КОРАЦИ. часопис за књижевност, уметност и културу година LI. свеска

Transkript

1 КОРАЦИ часопис за књижевност, уметност и културу година LI. свеска

2 КОРАЦИ Часопис за књижевност, уметност и културу Излази тромесечно Издавач Народна библиотека Вук Караџић Крагујевац За издавача Mирко Демић Главни и одговорни уредник Александар Б. Лаковић Редакција Татјана Јанковић, Владимир Б. Перић, Марија Јовановић, Бојана Герун Ликовни прилози у овом броју Сања Палибрк Секретар редакције Гордана Вучковић Лектура и коректура Виолета Јовичинац Петровић Техничка опрема Бошко Протић Адреса Др Зорана Ђинђића 10/III Крагујевац tel. faks +381(34) Штампа Донат граф доо, Београд casopis.koraci Тираж 500 примерака UDK 82 (05) YU ISSN Часопис је уписан у регистар јавних гласила Министарства правде и државне управе Републике Србије под бројем 3335 и финансира се средствима Министарства културе и информисања Републике Србије и Скупштине града Крагујевца.

3 МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ Марија Шимоковић: Позајмљена светлост... 5 Славољуб Марковић: Наравно да очекује његову смрт Бојан Јовановић: Дотрајале мудрости Владимир Конечни: Монахиња из Oристана Петар Матовић: Контуре неће напустити твој лик Оливера Недељковић: Ковитлац Златко Пангарић: Буђење Илија Бакић: Прича носилац Љубодраг Стојановић: Јудине елегије Милан Драшковић: Укрштених судбина МЕРИДИЈАНИ И ПАРАЛЕЛЕ Џејмс Џојс: Писмо госп. Џојса издавачу (превод с енглеског Данијела Јовановић) EX-ATLANTIDA Иво Светина: Кинеска свеска (превод са словеначког Душан Стојковић) ОКУЛАР ПОЕТИКА ЈОВАНА ЗИВЛАКА Јован Зивлак: Rue de Seine Часлав Ђорђевић: Мишљење певања Ралф Јулке: Зимски извештај (превод са немачког С. Карановић) Карлa Маруфо: Питања, сећање и сићушност бога (превод са шпанског Д. Радивојевић) Стеван Брадић: О поезији и поретку

4 ТЕРАЗИЈЕ Мила Медиговић Стефановић: Лирски прозори свакодневице (Тања Крагујевић: Ефекат лептира, Културни центар Новог Сада, 2016) Гордана Влаховић: О неизрецивом, кроз векове (Мирко Демић: Ћутања из Горе, Агора, Зрењанин, 2016) Слађана Илић: Путем лепоте до поновних рођења (Бојан Јовановић: Поновна рођења, Прометеј, Нови Сад, 2015) Александра Грозданић: Небеско родословље (Драган Лакићевић: Српске легенде, Вукотић Медија, Београд, 2016) 141 Мираш Мартиновић: Кастелијада врховима шкољки исцртан медитерански континент (Борис Јовановић Кастел: Позивно писмо Сунцу, Завод за уџбенике и наставна средства, Подгорица, 2016) Мирослав Радовановић: Метафизичко сенчење епа (Анђелко Анушић: Гласови са Границе, Завод за уџбенике, Источно Сарајево, 2016) Јелена Марићевић: Откриће Микене (Драгомир Костић: Пут у Микену, Дом културе Грачаница, Грачаница, 2016) Балша Рајчевић: Љубав у сенци скитњи и сукоба (Милица Јефтимијевић Лилић: Приповетке, KЦ Градац, Задужбина В. Јеротића, 2016) Милица Стојиљковић: Ветровито ходочашће (Ненад Трајковић: Ветар са језика, Исток, Књажевац, 2016) Тодор Живаљевић Велички: Епско-лирски медаљони (Раденко Бјелановић: Величка одница, Удружење писаца Крагујевца; Свет књиге, Београд, 2016) Јана Алексић: Разиграни песнички вибрато и колоратурне тишине (Сузана Ђорђевић: Иње, Књижевно друштво Свети Сава, Београд, 2016) ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ Сања Палибрк: Алтамирски цртеж модификован култом мајке (разговор водила Марија Јовановић) КОРАЧАЛИ СУ

5 међу јавом и мед сном Марија Шимоковић ПОЗАЈМЉЕНА СВЕТЛОСТ 1. ко зна зашто тог јутра проговара језиком који нико не разуме скоро певуши речи а њено лице постаје све блиставије можда шапуће речи хеседа помишљају збуњени укућани не покушавајући да се присете нечег сличног из хитне питају постоји ли породична склоност да ли је ико овако прекорачио име и форму згледају се збуњени јер паника паралише везу са глаголом сецесија је низ равних површина без дубине а хоће да постави суштинска питања изговара наједном смејући се гласно па поново залази у карте без речи непознатог порекла кроз које се најлепше путује из перспективе улазних врата главе скоро рулају по трпезаријском столу крај којег нестала на дивану из прошлости постаје све млађа имитирајући птичји манускрипт док коса почиње да јој тамни сви слуте да је расплет неминован 5

6 кораци 1-3 / 2017 и чекају знајући да је њихова снага управо у чекању целог дана сведоци не следе своје обичаје чајник наговештава нову експлозију а раздељак на равници почиње да кривуда дан је толико обичан какав се у аналима улице одавно не бележи потом пристиже комшилук не помињући позајмице ствара се блискост и поверење причају о чему обично није пожељно неко носи кафу неко врућу погачу налазе испод столњака вино а да за чашама нико не посеже венера је црвена од крви неко изговара а срце никад не греши у току је управо месец који наговештава овакве промене све осим обичности мимоилазе тај повратак кругу око лампе и чуду које изазива блискост у збиру намера које су видно окрњене то повлађивање антистрофи која ће касније имитирати трагедију да би се постигло заједничко дисање увек на ивици несвести не изненађује само главну актерку која је узрок догађајима али како то бива из приче изостаје тек печен у кори кромпир из рерне круни се под прстима у призору затечених већ посољен док се путер топи под несташним осмесима 6 сред сласног разговора с нагласком на вештину склапања и расклапања речи и значења личност која је повод причи тек се повремено помиње а онда кад се зачује шапат говорни језик је дар од бога усред једне речи

7 међу јавом и мед сном она једноставно ишчезава 2. сутрадан постављено питање гласи која је то реч судећи по збиру збуњених назнака у исказима присутних налик је капи воде која налаже кружно читање да је обла могло се само слутити а два пута рођени сумњају да у себи носи утиснуту ватрену звезду пентаграм симетричним размишљањем стигло се до сложених и заобилазних путева у смеру пожељног решења јер не каже се узалуд уживање у доласку до циља једино је право уживање уз напомену реконструкцијом се неретко губи права порука млад месец је доба за молитву када усредсређени трагаоци певају и сократу је неко у сну шапнуо певај и он је одиста певао између четири тамничка зида песма је једина веза са истином коју остављамо за собом када заборављамо да се вратимо закључују омамљени месечином и док двориште пуца у звуку зрикаваца дах се зауставља у замаху неколико узбуђених речи пева фадо у тренутку када је штошта још и могућно као на пример сентиментално путовање кроз црни квадрат наоко заобљених углова не треба хитати са чекањем у току је велико отварање кад машта губи памћење 7

8 тако говори глас из карата остали питају није ли то сувише заобилазан пут он додаје истина има нагиб и пише и на последњу страницу бродског дневника управо жврља реченицу тек ослоњено дрво о дрво чини шуму и ствари не иду редом даље се није имало куд управо поклопљене казаљке сунца и месеца над кожним повезом бродског дневника следе мапу путовања подне је а сви знају да вече тек почиње кораци 1-3 / из радионице која се од миља зове мала кухиња на чијим вратима мастиљавом оловком пише аргусове речи хера је утиснула у паунов реп ветар већ бежи дигнуте крагне сокаком видевши како алати из комоде крећу у потрагу по принципу симетричног кретања црни магнет у облику потковице одушевљен пролази поред баште грли цвет жут и пријемчив за завете и чује шапат који се шуња онуда у сваком отварању понавља се карта која одлучује о крају игре а само једна она без броја може да одвеже узлове узбуђењу какво је сећање 8 иди до бунара седи на круг оквира погледај дубоко у воду суочићеш се са луткама онда ослобођен улови облик раздаљине никад невине живе карте које су све ово наместиле одрадиће остало

9 међу јавом и мед сном на почетку изгледа лако као тренутак у коме је гала плацидија бизанту предала читаву далмацију до панонских граница и онда је дан био ведар а небо размакнуто историја магије и тада се мешала са историјом комшилука а у склиском додиру песка и табана све је изгледало могуће тренутно враћамо се мирису метала који ће нас далеко одвести и замаху с почетка песме све делује беспрекорно као у добро одиграној представи чији крај још виси у ваздуху док остали алати траже по улици трговима и фасциклама једино магнет улази у читаоницу и креће у одсек са старим и ретким књигама зна њен укус и начин размишљања слутећи ако је игде усложила биће то нека архаична реч јер јасно је да ће сви тражити њену срећну супротност и мада се живи у сталном чекању да се призор разреши искрсава питање жели ли она уопште да буде пронађена 4. ту се губи траг оних што иза себе остављају само прашњава места у фиокама мале кухиње нема више ни сведока ни тамничара старо друштво не стиже поново да се окупи све личи на постмодерну која је почупала ноге времену 9

10 кораци 1-3 / 2017 на ободу бунара затечен суноврат једини је сведок тренутка када магнет скаче у воду следећи путеве сажимања он зна ваља стићи до узрока који ће ускоро искрснути у срцу песме да би између два откуцаја ослушнуо зашто јабука коју гриземо остаје увек цела или зашто се свет не може саставити из делова само из сопствене целине дан се описује као зашиљен и пун неузвраћеног спокоја ваздух као мокар од потраге а радионица као затворена због промене намене за то време навахо индијанац и даље пажљиво прати изласке и путање сунца јер зна да би без њега оно залутало све види без ичије помоћи јер нико не зна пасворд његовог програма нити језик на којем би објашњење постало читљиво 5. јер варвари су варвари и нису никакво решење а ова крила нису више крила за лет и ако је изгубљена реч изгубљена чуло се сред чисте среде свет се ипак окретао око средишта неме речи 10 сакупи све речи карта досађује у њима је целина број је мамац за скривено

11 међу јавом и мед сном у њему су речи и знаци отвори га стићи ћеш до боја времена до тражене која је пошла да види шта је било и шта ће бити у речи која је пресудна трагаоци тада схватају да већ данима одлажу решење тада су је напокон угледали у немом тренутку сужавања живота до грла у тишини и срчи слутећи колико је дубока рана што ће крварити у првој речи без наде за опоравак као лишће посвуда падају њене поруке узлови којима ће се неко време још споразумевати схватајући да је представа завршена да зграда пред којом су се затекли има само зидове да је све сценографија за крај који је почетак у овој сцени догорева фитиљ времéна начет мутацијом стварности биље понавља енергију заблуде а ковчег са речју нико да отвори ни победника ни пораженог не помињу светлост и даље шкиљи на једно око свет без златног пресека и на подијуму губи равнотежу небо је у призору празно само један облак још остао након пуцња сећа на будућност питање да ли је отварање новог шпила неизбежно 11

12 кораци 1-3 / 2017 да би се постигло тумачење бојама и даље остаје отворено 6. Док шета по крову и хода по жици Налик облацима и точку и жбици Плаше га висине а лети све више Мери раздаљине и кришом их брише Црта слику света виђену од горе Нову реку ствара измишља јој море И лебди над нама ко змај од папира Док искуство вóда висинама збира Не видим га више ко тачку га слутим И страха се бојим и распело ћутим Јој страшно сам сама док сабира звезде У мапу их ставља да друкчије језде Раздаљине црта кројни арак свету И ми пристајемо на таргет на мету Патња њему (мнимо) много боље стоји А нас срећних има ко ће сам да броји Остани још мало шапућем кроз траве Ближа замишљеном но срчама јаве Он насмејан стреса све знаке близине И путује самљи цртајући тмине Увече га гледам где линије вуче Тесно кроз страхове због којих шенлуче Слушам како дише усамљена сама Згледам се са собом и надам се нама Док не прати темпо доброг старог света Препознаје језу и постаје мета Тескоба се рађа сред беса и буке У чуђењу гласном ми ширимо руке Тако себи налик бивамо по слици Док он даље шета по крову по жици И стаје над амбис раздешеног света Да сабере собом сва искуства лéта 12 А време ко слепо маче плаче

13 међу јавом и мед сном Славољуб Марковић НАРАВНО ДА ОЧЕКУЈЕ његову СМРТ За Васу Павковића који ме увек подстиче да истрајем на причама Кафана током поднева је празна. То је провинцијска кафана на железничкој станици, и када оде локални воз, она се усамљује; до мрака је мало ко посећује. Путника нема, само за једним столом седе свакодневни гости. Са њима седи и конобарица. Човек који ће скоро умрети наводи списак ствари којих постаје временом свестан. Вечери поред пруге... Човек одраста, увек ми у ушима одзвања тутњава точкова и писак локомотиве, али почетком кризе возова има све мање. И путеви које познајемо обрасли су у коров. Многима од њих људи више не пролазе. Провинцијске градове је потребно избегавaти, јер њих воле само они који су рођени неколико кућа од железничке станице или их је ту нанела судбина; студент седи у тој задимљеној просторији иако има још неколико кафана, и у свакој од њих седе људи које познаје; са многима је одрастао и чека да падне вече, када ће се прошетати. Пошто нема путника, провинција као да се препушта сама себи; довољни су јој мештани. Ту смо, у месту, где се ови људи могу сусретати свакодневно, не само у овој причи, већ и на улици, увече на корзоу; можда кажу понешто важно. Лакомислена меморија сачувала је и творца алгоритма Ал Хорезмија; ми, не знајући, увек размишљамо алгоритмујући било какав проблем, али све што је решење дубље 13

14 кораци 1-3 / људи посустају. Алгоритмиденумероиндорум, студент цитира наслов латинског превода. И конобарица је у тој кафани одвајкада; почела је да ради још са осамнаест година. Некада је била права лепотица. Није било вечери да се не туку због ње. Многе је само њена лепота мамила да вечери проводе у станичној кафани, све док их милиција не би избацила. На њеном лицу гледали су како пролазе године, као и на својим лицима. Данас је расположена. На помињању свести о телу конобарица се смеје, затим прича да, откако је добила прву менструацију, носи гаћице за дај боже и за не дај боже. Прекида студентову причу о меморији намигујући бившем боксеру кога зову Доколеновић, који је некада радио у руднику, али када су приметили његову снагу, после кратких тренинга, постао је боксер; више није силазио у јаму. Гост који ће убрзо умрети, и који се до скора лечио од алкохола, који једини не пије, али не може без кафане, зна на шта алудира конобарица, те је ућуткује говорећи јој да она само не мисли на ону ствар, када прелази брвно и када је нападне пас, као свака жена, већ би требало да саветује људе да не пију; зар не види да се он одрекао алкохола. Био је то леп и стасит човек који једва да је прешао четрдесету, до скоро је био потпуно бео у лицу; ако можеш да кренеш у живот отворених очију, како је он урадио, протуриш главу и видиш празнину. Затвориш очи и гледаш где си. Напуштен си, сâм, без љубави. Конобарица му каже да зна већ да је пио пошто нема љубави, да би касније пио што се заљубио, онда што га жена вара, и на крају ће пити што га је напустила. Бивши боксер се смеје, онако незграпно, и тражи од конобарице још пића, али она неће да устаје, већ каже да сачека да испију ово што су поручили; овај боксер се тек одскора оженио, једном нискодупом циганоидном женом, правом доземком, пошто дуго није могао да нађе жену, и скоро да је мило конобарици што му душу вади; данас је вероватно отпутовала, те је он једва чекао да седи у кафани; студента познаје још док је био гимназијалац, волело је бокс и често је пратио мечеве, али боксерски клуб се распао. Човек који ће ускоро умрети не дозвољава студенту да настави причу, каже му да мане своје науке и да не пије, шта га брига за меморију, и шта ће се у њој налазити; он сигурно неће, зар не види како је прошао; не сме да лизне алакохол; није смео да пије ни за покој душе, скоро, на погребу Томе Циганина; пита судента зашто није био на пратњи. Чуо сам да је умро отац мог другара. Циганин. Нисам био у месту да бих га отпратио на последњи пут. Када бих

15 међу јавом и мед сном посећивао другара његов отац би износио ибрик са ракијом; старински ибрик какве ко зна када нисам видео, и две чаше, такође од старог сервиса, говорећи да га то посуђе подсећа на стара времена. Седели бисмо у дворишту на пањевима и пили. његова кућа се налазила преко пруге, а гробље с друге стране пруге. Тог дана сам прелазио пругу и у даљини видим његову жену како се враћа са гробља. Као и све жене, удовице, скрушена, у црнини, носећи крошњу, полако хода. На том месту има 5-6, колосека. Када се срећемо, она спушта корпу, простире пешкир преко прагова, и седа на једну шину. Каже ми да слободно седнем и ја, јер возови давно не пролазе; види се да је већина колосека обрасла растињем. Док она вади погребнину и ставља на пешкир, ја седам на другу шину. Каже ми да ме је њен покојни муж јако волео. Увек када сам их посећивао пио је са мном; и када бих ја отишао он би настављао да пије. Пружа ми шише са ракијом; одсипам на земљу као што је ред, за покој душе, пијем, и затим пружам њој. Прича ми о њиховом животу, о деци коју су изродили, о томе како су се намучили док су градили кућу, да јој је син отишао у иностранство, у туђину, да је њен муж волео да пуши, и нуди ми цигарету, да испушимо нас двоје по једну. Мени каже да узмем две. Иначе сам непушач, али њој да то кажем... зачудиће се. Питаће ме да нисам болестан, зашто онда не пушим, зато ми је једноставније да пушимо. Узимам две цигарете. Једну стављам на уво а другу припаљујем. Нутка ме рибом, бобом и пасуљем који се разлио преко хлеба, али она га пажљиво сакупља у једну чинију. Нуди ми најбоље парчиће рибе. Док једемо, она ме пажљиво гледа и пита ме како то пушиш? Не одговарам јој на питање, али јој кажем да бих волео да наш сусрет буде једна прича, али он је само једна сцена у некаквом филму. Шта ти па то паде на памет?, каже ми. Ови људи истичу да су возови њихов усуд; као да су у сродству са чађавим локомотивама које су нестале рођаци који исчезавају свака њихова прича дуго ће још почињати димом из парњаче коју су гурали да би пошла када је била вејавица, и откопавали снег да би се пробила. Ишао сам и тако, на том погребу, прича човек који ће ускоро умрети у тишини, пратећи некакав ритам, као у духовној песми, и он ме сада нервира, пошто не желим да гледам у космос док корачам, јер сам намењен земљи, жмурим, светлост је ишчезла, и само спори покрети мојих ногу, кретање без моје воље, без времена овакав је крај мислим, а онда у даљини чујем некакву тутњаву, и радујем се, долази воз који ће прекинути ову вештачки створену тишину, због 15

16 кораци 1-3 / страха, и одрастао сам поред пруге, радовао сам се сваком доласку воза, путницима који силазе, обраћају нам се, и онда нестају у улицама; чује се писак када воз улази у место, и видим Томину удовицу која се пренула, и скоро обрадовала појавом воза зар он и њу спасава али онако згрчена личи да је створена од земље, али не од бога, већ да ју је створио онај поп који је у пратњи, и звуци клопарања точкова иду око њега, и ометају га у служењу, мораћу да будем добар са њим, јер ако будем почео да пијем, он ће ме овако отпратити, као што сада отпраћа мога другара с којим сам много пута пио, кривим га; виђао сам га у Бечу, док сам тамо радио, ноћу је певао, а дању радио на грађевини; мученик, не знам када је спавао; када сам напустио Беч послао је жени новац, и морао сам да пазим на њега, да не испаднем пизда која је потрошила туђе паре. Враћајући се са гробља ишао сам још спорије, питајући се да ли да одем на даћу или да идем кући, пошто у кафану нисам желео да свратим. Шта ћу, ако не пијем. У шта сам се све упетаљао зато што нисам имао меру. Ето, сада могу да дођем у кафану, седим са овим Доколеновићем, и да не пијем. Конобарица одлази да донесе нову туру, да би успут укључила радио, који толико крчи да Доколеновић и студент одмахују рукама, да би га искључила, иако она покушава да нађе станицу на којој ће се јасно чути некаква песма, али пошто не успева, студент почиње да звижди неку арију из опере коју вероватно једино зна, да би натерао конобарицу да искључи радио, хтео је да покаже да лепота није само у слушању већ и у извођену неких арија. Доколеновић, откако је нашао жену, себи прикладну, мрзи женски род бар тако сматра конобарица коса му је сада као грива, лепрша на ветру, стас му је и даље прав, очи су му широм отворене и упрте у звезде, другачије гледа женски свет, а доскора је ишао за сваком женом, али га ниједна није хтела, заборавља да му се већ појавио седи прамен косе. Док је студент био гимназијалац путовао је заједно са овим боксером који је тада био звезда целога краја; наравно да су путовали возом који је био полупразан, и они су седели у истом купеу који се нису могли упоредити са овим данашњим; сада и нема возова, током дана пролазе само два међународна, ови локални имају највише два вагона, толико су стари да се путници плаше да се не распадну, говорећи да се стање државе види по њеној железници; овај боксер би дао све за какву жену, и тада се указала радница која је чистила вагоне, са метлом и ђубравником у руци, са радничком плавом сукњом везаном око струка; у празном возу гимназијалцу се учинило да је то једина жена у возу, најружнија коју је икад видео, да није могао замислити да јој се неки мушкарац

17 међу јавом и мед сном удварао ко зна када, камоли да је замисли голу, и то још у возу, у неком купеу; желео је да чита књигу коју је понео када је боксер изашао удварајући се овој жени; била јој је таква милина на лицу; гимназијалцу се чинило да јој се неко први пут удвара, ипак се мало нећкала; када је боксер изашао у ходник гимназијалац је отворио књигу, али није читао већ је у огледалу посматрао најпре себе, а затим је видео како се боксер нагиње над чистачицом, и она га за тренутак одгурне, ако буде намеравао да пише књигу што жели сваки гимназијалац и он ће ову слику унети у слова; иако је осмех те жене, и њене неутажене жеље видео само он, замишља библиотеке, оне светске и највеће, у којима ће неко читати његову књигу; по њему је тада најзначајнија људска жеља била да имају библиотеке, као Асурбанипалова краљевска библиотека или Александријска; и није разумео жељу за уништавањем књига, као што је урадио Цезар или хришћани; касније је већ добро знао шта су религијске заједнице и њихове сукобе; текст је нешто што спаја људе удаљене вековима, раздваја их мржња, предрасуде, неразумевање; много пута се поистовећивао са Хипатијом коју су каменовали. Чак се ружно како замишља чистачицу, и лепо какав је његов познаник, боксер могу спојити; и то у ритму клопарања точкова. Откако се боксер изгубио у возу, чинило му се да би он ову жену позајмио неком другом; са шеширом, можда и са рукавицама које би је украсиле. Но, дионисијаде би могле бити ствар наших разиграних или потиснутих маштања; бићеш студент забога, сада ждери сендвич који ти је припремила мајка, јер она је поносна на сина гимназијалца, и он је осећао сигурност, да нас чак ни песмом неће завести. Замишља најружнију жену на фотографији; једнакост баналног и примитивног да ли је могућа или је тежња целокупног сликарства од Венере до данас да се достигне порнографија; између чега се све може повући знак једнакости; као некада у светом граду Риму, у време Константина да сви богови света буду слављени. Колико је та мистерија трајала и да ли ће се поновити? Снови о једнакости чиме су замењени? Аскетизмом? Верским фанатизмом? Забавом? Замишља чуда постоје она увек гледа како се при уласку у Београд појављује боксер, који зачешљава косу, и смешта се на кожно седиште, баца поглед на торбу коју је понео од куће, при сусрету је поменуо неке преговоре, као да жели да оде у бољи клуб, можда је понео преобуку ако ће 17

18 кораци 1-3 / спавати у Београду, има више пара него као рудар, чинило се да је журио, и изашао је, пре гимназијалца, поздравио га је; гимназијалац је, уосталом, поред локомотиве морао да чека рођака који ће вероватно закаснити; када воз стане, већ му се чини да чује буку велеграда, звекет трамваја, звук аутомобила; превише је возова у станици, наравно да он мора да чека, чује да неколико путника, поред једног вагона, говоре немачки; воз се брзо испразнио, перон се такође брзо празни, и он сада шета, и те фаце које сусреће још увек мисли да нису лица Београђана, јер он их замишља углађене, ови мушкарци на станици имају урушену лепоту; ипак су то светски путници, и девојке су уморне; боље да се договорио да рођака сачека у кафани, јер би га на његов миг послужила конобарица; овако шета, и прохладно је, воз којим је дошао маневарка одвлачи. Једна девојка помиње шољу кафе, он то разуме иако она говори француски. Ундемисетиер! И тада међу шинама угледа ону чистачицу из воза, она лежи на споредном колосеку, и он се још пита да ли је то она, али ипак види да се ради о њој; прекивена је шареном поњавом, и један човек који трчи изван станице каже да су звали санитет, жени је испала материца... само ћути и одмахује руком. Та прича веже студента и боксера; увек када је у завичају студент седи са њим и пију заједно; овај боксер није постао репрезентативац, нити променио клуб, откада фабрика није могла да плаћа раднике, а камоли да финансира спортисте, клуб се распао; студент је чак и писао у новинама о традицији клуба, а један локални политичар је рекао да је спорт интимна ствар а можда је хтео да каже индивидуална. Човек који ће ускоро умрети каже да он својој деци никада не би дозволио да се баве спортом јер подстиче агресију, онда каже на немачком, Schluss, ваљда је за време боравка у Бечу научио по коју немачку реч, поручује поново кафу и два Зајечарска, да ова двојица пресеку ракију пивом, да им је сада ту Тома Циганин, са својом виолином, већ би запевали. Међутим, конобарице нема јер, откада су одлучили да је питање дана када ће затворити кафану и она остати без посла, искључиво продаје своју робу; више се и не крије када доноси пиво из продавнице, пошто претпостављене уопште не занима шта она ради; не знају шта ће са собом, камоли да контролишу кафану која годинама није рентабилна; узгред, не прима плату и намерава да оде код сина који живи у Швајцарској, ваљда ће се тамо наћи неки посао за њу; одбацила је и свог љубавника милиционера који јој је доскора био потребан, а сада их нова власт пензионише и доводи нове, спремније полицајце и имена су им заменили одбачени љубавник кука за некадашњим временима, конобарица показује синовљеву слику, док не нађе некакав посао чуваће унуке, ионако

19 међу јавом и мед сном се то скупо плаћа у тој Швајцарској. Алкохоличар каже да није лако у том свету, он је остао без своје љубави, без домовине; када се вратио и жена му је отишла;и,ето, сада пије кафу и саветује студента, млад је он, такође и боксера. Конобарица каже да не гњави те људе, понављајући како не би требало да пију. Па, шта би друго да раде? Кафане, ваљда, због пића постоје. Прошли пут је побегао из болнице, ујутру рано, тресао се пред вратима док она није стигла; шмркао је, и у болничком оделу тражио ракију, па није чудо што је жена побегла од њега. Сада се кобајаги отргао. Хоће ли да и њему наточи једну домаћу препеченицу? Човек који ће ускоро умрети јој одговара, да не сме да окуси алкохол. Умреће. Зна она добро, само је питање када ће почети да пије и колико ће успети да издржи без алкохола. Natürlich! Изабраће смрт. Зар не види да очекују његово нестајање. 19

20 кораци 1-3 / 2017 Бојан Јовановић ДОТРАЈАЛЕ МУДРОСТИ ПОЧЕТНО ЗНАЧЕњЕ Изгужвано усправио сам тело над отиснутом несаницом. Несигуран у почетно значење неправилних набора што миришу на земљу и ругају се бекству једне бабе међу оне до којих је већ стигла вест да ће поезију сви писати. И сада би да ми преусмери мисли и врати их почетку. Све је упорнија да је само поменем тамо где треба. Да безброј одјекне пута и само за трен празан испуни простор. 20

21 међу јавом и мед сном ПОСЛЕДњИ ВОЗ Траг разграбљених намирница скренуо ме је с пута. Од звиждука, псовки и узвика који би да сиђу у барут прокључао је парк поред железничке станице. Повукла ме је слепа сила да пређем свлак вијугавог реда. Пронађену главу пропео сам на прсте. Трговац причама о скором крају света кривио је уста и скраћивао уздахе. Дичио се спознајом стотину ђавола и врховника њихове легије изван овог броја. Пробијам се кроз масу да чујем шта ће рећи о њима. Убрзано би срце да сазна пре мене. У ишчекивању прошло ми је време. Изгубио сам последњи воз. ЈЕДРО И без мене довољно је срећних јарбола у граду. Подобних за све заставе. Развијорене и избледеле од сунца. Белином дозивају и моју коју нисам подигао на време. 21

22 кораци 1-3 / 2017 Сада се предајем варљивим сећањима. Расцветалим усред зиме. Попут сувих грана окићених старим новинама. Пркосним одредницама у речнику промашених судбина. У оскудици обележја простирем своју кошуљу. Олујном ветру околни се повинују чаршави. Она се држи за конопац и на леђима везује рукаве. ПОМЕШАНИ ЖИВОТИ Озеленело дрвеће скрива зграду из чијих су пукотина извиривали станари. Више се не виде њихова лица. Нагнута над књигама са туђим су се помешала животима. Само исти долазе крици од којих опадају латице ружа. Због цветања овде одрекле су се свог мириса и венући враћале позајмљену смрт. Дубину бола одређује божји зрак што пробада око. 22 Црно истекло млеко пију сенке које затичемо ујутру разигране поред узглавља.

23 међу јавом и мед сном Са њима делимо радост и смртоносну дозу пута којим смо кренули да погрешна заменимо тела. СВЕДОК Кроз танке зидове долази хладноћа. Сачекао сам је скидајући одећу и нејасним се огртао сећањем на место где смо наги ноћили на месечини. На заједничкој слици огољене душе нису личиле на себе. Проклијале су и расле свакој угађајући пошасти. Заведене њиховим обећањима у непредвиђеном обреле су се свитању. Уз своју су несрећу држале и део моје одеће. Гледајући ме постаје им је хладно. Прибијале се једна уз другу и дисале као једна. Стиснуте у гомилу нису се могле ни прекрстити. Ни хукнути у недра препуна бесом што се затворен у судбину не тресем и својим их не грејем дрхтањем. ОДЛУКА У мноштву цедуља за подсећање шта не треба урадити тражио је и моје затурено име. Да га коначно прецрта. 23

24 кораци 1-3 / 2017 Записе у старим усагласи с оним у новим књигама. И препише на папир који кад затреба увек недостаје. Из Министарства оностраних послова донео је одлуку. Доказивао њену законитост и безгрешност. Машући њоме из своје таме ледио ми је срце. Које је сада мирно док мрак нишани у мене. ДОТРАЈАЛА МУДРОСТ Издају ме ноге и памћење светих рана. Преостале пописујем дане сувишних предосећања. Под другим именом слушам утишан повратак мермера у хлеб што расквашен плута досадом народних забава. Распршене слутње падају у дотрајали механизам тетовирања успомена. Нестале у поплавама и ратовима у празним кућама одјекују прећутане речи. У омиљеном положају изнад потопљених сећања. постао сам део усталасаних ликова похиталих ка првој киши да спере им дотрајалу мудрост о једином садашњем спасу да никаквом се не надају спасењу. 24

25 међу јавом и мед сном КАМЕНО МЛАДУНЧЕ Узлетео сам када ми је са срца пао камен. У висинама заборавио одакле сам дошао. Без одговора на питање зашто сам ту, одозго сам се брзо вратио. Тражећи свој камен у јајастом нашао сам га облику. Сада дозивам истрајну птицу која над мојом слабошћу кружи да слети на њега и излегне ми камено младунче. ВАВИЛОН Језиком изумрлог народа назван је бесповратни одлазак у реклами за поновно рођење. Умножена ситна слова једу преостало време. Прочитану током дана, заборављам преко ноћи обезглављену карту. Верујући више у порушени лик него у глас о његовом президавању. Црнија је од мрака зјапећа рупа из којег још увек долазе јецаји, уздаси и плач. Самлевеним костима, помешаним са песком и водом изравнао сам тло. Изглачао кожу на прстима да своје не остављам отиске на наопаком здању. 25

26 кораци 1-3 / 2017 Све што му се опире дроби се у њега и међусобно се разликује одјецима после пада. Обједињује их један теистички уљуљкујући глас облака гамади са потонулог континента. Што непрекидно се врти на упражњеном врату. 26

27 међу јавом и мед сном Владимир Конечни МОНАХИњА ИЗ ОРИСТАНА Воз брзо промиче кроз питомину северне Сардиније. Зелен је и влажан овај рани март, с тмурним небом. Удаљавамо се од мора. Недалеко од мене тихо чаврљају две жене тридесетих година, мешајући италијански и сардинијски. Једна од њих и ја смо климнули главом једно другом још у станичној згради у Сасарију, препознавши се као другачије од осталих. Она монахиња у црној одежди, а ја очигледно путник из далека. И сад, током свог разговора с познаницом, монахиња повремено баца на мене радознале погледе. Коначно, смешећи се и уз извињење, пита на италијанском одакле сам. Кад чује, засијају јој очи, па пита да ли сам православне вере. Кажем да јесам. Она дуго размишља, размени који поглед с познаницом, па додаје да је православље исконско хришћанство, па га она осећа веома блиским себи. И зна да и друге монахиње у њеном малом манастиру близу Ористана, на западној обали, њих једанаест, осећају исто то. Кажем да ме је обрадовала. Ћутимо. Телепатски знам да она предосећа да желим да јој нешто поверим. Обоје смо у праву: Видите... од првог месеца свог живота до новембра године био сам римокатолик као и ви (радознало диже обрве), а онда сам прешао у цркву своје мајке. њене паметне, прелепе, тамне очи ме помно гледају; онда јој поглед одлута кроз прозор и одједном, увидевши нешто стравично у немерљивој даљини, она прошапута: Рат! Ужасни рат! Зар не? Потврђујем, а затим, што деликатније умем, изустим: Крвопролиће... али и тадашњи папа. Наклонио се свесрдно једној страни у грађанском рату. Не знам шта ће на ово рећи, али она већ клима главом, да, то је тачно. Осећам да је искрена. 27

28 кораци 1-3 / Питам је како се зове. Каже ми. Почнем да се смејем као луд и затим објашњавам да је то име моје супруге. На то се сви троје кикоћемо. Коинциденција је занимљива због тога што име није често, попут Марије, Ане или Катарине. Кад се замонашила десет година раније, у својој двадесетпетој, било јој је дозвољено да задржи своје лаичко име, јер је блиско библијској верзији. Међутим, ни арапска верзија имена није далеко, додаје. Затим ми описује своје догодовштине са безбедносним особљем на аеродрому у Риму у вези са својим квази-арапским именом, гломазном одеждом и великим металним крстом на грудима. Мисле да је белкиња-терориста прерушена у одежду католичке монахиње. Питају да ли говори италијански, а она се шали и тврди да говори само чисти сардинијски. Кажем да је аеродром Фијумићино спор и загушен и без свега тога, а она каже да је у посебној просторији проверавају две безбеднакиње бар пола сата. Мало ћути па примећује да се све то, и много суровије, дешава женама које носе фереџу или бурку. Много ми је жао тих жена. Знате ли колико су тешке бурке? Оне не могу да потрче ни два-три корака, потпуно су немоћне на улици. Ја додајем да су тканине за бурке намерно дебеле и тешке да онемогуће бежање. После неког времена, не могу више да одолим знатижељи и питам је да ли је нека монахиња отишла из манастира током тих десет година њеног тамошњег бивствовања. На срећу, не вређа се и броји на прсте: Пет њих... то ме жалости, али... Питам је који је главни разлог за жалост да ли можда још већа усамљеност оних које остају? Сигурно да је то један од разлога, мада је важнија блискост, губите особу дражу од природне сестре... Али има и бојазни за ону која одлази, јер мислите да је предобра, сувише наивна за овај свет (раширених руку и прстију, и погледом унаоколо, што укључује и мене, указује на свет изван манастира). Као и многи грешници пре мене, у сусрету са људима посвећеним Богу, поготову женама, питам, јер желим да разумем њено расуђивање, а можда и да је мало изазовем: Шта мислите о полуголим девојкама које пред великом публиком, на пример, играју тенис? Без оклевања одговора да разне жене, па и мушкарци, имају различито виђење свог тела, његове употребе и продаје, па и саме идеје телесне скромности. Мени ово што ми носимо одговара, закључи, помало зајапурена, али не срдита. Црте њеног лица су савршене, а тек кожа... Сад се коначно огласи пријатељица монахиње и рече да су одрасле у истом градићу, да су се играле као девојчице и поверавале као шипарице. Увек је била као сада, чиста и искрена, као озарена, без трунке злоће. Одлука да се замонаши била је њена. Знам њене родитеље сад је била код њих десетак

29 међу јавом и мед сном дана у посети, срели смо се овде у возу случајно њени родитељи нису никад били нарочито религиозни. Мајка чак мање од оца, што је овде реткост. Али су своју прелепу јединицу пустили да ради оно што јој душа налаже... Толико је момака било заљубљено у њу, још у гимназији, насмеја се. Сви ћутимо, замишљени. Крадомице бацам поглед на монахињин коферчић старинског типа. Стоји на поду поред њених уских стопала у једноставним црним ципелама. Сличан мали кофер користио је наш патријарх Павле. Видео сам га својим очима у Павловој заоставштини, тик уз његову малу шиваћу машину и алат за оправку ципела. Мењам тему. Пре неки дан у Олбији, близу Смарагдне обале, једна Кинескиња из града Хангђоу објаснила ми је, говорећи одлично италијански, где је аутобуска станица за Синисколу. А у малом месту Тортоли, знате сигурно где је, код Арбатакса у источној Сардинији, видео сам младиће из Африке који су, увек у групицама, бесциљно тумарали улицама. Усред зиме, по лошем времену. Ови људи нису мигранти из садашњег великог таласа, који је изгледа заобишао Сардинију. Шта у манастиру мисле о свему томе? Монахиња и њена другарица су добро обавештене, нарочито о мигрантима из Либије, који се већ годинама даве код острва Лампедуза, јужно од Сицилије. Наш манастир чини шта може за све невољнике, верујте ми, гледа ме очима у којима нема трагова старих лажи и искуства у претварању. Папа Франческо увек говори о мигрантима осећајно, с љубављу, али... Помало цинично, помало сурово, прекидам је:...али Guardie Svizzere својевољно, без да то одобри Понтифекс максимус, не пуштају мигранте у Ватикан! Је ли тако? Не љути се, већ стрпљиво наставља тамо где сам је прекинуо, прелазећи на шпански: али папа Франциско је сам, сасвим сам, и мало од тога што искрено жели може да постигне. Ћутим. Не могу да сажаљевам човека који се тако успешно деценијама верао уз литице црквене хијерархије. У руској приповеци из деветнаестог века, воз би сада клопарао. Ово је, међутим, модерни воз који клизи кроз велико богато острво, једно од најлепших у Медитерану. У идиличном пејзажу налазе се, међутим, и чудновати људи. Архаична монахиња, која не жели да игра тенис. Ја, који бих могао да будем у римском луксузу, а стоички седим у возу усред зимске Сардиније. А ту негде, близу ње и мене, су и безбројни старозаветни паћеници гладни људи који у подивљалом мору ризикују живот срљајући на север. У Београду, 26. марта

30 кораци 1-3 / 2017 БЕНЕИТА И КАТОИ 30 Велики тамноплави аутобус је потпуно празан, само возач и ја. Овде, на Сардинији, те модерне аутобусе зову Пулман. Седим у средини возила, поред прозора с десне стране. Од малог места Доргали, у брдима близу источне обале, возимо се већ двадесетак минута, на југ према Урзулеју и дубоко смо зашли у серпентине моћног масива Супрамонте. Кроз прозоре аутобуса не види се ништа осим дебеле магле. Све је тихо, чак се ни киша не чује, a аутобус клизи из једне серпентине у другу. Шофер, Арафијеле, вози савршено. Упознали смо се кад сам закаснело ушао у аутобус у Доргалију и одмах ме је питао како мој стомак подноси многобројне окуке. Рекао сам му да то није проблем, него како се оволики аутобус понаша у серпентинама по лошем времену. У себи сам се запитао да ли је омалени, некако слабашни Арафијеле довољно добар возач. Погодио ми је мисли и рекао да не бринем, па додао, смејући се, да по овој магли бар нећу видети амбисе од преко пола километра. Не знам колико дубоки су амбиси, јер се никакво тло осим педесетак метара друма испред аутобуса не види. Невероватно. Километар за километром. Намерно не седим близу Арафијела, да му разговором не ометам концентрацију. Урањам у свакојаке сардинијске мисли, у маглу и хипнотичну тишину. Међутим, сви мишићи су ми још увек напети као струне и возе велелепни плави аутобус заједно са Арафијелом. Тешко је сасвим се опустити, мада ме више није страх. Стекао сам поверење у овог скромног човека: нити пуши, нити разговара телефоном, нити виче на непостојеће противнике. Но баш у том интроспективном периоду, изненада чујем нове звуке који допиру однекуд далеко иза аутобуса. Чини се да нас веома снажан, урлајући мотоцикл брзо пристиже кроз маглу и серпентине. Мештани су ми причали да нарочито Немци долазе у Супрамонте на својим масивним машинама због изазова безбројних опасних окука у планинама. Такви изазови су и мени блиски већ скоро пет деценија. А тада чујем и комешање у задњем реду седишта аутобуса, из којег јасно произилази да читаво ово време од Доргалија нисам био једини путник. Видим да су се неки момак и девојка придигли, ваљда из лежећег положаја, и разговарају гласно и узрујано. Девојка, чујем да јој је име Бенеита, нема више од седамнаест година и своју смеђу косу претворила је у дебеле растафаријанске дредове. Лице јој је питомо, можда не баш за манастир или рано материнство, али са, за Сардинију, веома ретким небеско плавим очима и светлом кожом. А момак, само мало старији, изгледа некако опасан и зао, с

31 међу јавом и мед сном црвеним, црним и жутим тетовираним вратним жилама. Пада ми на памет да можда има скривен нож. С девојчиних усана, мада не нежно, слеће његово име, Катои. За разлику од мене, њих двоје предосећају неку опасност. Мотоцикл је сад тик иза аутобуса. Арафијеле га такође чује, али наставља да вози смирено, мало померајући аутобус према ивици друма. Затим мотоцикл великом брзином претиче аутобус. Следеће што се дешава је да Арафијеле нагло кочи и стаје. Устајем и видим да је мотоцикл попречке паркиран насред друма. Возач баца кацигу на тло и трчи према аутобусу. Бацам поглед уназад и видим да су Бенеита и Катои пребледели и шћућурили се у углу. Мотоциклиста је већ стигао до предњих врата аутобуса и лупа на њих. То је риђи грмаљ, у саливеном, црвено-црном, мотоциклистичком комбинезону од скупе коже. Арафијеле отвара врата, пошто изгледа нема појма о чему се ради, а видео је немачке таблице и закључио да је мотоциклиста странац, а не локални бандит. Човек улеће у аутобус и очигледно је разочаран одсуством других путника. Ја, међутим, нехотице бацам поглед уназад и то одаје оно двоје сакривених. Заправо, истовремено се Бенеита већ сама одаје вриштањем, док Катои покушава да је ућутка. Примећујем да Арафијеле не зна шта ће. Да вози даље с овим човеком у аутобусу је опасно, а да се разрачунава с њим још горе. Уочивши коначно оно двоје позади, мотоциклиста пролеће поред мене, галамећи злокобно својим масивним чизмама. Стојим и гледам, ситуација је надреална. Немац граби Катоа за врат са обе ручерде, које су још увек у рукавицама, и уз псовке на немачком и енглеском, диже га са седишта и одмах му додељује стравичан директ у лице, што овога обара, а можда и онесвешћује. Затим виче на Бенеиту нешто у смислу курвештијо мала, покварена и граби ранац испод њеног седишта. Претура по њему и коначно, уз урлик, налази оно што је тражио. Скоте, шутира Катоа на поду, носиш мој пасош у Каљари да га продаш! Па се окреће Бенеити и сочно јој пљује у лице: Није ти било доста шта сам ти добро платио за твоју смрдљиву пичкетину, него си ме још покрала док сам спавао, ђубре женско! И побегла с овим гадним дроњком! Катои је на поду, крв му цури из носа и уста. Бенеита се претворила у мало клупко застрашених очију. Арафијеле и ја се гледамо, скамењени. Јасно нам је да овде владају правила из каменог доба, да ту нема ни закона ни правде ни посла за полицију. Немац поново псује и пљује, у правцу оно двоје, и трчи према вратима носећи гомилу евра и пасош. Застаје за тренутак, и Арафијелу и мени уљудно каже на мешавини језика, извините, али није ми било друге, сад сам квит са оним говнима. Излеће из аутобуса, трчи до мотоцикла и 31

32 кораци 1-3 / 2017 скаче на њега као каубој на родеу из вестерна. Затим нам маше ручицом у рукавици у женском стилу и то чини елегантно, попут енглеске краљице кроз прозор Ролс Ројса. Онда, уз велику буку, окреће мотоцикл и гони га натраг према Доргалију. А ми настављамо према Урзулеју кроз маглу, кишу и серпентине. Бенеита одсутно гледа кроз прозор. Нико не обраћа пажњу на тетовираног рањеника који се некако придигао са пода и рида као детенце. У Таљину, 28. априла

33 међу јавом и мед сном Петар Матовић КОНТУРЕ НЕЋЕ НАПУСТИТИ ТВОЈ ЛИК СИВИЛО И ТОПЛИНЕ Да би написао топлу песму, треба да је новембар, позни, влажно лишће да се затетура пред прагом. Киша да лије са мантила као плач. На угаљ да миришу магла и веш. Дах на окну превоза, у крупним капима да се разлива расвета. Те рефлексије, контуре засенчене никад неће напустити твој лик. И стан што се загрева тек. Друга лица пустио си низ бездан степеништа, тупо котрљање губи се у навали дома. Из желуца бол посустане пред меким намештајем предсобља. Шкрипа шарки пригушено распореди светлост. Али ветар љушти фарбу, потуљено хучи кроз расушену столарију, температуру спушта. И релативне крошње негде су у замаху. Недостаје прашина за интимност и несавршенства. Night in Piano распростире се као аеросол. Са винила ако запуцкета, то је као мала ватра која разгори све оно добро унутра. И да се препустиш топлој боји покривача. Поглед са предмете да ти се врати на образе као нежност сатена. Да би написао топлу песму, треба да си новембар. 33

34 О ХРАБРОСТИ Недовољно храбрости за мене било је као немати поезију: а то је одрицање за уживање у урушавању белина. Тамне контемплације у осами, депресије што куле стражаре ојачавају, одбрамбени ров са гладним псима могуће је опростити јер љутња не постоји, само туга према свету који се диви а узмиче. Добро је, кажеш, што сада постоји припадање које нараста када у рефлексији на површини кафе не осетиш драму или Weltschmerz, а видиш опредмећене емоције, оштре као месечина зими, безопасне и лековите. Шкиље историје и судбине из тог мехура од паре, и без жала и природно промину. Топлину ћеш упамтити пре но сам мирис, као безбедност. А све креће побуном желуца коју стварност да не прихвати. У коштац ухватити се са одбаченом прежваканошћу, то је храброст. А онда од тога направити загрљаје који поруше наше зидове и по нас болне одбране. Довољно је да са ватре идиома примам ту хостију од отпадака свакодневице. кораци 1-3 / 2017 ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ У теби сам заволео море што нетремице запљускује те хриди властитости, оно море које зелено и прозирно долази под борове Далмације, пушта соли на испарења четинарских смола, оне таласе који не знају шта ће са собом док си ти на северу, на континенту. Видео сам то море кад се на стени зауставило и постало со: крхка и бела, танка покорица у широким каменим наборима пресијавала се на сунцу. Хтео сам да те одведем у лепу пустињу једне светлости, где се не би разазнавали од блештавила. Али то убица море извило се и у себе вратило оно највише што смо икад имали. 34

35 међу јавом и мед сном МИЉЕ ПОГУЖВАНО Управо сада имам времена за писање. Данас не идем на посао, никог нема дома, довољно загрејано како бих осетио топлину; и небо расплакано као библијски плач. Све је дакле ту. Али, пометњу уноси ми расклимана столица, анатомски дозлабог лош наслон, миље на столу које се гужва непрестано, слаб отпор типки на тастатури. Пљуском пригушено возило које прође улицом. Лактови што положај траже. Мрав. Мрав?! Видим га на плочици поред балконских врата како урнебесно јури. Имам ли мраве? Прети ли ми њихова инвазија? Можда је у креденцу остало неког моћног прашка? Боље да то урадим сада! Какав сам ја ако пристанем да свој простор са инсектима поделим? Нервирам се, потом, што овакве ствари дан упропасте ми. Мада знам да од времена важније су пуноће и смираји. А унутра, само workalcoholic празнина. Устајем и чиним. СТРЕПЕЋИ ОД ЦЕЛИНА Никуд не бих могао вечерас да одем ван белих слапова. Август је а киша која је стигла донела је већ познојесењу мисао о суициду. Сутра ће се разгрејати биљне смоле, мирис врео донеће још летњег предаха. Тргне ме однекуд мирис кафе помешан са мемлом напуштене сеоске куће, где су границе љубави и сиромаштва?!, прозор кадрира грају деце која трче уз брдо, ветар шамара јако зелено лишће: њих двоје у заносу, речи силазе им хаотично са усана као људи из аутобуса у шпицу; а ту сам у овом лету, у климатској нестабилности, под блештавилом електричних пражњења. Криве се крошње само иза затворених капака окана и очију. Склоњен од олује и множине у приватност, радостан као у ритуалу празничног обедовања или недељног испијања чаја, да бих се примицао 35

36 кораци 1-3 / 2017 сигурније пуноћама, не стрепећи од целина: од ивица њихових оштрих, од крви на уснама кад капирали зидова попуцају. МОЖДА Ова јутра освестиће нешто важно: суицид-мисли се неприметно лепе за тебе као влажно лишће за ђонове. А дан је миран, снег се топи и осећаш прохладну влагу у топлој струји ветра. Сунце крвари боље због засићености ваздуха, чујеш птицу и кажеш добро је. Али ниси сигуран да ли су то инциденти или снови. Ти си само месо, једноставно месо товљено за сусрете са шалтерима, са машинама. Звуци бар-код читача, фискалних каса, пос терминала прате као репетитивни ехо рутине: ритуали свакодневице. По навици сналазећи се у колонама возила крај непрекидних прометница нафтна сагоревања греју бронхије. О, то су тако издајнички загрљаји топлина! њима се као детињству враћаш: то су нежности и интиме, што једино радосно уносиш са тржница у дом, ако ниси добро купљен. 36 ЧИСТИНЕ Са стола нисам узео ништа. Прашина се таложи и ако нешто подигнем остаће мала чистина биће ружно, бојим се. Знам да између тастера живи милион невидљивих организама који овим прстима буду малтретирани. А сада наг сам, немам жену ни змију, без икакве алузије на Адама, само монитор и каблове. Свет у којем не учествујем бележим кретањем речи на екрану. Што је довољно за светлост и сумњу. И за упорне

37 међу јавом и мед сном зидове чије дуготрајне белине као лавине притискају: бринем о крајевима. На складиштење електро клица пазим. Повремено сањам азотно плаву, меморије као тела у криогену: потпуни свемир. Стрепим од сидришта уз која ћемо, нестварни, пристати. Честице прекриће чистине, без трагова. Тишина постаје наш океан, наш потоп. FADE: ПРЕ ПЛАМЕНА Где нафтна испарења гутају јару, ту се цеста убија у хоризонту. У диму дуван беше сивоплавкаст: Недостаје Х, да би мало зрака прострујало!, опажала си. Слабометалан, такав је мени! А гушио нас је као љубавно грљење врата: свет бивао је топлији док смо изналазили боје. Као кућни љубимци напуштени су жичани инструменти; предајући се електроници, са сваким удахом, дубоко и успорено, пулс одуговлачио се у нестајању, као добар фејд. Постајемо тишина, осећали смо са страхопоштовањем ту сигурност. Повлачила су се наша нага бела тела, трагова у луминисценцијама. Лепо а парајуће као сутон крвав на цирусима, прилазило ми је ретровизором. Постоји негде та светлост у ноћи, што траје дуже од ње, у себи шапутао сам, мотор је бесомучно дизао обртаје, раздвајао ме, а како сам желео одредиште!, све нас је сустигло, препунило као у прозирним лејерима: цеста, спокојство у препуштању поверењу, хоризонт, недостајање труле црвене или трешње, тутњава зрака по хауби, светлост у стану (милости пуна, одређујем, у мекоћи њеног лица), блескања ротација и потиснутих сећања, патинирана црвена готика са севера дуге, кратке, цветају из горива по асфалту све из фејда, непрекидног; и јаре, нафтне, пре пламена. 37

38 кораци 1-3 / 2017 Оливера Недељковић КОВИТЛАЦ... Ковитла се у свет пуштени снег... Генадиј Ајги 38 СУСРЕТ била сам срећна као кад падне први свег срећна толико да помислила сам како сањам у сусрет ми је долазио човек са шеширом за који је било заденуто перо ходао је ногу пред ногу ослањајући се на штап одсечен у ко зна чијој шуми за њим се гегало паче жуто и чисто као сунце које се тек испилило град иза њих узмицао је у покушају да сасвим ишчезне од тог магленог јутра често ме питају коме се то

39 међу јавом и мед сном загледана у даљину смешим хтела бих да кажем: ономе што је једино још стварније од свега стварног свему што радујући се не одустаје од радости као ово жуто перце које преда мном лебди чим заклопим очи то бих хтела да вам кажем ВЕЈАВИЦА пада све гушћи снег пада у свакој овој пахуљи има светлости довољно за васцели летњи дан подижем лице и гледам их како се ковитлају још једном бих да докажем како пређени пут заиста зависи само од начина изабраног за нестајање зато ширим руке као да грлим неког ко помодрелих усана пристиже из далека кажем му а као да говорим себи гледај како свет блиста као да никада више око нас неће завејати мрак а пада све гушћe пада 39

40 кораци 1-3 / 2017 МРВИЦЕ позобане су мрвице са прага и све је најзад на своме месту под белином све је пресложено да овај свет више није налик на овај свет снег је засуо слеђене пиктограме које су страхом својим у блато утиснуле лакашне птице заметени су трагови о крајњим исходима а не памтимо ниједно од предсказања не чује се како ветар развејава небо нити допире лепет крила која резбаре висину а ни ја као да више нисам ја већ нечујно срце које је лаковерна сеница заувек обећала овом целцу 40 ОГЛЕДАЛО замишљени анђео и даље седи над примиреном водом у фонтани на испружени длан од јутрос му падају крупне мокре пахуље нападали снег тежи тачно

41 међу јавом и мед сном колико и један људски дах који се више не леди ни суза не може да се скотрља низ његово анђеоско лице од мермера јер лед је заточио жубор и претворио га у одраз анђеловог лица међу оголелим гранама а испод свега тога подастрто је непромочиво небо без иједног јединог набора на читавом овом плаветнилу ЈУТРО можеш оставити отиске на окну окованом у лед тако ћу најзад видети свој одраз у твојим очима можеш и у јутрошње новине завити коре од поједених јабука избавићеш ме тако од вести од којих ме можеш избавити можеш истрести столњак по прозорској дасци учинићеш да поверујем да ће однекуд долепршати сви ишчезли врапци можеш све то учинити али молим те немој ми упрљати овај снег који се спушта на земљу а ипак остаје бео само те то једно молим 41

42 кораци 1-3 / 2017 Златко Пангарић БУЂЕњЕ КАМЕРА ОПСКУРА 42 Овај запис почиње звуком Који се не може забележити на папир, Али ви замислите како наздрављам, Како се чашице сударају: Живели! Живели! Чуђење, удивљеност, потресеност, Извори свеколике Филозофије! Заваљен у небригу, нехај, Дигао сам поклопац са шерпе, Оповргао басне, Избацио труње из џепа, Почешао се испод браде. Брзо листам књигу, Страна 51, дакако да је 51!, Показујем страницу на све стране, Али нико не гледа Фридрих! Фридриче, пријатељу драги, Сипаћемо још једну, У име вертикале, У име теста које кипи по шпорету, У име две германске тачке На имену нашег друга Који спава мртав пијан Тачно је и једно и друго! Камера опскура је наша кућа!, А то што свет видимо наопачке Није наш проблем! Зар није тако?!

43 међу јавом и мед сном Ми заправо лепо и обично живимо! Једна глупост неће превагнути Тас људских глупости Чекај, чекај, шта је на другом Видим, Фридриче драги, Нокти су ти поново крвави! Ниси ваљда копао из гроба?! Загрљај и тапшање по леђима: Где си стари? Шта има стари? Ево мрвим Ево учим да возим Зар ти ниси умро ономад, Пре две-стотине година? Питам, зачуђен, као да не знам Ах, то ко је жив а ко је мртав Јесте споредно, хронологија, То је само питање времена, То није суштина конверзације! Говори ми полицајац, прича Фридрих, Када сам заустављен на граници: Ваш пасош има чудне бројеве, Али компјутер ћути, чудно. Зашто се осећате толико на цимет? Или је то ипак катран? Мастика? Знаш прилично сам незгодан у негацији Доста са лудостима!, дрекнем, Тако да се куја угризла за језик И подвукла реп превентивно Све ћу да вас продам Скупљачу секундарних сировина! Ооо, ово још нисмо чули! Ко је сад дошао? Пољубио сам Алкиону три пута у лево око, Два пута повукао за лево уво О, нимфо која бродиш, Оца свог, Атласа, замоли лепо Да спусти начас небеса Луд си, стварно, смеје се жена Видим да су небеса већ сишла Шта ће ти он, чуди се Фридрих Види! Дошао нам је Фридрих! Само се ви забављајте момци, дошла сам да ти кажем да имам заказано код фризера Видим и да пазиш на ручак Добра ти је ракија ове године Знаш, Фридриче, ручак, ракија, трице и кучине, 43

44 кораци 1-3 / 2017 Ниси ми још ништа рекао Пукотина! Пукотина? Обећао си ми пукотину на Светској згради! Сад већ вичем! Лево-десно, Мушко-женско, Електрон-позитрон, Материја-антиматерија Али негде се симетрија нарушава И ту је Пукотина! Обећао си да ћеш ми показати! Нема пукотине, нема, муца Фридрих, Нема, заиста нема. Нећеш да покажеш, ето, то је! EX CAPITE Сео сам да пишем, оловка је ту и папир бели, дивота! Шта сте мислили ви док сте клали? Шта сте мислили ви док сте убијали? Кантов калфа, лепше: посинак древни, Du kannst, denn du sollest!, понављам у овој бесаној ноћи. Ево Царства, ево Слободе! После још једног рата пружићемо руке, дланове мокре од треме, дечица ће писати школске саставе, а уметници ће пасти у загрљај, јер, ето, шта има уметност са ратом, са људском бедом, брадама нашим и барбарима! Замислите позорницу довољно велику да има места за све, али једног момента нацртаћемо квадрат у који треба да поставимо највредније! Шта је вредност? Који су критеријуми? Да ли пита неко зашто смо нацртали квадрат? Ко је нацртао квадрат? Ко је био први? Зашто бисер није у свакој шкољци? Зар нисмо у стању смислити ништа осим исплативости и радног времена? 44

45 међу јавом и мед сном Зашто певач сада подиже глас? Иза емоције се обрћу велики зупчаници Универзума?! Тим морем још нико није пловио! Од оригиналне мисли живим барем недељу дана! Страшно је ако нико не слуша, ако не слуша неко Више биће, ако, јадни, само једни друге забављамо, ако нико не слуша 45

46 кораци 1-3 / 2017 Илија Бакић ПРИЧА НОСИЛАЦ 46 Камен се ломи и листа, осипа под ногама. Оштар мирис диже се од њега. Љут и сув. Ксандер пушта узде пастува, сагне се и дохвати најближу плочицу. На белој основи гранају се жиле. Плаве. Испод њих се назиру зелене. На другој су страни исто тако плаве нити ближе од зелених. Гледане спрам БогоСунца ти токови преплићу се у сјајној а мутној плочи и, такви, сете га на прозоре у владаревој палати града који су освојили пред два лета. Ујахао је, онда, у пространу дворану над којом се уздизала купола од провидног камена. Сипкаво светло, од кога нестају оштрице а црвенило бледи, преплави га. Прозирне мрље на мермерном поду, налик језерима дубоке воде, одражавале су боју камених прозора. Кад им је пришао, учини му се да жиле у њима дрхтуре од крви што њима тече. Никада тако нешто није видео нити ће у наредним покореним градовима затећи, макар и сличне, прозирне плоче. Као да ниједан од господара није марио за такве украсе. Утом се пастув оклизне на трошном тлу па Ксандер повуче узде к себи, не би ли спречио животињу да унатрашке крене низ падину. Касније је, напредујући кроз висораван иза града светлооке деце, зажалио што није сачувао ту камену плочицу већ је нехајно одбацио. Но, како је поход овај према крају света одмицао, тако се привикавао на сазнање да пропуштено наповратно остаје за њим. Залудно му је присећати се хрпа глинених таблица са низовима знакова остављених у складиштима градова на обали плавоводне реке. Или крхких свитака исцртаних јарким бојама на ободу пустиње.

47 међу јавом и мед сном Једнако би му било и да је штогод понео отуда, јер за редовима бораца иза којих су катапулти, овнови и куле за опсаде зидина па кувари са својим помоћницима, видари и рањени, свештеници, обућари и оружари, сакупљачи дрва и суве балеге, коњушари и чувари крава, коза и оваца, тик пред одступницом котрљају се кола са пленом, златом и сребром, племенитим крзнима и одеждама, накитом, мирисима и зачинима а међу њима су и таписерије многе, пергаменти исписани и исликани, статуе и посуде, камене плоче. Сви они казују повести својих народа, славу победа и јад пораза, уздизање и пропаст, снагу младости и беду старости. Чак и кад би пожелео да изнова разгледа неки предмет и послао гласника да га узме, прошли би дани док би стигао на зачеље и ако би тражено и жељено нашао, у шта Ксандер сумња јер списи његових архивара досад сигурно су већ безнадежно помешани, прошли би дуги још дани до повратка на чело колона. А до тада би он, Господар, Велики, одавно сметнуо с ума шта је хтео, па би сав пут и труд тај залудан испао. Покадшто му се, док с каквог виса осврће се на оне што за њим ступају, чинило да га сви они само успоравају а да највећи је терет, сидру каковом големом налик, управо тај плен што вуче се за њима и запиње на свакој избочини јер је препун старина, сећања на неке више непостојеће, затрте, сломљене и разбијене, поништене силе и моћи. Сада су оне само умор у његовом телу, тежина у удовима због којих са зебњом загледа видик пред собом не би ли уочио новог непријатеља који га, макар да није јак, победити може овако колебљивог, занемоћалог, ломног. Но, сад, пред њим је, тек, удолина међу бреговима којом, под благим ветром, таласа висока трава. Недуго потом, опет, испоставља се да бридови њених листова засецају ноге коњске и листове ратничке а ране болно пеку. Борбени атови почну узмицати и јогунити се, па Ксандер нареди да успну се на падине брегова где те љуте траве нема. Напредовали су следећих дана голим косинама, све проклизавајући, у облацима прашине која пунила је ноздрве, корила се на уснама и по угловима очију па су, све жмиркајући, на лица своја и коњске губице везивали кошуље. Кад би застали да одморе болне ноге и леђа и пошто би се развејале завесе праха, гледали су под собом у море трава међу којима назирали су се потоци што их је сећало да мешине за воду готово празне су им. Ипак, секотине што су црвенеле и пекле и мамиле ситне мушице нису их охрабривале да сиђу међу влати трава, па би, стога, стењући устали и кретали даље. 47

48 кораци 1-3 / У смирај, кад је ветар стао да им натерује језу у тела, Ксандер нареди да стану и спреме се за починак. Поседаше пуштајући коњима на вољу али се ови нису удаљили од својих господара. Само би погнули главе, бесно махали гривама и шибали реповима док им је кожа дрхтурила на сваки додир и ујед невидљивих напасника намамљених влажним још крастама. По гласовима који дизали су се од ратника чуло се да многима се ране болно загнојише, те су дозивали видаре и помоћ тражили. Но, ни ватре није било чиме запалити да у пламену усијају сечиво ножа којим гној ће спржити. Ксандер, још усправљен и намеран да сагледа долази ли помоћ, дигне поглед и виде густе, вртоглаве ројеве над свима њима. Као да осетиле су како осматра их, мушице јурну у његове очи. Машући испред лица, он брзо и тешко седне а потом и легне. Сићушних удара нестане па се осмели да погледа горе. Ројеви се, да ли због ветра или чега другог, нису спуштали до тла. Првоме до себе, слуги безносом, рекне: Пренеси даље да сви полежу и мушице их неће нападати. Узмогнете ли, оборите и коње. А можда их љутина прашине одбија? Заграби шаку праха па измаже знојно лице, врат и рамена, те се усправи право у сред клупка мушица. Једва да га која убоде. Прашином мажите се. На њу неће. И коње мажите, викне те седне, маши за мешину и отпије млаки гутљај. Господару, по вољи ли је залогај сувог меса?, упита слуга. Не сад. Обавије се плаштом и легне на леђа. На небосклону једва да нека је кресница бледо сјала. Обухвати их погледом али не препозна ни једну од знаних му слика. Негде иза, на крају колоне, постоји неколико мапа ноћног небосклона. Са једнима су пошли преко мора овамо а друге су, касније, задобијали у покореним градовима или, заједно са свилом и мирисима, од вођа каравана. Покадшто би, за одмора, упоређивао уцртане распореде па му се чинило да препознаје како се они мењају. Биће да то зато је што небосклон као штит јесте заобљен, највиши управо над њима да би одатле западао до хоризоната. Отуда би се и распоред кресница мењао, закривљен спрам путника. Зашто је то тако, радо би упитао учитеља свог али тога нема а сен његова му, док још ју је питао шта да ради, онамо, на почетку овог похода, никада није одговарала. А хтео је да се с њом саветује о много чему па и о мисли да су мапе и земљовиди и небовиди погрешни, јер су равни, па би их, можебити, ваљало искривити, обавити око каквог провидног ћупа без дна у који би гледалац ставио главу и окрећући

49 међу јавом и мед сном га пратио промене положаја и распореда кресница. Само колико велики би требало бити такав ћуп да би правилно одразио небосклон? Учитељ би то могао знати или се умео досетити како да ово измери. Знао би и да ли би се провидни камен могао, некако, можда грејањем у пламену, савијати да постане обао. Или да се, можда, откује као и сечива? Свакако би се то могло учинити јер виђао је грумене облог, прозирног камена донете из пустиња, са места у која су ударале муње небеске и божанске. И свештенице пророчишта које је, међу динама, походио како би питао јесу ли сви његови непријатељи мртви и шта да учини кад стигне на крај света, у ушима и ноздрвама, на дојкама и на вратима своје утробе носиле су такво прозирно грумење. Али није, макар то таштина била, питао ко прави му је отац. Бог неки што је запосео тело онога што легао му је са мајком? Или демон, макар и боголик био? На ова питања његова седобради учитељ није умео да одговори чак ни кад га је оптужио да, супротно својим назорима да истина је најсветија, ћути јер за живот свој плаши се, недостојан, наружен и ојађен таквим поступањем. И сад га одавно већ нема и тек повремено, све ређе, и он га се, ученик, спомене. А, ако ћемо право, чешће га успомена каква нападне и раздражи и убоде. Као и мушице. Да га сети на понизност и јаловост узносите охолости коју ће расприши штагод сићушно и небитно. А тога има безброј и посвуда. И долази одасвуд. Умирен, некако, спознајом овом, Ксандер дозволи труњу мрака да са обода очију успну се и прекрију му вид, док се њиска и рзање коња и гласање људско удаљавало и тонуло препуштајући га постојаном, сигурном одбијању била. Из те га топле безвремености отргне уздржани али чврст стисак на десном рамену. Окрене се, ћутке, што је тише могло, како то и чине прави, проверени ратници, и у густом сумраку угледа беоњаче слугине и иглу сјаја сред сребрне маске носа. Намах зачује дубоку тишину око себе. Четвороношке, пазећи да не диже прашину и руши камење под собом, вођен још тамнијом сеном, престигне претходницу и потом дође до усамљене стене која се открије као извидник под црним плаштом. Овај му десницом покаже негде доле. Загледа се у мрак, испрва заслепљен њиме. А онда се почну указивати блеђе мрље док, напокон, не уочи неколико светлих тачака. Ватре. Војска? 49

50 кораци 1-3 / Не. Насеље. Крупније и ситније прилике пролазе око огњишта. Ни дим не крију. Колико су далеко? Пола дана хода. Можда више. С висине их боље видимо али близу нису. Велики се окрене слуги. Пренеси да нико не прави буку. Коње да умире. Нека им главе прекрију. Заповедници да окупе се и чекају ме да дођем. Сенка са зрном светла на врху удаљи се без шума. Ко би то могао бити? Не знам, Господару. Никакав народ није се помињао у тој долини од траве. Има напред брђана љутих и за бој спремних за које сви знају али тамо, доле... Ко би могао опстати сред те оштре траве? Чиме се храни? Од чега домове прави? Не бих то знао рећи. Да... Враћам се. Остани. Осматрај. Послаћу ти замену. Све пузећи, поврати се до војске своје и стигне међу заповеднике. Лежећи на боку исприповеда им шта видео је. Одавде се никакво светло не назираше. Под њима се распростирао потпуни мрак. Као да им говори о опсени некој. Или омами. И шта нам ваља чинити, упита их, све прострте око њега тако да им се главе додирују а тела шире укруг као паоци на точковима борбених кола. До јутра на опрезу бити а онда кренути на њих, рекне заповедник копљаша. А ако коњи не хтедну да поново уђу у траву? Секотине још их пеку. Засигурно ће се отимати, јогунити и ритати. њиштање ће се надалеко чути, упита вођа коњаника. Опазили су они нас одавно. Залазак БогоСунца све нас је обасјао на стрмини. Какав је ам заблеснуо од тога. Или копље. Или копча, одврати први међу онима што носе штит и мач. Не можемо их заскочити. А да наставимо као да их нисмо опазили и кад се удаљимо да се спустимо, заоколимо их и ударимо. Иза нас иде још војске. И други за њом. Пролазиће данима, откривеног бока. Нека стану. Онда смо ми без одступнице и могу нас ударити с леђа. Смеју ли? Велика смо војска. А ко зна њих колико је?

51 међу јавом и мед сном Доста наклапања, пресече Ксандер, Као бабе смо. Ништа не знамо а надмудрујемо се. Кад БогоСунце се уздигне, кренућемо као да нисмо их опазили. Пре нас, пред зору, два ће извидника сићи у море, заронити и осмотрити их. Кад се врате и саслушамо их, пашће одлука. Хајдете сад одакле сте дошли. И пазите се. Док се паоци расипају, Ксандер отпија гутљај воде. Горка је. Да ли јер је устајала или му усне и зубе опет је прекрио прах земљани и камени? А у њему су здробљене жиле плаве и зелене, као знакови, слова неишчитана, са плочица нечијих. Јер, од како је зашао иза свих слика и записа са мапа које је понео из домовина, стално, изнова и изнова налази насеобине, оне живе, које осваја и руши да би, кад му је воља, дао да се граде нове, али и оне што су некад биле живе па освојио и сатро их је други неки освајач. И свугда има записа о постанку и трајању који више нису важни јер их нико не чита, било зато што не мари или што не познаје језик којим говоре. Тако лако може бити да на врху виса неког, прашином засуте, леже рушевине бедема под којим су плочице, дрвене, камене или глинене или пергаменти са уцртаним, утиснутим, уклесаним знаковима. А неке од њих су, како зидине падаше, клизнуле и низ стрмину и задржале се ту негде. Буде ли когод запео, сатро се, избиће на површину да открију себе и своју тајну. Једино што пролазник случајни неће марити за њих, заокупљен муком и намером сопственом да остави свој траг за оне што ће доћи после њега. Намах невољан да брише туђе речи, Ксандер отпљуне па легне на леђа, али одмах зажмури ослушкујући откуцаје у телу сопственом. Кад ови се устале и успоре, он усправи се ћутећи капљице росе на лицу, лизне је са усана и упути до извидника непомичног под плаштом. Ништа се десило није, шапне тај. Можеш ли да сиђеш па, кроз море, до њих да стигнеш и осмотриш их? Хоће ли ти за то затребати нечега? Послаћу ти још једног да идете заједно. Ваљале би ми танке коже да обмотам ноге, руке и тело. И каква капа. Да се не исечем. Можда могу крв да нањуше, они или њихови керови. Коње као да немају. Ништа им тако крупно видео нисам. И коже да буду старе. Због мириса. Да не дражи. Ксандер климне сребрноносом и овај отпузи у ноћ. А извидник настави се: Али лако бити неће. Густа трава је гора од пустопољине. Кроз њу брже путују покрети и гласови. Да ли, јер се листови додирују или зато што им је корење преплетено да казује шта им се дешаве, не знам, тек, шушањ брзо стигне од краја до краја трава. 51

52 кораци 1-3 / А и чекаће нас. Виђени јесмо и знају да неко ће сићи да осмотри их. Могу да поставе заседу, ступицу, клопке. Било би боље да сваки извидник иде сам и тако им, можебити, избегне. И воде ће требати. Не бих смео воду из потока да пијем. њихова је. И зној ће бити мука. Под травом је спарно и натерује зној да липти. А кад кап падне на земљу и упије се, трава познаје да то неко је стран и одмах пожути и свене. Или се обмота око уљеза и задави га. Видео сам то кад млад сам био и ратовах са Господаревим оцем. Којим оцем? Твојим Великим. Ко је био он? Знао си га? Велики ратник, снажан вођа. Умео је да буде прек али и благ. Знао си га, питах? Јесам. Борио сам се раме уз раме с њим. Не можеш познавати мужа боље него кад си с њим у рату. Онда знадеш и мене? Да, Господару. Код тебе је све тако једноставно. Завидим ти. Баш. Ти умеш да осматраш и то што видиш довољно ти је. Велиш да тај је чинио то и то, неки други оно и оно и мислиш да све о њима знаш... Да, баш ти завидим. Господару, ако сам Те повредио или говорио без поштовања није ми то била намера. Реци како да се искупим и биће учињено. Не умеш ти да ме повредиш, чак и да хоћеш. А знам да нећеш. Уто донесу коже, те извидник њима почне да обмотава листове, колена и бутине па везује их кожним узицама. Онда на земљу рашири узице и преко њих коже, те леђима налегне и почне да се умотава и везује. Али, узице клизе кад седне и коже спадају. Ксандер приђе и намести смакнуто, па за узице везане преко леђа и стомака веже друге које пребаци извиднику преко рамена да овај и на грудима их веже. Једну кожу он обмота око главе и врата, тако да му се само очи и део носа виде. Усправивши се, извидник на леђа забаци мешину са водом, подеси каније мача и бодежа, климне Господару и лаким кораком, тек помало дижући бледе облаке, сиђе у проређену таму. Пре него ће угазити у траве, застане и, према звуцима судећи, помокри се. Потом чучне и зарони у црнило.

53 међу јавом и мед сном Ксандер поседе још мало, залуд напрежући очи да види макар који талас под собом. Онда се, погнут, врати до људи својих и нареди да за покрет се спреме. Седне и маши се за мешину, па отпије гутљај воде чија горчина му намах стегне грло. Чврсто стисне вилице да не закашље се. Уто му пристиже гласник копљаша и пренесе да и други је извидник заронио. Отпустивши га, Велики поседе још мало гладећи отвореним длановима тло. Испод меке прашине оћути каменчиће оштрих ивица и међу њима покоји облутак. Како ли су се ти овде нашли, међу свим овим ломом, запита се. њихова податна глаткост међу кртим бридовима. И како је опстала? Тло не мирује, оно помера се, трза, стење, греје и хлади, одроњава, тумба, гомила. Сечива се тару, ломе, тупе. Облине се троше, крње, бришу протеком дана. А овде јесу опстале. Као да тек скоро донете су и полегле овде. Далеко од сваке воде. У немоћи својој у лаки се ваздух усправи из кога чиле мрље ноћи па крене према челу војске своје. За њим устају борци, отме се који звекет метални и загрцнут уздах, шкргут камења. Све њих оставља за собом и дугих корачаја хита у зору која ће вратити боје и сјај небосклону и свему под њим. Напредује без заустављања камо сенка га води, све краћа док не скупи му се под табанима. Онда застане и уназад погледа. На страни деснице његове море трепери, све једнако густо. Далеко у његовој дубини светлуца танка нит. Ксандер затражи да доведу му неког осматрача и тај се, у трен, створи крај њега. Шта је оно на дну видика, иза све траве? Заклонивши длановима очи, да сјај БогоСунца га не заблескује, осматрач зашкиљи. Од тог грча усне се повуку и открију зубе и влажно месо из кога избијају. Текућица вода, Господару. Брза. Широка. Има ли таквих у земљовидима нашим? Само једна. Окс-с. Ка нама, с брегова, тече. Ако се успнемо на оно брдо и спустимо се с његове друге стране у сусрет ће нам доћи. Да, ионако нам ваља тамо, ако већ у море нећемо, рекне Ксандер и настави успон. Кад избије на зараван врха захвално се усправи. Недуго за њим стигне сребрноноси а потом и заповедници. Сазове их, па нареди да извидница спусти се у долину ка којој иду и јави могу ли њоме даље. Осталој војсци наложи да предахне. Док су се речи његове уназад низ колону враћале, успне се на стену са које сагледа оно што је оставио, тај тамни, љути језик исплажен од реке у брда, као језик међу зубе. А на светлој стрмини протегла се нит његове војске, све 53

54 кораци 1-3 / успињући се на грбину да, после, с њене друге стране потоне. Као да излази из уста, напоље негде. Одатле сада долази и стизаће још данима док не попење се овде где он је сада. До тад, чело ће колоне бити дубоко у другој долини. Оно што он сада гледа, последњи из одступнице ни не слуте. Кад до њих достигне наредба за одмор одавде ће се већ ступати даље. Као змија смо, закључи за себе. Далеко је од главе до краја а покретај дуго путује низ њу и кад је глава уздигнута крај још мирује а кад се тај помери глава је примирена. Сишавши међу заповеднике, онога што предводи копљаше обавеже да двојица најпоузданијих и четири коња остану овде и чекају извиднике. Кад ови стигну, одмах нек узјашу и крену ка њему. А колико да чекају, Господару? Најдаље док одступница наша не стигне. А после? Ксандер га отпусти кратким одмахом шаке па приђе свом пастуву, узјаше и запути се у следећу долину. Животиња задовољна што је тло под њом постојано откаса високо подигнуте главе, избије напред, пред сву војску и почне утирати пут који су други, ширећи га, следили. Биће да је благодет ширине равнице омеђене далеким брдима и поклопљене прозирним небосклоном вратила снагу свима, те су следећих дана напредовали лако и полетно па су им се ноћи чиниле предуге. Отуда су из бивака кретали док креснице над њима још су блистале сребрећи главе трава и косе људи и коња. Четвртог дана, прегазивши брдо које затвара долину спусте се на обале моћне реке. С врха чинила се широком и брзом. Љути вирови и бесни таласи витлали су воду, цепајући и откидајући јој кожу у облаке капљица од којих се даља обала тек назирала као гола, утабана пустопољина. Непосредно пред узаврелом водом Ксандер оћути њену моћ. Магла је испила боје па су траве и камење били једнако бледи под њом. А од тока је стизало дубоко режање и хладноћа безмерне, бездане масе која се ваља некуда. Пастув плахо заигра под њим као да се покорава пред силом којој није дорастао. Он затегне узде и потера га обалом низводно, кроз барјаке влажне. Требаће му два дана да нађе место на коме ће воду прећи у сплавовима од козјих мешина. Правиће их онолико дана колико има прстију на обе руке. У свом том метежу сметнуће с ума извиднике у травнатом мору. Тек ће, у трену, севнути му пред очима слика исплаженог језика, лако одагнана пречим пословима.

55 међу јавом и мед сном С друге стране Окс-с-са, јер то одиста беше она, по плочи спечене глине, упути се војска према у карту уцртаној моћној утврди иза које лежи богато царство. Ксандер се само нехајно осврне да види како из магле над водом и надаље излазе ратници и коњи, штитови, копља и барјаци. Како ће овамо стићи сви они товари блага нимало га не косне. Мораће да нађу начин. Дуго пошто су прошли и моћну тврђаву и њено царство, прегазили реке и пустаре, под планином прекривеном снегом, Ксандер, у шатору шаманском, са чинијом чорбе у руци и сноповима сувих трава лековитих над главом, чуо је од безубог старца белих очију причу о народу траве који живи усред њеног мора. Кожа њихова зелена је, јер новорођенчад мажу соком корења за које моле свог Господара. Хране се живим, пресним скакавцима и змијама и влатима Господаревим која су тела његова безбројна. Деци дају стара, крта тела а својим старцима једре младице. Знање о ватри су затрли јер пламен пече Господара. Нагост и срамоту своју људску не скривају. Лишће клизи низ њих и не сече им кожу. Спавају у гнездима од исплетене траве коју, кад одлазе, расплићу. У торбама од змијске коже носе светлуцаво камење скупљано од како народ постоји. На путевима својим увек застају на местима где је тло огољено. Ту поређају камење и оно пије светло БогоСунчево па га ноћу отпушта лагано разгонећи мрак. Путују од планина до реке, и назад. У круг. Тела њихова не одају никакав воњ, као ни измет и вода које избацују. Кад неко умре каменовима исеку тло, одмах испод Господаревих коренова, положе трупло и прекрију га. Тако он врати Господару све што је користио за живота. Говор овог народа другима личи на шуштање лишћа. њихов језик нико не разуме. Овај народ живи измирен са собом. И Господарем. Не излази из њега. Господар брани их од оних што долазе споља. Исеца их. Испија им снагу док не постану празне љуштуре које прими у себе. Знајући ово, други зазиру од народа трава. Ипак, пре неколико зима два су странца умотана у крзна ушла у море и достигла до народа и његовог станишта. Ту су их сапеле влати па нису могли да помере се. Зелени народ дошао је да их гледа. Странци су викали. Гласови су тукли по онима около, те се они разиђоше. Сутрадан су опет дошли а гласови су били блажи. И сваког новог дана утихњавали су док нису постали шапат и шуштање. Тада се влати расплетоше и народ је препознао два брата своја па се спремио да иде даље. А ко је испричао ту причу?, упита Ксандер. Нико не зна језик тог народа траве. Нико им не долази. 55

56 кораци 1-3 / 2017 Ко прича приче? Неко. Нико. Оне су око нас. Гледају. Кад препознају свог творца дођу му у ум и уста. Тај мора да их разгласи. То је његов задатак због кога је овде где и ми. Мени је прича дошла и ја је дајем теби да је носиш и предајеш даље. Ако нећу? Хоћеш. Наћи ће она начин и пут. Нисам ја овде да ширим приче. Откуд знаш? Јеси ли ти бог? Да ли је твој отац бог? Ни богови не знају све. И њих је неко због нечега створио. Али ја хоћу да прегазим крај света. Да дођем дотле и прегазим га. Покорим. Много си газио и још ћеш. А кад стигнеш тамо и одеш даље, носићеш и приче са собом. Покорно. У тишини што се отвори пред њим Ксандер, он који крајеве света разноси, отпије гутљај из чиније длановима обавијене. Топле

57 међу јавом и мед сном Љубодраг Стојановић ЈУДИНЕ ЕЛЕГИЈЕ Михаилу и Ленки ЈУДИНЕ ЕЛЕГИЈЕ када сам био јуда шетао сам од дрвета до дрвета тражио сам пријатеља тражио сам спаситеља није га било као да је у небо пропао 1 тридесет не умем бројати више од тридесет рекох и гле сребро поче падати по мени 2 рођендан сретох пилата на тргу јудо обрати ми се шта ћеш ми купити за рођендан сапун већи од сунца три потопа пет океана руке што ничу уместо траве 57

58 кораци 1-3 / среда пољубих га као да га волим а волех га и беше среда над нама и образи му меки беху а брада оштра и беше среда у нама очи му беху тамне и тужне а прсти плесаху по сузама и беше среда за нама неко рече 4 гле јуде љуби га и плаче и среде наоштрише копља као да се љуте на нас и звезде априлске постаху тарабуке тарабуке од коже јагњеће 5 вера рекох свако дрво уже рађа рекох и само ми врат поверова 6 кућа јудо повика неко петар га се трипут одрече одрече и утече као јутро испред ноћи ено ученици ваши што на рибу мирисаху саградише му саградише му кућу од злата 58 он га се одрече ја га не порекох зато сам себи кућу направих кућу од кора од стабала кућу да виси нада мном да висим пода њом

59 међу јавом и мед сном 7 богветар то је бог и прст његов рекох томи када га сретох није јудо бог ветар те њише лево и десно ветар те њише напред и назад јаслица ти си он мајчина рука 8 рече тома оде и не поверова 9 стабломајка на брду том где га на брду где га посадише ко дрво изникоше две рибе две рибе и тридесет три гране једна од грана позва ме сине једној од грана повиках мајко 10 зној у том врту у тој ноћи на лицу његовом април у крви потече по лицу и прсти брисаху дане априла моји прсти на његовом лицу моји прсти конопци његово лице трње брисаху зној црвено море мојсија не беше да нас раздвоји мојсија не беше ни тада ни после 59

60 кораци 1-3 / кости неко рече где су кости јудине ево ме ево зар ме не видите кости су моје на дрвету гране зар их не видите о секире гладне 12 боже у самотињи код птица ћутњи међу гранама неограничени моје уже и ја моје уже и мој врат међу лишћем међу пролећем лепршамо некрилати оче оче зашто ме не остави 17 марија сретох марију и рече ми ти једини међу њима јудо једини љубиш њега више од мог тела зашто ме не гледаш јудо нисам ти довољно лепа и оде марија косата и боса и понесе свих тринаест дојки 18 самаркраљ он ујаха на магарцу као краљ и као самар умируће дрво раширених руку ујаха на магарцу одјаха на крсту 60

61 међу јавом и мед сном 19 коса кад се вратих из града упита ме симон што ти се јудо коса посребрила 20 лонгин удари копље по ребрима и умре жена у богу 21 трновратница на ексеру на ексеру мој врат виси и рука његова на крсту на крсту тело његово и тело моје заједно леже о мати априлска његова трнкруна и моје вратуже 22 кајафа кад пођох кајафи како ми он рече понесох са собом кожу своју тамну кожу своју тамну али не и грло грло сам грани обећао пред богом 26 изнад нас камен ће небо љубити како само гробови љубити знају 61

62 кораци 1-3 / 2017 Милан Драшковић УКРШТЕНИХ СУДБИНА СТАРА ИСТИНА (Пут) Хладна хипотеза се отргла Са Пута укрштених судбина Хотећи да траје у тишини Обале без сталних таласа Где гротеске су честе кулисе А говор гностика уочљив Показатељ старе истине Да обично све је круг Углавном правилан У МУЛТИВЕРЗУМУ (Мултиверзум) Кубни корен неизвесности За Ловца на снове Као Тамни карневал На Вашару сенки Тражим те Попут Путника кроз слике Световима смо раздвојени Изгубљени негде У Мултиверзуму укрштених судбина 62

63 међу јавом и мед сном РЕКАПИТУЛАЦИЈА (Точак) Прецртајмо све оне поразе Препричане уз логорску ватру Ватра је угасла Пепео охлађен Горчина испијена до дна До дна које се назире Назире на Великом точку Точку укрштених судбина Што враћају нас на почетак КРАТКИ ПРИЗОР (Ноћ) Кратки призор у спаваћу собу На блуд у сенци балдахина То је прељубничка балада То лице љубави опасно и нежно Тај мучни трактакт о лепоти Нејасно лажно представљање Прими знак уз помоћ ока Ходи са мном у митологију У Ноћ укрштених судбина ЛЕТ ПРЕД РАСПЛЕТ (Кула) Кула укрштених судбина Што лети над пределом Геометријске прогресије Под окриљем месечеве сете Гоњена ватреним пламом Заобилази бели обелиск Чувара Хладне планине Правог места за још један коначан Расплет у лавиринту душа НА РАСКРШЋУ (Раскршће) Разбацане нити суштине Зидови који светле и говоре Неон што царује 63

64 кораци 1-3 / 2017 А путеви одлазе у архиву То нису кохерентне димензије Те слике и прилике хаоса С оне стране оностраног То је последња чаролија На Раскршћу укрштених судбина ЧЕКАњЕ (Тамница) Слажем се то су заиста Ноћне море и сни на јави Онда кад се чека на најгоре У Тамници укрштених судбина А негде у некој ноћи Врти се Карусел мистерије Чека се коначни расплет У бескрају умножених могућности Посејаних у лажном декору РУКУЈМО СЕ ЗАУВЕК (Гробље) Постоји такво место Скривено од сталних погледа У Земљи прекршеног обећања Чврста је пресуда у камену За пригушену плинску светлост За разбијено огледало Рукујмо се заувек Јер светковина се наставља На Гробљу укрштених судбина У ПЕЈЗАЖУ (Пејзаж) 64 Накнадне слике у плавети витража Мистично огледало на одморишту Као претакање воде и стакла Као камење које пева Речи које доносе скривену музику За прилагођавање чула За слике из претходног живота Не брини ту сам У Пејзажу укрштених судбина

65 меридијани и паралеле ПИСМО ГОСП. ЏОЈСА ИЗДАВАЧУ поново издато 1934.г. уз дозволу аутора (2 avenue St. Philbert, Passy, Paris, 2. април 1932) Драги господине Серф, Захваљујем Вам много на поруци коју ми је пренео госп. Роберт Кастор. Питате ме за детаље приче о издавању Уликса и, с обзиром да сте одлучни да се борите за његову легализацију у САД и да тамо објавите једино аутентично издање, мислим да треба да Вам испричам причу о његовом издавању у Европи и о компликацијама које су га пратиле у Америци, мада сам имао утисак да је све то већ познато. До сада, све те компликације су дале мојој штампаној књизи један посебан живот. Habent sua fata libelli! Сигурно су Вам познате све тешкоће на које сам наишао када сам покушао да објавим прву књигу прозе Даблинце. Чини се да су се и издавачи и штампари сложили између себе, без обзира на то колико су се њихова мишљења разликовала по свим другим питањима, да не објаве ништа што сам ја написао. Тачно двадесет и два издавача и штампара су прочитала рукопис Даблинаца и, када је књига најзад штампана, једна добродушна особа је откупила цело издање и дала да се спали у Даблину сасвим нови и лични аutodafe. Без сарадње са издавачем Еgoist Press Ltd. London, коју је предводила госпођица Харијета Вивер, Поретрет уметника у младости би највероватније још увек био у рукопису. Јасно Вам је, када сам стигао у Париз у лето са обимним рукописом Уликса у рукама, имао сам још мање шансе да нађем издавача због заустављања излажења једанаест наставака у часопису Little Review који су уређивале госпођице 65

66 кораци 1-3 / Маргарет Андерсон и Џејн Хип. Ове две уреднице су, као што се вероватно сећате, биле законски гоњење од стране неког удружења и, као резултат тога, даље излажене Уликса у наставцима је било забрањено, постојеће копије су биле конфисковане и мислим да су узети отисци прстију од обе госпођице. Цео рукопис је био понуђен једном Вашем колеги, издавачу у Америци али сумњам да га је он чак и погледао. Мој пријатељ, господин Езра Паунд и срећа довели су ме у везу са веома паметном и енергичном особом, госпођицом Силвијом Бич која је већ неколико година водила малу енглеску књижару, као и библиотеку за позајмљивање књига у Паризу под именом Shaekspeare & Co. Ова храбра жена је ризиковала и урадила оно што професионални издавачи нису желели: узела је рукопис и однела га штампарима. У питању су били веома савесни и пуни разумевања француски штампари у Дижону, престоници француског штампарства. Заправо, придајем не мали значај њиховом раду који је био обављен брзо и добро. Мој вид ми је у то време још увек допуштао да сâм прегледам пробне отиске и тако, захваљујући изузетном раду и љубазности госп. Дарантијера, познатог дижонског штампара, Уликс је изашао из штампе веома брзо након што је рукопис предат и прва штампана копија ми је послата на мој четрдесети рођендан, 2. фебруара Међутим, грешите што мислите да издавачка кућа Shaekspeare & Co. није ништа објавила пре и после Уликса. У ствари, госпођица Силвија Бич је издала књижицу од тринаест песама чији сам ја аутор, под називом Pomes Penyeach 1927.г. и, такође, књигу есеја и два протестна писма који се тичу књиге коју сам писао од Ово издање је изашло 1929.г. под именом Оur Ehagmination round his factification for incamination of Work in Progress. Објављивање Уликса на континенту показало се као почетак компликација у Уједињеном Краљевству и САД. Пошиљке копија Уликса су стигле у Уједињено Краљевство и САД да би све биле конфисковане и спаљене од стране царинске службе у њујорку и Фоклстону. То је створило веома чудновату ситуацију. С једне стране, нисам могао да остварим права ауторства у САД, с обзиром да нисам могао да испуним захтеве који су се тицали њиховог права о ауторству које тражи да свака књига на енглеском језику која је штампана негде другде буде поново штампана у САД у року од шест месеци од датума првог изласка из штампе; с друге стране, потражња за Уликсом која је сваке године бивала све већа пропорционално томе како је књига продирала у шире кругове, пружила је могућност свакој неморалној особи да је штампа и кришом продаје. Овај поступак је изазвао протест који је

67 меридијани и паралеле потписало шездесет и седам писаца свих националности и чак сам издејстовао забрану таквог деловања једне неморалне особе пред судом у њујорку. Шаљем Вам копије оба ова документа јер Вам могу бити од користи. Ова забрана се, међутим, показала бескорисном, јер је оптужени којем је изречена забрана врло брзо наставио да ради исто, само под другим именом и на другачији начин; наиме, на основу фотографског фалсификата паришког издања које садржи фалсификат отиска дижонског штампара. Зато Вам најискреније желим сав могући успех у Вашем храбром подухвату и у погледу легализације Уликса и његовог објављивања, и радо потврђујем овим писмом да не само да ће Ваше издање бити једино аутентично у САД, већ и једино од којег ћу добијати тантијеме. Лично бих био веома задовољан уколико би се Ваш подухват показао као успешан, јер би у том случају амерички читаоци који су увек имали пуно разумевања за мене могли да добију прави текст моје књиге, а да не помажу некој неморалној особи у њеној намери да оствари профит само за себе од рада другог на који нема никаквог моралног права. Можда постоји још питања за чије сте одговоре заинтересовани те се надам да ћете ми када будете долазили поново у Европу ове године учинити част тако што ћете разговарати са мном директно или преко мог сина како бих могао да разјасним било које питање у вези са којим имате недоумице. Искрено ваш (потпис) Џејмс Џојс Господину Бенет А. Серфу Рандом Хаус, Инк., њујорк ОБРАЗЛОЖЕњЕ ПРЕСУДЕ II Уликса сам прочитао у целини једном, а делове на које се држава позива и жали, више пута. У ствари, већ више недеља, све моје слободно време је посвећено управо размишљању о одлуци коју треба да донесем у вези са овом књигом. Уликс није лака књига за читање, нити ју је лако разумети. Али, толико много је написано о њој, тако, да би јој се 67

68 кораци 1-3 / 2017 приступило на прави начин, потребно је прочитати и све те књиге које је прате. Дакле, проучавање Уликса је тежак и сложен задатак. III Репутација Уликса у литерарном свету је таква да је било непходно да јој приступим на тај начин, као и због тога јер треба да донесем одлуку у вези са њеним порнографским карактером. Да је мој закључак да је књига порнографска, то би био крај испитивања и морала би да уследи новчана казна за њене издаваче. Али, у Уликсу, и поред изузетне отворености и искрености те књиге, ја нигде нисам могао да уочим ни траг намере аутора да изазове сексуално узбуђење код читалаца. Стога, сматрам да Уликс није порнографска књига. 68 IV У Уликсу, Џојс је покушао да створи нови књижевни жанр. Ликови у његовој књизи припадају доњој средњој класи у Даблину и Џојс је не само описао шта сви они раде тог једног дана раног јуна 1904.г. док се крећу кроз град бавећи се својим уобичајеним пословима, већ нам саопштава и о чему сваки од тих ликова размишља. Џојс је покушао по мом мишљењу веома успешно да прикаже преплитање свесног и подсвесног у човеку. Он нам показује како ово преплитање различитих импресија било из свесног, било из несвесног, неких давно прошлих са неким скорашњим утиче на живот и понашање ликова које описује. Оно што он покушава да прикаже нема за резултат јасно исцртане обрисе попут снимака на филмској траци која је била изложена светлости, где је све јасно видљиво на тамној позадини, већ замагљености. То, између осталог, објашњава и други аспект ове књиге, Џојсову искреност и отвореност да тачно прикаже мисли својих ликова. Да Џојс није био искрен, Уликс не би био тако уметнички убедљив. Због Џојсове искрености и тежње да ништа не прећути, његов Уликс је често био мета напада, као и предмет неразумевања. Џојс је, да би остао искрен и доследан, морао да користи одређене речи које се сматрају ружним и безобразним, због чега многи закључују да су његови ликови преокупирани сексом. Речи које је Џојс употребљавао, а које многи називају ружним и безобразним су добре, старе саксонске речи познате готово свим мушкарцима и, усуђујем се да кажем, многим женама, и које су, верујем, у речнику типа људи које он описује широко заступљене.

69 меридијани и паралеле Што се тиче честог појављивања теме секса у мислима његових ликова, треба имати на уму да је окружење у роману келтско, а годишње доба пролеће. Лично, смтрам да је Уликс искрена књига. V Иако књига садржи, како сам већ рекао горе, ружне и безобразне речи, сматрам да ниједна од тих речи није стављена само да би увредила неког. Дакле, скаредне речи нису стављене због саме скаредности. Свака реч у књизи је као делић мозаика који Џојс покушава да састави и прикаже га читаоцу у целини. Уколико неко не жели да има било какав контакт са људима које Џојс описује, то је његов избор. Али, када један прави уметник писане речи, што Џојс свакако јесте, тежи да прикаже реалну слику доње средње класе у једном европском граду зар се сме америчкој публици онемогућити да види ту слику легално? Да бих одговорио на ово питање, потребно је да прибегнем објективним стандардима и да их применим на ову књигу. VI Ја сам једино надлежан да утврдим да ли је Уликс опсцена књига у оном смислу како је опсценост дефинисана законом. Тумачење речи опсценост је законски дефинисано на следећи начин: намера да се утиче на буђење сексуалних импулса или намера да се код појединаца изазову нечисте и пожудне мисли. Да ли одређена књига може да утиче на сексуално узбуђивање појединаца и да их наведе на пожудне мисли, на суду је да одлучи. Приликом доношења одлуке морају се имати у виду само они појединици које се сматрају нормалним, односно који су просечних сексуалних потреба. Након што сам донео одлуку о Уликсу по питању опсцености, упоредио сам своје утиске о књизи са утисцима своја два пријатеља који одговарају горе поменутом опису особа просечних сексуалних потреба. Ова два књижевна проценитеља могу их тако назвати позвана су одвојено и ниједан од њих није знао да консултујем оног другог. Они су људи чије мишљене о књижевности изузетно ценим, као и њихове погледе на живот. Обојица су прочитала Уликса. Сваком од својих проценитеља сам дао правну дефиницију опсцености и питао сам их за мишљење да ли сматрају да је Уликс опсцен у оквиру те дефиниције. 69

70 кораци 1-3 / 2017 Из њиховог одговора сам сазнао да се обојица слажу са мном у погледу тога да намера аутора никако није била да изазове пожудне и нечисте мисли, већ да је књига поглед и снажан коментар на унутрашњи живот мушкараца и жена. Закон се односи само на нормалне особе. Тест који сам горе описао је стога једини прави тест за питање опсцености у случају књиге као што је Уликс, која је искрен и озбиљан покушај да се развије нови књижевни метод за посматрање и описивање људи. Свестан сам да ће због неких сцена Уликс тешко пронаћи пут до неких осетљивих, мада нормалних особа. Али, моје мишљење је да, иако неке епизоде у Уликсу код читаоца могу да изазову нагон за повраћањем књига у целини никако нема ефекат афродизијака. Стога, Уликс може бити примљен у Сједињене Америчке Државе. 6. децембар, Џон М. Вулзи Џојсов Уликс је први пут у целини, као књига, објављен године у Паризу (Sheakspire & Co.). Четири године раније почело се са његовим излажењем у виду наставака у америчком књижевном часопису The Little Review, чије је седиште прво било у Чикагу, а затим у њујорку. Часопис су основале и уређивале Маргарет Андерсон и Џејн Хип, док је уредник интернационалног одељка био књижевник Езра Паунд. Управо на инсистирање Езре Паунда, Џојс је пристао на објављивање појединих делова свог романа. Међутим, већ 1920.г. Друштво за сузбијање порока из њујорка, покренуло је поступак да се даље излажење Уликса забрани. Исте године, суд у њујорку је донео одлуку да се Маргарет Андерсон и Џејн Хип осуде због објављивања опсцености, а копије часописа су конфисковане и уништене. Шестог децембра 1933.г. судија Окружног суда у њујорку, Џон Вулзи (John M. Woolsey), донео је одлуку којoм је ранија пресуда о забрани штампања и уношења романа Уликс у САД поништена, што је био преседан. Наиме, све до доношење те одлуке било је опште прихваћено да закони који забрањују опсцености нису у сукобу са Првим амандманом америчког устава који гарантује слободу говора и штампе. Преведени текст је превод образложења пресуде судије Џон Вулзија којом се допушта легално штампање и објављивање Уликса у САД. Пресуда није преведена у целости, изостављени су делови који се тичу самог правног поступка зато што се чинило да већини читалаца не би били занимљиви. 70 Превод са енглеског и белешка Данијела Јовановић

71 еx Atlantida Иво Светина КИНЕСКА СВЕСКА 41. Вода и ветар то су урадили: земља вам се препустила, предала је ли храбрости нестало? Указао се храм без крова, купола му небо, из којег су се обраћали богови: безбројни до 6. века пре н. е., затим су седали на ветрове престоле изабрани, безгрешно зачети, јединствени, и уклесивали своје симболе на чела и у срца зачуђених. Поново се огласи ветар, доносећи собом мирис губитка, мрак сипи, очи желе да ослепе да никада више не спазе наручје скромног бога, јединог међу моћницима и охолницима, који је њу, коју принцезом назвах, однео са собом попут октобарског листа у никада схваћену тишину. 42. Расте дрво, на сваком листу лик је вољене. Ходам око дрвета, скупа с људима који имају косу попут коњских репова, тамнопутих као воће којем име не знам. Ишчеткам коње, почешем им гриве и репове, те захвално заржу да молитвене заставе зањишу се и записане се жеље испуне. Тражим камен, зелен, јер такве су боје очи које ће угледати њене, тамне као оникс, којима ће се монаси играти, мерити им тежину у длановима, дотицати их уснама и из њих читати: 71

72 напољу је празнина, унутра је празнина, ватра је била ужасан бес који је порушио све манастире и монахе претворио у пепео. Само је дрво, на сваком листу лик је вољене, остало. кораци 1-3 / Нисам био у Земљи јужног цвета, а била је ноћ, звезде су биле као усамљени лабуд. Лабуд, замишљен и бео попут врата јужног цвета, дрхтав на мермерју језера, једна од заповеди Неба: задатак му је био да усклади своје именовање са стварношћу, са новембром. Сада то је ту једини мој задатак, више жеља као нечија наруџбина само кога? ко ми је гурнуо оловку међ прсте и љупко шапнуо: пиши, пиши и не питај се о значењу написаног, другима препусти нека просуде: какво ће бити, ништа неће променити твоје дело за које једва се може рећи да је дело; више би му пристајало шетња у слободу. 44. Није свесна своје племенитости, љупкост космата, док спава на кинеској простирци. Хрче и сања само ко би могао сигурно тврдити да зна о чему сања дванаест година стара куја и сама још само зна како трчи преко травњака, како јој свеже травнате биљке голицају шапе и како јој се небо чини близу, ближе него астроному. На удаљеној звезди Сиријус, Пасјој звезди, материца је попут пасјeг брлога, дубоког, мрачног, сви се ми родимо слепи и само светлосни мач пререже пупковину с којом смо приклоњени вечној тами, јединој материји пре рођења, густој као мед, асфалт, лава, црни базалт, бодеж којим исечем срце када се великодушност пресели назад у дубину ништавила, ка дну на којем Сиријус сања и сав румен жари Шта лако рече Сократ Знам да ништа не знам о старој кинеској поезији. Написа писмо Конфучију и замоли га за опроштај.

73 ex Atlantida На једном од грчких острва родио се песимизам по чијим нацртима су грађени светилишта, храмови, саборне цркве, катедрале, да би се молитвени обреди обављали у тишини док напољу бесни и риче вихор. Чашћење бога? Не! Чашћење његових жртви којих никада није довољно, богови са свих страна неба незасити су, траже даривања, заклане жртве, позлаћене крвљу што струји брже него што фијуче божји бес преко света. Конфучије Сократу отпише: Брате мој незнани, погледај месец ноћни кад дебео је као твоја жена, блед као твоја занемарена деца, хладан као твоје срце... непрестано злостављано што жуди кукуту... код нас се вели зелено мишје зеље. 46. С половином двора, сви у церемонијалној одећи, свила, злато, даждевњаци пришивени на оковратнике, ватрени се језици сливају преко јуначких прса, копља, ништа веће од пера, сада је писање оружје за које варвари не знају, ступају из двора: напољу вече, нежан ветар, западњак?, брујање мноштва, мирис нафте и барута... Да ли је то још Трг Небеског мира, пита министар задужен за образовање и школство... Челичне свилене бубе премећу се у гусенице које мељу и мељу месо, кости, мозгове, очи... Била је заблуда, загађен ваздух, вечна слика вечног водитеља лепа, боје крви, обрубљена златним звездама којих нема на небу: ни на западу ни на истоку, јер исковане су биле у ковачницама где се калио челик и сушио цемент, те су реке сахле и радије ишле у смрт него да постану електрика. 47. Глатка расправа: да ли је то све што поезија може? Или песми више леже грубост, ампутиране речи, са латинског преведене проповеди? Песници смо који уживају у глаткоћи, свиластој мекоћи срца, некаквом табернаклу осећања до безимене музе облачене у тесно припијено име, само да је звонко, да се одлепи од папира и сребрн шишмиш прхну у ноћ кад већина радије пије него што чита. 73

74 А нешто лако тврдим: у поезији је пуно несебичности, непрестаног испитивања савести да би неко од Вечних тамо горе одбрусио како си шарлатан што имитира самога себе а не Мајстора што је рекао: Учи непрестано, вежбај своје срце, још више руку, највише пак буди опрезан на перу, мушичавијем од дивљег ждребета. 48. Истинољубивост? Можеш измерити, Мајсторе, колико карата има онај ко истину воли? Семе рогача под којим сам лета 75. лежао и сањарио о северним местима и лосовима који су роговима стресали облаке да би се из њих просипали бисери, крупа и град. И увек: када напишем да те волим, да те волим тако силно да ми је свеједно руши ли се свет или се поплава ближи, једина истина записаног моја је љубав... Колико пута већ? Питање не збуњује истину, сада је лепа и поносна госпа, јесте корен из којег је израсло Дрво спознања. И свако ко би се дрвету приближио са секиром окаменио би се, постао ситан камен, себи налик, када је још син био горе и отац небо га узгајао за војника што би радије даривао свој живот и живот своје породице него што би признао како лакше је лагати него складно ређати истине. кораци 1-3 / Када са мандаринског преведем реч искреност, почну се отварати речници, дугонокти прсти безнадежно траже објашњење значења, никад још зазеленелог у врту на обали Јангцекјанга: небо потамни као пред невреме, ветар се претвори у уплашеног младића, на главном тргу безименог града влада узнемирење: од када је почео неовлашћен ученик да нас у задругу учлањује те не можемо ни јести ни пити. 74 Знам само то да се не смем везивати за речи, да су делања попут пољубаца, загрљаја, миловања, стотине сонета слављења њене лепоте обасјане искреношћу коју не смем именовати јер бих разбио порцеланску вазу, крхотине свуд наоколо чезну за босим табанима које подижеш све до плафона, за нас неба!

75 ex Atlantida 50. Песникиња обавештава како је у Кини, да су тамо волови скоро бели и да су на њима исписане изреке из књиге Државе јужног цвета. узимам књигу у руке, зажмурим па је отворим: Отргни се од прошлости и садашњости, само тако ћеш доживети тренутност садашњости. Тренутак када се из поподневног дремежа пробудиш и не знаш јеси ли или ниси, у соби си у којој си спавао, али у шупљини у којој похрањене су све непознате вештине, како преварити време да би постао послушан дечак који седи крај твога узглавља? Нешто ти шапуће, нешто ми жели рећи, нисам ни глув ни слеп а до крајности неук, скоро глупак који сваки час на престо седа и државу претвара у зоолошки врт. Оно што живот убије, не умре... могао бих прочитати кад бих био барем сенка мудраца. Можда, можда ће ми песникиња Маја када се врати објаснити зашто је живот посветила песми. ИВО СВЕТИНА (1948, Љубљана), словеначки песник, драмски писац, есејист, преводилац. Председник Удружења књижевника Словеније. Током последњих десет година штампао је следеће песничке збирке: Песме неукости (2004), Лезбос (2005), Врт заборава (2005), Пас и Персијанци (2008), На обали океана творница поезије (2008), Сфингина стаја (2010), Кентаур, малине и... алкохол (2011), Маријине песме (2012), Страшни радници (2014) и Девојчица у јагуару (2016). Живи и ради у Љубљани. Избор, белешка и превод са словеначког Душан Стојковић 75

76

77 oкулар Јован Зивлак RUE DE SEINE видео си што си видео низ стрме улице силазећи. мало је тога за памћење канте пуне смећа старци који продају заслађивач од шећерне трске бљутаво вино у рафовима мале папирнате марамице што као свила лебде. срећан је онај ко је у сенци док сунце пржи несрећан ко у пустињи на орканском ветру тражи одбеглу камилу. несрећна је несрећна дива док седи испред екрана и плаче јер мора плакати сутра испред рефлектора испред оних који не познају њену тугу. несрећан је штавилац коже јер осећа бичеве туге док опсеца леђа спаљеног тела и сломљене удове дивљине. у даљини чује се окретај педала чује се тутањ метроа испод темеља града цвркут престареле играчице која навлачи перику пред одлазак у куповину. видео сам слику чије памћење почива на измишљотинама лет плаве птице рика црвеног носорога зелени кљунови ибиса спратови небеских грађевина који лете у висине. тога овде нема ни речника у којима је језик на услузи као хитра келнерица ни записника где је опис до описа који сведоче о оном што је било и најављују боља времена 77

78 кораци 1-3 / 2017 док се квартови претварају у бројеве а бројеви и неразмрсиве загонетке јуче се меша са сутра а сутра се причињава као острво на којем станује хладноћа. грлим под надсвођем ноћи сенку која ишчезава ја одлазим горе ка колонадама смећа које се прелива она силази на обалу подземних вода неће плакати неће се ни смејати заборавиће све као пустињски ветар који расплиће тамне влати као ибис који се преврће у ваздуху. САМАРКАНД За Цацу једно нагађање о души нисам ти стигао рећи шта беше јуче ни данас то нећу моћи. свет стаје у приче а приче су попут хималајског снега замрзавају мртваце на седам хиљада метара. шта океан може да учини дубина чува оно чега се душа не сећа. зашто је христ ходао по води да ли се плашио заборава. птица је пролетела као пролећни лептир и склонила се у сенку као партијски састанак који трага за кривцем. сада нема дугих разговора зна се ко ће да изгуби главу. али прича је тражила своје. без речи припремају погубљење на тргу или на пустој ледини. ниси ти у питању празан поглед који види сунце у зениту то није сунце славе. самарканд лежи заборављен у дубокој пустињи. 78

79 окулар Часлав Ђорђевић МИШЉЕњЕ ПЕВАњА КА (АУТО)ПОЕТИЦИ ЈОВАНА ЗИВЛАКА Фрагменти Јован Зивлак 1 је стваралац модерног профила у поетичком смислу, који конзистентно траје већ тридесет и више година. Песник широке културе, какви су били Јован Христић, Иван В. Лалић, посебно Миодраг Павловић коме је и најближи по артикулацији и досегу метафизичког у песми као носивном стубу пригушене мисленености, са повременим траговима многих културолошких искуствености које јој претходе, а опет у мери која је нимало не обезличује. Поставља се питање како је могуће трајање поезије са таквом вредносном нивелацијом (без осека и засека, плићака и порозности, замора и губљења даха у језику, синтакси, слагању слика). И утисак: да је писана у само једном временском интервалу, и да не делује нимало архивски, да из ње и даље говори савремено поетичко песништво, да је остала у дамарању свежа и са учинцима изузетне актуализације. (Зивлак је са препеваним песничким књигама на више од десет светских језика водећи међу нашим песницима; о њему је писан и докторат, тумаче га филозофи.) Вероватно да то долази 1 Јован Зивлак (1947) је српски песник, критичар, есејист, приређивач књига значајних аутора, уредник, издавач. Објавио је књиге песама: Бродар (1969), Вечерња школа (1974), Честар (1977), Троножац (1979), Чекрк (1983), Напев (1989), Зимски извештај (1989), Чегртуша (1991), Острво (2001), Песме (2006), Обретење (2006), О гајдама (2010), Они су ушли у наш дом (2012), Под облацима (2012). Преведен је на многе европске језике и добитник низа значајних признања. 79

80 кораци 1-3 / 2017 отуда што он стрпљиво чека да се песма уобличи и огласи себе, што са особитом осетљивошћу бира предмете певања и уводи у симболичку конфигурацију језика, што има сасвим циљну мисао (никад доктринарну) о било чему да пева о песнику као духовном делатнику који посведочује себе и друго, о језику и поезији, знању и памћењу, искуственостима, о бивству или реалности која се на разне изговорене начине и више доживљајних модалитета актуализује у својој песничкој имплицитности. Можда и због тога што песму делокализује, ослобађа конкретних, тврдих и ефемерних значења и уводи у свепеснички свет у коме уместо емоције доминира мислити, свест модерног бића, али ослоњеног на песничке искуствености које му претходе и за собом остављају велик траг на мапи универзалног. Песнички вјерују Јована Зивлака јесте управо то мислити, перманентно мислити биће песника, мислити о песми изван песме и песму у песми, и о свему чега се песма дотакне. Конкретно, мислити језик у песми и поезију уопште; мислити знање и памћење, древне, историјске, културолошке трагове и забораве; мислити реалности у њиховој конкретној датости и скривености. И како их на разне поетски артикулисане начине довести до вишег смисла, како их провући кроз више доживљајних модалитета, чисту/хладну емоцију, и то само у песничкој имплицитности, у форми лирских парабола, неусиљено опредмећених аналогија, на начине који увећавају загонетност и метафизичност певања а поричу сваку експлицитност, доктринарност. И што песму у крајњем исходу не чини лако сводљивом у њеној унутрашњој симетричној сложености. Јер, како је и Бранко Миљковић говорио, поезија није мишљење мисли, већ мишљење певања, од Новице Петковића прочитано на следећи начин: Мада може значити разне ствари, једно је ипак сигурно: поезија се тиме диже до мишљења, до мишљења чији је предмет она сама. Она је то што јесте док мисли себе саму. Преведено на обичан језик: песма није стиховани есеј, трактат, поље отворене философичности; језик певања, у најпоетскијем смислу, изнад мишљеног је које читалац слути, налази у доњим слојевима њене променљиве семантичности и извлачи као мишљење, битно за биће песме. 80 ПЕСНИК Он је по Јовану Зивлаку летач, са крилима од заноса и снова. И велики је ходач кроз време и простор. Посвећивач који за основ узима искуства која му претходе, препознатих у прапамћењу и наслагама личних доживљаја, слике које му из просева / интуиције пристижу и песме настањују. Песник

81 окулар сеже до ствари које, ухваћене у одбеглим и поновно призваним сликама, почињу да пламсају од његових заноса и безазленстава. Кроз њих, тако, почиње да проговара духовно делање у коме се асоцијативно једине обновљени и новостворени поетски светови устоличеног им творца. Тако се из дотадашњег невида стиже у велики вид, обасјање, налик на објаву света, а опет све на пламену несагориве сламе индукује Зивлак своју веру у песми Стог. ( Стог је рељефна фигура слагања од песникових невидљивих влати сања и стања свести.) У језику песника се сажимају трагови материјалног света (посведочују га чулне перцепције), али то није довољно за песму. Велику поезију и песника значајне уметничке снаге не задовољава само голо перцептивно (то најмање); за њу је потребно нешто више, далекосежније од тога. Потребно је удаљавање од перцептивног, да се вид усели у душу, да се отвори горњи вид, како је певао Муиодраг Павловић у Научите пјесан; потребно је да се покрене невидно око (Г. П. Ного), да се одшкрину уска врата кроз која се често не пролази и да се кроз њих провуче сунчана нит (загонетни знак, симбол, метафора). Песник мисли Ј. Зивлак није писар, архивар свакодневних трзаја. Јесте да полази од рељефног, обичног, актуалног у времену, али он трансцендира више сфере бивства и бића; доноси мислену ауру о древном, ововременом. Свевремено се понајчешће чита у ономе што песма као одливак духа јесте. Док се чита песма Тег Јована Зивлака, иако је сва од високофреквентних асоцијативности и њихових расипања, буди се свест о саодносу стварност привид. Субјект у Зивлаковој песми, развијајући сопствену логику увида у ту стварност, у сумњу доводи сваки рацио рационално губи битку у намери да сваку чињеницу учини упрошћено објашњивом по сваку цену. Привид је да се свет, та посведочена датост, не мења. А истина је управо у његовој сталној променљивости, и да је сав од привида који нас у нашој чулности, у својим преламањима и дејству непрестано затрпавају, чинећи да будемо у још већим дилемама но што смо били када је у питању стварност и поглед на њу. То је и разлог што песник у заокрету од лаке прозирности (на коју смо се навикли и која нас гута) тражи непрозирне аспекте света, који су ближи суштини постојања, а по својој затворености удаљенији од бића песника. Ипак, само песник је тај који најуспешније може да се носи са јавкама и привидима, у сталном закорачју према невидљивом или замагљеном, и изричито духовно бојеним од субјекта, који га тражи и у песми разрешава као свој доживљај, унутар потенције језика која му стоји на располагању. 81

82 кораци 1-3 / Песник не гребе по површини и не креће се само по ивици ствари, он се пење у трансцендентно, силази у метафизичко, испитује лавиринте загонетности човекове душе и у спознавању свега тога (дохватног и недохватног, а уловљеног) обликује свет песме, не престајући да и даље трага за божанским логосом око себе и у себи. Песник је тај који истину тражи у вишим сферама треперења духа. И само песник са гетеовским или хелдерлиновским замахом духа склапа и расклапа додирне границе видног и невидног, и да их поступком растапања свега што је гранично и оштра омеђеност, језиком веже и уравнотежује у једном. Али, за тако нешто потребан је тег. Он је у песниковим сумњама и слутњама, у језику, пронађеној мери као идеалу певања. У том смислу, песник и не треба да се губи у својој варљивој свеопштости која му се намеће, у логоцентризму о ономе што изван бића јесте, већ да зарања у субјективистичко јесте, постојим, сад; ја сам у језику који ме посведочује и храни новом храном (знањем) и узноси горе, под облаке да отуда говорим и мислим. Песник у свом креативном лету не сме да буде ни одвећ ниско (убиће га прозаично и ефемерно), ни превише високо, у облацима (распршиће се смисао за егзистентно), или изнад облака (тамо је недохватно божанско). Јован Зивлак је своју позицију песника одредио под облацима (у истоименој песми). Са те висине најбољи су увиди у земне прилике и људске ситуације (а да се у њима биће не изгуби), најбоље се оцртавају метафизичке даљине, заправо најбоље се хвата чист ваздух, буде унутрашња озарења, остварују етеризована стања у односу на земаљска, тучана, на која је свако биће осуђено. Земаљско је фигурација за материјално и тамно, за човекову затомљеност и мрачни исход његовог трајања; прозрачност је горе и видљивост са подоблачних висина на прашинасту датост земника јаснија, али исто тако и на митску димензију прошлости. Визије су целовитије. Са те висине друкчије се гледа у односу на друге, узбуђење је веће и слике загонетније, смисленије. Али, за те висине, стајалиште под облацима, треба имати духовне снаге, задовољавајући опсег имагинирања и мислености, језичку особитост са довољно енергије изрицања. Тако песма више светли и дуже траје. За песника се може рећи да је делатељ у језику, у ритмичкој организацији речи и њиховој, често, значењској непрозирности која оставља могућност различитог читања. Он има немушто око које му помаже да види и невидљиво, по дану и у тами. Поседује моћ будности која надилази сваку омеђеност и у пароксизму бивствујућег налази могућност узноса.

83 окулар Уводећи метафору таме у песму Под облацима, Зивлак заправо проговара о томе да можеш ускратити вид, поништити слух, некоме спутати ход, али му не можеш отети настојање свести да се баци даље од себе, јер тако надилази себе бившег и себе показује у новом светлу. Тама је мука, невидно и затвореност, али за мислеће биће као што је песник она је светлост, гнозис. Објашњење би могло бити: зато што је већи унутрашњи активизам; у тами слике визија су оштрије, мисаони домети су већи, духовна садржајност бића је кумулативнија; биће се јасније одређује спрам себе и других; из таме (издвојености, бездане самоће) више се види: што више таме/ то више светлости ; из њене глухоте боље се чује; из везаности и некрета даље путује. Исто то, само много раније, певао је и Фридрих Хелдерлин, на свој особит начин, у песми Хлеб и вино, у експозиционом делу (првој и другој строфи), показујући како се у ноћи, док други одлазе на починак, у песнику одиграва свето пијанство слободе, буди реч што струји, живот постаје смислији и васкрсава свето сећање ; песник тражи сопствено место, ма како далеко било, и пророчки путује у сандалама, како би рекао Ј.Зивлак, у свим правцима, Ноћ се претвара у бескрај слободе и поезија процветава на граници сна и јаве. На тој стази мислености је и Милан Ненадић. И он је призива у ноћи јасније се види, али то гледано из поезиције боемског духа који се отуђује од испразне и бљутаве дневне реалности. Песник је онај који памти, надилази таму и доноси откровења, са којима се увећава и те како наша битност. Међутим, у песнику се истовремено рађа и сумња да ли је то довољно да доспе и да ли ће уопште доспети до изван оних који не иду даље од видног поља свакодневице; да ли ће бити уопште вредновано и ако јесте да ли ће се то десити на прави начин, рецимо, да је уместо тврдих слика извлачио невидљиве нити постојања, и хоће ли то бити пре времена оспорено, или пак засуто оним што никад није ни био ни мислио да буде. Можда ће се окончати у заборавности, или се винути у памћење надолазећих. Али постоји и питање над свим овим питањима: За кога он то пева, коме се то он обраћа у времену свеопштег заборава (Хелдерлин), када је постало одвећ непотребно памтити, слутити, мислити, желети свет с ону страну облика; када свуда влада опојни витализам празног тела које се бесмислено преокреће и бесмислено цери нудећи сурогате као хлеб насушни, мисли Јован Зивлак (Вишак и мањак, талац и тамничар). Ипак, једно што бива јасно јесте: песник не сме премного, зарад себе и зарад поезије, остати под крошњом великог стабла (моћног песника), иако искуственост духа непорециво у 83

84 кораци 1-3 / 2017 њему јесте и несвесно реминисцентност бива. Јер би га то учинило епигоном, изгубио би изворног себе. У том савијању одрекао би се права на ширину сопства; значило би замутити видљивост, скратити висину сопственог пева, односно умањити себе за многе аспекте и досеге. Он треба да мисли сопствену песничку аутентичност у језику и поступку, који га одређују, чине препознатљивим и постају прави разлог његовог постојања. Нема сумње, Јован Зивлак је, у том смислу, довео себе до нивоа потпуне испрофилисаности и уметничког осмишљења у песми. 84 ЈЕЗИК Јован Зивлак, модеран песник и мислилац, не прави само осврте на поезију и све што је одређујуће у њој као иманентна датост (дотицај предметне стварности, традиционално и савремено, историја, природа и човекова обездомљеност, чворишта и трагови многих искуствености који се носе и у песму уносе, шта је са бићем и куда оно иде, знање и смисленост трајања и др.) већ мисли и језик, песнички језик као непорециву извесност без којег и нема текста/ песме. Када Ј. Зивлак мисли песнички језик језик језика, сасвим је на трагу Бранка Миљковића, Пола Валерија, али и Жака Дериде и Ролана Барта, са задршком на оним константама које му помажу да што адекватније изрази не само биће језика, већ и саму суштину поезије. Код њега то тече напоредо, јер немогуће је говорити о једном (језику) а запоставити друго (песму), с обзиром да једно покреће друго. И он то чини на два начина: у виду дискурса који прати и склапа књигу: Вишак и мањак, талац и тамничар (Песме ), или то нуди као засејане рефлексије лирског субјекта у песми. Дакле, мислити језик изван песме и у самој песми, и увек бити на линији која постаје изразито индивидуална доследност у односу на траг који се преузима и својом стваралачком искуственошћу следи, варира, изнова артикулише из позиције песмотворца. Јер, све је, ипак, одређено унутрашњом слободом песме, односно језиком који је сам по себи слобода. У том смислу језик у песми је носилац свих умрежења и сложености, са варијантностима смислова, као што је и свет који треба стално осећати и домишљати. По Ј. Зивлаку, у том језику језика су сва саплитања, чворишта од несвесних трагова искуствености која су песнику претходила и сви узлети мислености од којих се песма гради. У језику песме увек је присутно одсутно, потврђивање бића или безнадно порицање. Нигде се језик тако не субјективизује као у песми, уверава Јован Зивлак. И то до граница, често, неразумних и заумних,

85 окулар када се преображава у немушт-језик, јер се ослобађа граматике као спољњег диктата који води у властиту учауреност. Постаје језик језика у коме је завладало одсуство знаног логоцентризма и све субјективизовано (подведено под игру ритма, осећања и скривеног смисла), и упућено на оптимална изрицања променљивог света бића и његове метафизичке обрисе. Наравно, чинећи то по правилима која из њега исходе, уз потврду субјект је увек у језику и кретање материје је у језику све изнова описивано, преиначавано, понављано новим примесама спознаје дограђивано и различитим нијансама скривеног смисла посипано. У томе и јесте плутајуће устројство песничке граматике којом је Ј. Зивлак понет и у којој интелектуално и песнички садејствује и смисленог себе налази. У песничкој речи/ знаку присутно је биполарно устројство: означилац означено, самим тим и вишак мањак значења, из чијих саодноса настаје игра многих означитељских могућности, односно усталасана лепота језика и задовољства која иду са семантичким преливањима у песничком делу. Зато и песников вапај да не остане без те могућности оцветавања света и сопства у језику: све вам препуштам/ осим речи/ јер то је моја милост и моја непролазност/ јер то је моја земља и моја блудња (Никакво поседовање). Реч је овде о вери у реч, примарни знак човековог трајања, у песму смислено разбокорену до трансцендентног и заумног. Снага речи у песми, често, бива незадржива. Недохватно, мутно и апстрактно вибрирајуће, изненадно хитнуто из дубине бића, бива ухваћено у тропе, симболичко омрежје језика, а што је изнад не-говора, неког поетичког дискурса или метајезичке моћи изрицања каквог суда покренутог лепотом дела. Песничко дело, са својим језиком, вечно је опирање, отварање и поновно затварање пред тим језиком споља. Песничко језичко искуство увек претходи и сложеније јесте у свом непоновљивом ткању у односу на оно које се усмерава на његово одгонетање (О, речи). У речима је мисао, слутња и памћење; оне су могућност изрицања субјекта и његовог отиска у времену, и више артикулисани занос и узлет у духовне висине. Захваљујући језику, песма се претвара у пребогату трпезу, са које може свако да узима хране а да никад не остане празна (траг поимања чак далеког нам Гаврила Стефановића Венцловића ( ), из времена када још није било ни Валерија, ни Ж. Дериде, ни Р. Барта). Свет као чулна сензација ( у зачуђеним очима ), захваљујући језику, сабира се у једно. Субјект постаје његова средишна тачка у покрету у којој се тај свет нуди као заокружај, чвор, али кључ за његово разумевање није у чулности (виду, 85

86 кораци 1-3 / слушности, додиру), већ у ономе на шта је субјект својом иманенцијом упућен, а то је језик; у том дару/ логосу да се биће њиме служи, у његовој гипкости изрицања света, у напору му да вирне у све ширине, висине и огласи свој силазак у дубине бивства. Зато и биће може изустити: јесам оно што казује шта видим. Тако речи постају призив свега материјалног и свакодневног, али су и дозив затвореног, далеког и одсутног. И све што мисао зачне и у њу се настани, тражи да се објави. Реч је, самим тим, велика објава света и његовог настањења, па оно било очигледно, метафизичко или трансцендентно. За језик је речено да је тело смисла јер све је потхрањено у њему, па и песнички досег. Рецимо, гајеви песника Зивлака, било да су реминисцентност на амбијенталност минулог детињства или враћање на девичанско стање првотне природе и хиперионско орођење с њом, без речи, свих изрицања и именовања, били би мртви, у меморији непостојећи. Песнички језик их, као и све ствари, извлачи из скрајнутости, заборава и изнова враћа у живот или им даје један посве нови живот, ако се крене језиком у врелину слутње, заноса и творачких визија. Јер то је предуслов да се отпочне са премотавањем конца ка почетној тачки, да се трага за напевима узвишеног смисла који долази из доњих слојева памћења али и слагања сагледаних стања: што је овде и горе. Речи су, у том смислу, иницијација обасјања, због чега Зивлак и призива гласом императива: Нека се сели реч из таме у таму... да би било мање заборава и празнине у памћењу, у именовању светова око нас и у нама. Дакле, све се улива у језик, исходи из језика и изнова се, као понављање, враћа у језик. Речи су, по Јовану Зивлаку, безмерно дародавне, без обзира на мањак значења/немоћ свеобухвата. Али, озарења која иду с речима, у времену овом, као да се гасе са нестанком сећања на узбуђујуће саодносе који су красили древност, када се ишло пут висина, трагало за божанском лепотом, живело за мисленост и надахнуће. Ево тог призива у свести Зивлаковог лирског субјекта који, дакако, одзвања хелдерлиновски: некад сам речи позивао из шумарке из сеновитих канала и светлих гајева некада се обраћах речима као ведрим боговима и свака је размахивала крилима (...) падајући из висина у дубину из дубине у обећање свака је певала као зеба и хуктала као мудрост и сливала на слогове светлости и обасјавала ме као незавршеност

87 окулар (...) као миљеник седео на земљи и одмотавао нити што су се мрсиле и слао судове у којима су се огледали анђели трагао за мирисима и напевима... ГАЈЕВИ Кад овако развија свој поетизовани дискурс, песник на уму има Хелдерлиново идење језиком у врелину, његову експресију у бојењу песничког језика из Хипериона. На уму има трагове древности, измицање оштрим облицима, просторним и темпоралним границама; када се одбацује издељеност, у језику артикулише стапање с природом и буди осећај да смо сједињени са свим стварима у божанском миру. У питању су асоцијације на древног човека и митологију у којој се слушао глас сребрнасте сове, када се подразумевала сва космичност/целина и у говору и у доживљају. Међутим, у времену у коме се живи, у овоме сад, тог залета језика у врелину више као да нема, и зато све спарушеност бива: језик, мисао, емоције, сећање, висине, Бог величине, бескрајности ; нема трансценденције, нити великих корака у метафизичко и основно. Отуда и пригушени ламент субјекта над затеченим стањем, егзистентном датошћу: говориш ми о вишем животу душо (...) о именима која понављамо и њихов тамни трептај нам отвара врата памћења о капијама кроз које нисмо прошли и њиховим звучним луковима са којих падају гласови незнани и зачини који нас спајају са откровењем. али ја сам овде у пустињи свога језика у његовом безнадежном загрљају у твојим сам даховима узимао његове мишице слушао његову сипљиву тврдоћу МУЊА Са таквим језиком памћење неће далеко; остаје сећање само до оног што је било јуче (Кратке ноге). МИСЛИТИ НАСТАЈАњЕ ПЕСМЕ Јован Зивлак поезију мисли изван песме и у песми, чисто поетски у фигурама и индикацијама које, уз покретање ана- 87

88 кораци 1-3 / логија и слутњи, воде у скривене смислове и суштину саме поезије. На том аспекту ћемо се и задржати. На почетку прве песничке књиге Троножац Ј. Зивлака, и свих потоњих избора које је правио из свог песништва,увек стоји једна Јела са зачинима. И не случајно. У њој, он, први пут мисли певање у песми, и то у оном њеном импулсу који се означава као почетак њеног настајања, односно као могућност могућности њене артикулације, а што ствараоца ставља на велике муке. О чему песник пева? Да би живео, човек треба да једе, потребна му је храна, кухиња у којој ће се спремати, хранљиве суштине и зачини од којих ће бити сачињена. Припремање хране може бити једноставно, већ испробано и понављано али, зарад будућег ужитка, и врло деликатно у поступку и комбиновању расположивих суштина и примеса. Е сад, свему овоме, слично је и настајање песме. Она може да се прави од материјалних реалија/предметности и да се заврши на чулном доживљају. Толико пута виђено и поновљено у стваралачкој пракси. Зато и о том виду настајања и таквој природи певања многи песници сведоче, са утиском субјекта у песми, да то и нема много везе са одговорном и истинском поезијом, какву сања наш песник. Онда и не чуди што у прекомерности има такве поезије (свако је пише), у којој усамљеници налазе поводе за своје утехе и уздахе. Таква поезија не задовољава нашег песника; од таквог поимања поезије он бежи главом без обзира. њему, песнику модерног сензибиолитета и знања, да би написао песму, поред уобичајене хране и зачина на које смо навикли, потребно је и нешто више од материјалног (унапред одређеног). његова кухиња захтева другачију искуственост, па самим тим и други квалитет хране. Три су ствари додатно потребне: нешто чистог ваздуха, што је изнад материјаног, неухватљиво, диван озон за песму, нешто етеризовано и унапред неодредиво; затим будност или бдење, без којег нема умивене и велике песме. Будност пак изискује време, много времена да би се песма могла уобличити као дело од трајања. Будност је посебно потребна зато што процес прати свест да поезија претходи свему овом (она битна и значајна поезија из памћења). Ето и додатног разлога да се изађе из самозадовољства, односно за веће неспокојство, несигурност јер се буди признање о њеној несавршености: и сада остављам разливене трагове / мрље /мрвице / док удишем ваздух/ пијем воду/ скољен нелагодношћу.. (Јела са зачином). А опет чињеница да поезија претходи свему овоме не искључује већ увећава покуашај творења нове песме, при чему се остварује ритуал повратка и поновног певања

89 окулар песме да би и даље било поезије. Тако изгледа из песничке позиције Миодрага Павловића, са додатним објашњењем ( Ако је писање песме повратак песми, морамо знати чему се враћамо. Враћамо се свом искуству, свом језику, свом облику, враћамо се и песничким сликама које су саме по себи читаве визуализоване драмске ситуације. ). Искушења су велика. Јер, треба одважности и напора да се након свега оде / тобож с јасном намером / у неком правцу како би се оставио какав-такав нови траг и створена поезија уздигла понад постојеће и сама постала једна нова храна за потоњег читаоца и њеног тумача, мисли Ј. Зивлак. Настајањем песме и оним што јој претходи, пре Зивлака, бавили су се у нас Бранко Миљковић, Стеван Раичковић (Септембар), Десанка Максимовић (Шта те спречи) и Миодраг Павловић (Почетак песме). Поред претходне Зивлакове песме Јела са зачинима, у којој се песма јавља као потреба, уверење каква треба да буде и шта је потребно да би се она у својој аксиологији удаљила од других у једној другој песми он покреће слике самог чина настајања песме и тог великог хода кроз муке ствараоца. Песма је кратка и навешћемо је у целини: сутон је пао. врапци се/ сновима предају. Чувари/ на ноге устају./ чује се тешки бат. нешто се/ у тмини гради. нешто се велико/ снује./ тло се угиба. нада расте./ о заштитнице дела./ о творитељко тамо./ пред којим ће нам се прозором/ у бледој зори/ очи отворити (О творитељко). Сада постаје јаснији исказ из претходне песме: да није потребно песнику само да једе, нити изобиље хране, већ је потребна и будност и треба времена ( свакако времена ). У наведеној песми време настајања песме (несаницу, муку с песмом) посведочује распон који одређују две крајње тачке на временској линији: сутон (на почетку) и бледа зора (на крају). МИСЛИТИ ПЕСМУ ИЗВАН ПЕСМЕ (ЕКСПЛИЦИТНА ПОЕТИКА) И ПЕСМУ У ПЕСМИ (ИМПЛИЦИТНА ПОЕТИКА) Када на крају избора своје поезије Песме износи ерудитивна промишљања о песми и песништву уопште, Јован Зивлак признаје да његов сажимајући дискурс о томе не може да постоји а да није и аутопоетичка освешћеност, покренута поетизмом који га носи и све време посведочује у стваралачком смислу, у коме је, свакако, и траг предсмисла (мисленост многих других искуственика који му претходе). Поезија је, по нашем песнику, надомештај неког недостатка у себи, празнине, компензација одсутног, поетичка самосвест, уз учешће језичких и низа умрежених спољашњих и унутрашњих индуковања. Она је израз слободе уметничког 89

90 кораци 1-3 / творења, компресовани субјектоцентризам који је у завади са сваком идеосфером која би да је асимилује и споља инструментализује. Међутим, постоји још нешто што песму генерише. Рекло би се да је то страх од пролазности и краја/ смрти и да се буде у инат њој, са надом да ће се са прашњивог друма биће песмотворца, макар мало усправити и, захваљујући песми, бар мало у светлост непролазности звирнути, са вером очајника да у њој продужетка каквог-таквог има. Можда и сувише вере да се пролазност може песмом надићи. Али, кључ за пројектовану вечност није у илузији о надмоћности онога који пева, нити у самом певу, поготову ако је плитак тањир из кога се зачињена храна узима већ колико је песма успела у језику да понесе љубави, да кроз одабрану реч засветли и да је на друге пренесе и друге, из надолазећих времена, испуни њоме. Љубав као свети принцип трајања: љубав; јединство што/ подиже весла и подупире ватру/ да не згасне (Љубав, љубав). Међутим, пред пролазношћу и смрћу, песма је слаба храна. У том смислу и завршна мисао песника била она и иронично изречена: истина је поразна по субјект ( бесмртност се расипа лагано/ као врела супа ). Као и сва уметничка књижевност и поезија је не само ентузијастички поход, надахнуће и голо умеће него, у првом реду, особита еманација знања о историји, култури; она је од слојева искуствености, временских следова, али без оног архивског у себи, напомиње Ј. Зивлак, што дезавуише могућа струјања и нова исијавања у поетским контекстуализацијама и преображавањима преузетих одјека и трагова а узнетих до свевременог смисла, са којим иде продуктивно симболичко значење слободе. Као непристајање на већ виђено, продор у непрозирно и ново, да се избегне поновљивост у сликама и фигурама, да не остане стагнантна, аморфна, асимилована и ућуткана у времену, да проговара језиком наглашене индивидуализоване свести. Када Ј. Зивлак овако мисли поезију, износи мишљење певања, он као да има на уму Зорана Мишића још из давних дана. Мишић је био један од првих који је промишљао модерност у српској поезији (Песничко искуство, 1963). У овој другој књизи он записује да велика поезија настаје тек када се разлучи од времена у коме се обликује и уздигне до свеопштег значења. Међутим, оно што поезију у језичком модерном конституитивном смислу чини јесте њена несавладивост у односу на остале жанровски обележене текстуалности; јесте њен немалаксавајући динамизам, ако је истински вредна. По Ј. Зивлаку, њен унутрашњи свет је увек таласаст, у семантичком смислу гибав, покретан, клизни отворен за нове и многолике истине, својствене само њој.

91 окулар Такво полисемично и клизно својство песничког текста не гради се само на његовој унутрашњој сегментацији код Зивлака она и не постоји, већ на пливајућем значењском саодносу вишак мањак, који се очитава све док песнички текст постоји. И баш тај вишак покреће на унутрашњу колебљивост стихованог дела, бивајући препознат по метафоричко-симболичкој функцији (Лакан). Вишак се доживљава као динамика језика која надолази, у значењском смислу стално се обнавља и увек неки померени смисао нуди, у оном делу знака што се као означилац именује. У том смислу, знак увек нешто прикрива или се у својој индикативности прерушава. Тако је по Дериди, а то исто следи и Зивлак када каже: вишак се не може исцрпсти стално симулира обасјање разумевања, увек је у знаку нових значењских померања и умножавања, утолико више што је много симулације знања, памћења и искуствених умрежавања подложних реминисценцијама, сталном варирању. Друго, све изрециво и тврдо песма дематеријализује, разлаже, етеризује и, правећи од себе и у себи смисаоне присенке, увек се отварајући за неке нове могућности другачијих виђења и допуњавања (што и јесте бит разумевања деконструкције). Али то су и поетичности које су дошле још са С. Малармеом, П. Валеријем, а онда се прелиле у поетику нашег Б. Миљковића и Зивлака. И тако ће увек бити све док песма нуди понека неодговорива и неодлучива питања која, док чекају неки нови одговор (само привидно прави) и даље остаје отворена. И песничко дело се у времену, захваљујући баш тој чињеници, актуализује у виду новог разумевања, односно као саображавање другачијој искуствености. При чему, оно постаје део једног већег вредносног културолошког корпуса, уверава Јован Зивлак. Ипак, не завршава се на томе. Зивлак следи мишљење певања по коме је у исто време текст израз мањка у сфери означеног изостаје могућност језика, па самим тим и поезије, да се све наумљено дотакне, обухвати. Језик се креће по рубовима есенције, заглибљен у властиту немоћ да је осветли и на адекватан начин изрази у сањаној значењској пуноћи. Језик се, у том смислу, у односу на предметност певања, нуди као недостатак себе. Песма и језик у њој речено језиком самог песника постају муцање о земаљским и небеским стварима. Понет менама значења што их у себи крије и одсјајима који недре нове смислове, Јован Зивлак поезију види као завођење, очуђеност света, привид, изневеравање очекиваног, као оспоравање и негацију на путу њеног раста. Она је и пркос и позив на преиспитивање, на отискивање у метафизичко/ мислено понорно. И оно што, након свега, жели рећи 91

92 кораци 1-3 / 2017 јесте: поезија живи од недефинисаног вишка и неодређености смисла, од начела Несводивости, једног јединог које Зивлак признаје и коме се без остатка предаје, а са којим потенцијални читач песме мора да се носи. Поезија постоји и пре песме (као одређено стање духа и емоције, и првотна је искуственост), а конкретна песма траје док је песник у себи артикулише и знаковно отелотворује, али она траје и док је онај што је чита описује/ тумачи. Описивање песме, због њеног недефинисаног вишка и начела Несводивости, води у кидање ткива песме, у њену сегментацију, у идење од речи до речи, у прелажење преко низа речи док се лови смисао скривеног, потхрањеног у доњим слојевима песме. А то није ништа друго до прибирање могућег, оног што измиче тачности: ко чита наше песме с нашим речима расправља (...) и мрмори док лаким ашовчићем обрађује порекло. овде овде је подлац похранио благо овде се лукаво накашљао овде је пљунуо у леју и посадио лимун скривајући га у посном лишћу овде је змијски језик закопао сакрио уши посејао ветар овде је та душа коју ваља раздробити да не цвили неумесно у збору анђела. ПОДЛАЦ Аутор песме је у улози подлаца који нешто скрива, подмеће, пакује, стално нешто измиче и примиче, затвара и таји и тако, упркос свем свету, путује кроз време, са загонетношћу свога пева које исходи из начела Несводивости. И, наравно, уз поигравање са оним ко га чита да би нешто дорекао. Једино што трајно остаје јесте илузија читача да нешто важно чини неку нову светлост баца на читано, а у ствари, ко зна који пут по реду, то исто песничко дело, још једном неко препокрива светим изметом. Ето, по нашем песнику, таква је вера у моћ критичке изрецивости песме и њеног тоталитета. 92 ЗНАњЕ И ПАМЋЕњЕ Искуство читања је искуство сазнавања, напокон знања. Сазнавање је хватање писаних трагова засејаних иза нас (ис-

93 окулар торијских, мислених, предметних, сбјективно-доживљајних). Свакако, врло битних у стварању уметничких светова, из којих исходе осећајност, субјективна искуственост и вишесмисленост илити велики говор смисла, како би рекао Миодраг Павловић. А то је вера у знак, у памћење и трајање. У том случају, из песничког знака не говори толико божји дар колико стицање знања и напор да се оно језиком пренесе у поезију: само знање увећава моју наду (Зивлак), у могући мнемонички траг песнички текстови су вербални мостови кроз време (М. Павловић). У знању је, по Зивлаку, храна (духа) и со (зачин трајања). Када Зивлак овако мисли знање, читалац у томе види апологију истог ( то немушто знање које нас привлачи / да се у њему стално препознајемо Кошара), јер то и јесте најубедљивији знак човекове идентификације и вредносних одмеравања на духовном плану. Увођење знања и памћења у песничко стварање је од многоструке важности: идење је према традицији спознавање темељног наслеђа, залажење у митске и архетипалне могућности изрицања неких идејности, јача реминисцентност на животне и метафизичке искуствености. Само су неке од могућности да се подигне вертикални стуб и уздигне вид на већу висину од онога што је доле, мисли Јован Зивлак. Наравно, саображено намери да се оствари досег сањаних вредности и умањи предвидљивост чулног. И да се спозна шта је и како некад нешто речено, докле се стигло у уметничким поступцима и натпевавањима, и шта је то што не треба поново понављати и чинити да се буде у прошлости. Превага прошлости није пожељна. Пут до суштине и разумевања ту-бивства води преко знања (чулни утисци су колебљиви, мада ни они не ишчезавају потпуно из песме). Са знањем иде мисленост уместо емоционалности (она се на прави начин већ исказала у романтизму). Знање је претпоставка за мислити у песничком делу. Мисленост је со песме; она је упориште поетског у Зивлаковом песништву. Без мислености која долази са знањем и памћењем духовних искуствености, нема душевних узлета, ни творбе метафизике која у песми остаје изнад земљине тврдине (у песми Муња); нема лако покретних слика појавних ствари душа их дематеријализује и повезује: ја сам прозирност и ја/ спајам..., пева душа памћења. Када се она изгуби, онда се (по песнику) проблематизују и вера и нада, и тада почне да се пада по урвинама постојећег. Песма, захваљујући памћењу песника, трансцендира зденце, почетке, са којих се душа напаја. Бекства од њих нема и не би требало да буде. Увек нешто остаје или до нас допире као далеки ехо (трагови митског, архетипалног, далеке 93

94 кораци 1-3 / смислености). Оно пробија из дубине несвесног и носи знак наше првотности, са утиском како тежи да се, кроз додатну преображеност, повеже са овим сад у једну целину, у чему и јесте смисао који песма тражи и без чега не би требало да остане. Јер, по Миодрагу Павловићу, тако идемо ка општељудском и суштини песничког мишљења, које има неусахлу потребу за архетипским. И тек у написаном и опеваном, може се рећи, изнова почиње да обитава оно што је било на граници заборава, а у чему се препознаје универзална искуственост, иако утисак, варљив, да сем новог и непосредног искуства у њему (сад опеваном) оног претходног и нема, тј. да га ово време поништава. Субјект у песми каже: свет је попут шкољке/ у којој се чује скоро један хук/ налик многим пређашњим/ што призива шуморење/ превареног зденца. и ту почиње издајство/ сличност се улива у сећање (...) то што је написано/ већ је прочитано (Зденац). Знање као сума садржаја и није тако битно за поезију ако се не показује као успела сублимација имагинативних тежњи да се у песми покажу неки саодноси у којима се налази наше биће, тј. ако није истинска поетизација, ако занемарује универзалност ситуација кроз које пролази субјект, ако није у хоризонту ишчекивања који води до смисла Једности: и то што чујеш знање је/ које нећеш поколебати/ да твоју видљивост свеже/ са целином (Зденац). Целина проговара преко небројених појединости и зачина ; у њу се затвара свака реминисцентност, осећање, мисаоност, кореспонденција, али и ништа које долази након што је било биће мислености. И све што није било или је било мислено, а не и упамћено, и ако нема слика које га носе (посведочују) постаје ништа. Јован Зивлак у песми имагинира спознавање, знање и памћење као њихово чување, преносивост, али потенцира и немар према њима и заборав, као и поразне слике последичности. Ако у новом, надолазећем певању, у његовом дубоко имагинативном и у слике транспонованом, у језику модернизованом, нема трагова претходног, оног што је било и што смо били онда је то пустош амнезије; укида се самосвест и губи нит смислености постојања и бића и песме која циља на извесност трајања. Губи се искон ( општи бог ), нестаје одсјај даљина, изостаје дијалог цивилизација. Памћење је храна духа и бића песме, предуслов да се осети дубина певања, целина и траје као део ње. Поезија је медијум у коме се одиграва њено имагинирање и објављивање у сликама. У том смислу, у Зивлаковој поезији памћење је датост кроз коју биће мора да пролази, нудећи му се као контекстуализација, интертекстуализација и откривалачка смисленост, умрежена

95 окулар искуственост коју субјект преузима. Памћење зато и јесте незаменљив елемент наше егзистентности и песничке пуноће обликовања света. Али, шта чинити, кад лаки народ о томе појма нема и не осврћући се шета тамо амо, носећи у себи празнину и глухоте. ПЕСМА И СТВАРНОСТ Када је у питању овај назначени саоднос, можда је најбоље почети мисленошћу Миодрага Павловића ( ), једног од највећих песника и ерудита у српском песништву, а која се између осталог односи и на песничку имагинацију и слику у песми. У Дневнику пене, још давне године, говорећи о имагинацији без које нема уметничког дела, он упозорава да не смемо мислити да је имагинација област нереалног; да је најдубља имагинација давање највећег смисла испеваном, тј. откривање природе односа, људске ситуације која говори сликом у песми. Да би потом додао: Слика има значаја само ако представља једну ситуацију. А то, у ствари, значи: Ми не хватамо слике својим чулима као што деца хватају лептире у своје мрежице. Ми откривамо и сазнајемо слике у којима живимо и чији смо део. Та слика нам се може вратити готово као један лептир, али тада она није удар по нашим чулима помоћу којег нас спољни свет обавештава о својим таласима и неравнинама, него је виђење наше уплетености у мрежу односа у свим правцима (под. Ч.Ђ.). Та слика нам се понекад враћа лакоћом песме која се полако у нама открива. Ово је пут песничког откровења, а оно видимо и није ништа друго до сазнање ситуације човекове. То је сазнање да та ситуација има више од две димензије. Тако Павловић завршава свој дискурс, мислилац после кога мало ко у нас да је нешто ново и значајније рекао о природи песништва. Зашто ово о имагинацији и слици истичемо? Стога што је и Зивлакова поезија усредсређена на имагинирање смисла и људске ситуације ; што је виђење наше уплетености у мрежу односа у свим правцима ; што и Зивлак иде преко увећане слике, слике-ситуације, или макрослике (са обухватом целе песме) која у себе укључује већи или мањи број микрослика, а све да би постала конкретизовани отисак одређене ситуације и саодноса у којима се лирски субјект налази. Тако се уосталом искорачује из општости и улази у конкретност, у отеловљење онога што је мисаоно, само по себи апстрактно. У томе се уосталом огледа прави песник. Све ово пак могло би да се схвати и као увод, потребан да се у светлу реченог, назначи како је Зивлаково песништво, ма 95

96 кораци 1-3 / колико изгледало тешко, на махове непрозирно и апстрактно, ипак генерисано и временом и егзистенцијалном стварношћу која се живи; како ова поезија, наслеђем универзалних симбола, доведених до субјективног белега, и језиком модернизма пробија тврдину реалитета, бивајући увек у непристајању на његову привидност и функционализацију. И да се у склопу тога нагласи како биће ове поезије, незадовољно стварносним, почиње као фијук без ветра да граби у сферу дематеријализованих стања и мислености у којој се стално отвара полетна игра поларизације: доле горе, овде тамо, тј. од вида до невида и немушт-знања, стално у међупростору између речи и ствари и фигура знања које затвореношћу свога устројства призивају читаоца. И да у први план, уместо садржаја, истура људске ситуације, сложене саодносе и згуснуте искуствености кроз које пролази човек (Драган Проле). Модерна у језику и поступку али и песничком кодирању универзалне и непосредне културолошке искуствености, Зивлакова поезија заузима бескомпромисну позицију према тренутку и свету у коме се зачиње и отпочиње да траје као његова антислика. Управо тако антислика савременог бивства и човекове затечености у њему, и то схваћена у Павловићевом кључу њеног поимања, као одговор на самопостављено питање шта подразумева тај појам: Антислика, оно што је супротно текућој митологији једног друштва, што оспорава прилагођену психологију свакодневице, навикнуте облике осећања, устаљене реакције па и устаљене идеале. Та слика се укорењује у екстремима, светлим и тамним (Дневник пене). Однос Јована Зивлака према негативним феноменологијама друштвене стварности је, у свом полазишту, чисто хелдерлиновске природе. Првенствено у контемплативном суморном бојењу става према савремености и њеном порицатељству универзалних вредности, а које јесу претпоставка за духовни раст бића. У нехају према њима и забораву који их не мимоилази, и Хелдерлин и наш песник, виде цивилизацијски исход: духовну оголелост бића, убогост и суровост трајања, неоствареност Целине у којој се хармонизују стари и модерни, унутрашњи и спољашњи светови, и саодноси међу бићима. У овим интертекстуализованим односима као да се оцртава и траг реминисцентности који води до Хелдерлинових неутешних ламентација јер је са доласком новог човека сунце духа и лепшег света зашло (Диомеда). Богови су се повукли у таму, дух је поражен, а биће у својој усамљеничкој спарушености сведено на овде и сад, ослоњено само на убоги вид који много не одмиче од материјалног аспекта света. И зато Хелдерлинови наноси вапаја: Да славим хтео

97 окулар бих; али шта?/ и с другима да певам,/ али у тој самоћи све божанско ми мањка (Менонова тужаљка за Диотимом); Као јаук северца прелази садашњица преко цветова нашег духа и/ прљи их већ у настанку (Хиперион или пустињак у Грчкој); И све се осипа, колеба где год гледам (Дух времена). Примећено је да у Зивлаковом певању нема безутешног ламента над оним што је било и нестало, као и над оним што је прерасло у општи удес. Тврдња само делимично добија на истинитости, јер емоција у његовој поезији увек је у сенци рефлексије и интелектуалног имагинирања предмета певања. Ако негде исплива, она је тек у назнакама. Иначе, она је у доњим слојевима језика, или је изврнута у ироничност. Али то не значи да нема горчине, осуде равнодушности спрам пропуштених вредности и резигнантности због унутрашњег сиромашења и да се не призива сунце духа и лепшег света. Та глад која иде до копњења траје, активирајући и пригушени жал због све веће човекове недоречености и празнине која га настањује, у којој траје, и због његове све веће варваризације. Зар о томе не говори довољно Зивлакова песма Гајеви (о којој је већ било речи) и Напев о којој је Никола Страјнић написао изузетну малу студију у студији, истичући у први план баш ту рефлексивну обојеност и подударност помеђу два песника у доживљају света, како у овој тако и другим песмама? А основ је: Губитак темеља и суштине онога из чега све проистиче и чему се све враћа. То је одсуство божанства као надахњујућих сила пева и напева. Као њихове варнице (О песништву Јована Зивлака). У ствари, реч је о губитку духовне Аркадије, изобиљне у мудрости, знању, језику, давању узвишених поимања смислености и човека и уметности. Свој хелдерлиновски жал и задављену јадиковку у себи Зивлак ће, потом, како лепо рече Никола Страјнић, просути по свим песмама насталих након ње. Као прилог два-три илустративна примера: вода је замућена/ огледало разбијено/ а сићушност поваздан/ плете кратке сипке реченице/ птице певају/ не дозива их нико (...) да их одагнам/ да певају другде/ као што певаху негда/ једној души која беше/ савршена (Ха); или: слушао сам старе песме./ слушао сам нове./ шта их је повезивало/ зар само храпави гласови/ или они с украсима (Памћење). Нема конекције са традицијом, свака веза је прекинута и страшан зјап је у поимању искон-стања и неизмерна суша у песничким доживљајима света, и посусталост у смислености певања које лута тамо-амо, чега је био свестан велики Хелдерлин али у то исто уверен и ововремени песник Јован Зивлак: чега да се сети онај који нема/ памћења/ шта да заборави ако је све изгубио./ да спреми чамац/ обује гојзерице/ 97

98 кораци 1-3 / да подигне оковратник/ да се упути према киоску/ где тиска се свет (Оковратник), Једна од песама која упућује управо на заборав и губитак темеља и суштине, а да у њеној затворености ово мислено остаје недовољно прочитано, јесте и песма О гајдама. Зивлак, већ је истицано, иде за дубином смисла. Без те смислености његова поезија је незамислива. Отуда и његово дискретно посезање за архетипским ситуацијама, симболима и фигурама знања. Једна од њих су и гајде. Како на једном месту сам песник рече, гајде асоцирају на нешто старо и изгубљено, али које као топос, у новом и модерном садејствовању речи, доносе дах патинираног и неочекиваност која од читаоца тражи разлоге за своју посве успелу ситуираност у песми. Говор гајди је у сталној променљивости звука и сазвучја. Са њиховим сазвучјем започиње да се шири јек реминисценције, да се буди имагинирање, интензивно, у сликама. Стога што су гајде казивач о времену и ономе битном што је било у њему пасторално, епско, митско и обичајно, високо лирско. Увек у вези са стаништем човека, духом, догађајима и ситуацијама које су га егзистенцијално одређивале. Говор гајди настаје на удаху и издаху, одливу енергије. У том отицају као да је садржана и извесна туга, условљена пролазним оним што смо били и кроз шта смо све пролазили, а што је у нашем нехају утрнуло. И још једна туга, изазвана долетелом рефлексијом: савремени човек је на гајде сасвим заборавио: у часу кад сам усред буке/ а о гајдама већ нико не збори/ као ни о сенкама за којима лелујају/ прошли животи... А могло би се доста од њих сазнати, ако се субјект удене у њихов звук, у сазвучје и крене у имагинирање. Тада ће се отворити простори духа: историјски фрагменти, робовања, буне, играње у колу, рађања и крштавања, сватовски пој, кафански и славски урнебеси, самотнички и сиротињски јецаји. Гајде су носилац немушт-језика и смисла; у њиховом сазвучју повезују се времена и тужи над пролазношћу и заборавом, и удесом савременика. Следећи њихов звук и тонући у њихова сазвучја (чисту и првотну лепоту), субјект у ствари ослушкује давно време у његовој ововременој прећутаности, силази у дубину сопства, призива памћење и сања своју изгубљену Аркадију у свој њеној пуноћи, која је у песми антислика ововремене језичке и несмислене голотиње. А то се без знања, спознатих густих искуствености и хелдерлиновског зарона у све-свет баш и не може. Заборав и незнање сваку свету смисленост прекривају и уступају место граничном и рубном, плитком и обезличеном.

99 окулар Шта напеви и шта гајде Јована Зивлака казују, које друштвене феноменологије и стања стварности доводе у питање и својим певним гласом демистификују? Од многих, апострофираћемо само оне које дотичу антрополошка својства савремености, нашег ту-бивства, махом препознатљива и поновљива у својој неисцрпности. Редослед уопште није битан. Рецимо, алијенација издвојеност, усамљеност и препуштање појединца самоме себи (биће као острво), и његова немоћ пред осеком и великом сушом духа, пред наступом зла које се увећава до невероватних могућности (Острво). Одсуство целости и дезинтегративност у субјекту и изван субјекта; покиданост међуљудских односа и својеврсни колективни аутизам у који се све већма тоне, без напора и успеха да се биће изнутра обнови знањем, памћењем, у емоцији и емпатији (Олово). Растакање вредносног система и хаотизација живота и незаустављиво тоњење у материјану таму, привиде, кад све бива поразно и шупље у свом саплићујућем ходу ка имати и само имати, а не и бити. Када сасвим изостаје унутрашњи вид, без којег је индивидуални живот само суварак на путу кратковеког постојања (Вид). Град је посебан топос на песничкој мапи Јована Зивлака. Постоји и кад није именован; његово присуство се осећа по свему што је узроковао и као урбану логику, језик и модалитете понашања наметнуо савременом човеку, а који нису могли бити мимоиђени у певању песника. У том смислу, и унутрашња перцепција града у Зивлаковој поезији, на антрополошком плану, и није могла бити позитивна. Град је поразна слика људске оголелости и дезинтегрисаности урбане свести. Стециште или сабирилиште анонимних ( без имена ), испоснелих, згужваних и малаксалих, изнутра обезличених судбина; станиште без светих храмова и од усахлих врела изворног језика, па самим тим и без узвишеног смисла који би прожимао његову људску суштину. У њему као да ничег нема што би се могло унутрашњом лепотом спашавати. Све се посуновраћује у своју супротност: добро у зло, дубина у површност, обиље у оскудност, уз ројење света који хита у свој самозаборав (Пророчанство, Гвоздена вилица). Стварност коју живимо је одвећ поновљива и заморна, и сам језик који је исказује је поновљив и заморан, и мисао која је презентује је заморна, али и глухоћа која се ослања на њих све предуслов за царство утварне лепоте. Свеопшта корозија у коју се тоне (Глувоћа). Нема хода ка висинама, идења у светлост, потраге за властитим идентитетом на делу је безглаво самопорекнуће, ишчез душе; уместо брижности као индикативног аспекта у саодносима, завладала је равнодушност. Уместо узноса хуљење уметности, идење за незнањем 99

100 кораци 1-3 / 2017 намножених балегара (Балегар). Овде и мало објашњење, да не буде забуне. Зивлаков балегар ововремени је симбол за особит психолошки профил каквог има у свакој средини и систему. Он није архетипски симбол из староегипатске и античке културе, знак у коме је импулс душе за њен лет и духовну обнову бића. У обесвећеном језгру његове семантичности није оно што надвладава инерцију и постаје чувар светлости, скривене снаге у срцу. Укратко, није скарабеј, нити амулет као одливак сећања на оно што је био у митској представи древног човека. Зивлаков балегар је онај који долази из измета, из властите пустоши; он је нуспродукт времена, хулитељ свих узвишених аксиологија, апологет незнања и махераја, ништитељ врлина и сваке етичке стамености. Балегару је близак битанга. Он је заправо његов сабрат по свему што еманира и по чему се корени у савремености. Означитељ је одсуства примисли на љубав, презира беседе о љубави као једне од могућности подношљивијег трајања јер, у његовој когницији, љубав меље и поништава. А то и јесте поништење основног Божјег постулата јер Бог се Љубав зове. Изворности трајања, захваљујући овом профилу људског понашања, завладала је игра симулакрума и оног (а таквих је небројено) који у чорбу баца мирођије и ствара нове улузије (Битанга). Зивлак, између осталог, демистификује савремене митологизације као што су телефон, телевизија, новине, контрола и промена свести, таблоидности, драгсторска култура све што укључује инструментализацију знања, свести и неукости, манипулаторе и манипулације, продавце магле, ловце на све што лети и рибаре људских душа (Заклетва, Магарац, Ловац). Као и Миодраг Павловић, само у већим сликама-ситуацијама, и кроз друкчију језичку конфигурацију и сасвим нов спроведени поступак, и Јован Зивлак развија своје виђење стварности, уз мислену подударност како више нема оних карика које повезују и преко памћења држе знање; дух заветина заувек умире; коровна обесвећеност цвета на простору празнине и пепелишту великих снова. 100 У ПОКУШАЈУ ОПШТЕГ РАЗУМЕВАњА ЗИВЛАКОВЕ ПОЕТИКЕ Можда је овде место да се подсетимо на мисао Миодрага Павловића о томе како нема завршне, дефинитивне интерпретације, нема интерпретације која исцрпљује песнички текст или која може искључити остале, уз накнадно објашњење:... полазни песнички текст, где год га додирнемо, отвара се, почиње да цури, он се нуди анализи, вапи за тумачењем,

101 окулар нуди различите компликације у својој структури, истурује своје препреке. Од тих препрека и компликација у једном песничком тексту почиње процес сазнавања, односно тумачења (Поетика модерног). Од Дериде, па и самог песника, могли смо такође сазнати зашто. Управо у томе треба тражити и разлог што се овако обележеном поднасловљеношћу свесно иде у релативизам завршног размишљања о песничком делу. Конкретно разматрање може бити само једно од многих, које доста тога понавља, а понешто новог и дотиче, укључујући се тако у симулације разумевања којих је било или ће их тек бити, јер природа структуре песничког дела у свој свеукупности неизоставно води у игру дотицања претходних писања и сталних дописивања. У досадашњем разматрању Зивлаковог дела задржали смо се на неколико (ауто)поетичких суштнна које настањују простор његовог песништва и бивају од релевантног значаја за разумевање његове поезије. А сад о ономе што се намеће као општи утисак. Зивлакова поезија ослонац налази о чему и сам песник говори у искуству језика, у искуству културе, знању о митском и архетипалном, у непосредној искуствености/ доживљајности спољашњег света и субјективистичком покретљивом логоцентризму. Без ових свеукупних дамарања нема умножених и многосмислених Зивлакових песничких таложења и усмерења. његова поезија памти сва је од трагова дискретно уденутих реминисцентности везаних за многе суштине различитих изворности. Она, депатетизована и интелектуално брушена, сва од уједначених саодноса помећу вербалног и скривено значењског, нимало бучна, понорно а опет живо, саучествује у егзистенцијалном удесу бића. Непрекидно се отима и брани од многих скривених и подмукло присутних интенционалности; тражи максималну слободу и достојанство за себе јер је сама по себи слобода, сва у кретању, изван уске и монотоне линеарности на коју су нас деценијама навикавали. Сва од наговештавања и алузивно-симболичних токова, од отварања врата нових смислова донетих у руху језичких маски (метафоре, параболе, алегорије, симболи) које воде у загонетност и дубину рефлексије, у стање на граници херметизма и благе отворености, тек да се укаже на значењске неодређености и могућности њиховог разумевања. Поезија овога песника покреће мноштво запитаности, удева нити неких интертекстуализованих мислености, али их не потенцира оставља читаоцу да их знањем, слутњом препозна у понетој инфлуентној експанзији духа. 101

102 кораци 1-3 / Песма Јована Зивлака, уопште узев, не језгри се у смислу традиционалног кумулирања идеје, односно поентирања, већ настаје на омрежју неусиљено и равноправо заступљених знаковних јединица, са опализацијама које треба хватати сходно знању, искуствености и моћи спознавања, утолико више што нема устаљених симбола и понављање смислова на очекиваним местима. Значењске могућности се стога стално увећавају и у новим сликама или неочекиваним песничким изразима показују, идући до неухватљивости, чему и сам песник свесно тежи. Уосталом, зар не би речено: несводивошћу да певам без одзива? Слике у Зивлаковој поезији имају упориште у непосредно искуственом и стварносно-појединачном, али се у језику померају и у мисаоном конструкту завршавају, при чему увек остају могућност новог интелектуалног доживљаја у свести сваког другог тумача. Tако у Зивлаковој поезији наилазимо на непосредну доживљајност света (ситуације из детињства, породичног живота, слике свакодневља), али само као на полазни импулс који надилази приватност и прераста у фигурацију за универзално, за мисаоно вибрирање на дубљем нивоу. Песник о коме све време говоримо користи белеге / честице неких митских представа, наслеђених симбола, адаптивно изведених и у новом језичком руху презентованих, па се стиче утисак да су први пут употребљени у контексту новопоетских изрицања (троножац, чекрк, сова, сандале, балегар, гајде, ловац, рођење у штали, обретење, страшни суд и др.) Овакве асимилације и преображавања песму воде у дубљу смисленост певања али и свежину песничке свести која изриче песму. Овде би могли да се подсетимо и на једну тврдњу Миодрага Павловића, утолико више што је тачна и кореспондира са природом песништва Јована Зивлака. У делу књиге Дневник пене, који носи наслов Мит и поезија, он тврди како има песника који не употребљавају никакве одређене митолошке или митске слике, али кад они кажу: прозор, шума, планина, то има митске димензије види се да су то делови који су постојали на митском нивоу. Када читамо Зивлакову поезију, управо имамо тај осећај митског буђења у језику, у ситуацијама подигнутих на горњи, помало заборављени ниво модерне свести. Можда се зато и чини (и превладава уверење поспаних духова) да је Зивлакова поезија затворена у језику, непрозирна и тешка у својој нарцисоидности. Сјајноумни Павловић би имао само овај коментар: Тешка уметност је увек нова. Уметност компликована, вишеслојна, вишесмислена. Оно што је од старе уметности остало тешко, остало је и модерно. Својом

103 окулар тежином, непрозирношћу, она је побуњена, антималограђанска, неконформистичка, неприлагодљива. Када је ово Павловић исписивао, можда је мислио на Дантеово песништво, Рембоово и Малармеово, а можда је потпору за своја расуђивања видео у делима Хелдерлина, Јејтса, Блејка, Витмена. Аутор пак овог есеја мисли на Лазу Костића, Настасијевића и Растка Петровића, на Бранка Миљковића, Васка Попу, на самог Миодрага Павловића и његовог такође, у песничком смислу, висококултивисаног следбеника Јована Зивлака. Јер, и он се тежином певања брани од лаке разумљивости и песничке осредњости која обавезно иде с њом. Јован Зивлак је у свему модеран песник, са знањем и памћењем, темељан и монолитан, од почетка стварања до данас. А таквих мало је или их, у овом тренутку, скоро и нема, или пак по таквом уметничком досегу, доследности и креативној уравнотежености нису препознати. 103

104 кораци 1-3 / 2017 Ралф Јулке 1 ЗИМСКИ ИЗВЕШТАЈ Песма српског песника који не може да верује у лепи привид Не треба одустати. Сваки дан је нови почетак. Будући да се још толико може живети. А онај ко при томе уме и да гледа, тај открива колико све то може да га изненади. Песници то чине. У најмању руку, ако уопште такви постоје. Свакога дана изнова покушавају да пронађу себе. И чуде се колико је то тешко. Ништа нисам научио, пише Јован Зивлак. Књига Зимски извештај садржи избор његових песама из девет књига поезије, које је српски песник објавио између и 2010.г. Ко тражи рат, који је разорио његову земљу, тај га и налази. Готово неприметно он се увлачи у текстове, у почетку као поремећај и зачуђеност, једва приметно, јер се у чуду налазио овај песник и пре тога. Неизбежно је да онај ко датост не доживи као датост, обитава у противречности. За таквог датост није датост, него поприште неизвесности и изненађења. Увећано властитим делањем. Песме Јована Зивлака су попут малих филмова. Ми ходимо за њим, гледамо његовим очима. Тржницу доживљавамо онако како је доживљава и он. Не као шарену разгледницу, већ пре као слику која делује готово надреално у својим густо набијеним мотивима:...котрљање расутог воћа на/ тржници. вика: причест што се преноси/ брзо испод стола. лице које пева/ ослоњено на зид излизаних потпетица (Превртати саксију). 1 Недавно је на немачком изашао избор поезије Јована Зивлака под насловом Зимски извештај (Winterbericht) код Leipziger Literaturverlag-а. Тим поводом доносимо критички текст Ралфа Јулкеа, који је објављен у електронском листу Leipziger Internet Zeitung.

105 окулар Деца познају ту перспективу, то још-не-разумевање свега онога што се догађа. Поједини то сачувају у себи, не пристају на површна објашњења других, на укочену равнодушност: То је једноставно тако, које свет истртља уз једнолично Не запиткуј толико. Већина то прихвата, затвори очи и зачепи уши. И никад више не поставља питање. Али оне попут Зивлака не напушта та зачуђеност, која понекад уме да буде застрашујућа. Изненађујућа свакако. у тачку загледан тако дубље продирем. за један дан освојим велико пространство. лак сам и покретљив. с једног краја на други брзо се пребацим. све што освојим предајем драговољно. од многих бржи сам. они касније дођу и никад не оду. ЛАК САМ И ПОКРЕТЉИВ Отимају му. Он се не окружује сувишним. И изненађен је колико мало трагова остане када људи оду. Непрекидна је галама. Али они стоје једни поред других. Не тугујући, не схватајући: авај. све линије раде и нико не разуме/ зашто онај с друге стране понавља: хало (Смрт песништва). Док окрећемо страницу за страницом осећамо како се одређено стање разочарања, усамљености и хладноће полагано повећава, како се једна земља, чини се, све више претвара у празне гестове, празне сцене као позориште сенки док само аутор, чини се, са чуђењем гледа то нестајање, то непрекидно опраштање и тај прображај кулисе у гротескну игру сенки. Пред очима посматрача, оно што је било јасно, почиње да се преображава у сабласну полутаму у којој се јуначка дела могу замислити још само под знацима навода: или реци: господо. другарице и другови/ ту ствар не могу отпевати тек тако/ осветљење је слабо/ музика је очајна/ плата тек да преживиш (Осветљење је слабо) Преврат се при све слабијем осветљењу преображава у рат, претвара песника у бескућника, потискује га у невидљивост. Земља, у којој потом Зивлак пише своје послератне песме, другачија је, обележена неповерењем: рат никад није престајао. сећам се зоре кад / сам дом остављао. био је посвуд. за довратком је/ држао секиру (Острво). То нису херметичке песме, чак и ако издавач верује да јесу. Оне су херметичке само ако се не познаје ова поремећеност, ова сасвим поетска неповерљивост. Неповерење према свету који се увек изнова доказује само као крхки оквир, као варљива сцена. Живот иде даље, вичу други када се рат завршио. 105

106 кораци 1-3 / Или, као да јесте. А где су онда сви они силни ратни хушкачи и саучесници? Какву улогу сада играју? Да су се преко ноћи преобразили у мирољубиве и кротке, неко, као Зивлак, не верује: рат је лихвар који ће ме задужити/ оружје које убија пре него што се искује/ или змија која се вере тамо где јој није место (Острво). Он је то доживео, он је видео како то сазрева, бесни, вришти, урања у таму. И усамљен је после, исто као што је био и пре. Патњу коју осећа, поремећај, изгледа нема са ким да подели. Све поново иде својим уобичајеним током. Као да се ништа није десило. У једном старом мачку препознаје особу од поверења: али убрзо схватих да сам му брат / да је моје дахтање налик његовом / и да је моје дисање попут плача... (Мачак) И шта остаје? Неизбрисиво чуђење пред тим како савременици брзо поново склизну у погрешне улоге, које се лако дају прозрети, ако се уме гледати тако неумољиво као песник: људи без имена/ жене без страсти а кад улицом прођеш на сваком балкону шачица пророка/ неки се успентрају на дрвени сандук само да нас надвисе/ да нам одозго истину намакну на главу/ где год се окренеш свуда су обећања (Гвоздене вилице). Касне песме се без проблема повезују са ранијим. Свет се променио, али он је још увек онај зачуђени, који зна да истине које изговара не вреде много, јер је круг оних који га слушају, мали ( схватио сам да се и моје бледо лице одражава у зачуђеним очима/ које су узмицале из светла у сенке из сувоће у влажност/ да је време посуда и да сам ја дечак који види све ) (Силазак). Што он види, не види свако, јер већина то и не жели да види, него радије иде за увек новим обећањима. Оно што остаје је свакодневно уверавање себе и повлачење у властито гледиште, у своје свакодневне радње, не-допустити-да-будеш-заведен. њега то не чини срећним. Он не може да не види и не чује ( а они што проповедају брзо жвакање/ и погибао као око правде/ себе виде као судије/ и као врачеве и као у тами залутале / и суде као победници и оплакују се/ као губитници ) (Под облацима). То није само Србија. Био би то заиста погрешан закључак. То је једно поетско не, које тугу преплиће са критиком. То је не које задржава своју пуну важност и тамо где они који верују свим обећањима, не желе да верују да су лаж и рат увек удаљени само на један корак. Мораш само бити спреман да видиш. Као дечак који види све. Превео с немачког С. Карановић

107 окулар КАРЛА МАРУФО ПИТАњА, СЕЋАњЕ И СИЋУШНОСТ БОГА Убедљива тврдња Едмона Жабеса (Edmond Jabès) врти ми се у глави од читања поезије Јована Зивлака 1 се очитује у ланчаним сентенцама: Одговор нема сећање. Само питање памти. Тако је, не само због снаге питања српског песника, већ због свих могућих одговора који остају да лебде у ваздуху неизвесности, неспокоја и извесне носталгије. Ако се вратимо идеји да песнику, такође, одговара улога хроничара, те да оставља траг и сведочење историјског догађања, приметићемо да код Зивлака свака реч (и свако питање) ту идеју (која је, пре свега, друштвени ангажман) поткрепљује. његове песме на први поглед су једноставне, скоро обојене једноставношћу, оног што сваког дана живимо или оног чега се сваког дана сећамо. Међутим, у њима долази до најоштријег сукобљавања између чврстине онога што јесмо, наше големе способности да уништавамо, и немале нежности која у нас стаје. Зивлакова питања ничу тако, из стиха у стих, понекад без околишења: Постојим ли? Да ли сам то чуо нешто ново о смрти? Да ли је узалудна моја нада? да ли ћемо решити енигму дешифровања речи? Да ли ћемо те једном видети, тврда речи, која полако ишчезаваш у ужасу времена? Који је тренутак важнији од оног када си отишао/отишла? Дођи сећање у чијим устима речи се растављају? Та питања су конкретна и директна као да нас прозивају, с обавезом да 1 Коментари који следе засновани су на избору песама овог аутора из различитих збирки објављених између и и сакупљеном под насловом Зимски извештај који на на шпански превела Драгана Бајић а издат је у збирци Подрхтавање неба. 107

108 кораци 1-3 / одговоримо, барем себи самима. Међутим, постоје и другачија питања, неизговорена, која се простиру преко неколико стихова, губећи се у самима себи. То су питања која морамо прочитати више од два пута, јер у њима се скривају сумње које превазилазе једноставност свакидашњице, која су опстајала, и опстајаће, дуго времена. То је јасно у песми под насловом Ах, где си: ах где си./ свеопшта трпка стрепњо за/ животом. ах где си итд./ божанска ситницо у поткровљу/ траво/ недолична оскудицо./ у мноштву пребива дух и нада/ народи и пророци испод споменика./ нико не зна ког ће тврди камен/ погодити у главу. чије окрвављено/ лице пронеће гомила да свој удес/ упозна пред огледалом. ах где си./ суштински/ прекрасно/ дух и месо да се збратиме. дрво и/ дрво. на високим превојима/ да расте трава./ ах где си слатка радости и/ још понешто од свега./ камен. свила. махагони над узглављем спавача./ сићушан је онај што спасава/ међу многим/ који умеју боље. ах где си./ блискост. виђено. раздељено./ ах где си./ о томе бих да говорим. Осим питања које само себе претвара у лавиринт, у тој песми запажа се тенденција Зивлакове поезије да се рашчлани, да се разбије као стих како би изнела на видело моћ издвојене речи, било да је неверица или симултана мисао или све у исто време. Усред ових рашчлањених упитаности, мало по мало избија ужас онога што јесмо, било преко спомена на децу која се играју доживљавајући први пут убиство (Твор, Уши), било преко присећања на рат што непрестано траје (Острво). Постоји, међутим, као што рекох, извесна прирођена носталгија сећања на нешто што беше једном, или никада, што песник оживљава у успоменама пред смрћу свога оца (песма Поседи): када ми је умирао отац/ поручио је да би волео да са мном/ поразговара./ до тада смо/ размењивали празнину и чуђење./ помислио сам да жели/ изгубљено да надокнади./ обичан живот/ не подноси тешке разговоре/ који би нас учинили блиским/ и који би нашу тугу увећали./ већ сам слутио како су поседи/ пролазни и говорници непрепознатљиви/ и растуживало ме је како/ није одгурнуо камен који ствара привид/ да је живот светла грађевина/ а да су речи попут видиковца/ како не види да то што хоће да каже/ неће бити изговорено први пут/ како не види да је умирање узалудно/ и да нас не спасава од заборава. У тим одласцима и поврацима између сећања и питања, плете се Зивлаков поетски универзум, како аутор извештава, неизбежно засењен одређеном политичком сенком, пошто је свет који га је покретао током писања такође политички. Можда се у тој изјави најбоље препознаје песникова сведочанствена

109 окулар жица: у његовој жељи да речима изрази начин како се уздрмава свет када се бране своје идеологије (које год биле). Упркос тим жицама бола, носталгије, политике и неизвесности у Зивлаковој поезији има места и за игру, чиме сумња поприма пријатнији лик и, наравно, просто људскији; биће да је зато за њега Бог сићушан: бог је сићушан. у води и у ваздуху сналази се једнако. кад је на земљи окрзне ме и одлепрша. весео је бескрајно из нужности. безброј пута буде на једном месту не знам ни кад оде ни кад дође. запослен је много. чита класике и сваким даном понешто научи. све велике уметнике познаје лично већину цитира без проблема. моја дела не зна напамет али памти моје лице. зна моју висину обим груди капацитет. понекад са мном на посебном месту поразговара није богзна како одушевљен. чини ми се да помало пати што напредујем споро. жели ми све најбоље у животу и у раду. кад га сретнем у мноштву ословим га учтиво питам шта има ново и одлазим журно. познајем га добро. преносим ти његов поздрав. 109

110 кораци 1-3 / 2017 Стеван Брадић О ПОЕЗИЈИ И ПОРЕТКУ ко чита наше песме с нашим речим расправља чисти их од прљавости и препокрива светим изметом. J. Зивлак, ПОДЛАЦ У приступном предавању на Колеж де Франсу Мишел Фуко наводи неколико битних стратегија којима поредак дискурса стиче моћ над појединачним вербалним гестовима, у које спадају и књижевни текстови. Он, дакако, говор не схвата као пуки низ знакова којима се преносе информације о догађајима којима нисмо били сведоци, већ показује како су они конститутивни за сам догађај, обликујући његово биће за другог, а то такође значи и његову делотворност у датој језичкој заједници. Начин на који причамо наше искуство не може се раздвојити од самог искуства, али исто тако овај начин не припада искључиво домену приватности и слободе избора, већ је уплетен у читаву мрежу конвенција посредовања. Оне инстанце које одлучују о устројству и подели улога у одређеним околностима, чине то тако што одлучују о њиховим формама приповедања које су такође форме живљења и разумевања живота. Једна од средишњих стратегија којима се остварује моћ над овим формама, без потребе да се посеже за непосредном употребом силе, врши се путем коментара 1. њиме се, како Фуко запажа, овладава се над догађајношћу и опасношћу текста 2. Однос коментара са изворним вербалним 1 Фуко, Мишел. Поредак дискурса, Лозница: Карпос, 2007, стр Исто, стр. 17.

111 окулар догађајем дакако није једносмислен, будући да овај омогућава његово непрестано враћање и легитимише његово важење у некој култури, али чинећи то он претендује да коначно артикулише оно што је наводно само имплицитно присутно у изворном обраћању. Отворена многострукост и случајност која је конститутивна за сваки језички гест тиме се потискује и ограничава, односно, овладава се његовим пољем могућности, а коментар се успоставља као његово једино легитимно присуство у ма ком датом тренутку. Према томе, у одговору на уводни цитат: коментатори читају песме, чисте их од прљавости и препокривају светим изметом. Али песме, дакако, никада нису чисте, никада нису довољно свете, будући да нам се увек обраћају језиком који и сами користимо и који је као такав испреплитан са профаном стварношћу коју живимо. Посвећивање говора посао је теолога, свештеничког типа човека 3 мотивација овакве делатности није ништа друго до воља за моћ, прекривена рухом увида у истински свет. На који начин онда може да се успостави говор о песништву, уколико не учествује у владавини закона ситуације, уколико жели да види даље од њега и уколико му се опире? Пре свега, он не може пристати на захтев за коначношћу интерпретације, за кохеренцијом текста и скривеним значењем које се наводно открива једино путем интерпретације. Потом, она мора и себе видети као интервенцију окружену и ограничену законима ситуације, са свешћу да они нису апсолутни, наступајући тако солидарно са текстом са којим води дијалог. Коначно, уместо да умањује опасност, он мора да нађе начин да је одржи, пренесе и у извесном смислу заоштри. Говор о поезији није теологија, као откривање истинског света иза лажног вела чулности, нити је увид у скривено неко знање намењено изабранима, већ виђење лишено повлашћеног видиковца и саопштавање о ономе што се видело. РЕЧИ И СТВАРИ Поредак у коме се одиграва Зивлаково песништво једнако као и интерпретација његовог песништва, уоквирен је одређеном релацијом речи и ствари. Унутар ње се јављају канали, поделе и расцепи који постављају субјекте, песништво и свет у међуоднос. његово песништво, међутим, није препуштено овој економији, већ је чини сопственим предметом, пропитујући њене границе. О томе нам на различите начине говоре песме Никад и Шта је сад на реду, а посебно, Тамо-амо, Ни, 3 Ниче, Фридрих. Генеалогија морала, Београд: Српска књижевна задруга, 1993, стр

112 кораци 1-3 / 2017 Вид и Maчка. У песми Шта је сад на реду читамо: свет је постао оно што јест. / непорецив. непорецив. и ништа га заправо / не може померити из тог осведочења 4. Свет се у њој поставља испред говора, он га не може порећи, не може га поништити, будући да му свет претходи и да га обухвата. Истовремено свет није једноставно биће, у метафизичком значењу те речи, као оно што јест, већ он постаје оно што јест, он је у непрестаном кретању које зато измиче означавању. У песми Никад Зивлак ће рећи шта може бити оно што је било /... оно што ће бити тек се успиње / покретним степеницама. Гест реторског питања, након кога се испоставља слика покретних степеница као имплицитни одговор, сведочи нам готово филозофским језиком да откривање некакве суштине предмета, односно онога што бејаше бити (како се то аристотеловском конструкцијом констатује), више није у класичном смислу могуће. Суштина појавних предмета о којој је овде реч не може се ухватити, зато што се они непрестано расипају и обликују, тако да је немогуће одредити која је од њихових карактеристика носећа, иста у променама. Свет дакле непрестано настаје, што такође значи да је у непрестаном процесу саморазликовања и самопорицања. Језик, међутим пуким гестом именовања мноштва констатује идентитет, чиме у њега пројектује постојање категорија бића. Али услед непрестаних промена не само да се биће не може препознати, на нивоу чулне перцепције (као што то Хегел описује у Феноменологији духа 5 ), већ оно истински не постоји на начин идентитета. Са друге стране, иако је неухватљив свет је непорецив, није пуко ништа, чиме се измешта истовремено и из домена биће и из домена ништавила. На основу ових неколико стихова јасно је да се Зивлаково песништво успоставља унутар искуства постметафизичког, те да се проблематика односа речи и ствари даје изван бинарне опозиције истинитог и лажног. Језик зато може да изговара поредак бића, али он нити припада свету, нити припада некој натчулној стварности која би се откривала као његова истина. Зато је све што се о њему може изрећи, па чак и констатација о постојању (као идентитету), упитно. То је увид до кога долази лирски субјект сопственим опажањем ствари које га окружују. Али он истовремено увиђа да се његово постојање не одиграва једноставно у оваквом свету (за који су можда везане фигуре животиња у Зивлаковим песмама), напротив, свет који он насељава је људски, а то значи Зивлак, Јован. Под облацима: Изабране и нове песме , Нови Сад: Адреса, 2014, стр Хегел, Г.В.Ф. Феноменологија духа, Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1986, стр

113 окулар да је у њему језик увек већ део устројства стварности. О овоме можда најјасније сведочи песма Тамо-амо: ја сам невидљив. доспео по провиђењу/ по прилици да служим видљивости. о томе сам/ доказе налазио. видех дрво. видљиву/ мајку. тврде предмете и мноштво чија се/ видљивост/ час смањује час увећава... али опазих фијук/ без предмета/ разлоге без ослонца. невидљивог оца. братство које се/ једва назираше. љубав која је цвилела и тело које/ не могох да наслутим. Уместо да се идентификује са бескрајно промењивим и неидентичним светом опажања субјект ове песме успоставља се као нешто невидљиво. И у филозофском смислу, ја као супстанца мишљења и говора на битан начин превазилази перцепцију, не само туђу већ и сопствену. Оно што посматра никада не може бити сагледано у целости, јер са једне стране, као невидљиво, бива измењено самим актом самоопажања и тиме изнова постављено као будући пројекат, а са друге стране, као видљиво, сопствено тело му се затвара за поглед који се увек задржава на површини ствари. Другим речима, ја које је тело и говор окружено је телима, која исто се исто тако могу изразити кроз говор (мајка, отац, браћа). Оно са њима улази у различите предметне и непредеметне релације, које су стога некада видљиве, а некада невидљиве. Овако описано и наизглед контрадикторно стање није ништа друго до стање људског постојања, које се од Шилера до Рансијера препознаје као естетско стање. 6 Човек је место у чијем се спознајном апарату пресецају материјално и нематеријално биће, коначно и бесконачно, речи и ствари, и он не може да постоји изван овог пресека (нпр. само у међу непорецивим 6 Шилер ову формулацију износи у чувеном спису О естетском образовању човека у низу писама: Ово средње расположење у којем душа није ни физички ни морално принуђена, али је ипак на оба начина делатна, заслужује да буде првенствено названо слободним расположењем, и ако се стање чулних одређења назива физичким, а стање умног одређења логичким и моралним, онда се ово стање, реалне и активне одредљивости, мора назвати естетским (Шилер, Фридрих. О естетском образовању човека у низу писама, Познији филозофско-естетички списи, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2008, стр. 231). Рансијер ће на његовим основама развити схватање естетског режима уметности, који је одређена интерпретација модерне уметности, : Термин Естезис се односи на начин искуства према којем, већ два века, перципирамо врло различите ствари кроз њихове технике производње и њихове дестинације [...] Ради се о склопу чулног унутар кога су она произведена. То су у потпуности материјални услови места перформанса и изложбе, облици кретања и репродукције али такође и начини перцепције и управљања емоцијом, категорије које их идентификују, обрасци мисли који их класификују и интерпретирају. Ти услови омогућују речима, формама, покретима, ритмовима да их осећамо и проживимо као уметност (Рансијер, Жак. Естезис, Нови Сад: Адреса, 2014, 5-6). 113

114 кораци 1-3 / 2017 стварима или само међу речима). Зато ова песма почива на једном од заснивачких гестова модерне поезије, којим се идентификују форме опажања и форме приказивања стварности 7. Човек себе непрестано изговара, он је непрестано видљив и невидљив, а његов однос према стварима и његово опажање уоквирени су одређеним симболичким конвенцијама којима се формира заједничко заједнице. Овако нешто има широке импликације: човек, пре свега, не постоји само у голој случајности, у хаосу саморазликовања који га окружује већ и у слободи, у изборима које чини и који одређују његово прошло и будуће постојање. Захваљујући томе он долази из оваквих избора који сачињавају садржај његовог историјског кретања. Описана осцилација још једном доводи у питање суштину, али сада на другом нивоу. Зивлак у последњим стиховима ове песме каже: о невидљивости / зашто ми се клањаш / зашто ме дарујеш. његово чуђење тиче се сада сопствене суштине, сопствене расцепљености на основу које се уопште може поставити питање. Специфична разлика човека у односу на остала бића појављује се као његова невидљивост која постаје сопственим предметом, слобода која се уобличава у симболичке и метафоричке низове. Али разлог ове разлике остаје изван његових спознајних моћи. Као што је перцептибилни свет у непрестаном процесу промене, тако и сам човек није онај који јесте, као што се то наводи у песми Силазак. Овим се, наравно, он успоставља као небожанско биће, али се такође констатује да (једнако као и свет) човек има промењиву суштину, суштину играча, која се противно његовој вољи не може фиксирати за сва времена. Захваљујући својој генеричкој слободи не само да може да бира ово или оно, већ може да постане ово или оно. Али то не значи да је он произвољно биће, већ да је његова суштина секвенцијална и ситуациона, односно историјска и интерсубјективна. ПОРЕДАК И ПРИЧА У наведеним стиховима песме Тамо-амо сама невидљивост је субјективизирана ја јесте невидљиво, али није сама невидљивост која га дарује. Шта је међутим та невидљивост: случајност хаоса или апсолутни субјект, светски дух, божанство које руководи историјом и скрива се иза ње? Песма не даје директне одговоре. Али оно што можемо да изведемо јесте да невидљивост регулише заједништво (испричано у категоријама породице, а потом и у категоријама Rancière, Jacques. The politics of aesthetics: the distribution of the sensible, London: Continuum, 2004, 22.

115 окулар пријатељства), да се препознаје на нивоу објективног духа, без обзира да ли се може пратити до апсолута. Ово нам сведочи о начину на који се гради људска заједница једнако као и човекова појединачност и његова колективност је видљивоневидљива, односно, његова појединачност зависи од овакве колективности. Прошлост и будућност, историчност његове суштине, сада постају интерсубјективни, односно могу се описати као производ поретка, успостављеног кроз начине на који репрезентујемо неку историјску ситуацију. Можемо зато да кажемо како је управо репрезентација ситуације оно невидљиво које дарује појединца, она је историјски тренутак у коме се његова заједница обликовала на одређени начин и доделила њему и његовом говору (његовој појединачној вербалној и естетској пракси) место и видљивост. Питање којим се завршава песма Тамо-амо не мора се, дакле, читати само као питање услова могућности спознаје у неком онтолошком, већ и у политичком смислу. Дух који обликује људски свет, клања се појединцу и дарује га, али оваква релација увек претпоставља некакву реципрочност, у зависности од типа субјективности. На основу реченог потребно је разјаснити два момента: какав је сам поредак у коме се успоставља појединац који говори, а потом и како се врши репрезентација која успоставља неки поредак. О поретку и његовој релацији са говором и појединцем сазнајемо у бројним песмама. Тако се у Океану каже следеће: претори седе у штабовима и не виде/ како ниједна битка/ није добијена/ како су пустиње пусте/ а градови ужурбани/ како су сви под надзором/ а нико о томе не говори./ у вежама се окупљају они који не/ препознају цезара/ не препознају његову нарав не виде његове удове/ ни штитове на превојима/ ни стегове по градовима/ ни мртве по пустињама/ ни убоге по склоништима/ не виде дарове које баца са висина/ не виде победноносну јарост/ ни славу која кроти даљине/ и спаја неспојиво. Пред читаоца излазе различите фигуре, опосредоване метафором Римског царства. Почело владавине у наведеним стиховима тешко може да се недвосмислено утврди. Цезарово име метафора је суверена чија је владавина тоталитарна, чија се легитимност пропитује од стране различитих фигура песме, а посредно и самог лирског субјекта. У тексту се тако тематизују полуге моћи које се налазе под именом овакве владавине, као што су претори, а у стиховима који нису цитирани, и конзули, али и читаво полицијско устројство надзора и силе које се само имплицира. У питању је, дакле, поредак империје са свим њеним стратегијама и конструкцијама. Видљиво и невидљиво сада више нису питање односа апсолутног 115

116 кораци 1-3 / 2017 духа и материје, већ односа места са кога се поглед успоставља и онога што дато место може да изнесе пред поглед. Другим речима, империја манипулише видљивошћу и невидљивошћу и на томе, поред насиља, базира своју моћ. У наведеним стиховима се зато углавном не види, и то је конститутивни моменат различитих друштвених улога, како за оне на власти тако и за поданике који желе да се побуне. Слепило претора произилази из чињенице да они не виде да ниједна битка није добијена, односно, да устројство поретка није коначно, стабилно и непорециво. њихово слепило говори нам о свету који је и наш, који је настао са сломом еманципаторних политика и након кога је изнова проглашен крај историје, као тријумф логике капитала. Оно наравно није случајно, већ представља конститутивно слепило поретка, његову идеологију, којом се империја проглашава победничком у свим временима и просторима, овладавајући формама приповедања појединачног и колективног искуства. Процеп у њеној идеологији, међутим, такође се одиграва у домену вида, јер су империјални администратори такође слепи за наличје моћи коју врше свеприсутни надзор о коме се ћути. Они не могу да виде поглед надзирача (њихов поглед), будући да потреба за њиме пориче уверење о империји као оствареној утопији. Конфигурација видљивости према томе не тиче се само контроле над појављивањем одређених феномена, већ и манипулације самим погледом надзирача. Као што је познато, Фуко је показао како се у модерном добу успоставља нови тип дисциплинарне моћи чији основни принцип јесте да oна мора да буде видљива и непроверљива 8. Надзирачки поглед је, према томе, свеприсутан, али не само да је прећутан, већ се поетика империјалног представљања успоставља тако да је он изван домена изрецивог. То значи да се субјекти такође обликују путем надзора који осваја њихов говор и уписује се као његова граница. Ово је јасно и када се говори о осталим поданицима цезара, који се окупљају у кулама и уместо да се њихов поглед уздигне, они не виде ништа од империјалне стварности: ни насиље, ни беду, ни освајачке ратове, ни дарове који падају са висина. Када се говорило о невидљивости која је даровала субјекта у песми Тамо-амо она није била окарактерисана као невидљивост суверена и његовог поретка, већ је била отворена за различите интерпретације, али овде дарови постају искључиво кретање хијерархије, од горе на доле, милост коју чини центар у односу на периферију. Империја је вертикално устројство које пориче једнакост било када слави, брани Фуко, Исто, стр. 196.

117 окулар или осваја. Песма која изговара наведено, међутим, превазилази описани поредак; она се налази у његовој спољашњости и зато има могућност да га сагледа. Тиме покрећемо низ питања која се тичу места песништва унутар поретка ситуације, његовим могућностима и значају. У песми Океан каже се: ниједна прича није поуздана / ни један тиранин изгубљен / ни један побуњеник погубљен. Ове стихове можемо видети као припрему за констатацију да ниједна битка није добијена, односно, да историја није завршена (будући да је прича о којој је реч, прича о неуспелој побуни против цезара, о неуспелој револуцији и преображају поретка). Али овде треба запазити још нешто: када се суди о поузданости приче (па се констатује како ниједна није поуздана), не говори се само о некој онтолошкој нерелацији између речи и ствари већ о чињеници да ова нерелација доводи у питање сваку причу, па и ону коју империја испреда о себи. Нема чврстог почела коначне истине у језику, само силе која стоји иза испричаног као заповест да се исприповедано прихвати као коначна истина. Овим се, међутим, отвара процеп за сваку другу причу, свако друго устројство, па и за оно које прижељкују погубљени револуционари са почетка песме. Поредак своју арбитрарност зато не може да сакрије, и као што смо видели да од надзора производи неизрециво, тако и у другим својим гестовима показује сопствену упитност. О овоме нам говори са изразитом јасноћом песма Савиј се Поредак се оглашава кроз множину, наспрам које се налази једнина лирског субјекта, од кога се тражи покоравање. Али појединац се у овој песми не јавља као бунтовник романтичарског манира, који се противи сваком ограничењу своје богомдане слободе. Напротив, Зивлаков субјект је скептичан, свестан својих ограничења, као и силе која му непрестано прети и која га превазилази (иако га не парализује). Он у своје постављање увек урачунава одређено уступање пред бићима која га окружују, које би им омогућило да се појаве на начин на који се у датој сиуацији могу појавити, али и на начин на који је превазилазе. За поредак овакво уступање не само да није довољно, већ је и опасно. Заповест изнесену у овој песми зато можемо схватити и као празну форму говора поретка ситуације, као обраћање које је у основи сваког његовог обраћања. Ма шта изговарао, поредак наређује покоравање: пре него што сам разумео о чему је реч / пре него што сам изнео сопствене разлоге / пре него што сам знао куда сам се упутио / пре но што сам могао знати одакле сам кренуо /... / саветоваше ме: / савиј главу. погни се. Пре него што било који појединац који се јавља у хоризонту владавине уопште 117

118 кораци 1-3 / 2017 може да се успостави, поредак захтева покоравање, оно је априорни простор његовог појављивања, а императив је његова априорна језичка форма. Она не почива на рационалним разлозима, на мери покорности која треба да се испуни, на сврхама које треба досегнути или пореклу из кога неки појединац долази. Унутар поретка не налази се ништа до воља која заповеда. њено обраћање завршава се следећим речима: истрај да схватимо погнутост / да разумемо милост којом смо награђени / да се узвисимо снагом коју смо узели / да се утврдимо у уму којим умујемо / да се уздамо у савијеност / коју смо ти дали. И овде је реч о покоравању као пресудном моменту у успостављању хијрархијске релације тамо где се она не може супстанцијално засновати. Поредак се тако открива као арбитраран у самом гесту сопствене апсолутизације: његова претпоставка је једнакост оних који учествују у разговору, будући да је приморан да се обрати појединцу језиком који обоје деле, и тиме да га призна као биће које располаже једнаким интелектом као и он сам. његова заповест тако пориче саму себе. 9 Ова се песма дакле може описати као разговор две једнаке свести у којој једна жели да се успостави као господарска, тако што ће у другој добити потврду за своју милост, снагу и ум, чинећи је робом. Али последњи стихови нам сведоче нешто више од тога ова свест жели поузданост, сигурност, чврст почело своје повлашћености, које тражи у другоме, чиме открива да без њега не може да се потврди као таква. Свако почело владавине мора да добије пристанак на језику овог почела, што значи да никада не може бити сигурно (због чега ниједна битка и није добијена). Зато се глас појединца, којим он одговара заповести, јавља као парезијастички говор, којим се са подређеног места говори истина моћи (Фуко). У другим песмама се описана хијерархијска релација истражује се у категоријама људско животињско, чиме се доминација у извесном смислу чвршће установљава. У песми Поводац читамо: сићушан пас вучен је на затегнутом ланцу./ дечак који га је повлачио личио је на слепу будућност/ оштрих очију као суђење у срцу је носио одлуку/ а глава му је Рансијер ће то у Мржњи демократије изразити на овај начин: Нема службе која се врши, знања које се преноси, ауторитета који се успоставља а да господар не проговори, колико год то било незнатно, као једнак с једнаким с оним коме заповиједа или кога поучава. Друштво неједнакости може функционирати само захваљујући мноштву једнакосних односа (Рансијер, Жак. Мржња демокрације, Загреб: Наклада Љевак, 2008, 60). Сваки покушај легитимисања силе приморава је да призна несводљиву једнакост како би могла профункционирати неједнакост (Рансијер, Исто, 60).

119 окулар била развезана као хоризонт (...) али разлог је био изнад обојице. Гест којим се успоставља однос између надређеног и подређеног специфичан је у овим стиховима (нешто слично ћемо читати нпр. у песми Уши). Џелат и жртва су обоје измештени из њиховог очекиваног места у режиму представљања, будући да је обома одузет логос, животињи будући да нема моћ језика, и према томе не може да разуме законе, забране и заповести, те да једино може да изрази бол, бес и радост (пас режи на таму и не подноси је ), а са друге стране налази се дечак, не одрастао човек, слободни и самостални субјект који је у стању да донесе одлуку о закону који од њега захтева спровођење одмазде. Обојица, према томе, представљају неаутономне фигуре које немају избор у ономе што чине и које, како стихови наводе, разлог превазилази. Драган Проле ће изнети проницљиво запажање како се у Зивлаковом песништву мера људскости огледа у начину на који се односимо према нељудском, према животињском 10, али рекао бих да је овде још једно читање могуће. Читава сцена предстојећег насиља приказана је тако да у читаоцу суспендује унапред донесени суд о односу џелата и жртве, не зато да би се било ко ослободио од одговорности, већ да би се скренула пажња са оних који врше заповести на саму заповест ( разлог ) одмазде. Они који се буне морају то да чине у свету који је испуњен тамом, али они који им се противе не чине то у своје име већ у име таме којој се покоравају. Обоје су одређени законом ситуације и уместо да судимо њеним учесницима (и тиме му се имплицитно покоримо), своју пажњу морамо да упутимо ка његовим императивима. Сам закон који суди о кривици и невиности је крив за насиље које се под његовим окриљем спроводи. Уколико је песма иманентни изузетак од закона ситуације, у овој песми дато изузеће је на делу. ПРАВДА Различите су фигуре које износе заповести у име поретка; тако у песми Мистрија читамо: дуго је требало да се сабере / душа памћења / дуго смо чекали да се сазна / од какве је грађе свечева мистрија. На месту носиоца заповести више се не налази Цезар већ светац, али ова замена секуларне за сакралну моћ симптоматична је поредак који овладавајући језиком заједнице показује себе као непорециву, као врхунац историје, посеже за аргументима који су у основи теолошки. Он се представља као испуњење линеарног историјског наратива, 10 Проле, Драган. Скандал поезије: Немушто знање Јована Зивлака, Под облацима, Нови Сад: Адреса, 2014, стр

120 кораци 1-3 / као небеско царство на земљи. Али у Мистрији знање се не повлачи пред представом светости, већ јој прилази и поткопава је. Светост се показује као само једна од стратегија владавине. Јер свет у коме се одиграва наше постојање никога не овлашћује нити посвећује у своје име на начин који би био недвосмислен. О овоме нам говори песма Зао гост као поновно уобличење новозаветног наратива о Христу, иако он није директно именован. Он се у контескту Зивлаковог песништва не појављује ни као Цезар ни као светац, већ као протагониста заплета који се завршава са питањем правде: јесу ли хтели да будем палир или рушилац. певач песама/ или зао гост који ствара буку./ посртао сам док чекао сам разрешење/ да цвилим у једном животу/ или у два да праштам. Oви стихови комплементарни су са стиховима песме Океан будући да обе песме говоре о односу заједнице према сопственом устројству. У Злом госту, међутим, перспектива је промењена и лирски субјект сада је наводно сам апсолутни дух, који се пита о објективном духу. Реч је, наравно, о песничком поступку којим се поново успоставља спољашња перспектива на људску делатност. Описана ситуација подсећа на ону коју описује Иван Карамазов: Христ је дошао међу људе, дух се отелотворио, само почело обратило нам се људским говором, али за нас он је сувишно присуство које никога не задовољава. Они који су очекивали насилно рушење империје, а у Христу видели војсковођу, нису добили шта су тражили, док су теолошке власти у његовом присуству које тврди за себе да је само присуство Бога, виделе опасност по себе и зато га предале у руке империји. Последња три стиха, наравно, уводе обрт, представљајући нам двоумљење апсолутног духа који мора да донесе одлуку о судбини света који га је погубио. Али, како текст није говор апсолута дату дилему морамо да сагледамо на други начин: она се тиче нашег разумевања закона и правде. Хришћанска секвенца унела је у светско историјско кретање нови облик посредовања између коначног и бесконачног. Уместо паганске представе о божанству које је равнодушно, ограничено и присутно у свету, и монотеистичке представе о добром и свемоћном богу који се налази изнад и изван света хришћанство доноси доброг и свемоћног бога који је присутан у свету. његова порука донела је парадоксално ослобађање жртвама и злочинцима, тако што су жртве награђене за своје страдање а злочинцима је опроштено за њихов злочин. Христ је у овом смислу неко ко има апсолутни увид у разлог ситуације и зато може да све разуме и све опрости. Иван Карамазов међутим управо због тога враћа улазницу за овај свет у коме је све дозвољено али не зато

121 окулар што Бога нема већ зато што га има, али да је он Бог праштања, а не праведне казне. Дилема из последњих стихова може се читати у датом оквиру: да ли да Христ страда у једном, а кажњава у другом животу, или да у оба живота прашта? До нас је, уз извесне амбиваленције, допрла друга порука. Али наведене стихове можемо читати радикалније: да ли да се установи закон праштања који ће надоместити закон казне, или да се све заврши са ћутањем? Другим речима: да ли је добро за људску заједницу да било који говор прихвати као говор почела и тиме га посвети (омогућавајући успостављање поретка на њему) или да са Христовим страдањем свет остане испражњен од било каквих путоказа и тиме буде потпуно препуштен у руке људима? Чини се како можемо тврдити да се током историјског кретања остварила прогресија све три могућности: хришћанство је донело нови закон праштања, који је послужио као механизам новог, теолошког устројства заједнице (црква као политичка институција, теолошки човек, морал слабих ), које је порекнуто са просветитељством, да би у савременом свету свака светост била подложна сумњи, а сувереност изнашла нове основе (народ, репрезентативност итд). На овај начин песма поставља питање о људском свету и начину на који смо искористили наратив који нам је остављен. Оно што је представљено као апсолут показало се у свом повлачењу пред владавином, као ослобађајућа и изједначавајућа инстанца, не кроз присуство већ кроз одсуство почела. У њему су могуће најразличитије конфигурације, будући да нема границе која би их пореметила. Одсуство границе, међутим, поред своје афирмативне има и своју дубоко негативну страну, а свет у коме нема основа незаштићен је од најекстремнијих облика насиља. Песма која о томе сведочи је Обретење: логори нису постојали./ није постојао ни џелат. ни мучитељ./ наше ране су лажне./ јауци нестварни. небо нико није призивао/ нико отишао на пут без повратка. Уколико је поредак заједнице арбитраран, а речи и ствари у нерелацији правда која је препуштена у руке људима ничим није загарантована. Ова песма сведочи о најекстремнијем виду насиља које се одиграло током двадесетог века, и које је такође имало свој разлог, поредак који је превазилазио његове појединачне актере. Агамбен у својим анализама говори о танатополитици, као наличју биополитике, којом се популација своди на голи живот кроз проглашње изузећа од закона путем суверене одлуке. Поредак о коме смо до сада причали овладавао је репрезентацијом сопствене ситуације, што такође значи репрезентацијом својих поданика. Поредак о коме је реч у овој песми, чини нешто сасвим специфично, 121

122 кораци 1-3 / 2017 будући да могућност представљања повлачи пред делом своје популације како би је истребио. Он, дакле, суспендује сопствено важење, сопствену правду пред одређеним групама, на основу њихове претпостављене фикционалне биолошке супстанце, чинећи их не-људима, не-постојећим, а поступке који се према њима могу предузети оставља изван питања закона, правде, легитимности и мере, чиме он парадоксално пред самим собом остаје правичан. Поредак чини жртве непредстављивима пред лицем његове правде. Али, то је само први корак процеса о коме нам песма сведочи. Други корак се тиче времена након што се овај процес одиграо, након што је описана политика доживела пораз, а жртве своју заслужену репрезентацију. У новој историјској секвенци којој и сами припадамо, политика која се директно супротстављала фашизму такође је доживела крах. Савремени свет у коме је нестало датог антагонизма (империја се проглашава тријумфалном, врхунцем и окончањем историје) поново покреће питање жртава и њихових џелата, ради легитимисања нових заједница које се успостаљају у датом тренутку. Да би ово учиниле, оне посежу за истим стратегијама као и у прошлости: они који су једном учињени невидљивим пред лицем правде, сада су поново учињени невидљивим пред лицем сећања, чиме им се поново одузима статус жртве, а заједницама које почивају на њиховој одмазди додељује ореол праведности. Приповедање ситуације и сама ситуација још једном се разилазе како би се установила легитимност владавине силе. Реч је, према томе, о два повезана проблема: како запамтити оно што се одиграло и како исприповедати оно што је запамћено. Памћење није само пуко архивирање догађаја који су се одиграли како би били на расположивости неком знању које трага за истином прошлости, већ има пресудни значај у садашњости будући да свако његово поновно приповедање има перформативну димензију. Догађаји који су се одиграли обликују устројство поретка у коме се у датом тренутку налазимо, а овладавање сликом ових догађаја представља покушај успостављања одређеног поретка. Песма коју читамо, међутим, стоји још једном изван њега и понављајући свој парезијастички гест, изговра у изврнутом смислу, истину моћи. 122 ПЕСМА Видели смо већ, током анализе, мада нисмо посветили више пажње аутореференцијалним фрагментима Зивлаковог песништва, да се оно јавља као пробој у ткању на коме поредак представља самог себе. његова песма показала се као

123 окулар иманентни изузетак из закона ситуације, чиме је могла да укаже на њене контрадикције, недостатке и неправду. Чинила је то тако што је истрајавала у суочавању са средствима представљања поретка. Можемо да кажемо како је њена борба могућа управо зато што као људи постојимо као видљиво-невидљива бића, односно, као бића која приповедају сама себе, која постоје у естетском стању. Стихови песме Ни онда могу да се читају на датим поставкама. Након одбацивања свих могућих жанровских модуса представљања (оде, химне, тужбалице, пасквиле, похвалнице итд) лирски субјект наводи следеће: да будемо маховина што узраста на маховини. ваздух/ што покреће се у ваздуху. опстанак што јесте и што је/ душа опстојања. језик што се плоди у језику. осим/ ако се међу нама није узнео један тајни бог/ који друкчије заповеда./ ни то. ни тако./ никаквог крзмања. никаквог поседовања./ све вам препуштам./ осим речи. Одрицање од априорних модуса представљања један је од заснивачких гестова модерног песништва, који се овде експлицитно понавља. Ово одбацивање поклапа се са расцепом између класицизма и романтизма, односно, са начином на који се успоставља не само садржај и форма уметничког стварања, већ и само институционално место уметности. 11 У модерном контексту више не постоји поетички закон којим би се језик песништва раздвојио од језика свакодневице, већ се ова разлика успоставља сваки пут изнова у самом тексту, који увек остаје обухваћен језиком свакодневице. Реч је о његовом унутрашњем расцепу који се тиче индивидуалног стила писца на коме се гради перцепција материјалне стварности. Постмодерна доводи специфичан преокрет у оваквој логици, дајући поново легитимитет класицистичким формама представљања, али не више као априорним, већ једним од многих, чиме доводи у питање новост уметности, која је била значајна за 11 Жанровско представљање припада периоду класицизма, али оно што сачињава један жанр није, као што се то обично мисли, скуп формалних правила, већ сама природа онога што је представљено, предмет приче (Rancière, Jacques. Mute speech, New York: Columbia University Press, 2011, 44). На основу предмета представљања формира се и хијерархија жанрова, која за ефекат има стварање хијерархије самих предмета, односно хијерархијско устројсво искуства стварности. У основи, постоје два централна начина подражавања, два велика жанра који су истовремено и начини говора, високи и ниски, трагични и комични. Модерна књижевност у том смислу представља обрт свих основних принципа класицизма, што посебно значи да се уместо жанровске хијерархије представљања, јавља једнакост свих представљених предмета, будући да се раскида са самим системом почела представљања. То значи да жанрови више немају естетску, нити гносеолошку вредност, чиме мосдерна књижевност бива осуђена на лутање међу контрадикторним принципима, који не могу да до краја доминирају овим обликом естетске праксе. 123

124 кораци 1-3 / модернистичко стваралаштво. Одбацивање жанрова према томе можемо читати као потврду модернистичке поетике, али такође и као скепсу према постмодерној поетици, будући да се новост захтева недвосмислено. У првом кораку ово одбацивање се завршава захтевом за таутолошким односом песништва и света, за поклапањем речи и ствари, за говором који се неће моћи разликовати од света у коме се одиграва. Осим уколико само почело не буде заповедало друкчије. И овде се одиграва прелом модерна поезија је атеолошка, једнако као и заједница у којој се одиграва ни она не може да се ослони на било какву супстанцу. Уместо захтева за стапањем, лирски субјект се опредељује за језик сам. Али то није ескапизам, како би се можда могло претпоставити определити се за реч, значи управо определити се за људски свет, као аутономни субјект не препустити реч у руке поретку који непрестано тежи да овлада видљивошћу и говором, који непрестано приповеда свет у складу са својим интересима. Определити се за реч, бранити је и сачувати, значи не препустити се једноставно разлогу који нас превазилази, већ га непрестано доводити у питање, са становишта која су нам на располагању. Определити се за реч значи определити се за борбу око заједничке стварности. У том смислу може се говорити и о смрти песништва. У песми Недопустиво констатује се како није требало констатовати чињенично стање, смрт песништва, али оно што се уистину констатовало, поготово са Хегеловом Естетиком је смрт једног типа релације коначног и бесконачног, које је зависило од претпоставке апсолутног духа. Видели смо, међутим, какав је однос речи и ствари у модерној епохи, а смрт песништва односи се пре на његов статус у класицизму као и на његову култну улогу. Модерно песништво одбија да се успостави као живо, што у датом контексту значи теолошко, али ова немогућност успостављања његов је битни избор. њиме се текст ослобађа да изговара читаво искуство, а посебно, да пориче неизрецивост, којом поредак непрестано манипулише. У модерном песништву, за разлику од класизима (и приповедања империје које се на његовим поставкама успоставља), нема непредстављивог. То смо видели у неколико наврата: надзор је био изговорен, жртве, џелати и разлог (не)правде именовани. његова поезија нам непрестано поручује да подигнемо поглед и видимо да је цар го. Зивлаково песништво се зато може окарактерисати као анархистичко у најбољем смислу те речи као песништво које не пристаје на унапред задата почела, теолошка, политичка или естетска, оно је песништво ризика који се суочава са наративима моћи и поетикама прошлости, како би изнела

125 окулар на видело истину ситуације у којој се налазимо. Јасно је да оно не полаже право на коначне одговоре, и можда је зато често дато у форми питања. Оно води рачуна о границама наше спознаје, о границама наших моћи и претендује да каже оно што је могуће рећи. У складу са тиме непрестано је упућено на сопствену могућност, па ће се од песме Ни, преко песме Напев све до песме Шта изнова и изнова постављати питање шта се може рећи и која је улога говора. Тиме он опстаје у убеђењу да песништву, као ни другим људским делатностима, није унапред додељена суштина већ да се у сваком тренуку она изнова конституише у складу са околностима, не тако што се њима језик подређује, већ напротив, тако што на њих одговара и тиме их превазилази. Песништво је гранична делатност која не поседује гаранцију свог опстанка. Али тако стоје ствари и са судбином појединца и читаве заједнице. Зивлаково песништво зато поставља питање ко ће приповедати наше животе: сила која нас превазилази и која нам непрестано заповеда и прети, или ми сами који не располажемо адекватним оруђем за ово приповедање. Логичан, разуман одговор је на страни силе, али Зивлакова песма пита откуд онда доспева тај напев: тра ла ла ла. Разуман одговор је одговор разума поретка. Песма долази са друге стране. 125

126

127 теразије Мила Медиговић Стефановић ЛИРСКИ ПРОЗОРИ СВАКОДНЕВИЦЕ Тања Крагујевић: Ефекат лептира Културни центар Новог Сада, Ореоли над поетским ризницама Тање Крагујевић осветљавају подједнако унутрашње духовне рељефе и обичности оспољеног света. Незнатна ситница, неупадљив призор привуку као магнет и трансформишу се у уметничку поруку. Песникиња по рођењу и по убеђењу разврстава подједнако све тананости и у најновијој збирци Ефекат лептира. У тишини успомена развила се стварна и метафорична биобиблиографија песникиње. Десило се да су се два културна догађа слила у један уметнички доживљај приређена изложба и нова збирка поезије, крајем г. Изложбу Вратио се Волођа поводом 50 година стваралачког јубилеја Татјане Крагујевић Вујић песникиње и легатора организовао је Историјски архив Београда, а ауторка изложбе Исидора Стојановић успешно је спојила филинг кустоса и богатство архивских докумената, фотографија, књига и других поклоњених драгоцености легаторке. Нова поетска збирка и приређена изложба су хронотоп естетских домета Тањине стваралачке радионице, породични споменар, омаж мајци и оцу, дневник одрастања, љубави из младости очуваној до данас, попуњавањања албума овог или оближњег века. Из изложбеног каталога издвајамо речи Бојана Ђорђевића у којима је идентификациона карта уметнице писања: Упркос извесним увек врло продуктивним поетичким променама, у поезији Тање Крагујевић живот сам, са својим стрепњама и страховима, оличен у једном детаљу, остаје главна песничка тема. 127

128 кораци 1-3 / Тај детаљ може бити све и свуда: у лишћу под стопалима, у рубљу на конопцу, у флешевима саобраћајних сигнала, у титрају бисерних наушница. Та величанствена обичност оспољава се песничким рефлексом који из сваке слике и сваког детаља узима срж и од ње чини семе песме. 1 Трагом полувековног надахнућа, оваплоћеног у бројним књигама поезије и есејистике, читамо и нове стихове. Скакавци не могу да поједу Тањине вртове, њихова недодирљивост је у лепоти стваралачког укуса и искуства пробирљивости. Сличност налазимо и у записима из времеплова Јарослава Сајферта у Све лепоте света. У Семинарском врту седео бих на расклиматаној клупи испод старе јабуке. Последњи пут је једне далеке године родила неумерено много плодова, и под њиховом тежином се стабло распукло. Стара госпођа, коју сам тамо виђао, стајала је испод поломљеног дрвета и искрено плакала. И она је била јако стара. Вероватно јој је то био најближи и последњи рођак. 2 Као и госпођа у окружењу голубова који су јој најближи род на фотографији Стевана Крагујевића, предња корица збирке Ефекат лептира. Сајфертово стабло распукле јабуке и Тањина давно посечена трешња су поетске случајности. Меморијска пена од тривијалних садржаја није избор усредсређених на влати, стаклене нарцисе, руже и небеске траве, њихове рефлексије су трајна залагаоница духовности. Спас је у малом Богу, изабраном божанству у хијерархији светилишта срца. Учинимо све да избавимо псића, и Спасење је људска порука како све не би постало плитка нада света. Семе ружа из баште Срећног принца успешно се примило и у Тањиној. Оптика информатичког огледала усмерила је Тању Крагујевић на мотивска трагања у распореду свемоћних типки. Обелодањена су као иверје сајбер стабла у неколико песама као што су Справа, Оно што недостаје; стварност електронске виртуелности је привид, ту нема хумане осетљивости, само празнина и заборав, а минули век је већ заборављен са свим развалинама које су остале иза хуманих похода (Оно што недостаје).тања Крагујевић преиспитује време краха правих вредности (Речно острво, Срце руже), те је и песма Писати, дотаћи је миметичка варијанта дилеме виспрене песникиње, ствараоца прошлог и новог века: Тај мали речник/ Прибирања веза./ Учитељ дисања./ Снага замишљеног./ 1 Вратио се Волођа : каталог изложбе докумената и артефаката из Легата породице Крагујевић / Стојановић Исидора. - Београд : Историјски архив Београда, Све лепоте света / Јарослав Сајферт. - Горњи Милановац : Дечје новине, Стр. 15.

129 теразије Eлектронски/ Водич путовања.// Отказује. Кад дуга је/ над воденим стубом/ Аде. Тако лепа.// И девојка којој је/ сајбер љубавник/ заспао у крилу./ Изненада. Види га.// У истинској збиљи./ На далекој солитерској/ Обали. Кристалне/ Своје чежње.// А не постоји типка/ Којом би га могла/ Пробудити. Дозвати./ Као голуба/ Изгубљеног. Дотаћи. Надмоћна љубав премрежила је многе песме, попут претходних из Тањиног планетаријума. Размере наклоности и блискости са најмилијима распоређене су у зрнцима и на увећаном платну, налазимо их у песмама: А ноћас, Доба кризе, Мајстор, Граница, Блискост, Скица самоће, Гласине судбине. Чај и тост леп мотив јутарњег заједништва испод славолука златне свадбе, благост која надмашује вечност. Партнерско уточиште и везаност за драго биће уткано је у песму Похвала гласу. Дуговечно разумевање, складност у размењеним мислима и речима, светлуцају на миришљавом путу од детињства до сениорских нежности. Похвала гласу одзвања суматраистичким ехом о томе како је све у вези од посеченог стабла трешње до младе месечине. Ослушкујемо Црњанског Док милујемо далека / брда и ледене горе./ Благо. Руком. / (Ефекат лептира). Аутопоетички став доследно је представљен стиховима: Добро је што дуго / памтим. Сликам / менталне пејзаже / Сећањем. Лагано. Метафоричност наслова и истоимене песме изабрала је ауторка да посредно укаже на сопствену хиперсензибилност. Нажалост, повод је слика трогодишњег дечака из избегличког таласа који је уместо спасења завршио на пешчаном жалу. Тај набој налазимо и у песми Телемаху нема ко да пише. Људи у Миксалишту, половином септембра, па ко зна до када, потресаће нас због немоћи да патње престану. Уместо класичног свођења и објашњења лирике, на крају књиге су прозни записи обједињени пожељном емпатијом према деци и другим живим створовима, а посебно страдалницима под називом У подножју песме. Присутна дехуманизација и одсуство воље да се достојно и узвишеније понашамо, могу нас пробудити читањем Тањиних порука. Емотивни фундус таквих размера је благодет, али и невоља за оне који непрекидно осећају своја и туђа пулсирања. Лептири предосећају, њихов butterfly effect је осетљива реакција на сваку промену, биланс тог треперења преточила је песникиња и подарила га читаоцима. Издвојени призори својом љупкошћу остају привлачан призор дуго после читања песме: Није нерешива:// Врата обданишта су/ Отворена. Један велики/ Кишобран. Складних боја./ Надвија се у пуном луку/ над други. Мањи./ Омалан бојама/ сунца и мандарина./ Што својевољно/ Врлуда. Шареним/ баштенским путељком. 129

130 кораци 1-3 / 2017 Сасвим Мала песма отвара вратнице дана, успутне шетње су песнички пут до једноставности виђеног и записаног ( Да би написао једну/ малу песму мораш/ напорно радити.// Слушати кишу у олуку./ Гледати планету капи/ како дуго одваја се/ од слепе матице вода.// И пада. Успорено./ Будећи поспало биље./ У дару постојања.// Мораш тврдо ћутати./ Постојано бити ту ) Неспокојство и бојажљивост притајили су се у песми Сан, песникиња размишља да ли су ефекти прераде достигли жељена узвишења. Поетска надградња понекад има и песимистичку звучност, из дубине душе излије се сетност због одласка блиских људи. Црнила и белине су две крајности које омеђавају наш живот на путу ка вечном боравишту, стаза до гробља и назад је проходна, свакодневно, онима што обилазе своје драге, једном ћемо пропустити у једном правцу; смрт је у неизвесној даљини или близини песама: Најбоље, Граница, Сећање воде... Од Шекспира до Црњанског, преко лектире и књига изабраних песника које је приредила Тања у оквиру Агорине библиотеке Огледало, литераризовани су одјеци ишчитавања блиских књижевних стваралаца. Много је песника у сенци и превише је ћутања над поезијом; желимо да се песме и есеји Тање Крагујевић достојно представе јер нас читањем обогаћује. Хермесови потомци су пратиоци душа, обдарени песници су његови наследници у лавиринтима књижевности. Необична имагинација надноси се над детаље распоређене у видном пољу песникиње и верника Поезије, а сви заједно су упитани хоће ли поезија спасити свет. Транспонована стварност и уметнички продукти сливени су у индивидуалну пројекцију Тањине сушаствености у песмама лептира. Још једном је потврђена премиса Михаила Пантића да поезија остаје азил за другачије и преосетљиве. 130

131 теразије Гордана Влаховић О НЕИЗРЕЦИВОМ, КРОЗ ВЕКОВЕ Мирко Демић: Ћутања из Горе Агора, Зрењанин, Роман Мирка Демића Ћутања из Горе топонимски је везан за планину на Кордуну, Петрову гору, за чије име постоји стварно и митско објашњење: име првог апостола, творца живота; Петрова невидљива душа на врху бедема, лута и слути, вантелесна. Једна је од белих пчела, одметнутих, у трагању за бољим и сигурнијим местом, стигавши у безљудни предео, у земљу без имена. И име последњег хрватског краља, Петра Свачића. По миту око Петра Краља плету се непоуздани подаци и неухватљиве митске представе. Име му је неспорно, а све друго може и не мора да буде. Остало је у причи да је краљевао у граду Тенену, да је издат од својих, да је физичком смрћу дао прилику онима који величају несреће и певају поразе, а да му душа и даље лута наоколо. Заједнички им је гроб, Гора, њена утроба, пуна гомила мртвих, гроб без биљега. Тема, код Демића препознатљива, но овај пут проширена на историјску, филозофску, митско-библијску димензију. То је судбина Срба кроз векове, праћена од прадавног римског доба до данашњих дана, до Олује. Фантазмагорично казану, причу воде три приповедача: Лешо Самоук, последњи крајишки пророк који о трагедији свога народа отвара и затвара књигу Епилогом који је на почетку управитељка санаторијума (глас њен дат је у Прологу који је на крају) наратор средишне приче. 131

132 кораци 1-3 / У сталној су полемици и супротстављању сви гласови овоземаљски и онострани, дисхармонични су, сваки са својом истином. Надгорњавају се гласови првих људи Адама и Адаме, врховне свештенице Г(в)оздене и римског легионара, руку и пепела, Петра и Павла, душе и тела, Никога и ничега, Некога и нечега, игумана и краља. Каткад се чини да и нису дијалози међу антиподима већ вођени самоговор, уз трајни преплет мита и историје, уз одсјај давних времена. Дијалог Адама и Адаме (Еве), није друго до гласови мушкарца и жене, у неслагању, али и упућености једно на друго; о половима и судбинама истих од прапочетка, о питању личне слободе. Глас жене је самосвеснији и самоуверенији, чак и у опонирању библијске приче. Адама предвиђа да ће се творац из досаде одрећи свог Ребра, и зна да се и Адам и Свевишњи варају да ће је одвојити од себе. Адаму је жена потврда његове лакомислености а женско зна да је мушко њен завичај, једини извор њене носталгије. У њихов однос уплетена је епизода о кривици због повлађивања змији. У библијској форми исприповедано, Петар и Павле не гледају исто ни свет заумља, ни безумља. Петар моли у жару вере. Он је сав мисао, ћутња, молитва, самоћа, зарад измицања мраку, изван људи; подводи све под манастирски поредак. Павле сумња у смисао молитве, тражи спас у људима, у сумњи, недоумици. Прагматик је који разумом жели да сачува свет. Закључује да су мале разлике између клетве и молитве, заједничко им је незадовољство. Једино што молитва настоји да подиђе Творцу. Али, зар се хуљење увек даље не чује? Павле са тим рачуна. Често, Демићево казивање добија метафизичке димензије, посебно кад разматра питања зла и добра, душе и тела, пропадности и вечности. Прошлост се опредмећује у будућности, која се неуметно осадашњује. Будуће несреће заличиће на оне прошле. Извори зла неотклоњиви су, само се притаје. Не ниче на хумусу Рај, но он постаје место потирања различитости. На нечему је увек грађена ововременост. Нити свет почиње од нас, нити се може толико дубоко заронити у даљину и дубину Постања, осим предањем и додавањем сновних писанија. О односу телесног и духовног расправљају врховна свештеница и римски легионар, патријархова глава и труп, те ћућоре потајно душа и тело. Гласови и ромори одасвуд. Шта казују? О кратковекости царских ложа; мачем се долазило, мачем се и свргавало. Тело је кратковеко, а душа магловита, непостојана, у невидбогу и недодиру, у лутању. (Као што ће показати и судба легионарева. Склоњен у терме од вероломне жене и незахвалних синова, с намером да лечи костобољу, а

133 теразије издало га срце, колико год се у њега поуздавао.) Тело му почива испод надгробног камена на Гори. Трошност материјалног посвуда је, осим ако не остане иза тела комад накита. Врховна свештеница зна да је тело често тесно за пропорције душе. А ако се чује подземни ромор гласова бивших људи, та онострана варка, могу га чути само они који верују у потребу разговора са мртвима. Шта душа сама збори? Вечно је кретање, вечно кајање, заточеник у телу, несмиреност и у телу и ван њега, поводљива и често крива за погрешне процене. А тело? У њему је искуство физичког страдања а линија додира са душом је бол. Може бити да је души једино у телу топло, а најтежи пут је доћи до себе самога. Лешо Самоук, богобојажљиви верник, пророчким надахнућем опседнут је. Говорити о неизрецивом, и бити увек у сумњи да је требало шта изрећи, јер за многа пророштва је желео да се не остваре: Пророштва никад нису упозорења, већ пресуде без права жалбе. Речи пророчке знају да буду слатке и горке, застрашујуће и умирујуће, претеће и утешитељске. Ако се народ одриче својих пророка, онда је то знак да се одрекао и своје будућности, ма како она била мрачна. Пророци су сведоци цикличног смењивања живота и смрти, прошлости и будућности. Пророштво је један од безброј начина да се завара умирање. Кад наратор васкрсава у облику просјака а затим настаје надгорњавање браће по матери и браће по ћаћи, онда пратимо: здруживање и раздруживање мирења и крваве пирове идеале и изневерена очекивања. Разоткрива се алегоријска прича о данашњој политици и последицама. О духовима мртвих из Горе неизвесној будућности живих и недосањаним народним сновима (говорио игуман или краљ, на истом смо). Да ли увек нађу они који истински трагају, ако су вођени љубављу (као патријархов труп насукан на стуб дрвеног моста)? Скепса прихвата ону мисао Историја ратова је историја зверстава. А пророка Леша нема више, јер је све мање оних који би га се сећали. Као што се библијска Књига постања чита споро, по деловима, уз враћања на по коју промисао тако се Демићев роман Ћутања из Горе, не може никако другачије читати него као поменути умни рукопис. 133

134 кораци 1-3 / 2017 Слађана Илић ПУТЕМ ЛЕПОТЕ ДО ПОНОВНИХ РОЂЕњА Бојан Јовановић: Поновна рођења, изабране и нове песме Прометеј, Нови Сад, Иако је основна одлика поетике Бојана Јовановића модерност, иако његове песме кореспондирају с временом у којем настају, па су у њима забележене манифестације стварности, осим тог, тек првог, очигледног, слоја, увек уочавамо виши смисао и виша уметнички транспонована знања којима песник, који је и реномирани научник, суверено влада. Стога се у његовој поезији не може само уживати, из ње би, како до краја читања Поновних рођења закључујемо, требало учити. О чему? Коначног одговора на то питање сигурно да нема, јер како као скромни тумачи ове поезије не поседујемо тако обимна знања као њен аутор али, на основу сопствених досега и свести о њима, можемо рећи да, пробијајући се кроз ту поезију, истражујући пажљиво њене слојеве, осим што сазнајемо претежно о наличју свакодневља и онога што доноси модерност, а што се огледа у различитим видовима расплинутости, измрвљености, нестајања, обезбожености и преосталости, можемо нека своја знања да обновимо и још много тога научимо о значају лепоте, митова, снова, сенке, вере, историје, културе, љубави итд. У уводној песми Зрак лирски субјект дефинише своју позицију и природу, у односу на буку дана. Он је, како увиђамо, посебна врста испосника који смирење, заправо читав свој свет, тражи у сновима, као у повлашћеним просторима који би му, осим сигурности, донели брзо свануће тј. један вид васкресења. Но, ту могућност осујећује његова загледаност

135 теразије уназад у ишчезавајуће прилике и неприлике. Суочавајући се са сенком, лирски субјект уочава труљење и избледелост онога што је у људском животу вредно и важно, а наспрам тога и избрисаност греха. У појединим песмама, сврстаним у ову збирку, призвана су сећања на прошлост. њихову атмосферу карактеришу тихост и језовитост. У њима је све што је кроз време опстало означено као преостало, па се стиче утисак да се о свему што је било пева после катаклизме коју је лирски субјект неким чудом преживео. Један од начина да настави егзистенцију (и да је, наводно, осмисли) јесте његов покушај да обнови љубав: Вапај прерано завољених / увећава дубину снега. // Прелазим преко њега / не остављајући траг. // Изненадну прилику / за обновом љубави (стр. 10). Константно бележећи тековине стварности, лирски субјект песимистично закључује да свет, онакав каквим га је Бог створио, више не постоји, већ да је постао само измаглица Створитеља: Тежину света смењује / измаглица његовог творца (11). Пут измаглице света карактеришу пут надоле и пад. Остатке света објављују деконструкција и бесмисао: Празнично се растварају / доле остварене победе. // Ускомешани облаци / славе ништавност ствари. // Започети дворац / што насумице плови / показује ми пут (11).. У остацима света затечени човек нема ослонца, основни закони општег урушавања јесу аутоматизам и бесконачно понављање: Од понављања / већ поновљених корака / пода мном се рони (11). Отуђеност људи логична је последица тих манифестација: Постељом оцртани ликови / на супротне прхнуше стране (11). Да није посреди само ништавност ствари већ ништавност баш свега, потврђују стихови који говоре и о расплињавању поспаног ока, о развејаности текста, о растварању земаљских победа. О општој ништавности и недовршености у поезији Бојана Јовановића опомињу и ускомешани облаци, и то не само у једној песми, али и започет, али не и довршен дворац који, управо због своје недовршености, насумично плови. Он је лирском субјекту, и самом дезоријентисаном кад није заштићен сновима, непоуздани и једини путоказ. Резултат такве атмосфере јесте и равнодушје које је, баш зато што је опште, опасно, јер неминовно води стрмини, тј. само њој знаном циљу (12). Оно се чита у нехајним погледима пролазника, у њиховим (не)перцепцијама других, с којима се мимоилазе. њихово осећање свеједности, у најстрашнијем смислу тог појма, јесте чињеница да лица која срећу у њиховим безизражајним погледима једноставно нестају. То је доказ да људима, ако такви то још увек јесу, други нису 135

136 кораци 1-3 / важни. То равнодушје у постапокалиптичној атмосфери, парадоксално, такође је и једна врста заштите, можда чак и гаранције. Наиме, онај који нема емоција, тј. онај који је одлучио да их нема, због претходних искустава, у функцији самозаштите, сматра да не може изнова потонути. Емоционалност, дакле, у вези је само са искуствима која припадају прошлости. Тако разумемо на основу читања уводне песме Светло заборављених снова (12). Слика опште обездуховљености преноси се и на савремени град. Тачније, ни сами нисмо сигурни да ли свет, и сам град, обездуховљеност преносе на своје становнике или, пак, бива обрнуто. Из поезије овога песника сазнајемо у вези с тим такође још нешто парадоксално та обездуховљеност има сопствену религију. О њој нас лирски субјект обавештава служећи се иронијом: Барица на плочнику/градским је/помазана уљима.//искушава да испод њене/прођем дуге (14). У таквом простору и у таквој религији исповест се своди на мрмљање, а страх од (поновног) пада све приче чини самообмањујућим: Исповедно мрмљање/треперави истањује грех/до поруке са коре.//треба сићи у глину/да би се винуо горе.//страх од пада/држи ме у пукотини/доказног шапата.// Заустављен до тада/стиже почетак/самообмањујуће приче (15). Ипак, као евентуалну наду и веру у лепоту, стварање и могућност даљег опстанка света, стичемо захваљујући томе што, ипак, као једину могућност савладавања свега наведеног лирски субјект чезне за поновним рођењем из невине океанске белине (19). Захваљујући тој, али и другим бројним песничким сликама или пак асоцијацијама у поезији Бојана Јовановића, како смо већ напоменули, обнављамо или стичемо знања о лепоти, али и о значају мита за човека, за његово бивање, као и за опстанак света. Из неких песама, што смо такође напоменули, обнављамо или пак стичемо знања о значају снова. Човекова потреба за спокојством и сигурношћу је константна, те он зато настоји да се, што под притиском прошлог, што пред надирањем новог, склони у пределе сна. Лирски субјект у једној песми са жаљењем констатује неминовност буђења и уласка у свет мимикрије, тј. савремености коју у конкретном случају презентују медији. У том свету лирски субјект уочава умножавања значења појма сан, а та умножавања су негативна. Због њих је човек као биће суштине, онај који то стварно јесте, на губитку, уколико је изложен стварности. Модеран човек пак, по данашњем поимању модерности, коју код нас промовишу и труде се да произведу, углавном припадници компрадорске елите, полисемичност појма сан нема негативан предзнак. И док су за човека суштине

137 теразије важни простори сна у његовом првом значењу, за ове друге важни су опојни дневни снови којима се може трговати. Такви снови пружају другачије сензације у односу на праве. Одлике тих сензација су тренутност, спектакуларност, егоизам. Они су производ актуелног тренутка, не можемо рећи цивилизације, јер све наведено не бисмо могли подвести под тај појам, али свакако јесу одлике пинк културе која је, с разлогом који заиста нема везе с културом, постала доминантна најпре у медијима, потом на улицама, и најзад у значајним ћелијама друштва које се, због конзумирања поменуте културе распадају. Промотери такве културе с конкретним (не)културним циљем, конзументима једноставно нуде хлеба и игара: Процветала је трговина / опојним дневним сновима. // На раскршћу обећаног буђења // из посивеле прелазимо // у ружичасту економију.//крај пута који не води даље од уста/продавци памети окупљају/старе и младе, крилате и репате,/живе и мртве (29). Упечатљива потврда за то јесте и песма Тело. У њој су проблематизовани индустрија забаве и информација, планско стварање конзумеристичке масе, у којој појединац нужно губи моћ самосталног размишљања, критичког односа према ономе што му се сервира, и филтрира, а што се, увек када је то могуће, представља као спектакл, у функцији замагљивања правог стања ствари. У вези с тим значајно је и то што креатори свега тога настоје да конзументе заробе управо медијским спектаклима и, ментално их поробљавајући на тај начин, укидају евентуалну могућност да ови покажу интересовање за било коју врсту знања или културе до које би се могло доћи и некако другачије, не само притиском на дугме. На тај начин (поробљени) конзументи су и хипнотисани и аутоматизовани: Умножени и омасовљени/једно постајемо тело/с екраном уместо главе.//одсечене притиском дугмета/и пуштене да лебди./ (...) /Одјеци славља уљуљкују/облак инсеката/на упражњеном врату (241). Доминантно осећање мислећег човека у таквом свету јесте тескоба. У њему не постоји простор између неба и земље, као ни чврсто утврђена граница. његова основна одлика јесте дисхармонија нити које су држале небо су иструлиле и све се измешало. Људи су постали заточници трулежи и терета. Трулеж се шири, светови су се помели и помешали, у пределима свакодневице непрестано се умножавају утваре. О томе песник говори служећи се натуралистичким сликама и елементима фантастике: На небу спуштеном на земљу, / измешане са облицима, подбуле главе / пролазе кроз окца иструлеле мреже. // Не престаје умножавање / разноликих утвара (29). 137

138 кораци 1-3 / У песми Бадње вече, могли бисмо рећи, верно су окарактерисани профили оних који би били прописивачи пинк културе и осталих друштвених пошасти из (не)културних разлога, као и њима сродни ликови. њихове карактеристике истакнуте су с разлогом у деликатном светом тренутку како би биле још видљивије. У тој функцији песник се служио парадоксом, контрастом, иронијом, метафором и устаљеним изразом: У претпразнично вече/у порти цркве ложе се бадњаци.//први су до светог дрвета дошли/врхови локалног подземља,/његови дојучерашњи скврнавитељи/што около су жарили и палили (39). Све поменуто чини први семантички слој песме. њен последњи (и највиши) семантички слој резигнирано сазнајемо из њене поенте која нам, иако, извесно, долази од верника, казује да нема правде на овоме свету и да је такво стање константа: Повлачили су се убрзано,/безобзирно газили све иза себе.//општи метеж/моје је увећавао знање//у њега је уграђено/страдање ревносних верника/што годинама су стрпљиво до јутра бдели/налазећи у сагорелом симболу доњег света/поуздан јутарњи знак (39). У вези с тим требало би размотрити и позицију, па и природу, читаоца ове песме. Та врста разматрања свакако отвара низ универзалних питања и претпоставки. Уколико је чита верник, он ће неупитно веровати у то да све ревносне вернике, поменуте у песми, чека награда на ономе свету. Уколико ту песму чита атеиста, песимистично ће закључити да свет функционише управо по начелима која диктирају врхови локалног подземља и политичари, да на свету нема правде и да се против тога не може ништа. Између те две крајности стоји читав спектар питања над којима ће се замислити остали читаоци, који неће доћи до коначних одговора, али који ће баш због отворености различитих путева, до могућих спознаја и начина на који су они из високоуметничких намера естетизовани волети поезију овога песника. У вртлогу свакодневице тај песник не заборавља да истакне значај заборављених речи које су увек у вези са светлошћу и светошћу: Заборављене речи / памте прочитано светло / скривеног поретка. Он онеобичава уметнички текст и изневерава очекивања читалаца спајајући неспојиво, заправо алудирајући у сасвим неочекиваном контексту на стваралаштво Милоша Црњанског, најпре на роман Сеобе: Ветром померену / преусмеравао бих антену / ка звезди у великом / модром кругу ; (32); а затим и на песму Срп на небу: Небески срп / одсеца ме од сенке (32). У појединим песмама Бојана Јовановића пажња је посвећена и судбинама људи маргине. Они су, као и други,

139 теразије жртве свакодневице, динамичних и сурових промена у друштву, па и у свету. У антологијској Недовршеној песми читалац ће уочити елементе драмског и изузетан осећај песника за детаљ. Кратким и ефектним песничким исказима трајно остају забележени гест, покрет и психичко стање друмске крстарице, а осећање туге постаје универзално: Не хлади се лепезом, / не облизује полуотворене усне / и картама не скраћује време. // Покретом којим би / чарапу да подигне / помолила се на свој начин. // Тим сверазумљивим језиком / показује своју уметност / непреводиву на северњачку тугу / и јужњачку чежњу (35). Ипак, читајући ову и друге песме Бојана Јовановића, не можемо а да се не запитамо да ли су и сви остали људи, и богомоље, данас или пак у ближој прошлости, гурнути на маргину. Одговор је, наравно, потврдан, иако било који разлог за то не би смео да буде довољан. Но, упркос томе, о тихом постојању и пропадању таквих сведоче поједине песме чије су тематске основе, између осталог, избеглиштво и судбина (бивше) земље, вере итд.: Продужава се незнање/у којем порушена богомоља/кисне и пропада/без довољно разлога да нестане (50). Ипак, осим рушења богомоља, у неким песмама овога песника казује се и о њиховој градњи. Међутим, и тада оне остају на маргини због одсуства суштине њихових ктитора и градитеља. То одсуство суштине такође је једна модерна религија. Док (нови) ктитори наручују живописање себе самих, на храму радници уз вику и псовку/учвршћују велики крст (126). Како смо већ напоменули, осим што кроз манифестације стварности песник презентује виша знања о лепоти, миту, сновима, сенки, историји итд., он размишља и о пролазности и свеприсуству смрти. Есенција смрти налази се у свему, па и у зачетом плоду; зато се стиче утисак да је и сам живот специфичан вид мрења: У зачетом плоду од себе скривена, / смрт одржава смер давне нагодбе. // Протичу дани који за други / не знају ток, ни кад се убрзају / и завртложе пред датумом / до којег се непримећене / избледеле враћају сени (45). Стални напор опстајања под теретом стварности условљава коначну предају, провидност и истањеност душе, па лирски субјект осећа удаљавање између себе и света, чак жељно ишчекује смрт у виду сенке којој би да се радо, са олакшањем препусти. У неким пак песмама лирски субјект, у односу на устаљеност израза којима смртни свакодневно подсећају на пролазност, утврђује ту неминовност спрам себе, испитујући суптилно суштину те релације која је неисказива: Наслушао 139

140 кораци 1-3 / 2017 сам се/поверљивих самртничких/признања сажетих у речи:/ Оде живот.//сада би требало/да их поновим.//знам да остаје намештај,/столице, ормар, кревет и сто/на којем ћу ускоро лежати./ (...) Побегле су ми речи/да бих могао да кажем/оно што осећам (243). У песми Оноземаљском дану (55) наслућује се блискост таме, а мучна егзистенција поистовећује се с пловидбом над невидљивим понором, по бури, међу побеснелим таласима, у којој се лако губи правац. Могућност опстанка у тој бури обећавају само стварање, покушај обнове љубави и спасоносна нит залазећег сунца. Коначно, из поезије Бојана Јовановића уочавамо и имплиците и експлиците о понесталости залиха срећних тренутака (240), о константности таме која нас додирује. Ипак, у њој постоји и нешто што нас непрестано радује а то је чињеница да из укрштености знања и вере које стичемо читајући његову поезију (иако она говори о њиховим одсуствима) постајемо племенитији и заштићенији од долазећег које је тешко именовати и које нас се, у пределима уметности и снова, можда и не тиче. Јер нисмо конзументи, већ љубитељи добре поезије. 140

141 теразије Александра Грозданић НЕБЕСКО РОДОСЛОВЉЕ Драган Лакићевић: Српске легенде Вукотић медија, Београд, Хронологија страдања и подвижништва српског етноса у непрекинутом временском континууму, који се на земљи мери вековима и историјом коју исписују победници, а на небу Божјом правдом, у књизи Српске легенде, магичног појца Драгана Лакићевића, словенскаje сагe о боју који непрекидно траје, премештајући се, како сам писац каже, са земље на небо, како би се поново са неба спустио на земљу. У пет епско-лирских целина сатканих од кратких прича о Светом Сави, Косову, проширеном својим прецима (Mорачанима), Београду, Паријарху Павлу и поново о Београду, као вечитој инспирацији и никад испричаној причи, ова дуалност ни једног тренутка није доведена у питање. њихово је царство земаљско, а наше царство небеско. Изабравши светосавље, српско словенско племе са земље је прокрчило свој пут на небу, а тај пут други не познају, и зато осим српског рода нико није, и никада неће ићи овим путем. Због тога су могућа чуда и када излаза нема. Има га на Небу. Свет није праведан, али Васељена јесте. Зато Свети Сава показује овај пут онима којима само Бог може помоћи. У овим легендама савременог писца, испод и између богатих наслага фактографских и фолклорних елемената, крије се суптилaн песнички рукопис, фражилни везивни елеменат лирског језгра, који је у својој структури толико снажан да 141

142 кораци 1-3 / може да носи овако масивну епску надградњу. Отуда ово преплитање филигранског и рустичног, у слојевитом приповедању. У народним легендама, унаточ свој лепоти, ова одора је од једноставног ткања, грубог сукна, које дирне колико да се почеше, али не и да се заплаче из срца, као код приче Олуја, у којој српски Светац помаже дечаку у избегличкој колони да покрене трактор, у чијој приколици вози мртвог деду. Две основне карактеристике поезије Драгана Лакићевића, топлина и нежност, и у његовој приповедачкој прози задржавају свој пуни смисао. Утеха као најиманентнија људска потреба, стиже из наднаравног догађаја или ситуације, у којој су монументалне личности наше духовности посредници са Богом, који нам је преко потребан. Неимарски предано, писац премошћује векове и спојем неспојивог ствара реалну илузију да је све могуће, само ако (по)верујемо као у фантазмогоричној причи Фреска у метроу, када улични свирач (Србин, избеглица) бива награђен дукатом из царске немањићке ризнице, у чијем дародавцу препознаје лик са милешевске фреске из младости. Симетрија историјских збивања, као резултат континуитета отимања српског етничког простора, оставља могућност писцу да повлачи паралеле, користећи фактографију догађаја које деле векови, као у причи Неће бити исто, која се бави неминовном променом перцепције људи у односу на завичај који су напустили. Склоност ка дихотомијама, у рукопису Драгана Лакићевића, отвара бројна филозофска и религијска питања, а етичност као аутентична категорија српске епске традиције, базични је сегмент културолошке матрице, чије je богатство у књизи Српске легенде, у бројним уметничким варијацијама искоришћено на најбољи могући начин. На овој вертикали, најупечатљивије су приче из живота Патријарха Павла. Искористивши чињеницу да је и у нашој савременој историји постојао духовник, који се могао сматрати живим свецем Српске православне цркве, аутор је у овај шаренолики венац српског духовног бића уплео приче из његовог подвижничког живота, које сведоче о снази и истрајности вере. Једна од њих је и Божија песма, у којој српски Патријарх, радник на пристаништу током Другог светског рата, наставља да пева забрањену молитву у себи. Иако се не чује, ова молитва Богу не престаје да иритира окупаторa. Доласком у Скадар три племенита Србина, писац започиње генеалогију Мрњавчевића, нижући легенде о чојству и јунаштву знамените браће и њихових сродника, као и о Ђурађу

143 теразије Бранковићу, унуку кнеза Лазара, који је у Морачи боравио на пропутовању до Дубровника. Многе приче везане су за Морачу, небеску луку у Брдима, пишчево исходиште и прибежиште. Ово поглавље украшава богатство топонимије засноване на предањима, а у њему се налази и Прича ђеда Богдана, кроз чије речи аутор објашњава генезу насушне народне потребе да се причају приче одређене тематике: Најбоље је причати приче о јунаштву: како су наши стари имали јунаке... Кад то чују, људи ће помислити да су и они такви, да не могу срамотити такве претке. На потпуно другачијем фону је приповедање о Морачи, уочи одсудне битке са Турцима, названо Морачко проклетство, које суштински кореспондира са познатим његошевим стихом: Великаши, проклете им душе Својом реченицом: Срби ће благо наћи кад се помире, аутор експлицитно артикулише потребу за саборношћу унутар поцепаног национа, подсећајући на слабу тачку његовог везивног ткива. Читајући Српске легенде, стиче се утисак да, ако је Морача прва пишчева љубав, онда је Београд заљубљеност која траје, a ни без једне од њих се не може. Спојио их је у причи Морачани под Београдом, у којој Ђорђије Петровић, низом исказа у десетерцима који су узидани у причу, разговара са Морачанима који су дошли да у борби с Турцима положе живот под Биоградом. Овде је поново апострофирана важност колективне свести о заједничким вредностима и потребе да се она инкорпорираjу у традицију и путем усмених предања сачува од заборава: Дошли смо да гинемо, господару, али да се и замијенимо. Да се сјутра у Морачи прича: његов је ђед погинуо под Биоградом. Посматрајући Београд као нуклеус, праизвор живота, коме је Бог посветио посебну пажњу, писац користи и библијске мотиве, народна предања и митове, не презајући да свом граду поклони један од највећих и најлепших онај о златном руну. Неки бели грађани још чекају златно руно, да се обуку у златне доламе, а неки опаки људи верују да је златно руно сакривено у Белом Граду, па тај град, с времена на време, нападну и опљачкају, попале и разоре. Златно руно је тајна и оно није доступно слабоме човеку. Српске легенде сажимају и презентују велики део српске историје, традиције и митологије. Однос између фолклорних елемената и пишчеве имагинације толико је складан, а граница флуидна да не препознајемо где престаје једно, и почиње друго. Заокруживши Српским легендама широко поље свога рада, у овој књижевној врсти аутор је направио савремени 143

144 кораци 1-3 / 2017 српски еп који по својој форми, додуше, није у стиховима, али је крајњи утисак такав, будући да је један од писаца чија се проза може читати као поезија, и обрнуто. Ипак, оно што је битније од сваке форме је да пред собом имамо рукопис који преноси завештања предака својим потомцима: Срби, браћо! крикну кнез. Гледајте: турска копља окренута су у небо. То рањава Бога. Та копља морамо окренути на нас! Ко брани небо, не може погинути! Прободени неће осетити бол! А сад, за крст, за Србију, амин! Док своју причу Љубав у Београду аутор завршава реченицом: Ко не воли, томе спаса нема. Читајући најновију књигу Драгана Лакићевића, зрачење те љубави осећамо из сваке приче, пасуса, реда, слова... А, онда и свет почиње да се мења и ми живимо легенду. 144

145 теразије Мираш Мартиновић КАСТЕЛИЈАДА ВРХОВИМА ШКОЉКИ ИСЦРТАН МЕДИТЕРАНСКИ КОНТИНЕНТ Борис Јовановић Кастел: Позивно писмо сунцу Завод за уџбенике и наставна средства, Подгорица, Док сам читао Позивно писмо сунцу Бориса Јовановића Кастела доживљавао сам својеврсну чаролију, ослушкивао непознате часовнике који су покушавали да измјере вријеме, клепсидре из којих су цурила зрна вјечности са којим сам имао директан дотицај. Давно потонуле лађе поново су пловиле по океану поезије. Океану понављам ту ријеч, јер ова књига је океан. Са изгубљених новчића проговорили су ликови царева, шапутале Диоклецијанова и Кастелова мајка и сјене које не престају да живе у имагинацији стварнијој од живота, која све чува и њихово је најсигурније сидриште. Ова књига је шкриња, Нојева барка, Кастелова Атлантида. Кастелово пјесништво враћа све што је прошло и представља најубједљивији доказ да ништа није пролазно. У њеним ђардинима и на њеним мозаицима дише пепео Александријске библиотеке и на њему књиге се исписују саме. Кастел умјешно скида вјечни рукопис претачући га у свој. Ево пјесме која је Лична карта пјесника и његовог јединственог медитеранског бића: Слијеп /чита ренесансне аталасе/ђордана Бруна са звијездама,/сунцима револуције./глув /слуша тајну постања/од сабласти несталих катакомби./неук преводи/синтаксу непролазности/грчких архипелага на есперанто./бесудбен /лавиринте крстарења завјетује/пергаменту од саћа/међу дојкама зидина скривеном./само је/ 145

146 кораци 1-3 / узбурканост бездана/(некоћ пуна звијукавог мора)/била његова /лична карта. Читајући књигу Позивно писмо Сунцу, чуо сам душу Кавафија и Сефериса, Монталеа и Елитиса, Квазимода... Гласове свих медитеранских пјесника. Кастелов глас се међу њима издвајао. Био је њихов и свој, наш, црногорски, али и грчки и римски, глас Рима и Атине, глас Доклее. Глас Црне Горе. Земље из које црпи сокове за поезију. Имате утисак да примате божји дар и завјет далеких пјесника чија поезија, наоко изгубљена, поново пулсира кроз ове пјесме. Гласови морепловаца, лијепих конкубина... Нека посебна страст, неки свети еротизам трепери у овим ријечима. Понекад имате утисак да стихове изговара нека давно заборављена сибила с призвуцима пророчанства и молитви. Крик и грцај се претварају у узвишени тон. Све је дигнуто до опште равни, обична свакодневица, податак истргнут или фикцијски осмишљен, глас вијађа и таласа... Све у овом лирском бескрајном акваторијуму проговара својим језиком, са спруда одакле се све оглашава. На тој равни Кастел се посвећује ћилибаром и сољу, на њој прима поруке, са ње нам их одашиље. Има се неодољиви утисак да све збори и ништа није мртво, језик има снагу вјечности. Поезија се претвара у завјет и молитву. То је крајње стање по коме Кастел крстари и из кога извлачи посебну енергију којом сваки његов стих пулсира. Оно друго море, у којем се све осликава и гори, има у себи таласе постања и обојено је њиховим индигом. Ту искрсавају потонули отоци, заборављено писмо, навигационе справе, терети бродова давно потонулих, вазе и друге посуде чије крхотине сакупља, па зато ова књига представља избор од крхотина величанствене амфоре. Она ће ликовати пред пролазношћу и пред њом ће понизно клечати варвари и вријеме. Та амфора је извајана душом, метафизиком и љепотом. Неподложна је времену. Из ње пијемо еликсир вјечности, нектар и амброзију, та велебно опојна и горућа пића. Из ње проговара наша црногорска свијест, медитеранска традиција и идентитет којом је обликована. Ова поезија прориче, опија и освјешћује. Кастел носи свијест о свему о чему пјева, свему дајући аутентичан глас и тон. Виша значења. Од свакодневице ствара свемир. Свој свемир на коме блистају најљепша сазвијежђа. Заборављене митологије поново се буде и са овом поезијом препознајемо их у себи. Тако, свјесно или не, улазимо у докове непознатих лука које Кастел у свом капетанском дневнику непогријешиво препознаје, а све што додирне његово биће постаје Алхемија, врховна алхемија кроз коју дестилује живот.

147 теразије Флора Медитерана, то чаробно биље и све што јесте Медитеран, Кастел претвара у поезију. Са страница ове књиге гласкају се далека мора. Кроз њу се враћа живот. Бљескају давно згасли свјетионици. Ова пловидба нема краја. Кастел је дубоко заронио у море поезије с јасном одредницом своје путање, знајући да њоме сигурно ходи и оставља препознатљив траг. На дну непознатог проналази ново како је пјевао Бодлер. Кастел је умјешни навигатор јер његов брод плови тим бодлеровски речено непознатим. Он је прекаљени средоземни ловац на бисере, на непознато и безгласност Југа; он свему дарује говор и обличја, и одличја... С прамца својега Брода, позивар Сунца види предјеле који нијесу видљиви обичном оку. Кастел све види својим оком и дописује својом руком. У томе је његова оригиналност. Он је врховима шкољки исцртао мапу свога континента усуђујем се назвати га Кастелијада. Ова књига је Атлантида коју је он изнио из прадубина себе и нас, стварних и имагинарних мора, на своја плећа, попут Атланта, дарујући нам је. Сви смо негдје дубоко у овој књизи. Хвала му за све континенте и ове хоризонте, пловидбе, за бескрајно путовање. Позивно писмо Сунцу је још један доказ Броделове тезе да је на Медитерану све могуће. Кастел на најбољи начин оправдава ову тврдњу, као једину и могућу. Поезија је печат који се не да избрисати. И када је пребришете, она живи. И незаписана. Она је вјечна. Ове пјесме, те епистоле Медитерана и шире од његових велебних дубина и обзорја, суштина су Кастелове поетике, есенција Унутрашњег мора. Све је у њима рекао! Као да су их вајала велика мора од искона. Унутрашња, свакако! Са њима открива нека дубља мора, потонуле градове, атлантиде, покреће часовнике које је појело вријеме, њиховим казаљкама даје нови смјер, враћа исцурјела зрна у пјешчанике, отвара некрополе и музеје, оне понорне токове којим тече друго вријеме... Све што је некада било, кроз ове стихове се вратило и пјева бесмртну пјесму од које се и смрт склања. Велики Сеферис би неке, сигуран сам, потписао као своје. Позвадио би Борису Кастелу! Тај велики Сеферис, који каже куда да ме понесе пут/грчка ми увијек задаје бол... Ми смо у протеклој деценији путовали сваки са својом самоћом и својим путевима које смо гребали сопственим ноктима, како то рече овај велики Грк, како би се заслужено срели у Александрији препуној сјаја и обиља, оној Кавафијевој Александрији. Она је била неизбјежна и чекала нас је као Итака Одисеја. Александрија је наша Итака. Дакле, Кастел је привилегован међу пјесницима! 147

148 кораци 1-3 / 2017 Уздигао се на прамац и јарбол одакле се са вјечношћу дошаптава. То је највећи ступањ и стање које се у поезији може достићи. Док сам писао овај текст, својеврсну поему о Кастеловим хуковима и вировима, стигла ми је пјесма Ако се рушевине врате која је случајно остала изван књиге а мјесто јој је у њој. Ту коту јој дајем на крају овог пергамента, као једној од лирских и мисаоних племкиња Позивног писма Сунцу. Под кожом, костима подупирем рушевине потопљеног града Хераклиона и дахом гријем кип Хапија, бога ријеке и поплава, да изроне из мене кад тјескобу овог рта прекрије сексипилни жагор модне ревије Његошеве кћери и отровни задах корпорација замијени мирис цимета у постељи краљице Јаквинте док сама и гола игра пасијанс. Ено, под кожом рушевине израњају из рушевине, траже спас скачући у море без ријечи захвалности и позива да се придружим. Ако се икада врате, од чијих би костију запалиле сунце? Да се подмладе... Задовољство је писати о овој поезији, њеном аутору и континенту који ће се по њему звати. 148

149 теразије Мирослав Радовановић МЕТАФИЗИЧКО СЕНЧЕњЕ ЕПА Анђелко Анушић: Гласови са Границе Српска крајишка тетралогија и Завод за уџбенике, Источно Сарајево, Гласови са Границе Анђелка Анушића је грандиозни роман о Војној/Српској Крајини, прича о Србима и њиховој вековној, натчовечанској борби за биолошки и духовни опстанак у спиралном вртлогу католичко-исламског зла, до дана данашњих. Замах и опсег овог чудесног дела је у размерама епопеје, ширина његовог теаматског-проблемског је равна романима рекама у којима је приметно вишегласје историјског-епско-поетско-рефлексивног устројства, безброј метафизичких квалитета и тоналитета везаних за патријархално националну хероику. Овај роман Анђелка Анушића је најобимније и најрепрезентативније дело овог изузетног српског писца и песника у коме је највише присутна његова интуитивна песничка идеја о интегралном роману, о уметничком делу у коме се природна и духовна, реална и снивана егзистенција стапају у нераздвојиво јединство. Ово је роман река, романескно дело која има вишеслојну структуру документарну, историјску, фикцијску, објективно-стварносну, субјективно-ауторску. Ово је епски и лирски роман истовремено, модерни историјски роман који у себи садржи и високи ниво субјективизације и поетизације. Тематиком и структуром, епски засновано дело које досеже и остварује колективни мит и легенду, али истовремено поетизацијом и субјективизацијом животне грађе једног несрећног национа прераста у облик лирске и интимистичке 149

150 кораци 1-3 / исповести: Што се приближавала вароши, све ју је јаче обузимала она само њој позната дражест и грозница, помешани са нејасним страхом и зебњом. Срце је тукло као бубањ, чула је његову милосну команду у ушима, као да је одређивало ритам и правац њеном усковитланом телу које је, попут прелског вретена, слатко зујало у благом јесењем ваздуху, зуј који би могле чути само једне заљубљене уши, а ноге ткале свој ћилим, кад би се могло видети најлепши на свету, на коме јој се чинило као да лети. У роману Гласови са Границе приметно је аутономно језичко усмерење комплексног и бујног израза Војне крајине који нас уводи у коренску лексику, покрајински српски говор, мртви и живи језик, многострукост и непрозирност, слућење значења, згуснутост и убедљивост готово заборављене артикулације. Овај барокно засновани роман је монументалан романескни чин изузетног обликовног и значењског домашаја, утемељен у националним и светским традицијама духовно надмоћног и надасве амбициозног поимања значења романа и литературе. Писац Анушић у свом величанственом епском делу поставља питање: Хоће ли се икад наћи неко ко ће написати Библију о Војној крајини? Родити, хоће ли се, такав јеванђелиста? Чини се да управо он то ради у својој откривалачкој мисији у сагледавању друштвено-историјских, цивилизацијских, психолошких, метафизичких, језичких одредница Војне крајине и њеног српског национа. Анушићево романескно остварење је узвишена композиционо-структурна творевина, мотивацијски систем, језичка особеност која даје аутентично и непоновљиво уметничко прегнуће. Анушић је тумач прошлости и зато је видљиво окретање епици у којој његов роман реконструише и проблематизује националну прошлост у свим кључним тачкама од друштвено-политичког, цивилизацијског, дипломатског, културног. Ширина епске слике којом је оживео ближу и даљу прошлост са њеним пркосима, заносима, патњом, херојством, посрнућима, лепотом и наличијем јесте опчињавајућа, бљесак је и сјај епске евокације који открива афинитет и опредељење за историјску тему и епску транспозицију исте: Спустити се, сигурним ужетом, у бунар прошлости, и видети галерију далеких предака. Помирисати древну старину, даљину и дубину њихових живота. Истражити од када су ту, где одувек јесу. Осетити им дах и душу. Понос. Анушић објективном оптиком сагледава историјско и духовно стање Војне крајине, од доласка Срба на те просторе па до последњег рата у режији сатанине силе зла (читај САД и ЕУ). Писац је аналитичкој оптици придодао и оно што је неизбежни пратилац литературе, а то је имагинарна епска ширина и пуноћа једног, нажалост,

151 теразије ишчезлог света чија се сенка надвија над нама и опомиње нас. Анушићево епско казивање остварено је по мери пишчеве лирске заснованости, његове стваралачке природе, уносећи повремено и неепске елементе у виду рефлексивно-лирских опсервација. Документ и игра духа нису блиске категорије, па ипак Анушић је међу њима успоставио повезаност и дошао до самосвојног начина писања. Роман Гласови са Границе постаје вид артефакта, особене поетике коју развија писац до неслућених граница. Наводећи новинске чланке, дневнике, записе, историјска документа... писац тежи довођењу текста у везу са елементарним обликом историје. његов роман је, заправо, наставак епа који тежи да свет представи у пуној множини његових испољавања, како је писао велики теоретичар књижевности Бахтин. Анушић у свом роману реци посеже за интегрализмом облика, остварујући своје романескно обликовање као нешто што има широк дијапазон документарнометафизичког репертоара. Велики откривалац Војне крајине документарно транспонује у метафизичку орбиту. Духовна надградња документарности јесте поетско преобликовање света које је тако приметно у овом великом историјском роману. Чињенице стварности, обимна документарна грађа, чаролија поетског и фантазије транспонују се у причу која повремено добија и надреално обележје: Како би на европским дворовима, под лепезама и шеширима, телесним и пивским испарењима, одаклe се наизменично чују звуци харфе, флауте, менуета и потпетица, шмрцкање бурмута и палацаво пуцкетање карата под од дувана пожутелим прстима, а говори се, и све учесталије малигански, заводнички, шпијунски и удворички бркљачи латински, мађарски, немачки и француски, како би, дакле, на тим рајским острвцима на земљи, вазда за вазда, за ову господу било мира и спокоја пише у својој Листини од века, Непознати Хроничар, један од кључних нараторових помагача. Анушић у свом историјском роману остварује множину форме и поступака, њиховог мешања и преплитања, повременог претапања. Епска заснованост прозе носи и обрисе есејистичког поступка, дневничке нарације, фабуле која се поклапа са равнима засебних и појединачних форми. У дијалозима које карактерише драмска стилизација, појављују се и повремене расправе и реторички заснована размишљања. Једначина причања, односно епског излагања, заснована је на релацији време јунаци збивања метафизичка димензија. При томе, писац обједињује различите традиционалне конвенционалне форме уз укључивање симболично-метафизичких планова. Историјско-друштвене теме поетизоване су да повремено 151

152 кораци 1-3 / конституишу необичне ефекте. Наративне структуре врло често превазилазе постављену ситуацију и преображавају је. Овај изузетни историјски роман о српском национу са простора Војне крајине продубљује се множином техничких поступака драмским дијалозима, претапањем и укрштањем временских планова (посебно видљиво у деловима о породици Сужњевић, чије родословно стабло писац прати до осмог колена, кроз лик Прибана Сужњевића, дечака из августовске Колоне, а што чини стожер романескне приче и њених многобројних наративних рукаваца): Сања своју удају у Дубици. Никад досада није сањала. Свадбу у мужевљевој кући, са силесијом накићених званица. Али сватови не седе, нити стоје. Они лебде, плове над Крнетиним домом, воћњаком, њивама и ливадама. Међу њима не види себе. Она је на неком другом месту одакле све ово посматра. Да ли је то онај брежуљак на коме је, као голема, престарела гљива, чучала кућица њеног оца? Да ли је још тамо, тај драги бивак? Али међу њима види и Симана који лети понајвише. Он је најокићенији. Он је букет од пешкира, марама, шареница и пољског цвећа. И он јој маше. Као кад га испраћа на ратиште, а са сплава или бродице на Глини, док споро клизе до првог завијутка застртог врбином косом и јошиковим чуперцима, где ће се изгубити са видика. Неспутана употреба поетских слика и конструкција је заправо поетизовање ка универзалности. Анушић се поетизацијом удаљава од локалног и предмет интересовања добија шири значај. Географско-фолклористичко прераста у универзалније и шире. Унутарња пројекција улази у искуство тока свести. Фантастика и фантазмагорија, преплитање и додиривање различитих ефеката шири наративну авантуру овог романа. Животу граничара и њихових породица додаје се круг симболично-имагинарних и метафизичких наноса, тако да се целина натапа скупом нових облика и значења. Писац јача механизме асоцијација, епифаничне ефекте, ретроспекцију, паралелне токове који дају разуђену композицију, чудесну организацију фабуле и слојевитост романа прожету узрочнопоследичним везама. Роман јесте епска сага о српском национу, његовом злом удесу, али хармонични склоп безброј елемената који се додирују у строгом композиционом реду и промишљености сваког уметничког ефекта. Прича, епопеја је заснована на стварном историјском, али писац успева да све то преведе у тзв. поетику докумената, у којој ефектним поентирањем досеже нова значења и склопове: Ево ме пожутелог, погруженог и умотаног у самозаборав и чамотињу, к`о свитак заштитне повеље Бечког двора Србима на Војној Граници...

153 теразије У роману Гласови са Границе присутни су многобројни наратори који непрекидно прибегавају дијалозима и монолозима о животним, историјским, друштвеним, политичким, културним, језичким темема. Супротстављена и укрштена гледишта ликова извиру из природе егзистенције и сплета историјских околности којима су обухваћени и ношени. У дијалозима и монолозима кондензује се судбина, поглед на свет, а формалном организацијом они прерастају у заокружене и самосталне целине. Они дотичу и реално и могуће, често имагинарно и сневано, извиру из простора имагинације, унутрашњег, усплахирене свести, непосредног живота актуелизујући, пре свега, историјску свест и драматику српског граничног национа: Чувајте српске обичаје! Певајте српске песме, играјте српско коло, а не туђинске игре! Ви никад, никад не смете да заборавите да сте Српкиње немањићког корена, са миленијумском историјом, православном вером и црквом, традицјом, културом и обичајима, и немате право то да заборавите, нити да другима дозволите да вас разбаштини, пророчки заветује један од бројних женских ликова у Анушићевом роману, добротворка из енглеског колена (док је таквих добротвора било!) Племенита Мис Ирби, својим штићеницама у Сарајеву, у расвит црног XX века. 153

154 кораци 1-3 / 2017 Јелена Марићевић ОТКРИЋЕ МИКЕНЕ Драгомир Костић: Пут у Микену (Изабране песме) Избор, предговор и пропратни текстови: Жарко Миленковић Дом културе Грачаница, Грачаница, Пут у Микену избор је поезије Драгомира Костића, који, кроз хронолошки одабир песама из збирки Спуштање према мору (1984), Ираклијева лађа (1990), Свет неуротичне звери (1997), Хам (1998), Посртање (2003), Туђа земља (2006), отелотворује концепт избора као пута који води у Микену. У том смислу, избор пред нама је пут, а песнички циљ био би Микена, сугерише нам приређивач Жарко Миленковић. Микена тако постаје уједно и синегдоха за поезију Драгомира Костића, јер у себи сажима одређену ауратичност свих песничких књига. Микена је археолошко налазиште. Археолози су врхунац те културе сместили у раздобље између и године п.н.е. Микенска култура у себе интегрише утицаје целог Средоземља, а народ је углавном био усмерен на одбрану и није био сувише ратнички настројен. Своје краљеве нису сахрањивали у гробовима, већ су градили кружне гробнице на-лик на кошнице толосе. Познат краљ Микене био је Агамемнон, а прва ископавања и откриће ове културе датирана су годином. Разуме се, поставља се питање зашто би песнику била важна Микена и шта за њега она значи. Пут до Микене води, наиме, преко српске историје и културе, а плови се Ираклијевом лађом. Ираклије I ( ) је био византијски цар, реформатор војске, за време чије владавине су се Срби доселили на

155 теразије Балкан. Без, дакле, пловидбе кроз Византију, немогуће је досећи Атрејеву ризницу. За разлику од Византије Ивана В. Лалића и Милорада Павића, Костићев лирски субјекат иде за женским гласом који му говори да га прати: То си ти Свакако/ Прати ме Говорила. Полазиште је Мистра, престоница Морејске деспотовине, где су живели и Словени, и свакако није произвољно одабрана. Ако је Микена цветала између и г. п. н. е, тврђава у Мистри подигнута је године нове ере. Песник је видно осмислио полазиште и циљ као XIII век старе и нове ере, као да се Микена и Мистра гледају у огледалу векова пре и после Христовог рођења. Отуда је пут којим се креће лирски субјекат морао да обухвати осим митских, и библијске топосе, како наглашава Бојана Стојановић Пантовић. Мистра је, такође, место палимпсестне семантичке структуре: Византинци су је освојили 1262, а ту је године овенчан последњи византијски цар Константин Драгаш (чукунунук Стефана Дечанског); Турци је освајају 1460, док Венецијанци њоме владају од до Спуштајући се тако кроз векове, лирски субјекат добија и обрисе Орфеја: Учини још корак Ако смеш/ Спусти се бар до Пред// У исти мах Орфеју/ бодре те Наговарају Смеју// Кезе ти се. Историја, тако сагледана, посредно постаје подземље у којем је Ерудика поезија, како нам намеће наслов предговора Спуштање према поезији, Жарка Миленковића. Међутим, након силаска, кад дођемо до нулте године, тј. до прелома ера, године се поново пењу и то успињање води у Микену, води у мегарон ( Коначиште таме. Мегарон ). Мегарон, који се спомиње код Хомера, јесте праоблик грчке куће, а сваки храм направљен је у виду мегарона, где стоји олтар уместо огњишта: олтар и огњиште, светилиште и хранилиште, духовно окупљалиште и окупљање ради јела. Није то једини пример путовања до Микене. Парадигматична је и песма Вечера, мрежа и стихови Код Науплиона/ Пољуби тло Плачући/ За два златна таланта... Златним руном се изговарајући/ Касандра одби да уђе. Препознатљив је ехо убиства Агамемнона, краља Микене, с тим да се Микена хвата у мрежу преко златног руна, тј. Науплиона, округа Арголида, које је било познато насеље у Византији, али је баш у XIII веку (1212) потпало под крсташку државу Принципат Ахају. И у Византији, Успону имамо мост до Микене, имамо Златне лавове. За Византинце они су представљали амблем моћи, успона, спектакла били су механички лавови, а за Микењане лавови су стајали на капији. Лавља капија била је главни улаз у микенску тврђаву, а саграђена је када су зидине прошириване ради одбране. Микенски лавови стоје у 155

156 кораци 1-3 / 2017 хералдичкој пози као лик и одраз у огледалу, као стара и нова ера, као Антика и Византија. Осим историјског пута, Костићев песнички пут у Микену прати музичка оркестрација и ликовни призори. На том путу лирски субјекат суочава се са Звери и то неуротичном, слуша вране и крикове свих врста и пролази кроз Трло стају за стоку, наш трг/ наше омиљено састајалиште. Томе је супротставио уметност и имагинацију: цртеже Вилијама Блејка, психоделични есид рок Џенис Џоплин за неуротичну звер, Глас Беле Ахмадулине, унутрашње светове Зорана Јовановића Добротина, крстове Казимира Маљевича, Рахмањинова, калиграфа Алексеја Ремизова, композиције Густава Малера, Бетовенове Ероике (4. став), Бахову Пасију по Матеју. Наравно, до Микене и географски и симболично долази се преко Косова и Метохије, преко свете српске куће, преко мегарона у коме је олтар огњиште, у коме је огњиште жртвеник, а где су Срби носиоци пармакосие, тј. жртвовања. Ако се тај мегарон сруши, распашће се шанса да се стигне у Микену: Распад Византије/ С нама зар да// Доврши се (Потпун)/ (Потпуно)// Тек. Ако нестане тог пута, уместо Микене, угледаћемо празнину, јетку празнину, то је празнина порекла, културе, трајања, континуитета и вере у преживљавање. Без наше укорењености у византијску цивилизацију нема ни нашег државног симбола, двоглавог белог орла. Наш успон, наш идентитет и врхунац пропада онда са освајањем Цариграда године, а то значи потпуно брисање свега онога што је вредело пре симболичке 1492, тј. пре открића америчког континента. У XV веку п. н. е. микенска култура креће на свој пут успона. У XV веку нове ере Византија пада, а успиње се време оне (америчке) цивилизације која жели да Византију потпуно доврши, уништавајући Србе, преко потомака оних који су пурпур и пергамент наружили године! Колико су Срби потребни Византији, толико је Византија потребна Србима, то су Задушнице. Византија, свеће песничког и небаналног осмишљавања опстанка. Можда поезија Драгомира Костића пре овог издања, тј. у појединачним песничким књигама, није била сагледива у оваквом семантичком потенцијалу, али је осмишљеним избором уцеловила једну нит песничке визије, открила један од путева у Микену. 156

157 теразије Балша Рајчевић ЉУБАВ У СЕНЦИ СКИТњИ И СУКОБА (Сведочење о косовској драми) Милица Јефтимијевић Лилић: Непредвиђен сусрет: приповетке KЦ Градац: Рашка, Задужбина Владете Јеротића: Београд, Академик Милица Јефтимијевић Лилић, песник, прозни писац, есејиста и књижевни критичар објавила је нову књигу прича и прозних записа Непредвиђен сусрет. Из њене богате биографије, поред осталог, сазнајемо да је ова плодна и свестрана књижевница заступљена и у World Poetry Аlmanac (2013), међу песницима сто земаља света, као и многим антологијама и зборницима поезије. Нимало нас не чуди да је историјска косовска драма српског народа, која је у жижи поезије М. Јефтимијевић Лилић, сада значајан део и њених приповедака и прозних записа.. Логика континуитета и доследности више је него очекивана, јер Милица је рођена у Бањској на Косову, и живела и радила дуго година у Приштини као професор на тамошњем Универзитету, али била и уредник Радио Приштине као и уредник Редакције за културу локалне телевизије. Стицајем животних околности и по природи ствари она не само да је очевидац и живи сведок косовских, често потресних догађања него је и сама осетила на сопственој и породичној кожи немале последице наведене драме. Зато ме је њена књига и додирнула емотивним људским набојем убедљивог приповедања једног аутентичног приповедача који не говори из туђих прича, већ из доживљеног и проживљеног личног искуства. Можда ми се због свега реченог учинило да 157

158 кораци 1-3 / сам више сазнао из њене књиге о савременом Косову него о истој теми за последњих неколико деценија из текстова политичара или новинара и политичких коментатора. Садржина ове књиге је врло осмишљено пројектована и компонована. Смишљено су у њој спојене универзалне, опште приче о вечитом љубавном односу мушко женско, односу оличеном у њој и њему, партнерима који су на разне начине повезани, колико божјом толико и вољом свога срца. Насупрот тим љубавним, Милица нам прича тужне косовске приче о раздвајању бивших пријатеља, породичних и брачних веза, као и потенцијалној љубави која прелази у мржњу, своју крајњу супротност. Вера у искрену, одану, непомућену и свемоћну љубав је доминантно осећање у већини прича Милице Јефтимијевић Лилић. Истом вером је обузет лик у причи Окови датости: Но, ко може наредити срцу да престане да обожава кад већ у њега уђе тај моћни вирус који зовемо љубав. Или кад Марија размишља у причи Мој Бог је љубав, у страху од оца који је претећи гледа као иноверку (због њеног избора човека друге вере): Али наше душе су сасвим сагласне, ми не осећамо никакву разлику. Ми се препознајемо у лепоти осећања. Исти смо... Мој Бог је љубав, мој бог је љубав... и мој отац то зна, и зар може бити против љубави, против тога да се воли неко ко није из моје вере. И зар Бог има било каква својства која га ограничавају, сужавају на Бога једног народа, Бог је Бог зато што је свемоћан, свеобухватан... Ипак М. Јефтимијевић Лилић, као прави и озбиљан писац не упада ни у сентиментализам ни у идеализацију, чему су често подложни писци љубавне тематике. Партнери у њеним причама, било да су супружници, било љубавници реалне су личности из живота које се често суочавају са разним неспоразумима и несугласицама, како због животних околности, разлике у дубини својих осећања, тако и због разлике у наравима; али, они се сви мање-више труде да изграде праву љубав или бар квалитетне пријатељске односе. Поетичност и успешни лирски пасажи у појединим приповеткама, као и психолошка убедљивост у изражајним описима емоција главних ликова на очекиваном су нивоу, достојном врсног и потврђеног песника какав је аторка ове збирке. У другом, назовимо га сегменту ове књиге, Милица описује немирне косовске године и пољуљане међуљудске односе на Косову који су претходили његовом отцепљењу из југословенске заједнице, као и једностраном проглашењу независности. Мада су таква догађања повезана са неминовном патњом и страдањем недужних појединаца (па су поједине приче врло тужне) писац не упада у поједностављено црно-бело

159 теразије пристрасно приказивање догађаја и ликова. Као прави хуманиста, коме је човекољубље највиша вредност она позитивно пише о бројним Албанцима из редова обичног народа, о својим суседима и првим комшијама. И закључује да народ није крив ни за разилазак, ни за екстремно распиривање мржње него, пре свега, поједини политичари, партијски моћници у похлепној жељи за влашћу и новцем. Као што знамо, то није ништа ново: та прича нам је одавно позната. Ево једног пасуса из прозног записа Сличности и разлике који описује, не без носталгије, бившу атмосферу у Косовској Митровици из времена југословенског братства и јединства : Живели смо у Косовској Митровици, граду који је припадао и Србима, Шиптарима, Турцима, Ромима, Муслиманима; било је ту, због рада у Трепчи, и Италијана, Немаца, људи из целе Југославије. У свакодневном комуницирању није било сукоба: свако је живео свој живот, имао своје обичаје, људи су се посећивали за празнике и одавали поштовање једни другима, склапала су се пријатељства и понеки мешовит брак... Кад није било политичких догађаја и тензија, ми смо као суседи имали нормалну комуникацију, дружили се нарочито у колективима. Било је дивних људи у свим нацијама, не само српској, већ и у албанској, турској, ромској... Слободан Ракитић је тачно уочио да је косовска драма у средишту читавог књижевног стваралаштва и ангажмана М. Јефтимијевић Лилић. И да су суштинска својства и идентитет ове књижевнице настали из интересовања за садржаје те драме. Због слојевитости њеног састава, њене тематске, садржајне чак и формалне разноврсности, јер су текстови често спој уметничко литерарног и документаристичког исказа ову књигу није могуће, чак ни само у битним својствима, представити сажетим новинским приказом. Зато, као свака успешна књига да би се доживеле у потпуности све њене уметничке, пре свега стилске, језичке и изражајне књижевне вредности захтева да се пажљиво и подробно прочита. 159

160 кораци 1-3 / 2017 Милица Стојиљковић ВЕТРОВИТО ХОДОЧАШЋЕ Ненад Трајковић: Ветар са језика Исток, Књажевац, Трећа песничка збирка Ненада Трајковића Ветар са језика права је посластица за оне који су склони контемплативним заносима и сновидовним визијама. Љубитељи оваквих песничких творевина несумњиво ће пронаћи пут до Трајковићевих поетичких извора уколико на путовање крену отвореног срца и ума (као што на путовање и треба поћи). Тај пут неретко ће бити посут синтаксичким трњем у густој, херметичкој шуми где метафоричка структура израза чини значајан део флоре. Али! Задовољство је корачати песниковим мислима. Свет ове збирке је попут посебног простора на граници између јаве и сна; преокупације лирског субјекта, пак, преокупације су малог човека, а обузимају га у свакодневици бивствовања, у наизглед безначајним стварима, догађајима, људима. На селу или у шетњи крагујевачким улицама, улицама Врања; на часу филозофије или у топлини дома, лирски субјекат је окупиран прошлошћу, тренуцима који су уздрмали његов свет и нагнали га на рефлексије о животним (не)истинама, о (не)моралу, о,,правим вредностима. Садашњост је тешка а спознаја је болна, и због тога песник често користи иронију како би дочарао незадовољство лирског субјекта. Сваки одељак збирке садржи константе које се провлаче као лајтмотиви, а најзаступљенији је време; мотив времена Трајковић провлачи не само кроз песме, већ и кроз наслове (Од 12 до 3, Дан и ноћ, Неразумљива деценија, Дан пре). Лирски субјекат неретко бива затечен у вртлогу садашњости коју окупи-ра

161 теразије прошлост, при томе активно размишљајући о будућности. Стиче се утисак да је живот субјекта хаотичан, да је заглавио у беспућу из кога не може да пронађе излаз. Овакав темпорални несклад још један је прилог томе да је реч о свету у којем нема разграничених сегмената времена, и живота уопште. Цео свет лирског субјекта, и временски и просторни, обавијен је неким велом мистике, па се он налази у засебном свету, у магновењу. Ироничне доскочице овог несхваћеног лирског субјекта дотичу широк дијапазон ствари око њега од сазнања да је живот пролазан и да су тренуци неповратни, а поступци непоправљиви, до тога да су људи усмерени на погрешне ствари. Посебно јак утисак остављају виспрене сентенце обојене иронијом које нису заобишле ни аутопоетички моменат, па видимо како се снисходљиво лирски субјекат односи према сопственом битисању и продуктима који проистичу из тога. У овим имплицитно морализаторским сегментима (нехотично опхођење према књизи и унижавање њене вредности) назире се песниково поимање књижевне садашњице и разочараност истом а са друге стране, кроз виртуозно обликоване стихове, Трајковић жели да истакне значај уметности. Смештајући свог јунака у овакав дисбалансни, сада већ материјализовани простор, песник се истински труди да кроз обрнуту концепцију освести свет, да укаже на непролазне вредности које живот значе, било да је реч о пријатељству, било да су питању сапатници у актуелном уметничком вртлогу и ослобођење литерарних великана, било да је реч о уметности која је постала споредна ствар на свету. Разговори које води лирски субјекат разговори су бића које трага за подршком и разумевањем; са једне стране, присутни су дијалози са људима значајним за његов живот; са друге, пак, реч је о неименованим бићима стиче се утисак да су у питању фиктивни саговорници. У недефинисаном времену и простору најчешће, организују се дијатрибе у којима лирски субјекат покаткад доминира оштрим тоном, стоички бранећи своје, не тако ведре и готово песимистичке спознаје о свету који га окружује. Запажања песниковог субјекта проналазе потврду/допуну у имагинарном саговорнику који добија обличје алтер ега. Исповести су презентоване кроз метафору, посредством испрекиданих мисли и изломљених реченица, као и графички издвојеним сегментима дијалога. У првом циклусу збирке Тачке осмеха лирски субјекат започиње ходочашће душе, при којем наилази на исконска сазнања да је вера у Бога најјача сила која осветљава пут, оживљује и усмерава. Други циклус, Сасвим обични разговори, у средиште интересовања поставља лирског субјекта 161

162 кораци 1-3 / 2017 као личност која разматра живот, личност која је покупила готово сва знања о себи и свету око себе, док му нова експилицирају саговорници. Песникова поента је у завршном одељку насловљеном Ако си сам ниси исти где се долази до коначних истина да човек не може живети без љубави, па је мотив жене инкорпориран у већини песама. Очекивани оптимизам због племенитог осећања заправо је унижен резигнацијом лирског субјекта када примећује да се јављају (раз)мимоилажења и неразумевања, а искушења на која наилазе партнери утичу на стварање светова који нису на истом духовном простору. Повлачење у сан и бег од реалности појављује се као псеудорешење, јер нема коначног спокојства међу њима па се може закључити да субјекат није завршио своје ходочашће, иако је дознао сврху живота. Збирка Ветар са језика дело је које обрађује идеју о поимању света из угла зрелог књижевника и мислиоца. Трајковић је обликовао на особен начин уз мноштво метафора и алузија, а на структурном плану одсуством интерпункције, риме и симетричних стихова. Да би ужитак био потпун, а доживљај целисходан, потребно је развити емпатични однос са лирским субјектом, а интензивну потрагу за животним истинама као сопствену. 162

163 теразије Тодор Живаљевић Велички ЕПСКО-ЛИРСКИ МЕДАЉОНИ Раденко Бјелановић: Величка одница Удружење писаца Крагујевца : Свет књиге, Крагујевац : Београд, Не треба тражити себе у другима. Треба пронаћи друге у себи... Ристо Василевски Песник Раденко Бјелановић из Крагујевца, родом из Велике, села испод Чакора (Црна Гора) новом књигом Величка одница устиховљеним локалним, архетипским речима (у историјско-епском све ужем контексту!), јединственим ликовима и догађајима, са смислом за колективни, општељудски значај, враћа дуг својим коренима. Oкрећe се ка унутра, најтајновитијем, најзагонетнијем и најсложенијем делу себе, у коме препознаје ретке, или боље рећи, све ређе остатке преосталог бића света који, одумирући полако, силази са животне позорнице данас помало декоративног, барокно прециозног у гестовима и речима, али никада заборављеног величког живота који није и никада неће изићи из њега, песника. Oживeo je, боље рећи, удахнуо је трајни литерарни живот читавој галерији ликова, које је ваљало изнедрити из прошлог, готово заборављеног предачког времена, када треба пронаћи друге у себи, управо онако како је радио и у претходним књигама стихова Сјутра долази Периша, Ћилан, Магленик и Велика. Песник новијим поетским књигама наступа ван генерацијског и поетског контекста и песничких трендова који су доминантни у времену у којем он ствара, како каже Душан 163

164 кораци 1-3 / Стојковић за књигу стихова Ам Љиљане Стејић, што би се могло, сасвим добро применити као једна од литерарних одлика у данашњем литерарно-историјском тренутку, како Бјелановића као песника, тако и његове збирке Величка одница, као препознатљив знак поетског суочавања са свијетом завичајних ријечи када надилази појмове стварносне свакодневице, истрајном и већ провјереном духовном потребом, и, рекао бих, снажно прожетом емоционалношћу, или тврдим ћутањем о муци трајања својих незаборављених горштака. Слика их кроки техником, у основним цртама, ликом у детаљу или у препознатљивој карактерној особини, као лирски уобличене медаљоне, или епском, бесузном распричаношћу којом се блажи бол чемерног живота. И, зато, читајући неколико пута ове стихове, чини се без песниковог посебног плана и реда, у потрази за личним спокојем, открива се наш песник као истрајни, усамљени путник кроз време и велички простор који у подсвести преврће, копа и претражује по драматично-историјском контексту, сасвим неуобичајеном (бар за ово време!), збирном, готово његошевски интонираном мудрошћу. Све обједињује у једну поетску целину, колико појединачним, толико и општим страдањима, подсећањем на жртве, са готово фантастично незамисливим сликама које су потврђене исконском снагом претрајавања на овој историјској ветрометини у циклусу Велички родослов (Погибијом Чериних синова):...јуначки су / Живот положили / За пет дана / Без мушког лелека.... Ову стиховану величку причу у истом емоционалном и трагичном контексту и набоју, наставља четвртим циклусом Величка освета, коју је, по мени, песник могао уметнути, одмах послије првог, као природни наставак једне прецизно устоличене, одбрамбене филозофије живота. Но, упркос мом скромном мишљењу о укомпонованом, високо свијетли устиховљени Свети закон, као неписани морални закон и обавеза сваког Величанина на древном, готово библијском принципу око за око, зуб за зуб, који се, овде, међу јединствено-поносним горштацима, десетоструко појачава крвавом муком живота, похара, паљевина и општих изгибија, која је данашњем читаоцу готово незамислива, а којом се једино могло обдржати и трајати, као усамљено православно острво у непријатељски вазда настројеном турско-муслиманском окружењу : По нашему / закону светоме / морали смо / чинити освету // једну жртву /кад Турци / покосе / десет пута / ми њима врнемо. У истом маниру, са готово истом поруком освете, слављења оружја, али и јунаштва које бије срце у јунака, наставља у песми Гнијездо ( Шест је јаче / кад гнијездо брани

165 теразије / но стотину / кад у њега бију... ), као и слављења слободе, најјачег, и, готово небеског, обавезујућег закона над законима, сливеног у песме мотивски сличног духовног интензитета: Освета, Ришћанско име,заклетва, Небеско виђело ( Велика / робовала није ), Московка... Високо свијетли ова живо интонирана поезија на валу архетипски окамењеног света речи унутарњом светлошћу укомпонованом у историјско-епски контекст бесудне земље, непрестано мијењајући степене и боје свог лично устиховљеног спектра. Не ослобађа га ни црнохуморних варијанти које прате приземну свакодневицу, условно речено садашњег битка, у неразлучивом јединству са прошлим, у циклусу Љешћарска комендија, у песмама Орта лазарска ( Још тресем / од ђавоље сорте ), Миљаш ( Шта год ради / ради наглавачке ), Ар и плећка (Штругљу воде / усу на тинтару / да разлади / усијану тикву / којом ништа / доакат не може.), Ћиплака ( Пашче ово / не би полокало / / камоли људи / посркали ), Милета (коме је у сан ударио ). Ипак, ову збирку не засвођује истицана епско-историјска традиција догађаја и догађања, нити црнохуморна, повремена разбибрига свакодневице колико богата, већ поменута у претходно побројаним књигама баштина архетипског језика, заправо запамћених речи усинтагмљених у говорно, приповједачки интонирано казивање, сведено на јек и одјек усмено изговорене речи, као сећање на оно што знамо... да се говор песме усагласи са универзалним, како каже Тања Крагујевић, те да и она сама буде оно што је испила из баштине. Чувар сакралне формуле трајања понирањем у заоставштину усмене речи. Уколико се савременом читаоцу, нарочито оном који се налази ван контекста локалног, готово архетипског говорења, учини овај велички свет непознат и поприлично удаљен, окован у свом језику, као језичка енклава, заправо најаутентичнији део његовог, природно устоличеног усменог казивања налик хемистиху, или само једној речи. Да тај архетипом урамљени свет шкртог живота и дијалога, готово телеграфског комуницирања гласом, с брда на брдо, не би остао само за себе, усамљен и неразумљив песник му додаје још једну димензију, димензију препознатљиве и преведене језичке универзалности из једног времена у друго, кад уз Величку одницу данашњем читаоцу доноси, чини се, оправдано потребан Речник мање познатих ријечи и израза, којим је, како је приметио професор Јован Стриковић, књига добила у вишезначности као поетика мултидимензионалног схватања језика, или како виспрено закључује, Видак Масловарић, да аутор, говорећи о аутентичним догађајима и њиховим акте- 165

166 кораци 1-3 / 2017 рима следи историјско-духовни траг као трајно уздарје роду... Пословичне, готово окамењене народне мудрости, усинтагмљене слике, поједине речи, старинске, готово заборављене и необјашњиве, појављују се као истргнути духовни набој из менталитетског језичког окружења, искварени, али одомаћени и, помало, заправо српском језику прилагођени турцизми, али и као неизбјежно историјско и унутрашње везивно, поетско ткиво којим се песничка слика гради или појачава њен смисао. Тако ова низаница од речи уобличава, заправо, гради једно песничко тело, широког спектра, колико лирског, још и више, чини се, епског карактера, увршћујући га у нашу трајно велику читанку епских песама и епова. Песник Раденко Бјелановић, оправдано упорним језичким истраживањем, збирком величких ликова и догађаја додаје, чини се, трајни допринос општој историји творења, данас поприлично уједначеног и безличног литерарног света, који није само његов и није само наш. А тим чином, који се само неуким појединцима чини превазиђеним и незнатним, песник је својој Одници додао, још једну, много значајнију и трајнију, ванвремену, универзалну димензију. 166

167 теразије Јана Алексић РАЗИГРАНИ ПЕСНИЧКИ ВИБРАТО И КОЛОРАТУРНЕ ТИШИНЕ Сузана Ђорђевић: Иње Књижевно друштво Свети Сава, Београд, Прва књига песама Сузане Ђорђевић Пејовић указује на већ освојена сазнања о томе шта је поезија и како у поезији и са поезијом треба живети. Oва млада песникиња је тако већ оформила аутентичан духовно-песнички лик. Четрдесет и две песме збирке Иње на различите начине, одсликавају промене лирског сопства, поетског ентитета који представља унутрашњу страну и ентелехију онога што је у традицији познато као лирски субјект. Лирско сопство је тако духовно-естетско средиште поетске пажње Сузане Ђорђевић. Оно је фрагментарно и неухватљиво, има више лица и гласова, осетљиво је и ћутљиво, склоно преображајима. Ипак, није апстраховано већ врло присутно и обавијено лиричношћу. Сопство је самоактуализујуће, властито исходиште; окренуто себи, ослушкује унутрашње гласове и дамаре, а не приоритетно културу око себе и иза себе. Зато нема директнијих интертекстуалних и интердискурзивних дозивања са домаћом и светском књижевном и уметничком традицијом. Ипак та традиција је, како ова књига песама стилско-језички поједностављенијег и сведенијег израза показује, интериоризована, уткана у само ткиво песничког текста и поетичку физионимију Сузане Ђорђевић. Тако сопство проговара гласом своје нутрине без зазора. Ипак, није аутистично, већ се отвара ка стварности, односно 167

168 кораци 1-3 / ка Другоме у себи и ван себе. Јер, оно је трансцендентно по својој суштини, тежи прекорачењу граница искуства. И једна од доминантних тема ових песама јесте отварање сопства ка свету, и себи и тематизација односа између сопства и стварности. Али није по среди прилагођавање свету, већ настојање да се свет језиком разуме и припоји субјективности. Сопство, док лицем гледа речи, држи отворене дланове на леђима и њима чита живот Другог. С друге стране, за сопство свет почиње и отвара се загледањем у унутрашње дубине сопствене личности, јер је снимак унутрашњости / огромних тунела / који воде у срце // као нанокристалне / обрисе гребена / тихих и топлих // као причу коју ћуте / људи око тебе. Отварање се истовремено одвија ка себи као Другоме, као покушају самопрепознавања: То што чујеш / То оно ћути // И куца / Да му отвориш врата. Духовна отвореност је и један од разлога појачане осетљивости лирског субјекта. Спрега сопства са спољним светом исказана је путем интензивираног доживљаја ствари, као у песми Док наша тела непомично леже. Због аудитивино-имагинативног надражаја немогуће је изоловати се и заспати, немогуће је не учествовати јер, како је усвојила наук: Човек није сам никада а потом и то учешће не артикулисати. Отуда је важно својство ове књиге песама тематизација интуитивно-чулне перцепције. Хиперсензитивни субјект отворено проговара о духовночулним сензацијама, дајући им свој смисао и оплемењујући их индивидуализованом поетском и идеолошком перспективом. Сусрећемо се са, речником езотерије речено, вибрационим телом лирског сопства, оним аспектом сложене човекове личности који најпре реагује на надражаје из спољњег света. Песникиња жели да укаже на чињеницу да је и енергетски и чулни домен нашега живота од изузетног значаја за самоспознају и да стога треба да има своје место у стваралаштву, и као тема и као начин поимања ствари, еквивалентно другим поетичким преокупацијама. Стиче се утисак да је велики део песама настао на основу емпиријских, енергетских и чулних сензација: Обоа, Отварање света, Тикови, Пружам руке низ тело, Сметње, Мучнина, Пролазим и чујем сребрни шум, итд. У рангу тих сензација за песникињу је и сама песма као духовно-чулна, трансцендентална активност и изазов: То што застане, Матер и ја. Истовремено, Сузана Ђорђевић приликом конфигурације лирског сопства имплицитно баштини поетичке постулате српског надреализма ширење простора несвесног, ониричког и сновидног, ослобађање човека од диктата когнитивних активности, иступање против очигледности. То се донекле одражава и на сам песнички поступак који карактерише аутоматизација писања, игра сликама, потреба превредновања

169 теразије семантике језика и канонизованих говорних и књижевно-уметничких образаца и облика. Када је о аутопоетичком аспекту реч, уочљиво је песникињино универзалистичко схватање језика. њега одликује уверење да смо заточени у језику који свакодневно употребљавамо, те да не можемо изаћи изван њега и описати његов однос са светом. Главна импликација тог схватања је неисказивост семантике. Јер, ако није могуће изаћи изван језика, онда није могуће рећи нешто о језику и његовој вези са светом, а да то објашњење не буде таутолошко. За Сузану Ђорђевић поезија се догађа у изрицању такве артикулационе немогућности. њена песма огољује семантичку недовољност речи свакодневног језика, његових окошталих, засићених значења, њихову неизрецивост управо онда када их поставља у песнички низ и од њих гради песничку слику. Песничка обавеза је да се осврне и да искаже поетички и филозофски став према пракси именовања појава и осећаја. Због тога је она и лирска и дискурзивна. Управо се овде тематизује Витгенштајново и Хајдегерово становиште да поезија открива суштину језика. Као једно од исходишта промишљања језика и поезије јавља се феномен тишине, односно ћутње. Тишина је, међутим, речита јер наступа онда када оно што знамо и осећамо не можемо сместити у речи, када нам је језик недовољан. Тишина коју Сузана тематизује представља испуњен говор, излазак из нелагоде недостатности именовања. Зато је Промицање програмска песма. У њој налазимо новосентименталистичку потребу за јединственим и непоновљивим сусретом са стварима, која се остварује након намерног заборава или превазилажења већ задатих, истрошених образаца: Чему може послужити / То што се више не сећам / Твоје баште. / Доносити на свет дрвеће / Обухватити га мислима о кори / Или рожнатом штиту. Ту наилазимо на кључни поетички заокрет ка аутентичном доживљају: Вратити осећај додира / Тамо где му је место. / Некадашњи кораци који / Тек треба да се десе. Сопство је свесно своје егзистенцијалне и језичке задатости: Зашто окрећем странице / И како изгледа / Звати се Нада или Милош. / Ништа се не дешава, / Оно што је промакло / Већ Виђено је / Малим трзајем ока. Из тога произлази запитаност о исходима маневра измењеног језикословља, али и несигурност у већ стечену навику одустајања од било какве, у овом случају, истинске промене: А и шта се може урадити / Са небројеним надимцима, / Твојом баштом и навиком / Да називам необичном ову немоћ. Проблем језичких ограда и семантичке истрошености речи као означеника проналазимо и у другим песмама. Требало би да знаш, Прва песма ове године

170 кораци 1-3 / Метапоетички слој саставни је део тематизације замишљања, имагинације песничког чина. Тако у ненасловљеној песми која почиње стихом Постоје зграде које имају бродске прозоре... у завршној слици налазимо одјек песничке самосвести, битно условљене потребом визуализације властите замисли: Неко би могао писати песме / О зрну пасуља које по средини / носи пупчаник / као сећање / или циљ. Песникиња се пита и о месту имагинације у чину стварања песме, али и о могућности њеног превођења на песнички језик. њу интересује трансцендентално искуство, искуство пре сваке спознаје, пре самог чина писања и огледања у њему. То је скопчано са њеним деликатним односом са Другим у себи: Нешто је прхнуло иза ушију / Некуд је отишло / Можда је нагло скренуло пратећи / Невидљиве знаке и цесте / Можда је трајало / И више не траје можда је. // Можда ме је чувало и препустило // Песма можда је. И, како описује ненасловљена песма ( То што застане... ) (која као да је испевана у духу Васка Попе), то креативно друго лирског сопства, које мисли, не жели да погреши, не спава, у заседи чува реч када песникиња прозбори свештеница је жуђене тишине, жељна да се отвори ка сопству, да песникиња изрекне њену реч, да је објави. Из обликовања и артикулације песничке самосвести који поред лирског, упошљава и дискурзивни начин певања и изискује деконструкцију традиционалних лирских облика долазимо и до занимљивог и не тако честог момента у поезији млађих српских песника: момента повезивања стваралачког са религиозним искуством, како на идејном, тако и на симболичком плану. Затичемо и језичко-графички облик спреге религиозног и песничког. Наиме, у ненасловљеној песми, интензивнијег визуелног него аудитивног учинка, чија прва строфа гласи: По се бан Је дан Кад С труне, завршна строфа је графички симбол крста који је барокним поступком употребљен ради осмишљавања песникињиног персоналистичког поимања стваралачке моћи Речи, као логоса с једне и као страдања, с друге стране: Реч / као крст где / год / за / ста / нем. Почетни стих ове строфе чини Реч, док је завршни стих сведен на коренску лексему речи застанем нем, чиме је наглашена вечна дихотомија песничког говора, које се одвија између два пола: речи и мука, изрицања и неизрицања, у чијем средишту разапета стоји песничка егзистенција, биће песникиње. Отуда је у овој песми на функционалан начин обликована естетичка димензија иначе јаког симбола крста. Песнички modus operandi јесте стратегија, пре свесна уметничка склоност ка визуализацији појава и осећаја, али и самог аутопоетичког мишљења о чину писања. С друге стране, ту склоност или песнички манир могуће је разумети

171 теразије у контексту односа између речи и слике који Сузана гради тако што кокетира са уметностима фотографије и филма. Мултимедијалност је овде смештена унутар саме песничке слике (Бојене руке, Прићи класју, Прва песма ове године, Постоје зграде које имају бродске прозоре..., Пријатељу који путује, итд). Песникиња конституише фотографију или кадар од речи, и тако визуелно замрзава песнички израз. Тако је и аутопоетички аспект у овој збирци повезан са стратегијом визуализације. Недовољност речи, односно потреба за тишином и муком сликовно је представљена: Не могу јести колаче / на чијем је врху / мук косо забоден / као танки листићи бадема / жути и провидни као мртви епидерм / или нокти болешљивог старца. Сличан поступак налазимо у аутопоетички заснованој песми Прва песма ове године. Поред, метафоризације чина писања, где су упућивачке речи мрљице на врху пера, отисак на врху прста, те мастило које излива слику / као једину стварност затичемо и поступак транспоноване имагинације сижеа филма о дивљим коњима и шумама. Песникиња, на темељу аутопоетичког дозива са моментом надахнућа, гради песничку слику, али дозволивши јој да се не уконачи у самој песми, већ да се доврши у неизреченом простору имагинације. Идеја те слике, међутим, остаје исказана: Мастило излива слику / Као једину стварност, / док они у магли од испарења одлазе / до нових забрана и река. У поезији Сузане Ђорђевић препознајемо једно ново осећање света и човека, засновано на својеврсном превазилажењу петрификованих форми и образаца мишљења и доживљаја ствари. Могли бисмо га назвати новим сентиментализмом који подразумева ревитализацију примарних осећања и надражаја, конфигурисање песме на слојевитом односу осетљиве субјективности и објективног света, поимању и образложењу рефлексије који тај однос подразумева. Истовремено, нови сентиментализам, који није револуционаран, ни поетички радикалан, стреми и поетички легитимној реактуализицији фигуративног као првобитног семантичког потенцијала језика у којем је могуће изрећи себе, коначно открити се у свој несавршености и недовршености. Песникињи је потребно да кроз поезију испрати како сопство мења своје облике, идеје, односе, и како емотивно и духовно узраста. Циљ је дати простор и смисао новим осећањима, аутентичним индивидуалним и генерацијским доживљајима и мишљењима себе и света око себе. Тај нови песнички начин писања и мишљења о писању подржава и особени облик лиризма, самим тим и проширење емоционалног, тематскомотивског и поетичког спектра, који би у погледу песничке 171

172 кораци 1-3 / 2017 артикулације могао бити појмовно еквивалентан новом сентиментализму. Сузанин поетички modus vivendi i modus scribendi као нови лиризам у оквиру најмлађе песничке генерације приближава је песницима као што су Данило Лучић или Милица Милосављевић, изузетно снажне креативности усмерене ка жељи певања о својој преосетљивој природи, распршеној, крхкој и апартној субјективности на коју се обрушавају животни изазови, попут љубави, смрти, жеље, зла, феномена урбаног окружења, путовања, самоспознаје. Када говоримо о том песничком осећању, ваљало би да истакнемо да је реч о симболичком и метафизичком захтеву за наново стеченом првобитношћу која се обнажује у нашем духу времена сходно аутентичном осећању света и човека који артикулише млади песник. У контексту разговора о преплитању аутопоетичког и духовно-религиозног аспекта, сугестивна је песма Хистологија вечери. У овој семантички сложеној песми која раби тему смрти и пролазности, лежи једна од темељних поетичких идеја целе збирке, а то је: упркос свим искушењима и преосетљивости, пронаћи у себи Логос, Смисао, ону реч са којом се треба сјединити у тишини самим тим, пребивати у хармонији. Сува уста од изговора обесмишљеног празног језика жеђ за смислом утољују вином на причести. А Лепота, као једно од лицâ жуђеног смисла песничког стваралаштва, сопство проналази у гласу, у оном неизговорљивом, предискуственом, али изворном и апсолутном бивству, које Сузана Ђорђевић, и поред свих лепих и намерно и брижно негованих егзистенцијалних несавршености, изнова и изнова освешћује и у својој песми живи. Песми, као према уверењу младе песникиње мирном, осмишљеном острву на ђону [општег] бесмисла. 172

173 лицем у лице Сања Палибрк АЛТАМИРСКИ ЦРТЕЖ МОДИФИКОВАН КУЛТОМ МАЈКЕ Не изненађује када вишегодишње проучавање, креативно експериментисање и проналажење праве форме моћног серијала кроз 12 цртежа малог формата, склопљених у целину резултира наградом. Тако углавном бива када се замисао која зри кроз више фаза, талентом, ликовним квалитетом и занимљивом техником преточи до заинтригираних гледалаца. Они уметност углавном тумаче по свом осећају и начину перцепције. Понекад имају привилегију да у разговору са аутором прошире видике и добију вишеструке одговоре. Кустос награђеног серијала Супкултура Великог парка ће овога пута бити сама ауторка Сања Палибрк. Осим кроз радове, провешће нас кроз слојеве својих размишљања и кроз, за њено стваралаштво, битна места и тренутке. КОРАЦИ: Субкултура Великог парка је Ваш награђени серијал малих формата склопљених у целину. Карактерише их врло необична комбинована техника цртеж, слика, чак и киселина преко фотографије. Реците нам нешто више о самој техници и поступку. САњА ПАЛИБРК: Сам серијал је развијан више од четири године, кроз неколико фаза. Прва фаза је награђена у Студентском граду у Београду, на једном од Бијенала малог цртежа. Инспирација је стигла преко анализе дела и живота Раше Тодосијевића. Отварањем врата иновације и жељом да 173

174 кораци 1-3 / се проба нешто што није сретано, употребом правила теорије форме и градације контраста кроз ликовне елементе (боју, светлост, текстуру), детерминисала сам поступак који је откривен концептом стварања рејограма у фотолабораторији и ецовањем у азотној киселини. Сам цртеж је форма преузета из Алтамире и модификован култом мајке у садашњости па су делови линије обриса пренаглашени, а сама вредност линије је добијена цртањем иглом шестара и ецовањем истих површина, без заштите. То захтева велику прецизност четке која натапа киселину. Социјална тема у Великом парку града Крагујевца постављена је у центар инспирације, како би се апострофирао либерални капитализам и његов штетан утицај на Балкану, у смислу позиције равноправности полова. Симбол женске силуете је симбол плодности и успеха, док се мушка силуета ређе среће. Актови Вашег серијала, иако уклопљени у мали формат, монументални су и снажни, а положајем подређују све остало. И сви су женског пола. Осим што сте желели да прикажете жену као симбол плодности и успеха, да ли је можда за Вас као уметника и женско тело инспиративније од мушког, па зато доминира серијалом? Нису све фигуре женског пола, али већина је апострофирана. Сиромаштво, како материјално, тако и духовно, тешко се превазилази; становник Крагујевца упућен је на борбу за егзистенцију, а митски и метафором, упућен је да утеху налази у крилу мајке. Из тог разлога више је коришћена женска фигура, као што је у религији то случај Беле Мадоне. Лично, чешће бирам мушки акт за модел креације, но то је у овом примеру изостављено, јер је сигурност појединца у првом плану. Жена је и даље маргинализована на Балкану, и само оне припаднице тог пола које преузимају мушке обрасце понашања имају привилегију руководећих позиција. Самим тим се феминистичка теорија убраја у буквар просветљења женске улоге у друштву, где се равноправност детерминише као уважавање онога што други чини за нас, а не кроз омаловажавање туђег рада, да бисмо себе издигли на пиједестал успешних људи. Успех у данашњој Србији се кажњава. Теорија медиокритета јасно даје границе успешним индивидуама. Делује да су Вам инспирација за овај серијал били студентски дани проведени на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, који користи просторије Машинског факултета па се учионице и ходници препознају на неким радовима серијала. Како сада гледате на тај период Вашег учења и сазревања као уметника? Један део радова и јесте настао у просторијама Машинског факултета препознајете хол и зграде иза факултета. Други

175 лицем у лице део је настао у мом атељеу који је био у Атинској улици бр. 35, на Аеродрому, а трећи део радова је реализован на крову моје зграде, у улици Ибарских рудара 3. Мислим на радне процесе. Остатак мотива је прикупљен у близини Студентског културног центра у Крагујевцу, и сведен као колажирана позадина иза мотива фигуре. Филум је одлична замисао институције да оспособи улогу Града за стварање културолошког потенцијала путем васпитно-образовног процеса младих људи, који су уз то и талентовани. То је одговорност према властитој кутури заједнице, која је историјским процесом развијана од Крагујевца са 20 кућа до форме четвртог града у Србији. Универзитетски центар без Уметничког факултета је неозбиљна целина. Имплицира да је живот студената уметности подједнако образовни поступак, као и саме студије. Моје искуство са професорским кадром на том факултету је више него позитивно, усагласило је моје потребе за креативним растом уз подршку професорског кадра. Но, ништа није идеално, па је добро поставити своја очекивања реално. Највећа добит су одлична пријатељства која су се у том окружењу створила. За свој улаз у ову институцију могу посебно да се захвалим атељеу Драгана Јеловца, који је тих година мог спремања био у Скадарлији, као и људима који су били у том окружењу као моја инспирација, а ретки су квалитетом, попут Марине Меденице, Рајне Косановић и Сање Ђокић. Живите у Крагујевцу, али један период свог живота провели сте у Брну. Излагали сте у обе земље, па нам упоредите српску и чешку ликовну сцену, уметничке тенденције, начин промоције радова, однос државе према уметнику... Компарација коју захтевате је смешна, али није карикирана потреба јавности. Немогуће је измерити сваки сегмет. Целина чешке државе и чешке културе нису у истим оквирима, заправо, тај братски народ је директно утицао на развој српске заједнице на Балкану, у више историјских етапа, што је шире од оквира државе. Предност у професионалном раду припада Чесима, али су балкански народи експресивнији у уметничком деловању. Мој неизмерно искрени став да јавно говорим о несавршенству институција културе у Србији, као и о присуству непотизма у високим круговима довео ме је у непријатну ситуацију када сам реализовала једну од својих изложби у Брну. Разговор је тада вођен са госпођом Вером Маврић, амбасадорком Србије, која је на позив ЈМК-а била главни гост са српске стране у Брну, у Моравско-земској библиотеци, а где је у част награде Франтишех Зах, била реализација дизајнерског пројекта Културно-историјска паралела чешких и српских државних празника; била сам координатор са српске стране, док је Мартина Куталкoва била исто то 175

176 кораци 1-3 / 2017 са чешке стране. У тој гужви од присутних нисам перципирала тако важну персону, па се догодило да у наступу искрености и своје младости управо попишем ово што ви тражите. Пошто сам поучена љубазношћу и ширином исте персоне, данас нећу јавно коментарисати несавршенство ликовне сцене и начин промоције радова. Могу само да кажем да је уметничка сцена другачија у смислу слобода којима је детерминисана при избору тема и техника, при чему доминира модерна уметност са јаким и јасним концептуалним приступом. У Србији, међутим, људи преживљавају, а не живе па се то одражава и на сферу уметничке тенденције. Држава и став према уметнику да ли то у Србији постоји? Мислим да код нас постоји држава, према уметнику који се доказао на светској сцени. У Средњој Европи си цењен ако иновираш ствари, било да је то поље уметности, поље науке или спорта; али, држава ту захтева добру и јасну дисциплину, која ће нагласити поштовање друштвених норми при реализацији неке уметниче тенденције. Јако сте ангажовани радите у школи, инструктор сте ликовних радионица, реализујете пројекте из области културе и образовања, учествовали сте и на међународним пројектима. Да ли тренутно припремате неку изложбу и какви су Вам планови за блиску будућност? У повоју су две концептуалне целине, једна је Хотел у оквиру уметничке групе Прсти, а друга је Награда Франтишех Зах, у оквиру исте групе, док је Стигматација мултимедијални оквир живота грађана у Србији. То је нешто што следи. САњА ПАЛИБРК (1979, Крагујевац) дипломирала је Графички дизајн на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу Ради као наставник ликовне културе у ОШ Свети Сава у Топоници и ОШ Мирко Јовановић у Крагујевцу. Учествовала је на међународним пројектима са Италијом, Чешком и Пољском, где је имала улогу ликовног педагога, коаутора или координатора са српске стране. Десет пута је самостално излагала у земљи и иностранству. Имала је много групних изложби, на којима је била награђивана за цртеж. Ауторски се изражава и кроз перформанс, учесница је трибина, књижевних презентација, ликовних и еколошких радионица, бави се рекламом и анимацијом. Члан је Центра за креативни развој Прсти, УЛУК-а, СКЦ-а Крагујевац, Кола српских сестра, OSSI-ја и других организација. Преводи са чешког језика. Разговор водила Марија Јовановић 176

177 корачали су ЈАНА АЛЕКСИЋ (1984, Крагујевац) пише поезију, есејистику и књижевну критику. Добитница је награде Млади Дис за г. Ауторка је две монографије: Опседнута прича: Поетика романа Горана Петровића (2013) и Жудња за лепотом и савршенством: Теургијска димензија књижевно-уметничког стваралаштва (2014) и збирке песама Топао камен (2014). Живи и ради у Београду. ИЛИЈА БАКИЋ (1960, Вршац), српски песник, приповедач, романсијер, књижевни и стрипски критичар, уредник. Велики део његовог књижевног опуса је везан за фантастику и авангардну књижевност, нарочито сигнализам. Објавио преко двадесетак романа, збирки прича и књига песама. Живи и ради у Вршцу и Панчеву. СТЕВАН БРАДИЋ (1982, Нови Сад) је завршио докторске студије компаративне књижевности у Новом Саду. Пише есеје, приказе и критику, преводи са енглеског. Објавио монографију Симулација и гастрономија: режими чулности и аспекти идентитета у поезији Војислава Деспотова (2012) збирку песама У котларници (2013). Ради као асистент на Филозофском факултету у Новом Саду. Члан је редакције Златне греде. Живи у Новом Саду. ГОРДАНА ВЛАХОВИЋ (1946) пише кратке приче, записе, књижевне приказе. Објавила следеће књиге: На ивици сна (2002), Пронађи праву реч, коаутор (2003), На лицима очи (2004), Истина кад вам кажем (2006), О чему год, о животу је... (2008), Са Саром уз књигу (2010), Читанка за VII разред основне школе, коаутор (2010), А возови су пролазили, давно... (2012), А књига о(п)стаје, есеји, прикази (2014), Разодевање, роман (2016). Објављује у књижевној периодици (Књижевне новине, Багдала, Сент, Траг, Ковине, Бдења, Луча). Приче и 177

178 кораци 1-3 / 2017 есеји су јој преведене на македонски и словачки. Члан је рекакције часописа Багдала. Живи и ради у Крушевцу. АЛЕКСАНДРА ГРОЗДАНИЋ (1967, Београд) је дипломирала на Катедри за славистику Филолошког факултета (Група за пољски језик и књижевност) у Београду. Своје интересовање за дечју поезију и њено стварање преточила је године у збирку песама за децу Слатко море. У стручној периодици објављивала је преводе са руског. Ради у НБС. МИЛАН ДРАШКОВИЋ (1951, Београд) објавио је две збирке кратких прича. Поезија му је заступљена у Антологији боемске поезије (2006). Живи у Новом Београду. ЧАСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ (1942, Братоселце, Бујановац) пише поезију, прозу и есејистику. Објавио књиге есеја: Песнички видици Љубомира Симовића (1982), Миодраг Павловић - песник хуманистичке етике (1984), Песниково свевидеће око (1997), У мрежи симбола (2003) и Отварање поетског простора (2011); песничке збирке: Граду на Дунају (2002), Ледено доба (2005), На капији Каменграда Вишеградски амалгами (2013), Ту где јесам (2014) и Ни човек ни звер (2016); и књиге прозе, избора и антологија: Тајни записи књижевника Б. Станковића (2005), Жена на месечини непознате еротске приче књижевника Б. Станковића (2013), Антологија српске боемске поезије (2006), Песме великих боема (1990), Срце на олтару (1999), Тајни записи књижевника Боре Станковића (2005), Сјај мудрости, мисли и погледи у делима и разговорима Меше Селимовића (2005), Тамно срце - српске елегије (2006) и Српски сонет (2009). Живи у Новом Саду. ТОДОР ЖИВАЉЕВИЋ ВЕЛИЧКИ (1950, Пећ), приповедач, романописац, песник, књижевни критичар и сликар. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Награђиван и превођен на неколико страних језика. Живи у Подгорици. 178 ЈОВАН ЗИВЛАК (1947, Наково), српски песник, критичар, есејист и уредник. Објавио је књиге песама: Бродар (1969), Вечерња школа (1974), Честар (1977), Троножац (1979), Чекрк (1983), Напев (1989), Зимски извештај (1989), Чегртуша (1991), Острво (2001), Песме (2006), Обретење (избор из поезије 1993,1994,1995,1996), О гајдама (2010), Они су ушли у наш дом (2012), Под облацима (2014). Приредио књиге: Јован Дучић: Песме (1996), Дани ло Киш: Аутопоетике, есеји (1999), Душан Васиљев: Песме (2000), Милорад Павић: Панонске легенде, приче (2000), Лаза Ко-

179 корачали су стић: Међу јавом и мед сном, песме (2001), Најлепше песме Драгана Јовановића Данилова (2002), Лаза Костић, Песме (2009), Антологија Бран кове награде ( ) (2010), Поезија и есте ти ка Лазе Костића, зборник (2010), Ђура Јакшић, збор ник (2012), Бранко Радичевић, зборник (2012). Песничке књиге су му превођене на француски, мађарски, македонски, италијански, бугарски, немачки, румунски, пољски, шпански и словачки. Заступљен је у многим антологијама српске и светске пое зије у земљи и иностранству. Добитник је награда: Млада Струга (1974), Круна Деспота Стефана Лазаревића (1993), Станислав Винавер (1995), Душан Васиљев (1997), Милица Стојадиновић Српкиња (2003), Велика Базјашка повеља (2006), Кочићево перо (2014), Васко Попа (2015), Књижевно жезло, Скопље (2016). Јован Зивлак живи и ради у Новом Саду. СЛАЂАНА ИЛИЋ (1974, Краљево) пише прозу, књижевну критику и есеје. Објавила књигу огледа о савременој српској прози Нешто се ипак догодило (2005) и књигу прозе Женски у сто техника (2015). Била је члан Уређивачког одбора за објављивање Сабраних дела Радована Белог Марковића (2013). Живи у Београду. БОЈАН ЈОВАНОВИЋ (1950, Ниш), етнолог, песник, есејиста, књижевни критичар и уредник. Бави се и алтернативним филмом. Објавио књиге песама: Бацање каменчића (1973), Кост између обала (1981), Душо ловац (1989), Проповед мрава (1993), Пешчана мајка (1996), Одломци божан ства (1997), Кућа иза облака (1999), Називи долазећег (2005), Сенке у тами (2006), Говор прозорљивог (2009), Састојци времена (2012), Поновна рође ња изабране и нове песме (2015); студије: Српска књига мртвих (1992), Магија српских обреда (1993), Тајна лапота (1999), Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури (2000), Клопка за душу (2002), Карак тер као судбина (2002), Говор пећинских сенки (2004), Блискост далеког (2005), Судбина и магија антрополошки огледи (2007), Пркос и инат етнопсихолошке студије (2008), Речник јавашлука (2009), Играње с ништа вилом (2011), Изречено и проречено или О предсказањима креманских ви довњака (2011), Љубав и опраштање (2011), Убијање старих као тради ционални и научни мит (2013), Околни пут (2013), Памћење и самозаборав (2014), Светови антрополошке имагинације (2014), Антропологија зла (2015), Српска књига мртвих танатологике (2015). Приредио више књига. ДАНИЈЕЛА ЈОВАНОВИЋ (1975, Шабац) је дипломирала на Одељењу за историју на Филозофском факултету у Београду. 179

180 кораци 1-3 / 2017 Објавила роман Ватра (2008) и књиге превода: Афроамеричка поезија, (2015); Енес Халиловић, Leaves on the Water (2009); Брајан Хенри, Карантин (2010) и монографију: Роми у Јеврејском логору Земун, (2012). МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ (1984, Крагујевац) је дипломирала на Одсеку за примењену уметност, Катедри за графички дизајн Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. њена уметност је рефлексија залагања за толеранцију и поштовање људских права. Десет пута је излагала самостално (Право на мишљење, Крагујевац, 2008; Мислим, дакле постојим, Јагодина, 2008; Офингер ума, Краљево, 2008;(Де)стабилизација, Крагујевац, Рача, Велика Плана, 2013; (Де)стабилизација, проблеми српског друштва, Крагујевац, 2013; Стабилизација, Крагујевац, 2014; Од дестабилизације до сарадње, Брно, Чешка Република, 2014; Стабилизација, Горњи Милановац, 2014). Члан је уметничке групе Прсти. Ликовни је уредник часописа Кораци од г. РАЛФ ЈУЛКЕ (RALF JULKE), немачки књижевник и новинар. Активно кроз књижевну критику прати немачку и светску књижевност. Власник је и одговорни уредник угледних интернет новина Leipziger Internet Zeitung (Лајпцишке интернет новине). Живи и ради у Лајпцигу. САњА КАРАНОВИЋ (1973, Бачка Паланка) је дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду на Одсеку за немачки језик и књижевност. Ради као професор немачког језика и бави се превођењем. ВЛАДИМИР КОНЕЧНИ (1944, Београд), редовни професор когнитивне и медицинске психологије, и естетике на Универзитету Калифорнија у Сан Дијегу и на Филозофском факултету у Београду. Добитник је Гугенхајмове награде за научни рад. На српском, енглеском и француском од ране младости објављује поезију, експерименталне драмске текстове, као и приповетке. У претходних неколико година, у Србији је објавио две драме, О небу и блату (2010), књигу Аутобиографија: књижевни и ликовни експерименти (2011), две песничке књиге, Видим педесет одабраних песама (2013) и Не знам песме (2016), као и књигу Атиф одабране и нове приповетке (2014). Имао је неколико самосталних изложби уметничке фотографије у Америци и Београду, и учествовао у групним изложбама у многим земљама. Живи у Београду, Сан Дијегу, Амстердаму и Таљину. 180

181 корачали су ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ (1988, Кладово), асистент на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник је награде Боривоје Маринковић за годину. Објавила је књигу Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (2016). СЛАВОЉУБ МАРКОВИЋ (1952, Јаковље) је објавио следеће књиге: (историјски циклус) Пловно стање историје (1982), Киша из језика (1994), Паралелна Библиотека (2000), Дрво у дворишту (1997), Пробуди ме да се играм (2009), Пловно стање историје (2012), Побунио сам се животом (2015); (језички циклус) Значења и протезе, (1998), Градиво (1993), Досада усвојених речника (1995); (надауторски циклус) Зидине Рапијане (2009), Славољуб и Рупљанац (1994); (циклус прича) Истиснуто из живота, (2012), Утиснуто (2016), Бизнис, рат, порнографија (2007), Филм и остали римејкови, (2008). Председник је Српског књижевног друштва. МИРАШ МАРТИНОВИЋ (1952, Краље, Андријевица) је препознатљив по античким темама и заборављеним пејзажима Црне Горе, којима су посвећени романи: Путеви Превалисе, Отварање Агрувиума, Теута, Снови у Доклеи и Антички градови/снови судбине, који чине антички циклус уз романе: Јеретик, Вавилонски мудраци и Последњи Есхилов дан. Циклус романа Неоткривена земља чине следећих пет романа: Невидљиви љетопис, Говор краљева, Говор земље, Сашаптавање с меморијом и Лук и лира. У литературу је ушао књигом поезије Мит о трешњи за коју је завредио награду Лазар Вучковић. Живи у Херцег Новом. КАРЛА МАРУФО (KARLA MARRUFO HUCHIM) је мастер мексичке и доктор америчке књижевности. Аутор је истраживања комплетног стваралаштва Aurora Reies и о наративу Ester Seligson. Међу њеним академским публикацијама су: Аурора Рејес или осврт на порекло (2006 Blanco Road); књига Иза седам несаница (2010, драма), Варијације на исто чекање (2010, поезија); коаутор је Eтар сфере (2006, поезија). Носилац је бројних престижних награда. Члан је уређивачког одбора Министарства културе и уметности Јукатан (Sedeculta) и члан, оснивач и секретар ADELiC. ПЕТАР МАТОВИЋ (1978, Пожега) је завршио студије српске књижевности у Београду. Пише поезију и есеје. Песме су му преведене на више језика и заступљене у више антологија. Објавио је три збирке песама: Камерни комади, Кофери Џима Џармуша (издања на другим језицима: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Kraków, 2011; Les maletes de Jim Jarmusch, La Can- 181

182 кораци 1-3 / 2017 tarida, Palma de Mallorca, 2013) и Одакле долазе даброви (стипендија Gaude Polonia 2013 Министарства културе Републике Пољске). МИЛА МЕДИГОВИЋ СТЕФАНОВИЋ (1948, Подгорица), књижевни критичар, есејиста и историограф. Дипломирала и докторирала на Филолошком факултету у Београду, а у Новом Саду магистрирала. Радила као професор и библиотекар директор Народне библиотеке Вук Караџић Објавила монографије: Невеста у свадбеном кругу (1995), Народна библиотека у Крагујевцу (2005), Јагодинско библиотекарство (2011), Урамљена љетовања (2013), Бршљан уз кућу (2013) и Сањиви свет од месечине (2016). Поводом 100 година од рођења Михаила Лалића приредила са Р. Ивановићем књигу Михаило Лалић - Међуратно књижевно стваралаштво, (2014). Као сарадник у пројектима САНУ и Универзитета у Крагујевцу, последњих година истражује музички живот Крагујевца Живи, чита и пише у Београду и Петровцу на Мору. МИРОСЛАВ Б. МИТРОВИЋ (1948, Београд), дипломирани арабиста. У књижевној периодици објавио преко стотину превода класичне и савремене арапске књижевности. С арапског је превео књигу Приче из нашег кварта Нагиба Махвуза (2008). Аутор је сепарата Избор из савремене сиријске књижевности за децу (1989), Чаролија изданака пустиње арапска кратка прича (2013), Записи са обала Нила египатска кратка прича (2014). ОЛИВЕРА НЕДЕЉКОВИЋ (1973, Чачак), књижевница и библиотекарка. Објавила је збирке поезије: Водени цвет (награђена на Дисовом пролећу, 1996), Прибор за читање (2002), Сувласници белине (2006), Постељица (2015), као књигу прича за децу Причино дете (2013). Живи у Чачку. ЗЛАТКО ПАНГАРИЋ (1962, Бачки Моноштор), песник и фотограф. Објавио је књиге: Увод у психоисторију (2001), Нова романтика, песме (2003), Моја физика, песме (2007), Зашто човек пада, песме (2016). Објављује у часописима: Књижевне новине, Руковет, Кораци, Улазница, Сент, Поља, Златна греда, Књижевни лист, Књижевни магазин, Градина и Балкански књижевни гласник. 182 ДУШКА РАДИВОЈЕВИЋ (1959, Нови Сад) је студије шпанског језика и књижевности, преводилачки смер, завршила на Филолошком факултету у Београду. Усавршавала се у Бургосу (Шпанија) на Курсу језика и културе шпанског језика као стипендиста шпанске владе. Превела са шпанског језика: Ан-

183 корачали су тологију шпанске књижевности за децу (1983), Рафаел Алберти: Изгубљени дрворед (1986), Хасинто Вердагер: Атлантида, поема (1990), Кристифор Колумбо: Путовање Адмирала Кристифора Колумба, дневник пловидбе (1992), Теофил Каље: Дуга (1996), Рамон дел Ваље-Инклан: Змајева глава (1997), Хосе Ортега и Гасет: О Гојиној легенди (1998), Хосе Ортега и Гасет: Медитације о Дон Кихоту (2000), Хуан Рулфо: Педро Парамо (2004), Карлос Руис Сафон: Заточеник небеса (2012), Карлос Руис Сафон: Лавиринт духова (2016). Превела двадесетак превода филмова, серија, документарних емисија и позоришних представа за ТВ Нови Сад. МИРОСЛАВ РАДОВАНОВИЋ (1957, Горажде) пише прозу, есејистику и књижевну критику. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву на групи Историја југословенске књижевности и српски језик. Магистрирао године на роману Омер паша Латас Иве Андрића. Објављене књиге: Студије и есеји из модерне српске књижевности (1994). Српске приче (2003), Приповедачки свет Данила Киша (2009). Живи и ради у Лозници. БАЛША РАЈЧЕВИЋ (1941, Београд), академски сликар, вајар, књижевни и ликовни критичар и теоретичар. Излагао је скулптуре, колаже, уља и аквареле на преко 450 групних изложби у земљи и иностранству. У више од двадесет наврата награђиван за уметнички рад. Објавио преко 800 текстова, ликовних критика и есеја о уметности и књижевности; пет књига из историје уметности, двадесетак песничких књига, пет збирки кратких прича и једну књигу поетских огледа. Овенчан наградом Јован Скерлић. Заступљен у више песничких антологија и зборника. Превођен на више језика. ЉУБОДРАГ СТОЈАНОВИЋ (1972, Гњилане) пише поезију, прозу, драме и афоризме. Објавио следеће књиге: Српска Прича, драма (2002) и збирку афоризама И Луд И Збуњен (2009). Добитник је награде за Најбољи сценарио на Светском фестивалу стрипа, у Београду Живи у Нишу. МИЛИЦА СТОЈИЉКОВИЋ (1988, Врање) дипломирала на Филозофском факултету у Нишу, мастер студије на Филолошком факултету у Београду. Предаје српски језик у основној школи. Сарадница Регионалног центра за таленте. Интересује је књижевна критика. Живи у Врању. ДУШАН СТОЈКОВИЋ (1948, Београд), песник, прозни писац, књижевни критичар и историчар, антологичар и преводилац. Објавио шездесет књига поезије, прозе, књижевне 183

184 критике и есеја, као и антологије поезије, прозе, драме и превода. Аутор је капиталне вишетомне Граматике смрти. Приредио је двадесет књига песама савремених српских песника. Награђиван. Живи и ради у Младеновцу. МАРИЈА ШИМОКОВИЋ (1947, Суботица) је дипломирала филозофију, смер Естетика етика на Филозофском факултету у Београду. Књиге песама: Сам човек (1972), Ишчекујући Јону (1976), Не бој се, ту сам (1980), Мајстор жудње (1983), Небески бицикл (1987), Слагање времена (1992), Пољубац Густава Климта, изабране и нове песме (1993). Mariatheresiopolis (двојезично, превод на мађарски И. Б. Фоки) (1996), Међуречје (1999), Киновар, награда Бранко Миљковић (2007), Чувари привида, Змајева награда (2012), Дневник раздаљине (2014). Романи: Сценографија за ветар (2002), Велосипед господина Вермеша роман о заносу (2010).

185

186

187

188