака писане речи. За св. Аугустина (проповедање), као и за Цицерона (говорништво) читање је усмена вештина. Прва правила која од преписивача захтевају да буду тихи потичу из 9. века. Нови тренд читања у себи за догматичке хришћанске оце носио је са собом опасност од застрањивања сањарење, беспосленост, и још горе, приватност читања, општење између књиге и читаоца без очевидаца. Говорећи о разрађеним техникама меморисања података, Мангел нас подсећа да се, уместо ослањања на памћење наших давних предака, данашњи човек ослања на способности компјутеризованих служби да лове неки далеки податак. Белешке које правимо задржавамо у меморији програма за обраду текста. Попут ренесансног учењака који је могао по вољи лутати по собама своје палате памћења како би пронашао неки навод или неко име, ми слепо ступамо у електронски лавиринт који зуји иза нашег екрана. Уз помоћ његове меморије можемо запамтити тачније и много више него наши 165

Мр Јадранка Божић преци, али смо још увек ми они који проналазе ред у белешкама и извлаче закључке. Такође, живимо у страху да ћемо изгубити запамћени текст страх који је нашим прецима долазио само са старачком сенилношћу, а који нас прати непрекидно: страх од пада напона, погрешно притиснуте типке, вируса што све може заувек да избрише оно што имамо у меморији. У одељку о учењу читања Мангел пише да методе помоћу којих учимо да читамо не само што оличавају обичаје нашег конкретног друштва у погледу писмености већ и одређују и ограничавају начин на који се употребљава наша способност читања. У сваком писменом друштву, учење читања је нека врста иницијације, ритуални прелаз из стања зависности у стање основне комуникације. У средњевековном јеврејском друштву, на пример, изричито се славио ритуал учења читања. Читање, као корелат писања претходи писању. Могу постојати и постоје друштва без писма, али ниједно друштво не може постојати без читања (Леви Строс). Обожавање књиге (на свитку, папи ру или екрану) једно је од начела друштва писмености. Алберто Мангел нам казује да је читање, од самих својих почетака апотеоза. Наиме, археолози тврде да праисторија књиге почиње средином 4. миленијума п.н.е. у Месопотамији, када су изумљене прве таблице за писање. Још од праисторијске цивилизације људско друштво је покушавало да превазиђе препреке географије, коначност смрти и ерозију заборава. Урезивањем неке фигуре на глинену плочицу први непознати писац изненада је успео у свим тим наизглед немогућим подвизима. С обзиром да је циљ писања да буде читано, ти урези су истовремено створили и читаоце. Занимљиво је да проналазак штампе у 15. веку није искоренио склоност према руком писаном тексту. Напротив, Јохан Гутенберг и његови следбеници покушавали су да надмаше занат писара, тако да је већина инкунабула имала изглед рукописа. Како су књиге постајале све доступније и више људи је учило да чита, исто тако више их је учило писање. Из овог примера видимо како често технички напредак попут Гутенберговог подстиче, уместо да истискује, оно што наводно треба да замени, чинећи да постанемо свесни старовремених врлина. Ни у наше доба рачунарска технологија и пораст књига на CDовима нису се негативно одразили на производњу и продају књига у старој форми кодекса. Постоји много дефиниција читања од Квинтилијана до данас. Емил Анрио примећује да читати значи додавати другог себи. За Пола Рикера чин читања је начин задобијања света и један од видова (само) обликовања сопства. За Емануела Левинаса људско биће није сàмо у свету, није сàмо in der Welt Sein (бивствовање у свету), већ је исто тако и zum Buch Sein (бивствовање с књигом), у релацији с надахнутом речи. На крају овог нешто обимнијег приказа две изврсне, а надасве врхунски занимљиве и едукативне књиге које темељно, у синхронијској и дијахронијској перспективи, сагледавају свет читања и књига и славе их, цитираћемо сан Вирџиније Вулф који и Мангел наводи у својој повести: Она је сањала како, када дође Судњи дан и када се Господу буду приближили сви великаши, сви заслужници овога света да приме од Господа награду, и кад им он буде даривао, једном ловоров венац, другом трофеј, трећем вечно име на мермерној плочи, да ће се негде у том реду појавити дуги низ оних који под мишицом држе књигу. Онда ће се Господ, кад му они приђу, окренути ка св. Петру и, не без извесне зависти, рећи: Овима ми немамо шта више да дамо. Они су волели да читају. 166