Литература која свира блуз

Transkript

1 Број 59 ПИНЧОНОВ РОМАН В. ПИШЕ: СТЕФАН СИНАНОВИЋ П опут једног другог великог пророка људског духа, Орсона Велса, који је своје највеће дјело (филм Грађанин Кејн ) креирао са само двадесет шест година и Томас Пинчон ће, управо у овим годинама, написати модерни класик роман кратког и мистериозног наслова: В. Дјело овјенчано Фокнеровом наградом, типично пинчоновски, варира сумануто велики број тема и мотива, али је окосница наратива потрага за неухватљивим одговорима који решавају енигму о насловном слову (В.) које је опсесија једног од два главна лика: Стенсила. Моделован је као интровертован тип окренут искључиво решавању загонетке која га опсиједа. Насупрот њему је Бени Профејн, пробисвјет лоше среће који се бесциљно смуца источном обалом САД-а и, како само презиме јунака упућује, (Profane профан, светован ect.) више је фигура спољашњости. Ту је и >>Читава болесна дружина<< састављена од Бенијевих познаника, такође пробисвјета, који дане проводе у алкохолисаном стању углавном гонећи лаке жене, и још неколико десетина ликова различитих судбина и особина. А у центру ове широке галерије јунака је мистериозна жена са иницијалом В. која се појављује на различитим мјестима и у различитим временима. Портретишући Стенсилову потрагу за одговорима на питање које га мучи Пинчон успијева да наслика комплетну панораму 20. вијека и отуђеног човјека у њој. Попут свјетлости која се прелама кроз призму Пинчонов хронотоп се разбија на ситније структуре у односу на ону која је фундамент читаве приче. Отуда се не затичемо само у Норфоку у Вирџинији, или у Њујорку педесетих година, већ урањамо дубље у прошлост, у Египат с почетка 20. вијека, или Јужну Африку с краја деветнаестог. Читалац се готово ролеркосеровски пребацује из њујоршких канализационих мрежа у Либију, Александрију, или у Фиренцу, гдје прати групу криминалаца који покушавају да украду Ботичелијеву Венеру, или у Валету, на Малти, која је под паљбом њемачких месершмитова. Управо по оваквом мозаику су разбацани наши јунаци, и у њиховом средишту В. која чини главну нит приче. Јасно, у питању није линеарна структура, већ намјерни литерарни неред, и то постмодернистички премрежен разним референцама на попкултуру средине прошлог вијека (захвљајући чему се јавља неопходност за нешто више од пет стотина фуснота). Међутим, осим што радозналог читаоца суочава са наративним хаосом који захтијева логички напор да неред буде сређен, те ванредну ерудицију, Пинчон ствара и жанровски колаж, те је роман јако тешко дефинисати. Са спољашњег аспекта, он је јасно, роман о потрази, па је нека врста Литература која свира блуз Ово су исто, вјероватно, примијетили и Бредбери, Вонегат или Остер, само то стање Пинчон најбоље артикулише, weltschmerz на нови начин, бол двадесетог вијека, док у позадини, у Зарђалој кашици бенд свира Every day I Have the Blues, јер Пинчонова поетика само тако може да звучи детективског, уједно и авантуристичког жанра, осим тога имамо и варирања криминалистичких сижеа, романсу, друшвено ангажоване па и честе моменте политичких и историјских романа, наравно и мистерију, са примјесама еротске прозе, а све ово писано ниским стилом који намјерно подсјећа на тзв. палп литературу. Овдје, говорећи о комплексности Пинчонова дјела, ваља поменути и честе интертекстуалне везе са класицима свјетске књижевности, јер се роман уочљиво ослања на Гетеа (јунак једне од уметнутих прича се зове Фауст), Дантеа (у причу нас уводи конобарица Беатрис, која је јасна алузија на Беатриче), Т.С. Елиота (јунаци се дају као шупљи људи) и многе друге. У оваквом једном замешатељству је тешко одгонетнути опсену звану В. јер сада је већ јасно, у Стенсилову потрагу је укључен и сам читалац (на кога Пинчон, изгледа, рачуна нешто раније од Јауса и теорије рецепције). Ко је В.? Је ли стварно у питању Викторија Рен за коју приповједач, у тужно ремарковском тону тврди да јесте? Или Вероника Манганезе, можда? Или Вера Меровинг из Јужне Африке? Или је то женка пацова из катакомбе једног луцидног свештеника? Да ли су В. можда Бенијеве Паола О ДЈЕЛУ ВРЕМЕНА СЛАВНИЈЕХ Чувар сјећања на пивске страдалнике Страна 2 или Рејчел? иако им имена не почињу тим иницијалом ваљда су и оне су отјелотворење В. Венере женског принципа? Или је В. можда Везув, или Валета, град на Малти гдје се путешествије завршава? Можда митско мјесто Вајсу? Нека врста Елдорада којег ваља пронаћи. Јер, на послијетку, овај роман то и јесте: покушај да се реорганизује мит. Односно, тако барем тврде Давид Албахари и Тони Тенер, В. на ширем плану одсликава период рушења старих и изгардње нових митова. Јер, коначно, у времену у коме су се од људи правили сапуни или у коме Ајзенхауер и Маљенков нуклаерним наоружањем играју игру хартије, камена и маказе, стари митови престају да буду потребни, а нови неопходни. Роман се уочљиво ослања на Гетеа, Дантеа, Елиота... Можда на темљу античких митова о потрази, али ипак нови. И ту смо на плану савременог мита о човјеку: он је бачен у средиште свијета параноје и отуђености, и не преостаје му ништа друго до да се креће као Бени Профејн, јо-јо у људском обличју, низ падине егзистенције као низ Бродвеј или Седамдесете улице, кроз билијар клубове, пијанке и пролазне љубави, не питајући се, уопште, чија је рука са друге стране врпце јојоа. Ово су исто, вјероватно, примијетили и Бредбери, Вонегат или Остер, само то стање Пинчон најбоље артикулише, weltschmerz на нови начин, бол двадесетог вијека, док у позадини, у Зарђалој кашици бенд свира Every day I Have the Blues, јер Пинчонова поетика само тако може да звучи. Или, да попут Стенсила постављамо питања иако не наилазимо на било какве одговоре? В. остаје мистерија, као што је мистерија и сам аутор, Т. Пинчон, чију фотографију немамо, и чији изглед, не знамо ни данас. Енигма остаје енигма. Међутим, ова два јунака, Бени и Стенсил, иако им се животне путање рачвају, имају исто исходиште (управо попут латиничног слова V.), у питању је мит (мит двадесетог вијека - подударност можемо сматрати индикативном без обзира што Пинчон није знао којим словом на српском језику почиње ријеч вијек) и литература (на концу, зар V. такође није и облик отворене књиге?). Осим тога, увијек се треба сјетити ријечи нашег великог учитеља из Аргентине, па и овдје: литература почиње и завршава се митом. ИНТЕРВЈУ: СЛИКАР ВУЧИЋ ЋЕТКОВИЋ Умјетници потврдили да се умјетност не учи Страна 8 РАДОВЕ СЛАТИ НА: cirilica@dan.co.me КОНТАКТ ТЕЛЕФОНИ: ,

2 2 страна сриједа, 19. септембар НОВИ НАСЛОВИ Мала брига за ПИШЕ:. ДРАГИЊА КУЈОВИЋ велики коријен и стабло Ровачког племена Књига Ровчанин Ровачки - измучене приче једног од њих аутора проф. др Ранка Никичиног Булатовића, изашла је из штампе у Подгорици године у издању Књижевне задруге Српског националног савјета. Књига је написана на страна, димензија 22x17 см. и веома је лијепо опремљена. Наслов књиге Ровчанин Ровачки каже да су то записи људских вриједности, будимо људи који одолијевају времену иако је главна личност ове књиге Ровца Брда глади и умора поодавно отишла у вјечна времена. Ово је поглед на смисао човјековог живот како га аутор види и како га је народ његовог племена Роваца видио кроз вјекове свог постојања и нестајања. Критички осврт аутора на савремена збивања у свим сегментима друштвених дешавања је податкан душом ровачког племена, за коју каже: Отворена је то прекрасна књига на сред пута покривена каменом и небеским сводом (прича о оном о чему се у Ровцима не престаје). Призива Булатовић доброту оног што му је најближе до крви и осјећања - завичај и тако одгонета савремену животну збиљу: политику, политичаре, државу, изборе, власт, нацију, дух витештва, лош људски карактер, ћутање, наду, судбину, писменост, село и сељака, старост. Старости, трећем добу, Булатовић је посветио добар дио свог професионалног мара, а у овој књизи овој теми посветио је преко двадесет страна. Све ове приче проткане су ауторовим виђењем Роваца и села и сељака некад и сад. Аутор се после сваке приче коју износи у овом мудрословнику о неком од појмова у кратком пасусу било да је из главе аутора или из главе ровачког народа, враћа главном лику књиге Ровцима. Синтезом емоција чежње и љубави аутора према завичају и колективног памћења Ровчана и њиховог одговора на животне ситуације са којима су се сретали кроз вјекове свог постојања настала је ова књига прича. Изњедрило је колективно памћење мисао за сва времена, једног од њих првог и најбољег ровчанина војводе Вуксана, гледајући смрт у очи бјежећи из турског затвора у Скадру рекао је: Ако тамо куд напријед немам; Ни натраг се немам куд вратити. Ова књига писана је синтагмом карактеристичном за Ровчане, ако се у њој промијени редослед ријечи који је стваран у мислима становника цијелог овог племена, вјековима брушена и усмено преношена са генерације на генерацију изгубио би се читав смисао овог мудрословника. И зато ову књигу прича-појмова могао је да напише само Ровчанин ровачки, један од њих, не било који већ интелектуалац кова проф. др Ранка Никичина Булатовића. Он је у поодмаклим годинама отворио своју душу и подарио читаоцу овако срочену из појмова књигу проткану филозофско-психолошком и историјско-социолошком тематиком. Језик је најбитнији стожер ове књиге. Он даје тежину свакој изнешеној мисли која прелази у мудрост, а та мудрост своју потврду може наћи само у књижевности старих цивилизација. Порука коју носе мисли једноставно и концизно изнесене у кратким пасусима о времену у ком живи аутор одгонетање савремене сложене животне стварности, динамика у казивању језгровитост па смиреност, љубав према завичају, Ровцима, селу и сељаку, чини да се по структури и тематици ова књига може сврстати у раван најбољих саврамених прича свјетске књижевне сцене. Булатовић је своје велико интелектуално знање и духовно искуство преточио у приче које носе поруку о животу, какав смисао су он и његово племе нашли у њему. О ДЈЕЛУ ВРЕМЕНА СЛАВНИЈЕХ ПИШЕ:. ЈОВАН КРУШИЋ Чувар сјећања на пивске страдалнике Недавно се појавила нова књига Батрића Баја Кандића под називом Времена славнијех. Књига представља пјеснички, епско-лирски, омаж жртвама фашистичких злочина у Пиви током Другог свјетског рата. Обликујући фигуре сјећања и памћења на естетски префињен начин, Кандић овом књигом првенствено доноси једну болну и потиснуту истину о пивским страдалницима и мученицима, те се, самим тим, његова књига појављује као етичка обавеза. Користећи епску-лирску форму, аутор нас подсјећа на многеисторијске личностикао што су, да споменемо неке, Бајо Пивљанин, Тодор Кадић, Благоје Јововић. Такође, свједочи страдања и оних чија имена није упамтила званична историографија.протагонисти његових поема су често дjеца. То се може препознати у пјесми гдје се описују незапамћени злочини у Кручици. Један од најзначајнијих руских теоретичара Михаил Бахтин записаће да је еп не само завршен него и веома остарио жанр. Епско насљеђе за српску историју, културу и духовност представља важан интегративни фактор. Његове одлике, као што су глорификација чојства и јунаштва, заједништво, братство,одавно су дезинтегрисане. Модерна поезија, поготово од првих деценија прошлог вијека, успјела је да наметне фрагментарност као своју естетску и онтолошку категорију. Међутим, повратак епу јавља се на неочекиваном мјесту баш у лирској поезији од педесетих година двадесетог вијека, што је присутно, рецимо, у поезији Матије Бећковића, Васка Попе и Миодрага Павловића. Међутим, Кандић се није кретао у таквим смјеровима, нити је такво пјесништво његова потреба, али је и сам тежио епским мјерама памћења, какво је његовао у послијератној ери легендрани пјесник и мудрац Радован Бећировић Требјешки, можда посљедњи велики аутор који је писао, како се то говорило, на народску. У њему налазимо, заправо, правог литерарног узора за стваралаштвобатрића Баја Кандића. Кандић од епске културе највише рачуна на њену аксиологију. Аутор тако, у бројним пјесмама даје одговор на питање ШТА НЕ СМИЈЕМО ДА ЗАБОРАВИМО!У књизи Времена славнијех ослањајући се на епску традицију,аутор се бави догађајима који су у одређеном друштвено-историјском моменту били потпуно маргинализовани, готово заборављени. Кроз свједочанство и оживљавање потиснутог и трауматичног сјећања потпуно осликава вријеме наших новојековних страдања. Намјера Кандића јесте да сагради мост до оних обала гдје се пјеснички и историографски није (довољно) истраживало. На једној страни моста Кандић описује негативни однос према епској поезији и гуслама као најплеменитијим културним наслеђима, а на другој страни богатство поезије које су гусле изњедриле и успјеле да сачувају. Тежиште његове поезији није само на прошлости већ и на садашњости. У неким пјесмама историја је само подстрек за изношење дубљих, универзалних истина. Истовремено, аутор има тежњу да одступа од познатог епског преувеличавања, као да слиједи ону линију епског стваралаштва за коју је Вук Караџић говорио да је пунија историје него поезије, а која је настајала баш на простору данашње Црне Горе. Јунаке, односно, неке историјски познате, или у предању упамћене личности, аутор обликује као људе који нису били без мане и страха ;који, дакле, нијесу као Марко Краљевић, или Милош Обилић (бар у њиховом епском колориту), али се и те како у њима налази клице храбрости и трагизма какве су нам завјештали наши први витезови. Аутор се посебно стара да сачува од заборава мученичку и херојску смрт мајке и тек рођене дјеце, што се даје у пјесми под називом Покољ у Кручицама, при чему, осим те етичке бриге, аутора одликује изврсна естетска, па била и тако сурово развијена слика. Пјесма представља живу слику немоћи човјека да се одбрани од најстрашнијег ужаса. У овој пјесми трагизам мајке веома подсјећа на онај из пјесме Смрт мајке Југовића. Рекло би се, наиме, да је трагизам мајки у нашој историји сурова константа, али и потврда храбрости и достојанства. Аутор кроз већину пјесма профилише мотив заборава као кључни најкобнији узрок наших страдања. Изгледа да нас заборав и небрига према прецима сурово кажњава.па ипак, није само заборављање узрок несреће, већ нешто још горе: свјесно брисање памћења. А од себе се не може побјећи, нити се прошлост може осмислити другачијом и љепшом него што је била. Ернест Сабато је у свом роману Тунел каже како људи иако говоре да је некада било боље, тиме не потврђују да зла није било, већ да су људи склони забораву. Књига Времена славнијех и по свом називу нас опомиње и позива да сачувамо сјећање на своје претке, на оне који су своју крв проливали да бисмо ми данас постојали.

3 сриједа, 19. септембар страна 3 Из рукописа ВОЈИСЛАВ-БУДО ГЛЕДИЋ ЗОРАН КОСТИЋ МИЛИСАВ С. ПОПОВИЋ Цетиње Спаваш ли када те сутон звијездама сколи граде наше су патње одјек јесење боли. Пјеваш ли када те искра мудрошћу буди граде наше су слутње одзив завјетних груди. Да ли си шапат или немир љубави меке граде храброст је твојa родна и дах пјесме далеке. Требјешки Трен прије смрти, по истеку рока, врати се отац са Голог отока. Послије пуних девет љета ада (некад судија, ибеовац сада, нико и ништа, све и свја до слома), вратио кости и мишења дома, па русовјерје, преживјело чудом, шапатом шири (благош нам га у дом) и ја, основац, вршњак кућној страви, схватам- отац је пао из љубави тад забрањене Србима декретом, а као тачно потврди се све то Божићног јутра, када на виђење са побратимом стиже привиђење, Полазник, главом и брадом Требјешки- Народни Пјесник, монархиста тешки, од оца само који мјесец прије приспио у град са своје робије на коју га је (јасно би и мени), послао побро- судија црвени, што одмах склопи други круг у глави и Требјешки је пао из љубави. Исту љубећи, само другачије и даље, након адске деценије, док се мирбоже, два сорабска брата, попут јабуке и мира и рата једну Русију на двије дијеле: ко због црвене, а ко због бијеле (као већина у њиховом роду), док је свак своју грлио слободусвак је о својој снијевао јави и цио род је пао из љубави. *** Унапријед се извињавам на себичности, али ако није проблем, мало ме помази, Наслони се и заспи. Лакше ћу косу да ти измиришем, и обрве прстом упамтим. Такође, бих нешто да примијетим, много ми се нешто волиш, па ако стигнеш узврати. Ја ти ионако нећу заспати, јер ми фалиш, фалиш на лијевој страни.

4 4 страна сриједа, 19. септембар Стиховања Уклете стазе Кућна змија МИОДРАГ ЧАБАРКАПА Исправљаш криву Дрину У њедрима кријеш вучицу Ходаш утабаним стазама На танку се пецаш удицу. У хладовини багремова Заспала прошла сјећања Прате те дуге несанице Зову те стална кајања. Срећи затвараш капије Будиш уснуле зоре Празну љубиш постељу Чекају те трепераве горе. У мојим мислима Пауци мрежу плету У души се гасе варнице Гледам нашу стазу уклету. Одмамурати бесмисао СЛОБОДАН ВУЧИНИЋ Змијо што кућу чуваш мој родни дом из ког се раселисмо по свијету а ти му остаде вјерна Поздрављам те У подне милиш около главу на темељ наслониш сунце на кућном ћошнику дочекаш ноћу мирујеш под прагом Поздрављам те Род смо род рођени смо али то ћутим и тајим страх ме да те неко из пакости не отјера Ако те обестрве Гујо моја ако те обестрве пред вратима свлак остави да ми слика дјетињства остане нетакнута. МИЛОЈКА БАНДУКА ЈОВОВИЋ Не да се оцу и сину Да нађу Свето пиће. Уплели се у младице Шљивика... Хтјели би У мирису препеченице, Да одмамурају Бесмисао свијета.

5 сриједа, 19. септембар страна 5 Стиховања И још те тражим Ватра страсти ДУШКО НЕДОВИЋ РАДОЈКА МУГОША ПЕТРИЋ Сваког ти љета тражим стопе, По траговима давно избрисаним, По сјећањима која се на сунцу топе, По сновима у башти среће убраним. Тражим ти сјенку на дну сломљене чаше, На крхотинама стакла по ивицама стола, На покиданим нитима умрле везе наше, Тражим те у магли заробљеног бола. Тражим те у забораву своје робовске зависти, У диму неповрата гдје те у вјечности крију, У погледима који више нијесу исти, У празним загрљајима својих слијепих очију... Срели смо се на обали чежње једног јулског дана у праскозорје одакле бродице и рибарске лађе плове као лaбудови плавим морем. Са њима и ми одлетјесмо на небо које у даљини модру пучину љуби праћени јатом галебова бијелих у загрљај животу и животној судби. Остасмо загрљени до вечери касне, звијезда Даница свједок нам је била, да се сјећа наше љубави страсне коју је ноћ звјездана скрила. А кад се море у нашој крви стиша пођосмо срећни у луку незаборава свој жар у ломачу страсти излисмо, а звијезда Даница још нас обасјава. Гост ЗДЕНКА ФЕЂВЕР Била је промоција, било је кишно вече, био је песник, гост, добар и драг, два критичара, у публици двадесеторо или нешто више, са рецитаторима можда двадесет и пет. Песници града своје стихове пишу.

6 6 страна сриједа, 19. септембар ДЈЕЛО ДРАГУТИНА ПАПОВИЋА ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И ВЛАСТ У ЦРНОЈ ГОРИ Књига о ПИШЕ: ДР ЗОРАН ЛАКИЋ активности црногорске Претпостављамо да ће издавач приредити и друго издање ове књиге. Била би то прилика да и рецензенти ураде свој дио посла. Коначно и аутор ће бити зрелији за драгоцјено искуство. Штампа се у научној историографији третира као трећеразредни извор; у фактографском смислу препуна је намјерних грешака, које, често, доводе у сумњу и релевантне архивске податке Наслов књиге наговјештава потребну научну тему наше историографије, која је пристојно вреднована у југословенској историографији. Многе моје колеге из свих бивших југословенских република готово су ми се исповиједали да највише уживају када дође на ред историја Црне Горе. Има се ту много чега саопштити говорили су ми. Схватио сам то као признање заиста богатој историји Црне Горе, али и као признање дотадашњој историографији и историчарима. У том смислу искорак аутора ове књиге је био одиста одважан и храбар; тим прије што је ријеч о аутору сасвим нове генерације историчара. Истичем тај податак између осталог и зато, што се тог историографског задатка није латио неко из старије генерације, који су и свједоци, па и У свиjету препуном виртуалне реалности, визуелних стимулација, нових технологија и инстант задовољстава, читање црно биjелих књига дјелује архаично и чак непотребно. Зашто провести сате декодирајући ријечи када се можете препустити инстант искуству? Зашто бисте покушали да рјешавате загонетку заплета када одговор и кратко објашњење можете пронаћи на Гуглу за свега неколико минута? Зашто читати књигу када једноставно можете погледати филм? Свакако да могу сада цитирати научнике како бих подржала чињеницу да свако од нас треба да пробуди унутрашњег књишког мољца у себи. Статистике о рјечнику, основним вјештинама комуникације и писмености се нашироко могу пронаћи на нету. Наука нам показује да читање зарад задовољства има позитиван утицај на образовање, па чак и психичко здравље. Ипак, као истински љубитељ књиге, вјерујем да добробити читања превазилазе хладне чињенице које нуде студије и статистике. Постоји ниво користи који се не може лако дефинисати ријечима. На неки начин, потребно је да и сами будете књишки мољац како бисте разумјели колико снажан утицај књижевност има на психу, дух и читаво искуство. Права вриједност читања За мене, читање представља одвајање од лудог свијета у којем живимо и урањање у свијет интелигенције актери тих догађаја. Можда је разлог и недостатак релевантне архивске документације, која је сада доступнија. Већ поодавно сам био припремао књигу Култура у НОР ; било је то послије АБ-револуције. Издавач ме је одбио ријечима: Кога то данас интересује. Фелеричност је видљива од прве до посљедње фус-ноте овог обимног рада. Наравно да можемо констатовати да је аутор сачинио извјесну слику улоге и активности црногорске интелигенције у периоду од првих дана ослобађања 1945, па све до већ помињане АБ револуције у Црној Гори. Док се држао поузданих архивских извора и провјерене научне литературе, посебно књига проф. др Бранка Петрановића, свакако најугледнијег историчара свога времена, аутор је, углавном, био на нивоу одговорног научног задатка. Пажљиви читалац ће запазити да се већина ауторових анализа ослања на грађу партијске провијенције. Она га је одвела у страну, дакле, далеко од научних анализа и научних закључака. Има примјера да су партијски ставови промовисани у научне закључке. Отуда је слика тога времена и непотпуна и површна; заправо жељена слика, а никако реална слика друштва и државе. Тако у књизи нема никаквих друштвених проблема са којима се сасвим нормално носило ново социјалистичко друштво. А ако их и има они су приписани појединцима. Нема ни велике буне, па ни Велике буне Црне Горе, аутора академика Влада Стругара. Затим: како је текао процес обнове, културно-умјетничких објеката страдалих у рату; нема ни црног таласа у филму а Црна Гора и њени аутори-утемељили су познате школе Цртаног филма у Загребу и документарног филма у Београду. Ако ми то не урадимо од кога би се то могло очекивати да уради. Не наводе се који ријетко посјећујем: свој сопствени. Када сједим на трему само са наочарима, лимунадом и књигом у рукама, то је тренутак када осјећам највећи мир. Далеко од притиска друштва, односа, пословних циљева и непрестане потребе да испланирам свој живот, тада имам могућност да побјегнем у свијет других. У тој оази која је сваком доступна могу да преиспитам своје погледе на живот, да откривам ко сам на најдубљем и најчистијем нивоу. Дјелује парадоксално да читајући туђу причу, понекад потпуно измишљену, особа може доживјети просвјетљење о томе ко је. Али кроз причу неке друге особе човјек може да истражи аспекте живота којих се иначе не дотиче. Читање ми омогућава да свијет посатрам из друге двије перспективе из првобитне виртуалне реалности, може се рећи. Аутор и лик у књизи ми показују различите погледе на свијет, различите поставке и понекад потпуно другачија животна искуства. На неколико сати утонем у живот посматран из другог угла и схватам га на свој начин. Имам могућност да сама доносим судове без интернета или друштва који ми говоре у шта да вјерујем. Добијам прилику да испробам рухо неке нове личности и видим на који начин је она повезана са мном. А највише од свега, кроз вријеме проведено у књигама добијам подсјетник да у овом ружном свијету испуњеном мржњом још увијек постоји нада. Наравно, нису све књиге никакви проблеми при оснивању ЦАНУ, Универзитета, подизања Маузелеја на Ловћену, Његошевој награди, положају Српске православне цркве у Црној Гори, третману наистакнутијих умјетника Црне Горе и њихових изнуђених одлазака из Црне Горе и многих других изазова са којима се суочавала интелектуална Црна Гора тога времена. Наравно да нећу дизати на неки посебан ниво настојања да се промовишу у кочничаре развоја Црне Горе на духовном плану појединци који су, управо, од тога истога друштва добили висока признања баш за допринос у развоју образовања, Такозвани партијски приступ овој теми личи на случај рецимо Милована Ђиласа, који је био прво непогрешиви геније, а затим највећи издајник Црне Горе ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДНО ДРУШТВО ружичасте. Оплакала сам многе неправде у друштвено значајним књигама попут Убити птицу ругалицу. Истражила сам манијаклне, али и људске мисли о убиству кроз Злочин и казну. Уплашио ме је наизглед лак начин на који се моћ може искварити и злоупотребити кроз књиге какве су 1984 и Слушкињина прича. Преплакала сам емоционалну трагедију у Док нисам срела тебе. На крају крајева, не гарантују све књиге срећан завршетак. Укратко, кроз књиге сам прошла кроз многе ствари које изазивају страх, бијес и чак фрустрацију које су ми помогле да будем свјеснија елемената страха, бијеса и фрустрација у сопственом свијету. Књижевност је препуна тешких прича о животу што многи користе као аргумент за избјегавање читања. Ипак, мислим да постоји утјеха у томе да знате да животна прича не мора бити савршено радосна да би била вриједна и да свака људска емоција има вриједност. Такође мислим да постоји нада у разумијевању емоција које прате неправде нашег свијета. Књижевност је у стању да открије тешке истине о нашем свијету и створи емотивну повезаност која нас наводи да се подигнемо и урадимо нешто по том питању. Књижевност нам приповиједа емотивне приче које је понекад потребно да чујемо. културе и науке. И то је требало појаснити. Такозвани партијски приступ овој теми личини на случај рецимо Милована Ђиласа, који је био прво непогрешиви геније, а затим највећи издајник Црне Горе. Претпоставка да се до тога дошло прво-без увида у релевантне архивске изворе и друго због превеликог ослонца на фондове партијске грађе, која је, ипак, само страначка. И данас је Црна Гора у пропаганди странака располућена, макар, на двије и, што је још горе међусобно жестоко супростављење скупине. На крају желим да нагласим да је ова књига потребна нашој историографији. Јер је пробудила успаване историчаре да пишу и о том времену онако како су учили током студија да пишу, како се што уистину дешавало и десило; ни мање нити више од тога. Зато и поздрављамо покушај истраживача млађе генерације историчара да се ухвати у коштац и са савременим темама наше заиста бурне прошлости. Пионирски подухват заслужује подршку, и поред евидентних слабости, од којих су се неке и могле избјећи. Претпостављамо да ће издавач приредити и друго издање ове књиге. Била би то прилика да и рецензенти ураде свој дио посла. Коначно и аутор ће бити зрелији за драгоцјено искуство. Штампа се у научној историографији третира као трећеразредни извор; у фактографском смислу препуна је намјерних грешака, које, често, доводе у сумњу и релевантне архивске податке. Из кратке биографије аутора види се да је докторирао на Филозофском факултету у Никшићу на исту тему. Баш би ме занимао састав испитне комисије. Познато ми је да су ријетки стручњаци за овај период. А опет дође ми мисао о познатој народној мудрости све се може када се хоће на сваки начин протумачена. Коме још требају књигољупци? Да, друштву су потребни љубитељи књига Бити књишки мољац је предивна ствар и за мене представља есенцијални аспект људског искуства. Љепота је у томе што знам да на свом путовању нисам усамљена, да је спектар људских емоција широк и разноврстан. Моћ је у чињеници да иако их можда нећу све искусити у стварном свијету, моћи ћу то да урадим кроз књижевност. Каква год књижевност била, учи нас снази људских емоција, сличностима у нашим проблемима и љепоти људског постојања. И оно најважније учи нас да слушамо сопствени глас и доносимо одлуке по питању живота и неправди. Постоји посебна врста мудрости која се стиче проживљавањем људских емоција и живота кроз очи другог бића. То је нешто што вијести, медији, друштво, па чак и друштвене мреже, не могу да нас науче у потпуности. Тако да у технолошки напредном свијету, мислим да свако од нас треба да открије унутрашњег књишког мољца како бисмо остварили повезаност која није баш на цијени у ово наше модерно вријеме на емоционално оснаженом и самосвјесном нивоу. ИЗВОР: HUFFINGTONPOST.COM ПРЕВОД: ДРАГАН МАТКОВИЋ

7 сриједа, 19. септембар страна 7 Савремена проза Избор из поезије Јагње и дијете ЛАБУД ЛОНЧАР Јагње и Дијете. Правили су чудно неправилно клупко, под крушком качаморком. Подне. Сунце упекло. Дисат се не може док јара избија из царске џаде. Ни трага од кише. Један мали облак озго од Сокола који је пустио сјенку пут Бетан-Крша у њему је будио наду. Киша долази са Сокола, стари су говорили. Од Рудеша је огољеној ливади неки топли вјетар правио облаке прашине. Испуцала земља. Он заврће главом, сумњајући, и погледа одсутно дијете и јагње. Уздахну одвагајући у руци тек насађен косијер. Дијете и Јагње. Двије вјечите жртве. Кад год је нека душманска сила под оружјем наилазила од Чакора, Рудеша или Бихора вазда су страдали. Јагње је и кроз Свето писмо било симбол страдања, зато је и Исус био жртвено јагње, исприча му ономад калуђер Мојсије док је силазио ка Луговима да ухвати пречицу до Избина, на путу за Шудикову. Ђеца су остајала сирочад на хиљаду начина а неријетко су убијана у колијевци или одвођена у јањичаре, далеко од своје крви и краја. Мајке су им силоване и убијане, као да им није мало што су их силовали прљави објесници. Очеве су убијали или одводили у робље а њих остављали на немилост змијама по згариштима... зато га је забављала ова непрестана игра јагњета и дјетета која су се играла једно са другим. Домаћинство је било сиромашно. Тек стало на ноге после трећег паљења куће од стране анадолских крволочних војника- крвавих пљачкаша. Само је нека виша сила намјестила да нико не буде кући тог дана, због оно мало сијена у Велиђе што се морало покупит. Све су азгино попалили и порушили, поклали стоку и однијели. Само је ово мало јагње остало јер је преплашено завршило у трњу под џадом а било је толико ситно да им није представљало плијен вриједан пажње.. Кад би се, однекуд, имало бар два златника да се купи мало стоке и преправи кућица на брзину озидана лимским облуцима и покривена свеже отесаном шиндром. - Е,кад би се имало...,уздахну и склони косијер у хлад. Дуга држалица косијера и његове дуге руке су представљале опасно оружје. Могао је далеко са њим дохватити. Са њим је од трња по Лимском броду земљу отимао и претварао у мале пашњаке и ливадице од којих је издржавао породицу. У кући има још гладних уста али ово најмлађе са јагњетом му увесељава ове тмурне и гладне дане. Не показује ничим колико му је стало до ове двије мале прљаве и шугаве гомилице. Кад остали не гледају, на смјену, биште им буве у хладу крушке качаморке. И увијек у тим тренуцима нека ђавоља сила, или шта већ, на ум му претура причу о закопаним златницима доље на Саставу Макве и Лима. Под огромном стијеном испод које увијек има сплетова змија. Све ливаде около су по осушеној земљи пуне змијских кошуљица потврђујући присуство чуварки златника Као да му неки ђавољи прст притисне одозго главу и неда му да мисли о другом. Као да то није његова глава. И увијек су ту, у глави, ти сјајни златници и звецкају.. чак некако и миришу на чистоћу, господство.. на сапун, самун, сушено месо, сир И тако би га тај ђавољи прст притискао све у нека доба док не огладни и скочи на ноге. Прекрсти се свестан ђавоље работе и грешних мисли о златницима. Остали укућани са дистанце су пратили то његово подневно тријебљење вашки јагњета и ђетета, скакање и крштење. Онда би и они поскакали из прикрајка и почињали своје недовршене послове плашећи се да он не загалами на њих. А он би онда опрао уста једном крушком и залио би је гутљајем хладне изворске воде из тестије, покривене лопуром у хладу. И викнуо би на женску чељад да нахране ђецу са оним што има а у задње вријеме је то била само пастрмка коју је ловио кошем у Макви, кад сунце почне да залази иза Ђурђевих Ступова и Растовца. * Пробудила га је тишина. Нека непозната, језива. Ни жабе се нијесу чуле са Лима а претходних ноћи од њиховог крекетања се није могло ока склопит. Ни ватра са огњишта се није чула да пуцкета и ако је видео пламене како се успињу уз котао. Ни дисање жене до њега се није чуло и засмета му њен спокојан сан и њена нагост откривена под старим ћебетом. Рад Јована Поповића Одједном све загуши нека хука и цијук из земље, са небеса Кров од шиндре се подиже у ваздух. Котао и вериге су правили сабласне кругове над главама безбрижно заспале чељади. И нека сила га диже у небеса. Као да га ђевољи прст прободе као ражањ и окреће у ваздуху. Нека црвена и плава свјетлост преузе ноћ. Неста и звијезда. Преко њега се надви нека велика крилата неман сва крвава показа му пут Састава и рече: -Понеси онај свој косијер. Тамо ћеш одвести ово најмлађе дијете, без јагњета, и пустит ћеш његову крв! Онда узми шаку златника а остале преко рамена баци у Лим да једног дана поново нађем неку напаћену душу!!! А ако не испуниш то узет ћу ти сву чељад на спавању, заједно са оном тугом од јагњета. И дуну у њега. Он треском паде на патос поред огњишта. Све је било на свом мјесту. Ђеца су у сну нешто бунцала. Ватра је весело пуцкетала. Са Лима жабе закрекеташе. Жена је и даље бестидно откривала своје међуножје, ознојена од ћебета и ватре огњишта. Мирише вуна шугавог јагњета. Јагње и дијете су загрљени заједно спавали и учиње му се да се дијете у сну нечему смије. Примаче му се и пољуби га у знојави врат. Жену лупи по голом стегну и привуче к себи * Магла је бауљала луговима. И док је носио сањиво дијете у наручју стискајући косијер као полугу испод његових ногу чинило му се као да гази по облацима. Да је опет упао у неки свијет мађија и ђавољих работа. Маква је гласно жуборила као да га прекоријева због његовог наума и саучесништва са ђавољом силом. Знао је он све то али га је онај дуги ђавољи прст гуркао у леђа и пожуривао немуштим језиком. Он пружи корак али му се учиње као да се саплете на невидљиви лозар. Као да га нека друга сила вуче на другу страну. Клецну у кољенима онако висок и прихвати боље дијете да не падне. Испод стијене као да је стајао неко и он се обрадова. Попричат ће са неким и одужит ће ово некрштено вријеме и пробудит ће се, доћи ће себи.. Међутим то је била само сенка коју је обликовало стабло лијеске и магле. Ни ове године љешника. Наљути се на себе како му блесаве и ништавне ствари долазе у оваквом часу. А онда му нека језа кроз кичму укочи сваку кошчицу, сваку длаку на тијелу. Захуча поново космос показујући му таму подножја стијене и краја његовог сиромаштва. И краја његове подневне среће. Спусти дијете пред собом и окрену га леђима према себи. Није могао да гледа у те тамне и крупне, сањиве,очи. Паметне очи. Очи које погледом питају. Спусти косијер уз десну ногу. И онда му грунуше сузе. Без плача. Без јецаја. Све оно што га је бољело истицало је из њега а он је немоћно својим великим незграпним и чворноватим шакама миловао малу шугаву главицу. И по навици нађе неколико бува које уобичајеним покретом стисну. И чисто се кроз ноћ чу како пуцају. Познати звук га из ове језе пробуди! Јаче но хиљаду кубура! Обриса руке и подиже дијете у наручје, постављајући му косијер под мршаву гузицу правечи својеврстну носиљку. И запјева из дна душе. Као да на неки невидљиви вентил ослободи бол читавог свијета. Бољела га је мушка лубина док је пјевао и слушао свој глас како уз ливаде лети пут Беран-Крша. Није запјевао двадесет година. Превише туге и гутања суза. Много боли кад човјек остане без суза. Пригрли јаче дијете ка себи које збуњено малом руком помилова његово лице. Лице дјетета је зрачило неком посебном свјетлошћу. И мјесец с Беран-Крша као да им намигује. Кад се примакоше на пушкомет кући Шаров залаја и весело вртећи репом улеће им у ноге, играјући се. Пред кућом је стајала жена, огрнута великом црном марамом склопљених руку. Ништа му не рече. * Само што затвори очи заспа сном праведника. И одмах га нека свјетлост преплави, само што се сада није бојао. Сузе и пјесма су га ишчистиле. Био је некако и превише миран. Мирис тамјана однекуд испуни његову израњавану душу а неки глас одозго му рече: Врати се на Састав, узми златнике који су сад твоји. Ти си крв свог дјетета вечерас пустио својим прстом и сломио Ђавољи прст! Чији је прст јачи? Ђавола или праведника? Праведник је из оних бува, по навици, пустио крв свог ђетета. А то је тражено. Ђаво није хтио тако али је заборавио твоје подневне навике! Ријеч је ријеч. Чудни су путеви господњи и тако једна бува која је крива за изазивање страшних болести кроз историју постаде твој саучесник у ломњењу прста од Ђавола. Крв твог дјетета које је сисала пустисте и ђавола преваристе! ЖАК ПРЕВЕР ( ) Облетао је око мене Облетао је око мене За време многих месеца дана и часова И ставио је најзад руку на моје груди Називајући ме својим малим малим срцем Истргао ми је обећање К о што се истрже цвет из земље И задржао га у своме сећању К о што се чува цвет у зимској башти А ја Заборавила сам на своје обећање И цвет је брзо свенуо Очи су му се исколачиле Погледао ме је попреко И увредио тешко А други је дошао и није ми ништа тражио Али ме је целу обухватио погледом У часу за њега била сам нага Од главе до пете И када ме је свукао Допустила сам му да од мене чини шта хоће А нисам знала ни ко је он Рад Марка Сандића

8 8 страна сриједа, 19. септембар ИНТЕРВЈУ: СЛИКАР ВУЧИЋ ЋЕТКОВИЋ Умјетници потврдили да се умјетност не учи С ликар Вучић Ћетковић својим радом интензивно привлачи пажњу ликовне публике и критике, како у земљи, тако и ван граница. Ћетковић за Ћирилицу говори о свом стваралаштву, мотивима, плановима, али и савременим умјетничким токовима... Апстракција је Ваш израз. На који начин успијевате да,,пробудите посматрача? -Значење дјела не лежи у потпуно јасном садржају, већ у самој умјетничкој пракси која је нераздвојиво стварање и пријем, изражавање и представљање, континуитет и иновација. Умјетници, њихов сензибилитет, пријемчивост, напори које чини да би се суочили са стварношћу, препознали мане и добре стране датог, представили их симболично и саопштили, управо су грађа за стваралаштво и стварање. У том смислу је ангажман ризик који лично преузимамо. Зато се одлучујем за апстракцију, јер је увијек промјењива и креативно ме покреће. Свако дјело има свој сопствени начин довршавања. Кажу да се довршава у оку посматрача, односно да посматрач употпуњује дјело. Дјело би требало да покрене посматрача на размишљање. Не знам да ли успијевам да пробудим посматрача, али моја жеља је да оно што сам смјестио у оквиру платна изазове код некога мисао којом ће се бавити кад оде са изложбе или мјеста гдје се дјело налази. Како Вам изгледа савремена ликовна сцена код нас и у иностранству? -Упркос бројним ограничењима, мислим да је ликовна сцена код нас релативно развијена. Међутим, требало би још много улагати у развој културних потреба, изградњу и његовање публике, веће усмјеравање пажње у оно што је образовање умјетничког сензибилитета од најранијих дана кроз систем школства, афирмацију и промоцију умјетничке и ликовне традиције, и сл. Много је предуслова које је неопходно обезбиједити и Бавим се тумачењем очитог и појавног и изражавам га у ликовну форму којом желим да провоцирам и друге људе да се загледају испод површине и наизглед разумљивог и познатог поставити на своје мјесто да би на тако солидној основи могла да се развија и расте ликовна, и уопште умјетничка сцена. Са друге стране, ако говоримо о иностранству онда запажамо да је сцена врло развијена и вибрантна. То чак иде до тога да се људи питају да ли је нешто што се пласира и приказује умјетност. Данас је тешко рећи да ли је један умјетник добар или лош. Може се рећи да ли вам се нешто свиђа или не. Све је условљено одређеним контекстима. Искушење времена је тест. Уопштено говорећи, дјелу које престане да еволуира пријети велика опасност да буде искључено и збрисано. Често излажете у иностранству... Шта је то што фали умјетницима у Црној Гори? -Мислим да немамо умјетничко тржиште, а то значи да би требало и више галеријских и изложбених простора, планова и програма који се издају да би публика била информисана и упућенија, интернет сајтова о изложбеним мјестима и колекцијама, о догађајима који се организују, ангажоване критике и сл. Шта је глобализација донијела ликовној умјетности? Да ли је ликовна умјетност у том процесу прошла боље или горе од музике, књижевности и филма? -Глобализација је данас одређујући фактор свјетског економског, политичког и културног развоја, која са собом носи и одређене културне промјене. Можемо се бавити бројним позитивним и негативним утицајима, како на културне промјене, тако и на умјетност. Требало би навести примјер сарадње, која омогућава умјетницима из цијелог свијета да размјењују искуства и да представљају своја дјела на свјетској сцени. Процес глобализације допринио је отварању граница и развоју глобалне културне мреже, која нам захваљујући развијеним видовима комуникације и транспорта омогућава врло брзо повезивање и умрежавање. Не располажем подацима за друге умјетности, Ш иле и Полок су два умјетника чији рад посебно цијеним али када је у питању ликовна умјетност, изражено у бројкама укупна продаја на глобалном тржишту у 2017-ој години је достигла износ од 63,7 милијарде долара, што је за 12% више у односу на 2016-ту годину, када је износила 56,9 милијарди долара. У чему највише проналазите инспирацију? -Моја умјетност је одраз бројних интересовања која имам. Сваки циклус, па и свака слика, има своју причу, своју историју. Управо то, позадина ствари, односа међу људима, појава са којима се сријећем у свакодневном животу, је нешто за чим трагам у својим дјелима. Бавим се тумачењем очитог и појавног и изражавам га у ликовну форму којом желим да провоцирам и друге људе да се загледају испод површине и наизглед разумљивог и познатог. Завршили сте економију, радили у цивилном сектору и финансијама... Откуда тај преокрет? Да ли наилазите на сумњичавост колега сликара због основне професије? -Није то био баш толики преокрет. Сликарство је увијек било ту, у мањој или већој мјери. То је настало прије свега из потребе да радим оно што ме испуњава и у чему се најбоље осјећам. Вјероватно постоје предрасуде према сликарима, или уопште умјетницима, без формалног образовања из те области. Поштујем и оне који тако мисле, али сматрам да вриједност нечије умјетности није тако оштро условљена академским образовањем, иако је оно свакако важно. Бројни умјетници су потврдили да се умјетност не учи. Умјетник је јединствена особа са талентом, биће способно за стваралаштво, надарено визијом. Школа социјализује док умјетност долази са стране. За многе формално образовање из области умјетности може у најбољу руку да обезбиједи згодне прилике за оне који су кадри да их се домогну. Али таленат, способности и појединачна енергија не зависе од њега. Који су Ваши узори у сликарству? -Шиле и Полок су два умјетника чији рад посебно цијеним. Планови за наредни период? -Планови су увијек усмјерени на стваралаштво и рад у атељеу, а из тога произилазе и друге ствари кад за то дође вријеме. АЛЕКСАНДАР ЋУКОВИЋ