СРБИЈА И ИСТОЧНИ ФРОНТ ПОНОВО В

Transkript

1 ISSN Цена 100 динара ГОДИНА XXI Београд, септембар БРОЈ 109 СРБИЈА И ИСТОЧНИ ФРОНТ ПОНОВО В ећ увелико захуктани сукоби у Украјини поред видљиве унутрашње манифестације имају одраза и на (не)видљиву сферу супротстављања великих сила и геополитичког груписања. Када је крајем прошле године тобoже миран грађански протест украјинских проевроунијских политичких странака и покрета нарушио неопходни политички баланс ове бивше совјетске федралне јединице било је више него јасно да се читав процес неће завршити на томе. Иако осмишљен као слободан демократски и грађански фронт исти је био само марионета за остварење агресивних амбиција Вашингтона и његових савезника окупљених у војну организацију НАТО и економско-бирократску машинерију ЕУ које не представљају ништа друго до погодна и моћна средства атлантистичког,,похода на исток. Као и у предвечерје сваког већег сукоба груписање или сврставање (било да је оно вољно или под принудом) мањих и зависнијих нужна је последица општих глобалних токова. Ипак, овде ваља приметити да је главни чинилац рачунице оправданости једног потенцијално опасног сукоба, најпре економског и геополитичког карактера. Разгранатост и повезаност светских економија сваки овакав сукоб усложњава и представља рачуницу са,,више непознатих. Брзи,,пакет санкција које се из дана у дан пооштравају, а које диригују Вашингтон и ЕУ, као носиоци западне осовине, уводе

2 се Русији, под изговором,,одговорности за рапламсавање и подстицање сукоба на истоку Украјине. Поред лицемерја моћне медијске машинерије и чак фабриковања догађаја, економске санкције, које свакако не иду ни западу ни истоку у корист, тим пре што је светска економија већ дужи низ година у паду, треба просечној светској јавности оправдати и предочити као праведне, нужне и неопходне. Са друге стране, оне су моћно средство савременог ратовања које може принудити санкционисану страну да учини одређене уступке или чак поклекне пред агресивним насртајима стране која их је увела. Сасвим очекивано, у овоме ковитлацу неизбежно, али и невољно нашла се и Србија. Новоформирана власт коју предводи послушничка маспартија-снс себи је зацртала искључив,,евроунијски али и притајени,,нато курс који нису ништа друго до интензивнији продужетак политике претходног режима Ђинђићевих и Тадићевих демократа. Иако је стратешко преоријентисање Србије на исток (са или без евроазијских интеграција) отпочело скоро пре једне деценије придобијањем Русије као велике силе на међународном плану у циљу очувања Косова и Метохије унутар граница Србије, али и покушајем извлачења слабе, мале и неразвијене домаће економије из финансијских токова који су под контролом тзв. Запада, Владина политика погубног и суицидног стремљења у ЕУ допринела је да данас Србија, уместо развијања економских потенцијала са Србији не непријатељским истоком, буде постепено принуђена да све те тековине потре и притом тиме укаља вишевековну традицију тако што ће се по први пут у својој историји сврстати на страну против Русије. Нажалост, није толико немогуће да та конфронтација буде у одређеној мери и војног карактера. Стефан СТОЈКОВ НАЈНОВИЈЕ НАЈНОВИЈЕ УЏБЕНИК ЗА ЖИВОТ У ПРИРОДИ Тек што је изишла из штампе књига монахиње манастира Рукумија мати Атанасије Преживети и живети у природи" скренула је пажњу изузетном опремом и тематиком, али и угледом њеног аутора стеченим код читалачке публике својим досадањим чланцима и књигама, јер се мати Атанасија већ дуже време појављује занимљивим текстовима о здравој исхрани, духовном животу, лечењу производима из природе и о животу народа. КЊИГЕ СЕ МОГУ ПОРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН МАНАСТИРА РУКУМИЈА: 012/ Издавач: ДРУШТВО ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ И ПОПУЛАРИЗАЦИЈУ ПАРТИЦИПАТИВНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ. Главни и одговорни уредник ИВАН СТОЈАНОВИЋ. Уређује редакцијски колегијум. Дистрибицуја ДЕЈАН КОСТИЋ. Рукописи и фотографије се не враћају. Текстови потписани иницијалима, или пуним именом аутора, не представљају обавезно и став редакције. Редакција задржава право опремања текстова. Часопис Нова Искра је уписан у Регистар јавних гласила Републике Србије под бројем NV Излази периодично (квартално). Адреса: Радоја Дакића 11, Н. Београд Телефони: 011 / и Рачун број: Штампа: СЛАВА Витановачка 15 Београд. novaiskra@krstarica.com

3 Реч пре свега МОРАЛНО-ПОЛИТИЧКА ПОДОБНОСТ К омунистички дисидент Милован Ђилас је својевремено објавио књигу под називим Нова класа. Ту истину коју је он видео тек када је настала, Збор је видео много година раније и чинио све што је било у његовој моћи да до стварања те нове пљачкашке класе, не дође. На жалост није успео да то зло спречи и оно је дошло са комунистичком револуцијом. Oктобра месеца после уласка совјетских тенкова у Србију су умарширале црногорске, херцеговачке, личке, далматинске... и остале партизанске пролетерске ударне бригаде. Ушли су у Србију на совјетским тенковима које су позвали да их уведу у посед, на који нису имали никакво право, осим свог прокламованог права на пљачку које су завили у теоријске обланде и назвали диктатура пролетаријата. Ушли су у Србију и побили у њој све који су имали национални понос, лепу кућу, фабрику, па чак и лепу жену. Кад су завршили тај крвави посао скинули су униформе и уселили се у отете куће и станове, заузели места дитектора у отетим предузећима као и све јавне функције. Како тада тако и данас. Сетимо се да је док је трајао комунистички режим важило правило да се за свако мало боље радно место тражила такозвана морално политичка подобност, односно породична комунистичка биографија и чланство у комунистичкој партији, тако да су у сва велика јавна предузећа могли да се запосле само они са комунистичким педигром, а то су углавном била деца ослободилаца који су после нацистичке окупације у Србију увели, не Руског, него совјетског окупатора који је устоличио комунистички режим. После декларативног пада комунизма и успостављања вишепартијског политичког система, још дуго су и званично бивши комунисти сада пресвучени у социјалисте држали кључна места у друштву и у јавним предузећима. Посебну су пажњу посвећивали кадровској политици и водили рачуна да запошљавају само своје људе. Када је после 5. октобра године Србија опет постала део Великих Демократија почела је пљачка и распродаја српске привреде. Предњачили су бивши комунистички функционери и деца високих функционера комунистичког режима одрасла у отетим становима и кућама. Нико се у друштву није узбуђивао што без посла остаје на дасетине хиљада, па и стотине хиљада, грађана јер се уништава текстилна, грађевинска, прехрамбена и сличне слабије плаћене индустријске гране у којима углавном нису радили припадници комунистичке елите. Деца из породица чак и нижих функционера комунистичког режима увек су имала предност јер су имали како се то овде каже везу препоруку. Они су махом добијали посао у државној управи и јавним предузећима, а ако им је веза била нешто слабија онда у школству или здравству. И до данас при запошљавању предност скоро увек имају оно који нису родом из Србије јер им је обично јача веза. Није никаква тајна да су најбројнији међу запосленима у НБС црногорци, у Пошти босанци, тамо личани, онде херцеговци и тако даље. До данас примали су углавном боље плате од осталих, увек уредно, на време, и редовно псовали државу Србију не сматрајући је својом. Број запослених на буџету се повећавао а држава се све више и више задуживала и када је почео да јој прети банкрот и привилеговани положај деце ослободиоца постао урожен настало је куку и леле. Како ће они који имају, за наше услове, велике и вишеструко веће плате и пензије саставити крај са крајем? Полази се од тога да су сви они то поштено заслужили. А јесу ли? И док нису ни трепнули кад су стотине хиљада одпуштали сада праве проблем. То нам само говори да су овде и даље на власти потомци оних пљачкаша који су у Србију ушли на совјетским тенковима а да ми имамо посла са њиховим потомцима који сматрају да су им повлашћени положај у наследство оставили дедови партизани. Када се говори о растерећењу буџета, нико није поставио питање огромних пензија бивших официра ЈНА који нису прво штитили целовитост државе а после кад је почело пуцање и када су хрватски, словеначки, муслимански, шиптарски и остали официри побегли да штите своје народе, нашим, пореклом српским официрима, требало је време да се на то одлуче и то таман онолико, колико је требало другима да се консолидују. Може се слободно рећи да су они официри једне војске која је изгубила рат. Последице тога сви осећамо и зато не мислимо да они за пораз треба да буду награђени. Историја нас учи да су официри свaке поражене војске били срећни, ако су само главу сачували. *** ПОГЛЕД ИЗ МОСКВЕ ИЗ САДРЖАЈА: ПРИВАТНЕ ВОЈНЕ КОМПАНИЈЕ ДРУГ ЏОМА ДЕЦА КОМУНИСТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ БАШТИНА САБОР СРБИЈАНСКИХ ЧЕТНИКА НА БУКУЉИ СРЕМСКА СИМФОНИЈА ВЕЛИКИ СРБИН - ЂОРЂЕ РОШ КО ЈЕ НЕДИЋА ПРОГЛАСИО КВИСЛИНГОМ МИСИЈА PATKA ПАРЕЖАНИНА ТРАГОМ НАЈСВЕТИЈЕ СРПСКЕ КЊИГЕ

4 Поглед из Москве АКО СУТРА ИЗБИЈЕ РАТ, ДЕО РУСКЕ ЕЛИТЕ ЋЕ МОЖДА ЗАУЗЕТИ ПОЗИЦИЈУ ГЕНЕРАЛА ВЛАСОВА Ми због нечег сматрамо да нам је довољно да искористимо то што већина становништва у Србији воли Русију. А колеге из САД и ЕУ не спавају, раде. Информационо поље Србије је западно оријентисано. У интересу је руских компанија, које послују у Србији, пре свега Гаспрома, да подрже тамо проруске медије. Инрервју Наталија Бурлинова Н а питања корпоративног часописа Газ-пром одговара Нат алија Бурлинова, директор програма Фонда подршке јавне дипломатије А. Горчакова Наталија Ваљеревна, оно што се десило у Украјини показује да су људима тамо темељно испрали мозак. Мајдан расположење је у великој мери резултат кориштења меке моћи Западa у Украјини? Дозволићу себи да оценим да се оно што се десило у Украјини, десило не као мека моћ, већ интервенција и мешање у унутрашње ствари од стране великог броја западних партнера. Softpower то је скуп дипломатских, грађанских и јавних инструмената који се могу користити а да се не крши државно законадавство, прописи и морал. У Украјини се десило апсолу тно супротно. Мека моћ се склонила у страну, и коришћени су инструменти јаког политичког притиска и бесрамног отвореног мешања у послове једне суверене државе. За разлику од Запада, позиција Русије се заснива на принципу немешања у унутрашњу политику других земаља. Руска мека моћ је скуп легалних (законитих) инструмената које ми реализујемо кроз облике јавне дипломатије, грађанског дијалога, социјалних контаката, преко невладиних организација, омладинских организација Ми радимо правним методама. Западни партнери имају две компоненте меке моћи такође легалне (за САД то је рад кроз разне фондове, хуманитарне програме, тиме се бави америчка агенција USAID) и скривене нелегалне методе и технике, које су често маскиране као меке моћи и захваљујући којима се и дешавају догађаји слични украјинским. Руски институт за стратешкa истраживања (РИСИ) објавио је реферат у коме се о Карнеги центру у Москви (МЦК), Руском удружењу за политичке науке (РАПН), Центру за политичке студије у Русији (ПИР центар), АНО Левада-центру, Фондацији Нова Евроазија, Руској Међународној асоцијацији Истраживања (РАМИ), Руској економској школи (РЕШ), па чак и Институту за социологију РАН, каже: Активности таквих структура се не сматрају страном пропагандо м због чињенице да је таква. Ја сам упозната са овим извештајем РИСИ. У принципу, тамо показани тренд је исправан. У исто време, позвала бих колеге да буду опрезни у процени делатности ових и оних структура. На пример, ја лично знам руководиоца РАПН-а, који у сфери спољне политике послује искључиво у складу са интересима Руске Федерације. У целини, држава мора јасно да схвати који су играчи присутни у области меке моћи на нашој територији, уз чија средства (новчану помоћ) они постоје. 4

5 Неопходно је да разумемо ко финансира непрофитне организације (НКО), факултете. То, што се данас тамо дешава ја гледам са великом узнемиреношћу. Због разних западних програма и размена, на руским факултетима наставника и студената формиран је неруски поглед на свет. Чак и у таквим д ржавно оријентисаним универзитетима као МГИМО, гдје се припрема будућа политичка елита и руководиоци, већ постоје такве групе студената и наставника. Подсетимо макар на последњу причу о сада широко познатом професору МГИМО који је отпуштен у вези са објављивањем скандалозног чланка, чак ћу рећи подлог чланка против Русије. Мени се чини погрешним да држава таквом питању придаје тако мало пажње. После свега, она мора да прати чијим се новцем обучавају млади стручњаци и какви се будући кадрови припремају. Где је веза између средстава издвојених за обуку и будуће ангажовање руководилаца? Човек је дошао да студира на факултет који подржава, претпостављам, Отворено друштво (име је, узгред, веома позитивно). Па зашто због тога онда мора да испадне непатриотски руководилац? Претпоставимо, неки западни фонд или друга структура даје новац за спровођење едукативног програма на руском факултету. Скупљају се активни студенти, иду на предавња, слушају оно што им говоре западни експерти који излажу своје виђење ситуације друштва у Русији. А оно се разликује од становишта руских стручњака. Чак и ако се студент са западним стручњацима не слаже, код њега се јављају сумње. Све се дешава постепено. Једна таква година, друга, затим мастер програм на рачун страног новца, наш студент одлази у иностранство и тамо добија д одатну едукацију. Затим, се са овим специјалистом активно одржава веза. Поготово ако он напредује у каријери. Овакав формат рада је веома чест код наших иностраних колега. У принципу, у данашњем глобалном свету, ништа у томе нема страшно, али држава мора јасно разумети какви се кадрови и чијим новцем припремају на њеним факултетима. Обавезна је да контролише тај процес и не сме га испуштати из вида. А ако шире узмемо у обзир савремено руско друштво, онд а је украјинска криза јас но показала: код нас се у последњих неколико година формирала друштвена група, коју једни сматрају петом колоном, а други прогресивним делом друштва, креативном класом. У условима спољне политичке кризе, када је држави потребно јединство, а руководству је потребна подршка у оним одлукама које доноси, та група заузима супротну позицију. У Русији постоји велики број медија, који то емитују. То је резултат рада који се спроводи од стране наших западних партнера у последњих неколико година. Како САД рјешавају питање пете колоне? Постоји велика разлика између наших друштава. Као прво, било који покушај да се тамо формира пета колона строго прате различите службе безбедности. Друго, ситуација са онима који у САД показују алтернативну тачку гледишта, није тако ружичаста као што покушавају да нама прикажу. Треће, Американци су вакцинисани против вируса рушилачког опонирања власти које је погодило руско друштво. Тамо се може спровести дебата о темама спољне политике. Људи могу да износе супротна мишљења, да критикују председника, али се цела ова расправа завршава у земљи. Када САД предузимају неке кораке у међународној арени, друштво се у највећем делу, нарочито на нивоу елита и интелектуалаца, консолидује око политике Беле куће. Код нас ће у идеолошком паду, који траје већ 20 година, ако су тра избије рат, нажалос т, одређени дио образованог друштва можда заузети позицију генерала Власова. Зар нема неких аналогних фондова у Русији? Пос тоје представниш тва званичних с труктура Россарадња (Россотрудничества), постоји пословна мрежа Фондације Руски мир (свет), РИСИ (Руски институ т за стратешкa истраживања), али смо ми у том питању у односу на Американаце пигмеји. У последњих неколико година било је покушаја да се поправи та ситуација створено је неколико фонд ова, укључујући и Фонд подршке јавне дипломатије А.М. Горчакова, Руски савјет за мећународне послове и још неколико других организација. Фонд Горчакова је основан да помогне руске НКО (некомерцијалне организације), које се бави питањима јавне дипломатије. Фондација им пружа подршку по грантној линији. Веома је важно да се у Русији, у области јавне дипломатије, појавила структура која додјељује грантове, јер је ситуација била веома тужна главни финансијери у овој области за руске НКО (некомер- 5

6 цијална организација) су били западни фондови. А када нема подршке од своје државе, тешко је кривити некомерцијални сектор да је сав њихов новац западни прилив. Временом, Фонд је почео да даје подршку и страним НКО (некомерцијалним организацијама), које реализују своје, или заједничке са Русима, НКО пројекте у области јавне дипломатије. Фондација такође спроводи своје пројекте. Дјелатност те исте Росaрадње углавном носи културно друштвени карактер. Сада покушавају да реорганизују Россарадњу аналогно са америчком агенцијом USAID, која је управо основни државни проводник меке моћи САД. Агенција има огроман буџет и занима се финансирањем најразличитих пројеката почев, условно говорећи, од заштите интереса и права љубитеља моцареле а завршава политиком. Власовци не подржавајући, на примјер, позицију Русије према Сирији, могу рећи: Ми имамо слободу говора, ми само изражавамо своје мишљење! Постоји постулат: у унутрашњој политици се може бити либерал, у спољној само конзервативац. Ви можете дискутовати, расправљати, изражавати своје мишљење на тему разних спољнополитичких прича, да доведете своје с тавове до владајуће елите, до председника. Али, ако се у друштву усваја консензус по одређеном питању, онда то треба да се поштује, и да се не виче у иностранству да је ваша земља страшна (ужасна). Нико не смета CNN и BBC да цитирају власовца и да његове изјаве учине својином светске јавности. То је могуће, зато што у нашој земљи постоји слобода говора. Ма колико за неког то чудно звучало. Ако погледате сајт једне познате престоничне радио станице, онда имате осећај, да сајт, ако говоримо о украјинској кризи, припада њиховој новопеченој власти. И то није само радио, постоје електронски медији (чак ТВ), који активно емитују мишљење, које се разликује од мишљења већине. На Западу с алтернативне тачке гледишта ствар је управо лошија. У Русији, нажалост, данас постоји доста познатих људи, који у руском животу и у политици Москве, због нечег виде само негативо. Срећом или на жалост, код нас многи верују да се разумеју у политику, укључујући и спољну политику. То је карактерис тично и за многе познате људе. Речима тих људи, због њихове популарности, верују. Иако би било боље да оставе изражавање мишљења о таквим питањима стручњацима, а сами могу да расуђују о ономе у шта су заиста упућени. Данас је очигледно: информациони рат се много води на друштвеним мрежама. У истом том Живом часопису руководи цела арм ија унајм ље них бл оге ра -рус офоба. Постоје ли руски блогери, који им одговарају? Наравно да постоје. На примеру украјинске кризе, иначе, јасно се види, да није сва западна заједница на нивоу интернет-учесника нас тројена антируски. Пос тоје многи који разумно процењују ситуацију. Иначе, веома је важно то што чини англо-арапско-шпанско језички руски канал Russia Today, који преноси нашу тачку гледишта. Својом политиком вијести RT је почео да конкурише и да делимично утиче на такве крупне играче као што су BBC и CNN. Када у енглеско говорно подручје стиже вест, коју би западни партнери желели да обиђу, они су приморани да на њу реагују, да обавјештавају. На пример, RT стално говорио о присуству националиста у новој влади Украјине. Западни медији су о томе у почетку ћутали. Али константан рад Russia Today привукао је на Западу пажњу јавности, и западни новинари, мада невољно, почели су да дају материјале о томе да тамо постоје националисти. Идеологија Совјетског Савеза их била је појачана таквим симболима, као што су Велика Победа, лет првог сателита у свемир, Гагарин Па чак и у првој половини 1980-их, када је Совјетски Савез почео да губи своје позиције у свету, симболи, не баш величанствени, су постојали Баљшој театар, водка, кавијар Запад су симболизовали фармерке, рок музика, кока-кола. У неком смислу, фармерке су победиле Баљшој театар. А шта данас Русија може да понуди као свој симбол за нови извоз? Ви говорите о имиџу земље сада? У своје време, уз помоћ модерне музике и одеће совјетске људе су убедили да се у САД живи боље, него у СССР. Каква слика данас симболизује успех Русије? Мој став је овакав. Ако говоримо о Западу,ја не мислим да ми требамо улагати посебне на- 6

7 поре да би се некоме тамо свидели. То није ишло ни у Кримском рату ( ), не иде ни сада. То је бацање новца узалуд. И, напротив: постоје земље, у којима ми обавезно требамо да радимо, показујући ону Русију, ка којој тежимо. То је, пре свега, постсовјетски простор. То су региони у свету, где се према Русији односе, рецимо, са интересовањем Тим регионима припада и Балкан. Није нам потребно да измислимо нешто ново, ми смо оно што смо. Прво, што је, напротив, потребно: технолошки развој земље, стварање савремене економије и инфраструктуре. Друго то је позиционирање Русије као земље са традиционалним вредностима. Трећа тријада ове компоненте, привлачне за многе, укључујући и иностранс тво посвећенос т принципима праведнос ти, отворенос т према различитим културама, националностима, креативним и талентованим људима. Наши домаћи русофоби користе термин непоуздан. Тако они зову Русе, који су равнодушни према западним вредностима и не журе на Запад. Тако се у свест људи уводи однос према Русији и Русима као нечему крајње непривлачном. Можда је време да се томе супротстави нека привлачна слика? Американци су прона шли себе у холивудским филмовима. И то ради за њих. Није потребно ништа радити на том плану. Ми имамо све. Мислим да ако се човјек стиди тога што је Рус то је комплекс инфериорности. Поносна сам што сам Рускиња. Ја говорим о томе свуда. Када сви одстранимо те комплексе, постаћемо достојни грађани своје земље. Ми често не верујемо сами себи. Ево примера. Због Украјинскe кризе ЕУ је замрзнула процес преласка на безвизни режим. A Русија се и даље понаша према том питању, као да јој је то потребно више него Европљанима. И стварно наши људи према Европи често показују, директно говорећи, подређеност. Можда већ треба престати са таквим виђењем Европе? Данас ипак није епоха Петра Великог. Русија иде ка Европи, колико је део европске цивилизације. И не смемо све државе стављати у исти кош. Постоји конзервативнија Пољска, прогресивнија Холандија. Да, Американци доминирају у процесу доношења одлука у Европи, али данас се може повратити независност и неких европских земаља. Погледајте како и какве одлуке доноси Немачка. Да, Немачка није потпуно с лободна од принципа атлантске солидарности, не ради само оно што жели, али је ипак она много више независна сада, него пре 10 година. Јужни ток пролази кроз Бугарску и Србију. Много се говори о томе да Срби воле Русе, али је политичка елита тамо прозападна. Какве на поре чини на ша ја вна дипл о - матија на Балкану? Оно што имамо данас у Бугарској и Србији, ја оцењујем са скепсом. Ми због нечег сматрамо да нам је довољно да искористимо то што већина становништва у Србији воли Русију. А колеге из САД и ЕУ не спавају, раде. Информационо поље ове државе је западно орјентисано. У интересу је руских компанија, које послују у Србији, пре свега Гаспрома, да подрже тамо проруске медије. О томе нам говоре и сами Срби! Али данас у Србији већина медија се финансира од стране Немаца и других земаља ЕУ. Требамо да оснујемо ТВ канал, да би емитовањем на српском језику (то добро разумеју у региону Балкана), емитовали руски угао гледања. У Бугарској, која је и чланица НАТО, није боља ситуација. Ако и постоји мека моћ, она је ограничена на културу. Наш бизнис треба да размисли о раду тамо са грађанским друштвом, да издвоји новац за медије, за подршку радника у сфери организација јавне дипломатије. Само са таквим активним радом ће моћи утицати на политичке елите. Тамо је захтев ка Русији веома велик, али ми не одговарамо на ту потражњу. Да ли Фонд Горчаков има пројекте за Балкан Да, то је научно-образовни програм Балкански дијалог за младе стручњаке у међународним пословима. Пројекат је кренуо прошле године у Бугарској. Ове године Балкански дијалог је покренут и у Србији. Покушавамо да окупљамо млад е људе у међународним пословима, политикологе, новинаре, и дискутујемо са њима о актуелним питањима спољне политике. Нас тојимо да разјаснимо деловање руског руководства: на пример, зашто Русија према Сирији заузима став који се разликује од става Запада. Одржавамо сусрете и са интересантним експертима. Али је Балкански дијалог кап у мору. Таквих пројеката мора да буде много. АУТОР: Владислав Корнејчук Превод: Галина Бокић Хачатрјан ИЗВОР: Горчаков фонд 1. мај

8 Студија П остоје најмање три разлога зашто је битно знати да ли су запослени у приватним војним компанијама борци. Први: тако знамо да ли су они за непријатељске снаге легитиман војни циљ, други: знамо да ли могу да учествују директно у непријатељствима и треће: да ли могу бити гоњени због тога што учествују у непријатељствима. У случају да имају статус борца они јесу легитиман војни циљ, али такође имају право да директно учествују у непријатељствима а и самим тим да за то не трпе никакве правне последице, у смислу да им учешће у непријатељствима није забрањ ено. Статус војника односно борца везан је пре свега за чланство у оружаним снагама страна у конфликту или чланство у милицији или добровољачкој сили које припадају странама у сукобу и испуњавају специфичне критеријуме. Разлог због чега се одређује да ли запослени у приватним војним компанијама имају статус борца је да се утврди да ли су припадници неких оружаних снага од страна у сукобу, јер међународно хуманитарно право предвиђа да иако је ствар домаћег законодавс тва како су припадници оружаних снага регистровани и регру товани, неопходно је знати ко тачно чини непријатељске снаге. Оно што треба истаћи је да постоје услови који морају бити испуњени од стране одређених лица да би се сматрали законитим борцима. Што се тиче припадника милиције, добровољачких јединица и покрета они ће се сматрати борцима па самим тим у случају заробљавања имаће статус ратног заробљеника под условима : а) да буду под командом лица које одговара за своје потчињене б) да имају знак препознавања на даљину в) да отворено носе оружје д) да приликом обављања својих задатака поштују законе и обичаје ратовања Ове одредбе су пре свега садржане у Хашком правилнику с тим да их допунски протокол из 1949 године још ублажава тиме што каже да се ратним заробљеницима имају сматрати цивили који су узели учешће у војним операцијама под условом: - да отворено носе оружје у току свог војног ангажовања - у тренутку припреме за напад када су изложени нападу непријатеља. друди наставак ПРИВАТНЕ ВОЈНЕ КОМПАНИЈЕ ОДНОС ИЗМЕЂУ СТАТУСА БОРЦА И СТАТУСА ЛИЦА ЗАПОСЛЕНОГ У ПРИВАТНИМ ВОЈНИМ КОМПАНИЈАМА Оно што се ипак овде мора нагласити је чињеница да и поред могућности да одређени припадници приватних војних компанија испуне горе наведене услове, остаје отворено питање да то дефинитивно не може да важи за све припаднике приватних војних компанија, јер гледано у односу на спектар њиховог ангажовања непобитно се догађа да не носе униформу или оружје (као пример за то можемо узети лица која се баве логистиком): Онога тренутка када један од горе наведена четири услова није испуњен прича о статусу борца пада у воду. Штавише третирање лица запослених у приватним војним компанијама као милиције представља тапкање у месту тј. да оне не могу деловати независно од снага које припадају странама у сукобу. Морамо да закључимо да постоји веома ограничен законски основ да се лица која су запослена у овим компанијама квалификују као борци по међународном хуманитарном праву. Недостатак јасности о статусу тих лица илуструје и чињеница да су многи тражили појашњене од конгреса САД-а о статусу таквих лица. Разлози за притисак да им се да статус борца су разумљиви и леже у томе да им се јасно одреде обавезе и да им се да већи мотив за поштовањем међународног хуманитарног права. Питање мора да се своди како то наводе поједини теоретичари на то да ли критеријуми за стицање статуса борца одражавају саму природу рата и да ли они потпуно рачунају на она лица која учествују у рату. Број фактора који говоре против статуса борца лицима која су ангажована од стране приватних војних компанија је велики. Приликом аргументовања против тога да лица ангажована од стране приватних војних компанија имају с татус борца треба јасно узети у обзир импликације које би настале да се таквим лицима да такав статус. ОДНОС СТАТУСА ЦИВИЛА И ЛИЦА ЗАПОСЛЕНА У ПРИВАТНИМ ВОЈНИМ КОМПАНИЈАМА Како свака особа која се може наћи у улози актера неког оружаног сукоба по логици међународног хуманитарног права мора бити борац или цивил, лица која су запослени у приватним војним компанијама ако нису борци онда су цивили. Овакво гледиште носи значајне последице ако узмемо у обзире могућности регулисања рада ових компанија јер цивили немају право да 8

9 директно учествују у непријатељствима. Она најбитније је чињеница да ако се лицима која су ангажована од с тране приватних војних компанија призна статус цивила ау томатски се заштита ос талим лицима која потпадају под категорију цивила ограничава. У оквиру становишта да се њима треба признати статус цивила постоји гледиште да се у таквим ситуацијама посебним регулаторним планом забрани учешће приватним војним компанијама у директним непријатељствима. Треба одмах истаћи да ово не представља решење проблема. Прво концепт онога што представља учешће у непријатељствима је недефинисан у оквиру међународног права. Друго чињеница да не постоји разлика по међународном хуманитарно праву у борби напад и борби одбране значи да је бесмислено предвидети да плаћеници могу да учествују само у одбрани. Треће сам појам војног циља није прецизно одређен по међународном хуманитарном праву. Да ли је нека особа директно учествовала у непријатељствима не зависи од тога шта је та особа била дужна да уради. Проблеми који нас тају у неразликовању офанзивних и дефанзивних напада најбоље илуструје проблеме који постоје код употребе приватних војних компанија. Јер по Протоколу I напади акти насиља против противника било у нападу било у одбрани. Тако приватно војне компаније које су ангажоване у залеђу и које нпр. штите од пожара могу директно да учествује у непријатељству ако у таквим ситуацијама буду нападнуте. Последњим упутством које је издато од стране америчког министарства одбране које има за циљ да ближе уреди активнос т приватних војних компанија, запосленима у њима намеће ближе услове под којим они учествуј у непријатељствима што значи да је и америчка војска заинтересована за ово питање. Такав пропис је добродошао, али је то недовољно обзиром да су у приватним војним компанијама запослена лица која обављају делатност како на војном пољу тако и на пољу других активности. Уредба треба да се односи на све њих. Зашто само запослени као војна лица у приватним компанијама да имају посебан статус? Међународно право не дозвољава категорију квазибораца, оно напротив даје кохерентан оквир за покривање свих лица који су себе пронашли у ситуацији оружаног сукоба. Чињеница ос таје да држава као неко ко највише ангажује приватне војне компаније истовремено је највећи противник подробније регулативе њиховог статуса. Могући начини регулисања статуса лица која су запослена у приватним војним компанијама Промени дефиниција плаћеника, која би довела до тога да се таквим лицима призна статус борца у оружаним сукобима. Усвајање посебних међународних конвенција које би регулисале пренос војних надлежности исто као и пренос војних добара. Посебни, интерни кодекси понашања у оквиру приватних војних компанија којима треба да се покаже њихова воља за саморегулативом. Положај приватних војних компанија и лица која су ангажована са њихове стране треба да буде у надлежнос ти националних законод австава укључујући ту и механизме дозвола и надзора Идеални случај би био да ако држава жели да ангажује приватне војне компаније потребно је да се појединци интегришу у систем запошљавања те државе. Примена програма лиценцирања УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Феномен приватних војних компанија данас је једна од најуноснијих грана бизниса, која се убрзано развија и чије се активности немерљиво шире. Лобирањ е да такве компаније узму учешће у мировним мисијама под окриљем Уједињених нација увелико је у току. Помоћник генералног секретар УН-а за мировне операције није одушевљен том идејом и сматра да заштита мора да почива на држави тако да не сме гледати кроз прсте веома моћним компанијама. Многи политички аналитичари сматрају да ће у војскама широм света контролу над командовањем преузети приватне војне компанија тј. лица која су ангажована са њихове стране. Имајући у виду сложеност међународног хуманитарног права и људских права неће бити лако наћи решење на комплексна питања а која се тичу свега приватних војних компанија у будућности. Владимир ШТРБАЦ 9

10 Ђаво не спава ДРУГ ЏОМА СЕ НЕ СМИРУЈЕ ТО ЈЕ БИО ПОЛИТИЧАР СА КРСТОМ П рошлог месеца (августа), изненадила нас је вест да се друг Џома поново огласио и да клевеће у свом старом стилу Љотића, Збор и српске добровољце. Неколико последњих година, друг Џома, један од двојице дежурних клеветника Љотићеваца, Збора и Српских добровољаца није се јављао. Већ смо почели да верујемо да је некако своју мржњу и завист ставио под контролу. Договорили смо се да му у цркви палимо свеће за здравље и да молимо Господа да му да снаге на добром путу којим је, поверовали смо, кренуо, на путу кајања за клевете којима је клеветао своје ближње добротворе из првих студентских дана. Своје мишљење о Димитрију Љотићу Свети владика Николај је сам изрекао у посмртном говору и Илирској Бистрици када је рекао: Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом. Имао сам прилике да га једном чујем у манастиру Жичи када је рекао: Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан. Али друг Џома нас је опет изненадио. Ђаво не спава, каже наша народна пословица а друг Џома се не смирује. У листу Слобода из Чикага са закашњењем од 6 година, објаио је приказ књиге (која је објављена г.) Са крстом у руци и љубављу у срцу коју су написали, сада покојни, Боривоје Карапанџић, из Кливленда и протојереј др Матеја Матејић из Охаја. У књизи су сакупљене биографије 53 монаха, свештеника и ђакона СПЦ као и једног епископа, који су припадали Збору пре рата или српским добровољцима током рата. Многи од оних чије су биографије објављене у књизи су преживели рат и касније широм света служили и градили цркве. Дакле не само оних који су побијени од комуниста или равногораца. Клеветник је ту намерно промашио тему како би могао да оптужи љотићевце да су себични и да пописују само своје. Каже требали су да попишу све побијене свештенике. То није био њихов посао, тако се нешто ради на нивоу целе СПЦ, то ради патријаршија. И она је то урадила. За сваког су дати податци до којих су истраживачи могли да дођу. Затим износи неистину да су комунисти убијали свештенике само зато што су свештеници. То није тачно јер је било свештеника који су били њихови симпатизери, сарадници па чак и важни и велики кадрови. Да подсетимо: поп Владо Зечевић, свештеник Радован Смиљанић... па до ученика богословије какав је био Симо Дубајић. Било их је много, зато су и могли да одрже свој синдикат, Удружење православних свештеника Југославије, који је једини штитио своје чланове у свим ситуацијама. У књизи су и она петорица који су се једини одазвала апелу Светог владике Николаја Жичког па су отишли у манастир хиландар на Светој Гори и тако га сачували да га не преузме неко грчко млађе братство, измени типик, а онда остане само сећање да је некад био Српски. Сва петорица су били српски добровољци јер се међу осталим емигрантима не нађе нико да на том светом месту одстајава. Зато сада са поносом можемо рећи да су у том периоду Хиландар сачували Љотићевци, као што га је сачувао Конзул Краљевине Србије у Солуну - Владимир Љотић. У приказу књиге друг Џома манипулише бројкама побијених свештеника током рата па и Српским добровољцима подмеће да су и они убијали и Немцима подказивали свештенике. То такође није тачно, својевремено је пуштена та клевета да су љотићевци наводно убили 4 свештеника. Тражили смо имена и проверама утврдили да су у три случаја измишљене клевете ради клевете, а у једном случају из рачуна да би супруга добила пензију. Да истакнемо, у књизи су објављене биографије 53 свештенослужитеља а то је мање од половине свештенослужитеља које ми помињемо на поменима. У нашем памјанику је 108 имена, а побројани су само они који су се упокојли. Клеветник нам је онако узгред у пролазу опалио врућ шамар, као да је занат учио код Гебеса или у агитпропу. Таман смо се повратили од клевете Чичиног мајора Звонка Вучковића да је један официр српских добровољаца добио гвоздени крст и то лично од Хитлера. Ту клевету је објавио недељник Телеграф па смо морали да истражујемо и доказујемо да је то клеветник измислио (о томе смо писали у прошлом броју), кад сад овај Вучковићев ортак у прљавим пословима друг Џома тенденциозно пушта следећу да је Српски добровољачки корпус био легална јединица Трећег Рајха у Србији Да он јесте био легално формиран у сагласју, са тада важећим, међународним конвенцијама које регулишу однос између окупатора и окупираних, такозваних Хашких конвенција из и г. На од Немаца окупираним британским територијама такозваним Каналским острвима: Џерсију и Гернзију лично Винстон Черчил је дао инструкције да се понашају потпуно у складу са тим Хаш- 10

11 ким конвенцијама. Али они нису имали комунисте који су сањали да некако подпадну под Совјетску окупацију (названу ослобођење). И Квислинг је сањао да некако подпадне под национал-социјалистичку окупацију, а ни групу официра који су у ратном стању одбили да изврше наредбу о капитулацији већ су се одметнули и касније подржали војну побуну забрањене екстремне терористичке комунистичке политичке организације која је проповедала и спроводила насиље. Овим чином ова група официра је комунистичкој побуни дала национални плашт без кога они никад не би постигли оно што су постигли. У духу тих Хашких конвенција формирана је прво Комесарска управа, а касније Влада народног спаса, па и Српски добровољачки корпус. Немци су пристали да Срби угуше комунистичкоравногорски устанак у Србији како не би гинули њихови војници а за нас је то значило да ако побуњеници неког убију а није Немац да неће бити одмазде - сто за једног. Све ово друг Џома добро зна али се прави наиван како би могао да провуче клевету и тако заведе неупућене. А и ми добро знамо, да су сви ђаволови ученици благоглагољиви и да умеју да засене и заведу простоту и искреност. Даље наводи да је тек ова књига открила да Свети владика Николај Жички није био члан Збора? Можда њему то није било познато, мада не верујем, мислим да је и то измислио како би могао да оптужи љотићевце да су ћутали док су нацисти, усташе, комунисти и глобалисти тврдили да је Свети вадика био члан Збора. У више ткстова у Искри али и у многим књигама је писано да Владика није био члан Збора, али да му је био врло близак по ставовима. Пре свега он и Димитрије Љотић су били добри пријатељи, често су се сретали и много разговарали. У његовој близини су били Др Ђоко Слијепчевић и Др димитрије Најдановић које је ословљавао надимцима које им је он измислио. Обојица су били чланови Старешинства и Збора и Богомољачког покрета. Много људи је било активно и у једном и у другом покрету. Свети Владика је био председник Богомољачког покрета (Православне Хришћанске народне заједнице), а отац Алекса Тодоровић његов секретар. Ево сведочења проте Алексе Тодоровића како је дошло до његовог учлањивања у Збор које је он често и многима причао: Када је почела да излази Отаџбина ја сам почео да је редовно купујем. Донесем, па када имам времена полако прелиставам. Гледа ме Владика и ништа не пита. И ја ћутим ништа не проговарам. И тако прођоше три броја. А онда ме Владика упита: А читаш Отаџбину Алекса Па читам?.,и како ти се допада тај Љотић? Па допада ми се то што ради. Е ако ти се допада а ти иди па му помози. И тако ја одем и учланим се у Збор. Још неколико свештеника је причало да је Владика Николај допринео да се коначно одлуче и учлане у Збор. Ово што износим није ништа непознато. Ко је листао штампу Збора и Богомољачког покрета није могао а да то не уочи. Колико знам друг Џома је ту штампу прелиставао. Ако му је заиста стало да брани Светог Владику онда би требало да га брани од оних који хоће да га вежу за један други њему сигурно страни покрет, либерално-демократског опредељења који се надао и све чинио да нас окупирају велике демократије. Своје мишљење о Димитрију Љотићу Свети владика Николај је сам изрекао у посмртном говору и Илирској Бистрици када је рекао: Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом. Имао сам прилике да га једном чујем у манастиру Жичи када је рекао: Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан. Да резимирам. Друг Џома је тражио разлог да поновно попљује по Љотићу, Збору о Српским добровољцима. Мржња и репоња му нису дали мира, а књига од пре шест година му је била само повод. Иван СТОЈАНОВИЋ 11

12 Актуелно ДЕЦА КОМУНИСТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ И ПРОПАГАНДЕ П роцес маргинализације десног политичког спектра у Србији је више него очигледан. Нису само други допринели да се десна Србија нађе на маргинама, гро заслуга за тако нешто, можемо и морамо приписати, свима који стоје на десном становишту. Десна Србија се није бавила собом, није учила, није подучавала, није васпитавала, није разбијала наметнуте предрасуде већ се као врлинама китила њима, није дефинисала своје оквире и циљеве, па је тако добрим делом постала и отуђена од себе. Тачније она све мање познаје себе. Претходних дана пажњу нам је привукло саопштење, аутономаша из ЛСВ-а, у којем се од државних институција захтева да се ограде од промотивног спота Жандармерије у којем се као један од команданата ове јединице наводи и Боривоје Јонић комадант СДС-а под Владом народног спаса ђенерала Милана Недића. Ништа чудно у овом чину аутономаша, њихове позиције су јасне. За чућење и страх су приказивање лика и дела ђенерала Недића, Димитрија Љотића и многих њихових сарадника од стране оних којима (по сопственим речима) српство стоји на срцу. Да ли смо и колико разумели њихов мученички пут? Да ли смо препознали околности и време у којима су се ови велики људи нашли? У којима су делали, делали за опште а не за сопствено добро? Из примера које ћемо показати мислимо да нисмо! Ако се одлучите да на интернету потражите неш то више о Милану Недићу, Димитрију Љотићу, СДК-у, СДС-у и слично, поред доминатне званичне историје писане после године у којима су приказани као петоколонаш и, издајници, фашисти, српске усташе, наићи ћете и на добар део страница које оваква ставове не оспоравају као неис тине и пропаганду, већ их оберучке прихватају и све наведене славе и уздижу у духу нацизма и фашизма. На оваквим страницама изнесен је велики број других неистина и полу информација. Бројне су замене теза, тумачења из данашење перспективе, па чак су присутна и бројна оспоравањ а појединих дела Недића и Љотића, као на пример верност Краљу Димитрије Љотић је био вођа СДК и СДС армија које су током Другог светског рата били на страни наших пријатеља, Национал- Социјалиста из Трећег Рајха, чије смо пријатељство и пакт издали када смо подлегли енглеским и ционистичким лажима како Србе Немци хоће да окупирају, што није била истина, Трећи Рајх је хтео од Срба савезништво као и Итапија!!! Подсетимо се да су Италијани стали на страну Срба када а видели да усташе кољу и желе плански да истребе Србе са територије такозване "НДХ". Но о томе ћемо у следећем посту! Како год Мита Љотић је био велики Србин који је волео своју наци у! Овај текст је постављен на једном од бројних национал-социјалистичких блогова. Као што се из приложеног види у само пар редова дошло је до више замена теза, до више полу-информација и нетачних информација. Из послење реченице можемо закључити да се о Љотићу овде пише у позитивном светлу али на погрешан начин. На истом блогу сличних испада има на десетине. Сам Љотић се од фашизма и национал-социјализма у више наврата ограђује (не из потребе за правдањем већ из потребе да се његов рад и рад ЗБОР-а јасно дефинише у духу оного што заправо јесу), тако да можемо закључити да аутори овог блога и поред могућности да прочитају Љотићева Сабрана дела, случајно или са намером игноришу текст који је изашао у листу Збор бр. 7, Београд,

13 1935, стр. 2-3 под насловом: НИ ФА- ШИЗАМ, НИ ХИТЛЕРИЗАМ! Овакве замене тезе су сталне и бројне. Посебно је занимљива тежња у којој се прво ЗБОР, нешто касније и СДК, СДС и Влада народног спаса ђенерала Милана Недића, сврставају у неку врсту фашистичке интернационале која никада није постојала. Истина је заправо да је глобална повезаност крајње деснице скорашња појава. Бројне разлике између фашизма, нацизма и идеје Збора, многима нису препрека да се исти редовно повезују. То, што много тога нема везе са истином није важно. Тако је деценијама радила и ради комунистичка пропаганда. Док супротно томе готово да нигде нема речи о сличностима Љотићевих идеја са идејама Шарла Мораса и његове Француске акције, иако су те сличност далеко бројније. ГРБ НЕДИЋЕВЕ СРБИЈЕ На бројним форумима, у свакодневној употреби можемо видети један несвакидашњи символ који многи називају Недићев орао. Званично се не узима као грб одређене организације. Комерцијализован је и може се наћи на мајицама и другој одећи у бројним радњама. На приложеним фотографијам видимо припаднике нацистичке организације Крв и част са заставом на којој је поменути грб. Такође бројни су графички прикази Недића и Љотића са овим несвакидашњим символом. Дотични грб наравно нема никакве везе ни са Недићем ни са Љотићем, настао је релативно скоро, а инспирација су му различити грбови са новчаница из времена Краљевине (појашњење са једног форума). Ипак истражујући дошли смо до следећег: Идентичан грб постоји на ФАНТАЗИЈСКОЈ новчаници из године, која је била нека врста рекламе у мање познатом часопису. Дакле с лободно можемо рећи да је реч о још једној ФАНТАЗИЈИ која нема ни упориш те, заправо нема никаквог смисла а не о некаквом грбу недићеве Србије. Претходно приказани примери нам говоре да се поједини (нажалост не и малобројни) симпатизери како Љотића и његовог Збора, тако ђенерала Недића, СДС-а СДК-а не сналазе најбоље у датој материји. Добро се уочава да не разумеју ни околности а ни поступке коју су ови велики национални радници били приморани да повуку. За крај поделићемо критику једног од тих симпатизера : Недић и Љотић (и национални четници такође) се никада нису одрекли малог идиота и лондонске побегуље од краља Петра II, мада су одбили да директно слушају његова наре- 13

14 ђења говорећи да је у заробљеништву. И они и њихови људи су носили слике тог гробара србског народа, њему полагали заклетву, певали му песме и славили његов рођендан... Насупрот томе стоје речи које су нас привукле да читамо, учимо и од Димитрија Љотића. Ми смо за Краља! Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља. Ми смо за Краља. Ми заиста верујемо да је истинита реч по милости Божјој коју наши краљеви стављају пред својом титулом, и зато као народ таквог Краља хоћемо, па је зато сасвим на своме месту и допуна те речи по вољи народној. Јеремија ОПЛЕНАЧКИ 14

15 Сведочење ДИВЉЕ ЧИШЋЕЊЕ У ШАПЦУ ПOЧИЊЕ СА БРОЈЕМ ОКО 2000 ЖРТАВА ПОСЛЕ ОКТОБРА КОЈЕ СУ У МАЊЕМ ОБИМУ НЕПОДПИСАНЕ ЗБОГ ДО САДА НЕПРОНАЂЕНИХ КЊИГА СТРЕЉАНИХ Поводом дугометражног филма о изложби године У име народа о којој је Нова Искра писала у броју 108 од јуна 2014., ево описа по оцени аутора чланка најпотресније трибине у оквиру изложбе Д а месеца после отварања велике мултимедијалне изложбе У име народаполитичка репресија у Србији у Историјском музеју Србије, најзад на трибини гостује град мученик, Шабац. Почетак на први погл ед а непримерен. На вел иком екрану предратни Шабац и сјајна интерпретација песме Беле руже. Затим следе излагања која су у потпуном контарсту са песмом. Судија Гојко Лазарев који јe био председавајући већа вишег суда у Шапцу у преко 150 случајева рехабилитације народних непријатеља, за које каже да је лишено језивих детаља због неког будућег помирења две Србије. Почиње са бројем око 2000 жртава после октобра које су у мањем обиму пописане због до сада непронађених књига стрељаних антинародних елемената од стране ОЗНЕ, као и због масовне гробнице у реци Савi. До овог броја се дошло на основу бројних изјава мештана савременика ових догађаја и оне се односе и на околна места. На стратиште, делимично срушени мост на Сави, жртве су довођене ноћу, полуодевени, где су најчешће везивани жицом по 5 људи, затим је један ударен маљем са собом повлачио преосталих четири у реку. Метци су ретко употребљавани сем у случајевима када је на пример један официр молио егзекуторе да га убију као војника. Сава је уједно служила и за изнуђивање признања, тако што се у чамац ставе двојца окривљених, одмах се убије један који је ионако осуђен на смрт, а другом се каже да га чека иста судбина, ако не призна кривицу. Потом г. Лазарев каже да је до сада у Шапцу рехабилитовано око 270 жртава, што није ни приближан број страдалих и да је сурова после ратна репресија предвођена брачним паром Милка и Милорад Минић и даље присутна у свести народа упркос протеклих седам деценија. Затим излаже делатност удружења потомака жртава Мост које је једино у Србији близу стратишта на Сави подигло цркву Светe Петке, која симболизује 27. октобар године, дан када је страдала прва жртва без суђења. Такође удружење издаје билтен који обухвата биографије свих жртава. Следећи учесник била је госпођа Вера Поповић, кћи доктора Младена Милошевића из Богатића, кога су партизани убили у јесен јер је био угледни грађанин, посланик у скупштини Краљевине Југосавије са листе СРЗ Милана Стојадиновића. Познат по великом доброчинству јер је сиромашне бесплатно прегледао и давао лекове преко апотеке, које је на крају месеца сам плаћао. Његову супругу Радмилу из ројалистичке породице, Немци су послали у Аушвиц, током рата да би по ослобођењу сазнала да ће је комунистички капо из логора пријавити партизанима када дође у земљу, услед чега искаче са групом из воза да би потом отишла у Америку. Затим излаже директор Историског музеја у Шапцу који је несебично са експонатима помагао Београдску изложбу, и који је на основу пронађеног дневника др. Ружице Војић написао књигу о њој. Наиме она је за време рата била активан члан црвеног крста и спасла многе грађане Шапца, а по завршетку рата проглашена је за народног непријатеља и осуђена на робију. Песма са почетка трибине је одабрана на основу приче из њеног дневника, где једне ноћи девојка дивног гласа почиње да пева песму Беле руже, коју прихвата цела затворска соба. Када је песма завршена мушки део затвора одпочиње другу песму, и тако до дубоко у ноћ. У делу трибине-питање посетилаца, била су два драгоцена сведочења дивљег чишћења у Беогарду Први излагач је констатовао да је масовна гробница-сава постојала и у Београду на пристаништу до кога су после 20. октобра стизале колоне затвореника Карађорђевом Премијера филма је заказана за 22. октобар у 18 сати у београдском Дому синдиката улицом. Успут су узвикивали своја имена, презимена и адресе у нади да ће суграђани обавестити родбину о њиховој судбини. Други излагач је био као петнаестогодишњак затворен на четвртом спрату Ознине зграде на Обилићевом венцу у групи људи са малим прекршајима. Преко атријума зграде пратили су суђења која су се одвијала преко пута кроз отворене прозоре у пролеће године. Каже да су суђења трајала кратко, а пресуде су биле по правилу смрт стрељајњем.. Слободан ЂУРИЋ Председник Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима 15

16 Баштина NA[ NACIONALIZAM Димитрије В. Љотић К омунисти поричу нације. Они виде само човечанство али кроз класе. Човечанство се не дели, по њиховом мишљењу, на расе и на нације, већ на класе. Отуда они и неће да знају за националне државе, већ за једну свеопшту федеративну државу, која обухвата цео свет, а којом треба да управља радничка класа. Они за то поричу националне истине, већ знају само за класне истине. Тешко оном, међутим, ко истину не види или неће да види! Истина је као сигнал поред пута. Губи ли што сигнал што га онај коме он треба да служи, не гледа и не види? Не губи сигнал ништа, већ онај губи који сигнал не признаје, пориче и не види. Тако и овде. Нације и отаџбине понижаване и порицане од стране комунизма, данас му се тако свете, да је комунизам принуђен да сад узима маску родољуба и отачаствољубља и тако пред свет излази и ма да се у дубини својој своје заблуде интернационализма класног не одриче ни може одрећи. Јер кад би се комунизам одрекао ове заблуде, онда већ не би био материјалистички комунизам кога познајемо, већ нешто сасвим друго. Али отуда је комунизам и осуђен на пропаст. Истина нације и отаџбине је устала и војује против комунизма. И комунизму не помаже при том маска коју у последње време намиче на лице. Већ сам факт да комунизам мора маску носити, а не више отворено и слободно исповедати своје заблуде као истине, доказ је за то. * * * На другој страни, извесни националистички покрети су после рата на многе заблуде демократије, капитализма и комунизма, покушали да ствари поставе на своје место. Ми смо од почетка тврдили да је само на националној бази могуће решити невоље савременог друштва. А како су од свих националистичких покрета, најчувенији онај Мусолинијев и онај Хитлеров, то су нас одмах обележили као фашисте. Добронамерни људи су пак у нашем ставу могли тачно видети да нисмо фашисти, и не би то могли бити, и ако је извесно да имамо прилично заједничких црта. Ми смо јавно и без завијања објавили: 1) да смо националисти, и сматрамо интернационализам за огромну заблуду, у главном вешто убачену с јеврејске стране у циљу растројења хришћанског друштва, 2) да смо против демократије, као владавине броја, јер држава заснована на том систему не води рачуна, осим броја, о осталим животним вредностима, које се бројем не дају изразити, а нису ништа мање важне за живот огромног броја народа, па чак и целокупног народа, 3) да смо против парламентаризма, јер тај систем не решава народне невоље и проблеме и омогућава неодговорност, као систем у целокупном државном и народном животу. Ко је за то да се народ истински чује у питањима која њега интересују, тај мора бити против парламентаризма, 4) да смо против политичких партија, јер оне цепкају праве природне народне организације, сталеже народне, који једино с правом могу народ претс тављати и о народним невољама говорити, 5) да стојимо на органском посматрању живота, народа и државе, а не механичком, т. ј. да мислимо да је живот народа и државе бар толико осетљив колико живот дивљака у једној градини, па као што тамо није дозвољено градиоцу, без познавања дубоких правила живота биљака радити у градини, тако ни у друштву људском није дозвољено млатарати, сећи, ломити, резати, сејати или плевити по теоријама извученим из главе неких кабинетских мислилаца, већ само по добром познавању дубоких истина о народном и државном животу, 16

17 6) да смо за то за породицу (основну друштвену ћелију и њена права), за својину (економску подлогу породице) и за приватни подухват (полугу правилног друштвеног живота) али у оквиру интереса народне целине, израженог у општем друштвеном плану, 7) да стојимо на гледишту међузависности свију делова народних једних према другима, а не на марксистичком гледишту борбе међусобне у крилу народном, да мислимо да не може ратовати корен са стаблом, ни стабло с гранама, ни гране с лишћем, ни ово с дрвећем и плодом, да верујемо да су те основне истине органског живота истина и у људском друштву; Уколико нешто од овога, рекли смо тада, има и код фашиста и код национал-социалиста, Богу хвала. Нећемо ми због тога то из наших начела и програма брисати, јер из ината ништа не радимо, као што нећемо у наша начела ставити ништа што тамо нема за љубав њихову, ако тако одиста не мислимо. Нисмо се ми, рекли смо тада, угледали на њих, нити је сваки од њих учио школу код других. Већ смо с љубављу посматрали живот свога народа, гледали његове невоље и његове патње, питали се како бисмо му помогли, и резултат тог и таквог посматрања и разумевања јесу ове истине које Збор, ето, већ четири године скоро, објављује и за њихово остварење се бори. * * * Али одмах смо, у оно време још, и писали и живом речју указивали на дубоке разлике које нас деле од фашизма и хитлеризма. Указали смо да фашизам деифицира (обожава) државу, а хитлеризам расу. А ми, додасмо тада, као Словени, и као хришћани, нисмо у стању пасти у такву заблуду. Знамо ми и верујемо, да изнад државе и расе постоје бескрајно веће вредности и ми не можемо, попут Мусолинија и Хитлера, то да не видимо. То што смо одмах видели, од тог времена само нам је још јасније било. И данас то хоћемо на примеру Хитлеровом само још боље да прикажемо. Хитлер је као човек изузетно ретка појава. Дубоко мисаон, и генијалан, организатор, херој и апостол, он одиста фасцинира свој народ. Нема мане, ни пеге на њему. Али он, одиста високим својим умом, није био у стању отићи даље од немачке истине. Он уопште не види општечовечанску истину, нити је признаје. Онај Немац који се труди да сазна објективну, а не само немачку истину, није добар Немац. Скуп свију истина и синтеза њихова је у Богу. Али људима је истина приступачна само кроз нације. Али друге могу како хоће, а немачка нација је дужна да проповеда и остварује само једну истину, своју истину, коју је она сагледала. Нема истине над том истином. Свет овај је поприште сукоба раса, нација истина, у којој немачкој истини, немачкој нацији и немачкој раси ваља господарити. Хитлер је написао своје одиста ретко дело, Моју борбу, и кроз ово је многе јеврејско-интернационалне заблуде порушио у немачком народу. Али је ову нову заблуду, порицање објективне, општечовечанске истине, у свој народ унео, раширио и од тога направио државну и народну веру. И како је сам немачки народ особито погодно земљиште за такво семе, то тамо имамо данас особито бујну жетву. (При том је интересантно да је међу народима, и старим и новим, јеврејски народ одувек веровао и носио исто веровање у непостојање истине изван јеврејске истине). У тој својој одиста епохалној књизи, критикујући предратну немачку спољну политику, Хитлер се с правом чуди, како је Немачка, место да иде с Русијом против Енглеске, или с Енглеском против Русије, успела да два природна непријатеља, Енглеску и Русију удружи против себе. Он се с правом чуди, али не даје право објашњење. Он тумачи то случајном грешком оних који су спољну политику Немачке водили. Узроци су далеко дубљи. Хитлер заборавља да је и пре рата, у Немачкој, владало, бар у пракси исто оно гледиште којим се он данас надахњује: порицање општечовечанске објективне ис тине, хотења и познавање само немачке истине. А то је довело, као што и сутра може опет довести до удруживања и супротних иначе снага против Немачке. Комунистима се свети ш то не признају објективну, општечовечанску и националну истину, већ све гледају кроз класу и знају само за класу и класну истину. Њима се сад свети стихијском снагом понижени и увређени национализам. Свака обругана, упљувана и под ноге бачена истина, чудесно се усправља и постаје смртна опасност за онога који јој се ругао, опљувао или је газио или порицао. Постоји велика опасност за национализам да он са своје стране не учини сличну грешку, јер ће у том случају и он имати да рачуна с истим последицама. Наш национализам не обожава ни државу, ни расу, ни нацију, и ако им, с друге стране обезбеђује она места која у органском поретку могу и треба да имају. Није такав случај с другим. И ми то и у општем и у њиховом интересу истичемо. Јер неће само једни губити, а други да не изгубе. 4. септембар 1938 г.. Нови пут; Петровград Сабрана дела; књига III; стр Нова Искра, Београд г. 17

18 Језичак на ваги К II наставак САБОР СРБИЈАНСКИХ ЧЕТНИКА НА БУКУЉИ ЧЕТНИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА КОСТЕ ПЕЋАНЦА У ОКУПИРАНОЈ СРБИЈИ ГОДИНЕ ада је комунистички устанак, уз припомоћ Драже Михајловића, узео огромне размере, када су Западна Србија и Морава биле обухваћене пламеном устанка, коме су следовале немачке казнене експедиције изазивајући страховите жртве Комесарска управа у Београду поднела је оставку, осећајући да је дошао моменат, да људи са више ауторитета и пред Немцима и у земљи прихвате ситуацију у своје руке, како би се од Немаца издејствовала већа права и више могућности да би се Устанак угушио и да би се уштеделе узалудне и непотребне жртве. У том тренутку било је неопходно да се од Немаца издејствује пристанак, да у Београду буде образована Српска влада, која би имала ауторитет и све могућности да сопственим, српским снагама, угуши устанак како тај посао не би вршили Немци, не питајући по којој ће цени успоставити ред и мир у побуњеној Србији. Тада је ступио на сцену Димитрије Љотић. Његова је идеја била влада Милана Недића, пошто је он тада био једина могућност и ауторитет, да се са најмање жртава успостави ред и мир и спасе Србија. Радећи на стварању Недићеве владе, Љотић је одмах предузео кораке, да будућем Претседнику владе обезбеди поред осталог и потпуну подршку четничке организације Косте Пећанца. У ту сврху, он је 12 августа 1941 године послао групу својих људи, под вођством Зорана Вуковића, који је преко своје породице имао везе са Топлицом и Костом Пећанцем у штаб овога, са јасним и прецизним инструкцијама: да Пећанца обавести о ситуацији, о тешкоћама у којима се Србија налази, о страхотама које је очекују и о потреби да се четничка организација у потпуности стави на расположење Влади Народног спаса у Београду, када ова буде образована. Вуковић је пошао на овај пут у Топлицу у друштву са четничким војводом Блашком Михајловићем, који је био у добрим односима како са Пећанцем, тако и са Вуковићем, а који је у свему одобравао напред изложени план Љотића. Они су стигли на планину Соколовицу, која се налази између Прокупља и Куршумлије, где је био Коста Пећанац са својим штабом и великим бројем четника. Разговори су трајали целу недељу дана и завршени су потпуним разумевањем и споразумом. Пећанац је обећао да ће целокупну своју организацију потчинити влади у Београду, да ће лично са Вуковићем поћи у Београд ради регулисања детаља, да ће одмах издати наређење да се делегати свих четника искупе на планини Букуљи 28 августа, како би их он обавестио о донетим одлукама и на тај начин добио њихово одобрење тих одлука. Пећанац је уз то изложио Вуковићу, да четничка организација, поред своје велике солидности и оданости његовој команди и наређењима није без извесних слабости, пошто и међу његовим четницима има инфилтрираних комуниста, који настоје да организацију било приведу партизанима, било да је расточе и учине некорисном националној ствари. У ту сврху, Пећанац је предложио Вуковићу да се четничка команда реорганизује, да се у сваку чету уведу неколицина свесних анти-комуниста интелектуалаца, који ће преузети на себе васпитну и идеолошку обраду четника, пошто је то једини начин у револуцији да се изграде свесни борци противу комунизма. А да би све то било стварно спроведено у живот, Пећанац је написао наредбу и издао Вуковићу декрет којим га поставља за свог помоћника Састанак четничких делегата био је заказан за 28 август на планини Букуљи. На састанак је дошло преко 300 делегата. Поред Пећанца, Вуковића и Блашка Михајловића, састанку су присуствовали и званични посматрачи Немаца, као и известан број функционера Комесарске управе, (која је била у оставци), а које су упутили на састанак Милан Аћимовић и Драги Јовановић. Присуство 300 четничких делегата на овом састанку, који су претстављали преко четника, импресионирало је немачке посматраче, а нарочито их је импресионирала њихова једногласна одлука да у свему прихватају став Пећанчев, да се целокупка четничка организација стави под команду будуће Српске владе у Београду, спремни да свако наређење владе одмах у дело спроведу. Ова једнодушност четника на састанку на Букуљи, у очима Немаца, давала је будућој влади ауторитет и велике могућности рада, будући да су делегати четника у ствари претстављали огромну већину народа у окупираној Србији. Другог дана састанка, 29 августа, већ је почела да кружи вест међу делегатима, да се генерал Милан Недић примио да образује нову владу, па је та вест примљена са одушевљењем, јер су сви делегати изражавали своје уверење да је генерал Недић једини и највећи ауторитет, за којим ће поћи цео народ у Србији. Када је ова вест трећега дана састанка потврђена, сви су учесници на овом састанку поверовали, да нам се, поред све несреће у којој смо се тада налазили, кроз Недића судбина осмехује, да нам судбина може чак и наклоњена бити, да још није све изгубљено. Али састанак на Букуљи показао је исто тако и многе слабости четника и опасности којима су они изложени, а о којима је још на Соколовици Пећанац говорио Вуковићу. На овај састанак дошло је такође и неколико делегата за које се знало и за које је утврђено да су свесни или несвесни комунистички агенти. Разуме се, да на овом састанку они нису мировали, већ су настојали било да осујете намеру Пе- 18

19 ћанчеву да се у свему определи за владу у Београду, било ако у овоме не успеју да изазову инциденте који ће цео дотадашњи рад компромитовати. Када су видели да нису у стању да већину четничких делегата за себе придобију, они су, још ту на Букуљи, поставили неколико заседа, које су требале да побију неколико Немаца, што би ове уверило у нелојалност четника и у немогућност сарадње са њима. Трудом самих четника, ове су комунистичке заседе на време откривене и ова њихова намера у потпуности је осујећена. Дошавши у Београд, Пећанац је изложио Љотићу своју решеност у име целе четничке организације, да се у потпуности стави у службу Српске владе и генерала Недића, што је и састанак на Букуљи у свему и у потпуности одобрио. Та је ствар била решена, и по Пећанцу, то је било најбоље и једино могуће решење. Међутим, поред ових добро постигнутих решења, Пећанац је изнео Љотићу и своја велика страховања: прво, четници могу да буду сјајни борци и у овом тренутку да буду од највеће користи и помоћи српском народу, ако би се код њих завела васпитна служба, која би их учинила одбојним према комунизму, и друго, и оваква четничка организација може да буде врло солидна и сјајно да послужи својој сврси, под условом да наши утицајни људи не роваре међу четницима и не растачу саму организацију. Због тога, он је одлучио: да у сваку своју чету уведе по неколико младића свесних антикомуниста који би водили ту васпитну службу, па пошто других младића антикомуниста нема сем Збораша, то је он одлучио да умоли Љотића да му ове младе људе да. А да би се извршила потребна реорганизација четника, па се и горе изложено у свему остварило, Пећанац је саопштио Љотићу да је Зорана Вуковића поставио за свог помоћника и да му је декрет већ о томе издао. Што се тиче друге опасности, њему су већ од Аранђеловца до Београда, па и овде у Београду, прилазили поједини емисари министра Аћимовића или Драгог Јованавића, нудили му велике суме новаца и тражили да он управља организацијом, не по својој глави, већ по њиховим сугестијама. Пећанац је ово одлучно одбио, али је осетио сву опасност за организацију од оваквог рада, утолико пре што је осетио да га ови људи неће оставити на миру. Због свега тога, Пећанац је молио Љотића да га у првој ствари помогне својом сагласношђу, а по другој да се заузме код генерала Недића, да се од његове организације одбију, поред злонамерних, и слични добронамерни. Љотић је морао да убеђује Пећанца у потребу, да се за све обрати генералу Недићу, да се једино Недићу обраћа, и да у свему и за све слуша само и једино Недића. Ми смо Недића преклињали да се прими ове најтеже дужности и одговорности, па кад је он то учинио, ми морамо сви и да га слушамо, и да га поштујемо и да му одани будемо. Само он може да одлучује и нико више. И како год он нареди, ми сви морамо да извршујемо. Тако је остало да Пећанац обавести о свему Недића, што је он, пред Љотићем и Вуковићем, и учинио Саслушавши Пећанчево излагање, Недић је био на великој муци. С једне стране, он је увиђао оправданост Пећанчевог тражења да се редови четника попуне младам интелектуалцима, провереним антикомунистичким борцима, док је с друге стране знао расположење појединиих утицајних људи противу Љотића, па је предосећао каквим би се тешоћама изложио још на почетку своје владе, кад би то усвојио. Зато је Пећанцу, пред Љотићем и Вуковићем, одмах саопштио: да је њему главно да има једнодушну владу и земљу за собом, да ће то његов брат Мита најбоље схватити и разумети, па да се чак ни наљутити и увредити неће. Он због тога не жели да збораши постану четници, нити сматра из истих разлога да је добро да Зоран Вуковић буде помоћник Пећанчев, јер би то све заједно сигурно допринело солидности и борбености четничке организације, што је врло важно, али би нанело штету једнодушности владе, што је данас у овим тренутцима још важније. А активни официри, који ће по Војвода Коста Пећанац 1908.г. његовом наређењу ступити код Пећанца, исто тако ако не и боље допринеће да четници буду солидни као организација, а добри као борци, рекао је Недић. Тако је Пећанчева четничка организација прешла у потпуности под надлежност и утицај Владе у Београду. Зоран Вуковић је поцепао свој декрет помоћника Пећанчевог, престајући да одржава везе са четницима, да му се не би пребацила нелојалност према Недићу и врбовање четника за Збор и Љотића. Док су Збор и Вуковић овако лојално поступили, многи други наставили су своју акцију врбовања и куповања четника за Равну Гору, чиме су допринели и слабљењу саме четничке организације и осипању њених дотле врло чврстих редова. Тиме се може објаснити и релативно мали допринос четника у угушивању комунистичког устанка током 1941 године, и доцнија хапшења и разоружавања појединих чета од стране Немаца, и растурање готово целе организације током 1942 и 1943 године, када је највећи део четника прешао у Српску Стражу. А све ово може да објасни и трагичну смрт Косте Пећанца од српске и братске руке, смрт једног старог и заслуженог човека, који је цео свој век провео у служби Отаџбини, па, најзад, дочекао да буде заклан од опскурних и врло сумњивих патриота који се ни као људи, ни као јунаци, ни као Срби, никад не би могли с њиме мерити и равнати. Јаков В. ЉОТИЋ 19

20 Митров итровачки Би би си (BBC( BBC) II наставак СРЕМСКА СИМФОНИЈА Српски писац Стеван Караџа који је као политички затвореник провео у Титовом казамату у Сремској Митровици пуних 17 година и потом успео да оде у Америку латио се пера и описао своје затворске дане. Из те тада још необјављене књиге је Боривоје М Карапанџић године објавио један део у својој књизи Југословенско крваво пролеће - Титови гулази и катини. Ту Борину књигу је овде објавило ИП Младост изостављајући неколико поглавља на крају књиге, међу њима и поглавље господина Караџе. Није нам познато да ли је књига господина Караџе доживела објављивање, па молимо читаоце, првенствено из Америке да нам помогну да до те књике или њеног рукописа дођемо. Овде доносимо само део објављеног рукописа господина Караџе: Тачно у пола пет стизао је посебан курир из Београда: примао Билтен на реверс и одлазио. И још пре осам часова изјутра истога дана 15 оваквих Билтена лежало је на столовима Тита и још најближих четрнаест сарадника! Р адиоприслужну службу формирао је београдски публицис та др Лазар Прокић, иначе виши чиновник предратног и ратног пресбироа Председништва владе. Изручен од стране савезника, осуђен на смрт, затим на двадесет година, био је баш годину дана у изолацији када су га Титови генерали потражили и понудили му да им направи митровички Би би си (BBC) и преко етера лови шта се све говори о Титовој борби са Стаљином. Овај је прихватио и заиста начинио минијатурни BBC. Наиме, најпре је затражио да се од читавог низа изолационих самица у стакленцу направи студио са апаратима и друге просторије за дактилографију и гештетнер радове. Рушење преградних зидова у преко двадесетак самица, митровички робијаши сматрали су у првом реду личном осветом! Кроз те самице прошло је хиљадама интелектуалаца и војних личности: по десетак њих на једва 6 квадратних метара простора, перући посуђе, умивајући се и вршећи нужду у испражњеним конзервама или бурадима аргентинског залеђеног меса. Годинама је свака од тих самица била тешка са најмање 180 година тешке робије. Сада, не само да читава ова зграда за дуже време неће бити душегупка своје врсте, него ни многих од њених самица неће више бити; у осталима пак, спаваће на двоспратним креветима по четворица тамо где је раније на поду лежало годинама по десеторица и више! Ова служба имала је око 120 сарадника: југословенских и страних држављана. Слушано је дању и ноћу: на преко петнаестак језика, пратећи 140 емисија преко шездесетак радиоапарата. Тада још није било магнетофона за снимање емисија. Нешто су конструисали робијаши Мађар Шомођи и Румун Јахода, али без брисања челичне врпце а за толике емисије читава Југославија не би била у стању да произведе потребне врпце. О куповини у иностранству ни речи: девиза је једва било за шпијунажу и дипломатију. Слушало се ухом, слушалицама: то је после реконструисано, слато у редакцију на добијање лица, затим диктирано на матрице и шапирографисано. До четири часа изјутра од оваких емисија сачињаван је Билтен од страница. Тачно у пола пет стизао је посебан курир из Београда: примао Билтен на реверс и одлазио. И још пре осам часова изјутра истога дана 15 оваквих Билтена лежало је на столовима Тита и још најближих четрнаест сарадника! Понекад је преко дана долазило до телефонског гложења између Београда и ове службе: око неког имена или неког израза јер су робијашке уши морале бити слабије него ли писање по страним новинашма или емитовање преко неких станица које су и читаоци Билтена ту и тамо пратили. Нарочито је било спора, на пример, око тога: да ли је тачно ухваћено да је прво Радио Варшава јавио о смрти Андрије Хебранга јер тога дана ни једна од преко стотину емисија света није ту вест поновила. То одељење било је такође интересантно. Оно је примало стотине страних листова, читало и правило реферате према одређеним проблематикама које су интересовале војни, полицијски и политички Београд. Иако је овде већ било стално на раду прилично познатих пера из новинарског и публицистичког света (на пример Бата Јовановић-Стоимировић, др Жарко Ступар, Никола Костић, бивши минис тар двора Милан Антић и још двадесетак других Хрвата и Срба, Словенаца, Босанаца и Црногораца), Гре- 20

21 горић је за потребе службе тражио испомоћ из Прис лушне с лужбе. Тако су повремено долазили да напишу ово или оно: Драги Стојадиновић (бивши народни посланик, брат Милана Стојадиновића, власник Времена и директор Новог Времена под окупацијом), Сретен Јакић (бивши аташе за штампу, иначе виши службеник предратног и ратног Пресбироа), Синиша Тимотијевић (некашдањи Мартијев интербригадиста у Шпанији, онда ренегат, као ратни заробљеник прилази Српском добровољачком корпусу у Словенији, да би га издао у Немачкој тражећи своју репатриацију у комунистичку Југославију где је публицистиком државе дрмао његов брат Дуда Тимотијевић док им се отац, пок. министар Коста, превртао у гробу) и други. Међутим, права мобилизација настала је кад је југословенска делегација, на челу са Ђиласом, имала отићи на заседање УНО у Паризу и званично оптужити Стаљина и Совјетски Савез због притиска на Југославију. Специјални виши официри дошли су из Београда да објасне о чему се ради: Пружамо вам прилику да опет пишете против комунизма. Само, уместо тога израза, ви ћете с тављати Совјетски Савез. Можете се иживљавати на свим језицима које познајете: намеравамо д а заспемо страну штампу таквим чланцима писаним од срца. Разуме се да се нико није опирао! И кад је Милован Ђилас читао своју оптужницу на томе париском састанку, ни сањати није могао да му је не само највећи део материјала већ и текста оптужнице, дао Митровички завод: његови идеолошки противници, чију ће судбину и сам доживети кроз неколико година (иако додуше под сасвим другим условима него што је то писала агенција Ројтер ). Грегорић је касније поносно причао сарадницима да је од официра из Београда дознао: да је преко двадесетак чланака из његовог сервиса штамшпано у неколико страних листова! А Ђиласову декларацију са робијашким материјалом, чак и са читавим с тановима Маде ин Митровица робијаш и су могли читати у београдским новинама... Као куриозитет о делатностима из области митровичког ментоцида Тита Броза, ваља још напоменути и следеће. С пролећа године долазила је нека комисија из Београда: да на тражењ е једног комитета америчког Сената прибави сведочења о Катину и Виници. Наиме, из окупиране Србије такође је било групних и индивидуалних посетилаца тим масовним гробницама пољских официра побијешних од стране Стаљина. Анкета је вођена широм света и амерички Сенат је спремао комплетни досије о томе за сваки случај. У својој борби против Совјетског Савеза Тито је тргнуо и ту удицу: тражећи од виших функционера Недићеве владе а сада робијаша у овако елитном заводу, да наведу оне које треба у ту екскурзију слати да би и ови посведочили лично о својим утисцима и налазима тадање међународне комис ије Црвеног Крста због којих ратна Пољска замало што није иступила из савезничке коалиције! Анкетирани робијаши позивали су се на своју некомпетентност око формирања посетилачких група. Најзад се нашао један који је навео посетиоце: Нажалост, те сте све пострељали, завршио је тријумфално. Комисија је отишла без речи, знајући да сведок не лаже... У међувремену односи између Тита и Совјетског Савеза почели су се сређивати у знаку Завод у С. Митровици смирења па чак и поновног братимљењ а. Стаљин је преминуо. Нови људи у Кремљу, видећи да Тито има Запад за собом, похитали су да сву кривицу за неспоразуме свале на мртвог Џугашвилија (чије мртво тело замало што не доживе судбину сељакања мртвога М ус ол инија!). Хру ш - чов са Булгањином дођоше чак у Београд да се,,ни криви ни дужни извињавају. Уз то, стасали су и нови, поверљиви кадрови сваке врсте у партији и држави. Према томе, експерименти са робијашима изгубили су сваки даљи raison d'etre. Престала је чак и опасност да спољни свет не дозна за ове експерименте: Тито је толико ојачао у земљи и у свету да се,,све опрашта. Сем тога, првобитни планови да ови градитељи пођу трагом градитеља фараонских пирамида, такође су отпали: у међувремену поједине земље тражиле су и платиле репатријацију својих затвореника код Тита: одласком Немаца, нарочито Италијана, тајна митровичког експеримента са ментоцид ом, проваљена је. И тако, миц по миц, један по један сервис гасио се, робијаш и враћани својим матицама а,,митровчани својим ранијим или новим радним местима. 21

22 Да се не заборави ВЕЛИКИ СРБИН - ЂОРЂЕ РОШ У својој вишевековној историји Србија је четничким одредима, којима је командовао војвода обиловала мноштвом ратника и великана. Многи од њих су остали заборав- војводе тада је започело и није престајало све до Коста Пећанац. Пријатељство браће Рош и старог љени, намерно или ненамерно нарочито у доба војводине погибије (Ђорђе је у својој дневној соби Другог светског рата, када је тих великана можда и држао портрет свог вољеног комаданта, који му је највише Србија изродила у својој новијој историји. насликао Паја Јовановић),док је Душан у доба Нажалост, за живота су носили тежак и неправедан Другог светског рата био војвода Криволачки. Према сведочењу Станислава Кракова последњи пут крст сарадника окупатора и сваки њихов помен био је повезан са речју издајник. Тако су на крају су се видели године у стану Душана Роша. бачени у запећак наше историје многи такви великани. Ово је враћање из заборава једног од њих. Две године касније постаје питомац 46. класе Војне академије и узима учешће у Првом светском По крви Немца, по вери православца, а у души рату, где бива рањен у Церској битци. Након опоравка враћа се у армијске редове и као командир свесрбина. Ђорђа Роша, једног од пионира српске авијације, четника из Балканских ратова, једног од Жандарнеријске чете учествује у херојској одбрани бранитеља Београда, припадника Гвозденог пука, почасног конзула Норвешке у Југославији и једног од већих донатора манастира Хиландара и Грачанице. Ђорђе Рош је рођен у Београду године као најмлађе дете натурализованог Немца, Себастијана и Словенке Антоније Рош. Његов отац Себастијан преселио се године из Словеније у Србију, где је прешао из католичке у православну веру. Богати индустријалац се бавио изградњом мостова (саградио је понтонски мост на Нишави код Пирота током Првог светског рата, и омогућио нашој војсци да се на време повуче, као и мост на Колубари који још постоји). У Србију је увео употребу цемента, производио Ђорђе Рош Београда, а након петнаест година објављује своје мемоаре из тог доба под називом На Дунавском кеју, где је први пут објављен текст чувеног мајора Гавриловића. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, и у Војној болници бива заробљен и одведен у заробљеништво, одакле је ослобођен године. На Солунском фронту учествује као пилот и припадник Гвозденог пука. После рата као инвалид је унапређен у чин капетана и са тим звањем напушта војну службу са целокупном 46. класом Војне академије због тадашње уредбе краља Александра о повлачћеном статусу Аустро угарских официра и одлази са братом на лечење и студије у иностранство. У Бечу године упознаје Норвежанку Осту, која примивши православну веру добија крштено име Љубица. Венчали су се у манастиру Раковица у Београду. је прагове за пруге, градио је куће, оградио је Саборну Цркву. Ђорђе се од ране младости занимао за авијацију. Између два светска рата браћа Рош су били власници трговачке фирме Експорт импорт Рош и званични представници немачке тешке ин-дустрије Био је један од пионира српске авијације у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југо- Још у Реалној гимназији, одушевљен авијатиком, словенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. У то доба оптуживани су за низ афера због са својим братом Душаном и друговима, браћом Дероко, сином Бранислава Нушића Страхињом Баном наводног подмићивања војних врхова. Најпознатија правили су не само моделе од хартије, већ и је она око увоза тенкова и авиона типа Дорније са пуно озбиљности и истрајности радили су и на године када су обојица доспела и у затвор изградњи стручних модела, како то наводи Сава Микић у својој Историји југословенског ваздухопловства. Након рањавања у Церској битци и покушаја под оптужбом да су оштетили државну касу. Ослобођени су на личну интервенцију кнеза Павла. Kао сувласник великог извозно-увозног предузећа у Бе- повратка у авијацију, један лет несрећно се ограду, организовао је и финансирао обнову мана- завршио по његову авијатичарску каријеру. Када је стира Грачаница године додељен Француској ескадрили која је била стационирана на Бањици, где је завршио обуку за извиђача, полетео је тада са чувеним авијатичарем Поланом. Када су летели изнад Земуна, док их је непријатељска ватра тукла из топова, Рошови су били веома имућни. Поседовали су, поред велике породичне куће у Катићевој бр.8 улици, (где се од године налази трговинско представништво Руске Федерације) и зграду у Бирчаниновој 28б улици са тридесет и два стана, зграду на Зеленом венцу где је била позната кафана неколико куглица шрапнела пробушило је оплату и довело их у велику опасност. Срећом су преживели, Златна моруна,вилу на Хвару и низ других непо- али је за Ђорђа тај лет био последњи. Јако кретности. Пре и после Другог светског рата у њи- се прехладио и оболео јер је летео без пилотске ховој згради у Бирчаниновој улици број 28б становале опреме и више га никад нису примили за пилота, иако је то много пута тражио. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије пријавио се са својим братом Душаном као добровољац су многе познате личности: Паја Јовановић са супругом Муни, фудбалер Рајко Митић, Др Никола Чобељић, амбасадор Владимир Роловић, генерал Милутин Морача, новинарка Деса Пав- у Балканске ратове, где због младости ловић Тревишан, дописница Тајмса из Београда. бивају одбијени у редовну војску, па се прикључују За време Другог светског рата од три опције: 22

23 комунистичке, великодемократске и српске одлучио се за ову трећу, српску, коју је предводио генерал Милан Недић, те је стога од комуниста оглашен за народног непријатеља и слугу окупатора. Поред пријатељске везе са још једним оклеветаним великаном Костом Пећанцом и његовим четницима, за кога комунистичка историографија каже да су Немци преко Рошове фирме плаћали четничку организацију Косте Пећанца да се не противи Тројном пакту (а познато је да никакав новац није био потребан да би четничка организација остала уз свој народ и помогла њиховом биолошком опстанку),као и да су Рош и брат му Душан били немачки агенти у штабу Косте Пећанца. Опту -живан је, такође, и за везе са Др Карлом Каусом, шефом Гестапоа за Србију (који је у Југославију као шеф немачког саобраћајног бироа дошао 1939 и настанио у згради породице Рош у Катићевој, па отуда вероватно та прича и потиче) и вишеструким фамозним шпијункама попут мис Рут Мичел и балканском Мата Хари нашом Весном Пешић, начелником Турнеровог штаба др Георги Киселаом као и са многим другим немачким пословним људима, а која су му касније послужила у спашавању Срба за време окупације служећи често генералу Недићу за извесне допуне његових интервенције код Немаца. Као предратни почасни конзул Норвешке у Београду за време рата помогао је многима да се склоне од окупационих власти. Ђорђе Рош емигрирао је са породицом у Немачку године. Налазио се на Титовом списку за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штургата, у Михелшату. Њихова кућа била је Србија у малом, прави музеј српских старина и драгоцености које су они након рата скупљали: Оригинална застава из Првог српског устанка, барјак Милете Радојковића (који је у Србију донео владика Лаврентије), униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, српски филм Живот и дело бесмртног Вожда Карађорђа,за којим се дуго трагало верујући да је изгубљен и кога су тек пре неколико година пронашли,и на стотине других вредних књига и експоната. Ђопрђе и Љубица Рош су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у белом свету. Сазнавши да је манастир Хиландар остао без икакве помоћи из Србије, од године све чешће посећују Свету Гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у тужном стању, због стицаја историјских, економских и других ококлности. У договору са малобројним братством манастира, предузео је кораке за његову обнову. Безмало је спасао ову Немањићкиу светињу својим новцем. Године се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете Горе. Са принцом Томиславом Карађорђевићем основао је комитет за обнову манастира и сакупљао новац по читавом свету. Забележено је да су поред Срба и странаца добијали новац од католика, протестаната, једног Јеврејина, чак и од извесног немачког аристрокате који је био уверен да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ. После делимичне обнове манастира, од новца које су Ђорђе Рош и принц Томислав Карађорђевић сакупили, помогнута је и израдња савремене Хиландарске библиотеке коју Гроб Ђорђа Роша у Хиландару је у већини финансирала влада Грчке. У манастиру би требало да се чува и девет кутија као депозит примљен на неодређено време Збирка Рош. Највећи део збирке односи се на рад одбора за заштиту манастира Хиландар, као и списи о њему, преписи са црквеним великодостојницима, писма његовим друговима у емиграцији, а садржи и преписку са члановима династије Карађорђевића, и писма личног карактера. До краја живота помагао је Хиландар и Грачаницу на Косову. Ђопрђе Рош, одликовани херој ослободилачких ратова умро је изненада године на путу за Хиландар. Комунистичке власти нису дозволиле да буде сахрањен у породичној гробници у манастиру Раковица. Захвално Хиландарско братство сахранило га је на манастирском гробљу и он је једини мирјанин који је сахрањен у манастиру Хиландару. Одлуком некадашњег Окружног суда у Београду, у марту године, Ђорђе Рош је рехабилитован. У решењу је назначено да није сарађивао са окупатором, као и да против њега није вођен кривични поступак по било ком основу чија би последица била конфискација имовине, која му је на крају рата одузета од стране комунистичке власти. Рошове кћерке су године Народном музеју у Чачку даровале заоставштину Ђорђа Роша која садржи: орден Белог орла трећег реда, златан ланац са минијатурама, седам одликовања, фотографије, печат, књиге, архивску грађу. О Ђорђу Рошу је мало писано, а оно што је и писано цепкано је и објављивано у деловима, да би се вешто избегао период из доба окупације и став који је Ђорђе Рош заузео. Мало је писано али је пуно говорено. Највише о њему је говорио отац Митрофан Хилан-дарац. Није било човека који је више пута посетио Свету гору, а да му он подробно није причао о великом добротвору Хиландара и његовом вели-ком другу и пријатељу Ђорђу Рошу. Нека овај текст посвећен,послужи као подстрек млађим генерацијама које нису огрезле у комуноравногорској мржњи према Недићевој и Љотићевој мисији биолошког опстанка српског народа да трагају за истином о великим и племенитим нашим херојима који су били заборављени али не и избрисани из наше историје.а један од њих био је Ђорђе Рош Горан КОВАЧЕВИЋ 23

24 Сведочење КО ЈЕ МИЛАНА НЕДИЋА ПРОГЛАСИО КВИСЛИНГОМ КАКО СЕ ОДНОСИМО ПРЕМА НЕДИЋУ КОМЕ ДУГУЈЕМО СВОЈ БИОЛОШКИ ОПСТАНАК. МОЖЕ ЛИ СЕ НА ЛАЖИМА И КЛЕВЕТАМА НАЈЧАСНИЈИХ МЕЂУ НАМА ГРАДИТИ БУДУЋНОСТ П озната је ствар да су комунисти код нас и лево оријентисани некомунисти примили комунистичку тактику и аргументацију у нападању и подметању својим противницима. Тако су једним делом радиле и поједине наше пучистичке личности. Пре свега генерал Душан Симовић, председник пучистичке владе, који је и најодговорнији за катастрофу Југославије и нашег народа. Генерал Симовић препуштајући народ ужасу и страховитом ропс тву, које им је он приредио својом авантуром, седа у авион и бежи у иностранство. Није ми познато, да ли су генерал Симовић и њему слични знали ко је Вадкум Квислинг и каква је била његова улога у Норвешкој за време Другог светског рата. Нордијац по пореклу и схватањима, он је био врло близак Хитлеровом национал-социјалистичком погледу расног схватања. (Hans Werner: Eurofaschisrmis imd der Zweite Weltkrieg", Miinchen, 1980, str. 83 i 182). Један други аутор Werner Rings y своме делу:»life with the Enemy", Garden City, N.Y., 1982, str , пoред осталог пише и ово: Без с тварног политичког ау торитета, Квислинг је био, у великој мери, ограничен у својој делатнос ти. Ово се углавном састојало у доношењу закона чији је циљ био нацифицирање. Министар правде у Квислинговој влади био је Јонас Ли, окорели и цинични нациста и бескрупулозни колаборатер. Још од године био је пријатељ Јозефа Тербоена, који је био немачки комесар Норвешке. Ли је основао норвешке SS трупе, и од Химлера био произведен у чик SS Стандардфирера (пуковник). У лето Ли је добио полицијску команду,норвешке легије. Благодарећи високом положају Ли је стварно, правио ексцесе због којих је историјска одговорнос т била приписана Квислингу, као номиналном председнику влад е. Појам Квислинг постао је, на овај начин симбол добровољне сарадње са немачким окупационим властима у Другом светском рату. Није, дакле, било никакве сличности између Квислинга, с једне, и Милана Недића и Димитрија Љотића, с друге стране. Пропаганду о томе искористили су комунисти и од њих су то примили њихове корисне будале, којих је код нас било доста. Лакше је понављати туђе фразе него се трудити да се мисли својом главом. To одговара менталитету генерала Душана Симовића, који је побегао са мегдана, и психози у којој се давило то тадањ е родољу биво друштво. Постојала су барем три угледна сведока о томе да је избегличка група, са генералом Душаном Симовићем на челу, била проузроковач и потстрекач подметања и напада на генерала Милана Недића, Димитрија Љотића и све оне који су их помагали у спасавдњу Срба и угрожених Хрвата и Словенаца за време окупације Србије. О томе имам доказа у мојој архиви. Ови сведоци су: генерал Бора Мирковић, генерал Милорад Радовић, и бивши председник југословенске владе у избеглиштву, др Божидар Пурић. СВЕДОЧАНСТВО ГЕНЕРАЛА БОРЕ МИРКОВИЋА Када је примио и прочитао моју књигу 3а историју наших дана, генерал Б. Мирковић, главни организатор пуча од 27. марта године, у писму од 10. марта године, поред осталог, каже и ово: 3нао сам и мислио да је само тако, пре него што ми је ико о томе и једну реч рекао, јер знао сам да народни дивови, Љотић и Недић, могу да буду само на истој линији на којој је и Дража. Говорио сам и писао најзваничнијима о томе, онда када нико није имао куражи да каже истину, јер су лондонске клике, већ та два великана осудила и прогласила Квислинзима, и ставиле западни свет пред завршеним фактима. Наши издајници носе терет овога греха према ова два Великана, никако иноземни. Пузавци и кукавице хтедоше да сазидају себи славу у блаћењу и скрнављењу најзаслужнијих српских вођа... 24

25 СВЕДОЧАНСТВО ГЕНЕРАЛА МИЛОРАДА РАДОВИЋА Још детаљније писао ми је, 17. априла године, дивизијски генерал М. Радовић, тадањи шеф канцеларије краља Петра II. у Лондону. Он вели:... Многи људи овде, не само домаћи но и наши, нису много знали о збивањима у земљи у те дане. Симовићева грешка (из личних мотива) да службено огласи и Недића и остале његове сараднике (Ђ. Докића, Драшкића, и друге) издајницима у служби непријатеља, учинила је своје дејство у години и код наших необавештених људи, јер су их прочитали у Службеним новинама. Међу тим, Нед ић, који се херојски борио на јужном фронту, херојски је примио улогу заштитника народа и поставио се између окупатора и народа. Могу само рећи, да је покојни Милан Недић више учинио за земљу и народ за један цели дан на челу своје владе, но што су то овде учиниле све наше владе од априла до марта године, Ја сам ту сведок, а када дође време сведочења и ја то доживим. А био сам на месту да све то видим. После рата генерал Душан Симовић, шеф Демократске странке Милан Грол, шеф Самосталне демократске с транке др Срђан Будисављевић, бивши председник владе и шеф Радикалне с транке Милош-Миша Трифуновић, бивши министри др Бранко Чубриловић и Савица Косановић као и бивши министар војске и морнарице, генерал Богољуб Илић и други, напуштају слободни Лондон и од лазе Титу у Југославију где су добили своје пензије. Милан Грол је постао и потпредседник владе на чијем се челу налазио Јосип Броз Тито. СВЕДОЧАНСТВО ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ ДР БОЖИДАРА ПУРИЋА Као да то није било доста што је генерал Душан Симовић лишио чина генерала Милана Недића, они из круга државника у Лондону ишли су још и даље. О томе је говорио др Б. Пурић године, на свечаној академији у част Милана Недића. Парастос и академију приредио је Културно-просветни клуб Херцег-Босна у Милвокију, држава Висконсин, САД. Поред осталога, бивши председкик владе рекао је и ово: Наши сервиси и радио у Лондону схватили су све букзално, заборављајући потпуно хрватску усташку државу, правили су од Недића издај -ника, Квислинга, колаборатера с непријатељем. Ишли су дотле да је Вјећислав Вилдер, шеф наше пропаганде у Лондону, издао за јавност званично саопштење да су се Павелић и Недић састали и потписали споразум о заједничком раду. Када је председник Јовановић позвао Вилдера и запитао одакле му ти извештаји, признао је да их је измислио (подвлачење аурора) због пропаганде и југословенског континуитета државе. * Поменута тројица угледних српских људи одважно су и поштено рекли истину. Генерал Милан Недић није никада ништа ни издао, ни продао, нити се огрешио о своју војничку част и заклетву, ни о свој народ и државу Југославију. Ђенерал Милан Недић Председник Српске владе Генерал Милан Недић је остао веран и себи, и својој заклетви и своме народу. Народ му се одужује поштовањем и сећањем на њега и на његову жртву. Генерала Душана Симовића народ не помиње ни по добру ни по јунаштву. Уверен сам да ће се генерал Милан Недић у историји српског народа славити као велики народни вођа, а још и више као велики човек из народа. Верујем да ће име Милана Недића бити урезано у Пантеон српских хероја. Бошко Н. KOCTИЋ 25

26 Пре 70 година МИСИЈА PATKA ПАРЕЖАНИНА У ЦРНОЈ ГОРИ С а приближавањем Црвене армије, која је надирала кроз Румунију, Мађарску и Бугарску, Немци су се убрзано повлачили из Грчке и Албаније. Положај националистичких снага, Недићевих Српских добровољаца, Српске државне и Граничне страже, као и Југословенске војске у отаџбини - четника, генерала Драгољуба Михаиловића, из дана у дан је постајао све тежи. До овог момента они су били способни да задрже Титове партизане да уђу Србију, али било је јасно, да тако неће бити у скорој будућности. Црвена армија је томе пресудила. Димитрије Љотић, који је то већ раније предсказао, направио је план, који ако се изведе како је замишљен може да пружи шансу националистима, да продуже борбу са надом да ћe западни савезници, на крају рата, који се несумњиво приближавао, прискочити им у помоћ да се спасе Краљевина Југославија да не падне у руке Тита и комуниста. Према Љотићевом плану све снаге националиста треба да се повуку у Словенију, где постоје добро организовани Словеначки домобранци, има хране и најважније од свега, стварна могућност да ћe кроз овај простор доћи до савезничког продора у Средњу Европу, те и могућности да се дође у везу са њима. Када је Бошко Костић, Љотићев секретар, посетио генерала Михаиловића у Босни, којом приликом је Дража ставио под своју команду и Српске добровољце, Ђуришић je y поверењу рекао Костићу како је требало да послуша Парежанина, али да је тада веровао да Парежанин води своју партијску политику. Постојала је такође и нада да ћe ce добар део заробљеника из немачких заробљеничких логора одазвати позиву и доћи да узму учешћа у задњој битки да се земља спасе од комуниста. Из познатих разлога до овога није дошло, али ипак, две мале групе официра су дошле у Словенију. По личном избору, неки су приступили Ђујићевим и Јевђевићевим че тницима, а неки Српским добровољцима. Љотићев план је саопштен и генералу Михаиловићу, који под утицајем својих саветника, страних и домаћих, одлучује да концентрише своје снаге у Босни, где је очекиво да ћe бити правац савезничке инвазије, преко Грчке, као што је то било у Првом светском рату. Михаиловићу је Љотић предочио да је Босна опустошена и да не постоји нада да ћe ce y њој наћи храна и све друго потребно да се преживи, нити заклон против сурове зиме, која долази. Опасност од тешких, заразних обољења је велика. До савезничког искрцавања на Јадрану неће доћи јер се томе противе Тито и Совјети, њихови савезници. Као што знамо, све ово се и обистинило. Српска државна и Гранична стража су донели одлуку да се придруже четницима у Босни и њих прелазе у Босну. После многих разочарења и великих губитака, они напуштају четнике и у јануару и фебруару године, око стражара преко Аустрије стижу у Словенију, где добровољно ступају у Српски добровољачки корпус. Четници Црне Горе су имали веома блиске односе са Српским добровољцима. Њихов војвода Павле Ђуришић био је помоћник генерала Косте Мушицког, команданта добровољаца. Ђуришић је био унапређен у чин потпуковника од генерала Милана Недића и његове владе и ово унапређење је било признато и од генерала Михаиловића. У пролеће године 2. батаљон Петог пука СДК помагао је Ђуришеићевим четницима у Санџаку у тешким и крвавим борбама. Од 893 добровољца само око 350 се вратило у Србију. Љотић је осећао дужност и обавезу да о своме плану обавести и војводу Ђуришића, тако да би и он могао на време да организује пут за Словенију. Једини начин да се ово уради био је да се упути делегација у Црну Гору. Шансе да ce y овоме успе биле су веома мале. Санџак је био у партизанским рукама и једина могућност је био пут кроз Косово и Албанију и преко Скадарског језера. Непотребно је рећи да је ово био и изузетно опасан покушај. Човек кога су Недић и Љотић изабрали за ову мисију био је Ратко Парежанин, добро познат Црногорцима, јер је године провео неколико месеци са њима у пределу Санџака. Парежанин је био директор и један од оснивача добро познатог и угледног Балканског института у Београду, новинар и писац књига, предратни аташе за штампу нашег посланства у Бечу. Имао је такође и част да године буде изабран за најмлађег народног посланика у Скупштини. Поред Парежанина у групи је био и професор богословије Влајко Влаховић, који је као Црногорац био саветник Ратку и истовремено својим личним везама у Црној Гори, могао много да му помогне. Из разних јединица СДК-а, јавило се 33 добровољаца за ову опасну мисију, којима је био старешина потпоручник Слободан Станковић - Ћата, који је као и Парежанин провео неко време у Црној Гори и био познат четницима. Група је напустила Београд, после поноћи 4. октобра, возом којим је путовао и четнички корпус војводе Калабића. Четници су путовали до Краљева, одакле су потом кренули за Босну. У Краљеву на једној ливади близу станице одржан је збор четника и добровољаца, на којем су говорили лични лекар генерела Михаиловића и потпоручник Станковић, изражавајући радост што су сада четници и добровољци заједно на истом путу да се држава спасе. Из Краљева добровољци су дошли у Косовску Митровицу, потом у оближњи Звечан, где им је ин- 26

27 жињер Стеван Илић обезбедио смештај у напуштеној згради рудника Трепча. Вест да су српски војници дошли у Митровицу, узбунила је Албанце који су били спремни да се са оружјем супротставе добровољцима. Само умешност Парежанина, који је некако успео да успостави контакт са албанским вођама од којих је неке познавао од раније, спречила је да већ овде не дође до завршетка мисије. Даље путовање довело је групу до Урошевца и Призрена. У Призрену у коме је још било и нешто Срба, долазак младих и одлично наоружаних војника у српским униформама, изазвао је праву сензацију. Стога су добровољци неколико сати бављења у Призрену провели на периферији града. Да ли случајно или не, тек једна група албанских војника је вршила егзерцир, ту на суседној ливади. Следећи део пута водио је доборовољце кроз дивљине Албаније, где су ишли истим путем како су и у Првом светском рату ишли српски војници у своме повлачењу, зиме године. Преко Љум Куле, где су преноћили уз зидине једног напуштеног хама (крчме) добровољци су стигли у Скадар. Следеће ноћи, после поноћи са две лађице, група је преко Скадарског језера стигла још у мрклој ноћи у прво црногорско место Плавнице. Одатле су их Црногорци жељезницом најужег колосека што постоји, пребацили у Голубинце, а потом Подгорицу. На велико разочарење добровољаца који су нестрпљиво чекали да виде војводу Павла, то није било могуће пошто је Војвода неколико дана раније био рањен и био у болници Крушевац на лечењу. Војвода је ишао на састанак са албанским принцем Марком Ђоно, када је на њих био извршен напад. Четници и народ су топло поздравили и примили добровољце и то на разне начине испољавали. Парежанин је свакодневно био са Војводом, који је добровољчку групу придодао својој штабној чети, која је стварно била јуришна чета, а што је за добровољце била изузетна част......како су вести које су стизале са Цетиња биле све озбиљније војвода Павле 7. новембра креће у акцију да се Цетиње ослободи. Од Подгорице до Црнојевића Ријеке била је четничка територија. Али од Ријеке до Цетиња партизани су били на власти, те је било потребно да се скоро за сваку чуку бори и планине су одјекивале од митраљеске и пушчане ватре и експлозије бомби. Премда је војвода Павле хтео да добровољце поштеди да не учествују у овој акцији, Парежанин је инсистирао да и они крену, те је Војвода дао своју дозволу. Ишло се до дубоко у ноћ, а онда се на камењу и међу стенама преноћивало. Сутрадан отпор партизана је био још жешћи, но око подне прве групе четника су стигле до пред само Цетиње. У пролеће године 2. батаљон Петог пука СДК помагао је Ђуришеићевим четницима у Санџаку у тешким и крвавим борбама. Од 893 добровољца само око 350 се вратило у Србију Није се губило време, одмах је отпочето организовање напуштања Цетиња и повлачења у предео Зете и Подгорице......Цетиње је напуштено у ноћи између 13. и 14. новембра. Већ на самом изласку из града на Белведеру, партизанска ватра је почела да се јавља. Највећа брига је била како да се прође део пута између Цетиња и Црнојевића Ријеке код коте Мекавац, где се знало да партизани имају бункер из кога могу митраљеском ватром да нанесу велике губитке онима који друмом пролазе. Војвода Павле Ђуришић Да би се ова опасност отклонила, било је потребно тај бункер освојити или некако спречити да дејствује и за ту операцију одређује се добровољачки вод под командом наредника Маријана Лакоша и једне групе четника, који су се добровољно за ово јавили. Усиљеним маршом они долазе до положаја и путићем који је водио између два брда крећу ка бункеру. Паљба и ручне бомбе из бункера и са леве и десне стране, приморавају добровољце и четнике да заузму заклоне и одговоре ватром. Положај је држан до зоре, неколико четника и 4 добровољца су били лакше рањени, али повлачење четника и народа је обављено без већих тешкоћа. Убрзо после овога на предлог војводе Павла, Влајко Влаховић, Маријан Лакош. Ђорђе Павићевић и Милорад Суџум, су били унапређени у чин потпоручника од генерала Драже Михаиловића. Да напоменем да је у пролеће године у чин потпоручника унапређен и Михаило-Мића Рауш, који се истакао храброшћу, као водник једног добровољачког вода у борбама у Санџаку. Време да Војвода донесе коначну одпуку шта да 27

28 ради је дошло. Док се у принципу слагао са планом Љотића, он је имао и неке своје личне, као: да остане у Зети која је била доста богата са храном и да ту чека на долазак Англоамериканаца. Тада је још веровао да ће се то догодити. Међутим, два догађаја су му показала да је то погрешно. Први је био слање једне делегација, почетком октобра савезницима у Бари. Стварно, два пута је покушавано. Први пут је моторни чамац био потопљен од немачке обалске артиљерије и тада је поред осталих погинуо познати и од свих цењен Јеврем Шаулић. Друга делегација је била боље среће, а међу члановима су били и високи државни службеник Душан Влаховић и морнарички официр Јаков Јововић, поред осталог, је био познат и по томе што је 27. марта године преко београдског радија, представљен као краљ Петар II, прочитао Краљеву прокламацију да ступа на престои да подржава владу генерала Симовића. По доласку у Бари савезници, Енглези, су све чланове делегације, после испитивања ставили у притвор у коме су остали до краја рата. Ђуришић је слао делегацију у Бари, да би Енглезе обавестио да има намеру да се са својим четницима преко Албаније пребаци у Грчку и прикључи англо-америчким снагама које ће се тамо наћи. Хапшењем делегације помоћ четницима је била одбијена. Други узнемирујући догађај била је ввст да у опсади Никошића делује и једна британска артиљеријска јединица која помаже партизанима. Средином новембра Павлу је стигао и телеграм Врховне команде у коме му се наређује да са својим четницима крене за Босну. Парежанин га је уверевао да је то погрешно, указивао на тешке последице којима излаже и себе и народ који ће за њим поћи. Ђуришић је веровао да Михаиловић зна шта ради, а уз то, рекао је Парежанину да као војник, мора да изврши наређење. Отпочео је са припремема за покрет и 5. децембра креће на овај судбоносни пут. Са четницима је кренула и добровољачка група, која је сада у своме саставу имала и десетак Црногораца, који су се групи придужили уз Павлово одобрење. Пут је био веома тежак, јер се често пута ишло и странпутицама кроз планине уз сталну кишу и хладноћу. Правац кретања је био Биоце, Лијева Ријека, Матеше во, Колашин, Мојковац, Бијело Поље, Пријепоље и улаз у Босну. Добровољци су два пута били нападнути из ваздуха, први пут их је митраљирао онај мали авион у Србији назван кукурузар, а други пут одмах по доласку на Мојковац и то од неколико бомбардера. Поред скоро четничких бораца, кренула је и маса њихових породица и у томе мноштву народа налазио се и митрополит Јоаникије Липовац, са 70 свештеника, што је учинило да после рата Црна Гора буде без свештенства много година. Добровољци су са четницима дошли до Пријепоља. Ту је Парежанин по последњи пут покушао да увери војводу Павла да чини судбоносну грешку. Када је Бошко Костић, Љотићев секретар, посетио генерала Михаиловића у Босни, којом приликом је Дража ставио под своју команду и Српске добровољце, Ђуришић je y поверењу рекао Костићу како је требало да послуша Парежанина, али да је тада веровао да Парежанин води своју партијску политику. Састанак Михаиловића и Ђуришића био је веома непријатан и мучан. Михаиловић је љутито упитао Ђуришића зашто је дошао у Босну и довео толики народ, када ту нема хране ни за оне који се сада ту налазе. Ђуришић који је већ увидео да је направио погрешку, љутито је одговорио да је само поступио по наређењу које је од Михаиловића добио. Тада се открило да Михаиловић појма није имао о том телеграму и истрагом се успоставило да је телеграм послао генерал Мирослав Трифуновић. Овим својим поступком Трифуновић је проузроковао да је више хиљада људи, жена и деце без потребе изгубило своје животе. Из Пријепоља преко Прибоја, Вишеграда, Рогатице и Соколца, добровољачка група стиже у Сарајево. У Сарајеву су четири припадника групе били ухваћени од усташа и у моменту када су усташке каме биле на њиховим грлима, један немачки официр, кога је једна жена зауставила и рекла шта се дешава, успео је да спасе животе добровољаца и доведе их у везу са групом. Спашени су веровали да је та жена свакако била Српкиња. Група је стигла у Словенију у Постојну 15. јануара године. У Славонском Броду Парежанин је сазнао да су мајор Мојић са групом официра 5. пука убијени на жељезничкој станици у Загребу. To je потресло све из групе, јер су лично знали и друговали са многим од убијених. Ђуришић је после великог разочарења које је доживео доласком у Босну и после већих губитака у непрекидним борбама и болестима које су почеле да се шире, марта месеца донео одлуку да покуша да се пробије и пређе у Словенију. Одмах у почетку његове снаге су биле десетковане, нападом партизана и усташа на Лијевче Пољу, после чега је он био принуђен да преговара са хрватским властима и Секулом Дрљевићем који је тесно сарађивао са усташама, који су му обећали слободан пролаз кроз Хрватску. Ово обећање је одмах прекршено. Он и многи његови официри и борци су били заробљени и велики број убијен. Око хиљаду бораца и народа је ипак успепо да се домогне Словеније и потом Аустрије, одакле су их Британци вратили титовцима који су готово све побили. Лажан Трифуновићев телеграм је био трагичан и по српске добровољце. Три пука српских добровољаца су била упућена у Белу Крајину Словеније, не би ли још једном покушали да помогну продору војводе Павла и његових четника ка Словенији. To ce на жалост показало узалудним јер је гро четничких снага са Павлом већ био заробљен. Та три добровољачка пука, и 4. после ове операције нису више били у могућности да се са Корпусом повуку преко реке Соче у Италију, већ су после тешких борби и много поднетих жртава морали да се повуку у Аустрију, где су их Британци разоружали и потом на превару послали Титу на кланицу у злогласно Кочевје. Треба нарочито подвући да су добровољци од британских официра добили часну реч британског официра да их шаљу у Италију. Стеван ПИРОЋАНАЦ Овај текст је први пут објављен у Искра из Бирмингена 1. јануара г. 28

29 Подсећање ТРАГОМ НАЈСВЕТИЈЕ СРПСКЕ КЊИГЕ ВАШЕ ВЕЛИЧАНСТВО, ПОВЕДИТЕ ДЕСЕТАК ОДАБРАНИХ МОНАХА ИЗ СРБИЈЕ... И, МОРАМ РЕЋИ, ПОНЕСИТЕ ВЕЛИКУ СВОТУ ДУКАТА!!!? М ноге су странице написане о лепоти књиге, коју прозвасмо МИРО- СЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂ ЕЉЕ. Знамо, подоста и о наручиоцу, месту писања, као и о наслућиваним писцима и илуминаторима. Но, новија историја ове, у Срба најсветије књиге је нешто мање позната, свесно или несвесно!? На почетку друге половине XIX века, склопом различитих околности, српска света лавра, манас тир Хиландар, долази у незавидну позицију, како устројством и организацијом тако и финансијски. Дугови су били велики, братство се осуло а из Србије нису долазили монаси, тако да Бугарска јерархија, па и монаштво из најближег Хиландару манастира, Зографа врши притисак на Протат у Кареји да они почну преузимати послове свете српске лавре. Било је тада у Хиландару 7-8 српских монаха и око десетак бугарских. Митрополит Михајло је неколико пута, каткад и оштрије реаговао код Краља Милана али Милан, не желећи да преговара са Бугарима, па и са Грцима, одлагао је ово, веома значајно питање. На крају тога века, последњих десет година, појављују се нове прилике у Србији и отвара се ново, завршно поглавље у распетом Хиландару. Сасвим на издисају, радећи се о данима и не годинама, света српска лавра је на следећем састанку Протата требала прећи у бугарске руке, привремено како је био предлог или за стално у грчке руке, какав је био типик светогорских заједница. На престолу у Србији је био Александар Обреновић, док је конзул Србије у Солуну био Владимир Љотић, отац потоњег ПОЛИТИЧАРА СА КРСТОМ! Владимир, под хитно долази у Србију и свом жестином тражи пријем код Краља, који га је на место конзула и поставио и са ким је био у одличним односима. Изнео му је сву проблематику свете царске лавре и на питање Краља о решењима, одговорио: Најхитније, похитајте у Хиландар и најједноставније решите проблем. Они тамо вапе за Вашим доласком. Краљ га пита: Које је решење најједнос тавније да не доживимо катас трофу. Ваше Величанс тво, поведите десетак одабраних монаха из Србије...и, морам рећи, понесите велику своту дуката!!!? Тако и би, за недељу дана мученички Краљ се опремио, по предлозима Владимировим, и једног мајског дана 1895 године се изненада, са Конзулом и повећом свитом обрео на Светој Гори! Све дугове Манастира је вратио, богато обдарио Протат у Кареји и оставио монахе испод Атоса! Света царска лавра је преживела и остала српска, као највећи трезор српске културе, науке и духовности, како у земљи, тако и у расејању. Братство је било задивљено и са огромном жељом да се одужи Краљу, потоњем Мученику...и замолише га да прими на уздарје НАЈ- СВЕТИЈУ и највреднију српску књигу! Краљ мученик се мало нећкао, незнајући како би се она боље чувала у Србији али ју је узео и дошавши у Србију, поклонио Народном музеју, са напоменом СРПСКОМ РОДУ, ма где био!!! Најсветија српска књига је и касније имала своју худу судбину, док је судбина" спаситеља хиландара, Краља мученика и Владимира Љотића, била... и више од тога!!!? Миодраг НОВАКОВИЋ 29