Гордана Илић Марковић РОДА РОДА СРПСКИ ДНЕВНИК ИЗВЕШТАЧА ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА. Ратни пресбиро Аустроугарске монархије

Transkript

1 Гордана Илић Марковић РОДА РОДА СРПСКИ ДНЕВНИК ИЗВЕШТАЧА ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Ратни пресбиро Аустроугарске монархије

2 ЕДИЦИЈА СРБИЈА Уредник Зоран Колунџија Copyright ИК Прометеј, Нови Сад, Издавање Едиције Србија подржали су Министарство културе и информисања Владе Републике Србије и Град Нови Сад Градска управа за културу

3 ГОРДАНА ИЛИЋ МАРКОВИЋ РОДА РОДА СРПСКИ ДНЕВНИК ИЗВЕШТАЧА ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА РАТНИ ПРЕСБИРО АУСТРОУГАРСКЕ МОНАРХИЈЕ ПРОМЕТЕЈ Нови Сад РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ Београд

4

5 Лоли и Јасни

6

7 ПРЕДГОВОР Идеја за настанак ове књиге расла је током вишего дишњег бављења језичким изразом српске и аустроугарске штампе и литературе током Првог светског рата. Док сам у досадашњим анализама овој теми приступала, у већем или мањем обиму, компаративно, ова књига издваја језички израз аустроугарске ратне пропаганде на примеру обимног стваралачког опуса Рода Роде као ратног извештача и сарадника Аустроугарског Ратног пресбироа. Поред тога, намера ове публикације је да допринесе ширењу знања о стваралаштву овог, на српском говорном подручју до сада нажалост веома мало познатог, аустријског писца, најпознатијег хумористе с немачког говорног подручја пре рата, виртуоза кратке форме и поентирања, првог преводиоца Петра Кочића и Бранислава Нушића, с којима је делио умеће сатире. Рат овој тројици писаца додељује различите судбине. Рода Рода је званични ратни извештач за бечки лист Ноје фраје пресе (Neue Freie Presse), за који извештава са срп ског, руског и италијанског ратишта пишући из вештаје, есејистичке прилоге, приче и анегдоте које преносе и други листови у Монархији. О Србији пише већ у предратном периоду, извештавајући из Краљевине Србије у доба анексионе кризе, и касније као дописник са фронта у балканским ратовима. Стваралаштво овог изузетног приповедача посматра се у контексту рада аустроугарског Ратног пресбироа, чији је Рода Рода био сарадник као и ње- 7

8 го ви савременици Штефан Цвајг, Роберт Музил, Егон Ервин Киш, Хуго фон Хофманстал и др., чији су ратни тек стови такође предмет анализе. Књига садржи преводе до сада на српском необјављених текстова из његовог приповедачког и публицистичког предратног и ратног опуса везаног за Краљевину Србију: одабране чланке из аустроугарске ратне штампе, избор есеја и записа из ауторове приватне заоставштине, сатиру Барта и Хетера и књигу Српски дневник. Превод текстова обогаћен је појашњењима која једним делом имају за циљ да укажу на интертекстуалност Рода Родиног ратног опуса и укажу на пропагандне мотиве, а другим делом да помог ну данашњем читаоцу у разумевању историјске подлоге текста. У рату, с војском су ишли и фотографи и сликари, тако да се Рода Родини записи могу пратити и у серији тада насталих фотографија, цртежа и слика из Србије. У књизи је дат један део тог корпуса, који тематизује исте пропагандне мотиве које налазимо и у приложеним текстовима. Обимна делатност Рода Роде и свеприсутност његових написа у медијима Аустроугарске монархије један је од бит них извора за разумевање формирања негативног јавног мњења о Краљевини Србији пред Први светски рат и током њега, те представља значајно литерарно и историјско сведочанство. Упознавање са пропагандним механизмом увек изнова указује на моћ коју има реч и на потребу за свесним приступањем изреченом и написаном. Од давнина важи језик може посећи горе него сабља. Беч, јул Гордана Илић Марковић 8

9 РАТНА ПРОПАГАНДА Најкасније од Француске револуције, термин пропаганда одваја се од свог првобитног значења које је имао у средњем веку, када је означавао мисионарску делатност католичке цркве (Sacra Congregatio de propaganda fide), и до данас се првенствено употребљава за означавање скупа делатности у друштвено-политичком контексту. У социолошким студијама пропаганда је у својој функцији дескриптиван појам и као такав применљив и у лингвистичком истраживању, јер језички облик исказа не зависи од садржаја већ од његове функције (Dieckmann 1975: 36). Први светски рат је први велики медијски рат у историји. То је први модерни рат који је обухватио и становништво свих земаља учесница позадина постаје значајна за исход рата скоро у истој мери као и фронт, због чега је од самог почетка било потребно радити на формирању представа, појачавању негативних стереотипа о непријатељу. За то је на располагању стајала првенствено штампа, али и фотографија и филм, уметнички плакати, разгледнице, слике, музика и позориште као медији преко којих се такође могла спроводити пропагандна делатност. Новине које су се од средине 19. века етаблирале као медијум за еманципацију и образовање (Schuberth 2016: 77) постају саставни део рата и најзначајније место за спровођење ратне пропаганде. Фридрих Лајтнер у свом предавању, одржаном у новембру у Бечу, моћ штампане речи формулише на следећи начин: За вођење рата потребне су три ствари: једно папирно, једно гвоздено и једно наоружање у злату (Neue Freie Presse, 1914/11/21: 9). Циљним одабиром језичког израза и тема које подстичу раз- 9

10 вој предрасуда, кроз пропаганду је формирано јавно мњење и омогућена мобилизација становништва за рат. Начин на који су догађаји представљани у јавности одлучивао је о томе како ће бити прихваћени, чиме се није догађај огледао у језику, већ је стварност путем језика систематски конструисана. Неистина је признато и екстремно корисно оружје у вођењу рата и свака земља је примењује потпуно свесно, да би обманула сопствено становништво, скренула на себе пажњу неутралних земаља и заварала непријатеља. [ ] Међународни рат је монструм рођен у лицемерју, товљен лажима и угојен обманама. (Ponsonby 1928) Илустрација 1: Ратна пропагандна разгледница: Србија мора умрети! Wien Museum Ратна публицистика свакако не би била у тој мери делотворна да није постојао идеолошки континуитет у чланцима и књижевним делима појединих аутора, насталим још пре јула године. И српска и аустроугарска штампа пружају изу- 10

11 зетно обиман текстуални корпус за анализу медијског рата између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Солидни односи Хабзбуршке монархије и Краљевине Србије, који су се у 19. веку базирали на обостраном задовољењу политичких интереса, прекинути су 1878, окупацијом Босне и Херцеговине. Конфликт је продубљен 1903, Мајским превратом и свргавањем династије Обреновића, што се сматрало окретањем Србије од Хабзбуршке монархије ка Русији. Након анексије Босне и Херцеговине долази до још већег заоштравања односа. Начин на који се јавност путем штампе информисала о реалним догађањима тога доба умногоме је утицао на формирање субјективног поимања стварности. Пропаганда обеју земаља вешто је употребљавала стереотипе у циљу стварања негативних представа и изградње неповерења према другоме. Пропагандним радом током четири деценије пре рата оформљени су нови и учвршћени стари етнички стереотипи. Пропагандни садржаји с почетка 20. века доминирали су у штампи ових двеју земаља и поставили основу на коју ће се надограђивати пропагандни израз у јулској кризи, да би потом за време рата доживео кулминацију. Свест о моћи пропаганде и потреби за формирањем државног пресбироа постојала је у обе земље. Деведесетих година 19. века у Министарству унутрашњих послова Краљевине Србије успостављено је Одељење за пропаганду које је имало задатак да оформи слику Србије у домаћој штампи и да, у циљу формирања позитивног мишљења о младој држави, успостави контакте са штампом у иностранству: Одсек за пропаганду служи као пресбиро за нашу и страну штампу, не само у свим стварима које се односе на пропаганду, већ на целокупни положај српских племена уопште. У томе правцу он ствара новинарске везе, придобија угледне листове у разним покрајинама старајући се да их обавести о правом стању ствари и у Србији и у Старој Србији (Косово и Македо нија) и да уздигне важност и значај Краљевине за цело српско племе. 1 (Тодоровић 1997: 79) 11

12 Српски пресбиро који је деловао у време Балканског рата наставио је са радом и у Првом светском рату. На његовом челу био је историчар Слободан Јовановић, а један од истакнутих сарадника Бранислав Нушић 2. У уводном тексту аустроугарског Ултиматума (23. јул) од Краљевине Србије се захтева да изда званичну изјаву да осуђује пропаганду усмерену против Аустроугарске монархије и да се обавезује да угуши свим средствима ову злочиначку и терористичку пропаганду којом компромитује односе доброг суседства, на које се Краљевска Влада била обавезала својом изјавом од 31. марта године 3. У свом одговору српска Влада се обавезује да ће испунити овај захтев. 12

13 РАТНА СЛУЖБА ЗА НАДЗОР (Kriegsüberwachungsamt KÜA) Аустроугарска Ратна служба за надзор основана је након превирања изазваних анексионом кризом, године, са задатком спровођења цензуре и контроле поште, телефона и штампе. Била је предвиђена за рад на подручју аустријског дела Двојне монархије и у Босни и Херцеговини. Формирању јавног мњења је и у време пред окупацију Босне и Херцеговине поклањана нарочита пажња. Тако Јосип Филиповић фон Филипсберг 4, аустроугарски официр, предвиђен за команданта окупационих трупа за Босну и Херцеговину у случају интервенције, добија инструкције по којима посебно треба узети у обзир питања религије и нарочито се посветити неговању католичког елемента становника и муслиманском становништву, које се треба приближити католичком, док се исламски елемент треба одвојити од православног становништва, које најстроже треба надзирати (Potz 387f). У целокупној пропаганди предратне и ратне штампе огледа се спровођење наведених инструкција, што ће у овом раду бити показано и на примеру стваралаштва Александра Рода Роде. Слобода штампе, која је била загарантована тзв. Децембарском уставом 5 од 1867, укинута је ступањем у рат, позивајући се на 20. члан Устава који каже да се у случају потребе могу укинути права одређена члановима 8, 9, 10, 12 и 13 (лична слобода грађана, неповредивост места становања, зајамчена неповредивост писма, право на окупљање и оснивање удружења и 13

14 слобода штампе) 6, што дозвољава превентивну цензуру и надзор штампе. За угарски део Двојне монархије за цензуру и надзор била је задужена Ратна надзорна комисија (Kriegsüberwachungskommision KÜK), коју је основао угарски премијер, гроф Тиса. За разлику од аустријског дела, у угарском, под којим су биле и штампа у Хрватској и Војводини, није се проводила превентивна већ само пунитивна цензура. Издаваштво је и поред тога подлегало многобројним прописима за штампу чије непоштовање је повлачило строге казне. Ипак, угарска штапа сматрала се нешто слободнијом (Spann 1991: 45), иако је од почетка рата за цензуру војних извештаја у целој Монархији био надлежан Царско- -краљевски Ратни пресбиро у Бечу. Већ 16. марта 1914, Франц Јозеф I уводи право да се одлуке доносе без сагласности парламента. Захтев за увођење ванредног стања у односу на наведене тачке поднет је Министарском савету јула, када је спроведена делимична мобилизација, и ступио је на снагу 27. јула године. Као највиша инстанца фунгирала је Ратна служба за надзор која је била прикључена Министарству рата, а Ратни пресбиро представљао је извршни орган војне цензуре. Врховна војна команда је дефинисала основна начела цензурисања. У првим ратним годинама, провера ратних извештаја са свих фронтова обављана је искључиво у Ратном пресбироу. Од јесени 1916, за цензуру извештаја са фронта била је непосредно надлежна Војна команда, што је омогућавало већу актуелност извештаја. Године долази до реформе одсека за цензуру, врховну команду преузима нови цар, Карл I, отпочиње са радом Парламент, а Ратна служба за надзор преименована је у Министарску комисију при Министарству рата. Опште одредбе цензуре биле су прецизно формулисане тек марта 1918, а до тог времена је на хиљаде појединачних упутстава пристизало у одељења за цензуру (Wilke 2007: 48). Тако није био редак случај да се већ одобрени текст повуче или да се његови делови одстране у самом процесу штампе. 14

15 Штампа у Босни и Херцеговини, као и у касније окупираној Србији и Црној Гори, била је у надлежности цензуре из Беча. Земаљским статутом 8 (Landesstatut) Босне и Херцеговине, од 17. фебруара 1910, који је подлегао статуту Аустроугарске монархије, чланови владајућег гремијума, покрајинског сабора Земаљског сабора Босне и Херцеговине имали су право на расправу и предлагање закона, док је закон могла донети само централна власт у Бечу. У Статуту грађани нису наведени као држављани (Staatsangehörige) Аустроугарске монархије већ као грађани покрајине (Landtagsangehörige) (Geller 1910: 32ff). Гувернер Босне и Херцеговине, Оскар Поћорек, издејствовао је увођење ванредног стања 29. јуна, а 17. јула је уведен преки суд у овој аустроугарској покрајини (Микавица/Лемајић/Васин/ Нинковић 2016: II/519). Земаљски сабор (Landtag) привремено је распуштен већ 9. јула 1914, а дефинитивно укинут 6. фебруара године. Заједничком војном операцијом Аустроугарске, Немачке и Бугарске, окупиране су Србија (1915) и Црна Гора (1916). Србија је подељена на две административне области: већу ау строугарску и мању бугарску, док је Црна Гора била под аустроугар ском управом. Тиме је штампа у аустроугарском окупационом делу Србије и у Црној Гори потпала под надзор Беча. Генерални гувернер окупиране Србије, од 7. јануара до 7. јуна 1916, био је фелдмаршал гроф Салис-Зевајс 9, а након тога генерал Адолф фон Ремен 10, обојица истакнути команданти у првим операцијама у Србији, у лето и јесен године. Гувернман је био подељен на војну, политичку, економску и правну секцију. Политичка секција састојала се од обавештајног одељења за прикупљање и прослеђивање вести и политичко- -полицијског одговорног поред осталог за школство и културу (Kerchnawe 1928: 58). Језик администрације био је немачки, а језик штампе, школства и комуникације са грађанством српскохрватски: На основу налога Војне команде од 23. јула 1916, бр. 7, налаже се: 2. Наставни језик у јавним школама је српско-хрватски; 3. Настава ће се спроводити 15

16 искључиво уз примену латиничних слова. (Reichspost, 1916/08/09: 4) 11. У аустријској штампи с почетка чести су огласи у којима се за службу у окупираној Србији траже војно неспособни офи цири са знањем српско хрватског језика и заставници који се разумеју у пољопривреду. У Црној Гори је назив језика про мењен у хрватски: У Старој Црној Гори су постављени црно горски, а у Новој Црној Гори 12 аустријски и мађарски нас тавници хрватског језика. (Reichspost, 1916/11/08: 15) 13. Ос новни медиј за спровођење пропаганде биле су окупацијске новине у Србији Belgrader Nachrichten/Beogradske novine, а у Црној Гори Cetinje Zeitung/Cetinjske novine, које су подлегале налозима и строгој цензури Ратног пресбироа, који је за уреднике постављао своје сараднике новинаре и књижевнике из Аустрије, Угарске и Хрватске. О значају који је дат про пагандном рату у Србији и Црној Гори говори и избор сарад ника у Гувернману и у новинама које су представљале његово гласило: Ернст Клајн 14, Вилим Стипетић 15, Франц Дубски 16, Хуго Грајнц 17, Роберт Милер 18, Франц Ксавер Капус 19, Ото Хаузер 20, гроф Јурај Оршић-Славетићки 21, Милан Огри зовић 22 и др. Садржаји су били намењени становништву окупираних области. Поред промене писма, лексике и назива језика, пропа ганда се огледала и у приметно учесталим чланцима о одлучној борби за Цара и отаџбину и верности војника и официра јужнословенског порекла, оданих граничара (као Боројевића, Саркотића или Глоговца). Ови садржаји додавани су чланцима о борбама аустроугарских трупа, већ објављеним у новинама у Аустрији и Угарској. Уз то, задатак пропаганде је био да се но ва власт у Србији и Црној Гори представи као пријатељ, спасилац и доносилац културе. Чести су наводи примера о Аустроугарској као добром и праведном господару у Босни и Херцеговини и о захвалности муслиманског становништва. Наведене карактеристике пропаганде садржане су у прилозима сарадника Ратног пресбироа, међу њима и ратног извештача Рода Роде. 16

17 РАТНИ ПРЕСБИРО (Kriegspressequartier KPQ) Поред Ратне службе за надзор, у Бечу је 25. јула године оформљен Ратни пресбиро који првог дана рата званично отпочиње са радом. Био је директно подређен Врховној војној команди (Armeeoberkommando AOK). Нацрт за Ратни пресбиро који би се оформио у случају рата уписан је већ у Инструкције за мобилизацију Царске и краљевске војске (Stiassny-Baumgartner 1982: 7). 23 Као ратни штаб за извештавање и пропаганду имао је као првобитни задатак координацију и цензуру свих медија, што је до тада било у надлежности Ратне службе за надзор. Означити кривца за рат и предочити разлоге за неопходност уласка у њега доминантни су садржаји којима се Биро посвећује. С временом, Ратни пресбиро је проширио своје деловање на надзор и координацију ликовног и музичког стваралаштва, филма и позоришта, у пропагандне сврхе, чиме се целокупан јавни живот у Монархији нашао под ударом цензуре. Ништа није смело да буде објављено без одобрења Ратне надзорне службе, чији извршни орган је био Ратни пресбиро, што се у новинама и назначавало: цензурисано, цензурисала и одобрила Ратна служба за надзор, јавља се по цензури, цензурисао и одобрио за штампу Пресбиро Царско-краљевског Министарства рата у Бечу, и сл. Исте напомене морале су да буду наведене и у књигама. Поред превентивне цензуре спровођена је и пунитивна, која се огледала у конфисковању већ штампаних новинских издања или књига или отклањању 17

18 дела текста који је већ ушао у штампу. Тако би се у новинама на месту конфискованог чланка или његовог дела појављивала бела празнина која би некада била пропраћена редакцијским коментаром. Неретко, ови додаци изазивали су више пажње него сам чланак. Дешавало се да се из књиге која је по одобрењу цензуре већ ушла у штампу одстране поједини подаци или пасажи, што је обично навођено на крају издања. Цензура војничке и заробљеничке поште и војних извештаја огледала се у зацрњивању конфискованог садржаја. За начелника Ратног пресбироа постављен је генералмајор Максимилијан Ритер фон Хоен 24 којег је на овој дужности 15. марта заменио пуковник Вилхелм Ајзнер-Бубна 25. У Бироу је била ангажована културна елита Аустроугарске монархије, књижевници чувене бечке модерне, новинари, сликари, композитори, музичари, глумци, филмски ствараоци, фотографи. Аустроугарска улази у рат после вишедеценијског мира. Рат је нешто о чему се углавном знало из књига или прича старијих. Приметно је да многи уметници објаву рата доживљавају као померање из учмалости у које је запало друштво. Биографски подаци и њихове изјаве у првим данима рата показују да их на задатку ратне пропаганде није било тешко окупити. У круговима интелигенције и уметника објава рата је скоро без изузетка дочекана са великим одобравањем, те су, бар на његовом почетку, они били носиоци ратне идеологије Централних сила. Углавном су се и добровољно пријављивали за ову ратну службу, несумњиво и да би избегли одлазак на фронт. Они који су по годинама старости подлегали мобилизацији могли су се прикључити Ратном пресбироу само ако би на основу нечије арбитраже, или из здравствених разлога, били повучени са фронта и премештени на дужност у позадини. Често су, на основу интервенције утицајних личности, већ афирмисани књижевници и новинари проглашавани војно неспособнима и премештани у позадинску службу. Нису сви били спремни да пишу пропагандне текстове, оправ давају рат или чак налазе одушевљење у њему. Артур 18

19 Шницлер не приступа Ратном пресбироу, не пристаје да своју уметност стави у службу рата, што резултира многим критичким написима о Шницлеровом делу, у аустријским и немачким новинама. У писмима својим пријатељима и дневничким записима, он изражава гнушање и према пропагандним текстовима у медијима неутралних земаља, усмереним против Немачке и Аустрије јер кривица не може бити једнострана (Schnitzler ). Скептичан је према моћи језика, јер и речи и ћутање могу бити лаж. Фебруара записује: Шта омогућава ратове? 1. лупешко понашање моћника, 2. глупост дипломатије и 3. одсуство фантазије код народа (Schnitzler 1939: 15). Најгласнији критичар ратног поклича и хушкања свакако је био Карл Краус који у свом часопису Бакља (Die Fackel) током целог рата критикује поступке аустроугарске владе као и многих својих колега, писаца и уметника, и већ у децембру пише да су уметници нашли спас тамо где је сада најсигурније у фрази. Песник Георг Тракл се у почетној еуфорији пријављује у бор бене јединице као добровољац. Након првих борби доживљава нервни слом. Убрзо потом извршио је самоубиство у болници у Кракову, у коју је премештен после првог покушаја самоубиства на галицијском фронту, на којем је био у служби војног апотекара. Тако рат односи једног од најзначајнијих аустријских песника младе генерације. И филозоф Леополд Витгенштајн одлази у рат као добровољац, већ у августу 1914, иако је на регрутацији проглашен војно неспособним. У рату налази и инспирацију. Током целог рата води дневник и ради на свом чувеном филозофском спису: Tractatus logico-philosophicus, који завршава године. Од чланова уметничке групе која се касније раслојава по дисциплинама, ту су сликари Оскар Кокошка, Алојз Колб, Хуго Клајн, Едуард Душек, вајари, фотографи и филмски ствараоци. Под окриљем Ратног пресбироа чланови уметничке групе организовали су изложбе, концерте, биоскопске пројекције и позоришне представе и при томе ангажовали и друге уметнике, 19

20 који нису директно сарађивали са Пресбироом, као Густава Климта, Егона Шилеа, Арнолда Шенборна, бројне инструменталисте и концертне певаче и глумце како у Бечу, тако и на фронту и широм Монархије, укључујући и новоосвојене територије а тиме од јесени године и Србију. 26 После првих искустава на фронту, на који је, као и многи уметници, отишао као добровољац, након рањавања у Галицији и службе официра за везу Ратног пресбироа, Бироу се у јуну као ратни сликар прикључује и Оскар Кокошка. У лето 1916, он је са овим задатком на италијанском, сочанском фронту. После повреде бива смештен у санаторијум поред Дрездена, а године ослобођен је и војне службе и службо вања у Ратном пресбироу. Сликарској групи се прикључује и Едуард Душек 27, и бива ангажован на српском фронту. Сликар и илустратор Ерих Шиц 28 није био члан Пресбироа. Учествовао je у походу на Србију 1915, као кадет 49. пешадијског пука и био дописник листа Österreichische Illustirierte Rundschau. Сликар и графичар Алојз Колб 29 пријављује се као добровољац године. Kао војно способан бива одређен за службу на фронту, а тек по препоруци постаје ратни сликар. Пракса је налагала да ови сликари раде у позадини. Најчешће су стварали по узору на слике из претходних ратова и извештаја са фронта, или на основу фотографија. Само понекад су у пратњи војске одлазили на границе самог фронта и освојене територије. Њихове слике излагане су широм Монархије и објављиване у часописима. Сликари се не посвећују само војним темама. На њиховим делима остају забележени и предели и становништво крајева захваћених ратом. У оквиру реформи новог начелника, Ајзнера Бубне, у пролеће при Ратном пресбироу формирано је засебно одељење за прикупљање и прослеђивање фотографија фотографска секција (Lichtbildstelle), а од јуна исте године и одељење филмске пропаганде. До уласка у састав Ратног пресбироа, фотографска и филмска секција биле су смештене у Ратном архиву. По пропису који је издала Врховна војна команда, пропаганда треба да буде подстицана радовима који су погодни за репродукцију у 20