ВРЛИНЕ И МАНЕ КОНЗЕРВАТИВИЗМА

Transkript

1 Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр Невен Цветићанин, Београд UDK: Прегледан научни рад Примљен: ВРЛИНЕ И МАНЕ КОНЗЕРВАТИВИЗМА Аутор у тексту настоји да прикаже конзервативни Weltanschaaаung, као и политичку доктрину која из њега произлази. Критичким приступом се покушавају изложити путеви, као и слепе улице конзервативног политичког дискурса. У ту сврху текст разматра политичку мисао знаменитог британског писца и политичара Едмунда Берка, чија су размишљања узета као егземплар конзервативних стремљења. Прелазећи узлете и падове, врхове и долине, његове мисли долазимо до интегралног сазнања чије су последице обележиле читаву једну епоху, све до данашњег дана. Кључне речи: конзервативизам, равнотежа, разборитост, резигнираност, прагматизам Они који затресу темеље једне државе често први страдају у њеној пропасти. Плодови нереда ретко користе ономе ко га је покренуо; он лупа по води и мути је за друге риболовце. Пошто је она новина раскинула везе и уздрмала склоп ове монархије и ове велике целине, поготово зато што су старе, отворила је безброј улаза и врата за неправду. 1 М. де Монтењ Последњих неколико векова доносе, за сваку мислећу индивидуу, проблем одређења спрам феномена револуције. Појединачни примери политичких обрата се сливају у јединствену тенденцију револуционарности, као обележја одређене историјске епохе. Започета револуцијом у науци и религији, Модерна се наставља низом политичких револуција. Међутим, истовремено с тежњама ка преокретању, редефинисању и новом успостављању, јављају се и отпори померањима. Дијалектика акције нужно повлачи реакцију као у Галилејевом закону инерције покренуто тело жели задржати своје мировање. Стога, конзервативизам као смислена целина своју снагу црпи из супротстављања дестабилизујућем револуционарном фактору. Настао као анти-идеологија, конзервативизам ускоро постаје заокружени Weltanschaaung са својим особеним вредностима и одговорима које је иницирало појављивање политичке Модерне. Конзервативни светоназор обухвата многа значајна имена 1 Мишел де Монтењ, Огледи, Ушће, Београд, стр. 38.

2 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма европске филозофије, књижевности и политике, те ће се унутар њега, с нужним варијацијама и међусобним разликама, наћи широк дијапазон личности: од Берка (Edmund Burke) и Дизраелија (Benjamin Disraeli), преко Гетеа (Johann Wolfgang Gőthe) и немачких романтичара, преко Де Местра (Joseph Marie de Maistre) и француских мислилаца контрареволуције, све до Фридриха фон Хајека (Friedrisch von Hayek) и мислиоца модерне грађанске деснице. Међу поменутим личностима су присутна и значајна размимоилажења, која треба схватити као резултанту растакања првобитног конзервативног манира који код сваког мислиоца појединачно, добија израз сходно датом историском тренутку или пак на њега утиче основно ауторово позвање (филозофија, књижевност, историја, политика), као и оно непоновљиво појединачног карактера. Превише простора би изискивало да говоримо о свима њима, пошто то може бити тема обимне књиге, а не стручног есеја који желимо да понудимо на увид научној јавности. Стога смо принуђени да се, приказујући конзервативизам као светоназор, одлучимо за приказ учења и деловања једне личности која може бити тачка пресека свих конзервативних стремљења, свих конзервативних путова, али и беспућа и која омогућује да поменути светоназор упознамо у свим његовим узлетима, али и падовима. Такав аутор је свакако Едмунд Берк, који је погодан да буде тачка пресека управо зато што стоји у средини између француског контрареволуционарног фанатизма једног Де Местра, песничке распеваности једног Гетеа и блискости либерализму једног Хајека. Поред свега он је био и практичан политичар попут Дизраелија. Берк је занимљив и као од свих признат «отац оснивач» конзервативизма, те се управо у подухвату његовог иноваторства (макар је изумевао нешто у суштини антикварно ) могу уочити све врлине и мане конзервативног политичког дискурса. Код оних најобдаренијих, све је знаменито и погоци и промашаји. Код оних просечних ништа није вредно помена. Стога смо се определили да конзервативизам прикажемо приказујући један од његових потпорних стубова учење и личност Едмунда Берка. Једнако тако бисмо могли описати читаву фудбалску игру, описујући мајсторства само једног великог играча. Ово нас обавезује да се вратимо до саме тачке порекла конзервативизма како бисмо кроз чисту воду његовог изворишта покушали да сагледамо и евентуалне брзаке и вирове. Љубомир Тадић нам преноси мишљење Ернст Нолтеа (Ernest Nolte) према којем порекло конзервативизма временски и теоријски треба тражити тамо где почиње и Револуција: у Реформацији и теолошком рационализму. 2 Наравно, Револуција из предходног цитата је она Француска која је прешла праг толеранције конзервативног духа и тиме га иритирала, натеравши га на отворен и експлицитан покрет. Можемо претпоставити да је тај дух пре тога мировао, измирен са стварношћу предреволуционарног доба. Пре револуције, конзервативизам је, попут Фројдовог де- 2 Љубомир Тадић, Традиција и револуција, Српска књижевна задруга, Београд, стр

3 . Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр тета, живео фазу латенције. 3 До манифестног објављивања доктрине долази са управо са Берком који своја Размишљања о револуцији у Француској (Refflections on the Revolution in France) објављује године. Пре него што пређемо на теоријски ниво, рећи ћемо неколико речи о Берковом животу и личности. Биће то својеврстан историјски увод у главну тему овог рада. Постоје расправе о тачној години Берковог рођења. 4 Ипак, у већини интерпретација се као година његовог рођења прихвата година. Умреће године. Посебно је важно нагласити да Берк потиче из мешовитог брака, пошто му је отац био протестант, уважени адвокат, а мајка ревносна католкиња. Ово потире предрасуду да се конзервативне тенденције јављају код мислилаца монолитног националног и конфесионалног порекла. Претходни податак је вероватно утицао на Берков смисао за верску толеранцију и његову генералну отвореност према разноврсности света живота. Млади Едмунд уписује Trinity College (Колеџ св. Тројства) у Даблину. Занимљиво је да у учењу посебну пажњу посвећује поезији и историји. Потом га интересовања одводе ка праву, те уписује студије из те области а Middle Temple школи у Лондону. Но, интересовање за поезију га не напушта. Жени се године са Џејн Нагент (Jane Nugent), Иркињом и католкињом. Премда његов отац жели да Едмунд буде адвокат и да настави породични посао, у младом правнику ће превагу однети политичка страст. Упркос очевој жељи, Берк почиње градити политичку каријеру. Овај поступак потире још једну предрасуду која се везује за конзервативце предрасуду о неупитности очинског ауторитета. Својим животом Берк сведочи о нужности слободног избора. Можда га то одводи до виговске либералне партије. Занимљив парадокс његовог живота дистанцирање од конзервативних торијеваца. Међутим, дубља историјска анализа показује да је Берк у својим поступцима необично доследан. Наиме, године, када Едмунд бира политику као позив, на престо ступа краљ Џорџ III. Овај владар настоји да ојача своју власт и да тиме укине неке традиционално загарантоване друштвене слободе. Савезнике налази у торијевцима, који ће, пристајући на повећавање владарских прерогатива, деловати револуционарно. С друге стране, за Берка, одбрана стечених слобода и традиције пада уједно. Берк своју политичку каријеру везује за Лорда Рокингама, вођу либерала, који му помаже да године уђе у Доњи дом. Његов однос са политичким ментором говори о једној битној црти његовог карактера оданости и моралној чврстини. Џорџ III је настојао да ослаби партије иницирањем подела у њима. Тако године наговара Берка да напусти свога пријатеља, нудећи му могућност да постане премијер. Едмунд, без размишљања, одбија понуду. Виговци остају јединст- 3 Постоје и другачија мишљења као оно М. Грајфенхагена (Greiffenhagen) који сматра да конзервативизам настаје нешто пре и да настаје из истих извора као рационализам. Овај став је, такође, научно занимљив. ибид. стр О томе говори књига Stanley Auling, Еdmund Burke: His Life and Opinions,

4 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма вени и остају у опозицији. Берк показује да није властохлепан. Ипак, опозиционе године (Рокингам поново постаје премијер тек године) он не проводи пасивно у клупама парламента, већ се истиче својим говорима, који и данас слове за класичне у својој бранши. Он критикује ауторитарну власт Џорџа III, брани права колонија у Северној Америци и напада акте бруталног насиља над индијским народом. Као што ћемо видети, у средишту његових промишљања и политичких активности је специфично схваћена идеја слободе. С тих позиција он напада француску револуцију као систем угњетавања и насиља. Стога његов либерални конзервативизам можемо назвати и конзервативизмом слободе, за разлику од оног примордијалног који је био својствен континенталним конзервативцима попут Местра, Бонала и Донозо Кортеса и који можемо назвати конзервативизмом поретка. Све врлине, како Берковог тако и конзервативизма уопште, ће произлазити из способности да се идеја слободе стави у средиште мишљења, а све мане ће произлазити из потребе да се идеја поретка наметне као детерминишућа за људску егзистенцију на шта повремено неће бити имун ни сам Берк, мада у занемарљивијој мери у односу на континенталне «екстремне» конзервативце. Потребно је да се запитамо: каква слика човека стоји иза Берковог конзервативизма слободе? Каква практична филозофија? Љубомир Тадић преноси мишљење Дитера Хенриха (Dieter Henrich), који сматра да су у Берковом делу дошла до изражаја четири важна елемента: Први елеменат је Аристотелово учење о мудрости; други елеменат је стоичко учење о светском закону; трећи је модерна теорија уговора, и четврти емпиристичка психологија. 5 Видимо да је Берк поливалентан мислилац који сажима у себи различите утицаје. Он је мислилац континуитета и стога је могуће да његова генеалогија укључује у себе како античке изворе, тако и оне модерне. Права вредност његовог дела је управо у спајању различитих компоненти у једну складну целину, без наглих прелаза, скокова и исхитрености. Но, поред поменута четири елемента потребно је поменути још један који је незаобилазан у интерпретацији Берка хришћански светоназор. 6 Хришћанство му омогућује да спроведе свепрожимање различитих мисли, које у односу на религију откровења бивају третиране као увертира, или као епилог. У том контексту можемо закључити да су за Берка Аристотел и стоицизам припрема за хришћанство, као што је модерна теорија уговора, његова изведеница. Преко хришћанства централни Берков мотив постаје проблем слободе, и то проблем слободе у заједници. Он је себи поставио за задатак да измири појединца са заједницом, односно индивидуално и колективно. Тако Берк 5 Љубомир Тадић, Традиција и револуција, Српска књижевна задруга, Београд, стр Додуше, Љубомир Тадић напомиње да је Берк христијанизовао Аристотела и упућује на његову повезаност са старим теоретичарем англиканске цркве Ричардом Хукером (Richard Hooker), Ibid. стр

5 . Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр у свом познатом говору О помирењу са колонијама каже: Све владе, у ствари свака људска добробит и уживање, свака врлина и сваки мудри чин, засновани су на компромису и размени, на дај и узми, ми препуштамо нека права да би могли уживати нека друга. 7 У својој практичној филозофији, тј. у етици и политици, Берк истиче принцип равнотеже. Порекло ове идеје треба тражити како у античком појму хармониа, тако и у хришћанском појму обожења, кроз које се превазилазе супротности разумног и чулног, неба и земље, Бога и свемира, раја и света. 8 За Берка човек је једно уравнотежено биће које по својој правој природи избегава конфликте и тежи смирености духа и акције. Говорећи о свима нама, о човеку, Берк записује: Ми надокнађујемо, миримо, уравнотежујемо. Ми имамо могућност да у конзистентну целину спојимо разне аномалије и конкурентне принципе који се налазе у људским мислима и пословима. 9 Претходна мисао није блиска само хришћанству, већ је својствена и источњачким филозофијама које уче о хармоничном свепрожимању супротности. Стоички утицај је евидентан и то ће бити онај фактор који Берка приближава Монтењу и Канту, али и Хелдерлину, Шелингу и младом Хегелу, а удаљује га од традиције примордијалног конзервативизма. Берк проговара попут источњачког мудраца и каже: Наш политички систем је постављен у потпуној сагласности и симетрији са поретком у свету и начином постојања који се прописује трајном телу сачињеном од пролазних делова, чија целина у којој се дејством чудесне мудрости сједињује велика и загонетна заједница људске расе ни у једном тренутку није ни стара, ни средовечна ни млада, већ се у стању непромењивог трајања креће променљивим правцем непрестаног распадања, пропасти, обнове и напретка. 10 Приметна је идеја понављања и враћања истог која ће бити својствена антипросветитељским мислиоцима од Викоа (Gianbattista Vico), преко Ничеа (Friedrich Nietzsche), све до Шпенглера (Oswald Spengler) и Тојнбија (Арнолд Тоyнбy ). Дакле, по Берку човек је од природе хармонизован са светом који га окружује, те је и политички систем само експликација овог имплицитног баланса. Свет се развија у циклусима, те је тако оно што јесте, налик ономе 7 Edmund Burke, Cоnciliation with America, Second Speech, 22. марта у књизи R. Hoffman/P. Levack, Burke`s Politics: Selected Writings and Speeches of Edmund Burke on Reform, Revolution, and War Nеw Yоrk, Konopf, О идеји обожења у Јован Мајендорф, Византијско богословље, Каленић, Крагујевац, стр Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, Филип Вишњић, Београд, 2001, стр Ibidem, стр (истакао Н. Ц). 289

6 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма што је било, нека врста deja vue појаве. Под сунцем, заиста, ништа нова. Но, Берка тај закључак не води у антрополошки песимизам и у премореност животом, већ у тежњу да се индивидуална егзистенција измири са светским поретком. Отуда је потпуно јасан његов утицај на романтичарски покрет, управо онај покрет који ће немачки правник и конзервативац Карл Шмит критиковати као пасиван и оказионалан. 11 Берк под стоичко-хришћанским утицајем развија категорију унутрашње слободе. Ово схватање не произлази толико из његовог рационалног истраживања, колико из неке врсте моралног осећаја и из предане хришћанске вере. Енглески мислилац записује: Ми знамо, и поносни смо због тога, да је човек по својој конституцији религиозно биће, да је атеизам противан не само нашем разуму, већ и нашим инстиктима, и да он не може трајати дуго. 12 Дакле, најдубље одређење човека је hоmо religiosus. Беркова практична филозофија је неодвојива од религије. Политика није аутономна област која закономерност црпи из себе саме, већ се мора кретати у религијски фундираним координатама. Тако Берк напомиње: МИ ЗНАМО И, ЈОШ БОЉЕ, осећамо у души да је религија основа грађанског друштва и извор свег добра и сваке утехе. 13 На први поглед, Берка због претходне изјаве можемо уврстити у примордијалне конзервативце, пошто говори о религијско-метафизичком утемељењу политичке заједнице. Но, енглески мислилац говори о грађанском друштву. 14 Он схвата религију као конституенс доброг грађанина и схвата да је она индивидуално нужна за сопствено спасење, али друштвено корисна као регулативни принцип деловања и понашања. Берк је далеко од теократских концепција, какве ћемо повремено налазити код примордијалних конзервативаца. Као класични припадник англосаксонске традиције, он на ствари гледа са становишта корисности и употребљивости. 15 На друштвеном нивоу религија је средство и не може бити циљ. Стога, Роберт Низбет у свом огледу о конзервативизму напомиње да је за Берка и његове следбенике религија превасходно ствар јавног и институционалног и нешто што заслужује поштовање као значајан стуб државе и друштва, али не представља дубоку и свеприсутну доктрину која би требало да обузме читавог човека. 16 Уколико је човек на друштвеном нивоу грађанин, он је на индивидуалном нивоу, пре свега, личност. Овде до изражаја долази хришћанска идеја о 11 Carl Schmitt, Politische Romantik, Duncker und Humblot, Мünchen und Leipzig. 12 Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, стр Ibidem, стр Наравно, не о грађанском друштву у русоовском смислу 15 Љубомир Тадић наглашава да Берк реципира Аристотелову практичну филозофију у једном прагматичном значењу. Љубомир Тадић, Традиција и револуција, Српска књижевна задруга, Београд, 1972, стр Роберт Низбет, Конзервативизам, ЦИД, Подгорица, 1999, стр

7 . Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр ипостаси, тј. о човеку као непоновљивом микрокосмосу који је боголик. 17 Уобличавање човекове специфичности се дешава као израз његове личности ( грч. prosωpon, лат. persona), која га разлкује од свих других људи. Суштинска особина личности је слобода воље, те она не делује под принудом природне узрочности. Она је самосврха, која је отворена према Богу и према другим личностима које су од Бога дате. Личност припада онтолошкој димензији бивствовања и рискантни су покушаји да се она сведе искључиво на онтичку сферу унутарсветовног и материјалног. Веома профано говорећи- личност није ствар. И не сме бити тако третирана. Берк са хришћанством дели ово убеђење и стога критикује француске револуционаре који човека схватају или као грађанина (citoyen), или као себичну индивидуу са приватним интересима (bourgeois). Код њих се губи концепција личности као бесконачне непоновљивости и наместо тога на позорницу ступа апстрактни индивидуум. Као код старих Грка, личност поново постаје маска и скрива се иза позоришне кринке. Биће то нови паганизам Револуције. Енглески политичар записује: Они људе своде на жетоне ради једноставног пребројавања, и не посматрају их као личности чија ће снага проистећи из њиховог места за столом. 18 Берк критикује математизацију човека и његове стварности, што за последицу има стварање обезличеног, изолованог и апстрактног индивидуума. Биће то својеврстан повратак Аристотелу и његовом изворном значењу практичног као оног које се сагледав0 дијалектички (топички), а не демонстративно-математички. Енглески мислилац сматра да у питањима човекове природе и његових институција не може бити логичких изведаба, већ само разборите аргументације. Он реактуелизује аристотеловски фронхсив и супроставља га просветитељској љубави према математици, која ће, уназад, посредством Декарта (Rene Descartes), Галилеја (Gslileo Galilei), Кузанског (Nicolaus Chrupffs еx Kuesa) и Роџера Бекона (Roger Bacon), водити све до платоновске концепције математичких ентитета, 19 који су меродавни за човека и поредак у коме живи. Практична мудрост, која обухвата и политику, заснива се на другој врсти рачуна од оног математичког. Берк пише: 17 Опширније о овој идеји у Јован Зизјулас, Од маске до личности, Октоих, Подгорица, 1999., а ми ћемо за потребе овог рада пружити једно скраћено тумачење овог хришћанског становишта. Због недостатка простора нужно је обавити извесна поједностављивања, због чега се извињавамо читаоцу. 18 Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, Филип Вишњић, Београд, 2001, стр. 216 (истакао Н. Ц). 19 Мада нам се Платон указује као поливалентан мислилац који својим познатим неписаним учењем превазилази концепцију математизације стварности и уводи се у мистично схватање човека као екстатичног бића. Ипак, ренесанса од Платона узима склоност ка математици, запостављајући остале аспекте његовог учења, те оваква информација долази и до просветитељства 291

8 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма Политички резон је заснован на принципу рачуна: сабирању, одузимању, множењу и дељењу морално, а не метафизички или математички, истинитих моралних јединица. 20 Тако ће главна врлина конзервативизма бити управо у истицању врлине као детерминанте друштвено политичког живота. Човек као политичко биће треба да буде активна личност која разборито употребљава своју слободу, а не математичка јединица друштвеног оквира, којом је лако манипулисати. Хомо политицус, код Берка, није супротан хомо религиосусу, јер и један и други превазилазе просветитељско формализовање људске природе. Обојица имају извориште у идеји слободе као ономе што је супротно логичкој и природној нужности. Едмунд Берк, уопште, учи о сагласју разних аспеката човекове природе која подједнако припада религијској, политичкој, уметничкој, економској и осталим сферама бивствовања. Стога је потпуно разумљиво његово прихватање економских погледа Адама Смита и његово залагање за слободно тржиште. То не противречи његовој религиозности. Извесни либерални ставови произлазе директно из Беркове антропологије. Апологија парламентарног система исходи из истицања разборите аргументације као метода обављања човекових практичних послова. Све претходно легитимише Берка као конзервативног либерала (или либералног конзервативца ) који о човеку суди поглавито другачије од континенталне доктрине рестаурацје. Он је свестан несавршености људске природе и мрачних порива које човек крије дубоко у себи, али за разлику од примордијалних конзервативаца, не мисли да је то продукт априорне грешности. Едмунд Берк истиче: Историја се, великим делом, састоји од невоља које су свету нанели понос, амбиција, лакомост, освета, похлепа, бунтовништво, лицемерство, неконтролисано одушевљење и читав низ необузданих апетита који потресају друштво Ипак, нужност зла у његовом теоријском систему не постоји. То би противречило идеји слободе. Мада нигде експлицитно не помиње, можемо претпоставити да Берк усваја концепт хришћанске теодицеје, по којој је човек, усред обдарености слободом воље, способан за добро, али и за зло. Но, и једно и друго поседује он као могућности, те не можемо сматрати да је актуално (а тиме и коначно ) добар или зао. 22 Слободу користимо на сопствену добробит и на добробит друштва, кад је она здружена са врлином. Енглески политичар пише: Али шта је слобода без мудрости и без врлине? То је највеће од свих могућих зала, јер је глупост, порок и лудило без надзора и без ограничења Ibidem, стр Ibidem, стр По овом схватању Берк ће бити близак Канту код којега је концепт слободне воље у средишту метафизике морала. Слично ће о човековом потенцијалу за добро и зло судити касније Шелинг у Freiheitsschrifft-у (Спису о слободи). 23 Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, стр

9 . Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр Христјанизовани Аристотел заиста проговара из његових речи. Берк замера француским револуционарима што су слободу одвојили од (практичне ) мудрости, као што су индивидуу математизацијом одвојили од концепта личности. Огољена слобода Револуције се стихијски устремила на институције старог система мислећи да ће са њиховим нестанком нестати и зло. Едмунд Берк на све то каже следеће: У друштву увек мора постојати одређени qуантум моћи, у нечијим рукама и под неким именом. Паметни људи ће своје мере применити на пороке, а не на имена, на узроке зла који су стални, а не на привремене органе преко којих делују, нити на пролазне облике у којима се јављају. 24 Берк саветује борбу против порока, који су увек индивидуално зачети, а не против институција. Узроци зла који су стални долазе од слабости појединачне воље и можемо их отклонити искључиво напором те исте воље у њеној тежњи ка врлини. Покушаји да се против зла боримо великим друштвеним покретима и револуцијама, по Берку, завршавају у још страшнијим еманацијама терора и насиља. Надаље ћемо се окренути Берковим промишљањима о врлини, где он на један неусиљено патетичан начин покушава обновити неке ставке премодерног морала. Он истиче да народ мора бити научен да тражи и препознаје срећу која се налази у врлини у свакој ситуацији, у чему се састоји истинска морална једнакост људског рода Једнако тако говори о храму части који треба да се темељи на узвишености. 26 Он, концепт врлине, преузет од антике, идентификује са средњевековним принципом части која се искушава у некој врсти витешке борбе. Пишући после Сервантеса (Miguel de Saavendra Cervantes) он не прихвата иронизацију и профанизацију витешког принципа, коју проводи Шпанац у свом делу. 27 Дон Кихот, као копљаник Модерне у литератури и самоукидање средњевековног витешког романа, испод слоја ауторове артифицијелности доноси нове вредности које су биле непознате претходној епохи. Аутоиронију, на пример. 28 Но, Едмунд Берк није допустио да га захвате самоиронизирајући тонови и остаје смртно озбиљан у покушају одбране старих принципа врлине. Он је свестан продирања новог духа, али је намеран да се бори. Ипак, иза његових речи се осећа укус резигнираности: Али, време витештва је прошло. Дошло је време надримудраца, економиста и рачунџија, слава Европе угасила се заувек. Никада, никада више нећемо видети ту великодушну оданост положају и полу, то поносно покоравање, ту достојанствену послушност, то потчињавање срца које је, чак и у 24 Ibidem, стр Ibidem, стр Ibidem, стр Мигуел де Сервантерс, Оштроумни племић Дон Кихот од Манче, Матица Српска, Нови Сад, Сличну функцију обавља и Бокачов Декамерон. Ђ. Бокачо. Декамерон. Југославија, Београд,

10 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма ропству, одржавало у животу дух узвишене слободе. Чар живота која се не купује, одбрана народа која се не плаћа, неговање мушких осећања и херојски подухвати, све је то нестало! Нестала је она осетљивост на принципе, она непорочна част која је сваку мрљу осећала као рану, која је постицала храброст и ублажавала жестину, која је оплемењивала све чега се дотакла и под којом је сам грех постајао упола мање зао изгубивши своју простоту. Овај мешовити систем мишљења и осећања води порекло од витештва старог времена, а сам принцип је, иако се његова спољашња форма мењала због промена у људским односима, истрајавао и утицао на низ генерација све до нашег времена. Ако се догоди да он једном потпуно нестане, губитак ће, бојим се, бити велики. 29 Претходни цитат је битан. Он означава Берково антиципирање примордијалног конзервативизма и удаљавање од либералних ставова. Он представља спону ка Де Местру и Боналу. У њему се осећа музика романтичарског Wелтсцхмертза којој је, рецимо, био склон Хелдерлин. Посматрајући претходни цитат у контексту времена у коме је настао (време Револуције, скорог доласка Наполеона, потом кланице у Европи), закључујемо да је свако позивање на витештво у том тренутку, нужно морало бити донкихотерија. Дон Кихот се не разликује по својим суштинским особинама од средњевековних витезова. Оно што њега чини смешним и трагичним у исти мах је окружење. У амбијенту једанаестога века он би деловао разборито и нормално. Међутим у модерном добу њега дописују спољашње околности и мењају му структуру. Едмунд Берк, иако одбацује Сервантесову самоиронизацију, не може да се одупре иронизацији коју му доноси време. Стога, по нашем мишљењу, претходни редови енглеског политичара не делују убедљиво и представљају ону страну његовог учења која не доноси решења, већ се погнуто уклања пред проблемима времена. Стога ће каснија Шмитова критика Берка и политичке романтике звучати разложно. 30 Немачки правник ће својим повратком Хобсу и захтевањем политичке децизије у датим околностима изгледати озбиљније и, што је парадоксално, модерније. Сваки од њих двојице ће бити амбивалентан, те ће уједињавати у себи премодерне тенденције са оним нововековним. Међутим, и један и други ће по нашем мишљењу, бити успешнији на оним местима где спроводе иманентну критику Модерне, остављајући по страни трансцендентно одбацивање њене стварности. На срећу, претходни цитат ће репрезентовати само једну компоненту Беркове мисли. Дакле, мане конзервативизма проистичу из резигнираног зазивања прохујалих времена која су чувала принцип витештва који је директно произлазио из захтева општег поретка ствари. Такво размишљање зауставља историју као процес и покушава да један њен тренутак уздигне на пиједестал као узор и пожељно стање. То 29 Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, стр Мада ће и сам Шмит, парадоксално, упасти у исти проблем донкихотерије због којега приговара Берку. 294

11 . Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр води окоштавању живота који постаје затворен за нове форме, те у њему прошлост постаје гробар будућности да парафразирамо Ничеа. 31 Остаје нам да понудимо резиме Берковог схватања врлине и да се, потом, запутимо у разматрање оних делова који говоре о емпиристичкој психологији и из ње изведеном концепту традиције, где ће његово учење показати инвентивност и зрелост. Биће то права снага његовог либералног конзервативизма, као и снага конзервативизма уопште. Међутим, у свом концепту врлине он остаје везан за субјективне пројекције које покушавају оживети сегменте средњевековне етике и пренети их у ново доба. Врлину он идентификује са чашћу, па онда из тога изводи низ пожељних моралних особина попут поноса, храбрости, великодушности, слободоумља, милосрђа, уздржаности, самоодрицања, марљивости и опрезности. 32 Наравно, није проблем у самим тим особинама, које су, без даљњег, егземпларне за сваку епоху, већ у начину њиховог заснивања. У антици и средњем веку ове особине су могле бити утемељене на концепту космичког поретка, и стога хармонизоване између појединаца у узајамности очекивања врлог деловања. Модерна, међутим доноси концепт снаге делатног субјекта. Хобс у свом делу Dе Cive (О грађанину) 33 спаја значења латинских израза pоtentia и pоtestos и инаугурише модерни принцип моћи. Тиме се губи саморазумљивост деловања сходно врлини и руши органска повезаност заједнице кроз одређену концепцију Добра. Дистрибуција етичких вредности не иде више од целине (космос, поредак, заједница) ка појединачном (човек), већ обрнутим путем. Моћ, као инструментална способност овладавања вољом других, постаје нужан услов апологије извесног етичког система. Једноставније речено, без снаге да се спроведу у дело, остају све етичке препоруке флатус воцис. Тако и Берково зазивање витешких времена и принципа часности, без конкретне моћи којом би се они повратили, остаје глас вапијућег у пустињи. Дакле, да би смо у новоме веку имали врлину, морамо имати снагу да је заштитимо. Берк је, једним делом своје мисли, ипак, свестан претходног. То је видљиво у следећим редовима: Анри од Наваре био је одлучан, активан и мудар владар. Он је одиста поседовао велику човечност и благост, али та човечност и благост никада нису стајале на путу његових интереса. Он никада није желео да га воле а да претходно није довео себе у позицију да га се плаше. Користио је благ говор, уз одлучно понашање. Успоставио је свој ауторитет у целини, а делио уступке само по мало. 34 У наведеној апологији француског владара, енглески мислилац звучи модерно. Близина Макијавелија, чије доктрине Берк 31 Фридрих Ниче, О користи и штети историје за живот, Графос, Београд, Ibidem, стр Thomas Hobbes, De Cive, VIII и IX. 34 Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, стр

12 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма на другим местима напада, је извесна. Снага постаје услов могућности врлине. Надаље је потребно размотрити Берково поимање традиције у којем ће, по нашем мишљењу, такође бити видљиве неке црте компромиса с Модерном. Само позивање на традицију, наслеђе и у њима садржану етику, с нововековног становишта ће бити валидно ако води јачању моћи одређене политичке заједнице, државног оквира или институције. Традиција нема вредност по себи, већ има извесни степен друштвене употребљивости. Она представља кумулацију искуства предака и указује на пут којим је поуздано, а тиме и корисно ићи. Љубомир Тадић преноси Хенрихово мишљење да овде на Берка утиче Хјум, чији су Ессаyс представљали један од најважнијих извора Беркових Размишљања. Хенрих указује да је Берк дословно преузео Хјумове аргументе, посебно онај о следу поколења и о улози осећаја и предрасуда у политичком животу. 35 Концепција традиције енглеског мислиоца ће бити утемељена на емпиристичкој психологији шкотског мислиоца. Хјум је Беркова спојница са либерализмом, пошто су познати његови ставови у погледу уређења државе и устројства друштва. 36 Он ће бити мислилац преко којега ће Берк и Кант ступити у узајамну, теоријски приметну, комуникацију. Међутим, Хјум никако неће бити ортодоксни либерал, јер кроз процес аутодеструкције разума долази до давања примата осећају и предрасуди. А то је, поглавито, конзервативно убеђење. На Хјума ће се, као и на Берка, позивати британска торијевска политичка традиција. Хјум 37 закључује да нас искуство неминовно обавештава да из истих узрока произлазе исте последице, али тај однос није утемељен на разумској нужности, већ на пробабилистичком очекивању, тј. навици која је индуктивно заснована. По Хјумовом методу Берк одбија да прихвати да је однос Енглеза према старини просто празноверно поштовање антикварног, већ сагласно потврђеној методи природе тај однос значи да из истих узрока очекује исте последице. 38 Беркова замисао традиције не почива на примордијалној нужности поретка, већ на искуствено формираној предрасуди, коју можемо користити као путоказ. Традиција је исправна уколико нас води и представља својеврстан оријентир. Берк наводи: Предрасуда се може одмах применити у случају потребе; она претходно ангажује ум на стабилном курсу мудрости и врлине и не оставља човека да оклева у тренутку одлуке, сумњичавог, збуњеног и неодлучног. 35 Љубомир Тадић, Традиција и револуција, стр О овим ставовима више у тексту Фридриха фон Хајека Правна и политичка филозофија Дејвида Хјума Нова српска политичка мисао, Vol. VII, nо Дејвид Хјум, Истраживање о људском разуму, Напријед, Загреб, Љубомир Тадић, Традиција и револуција, стр

13 . Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр Предрасуда људску врлину чини навиком, а не низом међусобно неповезаних радњи. 39 Потпуно хјумовски, британски мислилац нам саветује да се ослонимо на искуство других (навику) и да га употребимо за сопствену акцелерацију. Једноставна порука, попут оних из народних буквара је учити на туђим грешкама. Стога Берк критикује француске револуционаре који немају ни мало поштовања за мудрост других, али то надокнађују потпуним поверењем у сопствену. 40 Човек као апстрактна математичка јединица, очишћен од предрасуда и наслеђених вредности постаје идеална мета за индоктринацију и манипулисање. Терор Револуције и располагање масама то показују. Берк даје предност енглеској револуцији над оном француском, пошто она очувава традиционално стечене слободе. Тадић о томе каже следеће: Пре свега, он настоји да истакне принципјелну и парадоксалну разлику између две револуције. У Енглеској XVII века није био револуционаран (у француском смислу) народ него круна која је хтела да промени древне обичаје и традиције енглеске прошлости на основу апстрактних и метафизичких правних принципа. Обарајући династију Стјуарта, Енглеска је сачувала традицију. Берков закључак је следећи: енглеска револуција је мати чврстог устава државе, а не расадник будућих револуција. Или, друкчије речено: енглеска револуција је искључиво конзервативна револуција. У томе лежи оправдање њеног имена глориоус револутион. 41 Претходним напоменама смо се приближили Берковом размишљању о устројству друштва, државном поретку и функционалности закона. После бављења његовом практичном филозофијом, антропологијом и у њима фундираном принципу традиције, окрећемо се политиколошко-правним темама. На почетку једног од својих поглавља Берк једноставно истиче: Друштво је заиста уговор. 42 Међутим, тај уговор се не може поништавати произвољно, јер он није продукт уских привремених интереса, попут трговачких уговора. Држава је много више од предузећа, али и много мање од примордијалне органске заједнице. Она није партнерски однос у стварима које се тичу само грубе анималне егзистенције привремене и пролазне природе. 43 У њој људи деле исте вредности, тј. неку врсту заједничке врлине. Међутим, држава 39 Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, стр (истакао Н. Ц). 40 Ibidem. 41 Љубомир Тадић, Традиција и револуција, стр Едмунд Берк, Размишљања о револуцији у Француској, стр Када каже друштво, Берк, у ствари овде мисли на државу, пошто није правио јасну разлику између државе и друштва. Ми ћемо због интереса рада покушати да направимо ову дистинкцију и да прозремо када се код Берка ради о држави, када о друштву, а када о примордијалној заједници. 43 Ibidem, стр

14 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма је само експликација структуре друштва и уговор који његови чланови праве између себе. Стога, она не може бити опозвана произвољношћу појединачне воље, али је може опозвати друштво у глобалу. Држава није самосврха, већ је она сервис, потреба друштва и никако нема право на репресију над њим. Као што је истакао концепт равнотеже у својој антропологији, Берк покушава на сличан начин објаснити однос државног оквира са друштвеном подлогом. Уколико у држави постоји врлина, то никако није повратак антици, већ се ради о некој врсти грађанске врлине која налаже да се одрекнемо неких својих индивидуалних права да би на државном нивоу остварили слободу и безбедност свију. Енглески политичар записује: Да би могао да добије правду, човек мора да се одрекне права да одреди шта она јесте у оним стварима које су за њега од највећег значаја. Да би могао да осигура неку слободу, мора да верује у њу као целину. 44 Ипак оно око чега се врти Беркова мисао је индивидуална слобода, а држава кроз свој безбедносни оквир служи управо њој. Држава је средство, а не циљ. Берк се у својој рецепцији функције државе приближава либерализму, а удаљава од примордијалног конзервативизма. Претходни став проистиче из његове антропологије у којој је захтевао да се људи признају као личности, код којих је примаран принцип слободе воље. Стога је противречно њихово учитавање у нужност државе као својеврсне самосврхе. Насупрот томе, држава треба да служи појединцима. Берк каже: Влада је мајсторија људског ума за обезбеђење људских потреба. 45 Под људским потребама пре свега треба подразумевати оне ствари које се тичу личности човека, али и оне које се тичу његове материјалне егзистенције. Оно што је потреба, посматрано искључиво у светлу интереса појединца, постаје право у контексту односа појединац-држава. Енглески политичар стога напомиње да људи имају право да врше правду као међу себи равнима, без обзира да ли су на јавним функцијама или се баве обичним занимањима. Имају право на плодове свог рада и на средства да свој рад учине плодотворним. Имају право на оно што су њихови родитељи стекли, право да васпитавају и одгајају своје потомке, право на поуку у животу и утеху у смрти. Све што сваки човек појединачно може да учини, а да притом не угрози друге, има право да чини, и има право на праведан удео у свему што друштво, својим укупним вештинама и снагом, може да учини у његову корист. 46 Посебно треба истакнути Беркову апологију приватног власништва, те је сходно томе, једна од најбитнијих функција државе да буде гарант својинских права. Из тих разлога он напада француске револуционаре, који узурпирају приватне поседе и потпуно обрћу логику државе. Код њих држава више није ноћни чувар приватног власништва, већ пословођа који распоређује материјалне 44 Ibidem, стр Ibidem, стр Ibidem, стр. 73. Термин друштво Берк опет употребљава у значењу термина држава. 298

15 . Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр поседе и суди о својинским правима. То значи дубок продор државе у друштвену сферу и може имати негативне последице по људске слободе. По Берку је функција државе да констатује оно што су људи стекли на законит и легалан начин, док је за Револуцију дужност државе да преиспута распоред материјалних добара (укључујући и приватна) и предузме њихову евентуалну прерасподелу. У средишту мишљења енглеског политичара стоји идеја слободе. Код француских револуционара средишње место заузима идеја једнакости. Најпре ћемо рећи неколико речи о економским аспектима идеје једнакости да би потом прешли на проблем једнакости партиципирања у политичком животу и тако се увели у Берково схватање демократије. Видели смо да Берк брани свето право приватне имовине. У једном од својих писама наводи: Презир за имовину и постављање против њене суштине извесних наводних предности државе ( које, узгред речено, постоје само ради њеног очувања ) су и довели до свих осталих зала која су руинирала Француску и изложиле читаву Европу најнепосреднијој опасности. 47 Британски мислилац сматра да располагање слободом воље води човековој упућености на рад помоћу којега себи присваја и прилагођава делове природе. Нагон за стицањем је легитиман уколико је израз слободе и уколико се њиме не угрожава слобода других. Међутим, он нужно доводи до неједнакости међу људима, због њиховог различитог капацитета (интелектуалног и физичког итд.) располагања сопственом слободом. Поступати против тог принципа, значи поступати против природе. Стога Берк каже: Верујте ми господине, они који настоје да поравнавају никада не изједначавају. У свим друштвима која се састоје од грађана разних слојева неке категорије морају бити више. Поравњивачи, према томе, само мењају и кваре природни редослед ствари; они оптерећују друштвено здање градећи у ваздуху оно што би ради чврстине конструкције морало бити на земљи. 48 У економском погледу Берк је био заступник laissez-faire-а и противник ригидне државне регулативе. Но, то не значи да он није имао разумевање за проблеме сиромашних слојева становништва. Он, свакако, није научавао о слободи експлоатације сиромашних и о третирању људи попут робе на тржишту. Енглески мислилац сматра да је милосрђе према убогима непосредна обавеза свих хришћана, обавеза која долази одмах после плаћања сопствених дугова. Међутим, то милосрђе није могуће законски нормирати и наметнути од стране државе. То би био атак на слободу воље и, по њему, у крајњој линији пљачка. Тако он нуди етичко решење базирано на религиозном убеђењу за амортизовање друштвеног проблема сиромаштва. У томе можемо препознати још једну од битних друштвених функција религије. Слично као и Берк 47 Наведено из Низбет, Конзервативизам, стр Берк, Размишљања о револуцији у Француској, стр

16 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма о овим проблемима ће размишљати Дизраели 49, који је у свом роману Сибил описао невоље сиромашних и активно настојао да се оне превазиђу. Британски државник критикује неке последице индустријализације, трговачког духа и технологије. То ће бити онај познати отпор конзервативаца нуспродуктима Модерне који угрожавају достојанство људске личности, у име прогреса као интринсичне вредности. То ће бити отпор, послужићемо се овде извесном историјском метафором, овцама које треба да поједу људе. Остаје закључак Роберта Низбета да се не подразумева да су конзервативци, нужно, равнодушни према ствари невољних и сиромашних. Њихов став се лако може изложити: постоје групе, почев од породице, суседства и Цркве, које су створене да пружају помоћ, и то у облику узајамне помоћи а не неке претенциозне милостиње коју даје бирократија. 50 Надаље ћемо се окренути Берковом противљењу увођења апстрактне једнакости у политички живот. Он не негира једнака политичка права 51 (тзв. пасивна) појединаца, пошто је то део хришћански схваћеног морала и произлази из, од Бога креиране, људске природе. Међутим, он сматра да није свако позван 52 да управља јавним пословима. Они изискују вештину коју поседују ретке личности. Ако би се управљање државом препустило онима који су квалификовани за једноставне послове и занате то би значило да држава постаје угњетена. 53 Насупрот томе, потребно је уважити најспособније, најмудрије и најобразованије појединце и њима препустити управљање. Ово ће бити далека антиципација савременог технократског принципа који представља варијацију аристократског начела које је експлицирао Берк. То ће бити један од кључева континуитета конзервативизма од Берка до Маргарет Тачер (Margaret Tacher). У сваком случају наш мислилац разрађује специфичну концепцију права на владање. Оно је утемељено на принципу слободе и противи се начелу једнакости, али није деспотско и тиранско, пошто је аристотеловско-хришћанска разборитост (phronesis) у његовом темељу. Берк напомиње: Ви ваљда не мислите да желим да власт, ауторитет и углед ограничим на крвно сродство, име или титулу. Не, господине. За управљање не треба никаква друга квалификација осим врлине и мудрости, стварне или претпостављене. Где 49 О овоме више у књизи David Wilets, Мodern Conservativism, Penguin Bооks, Низбет, Конзервативизам, стр Види цитат под фуснотом 82. Надаље у раду ћемо где читаоца упућујемо на цитат под извесном фус-нотом назначти само; види фусноту Овај термин намерно користимо јер се у њему осећа присуство трансценденције (Бога ), на коју се Берк у овом случају позива. Такође ово прати логику Веберове дескрипције политике као позива. М. Вебер, Духовни рад као позив, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Берк, Размишљања о револуцији у Француској, стр

17 . Социолошки преглед, vol. XXXVII (2003), no. 3 4, стр год се заиста нађу, у свакој држави, ситуацији, професији или струци, оне имају небески пасош за место и част који припадају људима. Тешко оној земљи која би лудо и богохулно одбила услуге талената и врлина, грађанских, војних или верских, који су јој дати да је красе и да јој служе, јер би тиме осудила на мрак све што је створено да шири сјај и славу по целој држави. Тешко и оној земљи која, прелазећи у другу крајност, сматра да низак ниво образовања, инфериорни, уски погледи, одвратно плаченићко занимање имају предност над правом на владање. 54 То је аутентични Берк. У име аристократског принципа он критикује Револуцију која омогућује најезду полусвета у органе управе. Све у име једнакости. Берк, насупрот томе, поставља питање о могућности остварења принципа слободе и очувања личности. Закључује да доследна демократија води тиранији масе, чије су последице погубније од аристократске владе. Стога се унутар његове мисли супростављају либерални и демократски принцип. Њему је далека Русоова волонте генерале 55, која отвара простор за диктатуру. Још даља би му била Шмитова идеја плебисцитарне демократије. Ако од људи направимо апстрактне математичке јединице и метафизички их повежемо у замишљеној општој вољи, онда нити остаје иста појединачна воља тих људи, нити управљачи доносе одлуке својом појединачном вољом. Оно што је заиста слободно је искључиво општа воља која у себе апсорбује све контигенције које потичу од човекове личности. Тако се над свим појединцима надвија нужност која их челичном руком, пошто их је једном питала за мишљење, води не питајујћи их више ништа. Аристократски принцип дводомног парламентаризма такође не може остварити пуну слободу личности својих поданика, као што је вероватно не може реализовати ни један систем. Али он кроз очувавање равнотеже између обичајног и правно-позитивног не нуди једносмерна решења садржана у концепту опште воље. Могућност политичког избора је овде већа, а самим тим је мање угрожена слобода. Дом Лордова или Горњи дом је тело проистекло из наследних заслуга и он у британском политичком систему има улогу контролне инстанце. Доњи дом, као посредан израз воље грађана 56 је суштинско место покретања политичких инцијатива и доношења позитивних правних аката. Посланици Доњег дома, по Берковом мишљењу, не треба да буду пуки слушаоци народних жеља, већ они који, имајући у виду интерес целине, преузимају на себе одговорност руковођења. Наравно, ово је законодавни ниво чији ће делатни израз бити у егзекутиви, али парламент даје оквир управљања кроз своје законе. Стога је он много више од тела које би 54 Ibidem, стр. 63. истакао Н. Ц. 55 Жан Жак Русо, Друштвени уговор, Филип Вишњић, Београд, У Берково време право гласа нису имале жене и они који ништа не поседују, али немамо овде довољно простора да уђемо у могуће Беркове аргументе којима би показао да и они учествују у систему слободе 301

18 Невен Цветићанин, Врлине и мане конзервативизма једноставно артикулисало народну вољу, премда је нешто мање од експлицитне владе. Берк о томе каже следеће у свом говору бирачима Бристола: Парламент није конгрес амбасадора различитих и непријатељских интереса, које сваки посланик мора подржавати против других агената и адвоката, већ је парламент скупштина једног народа која све разматра имајући у виду само један интерес, а то је интерес целине. Посланика не смеју водити ни локални циљеви, ни локалне предрасуде, већ само опште добро, које произлази из општих разлога целине. Да, ви заиста бирате посланика. Али, кад га изаберете, он онда није посланик Бристола него посланик парламента....ваш посланик вам дугује не само труд који улаже, него и његово расуђивање; и он вас издаје, а не служи вам, ако своје расуђивање жртвује вашем мнењу. 57 Из претходног цитата се види Беркова различитост од концепта опште воље. Тај концепт представља управо жртвовање мнењу народа из којег се извлачи замишљена метафизичка конструкција. Другачије од тога, енглески политичар сматра да потенцијални или актуелни посланик никада не сме жртвовати своје мишљење мишљењу бирача и да се треба чувати једноставне демагогије. Он бираче треба да освоји пре свега својом разборитошћу и личним држањем, али и способношћу да разуме и реши њихове проблеме. Без провидног улагивања. Онај Винстон Черчил, који ће се упркос већинском расположењу парламента и усмерењу јавног мнења, противити Минхенском споразуму (зима 1938) и попуштању Хитлеру, јесте достојни Берков наследник. И Берк и Русо имају у виду интерес целине државе, који мора превазићи неке контигенције, али Берк сматра да ретки располажу способношћу политичке процене и политичке оперативности. Ипак, он је против принципа личне власти, већ сматра да обдарене индивидуе, уз признање осталих припадника друштва, требају своје капацитете заложити за добробит свих. Позната је његова упорна борба против апсолутистичких тежњи Џорџа III. Он одбацује принцип доследне демократије и сматра да о питањима круне не може одлучивати народ, али једнако тако ни краљ нема право да апсолутистички одлучује о народу. Можемо поново приметити Берково инсистирање на равнотежи. Он се противи онима који сматрају да је законит онај краљ који носи круну по избору свога народа, а иначе се ради о узурпацији коју можемо упоредити са разбојништвом. Легитимитет круне се не базира на принципу избора, већ проистиче из обичајног права (уз неке позитивно правне акте), чиме се прецизирају правила о наслеђивају и чува континуитет државности. Право не може настати из неправа и легитимитет је у директној зависности од континуитета. Свако прекидање низа владања поновним успостављањем правила, мада она произлазила из народне воље јесте насиље над правом. Стога Љ. Тадић пише, описујући Беркову правну доктрину: Зато је само наследна монархија легитиман облик 57 Из поговора за Берк, Размишљања о револуцији у Францускоj, стр истакао Н. Ц. 302