Издавање овог четвороброја Домета помогли су Министарство културе, информисања и информационог друштва Републике Србије и Покрајински секретаријат за

Transkript

1

2

3 Издавање овог четвороброја Домета помогли су Министарство културе, информисања и информационог друштва Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање Аутономне Покрајине Војводине.

4 CIP Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад (05) ДОМЕТИ : часопис за културу / главни и одговорни уредник Радивој Стоканов. Год. 1, бр. 1 (1974). Сомбор : Градска библиотека "Карло Бијелицки", cm Тромесечно. ISSN COB ISS.SR ID

5 ДОМЕТИ часопис за културу, пролеће, лето, јесен и зима 2011, год. 38, четвороброј излази у пролеће, лето, јесен и зиму издавач градска библиотека ''карло бијелицки'' у сомбору за издавача миљана зрнић главни и одговорни уредник радивој стоканов заменик главног и одговорног уредника миленко попић оснивач часописа: скупштина општине сомбор; редакција: миљана зрнић, миленко попић, саша радојчић, радивој стоканов; лектор: драгољуб д. гајић; коректор: љубица стоканов; секретарски послови и техничко уређење: уредништво; адреса: ''домети'', краља петра I 11; телефон главног уредника: ; zavicajnoso@eunet.rs; рукописи се не враћају; једногодишња претплата 500, за правна лица 800 динара, за иностранство двоструко, на жиро-рачун ; цена овог двоброја 250 динара; слог и прелом: дејан подлипец, сомбор; штампа: ''кримел'', будисава; тираж: 300 примерака.

6 у овом четвороброју: реч страна 7 жалостно јесење радован бели марковић страна 15 давни дани бошко ивков страна 22 о милици стојадиновић српкињи славко гордић страна 26 иновативност прозе радована белог марковића марко недић страна 31 глагољања зовомог радована наречена бели и к томе (од рођења још) марковића драгољуб д. гајић страна 37 бачке воде у савиним рамовима мирослав јосић вишњић

7 страна 40 двадесетим веком јашу коње упоредо ш. мараи и б. хамваш сава бабић страна 57 из дневника мирољуб тодоровић страна 81 прекинута молитва бабкен симоњан страна 87 три песме марија васић-каначки страна 89 сомборски записи стојан бербер суочавања страна 107 молитва и/или психотерапија владета јеротић страна 111 зашто нисам византолог арон гуревич баштина вредновања страна 129 успомене и цртице никола маширевић страна 153 споменик српкињи зорица хаџић

8 страна 157 просторна изукрштања и усложења слађана сл. стојановић страна 161 нови сад и духовна сценографија мирослав илић страна 164 родитељи у српском песништву мирјана анђелковић страна 174 прегршт јерменије и србије добрашин јелић страна 178 како песник светислав травица чита самоћу душан стојковић страна 185 ''стравне траве'' надрасле ''вилине изданке'' драган радовић

9 РЕЧ радован бели марковић жалостно јесење Приказање у пет (не)дејствија ЕКЛЕР-ДЕПЕША Лелујава и готово нестварна белина црквице Св. Ђорђа кроз цинобер и злато јесењег лишћа. Ћелије, село моје, недеља, подне. Детлић ради свој посао, као да откуцава шифровану поруку о слању шумског краља у вечно изгнанство, али у пометњи свих замисли и комбинација, у тренутном одсуству свега што се стварност зове, могућно је и овако протумачити његову ''еклер-депешу'': Нека мечка седне на воз и преко сврака јави у Кадину Луку кад стигне, како би је председник Општине на време сачекао! Најпосле, зашто и на овај начин не бих себе малко забавио; нисам на војној вежби из телеграфије, n' est çe pas? А и иначе верујем да би ми мечка, у делиричном том возу, куд и камо угоднији сапутник била од крезавог геака с мртвачком главом на шубари. Узгред, добро би било ако би поменути председник општине, упркос наследном помањкању цивилне памети, с букетом камелија мечку сачекао, сходно старим обичајима: као неку даљу рођаку с којом би у грађански брак без икаквих препрека могао ступити. Можебити да и није тешко описати таквог председника општине, осионог субјекта у чијој је души животиња надвладала свога кротитеља, који се с олакшањем у медведа потребом претвара, у згуснутој досади затурене паланке, и једну мечку која се, мимо очекивања у даном историјском тренутку, заинаћено промеће у фриволну даму, свесну да ће је једног дана и сопствена сенка напустити, уместо у стаситу Шумадинку у народној ношњи. Али манимо се нагађања о могућству и смислу таквог описа. Најпосле, зашто један председник општине такав или већ не- 7

10 какав господску пажњу и некој мечки не би указао? (... да, да... У мом замишљају и мечке путују, првом класом уз све погодности, а ја не могу никуда... Не могу, или не желим? Oтпутовати, тја... Треба неувијено самом себи рећи: Био сам тамо где сам морао бити и сад сам се вратио, даље се не може, а не знам ни куд бих, док под мојим стопалима пихтијасто земља подрхтава... Молим, молим! С моје тачке мотрења, ствар је јасна: залуд путовање, једино лудило пресни овај живот може унеколико да одухови и некуд га изван овог света измести.) С тим у вези, када бих био на месту оног, већ фабулозног председника општине, не бих се по перону убоге штације снебивао, чекајући воз, са смешним букетом клонулих камелија (...какве камелије у Кадиној Луци, ако Бога знате!?), нити бих животињу у себи одвише храбрио, већ бих се, неким волшебством, услужно и предусретљиво окаменивши се (...ту, ''на лицу места''!), у сопственој статури и споменичком статусу Вечног председника, учинио тиме изредну згоду: једној мечки, чак и ако хистерична и неврастенична не би била, окамењени председник послужити би могао за чешање леђа и стражњице. Да ли ово што пишем на дневник некоме личи? БЕЛОГ ОРЛА КРИЛАТА СЕНКА У Ваљеву је, кажу, утемељено Друштво за заштиту белог орла, то јест: белоглавог супa, птице која, можебити, и не постоји више! Остало их је, веле, понад Трешњице још неколико јединки или парова? и не зна се поуздано: јесу ли то баш бели орлови или привиђења. Како год да било, сигурно је да ћете и у привиђење белог орла удивљено гледати, поготово ако вам се укаже док сте још присебни (... мисли се на уплив алкохола и озлојеђености због скандала, корупције и туштине жалосних ствари, као и страха да се транзицијско брвно под кораком вашим не саломи), а у том погледу ни сâм не знам на чему сам, премда сам у ова брда само због белог орла потегао. Назирем небо кроз неизмишљено грање црногоричне шуме подно Горњег Града, наспрам Горње Кошље (... све је, овде, исувише горње!), проблескује и жубори поменута Трешњица, шуњајући се кроз жешљу, нервозна и напета, еда би се, грдне стенчуре оплакајући, у Дрини некако скрасила. Рекох: назирем небо, али празно небо је провалија. Уосталом, да ли је с речне обале и потребно у 8

11 небо поглéдати, ако се у води не одражава белог орла крилата сенка? Нисам ни очекивао да ће то на било који начин од мене зависити, али се осећам као неко ко је самог себе похарао, пошто ми се ни један бели орао, ни као привиђење, није указао; залуд ми по кошљанским брдима ломатање: нема их, нема, а то што их нема, не чини ми се као последица дословног извршења Божје воље, нити какве наредбе неког просечно информисаног Божјег намесника, свеца нижег чина склоног картама и пићу, који би беле орлове са белим вранама могао побркати. Бог је, зајамачно, врхом прста протрљао чело, заумљујући белог орла, коме је определио да, незамољен, ради оно на шта се човеку диже утроба. Кад у шуми угине курјак, бели орао зна свој посао: од курјака ни длака! Бели орао не мора да убија да би јео, а Бог је десницу, због те досетке, кроз неки облак да истури могао и с два она прста задовољно да ''пукне''. Палцем и кажипрстом, да, као што и сам, ево, чиним, али не из задовољства, ни да бих новелу себи учинио, него просто да бих нечим затомио неизбежимо питање: Зашто сам ја овде? Белих орлова нема, што посредно доказује и утемељење помињаног Друштва за њихову заштиту, а привиђења њихова (... која од истинских примерака ни иначе не бих разликовао) и понад Лајковца ми се, попут осталих причина, могу указати. ПРЕМДА САМ ВИШЕ ОЧЕКИВАО Не, нико ме није приморао. Одлука је само моја: с главног пута на споредни скрећем. Уосталом, тако се и приспева тамо гдено очекују неки поклон да ћете донети, а ви празне руке и празног срца. Жељан сам свађе, кад год да ме у родитељску кућу неко или нешто домами, у равни језика и у такозваној стварности, стога се родном селу најчешће прикрадам и поиздаље ка сопственом дому гледам, тачније: осматрам околину, уколико из најуже фамилије неког не сахрањују, па се и ''физички лично'' морам појавити, ма се потпуно сувишним сматрао, у некој од Марковића проклетих авлија. Уверен сам, однекуд, да ме ниједан трибунал, посматрајући све ово са реалне и символичне даљине, за издају фамилије на одговор не би узео. Нисам, наиме, ништа учинио због чега би Марковићи низ нос пред светом гледали, али ипак... Али ипак... Не могу да се трсим грожње да ће ме с подозрењем гледати, као да од неке прилепчиве болести 9

12 болујем, уз танке ми осмехе наздрављати, помно пазећи да нам се, којим случајем, чаше не би ''помешале''. У збрци и смутњи, око мене и у мени, ''тежиште ствари'' преноси се, слутим, на ''гутање жабе'' што, и у позним годинама, нешто пишем док други раде и вајду од рада имају. Па да... Све што је на икоји начин моје могло бити, па и родно село, у мастилу је давно потопљено, у плаву гробницу, вај, погружено. Странац сам и овде, у Ћелијама, а и где год да било. Не знам откуд ми све то, али да је нека у мени ''реметка'' јасно ми је... Шта је завичај, заправо? Лирска измаглица, дубоко у нама, понад слика огавне стварности, или извориште искреног бола (... као кад иза видика нестаје лађа) што нема више оних лета, ни трептавих сенки оног лишћа, понад реке која безвољно протиче, у часима немих поподнева... Нигде никога, ни псето неко да се огласи. А овамо кажу: У народу потмуло тутњи. Је л' те, молим вас, а где то, реците ми, кад је и једина ћелијанска механа, као и помесна црква, потпуно празна? Мека светлост заходећег сунца. Помножен сам с нулом, дакле: свеједно је има ли ме или нема и у народу да ли тутњи... Тја, у народу никад нису чиста посла, али нисам ни оседео од државних брига. Ех, шта ћете... Rosa u staklu staklenog pogleda, Adieu ma chère, jer tako živjeti se ne da. Канцонијер старог Фрица и овог ми пута пружа ''прву помоћ'', премда сам више очекивао. Више, куд и камо... ДОК ЈЕ ГРОФ ДУЛИ ПУШИО БЕЗ РЕЧИ ''Једног новембарског јутра на већ оголело дрвеће шенбрунског парка спустило се неколико врана'', стоји у Зилахијевом роману Арарат. ''Није у томе било ничег чудног ни необичног, али је врховни дворски коморник кнез Монтенуово, који је стајао крај прозора и посматрао маглом обавијену башту, замишљено погледао у вране.'' Вране узалуд не долећу, колико ми је у знању, ни у романима а ни иначе, али ми је сада неважно шта се у Шенбруну дешавало, док је гроф Дули пушио без речи цигару и шетао горе-доле по соби, а помињани кнез Монтенуово изговарао реченицу: Његово величанство осећа да никад више неће устати ако сад легне. Важна ми је, данас и овог часа, пресна чињеница да у мом селу (...Ћелије, Шумадијска Колубара) врана одавно нема, само безнадежно празна вранија гнезда у крошњама колубарских топола. Ево ме, 10

13 ту сам, понад Колубаре, на старој ћуприји, гледам около: јесен, али где су, до ђавола, вране ћелијанске? Да ли су се и оне занавек прикључиле злехудом јату птица-заборављеница, под некаквим иза ума небeсима с црним Сунцем које не залази, или за новим овосветским стаништима сморене трагају, тешко се успут прехрањујући по асанираним ограшјима крвавих битака и по њивама засејаним нагорким семеном, у агротехничком року, које осигурава ницање и високу родност кукурузно-пшеничних хибрида... Некакав мањак, због којег се срце леди, а и некакав отпрве видан сувишак, вавек ми се главоболно покажу, ма откуд да би, и ма када, у родно село приспео. Пуста гнезда су, овога пута, жалосни тај сувишак, будући да су вране у мањку, с тим што ту није реч о, теоријски и практично, надокнадивом мањку, попут мањка плзенског пива у сеоској механи. Врана напросто нема, нити се однекле домамити могу. А када су помињана гнезда у питању, страх ме је да би се њима и неке друге, хибридно изметнуте птице окористити могле. Уместо врана (...за које се некоћ веровало да ће временом стећи статус домаће перади: кокошака, ћурака, патака, гусака) ко зна каква ли нас крилата пошаст очекује? Елем, да ли би и кнез Монтенуово, у животу и у романескној наративи (...еда на оголело дрвеће шенбрунског парка није слетело неколико оних врана), искусним оком приметио како је без врана свака самрт помало ''фалична'', па и самирање Његовог царског и краљевског величанства (... Фрање Јосифа), док је гроф Дули пушио без речи цигару и шетао горе-доле по соби? Зилахи је, разуме се, ''знао занат'', а и улогу врана у дослућивању смрти приде, па и кнез Монтенуово, у поменутом роману, присуство ових птица као саморазумљиву ствар доживљује, на том месту и у том часу, али ми се чини, напуштена гнезда са старе ћуприје пребрајајући, да је без врана не само самрт ''фалична'', у опису а и иначе, него је и сам живот, како год да се узме, друкчије ''пребојен'', те да је о чуда! све около, а у мојој души поготово, куд и камо црње неголи што то бејаше док су се, пољем и по небесима, црнеле вране... 11

14 ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ Не сналазите се више међу људима и догађајима, побелеле су вам све заставе, а у прљаву крпу претворила се и она символична застава под којом сте често изговарали реч част, протурајући гласине о својим везама с одличницима из расејања; изгубили су се и ретки појединци који су, понекад понеком, знали да дошапну: ''Oн није лош човек'', док сте се љубили и братимили са сутеренцима, на опустелим лединама, после неког од догађања народа, где се за своју душу нисте баш постарали. Не, богме! Скинули сте завоје са старих рана, о којима никад није било опште сагласности, иако међу тим ранама имађаше и таквих егземплара пред којима би и џелат од каријере капу скинуо. Увиђате да сте човек који је границе своје одавно прекорачио и закључујете да се с неколико љубазних речи не може загладити то што је било између вас и Онога који се, на важним листинама, у ваше име, латиницом потписива. Пример: R. Weiss Markowitz уместо Р. Бели Марковић. Време је за припреме, за озбиљне припреме, а не за repassage давних жалости из предвечерја под кишобранима. Зајамачно не помишљате на смрт пред добошима, али не сумњамо да сте, у начелу: потврдно, већ одговорили на питање треба ли уопште умирати, а саме припреме ће вам помоћи да нађете и одговор на питање како? Одбацујете и саму помисао на оне монументалне пушке којима сте беле слонове некоћ ловили. Прецртавате, једну за другом, фаталистичке реченице из времена када сте руљу народом великодушно називали: о вашој оправданој одсутности најбоље је само трава да сведочи... Класичан репертоар (...Чувајте ми Југославију и т. сл.) лакомислено је проћердан, а све што вам на памет пада, из Глосаријума опорука и последњих речи, звучи у најмању руку као споменарска тричарија. Самоубиство ваше достојанствено треба да буде, стварно и конструктивно, а никако неурачунљиво и површно; као кад се климактерична куварица од тегобног живота пипаво ослобађа, или натмурени писмоноша који је својим веком дечаке штипкао... Никаква мрачна загонетка! Никакви нитковски заноси по парковима, у последњем трамвају, нити у предвечерја државних празника и личних јубилеја... Помислићете, можебити, да Фиренцу и Венецију поменете, у последњем свом запису, Маријенбад и Јан Мајен, Давос и сва она места где сте на рукама себе односили, али зашто, после, да се прича о вама да сте шенули? Ви, најпосле, не убијате само себе, ви ћете, Боже здравља, убити и оног 12

15 који је, годинама, ваше име латиницом исписивао: ни у вашој личној карти, која ће ускоро престати да важи, не може се разазнати чија је слика а чијег пак кажипрста отисак... Улијте, стога, мало коњака, запалите добру цигару, и о свему још поразмислите. Hochzуlinder, смрт у кочији, belle époque и сличне глупости, разметљиво окретање буренцета вашег револвера, сеоски амбијенти: шталски конопци, учкури, крушке, мукање крава, рзање коња, пластови сена... 'Ајте, молим вас! Напијте се и заборавите! Чувајте се свега што би за некакву козерију као sujet послужити могло: пролетњих јутара, магле у свим видовима и консистенцама, лајковачке пруге, мостова, бријача, прегрејаних купатила, нужника у механама са стакленим вратима (... ибарска магистрала, ах!), неуспешних српских песника, смуцања џомбастим улицама у сумрак, субјеката оба пола који уживају особито ваше поверење, а поготово оних дрвета, на рубу шуме, која погодну грану готово свечано истурају... Озбиљан сте човек. Какав Зилахи, побогу, какав Ремарк... Којешта! Читајте Розу Луксембург, ако вам је већ потребна некакава литерарна интрада, али не ради штива, не, него због голог факта да писанију Р. Л. готово нико не чита... И нека вам не падају на памет помодна понављања. Ако се убијете на начин на који се неко већ убио, нема говора о томе да сте нешто озбиљно у животу учинили. Ви сте нека врста исељеника који не треба да гледа шта ће са собом да понесе, него шта ће за собом да остави; упркос вашем положају, у којем социјални инстинкти помало трну. И запамтите: одвратно је, у сваком погледу, на ручак или вечеру некуд да изађете и да по салвету дописујете, позајмљујући од келнера хемијску оловку, оно што сте, током припрема, детињасто превидели. Ствар се може решити на зачуђујуће једноставан и елегантан начин: останите код куће, отворите хладњак, узмите мало пилетине од јуче, прелијте је неким добрим отровом из лоших романа, а онда: пођите себи иза леђа, у гладну мачку се при том претворите... и све ће бити готово, пре него што бисте своју, у текућој недељи, 87. цигару нервозно испушили. И немојте ах, нипошто! сачињавати списак онога што сте у животу пропустили. Списак би дуг могао да буде и да вас од основне намере на неодређено време удаљи. У животу сте, између осталог, пропустили подводни сисар да будете; могао је а зар није? и ваш шешир ветар да однесе и да шешир тај, далеко у пољу, присвоји неко страшило којем је управо ваш шешир недостајао да би се за предводника осталих страшила прогласило; могли сте и као глувонем човек неко 13

16 време поживети; да не рачунамо како сте, без великог труда, и славнији пијанац постати могли, поготово што вам оно са женама за руком није полазило; могли сте и члан црквеног одбора без неке постати, или за џелатског калфу негде изучити, што би вам у овим околностима свакако ваљало... Могли сте, али шта сад? С подочњацима баш смешно изгледате, а ваше припреме су у фазу параноје одавно ушле. Питате се: да ли ће једна од ваших душа на исток отићи, а друга на запад и да ли ће душу из које латинични потпис извијате, забуном, послати у онај део прекосвета гдено се ћирилицом јоште исказују? Видећемо, да... Дотле ће, ваљда, намонтирати и некакве антене за проматрање оног света и тамошњих збивања. Елем, изјавили сте, јавно, шта мислите у сопственом интересу да предузмете и сад се, због вашег оклевања, догодити може да вас пријатељи за непоуздану особу почну сматрати, а властита жена будалом. Руски племићи су се самоубијали с куд и камо мање скањерања; палцем и средњаком понеко ако би пукнуо, као да се у трену досетио: стива лула где му се денула... Помишљате, можебити, с осећањем велике нелагодности и тескобе, да од свега треба одустати... Ех, ниједна замисао без мана није и, што припреме дуже трају, све више пребивате у трећем лицу множине које се, предострожно, као неки заштитни кордон, у ваше биће већ укорењује. И у лагумима обе душе, дубоко... Ех... У подрумима вашег главног стана вешају се слуге и слушкиње, свако мало, из чисте досаде, а ви то и не примећујете, него се кроз собу, дијагонално шетате, с рукама у џеповима, као да галантеријску продавницу разгледате. Онај R.Weiss Markowitz на сат кришом погледује, док ви, Р. Б. Марковићу, свој случај занемарујете, и, канда, почињете преднаведеном о глави да радите! Ни неки књижевни жутокљунац тако штогод не би замислио. Нећете ах, побогу! дозволити да вас смрт живог ухвати... Или је и то једна од оних гласина које градом колају? Главу горе, човече! Налијте пиће. Шампањ, свакако шампањ... Ви сте брод који испловљава! 14

17 бошко ивков ( ) давни дани (из оставине) ДАВНИ ДАНИ давни дани певају у крви. из рамена ми, кроз реуматичну кост, у прсте, у наливперо, у рукопис струји благо завичајно сеоско вече од пре деценије. чини се: прошао је век. свиће ова ноћ од помисли на детињство, када ме је сунце умело згрејати, мајска киша умити и траве дивље, пустарске, пригрлити ми чело и срце. јаблани у светлости. багремов цвет. вишњев руј. бела рундавост таксина. опоро мудра дгуња крај тарабе. стара крушка караманка, добростива као нека нана. трновача она у задњој авлији. кисељаци и багреми, дивљи и бели, иза куће. 15

18 жути, топли дланови ''свилене'' цигле у патосу гонка. ониска тршчарна стреја која ми је закриљавала зебњу. мурган на сокаку, пред прозором, као на стражи. оскоруша у ујином шандору, самотна као и уја. вишња дивљака у црквеној порти, самотна као и сами ја, самљи од свију. о, све те свете сени!... треба се опоменути тих бића: од тога спомена свиће ова ноћ. сутра се поново буди остарели дан: сунце завејано ветром, киша прастара по пољу, исконско блато по мисли. (20. децембра 1976) О ДАЉИНАМА зуји тишина ноћног сата. смрдљиве крпе минулог дана распадају се у глави, гарави возови крви разносе их у престонице и далеке провинције тела: трују ми срце, бубреге, заслепљују вид. од отровног талога дана коса ми седи, нокти отпадају, душа ми се кобно нахерује на смртну страну. још само ме синоћна кратка, тамна лектира, стихови рилкеа, држе будног и бодрог. 16

19 то бива тако: мрачан се вратиш из сунчаног дана да би се светло и ведро измио у горкој светлости тавних стихова. и, шта је ту нестварно? привидна јава дана у сунчаном пљуску ил' пригушене, штедре светлости што зру у мастилу? а једино једно једино доиста знам: да би ваљало устати у летње јутро, па се, бос, ленијом, по прашини, низ биље у роси, под светлим тичијим кликтајима, упутити у даљине, у којима ме не чека наум и сврха. у даљи којима није разлога ни имена: у оне које никако да досегнем, као да и не постоје. (27. децембра 1978) 17

20 О КОНКРЕТНИМ ПЕСМАМА Требало би састављати песме од детаља свакодневице, од обичних речи, најобичнијих разговора, од пресне стварности: од данашње кише, од овог умора у телу, од дубоког никотинског кашља, од туге над овом државом, од скрнављења свега што је добро, од сулудости надобудних политичара, од њихових цинизама и понижавања народа, од пролећно пропупелог дрвећа, од гужве у градском аутобусу, од оне потиштености света у њему, смркнутости, нервозе и беса тога света, од понеке псовке његове, од тако ретког неког осмејка, од пријазног неког поздрава у пролазу, од љеска сунца у окну, од погрома народа на косову, од удављених бугарских средњошколаца у набујалом лиму, од врбице, од ускрса, од расцвалог различка у атару, од несанице и од поспаности, од поскупљења хлеба, од појефтињења живота, од свакодневне муке преживљавања, од овог крпљења живота, од наде да ће бити боље (о, нада умире тек након што умре онај који верује у њу, јер она, још неко време, верује у васкрс умрлога!), од гађења на гадлуке, разноразне и свачије, од превара и подвала, од новинских вести о пљачкама и убиствима, али и од ћутње, од ћутње, мада се она не да у слово, у рукопису је она само страшна белина, рак мастила, те крви рукописа, ћутњом се чак не може записати ни тачка, она је пораз, 18

21 пад, понор, јад, чемер, чамотиња, глувило, бела беда, седа, седа, ћутња је мудрост оних који су одустали од себе и света, оних предатих, ћутња је самоубиство, немо, без крика, без лика, као непостојеће, дакле најпотпуније. (6. априла 2004) О ФЕБРУАРСКОЈ ПЕСМИ Оводанашњу фебруарску песму требало би правити од подоста кише, од помало блата (тек колико да њеном читаоцу малко попрска ципеле, ногавице и мисли), од цмољаве тоње, од неке заглувеле, загубљене мисли која не мисли или не зна шта то мисли, од светлости тмулих и нујних, од досаде и од чамотиње, од једног јединог, обичног, простодушног поздрава, од ''добар дан!'', рецимо, тако да и најпростодушнији читалац може да разуме о чему то песник говори, шта то песник хоће да каже... Ову песму би требало правити од њена почетка, а то ће рећи од прве јутарње кафе, ранојутарњег бележења несаморазабраних дневничких редака, од потоњег доручка, од сланине и сира, дакле, 19

22 од танушних кришки црнога лука, те вечне, блажене салате, од замуклог, празнички доконог преподневља, уз новине и сок од грејпфрута, од лапрдајућих емисија на телевизији, па, после, од ручка, од телеће џигерице и кромпир-пиреа. с раном зеленом салатом, оном из стакленика, па, онда, од поподневног дремежа, из којег се будим и расањујем уз шаблонски трилер на тевеу, да би џоњао уз дневнике, у колебању да ли да мало прилегнем, па после устанем свеж, оран за неки рад, или да од прилегања одустанем, у стрепњи за сан у долазећој ноћи, због које стрепње ипак одустајем од прилегања, па настављам да бленем у телевизор... Ову би песму требало правити од одустајања од гледања у телевизор, па од овога, у претпоноћни сат, прављења песме од баналија минулога дана, јер баналности и тричарије су наш свакодневни усуд, они су сва наша судбина... Па, добро, не треба бити искључив, доиста се ту и тамо догоди и понешто изнимније измеђ свег тог досадног свакодневног сивила, чујемо, рецимо, да нам је неки знанац умро, негде далеко или сасвим близу, или чујемо нешто лепо о пријатељима, да су добили дете, и тако то, већ и најобичније лепе новости, а нарочито оне шокантне, узбуђују, буде нам крв у жилама, од њих живнемо, продишемо, пошто смо већ увелико удављени свакодневном досадом, самима собом, досаднима и себи и својима, као што су и они нама... 20

23 Било би лепо када би неко под овим облачинама умео да прича о плавети неба или далекога мора, о жару жаркога лета, али такав некакав се не појављује, а и не очекујемо да се појави, јер би то било изван сваког очекивања, али шта је ту је, све је то део већ речене свакодневне досаде, досадне судбине убивене понављајућом свакодневицом, од које се и крпи ова песма у претпоноћни сат, састављана од зловоље поспаног песника, од песка и ника-никоговића, који, ипак, зна бар толико да песме, кад већ нису лепе, треба да буду колико-толико разумљиве, а не да се њима замајава недужни читалац као, песник ту нешто важно говори, нешто мудро, само ти то не разумеш, ниси дорастао његовом надахнућу, ниси довољно писмен да би читао поезију, и друге сличне мистификације па зато и велим да песма треба да буде разумљива и што више истиноверна, због чега и треба да се прави од ове фебруарске кише, од блата зимскога, од тоње, мокрежи и језе, од глувог поноћног сата, од јада, од овог убивеног умирања, од ничега: од ћутње, најпосле. (28. фебруара 2004) 21

24 славко гордић о милици стојадиновић српкињи Вашa преосвећености, часни оци, даме и господо, браћо и сестре, Данас и овде, сто тридесет и три године по окончању земног века врдничке виле Милице Стојадиновић Српкиње, у прилици су и Српска православна црква и Матица српска, најстарија наша културна и просветно-научна институција, да укажу посебну почаст племенитој, даровитој и умногоме трагичној списатељици, која тек последњих година у нашој књижевној мисли и културном памћењу налази заслужено место. Међу вама је, свакако, подоста оних који више од мене знају о Милици као свештеничкој кћери, кроткој и побожно васпитаној, духовно писменој, која многе делове свогa дневника почиње тако што помиње православне оце и празнике, а очев рад и његову борбу против маловерја подупире тако што и сама парохијане подучава вери, сузбија сујеверје и враџбине. Што се, пак, тиче књижевног Миличиног лика, Матица српска ће зацело у својој новопокренутој антологијској едицији Десет векова српске књижевности наћи начина да у новом и праведнијем светлу представи поезију и дневничке записе наше песникиње, као што је и (сад већ далеке) године имала слуха и побуда да у своме Летопису објави досад можда најнадахнутији осврт на дело Милице Стојадиновић Српкиње из пера Анице Савић Ребац. Кад већ поменусмо Аницу Савић Ребац, ваља подсетити да је, неколико столећа после Јефимије, управо Милица Стојадиновић Српкиња прва у низу жена списатељица у новијој српској књижевности, прва у плетеници имена нашег женског писма, поетског и филозофског, које су богатили и нијансирали, поред осталих, Даница Марковић, поменута Аница, те Исидора Секулић, Ксенија Атанасијевић и Десан- 22

25 ка Максимовић. Као што знамо, увек је више других, а само је један први у овом случају наша Милица, којој је било теже него другима, поменутим и непоменутим, понајпре стога што се стваралачки обзнанила у поетички и језички тескобном међувремену које раздваја тзв. предбранковску од бранковске поезије. Али, упркос свим потешкоћама, као што такође знате, наша лепа и благородна врдничка вила нашла се, за краће или дуже време, у видном пољу и тако знаменитих личности као што су Вук Караџић и његова Мина, Његош, Јован Хаџић, Лудвиг Аугуст Франкл, Иван Мажуранић, Љубомир Ненадовић, Ђорђе Рајковић и кнез Михаило Обреновић. Зашто ће и како брз српски заборав још за њеног живота затамнити име и песнички труд наше Милице посебна је и мучна тема и данас је нећемо расветљавати. Тек почетком двадесетог века, како бележи песник, приповедач и енциклопедист Вељко Петровић, ''освежена је њена успомена толико да је одбор београдских госпођица издао Споменицу о њој и дигао јој попрсје, од вајара Пешића, у Врднику''. А данас, срећом, драги слушаоци и сабеседници, као што сам наговестио, Милица Стојадиновић Српкиња бива вишеструком инспирацијом издавачима, приређивачима, тумачима, организаторима културних манифестација, романсијерима, критичарима, антологичарима и књижевним историчарима. На овом месту нам ваља, стога, са захвалношћу поменути Радмилу Гикић Петровић, Даницу Вујков, Милицу Мићић Димовску, покојног Луку Хајдуковића, Драгану Зубац, Татјану Росић и водећег књижевног историчара Душана Иванића, као и двојицу колико скромних, толико и смелих антологичара, Часлава Ђорђевића и Милутина Лују Данојлића, који у својим новим песничким изборима из српског лирског наслеђа прекорачују и размичу строго и шкрто омеђено место наше песникиње у антологијама М. Лесковца, М. Павловића и З. Гавриловића. С друге стране, наше време показује да је и сама Милица својеврсни антологичар јер савремени истраживачи (Радмила Пешић и Марија Клеут) установљују да је њен дневник У Фрушкој гори ''права антологија'' народних књижевних текстова а она драгоцен Вуков сарадник на скупљању нашег усменог блага. Док су ранији, ауторитативни тумачи Миличиног песништва углавном у њему видели само две књижевне врсте, идилу и патриотску песму, дотле наши савременици, као по правилу, у идејно-тематској равни њене поезије разлучују неколико токова: родољубиво-политички, елегично-интими- 23

26 стички, објективно-дескриптивни и споменарско-химнични. Не држећи се верно овог редоследа, само ћемо у овој прилици концизно указати на песничку свежину, али и на актуелност, понеког Миличиног акцента у понеком од поменутих регистара. Најпре, по лепом опажању Анице Савић Ребац, врдничка вила је ''свесна дубоког јединства Војводине са Србијом, и не дели их ни у срцу ни у песми. Војводина је Србину 'сопствена земља', као и Србија; но док о Србији говори са дивљењем и нежним тепањем (...), Војводина је болна и трагична, песма о њој је пуна тешких суза''. Срећом, како даље запажа Аница Савић Ребац, у овој поезији ''Авала зрачи у 'тешку таму фрушког брда' са обећањем слободе и потпуног јединства. У целом колу родољубивих песника из Војводине'', закључује Аница, ''нико то обећање није осећао јаче од Милице Српкиње''. Уз већ разглашену приврженост завичајном поднебљу, фрушкогорска вила с подједнаком присношћу и, дакако, трагичним призвуком пева о Косову, Његошу, Карађорђу. Ту данас налазимо и ''понеки просјај истинског откровења'', који је промакао гласовитим критичарима. Ако не као Његош, а оно као његов учитељ Сима Милутиновић Сарајлија, Милица ће ту наслутити и изрећи дубину туге сразмерну величини губитка. У песми ''Владици Његошу, после смрти'' читамо и ове стихове: ''Над гробом тек се подижеду чувства, / Губитак учи ценити песника''. А ево и дистиха несумњиве поетске снаге из песме ''Карађорђу'': ''Паде небо у које је гледао / Избавитељ робиње Србије''. На стихове који ''могу и сада бити актуелни'' ових дана је указала у књизи Крст времена Драгана Зубац: ''То је воља вишњег Бога, / Зла да трпе Срби многа, / У страдању да се сложе, / Свак зависти да откаже, / Брат да љуби брата свог, / На то Србе зове Бог''. Чак и у последњим стиховима, препуним тешке туге, љубав према српству уздигла је песникињу изнад властите несреће и измамила понеки ведар акценат, као што бива у песми ''Последње врсте'', једној од ретких које су залазиле у антологије: ''Срећно да си ми, ти, Српство, на век, / Ово је свог мог живота одјек; / Јер су песмама умукли гласи, / Како су ми 'вакви настали часи. / Срећа ти била лепа, кô ружа, / Па нека судба мен' пелен пружа / Кад ће и душа срећна ти бити / Ако ми срећа твоја гроб кити''. Да не останемо дужни Буковцу, Врднику и Фрушкој гори, посветићемо и који минут (ово су Миличине речи) 24

27 ''ружичастој јутарњој светлости'' њеног ужег завичаја, светлости која исијава из њених стихова колико и из њених дневничких записа. То светлосно јединство душе, Фрушке горе и отаџбине најлепше је у Миличином даху, духу и говору уочила Аница Савић Ребац на самом почетку поменутог есејистичког записа из 1926, објављеног у Летопису Матице српске: Предели и душе узајамно стварају једно друго. Милица Стојадиновић Српкиња спада међу творце предела српске домовине. Један дах снажне, скоро величанствене идиличности прожима Фрушку гору у души Миличиној: јер је природа домовине горостасна и вечна за оног ко је гледа душом. Брегови Фрушке, преко којих је прешао један далеки дах античке складности, нису високи узрастом, но душом коју су примили и дали. Фрушка, мајка Миличиних снова, сија и данас кроз Миличин Дневник, са чудним раним зорама, са паганском срећом у шуму летњих киша и са страсном меланхолијом шумске јесени треперећи скроз Миличином тајанственом младошћу. На самом крају, драги пријатељи, желим још једном макар и узалуд да кажем овде оно што често говорим и другде: никакви тутори, светски или домаћи, никакви тутори и хигијеничари не могу нам прописивати некакву селективну културу сећања. Ми ћемо се сећати и волети оне који су нам одувек блиски, оне који су волели свој род, веру и језик. Међу њима је, засвагда, и врдничка, фрушкогорска вила, Милица Стојадиновић Српкиња. Врдник Раваница, 17. IX '11. 25

28 марко недић иновативност прозе радована белог марковића У савременој српској књижевности, такође и у њеном модерном крилу, одиста је мало писаца који су као Радован Бели Марковић постали сасвим необичне, максимално оригиналне и атипичне књижевне појаве. Он ту необичност, оригиналност и атипичност показује од прве штампане књиге па до изабраних прича које му је недавно објавила сомборска библиотека ''Карло Бијелицки'' као део награде која се у част великог Сомборца Вељка Петровића додељује српским приповедачима. Подједнако плодан као приповедач и као романсијер, Радован Бели Марковић је у савремену српску прозу унео један индивидуалан и апартан стваралачки глас, који се опире свим конвенцијама и клишеима и који је у трајном и естетски веома продуктивном дослуху и са књижевном традицијом и са књижевном савременошћу. Његову прозу одликује изразито ауторско осећање за језик и књижевну форму и за њихове велике семантичке и трансформативне могућности. Стварност Колубарског краја и његових реалних и мистификованих простора обликована је у приповеткама овог аутора у плодном прожимању и сударању различитих нивоа субјективне стварности и богатих индивидуалних стилских средстава сложених у књижевни текст изузетне уметничке сугестивности. Његова приповедачка проза, која наилази на једнодушан и велик одјек у књижевној критици и у нашим информативним медијима, дала је својом маштовитом сликом сложеног, драматичног и противуречног човековог искуства нашег и минулог времена и новином своје књижевне артикулације посебан и веома значајан допринос савременој српској књижевности. 26

29 Неке од веома важних особина које има његова проза Радован Бели Марковић очигледно дугује својој изразитој моћи опсервације и транспоновања виђеног и доживљеног у привлачан књижевни облик, односно оним стваралачким особинама које су искључиви део његовог појединачног духовног искуства, посебно развијане и усавршаване рефлексивне и језичке енергије, индивидуалног начина доживљавања спољашње стварности и њеног успешног претварања у стварност имагинације. С друге стране, он је веома образован писац, може се рећи да је писац ерудита, и да то знање веома функционално користи у свим својим приповеткама и романима. Парадигма александријске библиотеке и услови да се она испуни у његовим књигама, игром случаја или игром неминовности одређеног реда и распореда чињеница у његовој биографији, били су надомак његове руке, последњих година и надомак екрана и тастатуре његовог компјутера, којем се као и већина савремених писаца са олакшањем препустио. Он је и те нове технолошке могућности на најбољи начин умео да искористи. Као писац богате имагинације, Радован Бели Марковић је бројне асоцијације, алузије и парафразе које се без прекида појављују у његовим приповеткама и романима, скривене или видљиве цитате, мистификације, фиктивне чињенице и релације, позивања на књижевну традицију и књижевну савременост, доследно укључивао у своје прозне форме изразите унутрашње енергије и провокативности. Описано данашње и блиско прошло време, необичне ситуације и оригинални ликови из његове родне Колубаре и Белог Ваљева, каквих код њега има као код ретко ког другог српског писца нашег времена, у суштини су део не само индивидуалног прозног говора који тежи да што потпуније обухвати различите видове живота свога времена већ су и део ауторског односа према књижевним чињеницама и грађи. С друге стране, оне су кључни део његовог доживљаја времена уопште и значења које доживљај времена подједнако има и у прозној и у песничкој уметности. Зато се његова проза, која се већ на први поглед чини другачијом, необичнијом, самосвојнијом, уклапа и у прозну и у песничку традицију српске књижевности. Он и једну и другу традицију види у јединству и међусобној условљености, коју стога преноси и у своје прозне целине. Сва та богата индивидуална средства његове нарације, произашла из доживљаја унутрашњег 27

30 јединства књижевности, асоцијативно, звуковно и значењски се повезују, најчешће посредно, са чињеницама из ранијег и данашњег времена из светске и наше књижевности, посебно са писцима и делима српске прозне и поетске традиције и савремености, који су својом књижевном необичношћу и иновативношћу, почев од Доситеја па до многих данашњих аутора, могли да му пруже подстрек за својеврсну вишезначност и пуну естетску оствареност његове богате асоцијативне и језичке имагинације. Понекад су богате и сложене асоцијације и интертекстуалне игре у његовој прози тако бројне и тако скривене да их, верујем, ни сам аутор, да су којим случајем део нечијег туђег а не његовог текста, не би могао лако открити и одгонетнути. А управо у тако интригантном тексту налази се једна од великих чари његовог књижевног рукописа. Као атипичан ''писац стварних прича из измишљеног живота'', овај аутор је и по начину транспоновања животне грађе и њеног преношења у прозни језик и облик остао самосвојан и нов. Тако доследан себи могао је бити зато што његова проза није заснована на принципима реалистичке поетике, јер је степен језички, композицијски и конструктивно индивидуалног у њој много већи од степена који јој омогућава досадашња структура прозног текста. У споју, у неминовном прожимању искуства из стварности и искуства из културе, искуства књига и књижевности и искуства сложене ауторске имагинације, налазе се кључне особине поетике Радована Белог Марковића. Његове приче и романи писани су са елементима и једне и друге врсте грађе и инспирације и са подразумеваним последицама које оне производе у наративном тексту. Цела његова проза заправо се удаљава од стварности, ''изузима се из катастра и јестаственица и тоне у худо књижество, претварајући се у поетическо изнахођење'', и на тај начин и сама постаје измишљена, или, што је још тачније, постаје као измишљена. Све његове књиге зато су веома експерименталне, иако су доследно исписиване истим рукописом и истим доживљајем пролазности и меланхолије и скривене или видљиве ауторске ироније која истрајно прати такав доживљај. Стварност његове измишљене Горње и Доње Псаче, Белог Ваљева и других топонима Колубарског краја много је привлачнија од препознатљиве стварности, и та нова, литерарна стварност тако је изразита и књижевно ефектна да се њени мотивациони палимпсести у његовим књигама при 28

31 поведака и у романима тешко могу и препознати а камоли оспоравати. А када се и препознају, пре се виде с наличја него са лица, јер их је тако видео и сам аутор, што додатно појачава њихову књижевну ефектност и загонетку. Стога је иновација, иновација готово свих слојева прозне структуре, од изабране теме и сугерисаног књижевног значења до специфичног наративног стила, који се из основа трансформише у поетски рукопис посебне функције, постала циљно место његовог оригиналног наративног поступка и експресивног стила. Отуда код њега толико скривене полемичности са оним што је анахроно, што је књижевно превазиђено или што није у складу са његовом строгом поетиком индивидуализације. Отуда и толико хумора, гротеске, ироније и свега онога што је део индивидуалног стилског и експресивног својства једног писца. Отуда и поетички тако јасне и недвосмислене асоцијативности и позивања на претходне текстове и чињенице културно-историјске и књижевне природе. Проза Радована Белог Марковића је иновативна и због односа према кључним елементима прозне структуре, ликовима, причи, њеном фрагментарном, скоковитом развоју и издвојеним и самосталним јединицама, према композицији и њеним мозаичким деловима, поготово због односа према језику, према његовој синтакси и лексици, архаизмима, кованицама, огромним могућностима семантизације стварности и индивидуалног доживљаја помоћу њега. Језик се у његовим причама и романима толико осамостаљује да постаје она књижевна особина која, својом прегнантношћу и истовремено множином својих значења, у причама, и мноштвом мотива и експресивношћу, у романима, производи најтрајније књижевне и уметничке последице у тексту. Такође је иновативна и због великих могућности ресемантизације различитих видова књижевног стваралаштва од народне књижевности, преко књижевности осамнаестог и деветнаестог века до најновијих остварења савремене српске прозе и позивања на њихова преобликована значења у новом распореду. Проза овог аутора, заснована на принципу језичких и мисаоних игара и парадокса, истовремене симболизације света и трајне скепсе према њему, на први поглед као да не говори ни о чему. У исти мах, међутим, као да говори о свему, и то говори не на познат већ на потпуно нов начин. Она изгледа да је без чврсте и континуиране приче, без запле 29

32 та, без стандардних ликова и њихових међусобних, лако препознатљивих односа који се развојем садржине очекивано умножавају и мењају. Али те њене нестандардне књижевне особине истовремено су и њена велика предност у односу на познату и признату прозу. Јер је она много више од такве прозе. Она заправо говори о свему што постоји и што може постојати у једном, мањим делом стварном, а већим делом имагинарном литерарном простору, који се повремено ослања на стварни простор у унутрашњости Србије, а много више се удаљава од њега. Такође говори и о ономе што се као могућна субјективна и уметничка реплика тога простора и живота у њему јавља у имагинацији ''мнимог литерате РБ Марковића''. То је на први поглед проза апсурда света и постојања, који се као такав обзнањује у свакој нијанси и детаљу човековог живота и положаја у непосредној стварности, али апсурда који рађа нове и неочекиване језичке вредности и нове облике појава, и тиме потире своје основно значење апсурдности. У суштини је то проза пуноће живота, пуноће стварности, оне око нас и оне у нама, посебно стварности у наративном субјекту Радована Белог Марковића. То је бескрајно богата и духовита проза, проза обиља и разноликости постојања и свеопште сумње и оспоравања. Истовремено је то наративна апотеоза неулепшаном непосредном животу, са свим његовим многобројним врлинама и манама, али пре свега апотеоза богатој наративној и поетској имагинацији једног атипичног прозног писца. 30

33 драгољуб д. гајић глагољања зовомог радована наречена бели и к томе (од рођења још) марковића Савремен српски глагољаш Радован Бели Марковић, награђиван приповедач и романописац, особена je појава у српској књижевности. Глагољања онти Марковића изазов cу за сваког читаоца. Овај измишљач и завођач водиће глагољање као што je Андрићева Аска водила (Марковићеви сељаци из околине тамо оног белог Ваљева би рекли вукла) за нос вука. И наречени онти Марковић ће, као и Аска, пред вуком, пред неумитном пропадљивости и нестајањем прво испричати онако како je научио, a онда ће, како га игра буде заносила, узносила, освајала и усвајала, заиграти дотад непознату игру и одвести и вука и себе у непостојеће-постојеће време и просторе, где постоји само игра, уметност сама, њена лепота и недокучивост. Биће то једина одбрана од прождирања. Уживаће овај измишљач у богатству својих измишљотина, заводиће га лепа реч, ритам и мелодија реченице, богатство и пуноћа слике. И кад би га, као Аску, приупитали како би назвао своје глагољање, игра за живот, или игра са смрћу, слутим, а још једино слутити знам, да би одговорио да je његово глагољање игра у којој учествују и читалац и писац, као равноправни учесници. То je игра у духовним висинама у којима се бестелесно лебди, у којима и постојиш и не постојиш, то je уметничка игра у којој не постоји ни простор, ни време. Онти глагољаш зовоми Радован (ух, па ja то пишем под утицајем наречена Радована!) стварао je у духу ух са 31

34 схватањима Владана Деснице изречених у роману Прољећа Ивана Галеба. Десничин главни јунак у једном разговору о књижевну стварању излаже схватање какав треба да буде савремен приповедач (свакако и зато да објасни и одбрани свој приповедачки поступак). Савремен читалац je довољно зрео да би му требало фабулирати, почиње одбрана Владана Деснице. Кад бих био писац, наставља Десничин јунак, почео бих да причам причу да привучем читаоца и да га уведем у њу, а онда бих му причао шта хоћу. Сасвим у духу са оваквим схватањима je и глагољање онти Марковића. Савремен читалац je увођен у књижевно дело наречена Марковића на узорима приповедачке српске npoзe на чијем челу je чика Милован Глишић. Можда ћемо лакше да објаснимо глагољање, чарање и бајање наречена Радована ако пођемо од обрасца који je из теорије књижевности читалац усвојио. Лакше ћемо да покажемо и да докажемо шта све није као у приповеткама чика-милована Глишића и иних њему подобних приповедача, него да доказујемо шта све јесте проза онти Радована зовомог Бели и уз то још и Марковића. Тема и идеја дела? Хм, хм. Теме и идеје дēлā? Биће ђаволски тежак посао, и незахвалан, пронаћи у неком делу главну тему и идеју онти Марковића. Кад читалац прочита више књижевних остварења овог измишљача, а поготово приповедачко благо онти Радована (цара, глагољаша) (a зашто не: цара глагољаша?), схватиће да je тема глагољање, а идеја лепота глагољања, чарања, бајања, завођења, одвођења, навођења, довођења, привођења, увођења, извођења (ух, уx, пa ja то опет глагољам каноти онти Радован) савремена читаоца. Читање му омогућује да се игра и ужива у игри. Ликови? Па има их, има, али нису као што je читалац навикнут да их проналази и прати у раније прочитаним књижевним остварењима. У глагољању књижевних јунака онти Радована за кафанским столом у тамо неком белом Ваљеву наћи ће се кнез Мишкин Достојевског, капетан Сармашевић и несрећни командант дринске дивизије из приповедака чика-милована Глишића, Дубровчанин и отмен госпар Соркочевић, и Ваљевци: управник болнице (странац, наравно, и по томе знамо о ком je времену реч, у неписменој и непросвећеној Србији у освиту слободе странци су лечили Србе и писали им музику за маршеве; ух, па ja опет као онти Марковић!), управник поште и, ко би други, начелник полиције. То указује да je у прози онти Марковићa све 32

35 могуће и само у завођачком глагољању je могуће да се ови јунаци нађу у исто време и на истом месту. Kapaктеризацијa јунака? Па, овај, како да кажем, није да je нема, али није као у делима која смо читали. Ретко je има, а кад je има, пре би се рекло да je подругљива, подсмевачка као сељака из околина оног белог Ваљева. Писац се подсмева писцима пре себе који су обавезно описивали и спољашњост и унутрашњи свет својих јунака (по правилу тим редом). Дијалог и монолог? Има и једног и другог, али нису као у Глишићевим и иним приповеткама. Тако нешто може да створи само овај бујан и непредвидљив измишљач, ако уопште обрати пажњу на место и време за дијалоге и монологе и на њихову улогу у приповедању. Време и место догађања? Онти Марковић ћe историјско време означити разним назнакама и на разасутим местима у делу, a поетика места радње могла би да буде тема више повећих радова. Горња и Доња Псача су измишљена места, и зато су у поетском смислу и лепша и убедљивија него описи тамо оног белог Ваљева. Смештањем радње, тачније, као у грчким трагедијама, причањем о њој, писац се руга својим јунацима јер je њихов највиши (могућ, у оно време) духовни домет ваљевска задимљена кафана и видокрузи и мудрости кафанских разговора. Статичка и динамичка места? Ни та обележја приповедања нису у глагољању онти Марковића каква су у делима пре њега. Чини се да je много више статичких места, илити епизода, кад глагољаш замајава читаоца (као да je слушалац), кад баје, чара и измишља, кад je та прича у вези са главном причом само зато што je прича онти Марковић, а у дубинама се истиха креће радња успорено јер je тежиште на глагољању, а не на радњи. Главна радња неког глагољања, наговештена негде на почетку, у причању се затури, нестане као понорница, чује се њен потмуо хук, кад ћe се, како ће и где ће изронити и шикнути, то ни глагољаш не зна. Причање има своју логику. Пошто je српски приповедач, онти Марковић зна да правила постоје да би била прекршена. Наречени глагољаш успоставља своја правила, тачније свака прича успоставља своја правила, која наречени глагољаш измишља јер његово глагољање следи своје пронађено правило. Узрочно-последичне везе између приповедних јединица? У глагољању онти Радована нема, или je права рет 33

36 кост, настојање да се приповедне јединице исприповедају уз строго поштовање узрочно-последичних веза. Па како онда глагоља онти Марковић? Има у његову казивању асоцијација по додиру у простору, има асоцијација no додиру у времену, по сличности и по супротности, има неочекиваних и тренутних узлета и скретања, која заведу и измишљача и казивача. Казивач је ухваћен у замку, његова и измишљања и домишљања га воде и заводе, па је он беспомоћна играчка у рукама своје пребујне и пребогате маште. Ни сам не зна куда ће га и докле ће га измишљање довести. Рекло би се да у тој врсти измишљања онти глагољаш највише ужива и својим разуђеним глагољањем и завођењем хоће и читаоцу да омогући да ужива колико и глагољаш. У тим деловима приповедања најбоље се огледа схватање онти глагољаша Радована да je причање обострано уживање. A композиција? Не очекујте и не тражите оне познате и поштоване деонице приповедања (увод, заплет, врхунац, преокрет и расплет). До тога je онти глагољашу Марковићу мало стало. Тиме je у поређењу са претходним приповедачима учинио највећи отклон. Утицаји? Кад би неки (злонамеран) упућен читалац тражио (са оловком у руци и хартијом пред собом помно бележио и уживао у свом проналажењу ух, опет jao као онти Марковић) и препознавао писце на које се наречени Марковић угледао, онда би му, уверен сам, онти Радован рекао да тек сада може да наведе тачно све писце који су на њега утицали. Глагољање наречена Марковића сведочи да се овај глагољаш много удаљио од времена о коме сведочи позната анегдота. Каже она: Јанко Веселиновић je саветовао Бору Станковића да ништа не чита јер ће покварити свој стил. Онти Марковић je очигледно много читао и слушао усмено приповедање у тамо оном белом Ваљеву да би изградио свој особен стил. Нa кога се од наших писаца угледао онти глагољаш Марковић? Није се ни на кога угледао. Ако je пред собом имао чика-милована Глишића (обојици je завичај Ваљево и околина, a духовни завичаj лепа реч и реченица, завођачка прича у кoјoj највише ужива измишљач), онда je Марковићев претходник био узор какав не треба да буде онти савремен глагољаш. И није као Глишић и они претходни приповедачи. Он je хтео да буде свој, другачији, нов, непознат, изазован, 34

37 препознатљив, а неухватљив и недокучив до непрозирности. Ко не похрама за њим, похрамаће за њим векови. A језик? Онти Марковић je из краја који je свој дух и историју обликовао на народним умотворинама, које су сачувале лепоту језика и глагољања. Отуда je природно што ће у приповедању онти Марковића заискрити непознате речи, изненадиће читаоца неочекиване и непознате кованице, полусложенице и сложенице, казаће онти глагољаш неке групе речи више пута подсмешљиво и откриће неочекиване моћи и вредности језика и реченица. Неке реченице су веома дуге. Некад чини се заводљива играрија и маштаније понесу писца, заведу га на непознате путе, а некад писац испитује и стрпљење читаоца, а некад истражује моћи и немоћи, носивост, гипкост изражајност и смисленост реченица, које cу на целој страни. Не знам да ли је наш онти глагољаш знао да je Хиполит Тен у студији о Балзаку навео део реченице која има сто четрдесет редова. Ако није знао, сад ће знати и неће нас изненадити и зачудити ако у некој следећој измишљотини (он све измишља, тако ми je рекао) буде реченица дужа од Балзакове. Ваљда je он српски приповедач. A можда ће и цела прича бити од једне реченице. Да испроба и то. Језик онти Марковића треба посебно проучавати јер je то најуверљивији доказ шта све може добар писац (A у руке Мандушића Вука / убојита биће свака пушка, да се и ja мало као наречени Марковић поиграм туђим стиховима и да их изменим јер ме је, као и њега, привукла могућност да буду римовани). У језику онти Радована наречена Бели и зовомог Maрковића три су слоја. Први je грађење необичних полусложеница и сложеница. Други слој je језик пишчева завичаја у коме je досад непознато богатство речи, а трећи слој je језик и стил из доба Доситеја Обрадовића. Добрано смо се одмакли од реформе Вука Караџића и не бојимо се да ће се вратити славеносербски језик (као што неки, неоправдано, за тим чезну), па можемо да црпемо из различитих извора. Драгослав Михаиловић je увео у савремену прозу косовско-ресавски дијалекат (Петријин венац), a онти Марковић je употребио многе речи, групе речи и мелодију реченице из доба Доситеја Обрадовића. Дао им je неочекиван сјај, звучање и лепоту. Савремен глагољаш не може и не треба да се лиши богатства и лепоте језика прошлости, али ће вредност речи и скупова из језика прошлости зависити од даровитости писца, такав je онти Марковић. 35

38 A шта је, онда, глагољање онти Радована зовомог Бели и наречена Марковића? To je изнад свега чарање, бајање и завођење у којима није жртва само читалац већ и писац. Овај духовит, забаван, подругљив и бујан измишљач саградио je мост (као Андрићев мост на Жепи) над реком, то ће рећи над нашим временом између два брда садашњости и будућности, загледан више у садашњост, a наслућује да за његову прозу време тек долази, па се чини да je његово глагољање, као и мост на Жепи, запењен млаз воде заустављен на тренутак; мост се није приљубио уз предео, ни предео уз мост. Глагољање онти Марковића се винуло у призоре чисте уметности и добацило део нашег духа у будућност. Тако се са будућношћу збори. Нема више у српској прози кашњења за савременим токовима у другим, напредним и развијеним књижевностима. Онти Марковић је високо подигао заставу нашег књижевног стварања. Ко ће га и када следити? 36

39 мирослав јосић вишњић бачке воде у савиним рамовима Говорити и писати о сликарству Саве Стојкова, гледати његове слике, то може бити само пријатан посао. Нико се још није намргодио пред платнима бескрајне ведрине, са очима које гутају топле боје, са осмехом у којем се сударају небо и равница. Више од седам деценија Стојков весла пензлама, слика спокој и радост, лица и пределе. Рођен на данашњи дан, пре 86 година у Раванграду (рекао би Вељко), ''под топлим кровом сиромашне кућице'', он може да каже да се поново рађао са сваком сликом. О радовима и животу Савином писали су многи, отисци њихових прстију остали су на рамовима и длановима. Читам њихова имена у азбучнику ликовног живота: Драгослав Ђорђевић, Војислав Ј. Ђурић, Слободан Селенић, Дејан Медаковић, Сава Степанов, Коста Димитријевић, Драшко Ређеп, Бела Дуранци, Ђорђе Кадијевић или Ковиљка Смиљковић, али треба да поменем и сомборска пера: Миленко Бељански, Никола Релић, Миодраг Миленовић, Бранимир Плавшић, Дора Ћелап, Саша Радојчић, Давид Кецман, Стојан Бербер, Јосип Бабел или Радивој Стоканов... Од изложбе у осечком Дому културе (1945), ако прескочимо ону која није одржана у сомборској галерији ''Лаза Костић'' у време бомбардовања, ''Равничарске воде'' су по реду 444. Савина самостална изложба. Оне групне нико неће пребројати. Вода је најважнији елемент на свету. У чистом стању она је ''провидна безбојна течност'', а хемија каже да је она једињење водоника и кисеоника. Ништа простије и ништа животније. 37

40 На нашој планети има више воде него копна, као што и у телу има више капи него осталих састојака. Велики речник Института за српски језик на седам стубаца тумачи реч ''вода'' и уз њу ређа бројне придеве: артеска, бадњева, богојављенска, бордовска, бурова, заборавна, неначета, гвоздена, горка, горња, дебела, девета, кисела, доња, жива, заборавна, златна, јетка, колоњска, крвна, кристална, крштена, лака, љута, мека, метеорска, минерална, молитвена, мртва, оборинска, отпадна, плодова, рудна, света, слатка, слушна, содна, стајаћа, тврда, текућа, територијална, тешка, убојна и царска, а не помиње оне које налазимо на Савиним сликама: барску, каналску, јамурску, кишну, речну, мутну, дрезговиту, језерску, баричасту или једном речју: равничарску воду. Сви смо ми, Бачкани (јербо смо из Бачке, а не из бачве), први пут ушли у воду у јамурама које свако село има бар неколико. Улазили смо са тиквама, са плуцерима на леђима и прсима, млатарали рукама и гутали воду. Научили смо да се брчкамо и пливамо и пре него што смо удахнули море. Сава Стојков слика те наше јамуре, баре и канале у којима се огледају врбе, тополе и јабланови, торњеви, кровови салаша и ''бескрајни, плави круг''. На његовим сликама вода има све боје овога света, јер се цео наш свет у води огледа. Он воли те јамуре, оне су у срцу слике. Он воли канал са брадом од сите, рогоза и трске. Он слуша шта и како вода шапуће. Један мој пријатељ објавио је антологију прича под насловом Читање воде, а ми можемо на Савиним сликама видети како он чита ликовност барских прича. Све што се налази на обалама и све што плива у води се открива на другачији начин. Јаблан или врба у води није што и стабло на земљи, нарочито по боји. Вода свему даје другачију боју, снену и титраву. Мирна, равничарска вода која се увукла и у зидове салаша на Савиним сликама је модра, сочна, жива, гргорава, узбудљива и спокојна истовремено. Треба добро погледати ''Грање у води'', ''Бачки канал'' ''Канал у равници'' или ''Локвање'', његове салаше ''на обали'', рукавце под ситом и трском или рибарске чамце. Вода је тамна, зелена, смеђа, сива, црвена, плава, жута, окераста, суморна, трома, блажена. На позивници за ову изложбу је, поред ''Марушкине 38

41 баре'', фотографија самог сликара, са отвореним длановима, са осмехом враголана. Као да се спрема да подврне ноганице, да шаке умочи у воду и почне да нас прска воденом прашином. Сава Стојков је сликао воду на земљи и у облацима, на његовим раскошним и прозрачним платнима у каналу и јамурама огледа се небески океан. Од капи његових боја добили смо пљусак слика. И ако нестану јамуре, вековаће у Савиним рамовима. У Раванграду, 29. марта Слово у Препарандији, Сомбор, , на отварању изложбе ''Равничарске воде'' Саве Стојкова 39

42 Сава Стојков: Грање у води, уље на платну, 80 x 100 cm

43 сава бабић двадесетим веком јашу коње упоредо ш. мараи и б. хамваш У књижевности, као и у животу, само је ћутање ''искрено''. Чим се неко огласи за јавност, већ није ''искрен'', него је писац или глумац, дакле, човек који се печи. Шандор Мараи Наука, чим је о човеку реч, доживи фијаско. Људи се разликују по степену просветљености, а не по свом знању. Ја сам мистичар материјалиста атеиста пантеиста спиритуалиста. Истовремено, подједнако нисам ни спиритуалиста, ни материјалиста. Дошао сам до тога. 60 година. Нисам никога имао када ми је било 20 година ко би ми то казао само сада. Приштедео бих бар на овој тачки 40 година. Бела Хамваш ДНЕВНИК ( ) 1943: Боже, дај ми снаге да будем веран оној светлости која је дубља и од смисла, који свет ДНЕВНИК ( ) 1943: Од године Господ ми се више пута појављивао у сновима. Седмицама сам стал 40

44 луца у мојој души, показује ми шта треба да чиним, пишем, мислим! Само то те молим... само то? Па то је највише : Ноћас читам Шекспирове сонете. Колико је ово више од једног светског рата! А ови сонети су и преживели неколико светских ратова. но у себи чувао деловање објављења. За време последње подруг године није, мада сам често веома јако желео. Данима сам мислио: Господ се увек другачије појављује. Најпримитивнијој души у виду слике. Касније већ у духовном виду. Лане у Русији као ''присуство''... Живео сам пред његовим светим лицем. Новембра 11. јавио се у мени као Жива Реч када ми је рекао: ''Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца...'' Каква је то велика милост била! И каква велика милост ако сам је поврх тога још и разумео са јасном свешћу. Сада већ знам шта је објављење, и како се догађа. 1944: Поподне сам помислио: каква је незнатна разлика између мог садашњег живота и онога од пре десет година споља. Каква је огромна разлика изнутра. Каква је, пак, незнатна истинска реализација што се споља не види оно што се налази изнутра или споља се не налази оно што се изнутра види. Како то уме да ме мучи! Да ли је заблуда све што све (себе) видим измењеним мада су ми се изменили само поглед и схватање? 41

45 1945: Утврдио сам да сваки писац губи од своје књижевне и моралне тежине онолико колика је њиме истиснута тежина његове политичке улоге. 1946: Господин човек једино може да пише дневник и писма. Све друго је вашарска продукција и опсена; и Фауст и Хамлет. 1945: Нарочит обрачун! Не обрачунавам ја. Са мном се обрачунава. Обрачун не обављам ја, него сам ја онај с којим се обрачунава. Пресуда пресуда нада мном. Немам никаквог удела, нисам ни имао и нисам ни могао имати. Моја једина делатност: схватити шта ми се догађа и шта ми се догодило. Какав је смисао онога што ми се догађа и што се догодило? Оно о чему је реч: живот једног човека. Мојих четрдесет осам година, то је мој живот који сам живео и за који сам осећао да ћу живети до краја, доспео је на теразије, под суд, и осуђен је а да га сам човек ни дотакао није. Човеку је поверено да чини што хоће. Услед неизбежне принуде судбине савршена и потпуна измена смера. Једино слично томе: апокалипса или суд другога света. 1946: Целокупно хришћанство има један једини проблем: јеванђеље. Једино решење јеванђеља јединог проблема : Исус Христос, Бог који постаје човек, човек који постаје Бог. То је оно питање које чека разрешење, и које је нерешиво, и које је остављено нерешено, и чије је решење одлагано. На почетку се још релативно лако могло разрешити, али као последица одлагања 42

46 одлагање временом директно отежава проблеме бића постајало је све теже и постепено се развило дотле да је одлагање постало главна препрека реализације, а трагично закашњење толико је затровало целу ситуацију да је, постајући све теже и теже, било већ готово немогуће надокнадити, остварити закашњење. 1947: Живео сам у добу када се није могло знати ко је опаснији: разбојник или полицајац? 1948: Истински писац, ако је прави господин, најумесније је да према свом крају чита само речнике. 1949: Ако још једном будем писао, треба писати као да пишем звездама. 1947: Умножавање света: свет се не врти око једне осовине, него око много, и то различитим мерама времена и безбројним правцима. 1948: Ако би ме позвали да радим заједно с њима, чак и критику дозвољавају, само да прихватим ово једно једино: њихова делатност је оправдана и заснована и историјски нужна, односно: у овом историјском тренутку не сме се чинити друго, чак ово је најбоље што се може чинити да то прихватим као платформу, да такорећи њихово постојање признам за законито, одговорио бих: не признајем задржаћу своје не деловање заједно ни не полазим оданде откуда они. 1949: Једној комунистичкој држави је у сваком случају потребна једна капиталистичка држава како би је издр- 43

47 жавала. Јер систем, мада је једини исправан, али 1950: Ја сам живео у добу када је геније видећи мост, одмах почињао да размишља о реализацији провалије. Геније нашег доба пронашао је провалију. 1951: Без вина се не може писати. Али се ни с вином не може писати. Само се у заносу и извансебности може писати, али трезан. 1952: Никада не бити лен и прибележити ''мисао'' досетка, лептир тренутка. Јер ако га одмах не прободеш чиодом, одлетеће и пропасти. 1950: Све је иморално ако му гледиште није целина живота. Ако је само усмерено на делове, иморално је. Фрагментарност. Морал успостављање целине живота. Егзистенција. Касте. Класе. Религије. Нације. Народи. Погледи на свет. Насупрот томе: целокупно човечанство. Das Wahre ist das Ganze. (Истина је само целина.) 1951: Распад баштине: ако је био човек, какво је то лудило било које је њиме загосподарило да би био против сопственог интереса, мира, добробити итд.? Ако није био човек, каква је то моћ, проклетство итд. које је изазвало овакве ужасе? Оно што се споља догодило одговара ономе што се изнутра збило. Страшан распад. Zielsetzen. Самовољни циљеви. Развој. Социјализам итд. Све се централизује око хришћанства. 1952: Турба је ако су мере погрешне. Нисам велики човек. Ни по чему нисам изузетан. Само: мере су ми добре. Добре мере, апсолутно вечите мере човека = баштина. Од Упанишада до Бемеа. 44

48 Обрачун с турбом? Да. Турба прогута свет. Последњи дан је апокалипса. Поклапање свих баштина у фундаменту Сцијентифизам је антибаштина 1953: Дакле, радити. Писати, свом снагом, сваки дан, до смрти. Дословно, као паори у доба жетве, од сванућа до смркнућа. 1954: Још увек се треба понашати као да постоји Бог и ми, људи, можемо да му се обратимо. Можда постоји. Али не знамо шта хоће? 1953: Ко себе не држи под судом, доспеће под суд. Човек себе усмерава на свом путу, казна (пакао) није насилан, него сам бира своје место савест. Искуства вере у ништа: то је основни покрет (мистика). Биолошко средиште живота унапред казује шта је у току живота здравље или болест. (Инстинкт.) Савест унапред казује шта је морално добро и шта је лоше. Е, па, има у човеку тога, средиште које обухвата цео ток живота, што тако функционише као инстинкт или савест, и протестује ако ступи на лош, неисправан, духовно безвредан пут. Протести су ознаке сна, меланхолија, незадовољство, побуна, нервоза. И тиме ме присиљава да одаберем исправан пут. 1954: Наравно, историја и роман. Ниједно од њих више није нормална историја спасења, него то желе да буду над и пред другим, а недостатак нормалности пребацују на другога, и сами хоће да то ураде, реализују, искупе. 45

49 Нису ли се у мени, који сам словенско-немачка мешавина, освестиле ове две форме, и нисам ли ја у томе? (Као и сам Каснер, шлески Словен- -Немац?) Роман је алхемијски котао, експеримент и ''операција'' у смислу релативизма. Личност која је у бескрајном човеку ослобађање духовних, душевних, биолошких, социјалних сила. Упијање драме и лирике у роман, и њихов преображај у надуметничко (псеудопроза) у чисти језик. 1955: Све оно што јесте и што ће бити не може се другачије поднети до с дубоком равнодушношћу. Али је у равнодушности лако пресвиснути. 1956: Од Бога се може тражити. Али наручити не може. Он не испоручује по налогу. 1955: Тамо где се исправно влада, род је обилнији, време повољније, просечно животно доба је у порасту и смањује се сразмера разбољевања. Исток: нестанак патње. Не треба укинути патњу, него је учинити разумљивом. Каква је последица тога на турбу? Да прихвати и просветли. А тиме и ликвидира. 1956: Напредак историје није ништа друго до приближавање решавању питања изворног греха. Што више напред, све смо му ближи, уназад. Отварају се све опаснији, све дубљи, и изворном греху све ближи вртлози. Последњи елеменат је када је задатак стати очи у очи с грехом. Држати отвореним све силе збивања. Искључивање по- 46

50 грешне проблематике збивања. Понашај се тако да се твоја јасна свест не односи на релативно место-време без свести о главном проблему, него да разрешење главног проблема буде једино важно. Сређивање свих сила у изворну ситуацију. Број! Мера! Сразмера! Не супротставити се проблему релативног место-време. Историја спасења: оно што овде треба достићи. Достићи, ословити, именовати. Пробудити оно што је овде. Активирати. 1957: И Гете је био савршен глумац: играо је Гетеа као велики глумац. 1958: У реду је ако човек који стари не мења радно место. Када остане на истом месту, његови сарадници глупаве заједно с њим, истовремено и онда се не примећује старење. 1959: Аутомобил пројури поред малог, провинцијског гробља. Гробље је сасвим мало јер су житељи града недавно пристигли и још нису имали времена да умру. 1957: Најпре је религија прогутала баштину, филозофија је појела филозофију, морал је појео филозофију, ум је појео морал, последња фаза: лудило ће појести ум. 1958: Највише што човек може да постигне: умрети с добром савешћу. 1959: Принцип? Циљ? Корист? Интерес? Победа? Ма какви! Од свега ништа. Целокупна полиција, бирократија, привреда пази на то да нико не поремети одређени ритуални поредак. Награбусиће? Умреће? Фијаско? Није важно. Важно је одржавање ри 47

51 туалног реда како би се одржао сваки елеменат (фиксна идеја). Пристојност, двор, етикета. Није важно колико кошта, него да се мучно одржи. То је друга страна ''користи''. Други пол рационалног интереса у смислу, сујеверна фиксна идеја. Служба демона. 1960: Онај ко данас пише личи на слепог сликара који напамет ставља на платно боје које не види. 1961: Слон је најнемилосрднија животиња: јер не заборавља. 1960: Објављена религија и природна религија каква глупост. Као монотеиста и политеиста. Нема друго до објављење и монотеизам. Све разлике постоје зато да би модерно доба себе држало за чудесну тековину и за поседника превасходности. Природа објављења може се искусити у свакој баштини. Зен, хасид, суфи, хришћанство. Бити у вези с горњим световима. Улазак из турбе у дан. Ништа није важније од непосредног деловања Светог духа. ''Објавио је што око видело није.'' Вита нуова. Метаноја. Знање и активност. Целина. Све је иморално што није усмерено ка целини. (Иморалност религија.) 1961: 48

52 1962: Питање више није: ко је у чему грешан?... пре је: ко је још у нечему невин? 1963: Оно што је овде ''модерно'', то је остало још од Наполеона. Фашизам није донео ништа ново. 1962: Човек ни под каквим околностима не може да се одрекне везе са две највише сфере. Не баш због тога што би се штитио својом земаљскошћу и своје интересе осигурао код горњих сила. Најчешће зато да би досегао вишу, чистију и интензивнију суштину егзистенције, али још понајвише и једноставно: како би веза постојала. Ако овај стални однос (веза) не живи у молитви, он треба да живи у псовању (грдња је обрнута молитва), и ако не у служби Богу, безусловно у интелектуалном или емоционалном атеизму. Нема људског живота без горње везе. Оно о чему је реч јесте само у каквој форми то одржавају одређена времена (култ може бити негативан ритуал, као дрско, разметљиво, безочно, подло, лажовно држање ''забављање'' ''срозавање'' итд.) јер је и проклињање веза. 1963: Већина није аргумент за истинитост неке мисли. Свака демократија је у основи грешка, како је исправно оно што већина жели. У диктатури, пак, самовоља једног човека супротстављена је жељи већине. Обоје је лоше. Пресудан је закон заједничког живота. Заједницу може да усмерава само истина. Природа истине. Истина је 49

53 духовне природе, само је духовни човек може изрећи, открити, утврдити, добити као надахнуће, доћи до ње, видети је. Зато је фундамент сваког заједничког живота духовни човек као каста, као систем. Тако је и данас: министарства, партијски систем, комисија, председништво итд., али безакоње, узурпација није закон, није дух, него интерес, предност изузетих и отуда привилегија угњетавање, експлоатација, лаж. Лаж је основа уништавања заједнице. Где база није лишена лажи, тамо је заједница корумпирана. Какав је напор потребан како би се данашње безакоње могло ставити ван снаге и остварити ред? Изгледа да данашње човечанство за то није способно, управо је зато принуђено да подноси потресе (пропаст) веома великих размера који ће олакшати повратак на исправни пут. Снага природних чинилаца (народ, раса, природа, језик, историја итд.). Једина снага: дух. Остало је неважеће. Другачије човечанства нема. Не верујем принуди. Није реч о принуди, само о томе што највећи број њих ради. Сугестија множине. Притисак бројева. Као да је исправно оно у што више њих верује. 50

54 1964: Емерсон: ''цитат'' одаје исто тако онога ко цитира као и онога ко је цитиран. Човек најчешће ''цитира'' само оно што сме да изговори у своје име. 1965: Екс-краљеви, екс-револуционари... И све више екс- -људи. 1964: Само су лажи другачије, метод је исти (истоветан). Мисли које човек не уме да следи својим животом. Реалитет и нечистоћа. Чистота живота. Очишћење живота од чега? Реализација чистоте. Чисти животи. Ганди. Експериментално друштво и утопија. Први знак кварности: фетишизам обожавање идола фетишизам робе. Одржати отвореност пута према Богу. (Атеизам: затворити пут.) Отвореност се само појединачно може одржати брахман пут Истине. Према томе усмерити стварност. Демонска суштина стварности вуче наниже. 1965: Од почетног кварежа сваки човек живи у стиду, и то ће потрајати све док га човек не призна, а то би, кажу, могао бити први корак према одбацивању нечистоте. Стид, о којем по општој сагласности нико не сме говорити управо због стида, и због тога што по општој сагласности свако га прикрива бестидношћу, не може се одбацити, понајвећма признати. Покрива лице: покрива га тако да узима маску свога карактера, и заправо требало би да се потресемо када угледамо лица једни 51

55 другима, јер лице раскринкава оно што човек хоће да сакрије, већ не само почетну нечистоту, него да прикрије и то, у бестидност се скрива. 1966: Геније Бога није био безуслован онда када је створио свет, него када је открио смрт. 1967: Писати књигу: то је подухват као када астронаут изађе у васиону да изврши поправку. 1968: Фотосинтеза није само феномен у свету биља. Такав је ''тајанствени'' додир љубав... Светлост, унутарње озарење дотакне једну људску ситуацију и одједном оживи феномен који је за тренутак раније био аноргански, ''незаинтересован''. 1966: Постсоцијализам је природно испаштање због сна о праведној расподели добара. Могао би се назвати и посткомунизмом, јер у изворном сну, у комунизму, добра су заједничка, њихова раздеоба је једнака. То је, пак, већ приликом рођења било мртво. О, мртворођени снови који се чак не могу ни доживети. Докле ће још бити овде? Можда ће хиљаду година над нама владати један цркнути сан. 1967: Ја је једна врста дроге, само је много опасније. Ум је једна врста дроге, само је много опаснији. 1968: Радије било шта, само не ово, не 20. век, не велеград 1969: Плутарх верује да људи пре заборављају и опраштају зла дела него зле речи. 52

56 1970: XVIII век се обрачунао с Религијом. XIX век се обрачунао с Богом. XX век се обрачунава с Човеком. 1971: У старости се другачије треба љутити него у младости. Дијетално се треба љутити. 1972: ''Човек снује, Бог одређује?'' Није сигурно. Можда човек снује, статистика одређује. 1973: Нека жена. Она је као лоша пећ на струју: не греје, само троши струју. 1974: Није тешко ''писати''. Само је тешко брисати... одбацити све, али тако да све остане ненарушено, потпуно. То је тешко и у животу: избрисати, одбацити све што није битно. Али шта је ''битно''? 1975: У јутарњој пошти писмо. Писац фантазира о томе да је свет сада попут темпирне бомбе. Могуће... Али је у стварности пре попут темпираног сметишта. 1976: У мору ајкуле и колибацили. И туристи, на све стране. Ови последњи су опаснији. 53

57 1977: На телевизији интервју са два стара писца. У призору има нешто раскринкавајуће. Ако ти је мач кратак, продужи га интервјуом. 1978: Адаптациона способност човека невероватно је брза. На све може да се привикне, чак и на живот. 1979: Мртви. Каткада ме дотакну, у пролазу, лактом. Али ми се никада не обраћају, лично. Јер су умрли. 1980: Снага лудила је огромна. Једна од могућности стравичног људског испољавања. Али је могуће да постоје и луде животиње и биљке. Можда постоје и ирационалне звезде. 1981: У Атини је старост имала свој храм. 1982: Расејан човек који се ноћу пробуди, не зна колико је сати, оде у врт да погледа на сунчани сат. 1983: Господ је у Рају позвао Адама који је згрешио: ''Адаме, где си?'' Човек се сада прене, погледа око себе и узвикне: ''Боже, где си?'' 54

58 1984: Рођење није доживљај, јер је акцидентално само се догоди, без намере. Смрт је доживљај јер се догоди и насупрот наше намере. 1985: Живот је случајност, нема смисла ни циља. Смрт је нужна последица једне случајности и такође нема смисла, ни циља. Мора да је веома добро умрети здрав. Каткада имам осећање стида што сам жив. 1986: Два мистична тренутка постојања: када у оплођеном јајашцу почиње да делује ужасна, моћна енергија, живот и други, када у ћелијама престане да делује ова енергија и започиње да делује једна ужасна, моћна енергија, смрт. То је стварност. Све остало је јефтина илузија, гнусно. 1987: Емигрант који се не врати кући постаје гротескан лик, као светац столпник, чучи на висини и чека гавране да га нахране. 1988: Смрт није проблем. Умирање јесте. 1989: Чекам позив, не пожурујем га, али ни не одлажем. Време је. 55

59 Шандор Мараи ( ), познат и цењен грађански писац између два рата, академик, напустио је Мађарску, склањајући се од стаљинизма, године, избачен је из Академије, и све до смрти (самоубиство) остао у емиграцији. Непрекидно је и даље писао на свом матерњем језику. Једно од његових чудесних дела јесу Дневници које је истрајно писао 46 година. Читалац има пред собом само 46 мисли-записа. Из обимног корпуса Дневника од преко 500 табака уопште није мачији кашаљ издвојити од толико мисли за сваку годину само по једну. Комплетни Мараијеви Дневници још нису објављени у Мађарској, код нас су објављени за године и Неколико година после превода Мараијевог Дневника дошао сам на идеју да би се цело грандиозно дело могло представити тако да се изабере само по један запис за сваку годину: редукција је веома опасна, али и изазовна. Тако је настао овај избор (2008). Када бих поново бирао, резултат би сигурно био прилично различит. Али би много интересантније било када би још неко покушао да примени исти поступак (због тога овакав избор и јесте ''ауторски'' рад). Бела Хамваш ( ), мудрац космичке свести. Цео живот је проживео у веома неповољним условима, готово ништа није могао да објави за живота, али је и поред свега остварио грандиозно дело. Избачен је са скромног места библиотекара (1948), али је остао до краја у својој земљи, злопатећи се. Најважнија остварења: студија Scientia sacra I-II, Духовна баштина древног човечанства, роман Карневал I-VII, збирка есеја Патам. Дела су му преведе-на на српски језик. Овде је из његовог Дневника издвојен по кратак одломак за сваку годину. Када сам превео Хамвашев Дневник (2010), јавила се иста помисао: упоредити две моралне громаде које јесу узори, живели су напоредо у 20. веку, остварили своје дело, али се никада нису сусрели. И тада би се сигурно јасно видело колико се два великана разликују, не само по оствареном делу, него и по општем приступу свету и човеку. 56

60 miroljub todorović iz dnevnika Sreda, 11. januar ''O, vi stvaraoci, vi viši ljudi. Tko mora da rodi, bolestan je, ali tko je rodio, nečist je. Pitajte žene, ne rađa se zato što bi to bilo zadovoljstvo. Od bola kokodaču tek kokoši i pjesnici. Vi stvaraoci, na vama je mnogo šta nečisto. To je zato što ste morali biti majka. Novo dijete: oh, koliko mnogo prljavštine dolazi tako na svijet! Uklonite se! A tko je rodio, treba da opere i očisti dušu.'' (Niče: Tako je govorio Zaratustra) Prema prognozi, u Beogradu danas umereno oblačno, suvo i prohladno. Ujutru slab mraz, temperatura oko -2 sa poledicom. Vetar slab, severozapadni. U štampi najava da će poskupeti grejanje. Pre nekoliko dana u Kolarcu je održano veče poezije povodom pedesetogodišnjice rođenja Branka Miljkovića. Čitane su Brankove pesme, a o Branku su govorili: Dragan Jeremić, Tasa Mladenović, Ivan V. Lalić i Boža Timotijević. ''Kalifornijska laboratorija otkrila je nedavno pomoću satelita za astronomska posmatranja novo prilično misteriozno nebesko telo koje bi moglo biti veliko kao Jupiter, a dovoljno je blizu Zemlje da bi se moglo smatrati i za desetu planetu sunčevog sistema. Prema pisanju Vašington posta to telo, koje je udaljeno od Zemlje miljardi kilometara, otkrio je satelit pomoću infra 57 Dometi

61 crvenih zraka. To bi bila planeta koja bi se nalazila iza Plutona, poslednje poznate planete u Sunčevom sistemu. Njegova temperatura, kako se pretpostavlja, ne iznosi više od 4.5el stepeni ispod apsolutne nule (odnosno stepeni santigrada). Prema rečima stručnjaka kalifornijske laboratorije Džerija Nojgebauera novo nebesko telo bi moglo biti neka gasna planeta, ogromna kometa, ili neka vrsta 'proto-zvezde' koja nikad nije oslobodila toliko toplote da bi postala zvezda, ili galaksija udaljena za još jednu evoluciju, ili galaksija toliko okružena prašinom da je svetlost koju emituju njene zvezde, nevidljiva sa Zemlje. Nojgebauer, takođe pretpostavlja da bi moglo biti reči o jednoj od mladih 'crnih galaksija' koje nismo imali prilike da posmatramo.'' (Politika) ''Videti, moglo bi se reći da se ceo život sastoji u tome, ako ne konačno, ono bar suštinski.'' ''Centar perspektive, čovek je u isto vreme i središte sastava vasione.'' (Tejar de Šarden) Wlademir Dias Pino ponovo šalje svoju knjigu/katalog (preko 200 strana teksta, vizuelne poezije, verbalnih pesama, informativnog materijala, itd.) A SEPARACAO ENTRE INSCRE- VER E ESCREVER 02. Uleke Despot iz Oaklanda želi srećne novogodišnje praznike i najavljuje naše, eventualno, viđenje u maju. S. V. prikazao simpozijum o signalizmu u Pobjedi. Šalje isečak i egzaltirano pismo u kome kaže da piše tekst, teoretski!!?? (on i teorija) za Omladinski pokret. Traži neobjavljene pesme, itd. Inače, prikaz Čorbe od mozga su mu izgubili (!!??) u istoj Pobjedi, pa mora da piše nov. Lep katalog sa izložbe MEDIARTE arte del comunicare comunicare 'con arte' iz Đenove. Dometi 58

62 Dagmar Burkhart javlja iz Berlina da je primila knjige i ostali materijal koji sam poslao. Najavljuje da će septembra doći u Beograd. Traži da se vidimo. Poziv iz Portugalije: Iz Tokija časopis za konkretnu i vizuelnu poeziju SHISHI broj 9, oktobar ''Čovekoliki majmun, za koga se veruje da predstavlja najranijeg čovekovog pretka, star je oko 32 miliona godina, ili 5 miliona godina više nego što je prvobitno bilo procenjeno. Ovaj zaključak iznela je američka Nacionalna fondacija za nauku, na osnovu najnovijeg otkrića ostataka ljudskog davnašnjeg pretka u egipatskoj provinciji Fajum.'' Prema jedom istraživanju javnog mnenja, čije je rezultate objavio londonski Sunady times, Britanci najviše poverenja imaju u sveštenike, a najmanje u političare i novinare. Sa sadašnjih 4.5 milijardi broj stanovnika u svetu povećaće se do godine na 6 milijardi, tvrde stručnjaci UN. Prema istom izveštaju, Tokio će i dalje ostati najnaseljeniji grad na 59 Dometi

63 svetu, dok će na drugo mesto izbiti Šangaj. U međuvremenu na listi deset najvećih metropola: Los Anđeles, London i Pariz ustupiće mesta: Bombaju, Kalkuti i Džakarti. U kojoj meri jezik ima povlašćeniji položaj od ostalih semiotičkih sistema? Može li se poezija kao produkcija jezika u jeziku u svakom slučaju određivati kao proizvodnja značenja i smisla? Poezijom kao osobenim oblikom kreativnog izraza čovek (pesnik) izvorno odgoneta, proniče i tumači kako sebe, tako i svet. Suprotstavljajući se tumačenjima da su reči samo neka vrsta znakova, Hajdeger smatra da je jezik jedna od korenitih struktura samog ljudskog postojanja. Okasnio si. Pravimo nežnu sliku sveta. Red lobanja. Red ciklama. Vatra daje nadu. Pri crvenom odsjaju. Vaskrs mrtvih. Iz zamkova. Iz špilja. Zvuci orgulja. Ne prestaju. Hor vukova. Čuvari sedmog pečata. Vraćaju se. Subota, 21. januar U kraćem intervjuu u Večernjim novostima Milivoje, umesto da me pita, utrpao mi ''odgovore'' iz knjige Signalizam. Još jedna propuštena prilika da se kažu prave stvari, posebno one koje se odnose na značaj signalističkog prevrata u formi, stilu i jeziku srpskog pesništva krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. U galeriji Sebastijan Dušan Otašević izlaže objekte pod opštm nazivom ''Linija''. Nisu mi se dopali. Ima u radu tog momka ponešto od kičeraja kome se on, inače, putem svojih objekata, pokušava da ruga, ali često u tome ne uspeva. Nenad Bogdanović šalje knjižicu Ciklus mail-art pošiljki. Umnožena je u sto primeraka; pogovor Andrej Tišma. Supek pravi zbornik Jugoslovenski umetnički pečat i poziva me da učestvujem. Treba samo sve to umnožiti u sto pedeset primeraka, a ja više nemam ni volje ni vremena za takvu vrstu rada. Dometi 60

64 Zbog atomskih otpadaka naša planeta se zagreva brže nego što se verovalo, a posledice te pojave biće poplave, toplotni talasi i monsuni koji će u narednoj deceniji zahvatiti Zemlju tvrde amerčki naučnici sa okeanografskog instituta u Vuds Holu. Na Zemlji će doći do povećanja temperature zbog taloženja ugljendioksida koji će uhvatiti sunčeve tople zrake i sačuvati toplotu kao u stakleniku. Predsednik Regan će, kako se očekuje, uskoro saopštiti planove o izgradnji američke svemirske stanice sa posadom, koja bi kružila oko Zemlje. Prema pisanju lista Vašington post, predsednik će ovu odluku saopštiti 25. januara u govoru naciji. List navodi da će Regan zatražiti da se u budžetu izdvoji oko 100 miliona dolara za početnu fazu izgradnje ove stanice koja bi bila lansirana a potom bi dve godine kružila oko Zemlje. Ciriški dnevnik Blik će se, po svemu sudeći, uskoro naći na optuženičkoj klupi zbog objavljivanja oglasa prostitutki. Gradski oci su nedavno upozorili urednike lista da se manu tog posla, ali su oni nastavili objavljivanje telefonskih brojeva prodavačica ljubavi i adresa pojedinih salona, što je često zauzimalo i po pola stranice. ''U Onfler! Što pre, dok nisam još niže pao. Tolike slutnje, toliki predznaci koje mi je Bog već poslao, da je poslednji trenutak da delam, da minut koji traje shvatim kao najvažniji od svih minuta, te da svoju staru muku, to jest Rad, pretvorim u neprestanu nasladu.'' (Bodler) Stručnjaci londonskog Prirodnjačko-istorijskog muzeja otkrili su nedavno ostatke skeleta ribe, dužine dva metra, koji je star oko 150 miliona godina. To je prvi primerak praistorijske ribe iz vrste genus astenokormus koji je otkriven na britanskom tlu. 61 Dometi

65 Poziv iz Italje Poslao više originalnih radova. ''Veština inteligencije sastoji se u tome da jedan razvoj u vremenu predstavlja niz odeljenih, nepromenljivih momenata (u takvom odeljenom, nepromenljivom momentu mereća inteligencija je kod svoje kuće).'' ''Sloboda je krajnji, zreli izraz nagomilane energije.'' ''Intuicija je, unekoliko, moć naše vizije kroz nepromenljivost zbivanja, kao takvog; a inteligencija kroz skamenjenost bivanja.'' (Vinaver) Sećaš se. Priviđenja. Podbula crna udovice. Rasipanja svetlosti. To je krv. U strasnom poljupcu Tutankamona. Prosoči guju pod jezikom. Zatri joj trag. Zloguke puteve. Kuga se urezuje u Dometi 62

66 kosti. Poslednja vatra bića. Zanemela si. Na mestu večne ljubavi. Led. Sa neba pada. Komad po komad. Modro ljudsko meso. ''Snovi, snoviđenja, halucinacije, dnevni snovi, maštanja, neobične fikcije, fantazmagorije, erotične fantazije, paranoički sistemi, svet dečje igre paralelan našem, neodoljive bizarne ideje koje odjednom iskoče iz sivog niza svakodnevnih gestova, mitosi, svih vrsta, mitosi pre svega, simboli, alegorije, sve što je u poređenju sa belim beskrvnim razumom crno i purpurno, sve što je neoprezno, nerazumno, ludo, bizarno, kapriciozno, mutno i lucidno, ekstatično, prkosno, smelo, gordo, sve što kanoniziranom redu stvari kaže Neću...'' (Marko Ristić) Utorak, 24. januar Viktor se razboleo od gripa. Po svoj prilici sada ćemo se u kući svi izređati. Sastao se u biblioteci ''Milutin Bojić'' sa još nekoliko pisaca. Osnivamo novu izdavačku kolibicu, autorsku radnu zajednicu ARZ. Mića piše veliku studiju o našim himnama za posebno izdanje Zum reporter. Zatražio mi i ''Koračnicu Crvenog univerziteta'' i podatke šta se sve zbivalo sa njom, i oko nje, burne godine. Cinephoto još nije uradio slike (30x40) koje sam dao pre više od mesec dana. Razgovor sa V. Jokićem. Ići će prilozi o signalizmu u Književnoj kritici, samo ne zna koji sve i kada (najverovatnije u broju 2). Bio do udruženja i Adama da intervenišem, još mi nisu poslali honorar za učešće na Mitingu poezije oktobra prošle godine. 63 Dometi

67 Razgovor sa Savićem telefonom. Teško da će Kornhauzerova knjiga proći u ''Prosveti''. Pretpostavljam, opet pljuvke i kvarne žvake onog pizduna. Čujem da je i u redakciji Književne reči olajavao signalizam. Rezultat pregleda i snimanja na Internoj A klinici u redu. Nema čira na dvanaestopalačnom crevu kao što se pretpostavljalo. Da se javim kroz tri nedelje radi eventualno novih pregleda i analiza. Spremam zbornik Signal 10 za štampanje. Odugovlačim. Teško ide. Ne radi mi se. Treba napisati neku vrstu uvoda, predgovora. To mi je najteže. Iz ''Jaroslava Černija'' javljaju da sutra Štep za šumindere ide u mašinu. Potrebno je otići i još jednom pogledati knjigu. Poštanska karta A. Tišme s pečatom ''Lomljivo''. Istočni Nemac Dressler šalje fotografiju s čestitkom Nove godine i originalni umetnički rad. ''Sada je mogućno pomoću nuklearne eksplozije na veoma velikoj visini, izazvati veoma snažan elektromagnetski impuls nad značajnom teritorijom.... Na taj način, bilo bi mogućno dezorganizovati elektrodistributivnu mrežu cele neke zemlje, izbrisati memorije njenih kompjutera, izazvati pregorevanje svih električnih releja, velikog broja uređaja koji se nalaze u motorima, aparata masovne primene, ukratko, ovim putem paralisati celokupnu aktivnost moderne zemlje. Velika naselja, između ostalog, zapala bi u najpotpuniji haos i preživljavanje gradskog stanovništva lišenog vodovoda, grejanja, osvetlenja, saobraćaja itd., dakle, snabdevanja hranom bolnica i osnovnih usluga postalo bi problematično. Sve to moglo bi se postići bez ikakvog direktnog udara po teritoriju napadnute zemlje.'' (Žak Ig Dezetaž, izvestilac Komisije za odbranu u francuskom Parlamentu.) Dometi 64

68 ''Za Kafku postojati znači: dolaziti a nikad ne moći prispjeti, 'ne postojati'; ali kako s druge strane ne može poreći, da je ipak na neki način u svijetu, on nepostojanje mora preobući, odnosno pronaći međuoblike između bića i nebića. Ove međuoblike nalazi klasičnim manirom time što nebiću pridaje vremenske oznake: ono postaje 'biće koje još nije' ili 'biće koje više nije'.'' (G. Anders) Na afričkom kontinentu krajem ovog veka živeće oko 813 miliona stanovnika, ukoliko se zadrže sadašnje stope priraštaja, kaže se u najnovijem izveštaju Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Afriku. ''Između agresivnosti, ili gneva ljudi i temperature mozga postoji određena veza tvrdi profesor Ehor Bojanovski sa Univerziteta u Vankuveru. Ovaj kanadski kriminolog, koji je proučavao fiziološke aspekte agresivnosti, ustanovio je, naime, da se temperatura mozga čoveka u trenucima agresivnosti ili besa povišava najmanje za desetinu Celzijusovog stepena. Profesor Bojanovski je takođe ustanovio da konzumiranje alkohola povećava temperaturu mozga i, istovremeno, pojačava agresivnost ljudi.'' Bezglav hodaš. Od zemlje do zemlje. Sedam sinova. I sedam kćeri. Smradni strvinaru. Po vrletima Karpata. Okitili stablo. Zimski snegovi. Ti si pali anđeo. Peskom zagrnut. Jutroklek. Cela istorija. Nad zlatnim strnjištima. Crna kiša. Rosi. Sneni vilenjaci. U vučijoj koži. Posvađani. Dom im je peštera. Gujin zub u oku. ''Noću se molim da što dobroga snim.'' (Njegoš) ''Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sâma izvire!'' (Milan Dedinac) 65 Dometi

69 Subota, 11. februar Iznenada kada se malo ko nadao, veliko nevreme, vlažan, težak sneg, praćen jakim vetrom prekrio je najveći deo zemlje, posebno Srbiju i Bosnu. Potpun prekid saobraćaja na mnogim putevima. U Beogradu odsečena prigradska naselja: Skojevska, Sremčica, Labudovo brdo, itd. Otežano snabdevanje, nema struje. Dinka i Viktor, koji bi danas trebalo da dođu iz Bijeljine, neće moći zbog neprohodnih puteva i železničke pruge. Umro sovjetski vođa Jurij Andropov. ''U saopštenju lekarskog konzilijuma, koje je večeras objavljeno u Moskvi, kaže se da je preminuli šef sovjetske Partije i države podlegao od nefritisa, nefroskleroze i dijabetesa koje je pogoršavala hronična insuficijencija bubrega. Još u februaru godine, zbog otkazivanja funkcije bubrega Andropov je bio prinuđen da se služi veštačkim bubregom. Te povremene dijalize, kako se naglašava u zvaničnom saopštenju, obezbeđivale su zadovoljavajuće stanje i radnu sposobnost šefa države i Partije. Krajem januara ove godine međutim stanje zdravlja se pogoršalo zbog sve izraženije distrofije unutrašnjih organa i pada pritiska. Umro je 9. februara u časova po moskovskom vremenu zbog prestanka funkcionisanja krvotoka i zaustavljanja disanja. Saopštenje je potpisao konzilijum sastavljen od 11 akademika i profesora među kojima načelnik Četvrte glavne uprave sovjetskog ministarstva zdravlja akademik-profesor E. Čazov.'' Vitomil Zupan dobio najveće slovenačko priznanje za književnost ''Prešernovu nagradu''. Iz Kanade podugačko kompjutersko pismo iz koga donosim samo ovaj kraći izvod: Dometi 66

70 Mejlartist Thomas Michel Bidner uz pismo šalje još i obilje materijala: marke umetnika, nalepnice, male reklamne plakate, itd. Američki naučnici otkrili su na Antarktiku delove meteorita za koje se pretpostavlja da su stari oko 4,6 milijardi godina. Pronađeni delovi spadaju, prema oceni američkih stručnjaka, među najstarije dosad poznate supstance na svetu. Sastav meteorita, jedinog koji je ikada otkriven na Antarktiku, odgovara sastavu prvobitne supstance od koje su formirani Sunce i planete. Opet Hitlerova dokumenta: ''U podrumu jedne kuće u Kanadi pronađeni su dokumenti među kojima je, kako se pretpostavlja, tri potpisao nacistički vođ Adolf Hitler. Papiri su pronađeni u brižljivo skrivenoj vrećici koju je vlasnik Fred Šiser držao u podrumu kuće. Kako je posle njegove smrti saopštila njegova supruga, dokumente je pred kraj Drugog svetskog rata uputio iz Engleske njen muž, koji je u toku rata radio za kanadsku tajnu obaveštajnu službu. Udovica tvrdi da je Fred bio strastveni kolekcionar, ali ne zna kako je došao do dokumenata i mnogobrojnih fototografija nekolicine nacista. Ona je izjavila da je tajna vre ća odvezana samo jednom za sve posleratne godine. Stručnjaci su već počeli ekspertizu Hitlerovog potpisa na nađenim dokumentima''. Lepra još postoji u 70 zemalja sveta u kojima oko 10 do 11 miliona stanovnika boluje od ove opake bolesti. To je saopšteno 67 Dometi

71 u izveštaju Svetske zdravstvene organizacije (SZO), objavljenom povodom Svetskog dana za borbu protiv lepre. Prema izveštaju SZO, najveći broj lica obolelih od lepre živi u Africi i Aziji, a znatan broj slučajeva ovog oboljenja registrovan je i u Centralnoj i Južnoj Americi. Mejl-art listić Colectivo-3 No , decembar iz Meksika objavio specijalan broj (Edicion especial) posvećen jugoslovenskoj avangardi (Yugoslavia: movimientos de аvanguardia). Carla Augusta Cella iz Milana poziva na mejl-art izložbu koju organizuje na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Milanu. Tema izložbe zatvor: veličina radova 10x15 i 21x29; poslednji rok za slanje 15. maj Pismo i materijali od Carla Pitorea iz Njujorka koji tokom februara i marta organizuje u Woster Gallery veliku mail-art feštu pod nazivom: ARTISTS TALK ON ART. Poziv iz Danske da učestvujem, u gradu Aalborg-u, sa nekom svojom umetničkom opcijom (poezija, mail-art, performans...). Kažu da pare za put i hranu nemaju, ali da su mi obezbedili prenoćište. THOV-ART održaće se od 11. do 18. maja godine. Gospođa Jean Brown (poznati američki ''Jean Brown Archive avangarde'') zahvaljuje se pismom na pošiljci dva primerka kataloga ''Think about Signalism''. Neumorni Marijan sa novom pošiljkom (u međuvremenu ubio mu se brat godine): Samobor Dragi Miroljube! Hvala vam na dobrome prijemu mojih portreta i mog stvaralaštva uopće, kao i na dobroj vijesti da će uskoro krenuti Dometi 68

72 izložba (kao svojevrsna akcija a ne manifestacija). Šaljem vam PORTRETE II, kao nastavak portreta, uz novine: teorijski članci kao sastavni dio stvaralaštva (iznijansiran i precizan kritički stav), i tema smrti, kao sastavni dio života, jer kao što rekoh u punk-tu: ''za život i smrt izvor je isti: rođenje? а nema rođenja bez jedne dobre ševe, ili čak više njih, čime za sada završavam taj erotski ciklus portreta, i spremam (do ljeta) novi projekat vizualne poezije: BIJELO NA CRNOM, a u maju namjeravam napraviti LAND AND OBJECT ART EXHIBITI0N unutar ruševina staroga grada Samobora, sa katalogom fotografijama svih radova zahvata. Toliko za sada o tome. Srdačan pozdrav, Marijan Čekolj Lešće Samobor tel. (041) Iz Španije pozivnica i propusnica za ARCO Contemporary- - Art International Fair of Madrid. 69 Dometi

73 Sasvim slučajno prelistavajući Rečnik novih reči Jovana Ćirilova u Prosvetinoj antikvarnici, primetim da je uneo pojam signalizam. Deo definicije Ćirilov je prepisao od Svete Lukića (Mala enciklopedija). Zaključni deo je, međutim, pogrešan jer svodi signalizam na signalističku vizuelnu poeziju. Ta stara greška s početka sedamdesetih uporno se, eto, ponavlja. Fenomenologija se vraća stvarima, ali stvarima u doživljavanju subjekta. Istražiti više načina kako da se poremeti poredak koji zatičemo u standardnom jeziku. Ka poeziji destruirane semantičnosti. Matteo D Ambrosio objavio svoj tekst SPECIFITA E CONVERGENZE DELL POETICA SIGNALISTA u napuljskom časopisu (listu) CITTA & CITTA no. 15, 20 gennaio 1984, pa dostavlja fotokopiju. Možda poslati Matteu Chinese erotism preko Bigza. Ponedeljak, 13. februar ''Ima dana kad je povratak u život bolan i žalostan. Čovek napušta carstvo snova protiv svoje volje. Ništa se nije dogodilo osim što je čovjek spoznao da dublja i istinskija stvarnost pripada svijetu podsvijesti. Tako sam jednog jutra i nehotice otvorio oči boreći se mahnito da se vratim u ono stanje blaženstva u kome me je san Dometi 70

74 bio prenio. Toliko sam bio ojađen što sam se probudio da umalo što nisam proplakao. Sklopio sam oči i pokušao ponovo utonuti u onaj svijet iz kojeg sam bio onako nemilosrdno izbačen, ali uzalud.'' (Henri Miler) Bio do štamparije. Korice Štepa montirane su i knjiga je krenula u štampu. Obećavaju da će biti gotova do kraja nedelje. Ujedno dogovor za zbornik Signalizam avangardni stvaralački pokret (raniji naziv Signal 10). Pošto sam od Kulturnog centra Beograda dobio ,00 dinara za štampanje, dogovorio sam se sa direktorom da za tu sumu objave šest tabaka zbornika (A5 format) 96 strana u 400 primeraka. Nisam imao ni snage ni volje da idem i vidim uslove u drugim štamparijama. Sam ću vršiti korekturu, tehničko uređenje i uraditi korice za koje mislim da već imam rešenje. Profesor makedonskog jezika na beogradskom Univerzitetu Vojislav I. Ilić zainteresovao se za signalizam. Pokazuje mi tekst ''Fonostilematska komponenta u poetskom jeziku romantizma'', objavljen još pre dve godine, u kome pominje ''eksperimentalnu radionicu srpske avangardne škole signalizam'' i poziva se na Spasoja Vlajića i njegove ''kompjutoeme'' iz Književne reči od 10. marta godine. Profesor je zadužen da održi jedno predavanje o signalizmu u klubu na Čukarici (on je inače s Banovog brda). Ima već pripremljen tekst od ranije sa analizama pesama iz Stepeništa na preko 30 strana. Pokazuje mi taj esej, obećava da će ga fotokopirati i dati mi kopiju. Tekst je uvrstio u knjigu koja mu uskoro izlazi u prištinskom Jedinstvu. Dajem profesoru, dirnut njegovom pažnjom, hrpu knjiga. Oduševljen je, jedva može da ih ponese. Za Algol, Tekstum, Čorbu od mozga, Chinese erotism i još neke uopšte nije znao. Po onome što mi je pokazao, očekujem od tog profe mnogo. Oko šest hiljada britanskih pisaca primiće ovog meseca vladin ček na 365 dolara kao vrstu kompenzacije za to što se njihove knjige uzimaju iz biblioteka, čime se automatski smanjuje broj prodatih dela u knjižarama. Mada svota nije velika, značajna je kao rezultat 30-godišnjih napora britanskih autora da se izbore za svoja profesionalna prava. 71 Dometi

75 Iz Švajcarske (Genève-Peney) Günther Ruch šalje svoj izvanredan časopis CLINCH broj 3 posvećen u celini vizuelnoj poeziji. CLINCH me podseća na brojne časopise vizuelne poezije iz ranih sedamdesetih koje sam dobijao i u kojima sam sarađivao. Živan u Dobrinjskoj. Želi da piše za prosvetno-pedagoški zbornik svoje škole o mejl-artu, pa sam mu dao materijale i pokazao brojne antologije, časopise i mejlartističke kataloge. Napomenuo je da ovih dana treba da ode do Bandića radi dogovora oko disertacije. Razgovor sa Slobom Pavićevićem telefonom. Koraci (sa Kornhauzerovim tekstom) kasne zbog nekih nevolja u štampariji. Sloba se, inače, sve više priprema za potpun prelazak u svoje selo kraj Kragujevca. Gradiće kuću, farmu, napustiće posao u gradu i sasvim se posvetiti zemljoradnji i poeziji. ''Najjednostavnijim riječima rečeno jedan pjesnik stvara izvjestan lingvistički sistem koji nije više onaj sistem jezika u kojemu se on izražava, ali nije ni sistem jednog nepostojećeg jezika: on unosi obrasce organizovanog nereda u jedan sistem da bi mu povećao mogućnost informacije.'' (Umberto Eko) Crvi gladi. Crvi studeni. Po telu ti gmižu. Univerzalni princip stvari. Voda snovidna. Iz oka izvire. Pomislio sam. Loviš vučji nakot. Zemlji žuč ispijaš. U žilicama. Pev sokova. Moćni vez belančevine. To je moj dah. Na vratu Oriona. Lovca oslepljenog. Poljubac moj. Klica crvenog groma. U zamku uhvaćena. ''Prestao sam da se zanosim i ludujem. Živeo sam za rad: to je postignuto. Ali zato sam se mnogo plašio smrti i užasavao svog tela koje bi me moglo izdati.'' (Čezare Paveze) Dometi 72

76 Subota, 18. februar Ovih dana poslao sam čitavu seriju postcards (sa vizuelnom, gestualnom i šatrovačkom poezijom) na blizu stotinu domaćih i dve-tri strane (Kornhauser, Burkhart) adrese uz poruke THINK ABOUT SIGNALISM and Think about Mail-Art. Američki naučnici su obelodanili da će SAD u maju godine lansirati novu svemirsku sondu u pravcu Jupitera, najveće planete našeg Sunčevog sistema. Kako javljaju strane novinske agencije, sonda će nositi ime ''Galileo'' prema slavnom astronomu koji je daleke godine otkrio da Jupiter ima prirodne satelite mesece. Sonda ''Galileo'' putovaće do Jupitera 26 meseci i cilj je da Zemlji pošalje nove podatke o atmosferi, satelitima i magnetnim pojasevima Jupitera. Moja opsednutost kosmosom i naukom i više je nego uočljiva u ovim dnevničkim beleškama. To je ona stara strast i vera iz šezdesetih godina, godina agoničkog, inspirativnog scijentizma. Iako je ona sve manje primetna u mojoj poeziji i poetici, vera u kosmičku budućnost čoveka, podgrevana novim istraživanjima i otkrićima, sve se više rasplamsava. Prvi probni primerak još neuvezanog Štepa za šumindere. U Cinephotou su konačno uradili osam fotografija u boji (30x40 cm), koje spremam za jesenju izložbu u salonu. Nisam bogzna kako zadovoljan kvalitetom izrade, ipak daću da mi naprave još desetak fotografija, među njima ''U cara Trojana kozje uši'', druga verzija iz (Bijeljina). Prva verzija ''Cara Trojana'' nastala je u banji Vrujci 1973, ali je zbog loših snimaka jedva upotrebljiva. Bruno Chiarlone javlja da je otvorio izložbu ''Mail Art in Valbormida'' u biblioteci Centro Studi ''A. G. Barilli'' u Carcare-u. Conferenza Audio-visivi Mostre. 73 Dometi

77 ''Za duševnu ravnotežu je veoma značajno da postoje područja pristupačna spontanim emocionalnim doživljajima. Stvaralačke sposobnosti, na primer, mogu biti neka vrsta spasenja. Ako je njihovo izražavanje inhibirano, pa se analizom ili nekim drugim doživljajem oslobodilo, taj blagotvorni uticaj na povučenu osobu može biti tako ogroman da deluje kao čudotvorni lek.'' (Karen Hornaj) Galerija ''Forma'' Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine: ''Pozivamo Vas na otvaranje međunarodne izložbe poštanske umetnosti MAIL-ART OLIMPIJADA na kojoj izlaže 80 umetnika iz 19 zemalja sveta. Otvaranje izložbe je u sredu 15. februara godine u 19 časova, a traje do 1. marta godine''. Poziv mi je stigao na sam dan otvaranja. Ubaldo Giacomucci iz Peskare šalje svoj časopis TRACCE (trimestrale di scrittura multimediale) No. 6 geunnaio, U časopisu: poezija, vizuelna poezija eseji, prikazi, prevodi. U galeriji Sebastijan slike i crteži Džonija Reljića. U MOON Gallery Berry College-a u Mount Berry-u (SAD) od 29. januara do 17. februara imao je izložbu Jere Lukins naslovljenu sa PRIMARY EVIDENCE. Italijanski pesnik Nico Nappa šalje mi svoju zbirku Ho visto un asino volare sulle ali del sogno. Denis Poniž prikazuje Chinese erotism u ljubljanskim Našim razgledima od 27. januara Naslov ovog kraćeg prikaza: ''Konkretno in vizualno''. Katalog galerije Sincron iz Breše sa devizom ''Aspekti programirane umetnosti'' od do 1984 (nastaviće se). Dometi 74

78 U CAFE POETES februara u Tarragoni (Tarragona Španija): Safaris Imploren, Espais, Perduts, Frances-a C-a. Mejl-art rad anonimnog umetnika takođe iz Španije (grad Reus). Veoma dobar katalog iz Soluna sa mejl izložbe ''ΣXebia'' koju su organizovali grčki umetnici: Thanosis Chondros i Aleksandra Katsiani. Učestvujem s nizom mejlartista i avangardnih umetnika iz raznih zemalja. Od poznatijih imena s podugačke liste: Pierre Restany, Petasz Pawel, Lon Spiegelman, Crozier Robin, Guillerno Deisler, Higgins III, Clemente Padin, itd. Chondros i Katsiani pripremaju novu akciju sa zvučnom poezijom i upućuju nov poziv. 75 Dometi

79 Preko jednog prijatelja saznajem da je u štampi aprilski broj Književnosti sa tekstovima o signalizmu. Nabrojana su i imena autora: Bandić, Markuš, Milatović, Živković, Radoslav Đokić i Tautović. Nisam čuo da je u tom nizu pomenut i Kornhauzer, čiji je tekst takođe dat, što me je zabrinulo. ''Za razliku od domaćeg paradajza, divlji južnoamerički paradajz ne napadaju štetni insekti. Stručnjaci koji su se zainteresovali za ovaj fenomen otkrili su da listovi ove biljke ispuštaju hemijsku supstancu koja bukvalno tera sve štetočine u bekstvo. U engleskom časopisu Priroda između ostalog stoji da je ovo prvi i jedini dokaz da i u biljnom svetu postoji nešto što odgovara hormonu koji insekti koriste za prenošenje poruka. U svakom slučaju, ovo otkriće poslužiće da se u laboratorijama, genetskim putem, domaćem paradajzu obezbedi odbrana od štetočina.'' Ohrabren čarolijom. Uspravno koračaj. Rastu deca. Iz korenja. Iz munja. Grozdovi svetlosti. S ružom na usnama. Posmatram i vidim. Vetar i pupoljke. Polja. Zlatne raži. U osunčanom prostoru. Tvoritelje reči. Petak, 24. februar Teheran saopštava da su trupe Islamske Republike, u novoj ofanzivi, zauzele 40 kilometara protivničke teritorije i da su stigle do obala Tigra i Eufrata, a Bagdad tvrdi da su njegove jedinice odnele veliku pobedu. Hiljade poginulih na obema stranama. Malezija, jedan od glavnih snabdevača razvijenih zemalja majmunima za naučnoistraživačke svrhe, uvela je petogodišnju zabranu daljeg izvoza ovih životinja pošto je obelodanjeno da se one koriste u nuklearnim i hemijskim eksperimentima i da se prema njima ponaša surovo. ŽDERAČ ZVEZDA ''Gotovo u samom centru naše galaksije postoji 'monstrum' koji proždire zvezde kao da su lepinje, u stvari crna rupa za koju Dometi 76

80 se dosad samo pretpostavljalo da postoji, ali niko nije bio u stanju da to i potvrdi. To je najzad pošlo za rukom grupi astronoma Kalifornijskog instituta za tehnologiju koji su se za ovu svrhu poslužili ne normalnim teleskopom, već čitavom formacijom radioteleskopa instaliranih u pustinji Novog Meksika. Kompleks teleskopa koji je dobio naziv El sokoro (pomagač) ima oblik ogromnog slova Y i raspolaže sa 27 paraboličnih antena uperenih u istom pravcu u oblast udaljenu deset svetlosnih godina od centra Mlečnog puta. Antene imaju ulogu ogromnog radio-teleskopa čiji je prečnik 28 kilometara. Astronom Mark Klose i njegove kolege uspeli su na ovaj način da utvrde postojanje čitave spirale zvezda obavijenih gasovima koje se slivaju u jedno mesto. Neki podaci se još proučavaju, ali američki astronomi potvrđuju: Ako u Mlečnom putu zaista postoji crna rupa, onda smo mi prvi uspeli da je snimimo!'' (Politika) Završen Štep u štampariji ''Jaroslav Černi''. Preuzeo ceo tiraž od 500 primeraka i odneo ga kući. Sada predstoji mukotrpna prodaja da bar izvučem troškove štampe ( starih dinara). Popodne sa Rodoljubom i Šujicom na ručku u restoranu ''Arhiv''. Rodoljubu se pojavila zbirka pesama Negrad u ''Narodnoj knjizi'', pa časti. Na koricama Negrada Bora Radović i ja sa odlomcima iz recenzija. Šujica čitavo vreme priča neke nemoguće dogodovštine s A. P-om, ponajviše o njegovom nezavršenom fakultetu. Valjali smo se od smeha. Svratio do Književne kritike! Kako me tamo obavestiše, u broju 2 (mart-april) idu tekstovi: Veselina Ilića, Kornhauzera, Pjera Garnijea, Adriana Spatole i Klausa Petera Denkera. Početak ove godine s najavljenom Književnošću i zbornikom zaista impresivan. U Poljskoj je na svet došla prošle godine 721 hiljada beba, što je najveći godišnji priraštaj stanovništva u zemlji u poslednjih pet godina. Ovo povećanje broja novorođenčadi dočekano je sa vedrinom i iznenađenjem, naročito posle ranijih procena o 77 Dometi

81 smanjenom natalitetu. Prema sadašnjim predviđanjima, broj stanovnika Poljske bi od sadašnjih 36 miliona trebalo do kraja veka da poraste na 40 miliona. ''Sir koji stoji dugo u hladnjaku postaje tvrd i neukusan. Ovakav sir treba potopiti u sveže mleko i ostaviti da stoji u njemu sat-dva, a zatim ga izvaditi i obrisati, pa će opet imati dobar ukus i svežinu.'' Marko Astorri iz Imole (Imola) kraj Bolonje šalje jedan original collage. U snu vidim. Talase i hridine. Na besputom ostrvu. Zlatan grad. A ona. Kraj tebe. Nepomična. Nečujna. Venera. Fidijina. Izronila. Iz prozračne čistote. Grčkog jezika. Ponedeljak, 27. februar Sa D. raznosio Štep po knjižarama na potezu od Terazija do Studentskog kulturnog centra. Nolitova knjižara na Terazijama (Voja Jovanović) kupila je pet primeraka, knjižara SKZ (Srđan Studen) 10 i knjižara ''Pavle Bihali'' 10. U međuvremenu drugovima, prijateljima i rođacima prodao još devet primeraka. Poziv iz Budimpešte od Kluba mladih umetnika koji organizuje međunarodnu mejl-art izložbu: Dometi 78