Светитељ Инокентије Херсонески. Последњи дани земаљског живота Исуса Христа. Артос медиа, 2007.г. Святитель Иннокентий Херсонский

Transkript

1 Светитељ Инокентије Херсонески Последњи дани земаљског живота Исуса Христа Артос медиа, 2007.г. Святитель Иннокентий Херсонский Последние дни земной жизни Иисуса Христа Преглед земаљског живота Исуса Христа, Његових последњих дана на земљи Три и по године свенародног служења Исуса Христа као Месије у јеврејском народу већ су у потпуности биле оправдале веома значајно предсказање праведног Симеона о Њему, које је изречено у време када је Он као тобожњи син Јосифа још као новорођенче био донет у Јерусалимски храм, да би био постављен пред Господа (Лк. 2, 22). Из дана у дан било је све очигледније да утеха Израиља не лежи само на устајање, већ и на пад многих у Израиљу као предмет противречности, да би се откриле помисли многих срца (Лк. 2, 34-35). Божански Потомак Давида још увек се није показао као страшни владар, који је дошао да отреби гумно своје (израиљски народ), како би коров спалио огњем неугасивим (Мт. 3, 12); најбољи људи су у Њему видели само Агнеца Божијег, Који је узео на Себе грехове света (Јн. 1, 29), у свим Његовим беседама откривао се само кротки дах духа благодати. Међутим, корову одавно иструлелих страсти и овај небески дах је био несносан; оне су се саме подизале и летеле далеко од Вејача; исцељењу неисцељивих чланова јеврејског народа није помагао ни најблаготворнији балзам који је небески Човекољубац изливао на њихове ране (Лк. 10, 29-37). Већ се цела Јудеја пред крај трогодишњег Исусовог служења као Месије у односу на Њега поделила на две стране (Јн. 17, 12), од којих је једна поверовала у Њега и осећала страхопоштовање према Њему, а друга је осећала такво непријатељство(јн. 11, 48-53) и такву злобу да се није поколебала да Га разапне на крсту. Кратки преглед овог, по много чему јединственог догађаја послужиће нам као историјски увод у последње дане земаљског живота нашег Господа. На први поглед изгледало је немогуће да јеврејски народ не препозна свог Месију за време Његовог доласка. Никада људи Месију нису очекивали с таквим нестрпљењем као у време Исуса Христа: за Његов долазак су се молили у храму и по кућама, дискутовали у синедриону и по синагогама; Месију су покушавали да нађу у свим

2 причама пророка, не само онима које су се заиста односиле, већ и које су могле да се односе на Њега. 1 Чак су и Самарјани, које су Јевреји презирали због јереси чврсто веровали 2 да ће ускоро доћи Највећи пророк, Који ће разрешити све недоумице о предметима вере које су тада делиле израиљски народ. Међу самим паганима свуда се у то време ширио глас о скором наступању изванредног преокрета ствари кад ће Исток поново превладати Запад и кад ће из Јудеје изаћи људи који ће владати читавим светом. 3 Неки су због лакомислености и нестрпљивости, а други због лицемерја мислили да се испуњење свеопштих нада у погледу доласка Месије већ може видети - час у Ироду Великом, 4 час у разним римским царевима. 5 Било је чак и таквих сањара и частољубаца који су се, користећи ишчекивање народа усуђивали да се дрско издају за обећаног Избавитеља, 6 и премда су се њихове лажи убрзо откривале, они су повлачили за собом велики број следбеника из народа. Да би отклонили сваку опасност могућност да не препознају и одбаце истинског Месију или да прихвате лажног, јеврејски књижевници су се трудили да извуку из пророчанских дела све што је указивало на Њега и на време Његовог доласка. 7 Зато је у синагогама од давнина било састављено детаљно учење о карактеристикама истинског Месије, 8 односно о Његовим именима, пореклу, карактеру, својствима, делима, захтевима и др. 9 које се у свим синагогама излагало с прецизношћу својственом рабинској учености. 10 Прост народ није учествовао у сличним проучавањима која су се сматрала уделом књижевника; међутим, пошто је њихов предмет био изузетно занимљив и подједнако важан за свакога, многа мишљења и тумачења о Месији су неприметно из школа прешла у народ и толико су се раширила да је у случају потребе и најпростији човек сматрао да је у стању да расправља о Месији. Уз овакво свеопште и ватрено очекивање Месије, уз такву бригу да се човек сачува од заблуда у погледу Његовог доласка да ли би се могло и помислити да Месија Који је дошао неће бити препознат, да ће бити одбачен, осуђен, разапет?.. (Јн. 12, 37). Ипак, то се заиста догодило!.. Узроци за овако погубну заслепљеност постојали су у јеврејском народу одавно, иако је ужасна ствар коју су урадили пре тога тешко могла да се замисли у потпуности. 11 И као прво, за поуздано спознавање и срдачно прихватање Онога Који је требало да дође с неба, и то због тога да би све узвео за Собом са земље на небо, јеврејски народ је требало да има макар у извесној мери осећај за небеско, жудњу за вечним, тежњу ка 1 Schutlgenii Hor. Hebr. et Talm. multis in locis. 2 Јн. 4, 25. Friedrich de Christologia Samaritanorum Tacit. Hist. L. Pluribus parsuasio inerat, antiquis Sacerdotum libris contineri, eo ipso tempore fore, ut valesceret oriens, profectique Iudaea rerum potirentur. Слично је и код Светонија in Vita Vespas. c. 4. Joseph. Bell.Jud Philo, tom. 2, p. 423.sqq. 435.sq. 4 Gratz. Comment. in Math t.1, p Svet. in Vit.Vesp. c. 4. Ioseph. Bell. Jud. L. VI. s. 5. par. 4 (предсказање о Месији) 6 Дап. 5, 36. Mt. 24, 24. Ioseph. Antiquit. XX Ioseph. Bell. Jud. L. 1. cap par Мт. 2, 4. Jn. 7, 42. Stahl. von den Messian. Zeiten in Eichorn. Bibl. 6, ст. 9 знамења, Мт. 24, 3; Lk. 21, 7; Jezdr. 4, Midrasch Tehilim ad Psal. 74, Eisenmengers Entdecktes Judenthum. t. 2, p sqq. 11 Једном, када је Исус Христос начинио алузију на овај догађај, један од фарисеја је живо узвикнуо: Сачувај, Боже! (Лк. 20, 16; Јн. 9, 40).

3 светим и освећујућим; али он је у овим драгоценим особинама осим малог броја изабраних крајње оскудевао (3 Јездр. 4, 27-28; Мт. 3, 7-12). Поклоњење истинском Богу сада није било замењено, као што је раније бивало, служењем идолима; али, састојећи се само од испуњавања обреда оно није продирало у срца и није имало благотворан утицај на карактере и живот (Мт. 23, 23-31). За већи део људи бог њихових душа и срца није био Јехова, него стомак (Јн. 12, 37 и 43; Лк. 12, 45-47) и злато. Већ и само због овога Месија није могао да не захтева, одмах по Свом доласку, апсолутну промену у мислима, осећањима и у читавом начину живота оних који желе да буду Његови следбеници (Јн. 3, 3); међутим, како да се одрекну својих омиљених предрасуда и страсти они који су од младости навикли да ограничавају своја права на благонаклоност Божију само својим пореклом од Аврама по телу, само обрезањем по закону и поштовањем суботе? (Мт. 3, 9). Што је било најгоре од свега вођи народа Божијег старешине и књижевници који су посебно и пре свих имали дужност да препознају Месију Који је дошао и да Га прихвате, били су први међу људима који због своје духовне нечистоте нису били у стању да уђу у Царство Божије (Мт. 23, 13). Као друго, без обзира на бесконачна тумачења о својствима истинског Месије у рабинском учењу о овом важном предмету није постојало одговарајуће јединство и прецизност; 12 погубне несугласице секти од којих је патила Јеврејска Црква испољавале су се на највећу штету и овде: док је, на пример, по мишљењу једних које се базирало на јасном указивању пророка Месија требало да се роди у Витлејему, 13 други су, следећи нека усмена предања тврдили да ће се доћи из непознатог места. 14 На крају, погрешно мишљење о царству Месије и циљу Његовог доласка довршавало је зло и чинило већи део јеврејског народа готово неспособним да препозна истинског Месију. 15 Да би се видело од чега се састојало и на који начин се појавило ово жалосно, погрешно схватање, треба се подсетити учења древних пророка о Месији. Описујући Га као највећег Пророка, Првосвештеника, Анђела завета, Најсветијег, као Жртву за помирење света и др. (5 Мојс. 18, 15; 1 Мак. 14, 14; Пс. 109, 4; Мал. 3, 1; Прем. 3, 7-8 и 18; 5, 16-17; Дап. 7, 52) они су веома често да би Га приближили разумевању народа, - Месију описивали и као Цара сличног Давиду (Ис. 11, 1-6; Јез. 34, 23; 36, 24 и 28) Који треба да васпостави палу Давидову скинију и да се зацари у дому Јаковљевом у векове векова и да буде Владар над свим народима од мора и до мора, у Чијем ће царству сви расковати мачеве у рала и копља у српове (Ис. 2, 4). Поступајући на тај начин пророци нимало нису схватали царство Месије у светском смислу, иначе би непрестано противречили сами себи, приписујући истом овом царству друга својства, која су потпуно неспојива с постојањем земаљских царстава. Такође, пророци добро које ће наступити услед Месијиног доласка нису ограничавали само на јеврејски народ, већ су га распростирали на сав људски род (1 Мојс. 12, 3; Пс. 96, 10-13; 97, 1-6; Ис. 49, 7; 45, 23-24; Зах. 9, 9 и 16-17). Уопште, они нису сматрали да је циљ Његовог доласка нешто пролазно, већ духовно и вечно блаженство, које се састоји од искупљења грехова, чистоте карактера и живота, од мира с Богом, од васпостављања првобитног подобија Богу и повратка 12 Schmidii Dissertatio, quae Iudaeorum, qui Shr. tempore vixerunt, de eadem re varias opiniones accommodate ad loca N.T.enarrat Мт. 2, 4. Targ. in Mich. 5, Berthold. Christologia Judaeorum Jesu Apostolorumque aetate Berthold. Christologia Judaeorum Jesu Apostolorumque aetate 1811.

4 људског достојанства и сл. (Дап. 10, 43; Ис. 2, 2; 11, 1-10; Јер. 33, 15-22). 16 Уколико се притом код пророка и помиње земаљски успех поштовалаца Месије он не представља неке грађанске преврате, борбе и победе, већ природну последицу њиховог духовноморалног усавршавања и оданог испуњавања заповести новог најузвишенијег завета с Богом кроз Месију, 17 као што се то одиста догодило са следбеницима хришћанске религије, који су, превазишавши све остале народе по моралном образовању, ове народе превазишли на крају и видно по земаљској моћи, тако да сада судбина свих осталих народа очигледно зависи од хришћана. Дајући, на крају, јеврејском народу као првом народу и изабраном наследнику и чувару откровења Божјих, посебну улогу у добрима остварним Месијиним доласком пророци га нису давали безусловно, већ уз претпоставку да он буде постојан у верности Богу отаца, превасходној чистоти карактера, а посебно у будућем труду у царству Месије ради ширења овог царства путем проповеди по васцелом људском роду. У противном случају овом народу су претили још већом казном и несрећама од оних којима је био подвргнут у најнесрећнијим временима своје историје. 18 Међутим чулни, у дубину понижења пали, прво морално, а затим и грађански, јеврејски народ није дуго био у стању да следи ово узвишено, чисто и светло учење пророка о Месији и Његовом царству. Нарочито је после вавилонског ропства оно брзо почело да се умањује и тамни у уму Јевреја. Тадашња свеопшта оскудица духа, вере и чистог морала, умножавање различитих међусобно непријатељских секти, стварање новог народног дијалекта и постепено заборављање древног свештеног језика, нарочито пророчког начина изражавања, промене карактера због мешања с другим народима, хотимично и нехотично учествовање у нечистим делима сиријских и египатских царева, а затим Римљана и многи други разлози 19 учинили су да се јеврејски народ, не трудећи се да проникне у истински дух пророчанских речи о царству Месије, заустави на њиховом буквалном значењу, и на тај начин је било дато још више хране њиховој уобразиљи и чулима, народном самољубљу и тражењу користи од земаљских добара. Уместо Анђела завета Који је требало да у људска срца уреже нови закон живота, уместо Првосвештеника по чину Мелхиседекову Који је требало да Својом крвљу искупи сав људски род од греха и смрти, уместо великог Пророка Који долази како би на целој земљи завладале истина, врлина и вера, уместо Сина Божијег, Који је онима који верују у Њега требало да дарује ново срце и нов дух, - готово сви су почели да очекују у Месији светског освајача који ће се због тога и појавити као Посланик Божји, окружен знамењима и чудесима да би свргао и уништио сва тадашња царства на земљи, да би сав људски род спојио у јединствену државу, у којој Јевреји треба да заузму прво место и да буду Његови савладари. 20 Крајње угњетавање од стране царева, сиријских и египатских, и на крају, од Римљана, 21 још је више појачавало у Јеврејима овакво ишчеквиање: што су више трпели у садашњости, то су се већем надали у будућности. 22 Између осталог, умишљали су да доласку Месије треба да претходи долазак Илије (Мт. 17, 10; Мк. 9, 11; 8, 28-29), 23 који треба да Га помаже на 16 Berthold in Christologia par. 31, V.Seiler de Regni a vatibus divinis Messiae promissi vera natura atque indole. In opus. theolog Mal. 3, 3-5; 4, 1-6. Stapfer. Theologia Polemica. Sect. de Judasmo. 19 V.Berthold in Christolog. par Conf. Fleck. in Dissert. de Regno Christi В. Цркв.библ.ист. период Berthold. Comment. de ortu Theologiae veter. Herb. p. 1. p. 5 sqq. p. 100 sqq. 23 Targum. Jonath

5 царство, 24 Јеремије (2 Мак. 15, 14; Мт. 16, 13-14; 3 Јездр. 2, 18) и многих других пророка (Мт. 16, 14; Мк. 6, 15; 8, 28; Лк. 9, 8). Што се тиче Месије код многих је постојала груба заблуда која се састојала у томе што су мислили да ће Он бити човек сличан другима, 25 само с необичним силама и даровима од Бога; други су Га замишљали као више биће, али ипак не као Бога, 26 спотичући се слепо о Мојсијеве речи: Господ Бог твој је један Господ. Месија, по мишљењу Јевреја није био подложан смрти. 27 Плодовима Месијиног доласка сматрало се, између осталог, чудесно сабрање Јевреја, 28 расељених по целом свету и њихов долазак у Палестину у једном трену, не искључујући и десет колена Израиљевих (3 Јездр. 13, 13 и 39-40), извођење из ада и васкрсење свих умрлих Јевреја, 29 васпостављање Давидовог царства (Дап. 1, 6), обнављање Јерусалима и подизање новог велелепног храма, покоравање свих народа Јеврејима, 30 организовање велелепних вечера, 31 изванредна плодност земље, уништавање болести и смрти и друго. Најбољи и најморалнији су сматрали да улазак у царство Месије неће бити отворен свим Јеврејима без изузетка, већ само достојнима (3 Јездр. 2, 37-40) и да ово достојанство мора да се састоји од истинске побожности и непорочности карактера или од искреног и потпуног покајања, 32 али је већи део гајио наду да ће ући у царство Месије искључиво захваљујући свом телесном пореклу од Авраама (Лк. 3, 8; Рим. 2, 28-29; 9, 6-8), сматрајући немогућим да Бог Који је његовим потомцима обећао Своју вечну благонаклоност, касније било кога од њих лиши највећег блага удела у блаженом царству Месије (Рим. 11, 1; 3, 3). Услед ових и сличних заблуда јеврејски првосвештеници и остале старешине су се природно надали да их Месија, ако се не обрати прво њима након Свог Божанског доласка у свет (Јн. 1, 19), барем, у крајњој линији, неће оставити без посебне пажње касније, да ће их позвати на служење и да Му помогну, и да ће они предавши Му власт над народом ипак остати Његове прве и најближе слуге у новом небеско-земаљском царству. Фарисејима који су били надмени због своје привидне светости, уз снагу коју су имали у синедриону и народу, посебно се чинило немогћим (Јн. 1, 24; 7, 48) да се велико дело настанка царства Месије на земљи одигра без њиховог учествовања, да их Он не прими с посебном благонаклоношћу и не учини најближим оруђем Своје владавине над целим светом. Тако су, без сумње, маштале и остале јеврејске секте: садукеји, јесеји, иродијанци 24 Justin. Dialog. cum Triph. p p Ово се између осталог види из јереси евионита и назореја, који су учили да је Христос човек, а не Бог. Јер су ови јеретици, који су потицали од палестинских Јевреја, задржали, како се сматра, мишљење о Месији које су имали пре обраћења у хришћанство. Evseb. Hirst. 3, 27. Jeron. advers. Gnost Tertul. de praescr Јн. 10, 33. Berthold in Cristologia par. 29, Jн. 12, 24. Neve Schalom c Сам Филон, који је у погледу других ствари потпуно слободан од сањарења својих сународника надао се да ће расејане Јевреје Анђели у трен ока пренети у Јерусалим (de Execr. p. 435). 29 У једној јеврејској апокрифној књизи по сведочанству Јустина (Dialog. cum Triph. p ed Col.) и Иринеја (adv. Haer ) било је написано: Lib. Enoch. in Fabric. cod. Psevdop. V. Test. t Jezdr. 2, 10, ; 4, 35 i Joseph. de Bell. Jud. 6, 5.6. Ant Baueri Theologie des A.T.p Лк. 14, 15; 3 Jezdr. 2, 38. Eisenmenger im Judenth. t, 2. p. 872 sqq. 32 Лк. 1, Philo de Execr. Edit. Manger. t.2, p. 435, 436 de Proemiis et pooenis. t. 2, p de vita Mosis t. 2, p. 141 de somniis t. 1, p. 647.

6 од којих је свака у себи налазила управо оно, што је по њеном схватању било нарочито потребно и неопходно будућем великом Цару Израиља. 33 Шта је уз такву погибељну заслепљеност умова и срца шта је морала да изазове појава Исуса Христа у јеврејском народу, не с мачем, величанственошћу и земаљском славом, већ у најпростијем и најсмиренијем обличју народног Учитеља, окруженог не легионима војске, већ дванаесторицом простих и сиромашних ученика само с проповеђу о приближавању Царства Божијег (Мт. 4, 17-28; Мк. 1, 14; Лк. 4, 21 и 43; Мал. 3, 2) и исцељењем болесних, без обећања о ослобађању од туђинског јарма, без икаквог нуђења било каквих земаљских блага, чак без обраћања народним главешинама, лицима која имају углед и утицај у друштву? Месија из Галилеје, одакле, по лажном схватању тадашњих књижевника, ни обичан пророк не долази (Јн. 7, 52), - из Назарета, из којег због сиромаштва и малог броја становника овог града, нису очекивали ништа важно и корисно за све (Јн. 1, 46); Месија, Који уместо славе и победе проповеда сиромаштво и самопожртвовање (Мт. 5, 3-12), Који нема где главу да склони (Мт. 8, 20), Који је често прорицао Своју срамну смрт на крсту, али Који је ипак говорио о Свом постојању пре Авраамовог рођења (Јн. 8, 56-58), Који је Себе узносио изнад свих праотаца (Јн. 4, 12; 8, 53) и Који је чак Себе изједначавао са Самим Богом (Јн. 4, 12; 8, 53); Месија, Који није штедео страсти и пороке фарисеја и првосвештеника (Мк. 7, 6; Јн. 8; Мт. 23; 21, 31-32), Који је ништавном сматрао њихову привидну праведност (Мт. 5, 20) и Који се истовремено дружио с цариницима и грешницима (Мк. 2, 16), Који је обећао да ће у Небеско Царство увести незнабошце и истерати из њега многе Јевреје у таму паклену (Мт. 8, 11-12; Лк. 13, 24-30); Месија, Који је заповедао да се беспоговорно плаћа данак ћесару (Мт. 22, 17-21; Мк. 12, 13-17; Лк. 20, 20-26), Који је без оружја и земаљске силе, само проповеђу мислио да ће основати некакво духовно, невидљиво царство (Лк. 21, 31-32), мимо сваког учествовања синедриона (Мт. 21, 23-37); Месија Који је у свему ишао против омиљених очекивања народа, упркос свим схватањима књижевника, против владавине самог синедриона, - такав Месија користољубивом и гордом Кајафи, који се препустио световним делима и частољубљу, и његовим друговима у синедриону морао изгледати као чудан и неприхватљив човек, непожељан и опасан. Људи који нису прихватали Исуса Христа као Месију, разилизили су се, као и обично, у разним правцима у погледу мишљења о Њему и о томе шта Он ради. Једно од најснисходљивијих мишљења било је то да је необични Учитељ из Назарета побожан човек који воли истину и правду, који жели добро ближњима и отаџбини, али који се поводи за уобразиљом, превише верује у снагу добра над људима и зато замишља да ће остварити највећа дела малим средствима, који не види опасне стране Свог положаја и неостварљивост Својих планова (Јн. 12, 48). Кад је Богочовек у пуноћи Свог Божанског достојанства говорио и деловао као Син Божји, Којем је Отац предао сву власт, таквим људима се чинило да је Он ван Себе и да Га због тога треба упозорити, и чак да Му је потребан приајтељски надзор (Мк. 3, 21). Овакав поглед на дело и стање Исуса имали су они, за које јеванђелиста Марко каже да они, слишавше, изидоша, да имут Јего: глаголаху бо, јако неистов јест (да је ван Себе). Други су, судећи без сумње по самима себи, дозвољавали себи да у размишљањима о Исусу иду још ниже, и видели су у Њему човека обузетог тајним частољубљем Који под маском ревности за правду има намеру да преокрене у Своју корист то што је народ 33 Schotlegenii Dissert. de Regno Messiae Serarii Trihae resium 1.2. s. 13, p. 79.

7 ишчекивао Месију. То су људи који по сведочанству јеванђелисте, упркос онима који су за Исуса тврдили, јако благ јест, глаголаху: ни, но лстит народи (Јн. 7, 12). На крају, било је и таквих који су намерно или ненамерно следећи друге тврдили да је нови Учитељ и Чудотворац на известан начин друг духа таме, да Он, ако и истерује демоне и чини чуда, све то не чини Божијом силом, већ силом Велзевула, кнеза демонског (Јн. 10, 20; Мк. 3, 22). Све је ово постојало и искристалисало се потпуно и оштро пред крај Исусовог служења; а на почетку на Њега, због једноставности Његовог живота, због Његовог сиромаштва, због недостатка било каквих веза у друштву, горде јеврејске старешине дуго нису обраћале пажњу. Заиста, без обзира на чудесне догађаје који су пратили прве дане Исусовог живота на земљи (долазак мудраца са истока у Јерусалим и појава чудесне звезде, пророчанства Симеона и Ане, отварање неба на Јордану праћено гласом с неба), који су се, без сумње, касније прочули у народу (Јн. 1, 15-20; Мт. 3, 1-12; Лк. 3, 4-17), без обзира чак и на јасно исказано мишљење Јована Крститеља, које је неколико пута било поновљено пред посланицима синедриона (Јн. 1, 29-34; Мт. 3, 16; Мк. 1, 10), пред народом (Јн ; 3, 27-36; Мт. 21, 26) и ученицима, о томе да је Исус Који је примио крштење од њега, нико други до истински Агнец Божји, Који је узео грехове света оцена, која је морала имати велику силу због поштовања које су сви гајили према Јовану, - не видимо да је Исусу икада било послано било какво изасланство, и да су Га попут Јована упитали да ли је Он Месија. Безумној гордости синедриона које се саблазнило пониженим стањем Исуса Христа овакво испитивање је изгледало потпуно непотребно и бескорисно. Тек касније када су светост Исусовог живота, необична снага Његових речи и беседа (Лк. 4, 32 и 15-22; Мт. 7, 29; 13, 54; Јн. 7, 15), проповед дванаесторице и седамдесеторице ученика који су обишли све градове Израиља објављујући Царство Божије (Мт. 10; Мк. 6, 30), и посебно слава знамења и чуда (Лк. 4, 36 и 5, 9; Мт. 8, 27; 9, 8 и 26, 33; 12, 23; 15, 31) окренули ка Исусу срца већег дела јеврејског народа (Лк. 5, 15; 4, 14 и 37, 42; Мт. 4, 24; Мк. 6, 54-65) и учинили Га предметом најбољих нада добронамерних људи из свих слојева друштва (Јн. 12, 42) фарисеји и књижевници, који су будно пратили све што се дешава у народу почели су у све већем мноштву да окружују новог Пророка и Чудотворца (Лк. 5, 17; Мк. 7, 1), сваки са својим сопственим нечистим плановима и циљевима, многи с личном мржњом према Њему због Његове проповеди и разобличавања, готово сви са срцем глувим за истину и добродетељ, са жељом да у Њему нађу било шта достојно прекора и да Му тиме нашкоде. Потекао је непрекидни низ лукавих питања, злонамерних тумачења Исусових речи, критиковања Његових дела и дела Његових ученика, па чак и директних клевета и подстрекавања народа против Њега што су с таквом једноставношћу и поузданошћу описали јеванђелисти. Испочетка су деловали понаособ, без нарочитог плана, повремено, али увек лукаво и злобно (Мт. 9, 3 и 11; 12, 38; 16, 1; 19, 3; Мк. 8, 11; Лк. 11, 53-54). Да би се умањила и обеснажила наклоност народа према Исусу Христу они су се трудили да доведу у сумњу начин Његовог деловала и живљења: понављали су свима и сваком без престанка да је Он пријатељ цариника и грешника, непријатељ закона и предања, нарушилац суботе, добар пријатељ незнабожаца, нарочито Самарјана, па чак и савезник Велзевула и тамних сила (Мт. 11, 19; 12, 24; 15, 2; Мк. 2, 18 и 24; Јн. 8, 48; 10, 20). Последња клевета је била нарочито отровна и важна због свог дејства на простодушан народ, јер је на тај начин у његовим мислима најјачи и најнеоспорнији доказ о Божанствености личности и учења Исуса губио снагу, и чак имао супротно дејство

8 изазивајући уместо љубави и поштовања према Исусу одвраћање од Њега као од оруђа мрачних сила. Последица сличних клевета и опањкавања било је то што су неки људи из простог народа, приврженог фарисејима у жару фанатичног беса више пута покушавали да лише Исуса Христа живота: час су хтели да Га баце с врха планине; час су скупљали камење да Га каменују као богохулника (Јн. 10, 31-33); час су желели да Га заробе (Јн. 7, 30) како би Га предали непријатељима. У таквом метежу размишљања, природно је што су сви су очекивали да чују мишљење врховног синедриона (Јн. 7, 26) који је имао право и дужност да се стара о чистоти вере и карактера, да разликује истинске пророке од лажних, а најпре да буде руковођа народа у расуђивању о Месији. 34 Ово мишљење је народу заиста убрзо постало познато, али пошто се заснивало на очигледној пристрасности, противречећи очигледном искуству, оно је уместо умирења свуда изазвало нову узнемиреност савести. Узалуд су добронамерни чланови синедриона предлагали (Јн. 7, 51) да се дело Исуса испита по законима, да се саслушају Његово учење и докази и да се затим о Њему непристрасно дискутује. Фарисеји и садукеји, који су чинили већину у јеврејском врховном савету нису хтели ни да помисле да би Галилејац Којег су они презирали, могао да буде Месија. Под маском љубави према отаџбини одлучено је да се Он прогони свим средствима као човек који је између осталог опасан по друштвени мир, с тим да се првом приликом ухапси и у сваком случају погуби. Може изгледати несхватљиво да им се прилика за ово није указала у току неколико година; међутим, притом се не сме заборавити да је Исус Христос већи део времена проводио путујући по Галилеји (Мк. 7, 3; 6, 53; 5, 1; 4, 1; 8, 10; Мт. 19, 1), која је била под управом Ирода Агрипе, који је био веома неблагонаклон према власти првосвештеника и утицају фарисеја, - да је за време долазака у Јерусалим бивао окружен мноштвом народа који Му је био привржен и да се ноћу удаљавао у оближња места одлазећи код Својих поштовалаца, нарочито у Витанију, да под влашћу Римљана јеврејске старешине нису могле саме без римског намесника да располажу војним средствима и да су уопште били принуђени да делују више лукавством него отвореном силом. Најмање се сме изгубити из вида да време и трајање великог служења Спаситеља света није зависило од слепог људског хтења, већ од непосредне одлуке одозго; и пошто велики час искупљења целог света одређен у предвечном савету још није био дошао (Јн. 7, 30) све сплетке Исусових непријатеља су се распадале саме од себе, као паучина. У међувремену синедрион је чинио све што је било у његовој моћи. После неуспеха неких појединачних мера свенародно је било објављено да ће из синагоге бити изопштен (страшна претња) свако ко призна Исуса Христа за Месију (Јн. 9, 22). То је значило везати савест и језиво уплашити Његове поштоваоце, јер се сматрало да је онај ко је био подвргнут изопштењу из синагоге искључен из Авраамовог потомства, да је осуђен, попут незнабошца, на вечну погибељ после смрти. Не задовољавајући се овим, јеврејске старешине су покушавале да ухвате Исуса Христа: у току Његовог последњег боравка у Јерусалиму 35 специјално су ради тога биле послате архијерејске слуге. Само је небеска сладост Његове беседе, која је до дубина дирнула душе ових простодушних и зато непристрасних људи осујетила ову намеру, јер 34 Мт. 2, 4. Non indi cant tribum, nec Pseudoprophetam, nec summum Ponificem, nisi iud icio septuaginta unius. Sanh. tol V.Ligthfoot ad Luc. 13, Исус Христос је у Јерусалиму био на празнику Обнављања храма који се славио 25. хаслева, по нашем рачунању 15. децембра. Јн. 10, 23. Joseph. Antiq

9 они нису смели да ставе своје руке на Онога Ко је говорио као што никада није говорио ниједан човек (Јн. 7, 45-46). Довитљивост и злоба фарисеја били су залог да у том циљу буду упоребљене и друге мере иако их јеванђелисти због концизности која им је својствена, не помињу (Мт. 12, 14; Јн. 10, 39; 7, 19). Уопштено говорећи, почетком четврте године Исусовог служења мржња Његових неприајтеља је потпуно сазрела: Исусови ученици су се, као што ћемо видети, плашили и саме помисли да оду у Јудеју (Јн. 11, 8) и сам народ се плашио чак и да говори о Њему да не би био подвргнут прогонима од стране фарисеја. Шта је након тога могао да учини Онај Ко је објављујући суд и истину народима морао да се понаша тако да не воспрекословит, ни возопијет, трости надломленој не преломит, и лна курјашчагосја не уташит, дондеже правда (само истина) Јего не одержит побједи (Мт. 12, 18-21; Ис. 42, 1-3)? Раније је Исус Христос у случају да Му прети опасност од непријатеља барем из Јерусалима могао да се неометано склони у Галилеју (Јн. 12, 1), у којој су они били немоћни. Међутим, пред крај треће године Његовог служења и овде је наступила опасност. Ирод који је владао Галилејом, након што је убио Јована Крститеља, усмерио је своје крваве сумње и на Исуса и смишљао како да и Њега првом приликом лиши живота, исто као што је погубио и Јована (Јн. 7, 35). Зато је Он, да би избегао злобу непријатеља морао или да не долази у Јерусалим, и да напусти чак и Палестину, да иде међу туђе народе и да почне да учи незнабошце (Јн. 7, 35), што није било у складу с циљем служења Месије, Који је био послат погинулим овцама дома Израиљевог (Мт. 15, 24) или да непрестано спасава Свој живот и животе Својих ученика неким чудесним средствима, што међутим, не би било у складу с Његовим стањем понижености (Мт. 26, 53-54). Судећи по оваквој безосећајности и сплеткама Исусових непријатеља могло се претпоставити да Агнец Божји, прогоњен љутим вепровима, неће задуго наставити Свој боравак на земљи, већ да ће ради окончавања Свог дела пожурити на крсни жртвеник, који је за Њега већ одавно био подигнут у њиховом уму и срцу. На исти овај закључак могло је, премда на други начин, да наведе становиште људи који су били највише благонаклони према Исусу Христу. Број Његових поштовалаца, који су били привучени свеопштим ишчекивањем Месије, многобројним сведочанствима Јована Крститеља о Исусу (Јн. 10, 41) и уопште славом чуда и силом Исусове проповеди био је веома значајан и из дана у дан је постајао све већи. 36 Поштовање и љубав према Њему били су дубоки и искрени, али њихов начин размишљања је углавном био испод свог предмета и није одговарао Његовом плану спасења људског рода (Лк. 2, 34-35). Само су малобројне чисте и свете душе (Јован Крститељ, Симеон и други) озарене небеском светлошћу, у потпуности проницале у високи циљ доласка Месије они су видели и откривали другима да ради спасења света од грехова Исус Христос као Агнец Божји мора бити распет на крсту, а касније да путем страдања треба уђе у Своју славу и да се сама ова слава неће састојати од земаљске владавине над Јудејом, сједињеном с покоравањем осталих народа, већ у духовном, невидљивом и благодатном царевању над целим људским родом (Лк. 2, 31-32). Остали Исусови следбеници, који су мање или више били помрачени народним ишчекивањем Месије као цара и освајача, мислили су другачије. Неки од њих Га чак нису сматрали ни Месијом, већ само једним од Његових претеча, односно једним од пророка, који је, по мишљењу Јевреја, требало да устану из мртвих пред долазак Месије (Мт. 16, 14; Јн. 7, 40-41). На тај начин су се у њиховом размишљању помириле иначе неразрешиве 36 В. Franke. Entwurf einer Apologetik der Chr. Religion. S

10 противречности мишљења да је Исус Христос веома свет, обдарен Божанском силом, али да ипак нема земаљску величанственост Месије. Они, који су Исуса Христа признавали за самог Месију такође нису напуштали веома утешно маштање о Његовом земаљском царству, умишљајући да је Он само за неко време узео обличје понижености и сиромаштва, али да ће Се ускоро показати као истински потомак победоносног Давида (Мт. 20, 21), као преузвишени Цар Израиља, пред Чијим престолом ће морати да се поклоне сви цареви и народи. У њих су, без обзира на сву доброту срца, спадала и дванаесторица Исусових ученика све док благодаћу Светог Духа није у њиховој души било уништено све земаљско и плотско, што је уследило тек по Васкрсењу Господа и силаску Духа Утешитеља на дан Педесетнице. А до тада, у току целог њиховог живота с Учитељем, нарочито пред Његова страдања, па чак и после Васкрсења видимо нешто супротно: они тим приљежније маштају о земаљској величини Учитеља што су веће жртве за Њега поднели и што су се већим наградама надали да ће се наслађивати у Његовом царству (Мт. 19, 27; Лк. 18, 28). Богочовек је користио сва средства како би Своје следбенике, посебно Своје најближе ученике ослободио неоствариве наде на Његову земаљску владавину светом. Већ су Његове прве беседе очигледно показале свима и сваком да царство чије је приближавање Он најављивао, и за чијег је Себе Оснивача и Главу објављивао, јесте царство истине, врлине и мира с Богом и са самим собом, а не земаљска владавина. 37 Осим сталних појединачних алузија и указивања на ову истину, Он је више пута и директно откривао ученицима да царство Божије неће доћи, како су то неразумно очекивели Јевреји, на неки чулан, раскошан и свечан начин (Лк. 17, 21), да се оно уопште не налази изван, већ унутар сваког, да нема никакве сличности с влашћу земаљских владара (Лк. 22, 25), и да се састоји у слободи од греха и страсти, од владавине над својим срцем и наклоностима, од васпостављања у себи првобитног савршенства и Богосличности. 38 Често говорење о Својим будућим страдањима и смрти као главном циљу Свог доласка на земљу било је увек директно упућено против народне маште о земаљском царству Месије; и што је веома карактеристично, Исус Христос ово објављује управо онда када су се Његови ученици због нечега нарочито препуштали маштању о овом царству. Уопште све Његове беседе и дела су откривали да ако Он понекад дозвољава да буде назван Сином Давидовим то није због неких претензија на тадашњи јудејски престо, већ само зато што по телу потиче од Давида и што су Га пророци предсказали под овим називом. Међутим, Христови ученици, због окамењености (како каже један од њих) свог срца (Мк. 6, 25) више су волели да не схвате речи свог Учитеља, него да се, разумејући их онако како треба, растану од својих народних предрасуда о чулном царству Месије. Остали Његови поштоваоци су још мање били у стању да замене мисао о Месији победнику народа вером у Месију распетог. 39 Зар је од таквог начина размишљања било далеко до дејстава која су одговарала таквом размишљању?.. Да ли је дуго времена било потребно било ком од Исусових ватрених поштовалаца да под Његовим именом подигне знамење устанка против синедриона, који у то време уопште није уживао народно поштовање? И како је то у супротности било с Божанским карактером Исусовог служења! 37 Main Flatts Dissert. de notione vocis In comm. a Velth. et Rupert. Editio vol. 2, p Reinhard. Sur le plan, formi par le Fondateur de la Religion Chritienne pur le bonheur du genre humain Јн. 6, Златоуст. 5 Hom. in Math. ad Cap. 19, in Joah. ad Cap

11 Да би се избегла ова, може се рећи, несрећа, веома много је служило већ и то што Спаситељ Своје следбенике није повезивао у било какво видљиво, било чиме повезано друштво у којем би могао да се образује дух грађанске самосталности и супротстављања тадашњој римској власти над Јудејом. Само је дванаест ученика било у сталном међусобном савезу и у савезу с Њим; а сви Његови остали поштоваоци, па чак и такозваних седамдесет ученика окупљали су се око Њега повремено, слушали су Његове беседе, добијали исцелења од својих болести, показивали различите знаке пажње и помагали и Њему и Његовим ученицима (Мт. 27, 25); али су се након удаљавања небеског Наставника (јер је Он стално ишао из једног места у друго Дап. 10, 38), одмах враћали на своје место боравка и уобичајеним пословима, не сматрајући себе члановима неког новооснованог друштва и не сматрајући да подлежу било каквим новим обавезама осим оних које су одавно били дужни да поштују сви по Мојсијевом закону и по гласу сопствене савести. Ипак, многи Исусови следбеници су сматрали да би Он требало да сједини Своје поштоваоце и да прогласивши Себе вођом новог друштва започне преображај Јудеје упркос свим њеним властима, и римским и домаћим. Неки од таквих су у жару побожно-светске уобразиље сами на силу покушавали да започну оно што су тако нестрпљиво очекивали од Исуса да Га прогласе царем Јудеје (Јн. 6, 15), несумњиво у нади да ће Он Сам хтео-не хтео морати да прихвати ову усрдност, да други следбеници неће оклевати да им се придруже и да ће Давидов престо бити васпостављен, на утеху и славу целог Израиљског народа. Како је време протицало требало је очекивати још више сличних појава, јер народ, ускомешан различитим мишљењима о Исусу Христу није могао хладнокрвно да расуђује и с дискусија је лако прелазио на насиље. Римска власт, која је била веома подозрива, свуда би, а најпре у Јудеји, 40 познатој по немиреном карактеру својих становника, 41 убрзо обратила пажњу на овакав метеж у народу и небески Посланик мира би упркос циљу Свог доласка у свет постао би повод и предмет грађанских немира и народних комешања. Зато је без обзира на велики број Исусових следбеника, могуће било предвидети да ће њихово дечије сањарење и ревност не по разуму убрзо приморати Сина Човечијег да Се окончавши Своје земаљско поприште узнесе онамо одакле је си шао, и куда за Њим не би могли да следе њихови снови о земаљском царству, који су били у супротности с Његовим циљем (Јн. 13, 33; 8, 21). Уосталом, најпажљивији посматрач догађаја не би могао категорично да каже кад и како ће се завршити велико кретање умова и савести, које се одвијало по целој Јудеји од ступања Исуса Христа на проповед коју су пратила знамења и чуда. Јасно је било само да првосвештеници и књижевници неће напустити своју злобну предрасуду против неумољивог Разобличитеља њихових карактера и живота; још је јасније било да Син Давидов неће заменити страшни глас разобличавања ласкањем Кајафи и његовим друговима; дакле, пре или касније морало је да се деси или да непријатељи Исуса добровољно падну ничице пред величином Његове светости, или да Он постане жртва њихове злобе и покварености. Међутим, није се могло тврдити да ће се то сигурно догодити следеће године, а још мање за следећу Пасху. Јер, осим што није постојала могућност да се на неодређено време продужи Исусово Божанско служење, ово само је недвосмислено захтевало чак и добро Исусових ученика, који још нису стигли да се у потпуности одвикну народних предрасуда и да потпуно уђу у дух Његове религије (Јн. 16, 40 Лк. 13, 1. Joseph. Ant. 18, Tacit. Hist. L. 5. C.5.

12 12), то је захтевало и својство Његовог служења, јер Он још увек није објавио гласно и пред свим народом да је Месија (Јн. 10, 24), што је било неопходно, како за јеврејски народ, тако и ради испуњења пророчанстава о Месији у Њему. Тек су следећи догађаји који су, уосталом, били у власти воље Исуса Христа, као што су: васкрсење Лазара, улазак у Јерусалим и остали, одлучно усмерили околности, које су до тада биле неодређене, и приближили Га крсту, чију близину и неминовност осим Њега Самог још нико од Његових следбеника није примећивао. Управо од ових догађаја ћемо, уз помоћ Божију, започети опис последњих дана земаљског живота нашег Господа, имајући у виду не само повећање наших разумских познања о овом важном предмету, већ и поучавање душе и срца. Последње путовање Исуса Христа из Галилеје у Јерусалим (Вест о Лазаревој болести и предсказање његовог васкрсења. Беседа с ученицима о путовању у Јудеју. Машталачко питање двојице ученика. Исцелење јерихонских слепаца. Обраћење Закхеја. Поучна прича ученицима.) Док је Исус Христос с чврстом решеношћу да ускоро положи Своју душу за спасење света припремао за овај необичан догађај Своје ученике (Мк. 8, 31) и у самим непријатељима желео да изазове спасоносну промену размишљања ближио се празник Пасхе, четврти у току Исусовог служења, који је по определењу Промисла требало да се претвори у крај Његовог служења. Богочовек је и раније имао обичај да сваке године долази на овај празник у Јерусалим, јер је Мојсијев закон налагао да се Пасха слави у њему, а сад је дошао тим пре што је то било неопходно. Он је, путујући по Галилеји још неколико недеља пре празника почео да усмерава Свој пут ка пределима јудејским, само не право, већ Јорданском долином, настављајући у међевремену Своје уобичајено занимање: проповед Јеванђеља и чудесно исцељивање болесника (Лк. 9, 51; 13, 33). У крајевима око Јордана до мале Исусове заједнице дошла је вест која је очигледно требало да Га подстакне да убрза Своје путовање. Разболео се извесни Лазар, давнашњи Исусов друг, који је живео у Витанији у близини Јерусалима. Његове сестре Марта и Марија, према којима је Господ такође гајио благонаклоност, не налазећи вероватно начина да помогну болесном брату на природан начин послале су људе да обавесте Исуса о болести, наравно, у нади да Он Који је тако радо помагао свим страдалницима тим пре неће оставити без помоћи Свог болесног друга. Изасланици је требало да кажу само: Господи, се јегоже љубиши, болит! Сва друга убеђивања и молбе да пожури у помоћ су изгледали излишни светом пријатељству (Јн. 11, 1-3). Кад је чуо да је Лазар болестан Исус наизглед није показао ни нарочито осећање, ни равнодушност; очигледно је било да чује нешто што Му је као Свезнајућем, било одавно познато. У присуству ученика који су такође познавали и волели Лазара изасланицима је само рекао: Сија болезан њест к смерти, но о славје Божијеј, да прославитсја Син Божиј јеја ради. Овакав одговор је више личио на пророчанство него на савет пријатеља којег моле за помоћ, и дајући у први мах неопходно успокојење Лазаревим сестрама и њему самом, истовремено је служио као велико испитивање њихове вере. Видећи до сада у братовљевој

13 болести само природан, несрећан догађај оне су у овом тренутку морале да спознају да се овај горки догађај налази у непосредној зависности од Самог Промисла Божијег, да има узвишен благотворни циљ славу Божију и прослављање Сина Божијег, а не Лазареву смрт које су се толико плашиле. Већ је ово требало да их умири у погледу будућности и да их усмери на потпуну преданост вољи Божијој и очекивање нечег вишег и необичног. Који истински Израиљац не би пристао да поднесе болест, па чак и да умре, ради славе свог Месије? Међутим, све ово је могло да се оствари само под условом живе и узвишене вере; - обичној вери каква је била вера Лазаревих сестара речи Господа, нарочито у поређењу с каснијим тужним догађајима, могле су изгледати несхватљиве, чудне, супротне стварним околностима и због тога чак и уврдљиве, а да не говоримо о томе да у одговору није било откривено на који начин ће се у Лазаревој болести открити слава Божија и слава Месије, - ништа није било унапред речено чак ни о ономе што је било најпотребније, односно да ће болесник морати да умре, макар на кратко време, и да ће морати да буде погребен. Речи болезан не к смерти подстицале су чак на то да се нипошто не очекује да ће Лазар умрети, и због тога су када је Лазар умро ове, раније веома утешне речи изгубиле сваки смисао и нису могле да личе ни на шта друго до на неку алегорију, тим пре неутешну и горку, пошто им је раније узалудно служила као истинска утеха. Само Аврамова вера је могла да не падне покрај Лазаревог гроба, али Лазареве сестре су, уз све њихово поштовање и искрену љубав према, Господу биле још увек далеко од те висине вере. Ни у Христовим ученицима значајне речи Господа нису изазвале било какво узвишеније очекивање. Задовољавајући се тиме што Лазарева болест, како је Учитељ казао, није смртоносна, они нису показали већу жељу да сазнају на који начин кроз њу треба да се открије Божанска слава њиховог Учитеља. Кад су изасланици отишли Исус Христос је без сумње, с посебном намером на истом месту на којем је добио вест о Лазаревој болести, провео још два дана (Јн. 11, 6). Уз такво одсуство журбе тим пре се могло закључити да се Лазар налази ван сваке опасности, јер Учитељ никада није оклевао у пружању неопходне помоћи и тим пре би сада похитао. После Његових речи никоме од ученика вероватно није падало на ум да ће Он остати овде у очекивању да наступи дан за који је Промисао одредио да покаже на Лазару Своју Божанску свемоћ. Три дана касније, кад су Лазар и његова болест били на известан начин заборављени, Богочовек је без икаквог новог повода одједном рекао Својим ученицима: Идемо у Јудеју! Пошто о ономе што се Лазару десило у том тренутку ученици нису ништа знали Учитељеве речи су их зачудиле и уплашиле: у њиховој уобразиљи су се одмах појавиле опасности којима су неколико месеци пре тога били подвргнути у Јерусалиму када су били тамо на празнику Обнављања храма. 42 Зато, да би Га одговорили од наизглед превременог путовања, које је због тога било опасно (долазак на сам празник Пасхе због мноштва народа који је Исусу био веома привржен није био тако опасан) неки су се осмелили да га подсете на оно што се десило: Рави, говорили су, давно ли Иудеји искаху Тебе каменијем побити, и паки ли идеши тамо? (Јн. 11, 8). Ове речи су очигледно одисале искреном усрдношћу и опрезом, али ипак, нису биле у потпуности достојне Исусових ученика. Пошто су били с Њим у току три године и пошто су били сведоци свег Његовог живота и деловања, морали су да уоче да су сви њихови путеви и дела под заштитом одозго, да Отац Небески никад не оставља без Своје 42 Празник Обнављања храма се одржавао у месецу хаслеву, који одговара нашем децембру (Јн. 10, 22).

14 помоћи Сина према Којем је показао сву Своју благонаклоност (Мк. 1, 11). Чак и обично поверење према узвишеним особинама Учитеља требало је да буде довољно да се ученици сачувају од узалудне бојазни да Он може да се препусти опасностима не предвидевши их или не раyмисливши о њима. Само непажња према путевима Промисла, извесно заборављање Божанствености Исусовог служења и прекомерна људска брига за своју личну безбедност могли су да наведу ученике на мисао да су Исусови непријатељи у стању да спрече Његово велико дело и да пре времена каменују Онога Ко је могао од камена да подигне децу Аврааму (Мт. 3, 9). Богочовек притом није испољио никакво незадовољство, али је ипак ставио до знања ученицима да је њихова бојазан недостојна људи, који као они чине велико дело Божије. Не два ли надесјате, рекао им је у одговор, часа јеста во дни? Ашче кто ходит во дни, не поткнетсја, јако свјет мира сего видит. Ашче же кто ходит в ношчи, поткнетсја, јако њест свјета в нем... Из ових неколико скривених речи ученици је требало да разумеју три веома важне и њима неопходне истине, које су сада заборављали или нису схватали онако како треба: као прво, да Промисао Оца Небеског ни у ком случају не може да остави без помоћи њиховог Божанског Учитеља; као друго, да је за Исусово служење, због његове велике важности, на небу потпуно прецизно одређено време које не могу ни да продуже ни да скрате било какви напори непријатеља; као треће, да се ово предвиђено време још увек није завршило, већ још увек траје. Спаситељ је Своје служење упоредио с трајањем дневног пута, без сумње, зато што предмет овог Његовог разговора с ученицима није било ништа друго до путовање у Јудеју. Овај разговор је поново потврдио да је Господ имао обичај да на недоумице Својих ученика одговара онолико колико је било неопходно да их поучи и умири не улазећи у објашњавање свих разлога и због чега поступа овако, а не онако. Јер, у Јерусалиму Га сада нису очекивале само велике опасности, већ и сама страдања и смрт, али им Он сада не говори о томе; чак као да им говори нешто супротно томе, односно да се ученици непотребно брину за Њега. А зашто поступа на тај начин? Зато што се права суштина питања које су ученици раније поставили није састојала у томе да ли их у Јерусалиму очекују опасности, већ у томе да ли могу, не подвргавајући се прекору због неразумности, да иду тамо где се крије опасност? Господ одговара да могу, јер овај пут припада делима дана, времену Његовог служења, које упркос бојазнима ученика нико на земљи и ни на који начин не може ни да скрати ни да продужи. Ученици су се умирили, у сваком случају барем су заћутали. Тада им Господ, као да се сетио Лазара рече: Лазар, друг наш, успе: но иду, да возбужду јего. Тако је говорио о Лазаревој смрти која се управо тада десила, и која је заиста била као сан и за самог Лазара зато што је кратко трајала, и за Исуса, због лакоће с којом је будио оне који су уснули смртним сном. Међутим, ученици су Његове речи схватили буквално: као да не говори о смрти, већ о Лазаревом уснућу. Пошто су из искуства навикли на Његово свезнање, није им падало на памет да питају како је сазнао шта је било с Лазарем, само су неки приметили да је то добар знак, јер, говорили су, ашче успе, спасен будет, 43 то јест, ако је заспао брзо ће оздравити. Дакле, подразумевало се да сад нема потребе да се иде у Јудеју ни због Лазара. 43 Сан се од давнина сматрао знаком оздрављења у многим болестима Evrip. Orest Xconf. Wetslen ad Joh. 11.

15 Тада је учитељ без икаквог околишања рекао: Лазар умре; и радујус вас ради, јако не бјех тамо. (Иначе би Лазареве молбе, сузе његових сестара подстакле Премилосрдног да исцели Свог болесног друга и да не допусти да дође до смрти.) Идем к нему! Вероватно да неки од ученика и поред свега овог нису показали сву очекивану одлучност, да оду макар ради Лазареве сахране, што се једном од њих, који се звао Тома, учинило већ потпуно неумесним. Што оклевамо, ускликнуо је другим ученицима, идем и ми да умрем с Ним! И за Тому је одлазак у Јудеју код умрлог значио готово исто што и одлазак на смрт; међутим, он нимало не покушава да одговори Учитеља од Његове намере, већ је и незадовољан што остали ученици оклевају и позива све да умру с Лазарем и Исусом: позив је достојан Исусовог ученика! Иако ћемо касније видети да Томино срце још увек није било заиста тако самопожртвовано као његова уста... Одмах затим Господ и Његови ученици кренуше у Јудеју, али ипак без журбе, која сад очигледно више није ни била потребна. Стигли су у близину Јерихона од којег до самог Јерусалима није остало више од шест сати пута, а до Витаније још мање. Пут је био пун путника, који су са свих страна долазили у Јерусалим на празник који се ближио. Учитељ је ишао сам (Мк. 10, 32) испред Својих ученика који су за Њим ишли на извесној удаљености размишљајући и разговарајући међу собом о будућности. Њихово унутрашње стање је, како примећује јеванђелиста Марко, одавало велико растројство (Мк. 10, 32). Колико се може судити по околностима (Јн. 11, 8; Мк. 10, 35) у њиховој души су се сада борила два осећања: жеља да што пре виде долазак царства Месије и да са својим Учитељем деле славу Његове земаљске владавине над читавим светом и одсуство жеље да буду подвргнути страшним опасностима, које су по свеопштем мишљењу притом биле неизбежне. Речи Исуса Христа, Који је још у једној од беседа у Галилеји обећао да ће их учинити, као награду за пожртвованост и труд, судијама Израиља и ставити на дванаест престола (Мт. 19, 27-30) (обећање које је садржало највиши духовни смисао, а које су ученици буквално схватили); нада да ће овај пут у Јерусалим бити последњи и да ће с наступањем празника Пасхе доћи царство Месије њиховог Учитеља; уочавање свеопштег расположења за грађанске и религиозне промене у народу, и посебно, велика наклоност према Исусу Христу и друге околности испуњавале су уобразиљу ученика мислима највећег одушевљења. Међутим, кад би уобразиља утихнула и кад се од будућих неодређених нада окретала ка суровој стварности прошлости и садашњости, када су почели непристрасно да расуђују о стању ствари, о својој незаштићености и сиромаштву, снази и злоби својих непријатеља, и нехотице су падали у недоумицу и страх, постајали су малодушни и плашљиви. И ужасахусја, и восљед идушче, бојахусја. Овакво расположење духа није могло бити скривено од Срцезналца. Пошто је главни извор бојазни била неодлучност мисли, незнање будућности, Он је сматрао да је потребно да још једном, с највећом јасношћу понови ученицима оно што до тада нису разумели на одговарајући начин, односно да Га у Јерусалиму не очекује престо, већ крст, који ипак неће прекинути дело Божије и Његову велику делатност, већ ће дати спасење целом свету и Њему такву славу, која је неупоредиво изнад сваке славе и величине коју они могу да замисле. Због тога је, позвавши ученике да дођу код Њега, и издвојивши се од осталих путника, Господ почео да им говори: Се восходим во Ијерусалим, и Син Человјеческиј (тако је волео да назива Себе) предан будет архијерејем и книжником, и осудјат Јего на смерт, и предадјат Јего јазиком на поруганије, бијеније и пропјатије, и в третиј ден воскреснет! (Мт. 20, 17-19; Мк. 10, 32-34; Лк. 18, 31-34). Тако одлучно, тако јасно и тако детаљно Он још никада није говорио о Својој будућој судбини: у овим речима