ГЛАВА V ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ

Transkript

1 ГЛАВА V ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ

2 92 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ао и општа историја Османског царства, и Кисторија Пљеваља под османском влашћу до године обележена је привредним успоном овог насеља; уосталом, читав XVI век био је период успона Царства на свим пољима. Такође, то је период када су биле веома снажне и полуге централне власти. Тежиште овог приказа историје Пљеваља до године стављено је на проучавање његове друштвене историје, оне историје коју познати француски историчар Ф. Бродел назива и историјом дугог трајања и слободног ритма, или историјом група и окупљања, настојећи да на тај начин расветлимо стварни положај српског становништва Пљеваља и пљеваљског краја под османском влашћу. Пљевља од српског трга до османске касабе У свом продору на североисток Балканског полу - острва Османлије су у периоду од године од херцега Стефана и његових синова одузимале земље и градове, које су све ушле у састав једног вилајета, који је најпре био припојен босанском санџаку. Почетком године од освојене територије у Херцеговини, основан је посебан херцеговачки најпре вилајет, а затим санџак, како се наводи у изворима османске провенијенције. У оквире овог санџака, по османској административно-управној подели ушао је и трг Пљевља, као средиште нахије Кукањ. 1 Пљевља се у изворима османске провенијенције јављају први пут у сумарном дефтеру босанског санџака из 1469, и то као пазар, дакле трг. Пљеваљски кадилук основан је између и године, и тада се састојао од две нахије Кукањ и Пљевља, да би на територији овог кадилука крајем XVII века било три нахије: Кричка, Подблаће и Подпећ. Одмах након освајања, као што је то био случај и са неким другим насељеним местима у српским земљама, османска власт преименовала је Пљевља турским именом Taşlıca (Каменица), али се у првих неколико деценија османске управе у овом насељу и званично паралелно користе оба његова имена - и старо, српско и новодобијено, турско. Од друге деценије XVI века, како потврђују наводи пописа херцеговачког санџака из године, у званичној администрцији користи се само име Ташлиџа. Међутим, народ ново име никада није прихва - тио, те је стари назив на тај начин сачуван од заборава. 2 До године седиште овог санџака било у Фочи, када је премештено у Пљевља, где је остало до године, што указује на велики значај Пљеваља као трговачког и административног центра током дуготрајне владавине Османлија на овом подручју. 3 У првим годинама османске власти веома је изражена појава напуштања ових подручја у унутра - шњости Царства, те су бегунци из тргова и градова од Османлија тражили уточиште у приморским градовима, 1 Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo 1982, Тако су подгоричкој тврђави Турци наденули име Depedögen, које се среће у османским документима с почетка успостављања њихове власти у овом месту, да би се изгубило почетком XVI века, па се од тада тврђава као и варош јавља само под именом Подгорица. Турци су на свој језик превели и назив града Бијелог Поља, па је ово место у свим званичним актима османске администрације бележи као Akova. Детаљније видети: Историја Црне Горе, књ. III т. I, Градови под турском влашћу (М. Васић), Титоград 1975, У ранијој историографској литератури преовладавало је мишљење да је седиште херцеговачког санџака из Фоче и Пљевља премештено године. Међутим, на основу релевантне дубровачке грађе, Т. Поповић је дефинитивно разрешшио ово питање и установио да су Пљевља постала престоница херцеговачког санџака године. Наиме, први податак о Пљевљима као седишту херцеговачког санџака потиче из 20. децембра године, али се по његовој садржини може установити да је до промене дошло неколико месеци раније. T. Popović, Kada je sedište hercegovačkog sandžaka premešteno iz Foče u Pljevlja, Prilozi za orijentalnu filologiju, X-XI, Sarajevo 1961, Сл. 1 - Ђ. Гасталди, Карта Грчке, Антверпен (детаљ) па чак и у сигурнијим далмтинским и прекоморским местима. Већина Пљевљака која се одлучила да напусти своје насеља потражила је склониште у Дубровнику. 4 И поред изузетно тешких околности већина гра - дова успела је да опстане, преживи поремећаје настале ратовима и освајањима, те да свој развој заснују на новим условима. 5 Обнављање и јачање тргова и градова, са новим профилом и у измењеним условима, било је од изузетног значаја. То је обезбеђивано на разне начине, али је свакако најефикаснију меру представљао систем економ - ских и друштвених повластица, признаваних градском становништву у замену за обављање грађевинске или неке друге службе у корист самог града. Систем таквих повластица (тур. muafiyet), са свим обавезама које су из њега произилазиле, а које нису биле малих размера, чинио је, сасвим извесно, материјалну основу за пре - вазилажење последица ратних разарања, као и базу за поновну изградњу оних објеката без којих један град, без обзира на његов ранг, није могао да функционише. 6 4 У дубровачком архиву сачуван је документ од 29. маја године који потврђује да се известан број Пљевљака пред најездом Османлија склонио у Дубровнику. Наиме, пред дубровачким судом појавио се неки Радич из Пљеваља у тужби против Јакоба и Петра Богавчића, наводећи да су му поменута браћа дужна 60 дуката и да њихова мајка Јелуша држи у својој кући многе његове ствари, као одела, разне тучане и бакарне лонце, као и друго покућство. Међутим, овај други исказ није могао бити потврђен. Храбак, Прошлост Пљеваља по дубровачким документима до почетка XVII стољећа, Историјски записи, књ. XI, Титоград 1955, Васић, Градови, Овакав систем карактеристичан је за читав српски етнички простор, а не само за пљеваљски крај, или област данашње Црне Горе. Васић, Градови,

3 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ Након османског освајања, за Пљевља, као и за читаву унутрашњост Балканског полуострва, која је у то време већ била под османском влашћу, било је од изузетног значаја обезбедити положај на значајном путном и трговачком правцу, дубровачком друму. 7 I Када је на свом путовању из Београда у Херцеговину, Евлија Челебија године пропутовао кроз Пљевља, забележио је следеће: Ова варош лежи усред голих и као снијег бијелих стена, на терену обраслом зеленилом, виноградима и башчама. Од њених десет махала, пет је муслиманских, а пет хришћанских. 8 Даље описујући саму варош, Евлија наводи: Даље има до седам стотина тврдо грађених кућа, с виноградима, без башча. Пашин сарај налази се на источној страни вароши, на обали реке Брезнице. 9 Прерастање Пљеваља у насеље оријенталног типа почиње са дефинитивном успоставом османске власти у овој области седамдесетих година XV века. 10 Доласком Османлија Пљевља не губе свој раније стечени економски, a добијају већи политички значај. Пљеваљски крај, као и читава област Потарја и Полимља све до краја XV века показују изузетан економски полет, па Богумил Храбак чак констатује да ова област крајем XV века показује јачу економску базу, него за време домаће феудалне власти. 11 Градови и тргови, као што је то био случај и са Пљевљима, имали су велики значај као произвођачи материјалних добара и робна тржишта, и као такви били су укључени у османски тимарски систем. Наиме, сви производи из једне регије били су издељени као фискална концесија султану, санџакбегу, диздарима неких тврђава и другим османским функционерима који су на тај начин имали редовне годишње приходе. Тако је преко градова спроведен тимарски систем на селу, чиме је обезбеђено спровођење глобалне османске политике управљања. 12 Развој града оријенталног типа започињао је обично две до три деценије по освајању места, у зави сности у првом реду од постигнуте сигурности у одбрани од непријатеља и брзини ширења ислама. Развитак османског града на Балкану, представљао је или наставак урбаног развоја затечених вароши, или формирање, на другим местима, нових градова, зависно од новонасталих привредних, комуникационих, стратегијских и других услова. У случају настављања изградње касаба 13 на основама средњовековних хришћанских вароши, те вароши су постајале периферни део новог оријенталног града, као хришћанска махала, која се постепеним преласком њених становника на ислам, све више смањи - вала. Уколико је затечена варош имала јачу економску базу (рудник), утолико је ширење ислама, односно преображај вароши у град османског типа текао спорије. Такви градови се током целог османског периода нису развили у значајне касабе. Међутим, нови градови које су Османлије подизали, на местима ситних тргова и сеоских насеља, разликовали су се по свом бржем развоју и бивали су готово од почетка насељавани монолитним муслиманским становништвом. Завођењем османске власти, био је дакле зауста - вљен даљи развој хришћанских вароши, које постају споредни делови релативно брзо развијених градова османског типа, у којима се хришћанско становништво постепено смањивало, услед прелажења на ислам. Број муслиманског живља у градским средиштима у почетку се повећавао у првом реду досељавањем турског стано - вништва из источних области Румелије, где се више од пола века раније него у српским земљама усталила османска власт и развили градови. Досељеници су превасходно били војно-административни службеници, 7 Храбак, Прошлост Пљеваља, Evlija Čelebi, Putopis, odlomci o jugoslovenskim zemljama, preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović, Sarajevo 1979, Čelebi, Putopis, Већ је указано на шири значај сачуване вакуфнаме Кара Мустафа-паше Соколовића о оснивању града Рудо. Принципи о оснивању касабе Рудо, наведени у овом документу сасвим извесно могу се применити и на Пљевља. У документу се прецизира: Пошто је на једној страни мезре познате под именом Рудо у нахији Полимље подручној кадилуку Фоче у Херцеговачком санџаку, а која је близу племенитом мјесту његова родјења и његовој породичној лози, ријека Лим а на другој страни ријека Крупа, и пошто је то мјесто пролаза и прелаза, те у сваки час и у свако вријеме ту пролазе и прелазе путници и пролазници, а то је мјесто далеко и од града, те пошто постоји крајња потреба да се на том мјесту изгради мост и да оно постане касаба, то је срећом и напретком овјенчани, моћни и узвишени султан свијета и владар земље и времена додијелио мулк, као један од свијих узвишених дарова, поменуту описану мезру реченом мирливи свијетлог ума и дарована му је царска мулкнама...пошто је увакуфио као шеријатски исправан вакуф и као јасно и валидно завјештање поменуте разне зграде и бројна поткровља са свим што им припада,...он је остало земљиште споменуте мезре завјештао становницима касабе уз одредјено плаћање одсјеком. Поменуто мјесто постало је касаба. Пролазна такса, тржна такса, нијабет (такса за прекршаје и злочине), судска позивна такса, такса за тржни надзор, дјумрук, такса за восак, овчарина и ладјарина који се побиру на њеном тргу дати су у мулк овом искусном и доброчинитељском мириливи и он је султанском исправом о давању у мулк и владарском даровницом ушао у посјед овог мулка. Након тога је увакуфио на исправан шеријатски начин и као јасно и валидно завјештање поменути трг са свим наведеним пристојбама и са одредјеним закупом од парцела које су расподијељене људима касабе за њихово становање, за подмирење потреба и нужних ствари.... Vakufnama Kara Mustafa-paše Sokolovića iz godine o osnivanju grada Rudo, priredio Nedim Filipović, /U:/ Spomenica prve proleterske brigade, Rudo 1971, Храбак, Прошлост Пљеваља, Васић, Градови, Тимарски систем ће бити детаљније објашњен у делу који се односи на сеоска насеља у пљеваљском крају. верски достојанственици или изучене занатлије. Али, тај процес досељавања се завршава у првој половини XVI века, када почиње масовнији прелазак досељеног домаћег становништва на ислам. 14 Званична османска администрација делила је сва градска насеља на утврђена и отворена места. Аналогија са типологијом градских насеља, па и насеља у целини, у средњовековној Србији и првенствено Босни у периоду који је непосредно претходио османском освајању српских земаља је неминовна и незаобилазна. Наиме, истражи - вања градских насеља на основу османских извора показују да по успостављању османске власти ради - калних промена у организацији живота насељених места није било, већ само да су типови градских насеља прецизније дефинисани и издиференцирани. 15 Од седамдесетих година XV века, Пљевља се развијају као отворено градско насеље, у коме није било војног утврђења. Развој Пљеваља као насеља отвореног типа условио је и његов развој као насеља разбијеног типа. Непостојање градских зидина, које би ограничиле простор за развој насеља омогућило је да се куће граде на великом растојању једна од друге, те су између њих биле смештене баште, ливаде, виногради, њиве, па чак и махалска гробља. Тргови у унутрашњости су релативно споро мењали своју верску и етничку физиономију. Српско становништво у Пљевљима чинили су припадници породица које су Османлије затекле по освајању тог краја, али и од досељеника, који су долазили из ближих и даљих села и племена, па чак и из других градова. До промене верске и донекле етничке структуре становни - штва долазило је постепено, јер се уз домаћи елеменат све више јављају странци. У градове, па и у Пљевља, насељавају се чиновници у администрацији и судству, затим војници, улема, занатлије, трговци, путници, итд. Део муслимана у овај град досељен је приликом премештања седишта херцеговачког санџак-бега из Фоче у Пљевља, али их је већина ипак настала исламизацијом домаћег, српског становништва. 16 У случају Пљеваља, био је потребан готово читав један век за започињање тог процеса, док Будимље, на пример, ни касније није мења - ло своју верску структуру. 17 По подацима пописа из године, у самим Пљевљима није живео ниједан ста - новник исламске вероисповести. Османска управа планирала је седамдесетих година XV века да на месту овог трга подигне шехер (муслиманско градско насеље највишег ранга), па су од војника Радослава и Радивоја одузете 23 парцеле земље, за које су у замену добили 25 парцела у атару села Супратна и беглука Брезир. 18 Нису познати разлози због којих се у првом тренутку одустало од ове намере, али се и у документима из прве половине XVI века Пљевља наводе као трг. У Пљевљима је године живело 195 породица, и тада је први пут уписано као касаба. Истовремено, сви становници Пљеваља, хришћани и муслимани бивају награђени фискалним олакшицама, захваљујући ангажовању Хусеин-паше Бољанића код султана Селима II ( ). У дефтеру из године убележено је да сви они који станују у тој касаби, након што они између њих који се баве земљорадном плате посједнику земље ушур на земљу коју сију и жању ослобођени су и опроштени свих обавеза, диванских намета, пореза и џерахорлука Тада је донета и одлука да се становништво Пљеваља ослобађа плаћања редовних и ванредних намета (муафијет), повластица предвиђена за становни - штво касаба на територији читавог Османског царства. Управо то је утицало да становништво из околних села, али и удаљенијих места, почне процес интензивнијег насељавања Пљеваља. У овом периоду повећао се и број муслиманског становништва у читавом пљеваљском крају, што представља потврду мишљења које најпре 13 Градска насеља у Османском царству делила су се на отворена и утврђена места. Отворено градско место могло је бити, у зависности од типа, варош, касаба или шехер. Сва места са статусом касабе морала су да испуне три основна услова: 1) да имају стално насељено муслиманско становништво, 2) да постоји најмање једна џамија у којој се редовно обавља молитва пет пута на дан, а петком џума и 3) да постоји стални седмични пазарни дан. Добијањем статуса касабе становништво се ослобађало рајинског положаја. Детаљније о типовима насеља у Османском царству видети: Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ. I, св 1, XXVII; Pelidija, Zlatar, Pljevlja i okolina, A. Handžić, O gradskom stanovništvu u Bosni u XVI vijeku, Prilozi za orijentalnu filologiju 28-29, Sarajevo 1980, О уништавању српских средњовековних градова током XV века, детаљније видети: Д. Ковачевић Којић, La destruction des villes serbes au XV e siècles, Зборник радова Stadtzerstörung und Wiederaufbau, Zerstörung durch die Stadtherrschaft, innere Unruhen und Kriege, band 2, Bern, Stuttgart, Wien, 2000, Турска реч pazar која се у проучаваним изворима користила за трг, је термин идентичан са термином трг који се јавља у средњовековним дубровачким, латинским, и ћирилским изворима. У оним изворима који се односе на средњовековну Босну, на пример, под тргом се подразумевало најпре место на коме се повремено тргује, затим сталан трг и најзад насеље које се око сталног трга формирало. У османским пописним књигама, под одредницом трг се најпре подразумевало место у оквиру села где се трговало, али такође и тип насеља. Међутим, у херцеговачком санџаку коришћена је одредница трг (пазар) као ознака типа насеља. Управо Пљевља су у попису из године тако уписана, иако се нису битно разликовала од околних села нахије Кукањ. И становници Пљеваља су се бавили земљорадњом и сточарством као примарним делатностима, а само изузетно занатством и трговином. Детаљније о типологији градских насеља у средњовековној Босни видети: Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовековне босанске државе, Сарајево 1978, Исто, Исто, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Priredio Ahmed S. Aličić, Sarajevo 1985, Васић, Градови, 551.

4 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ износи Недим Филиповић, а затим је прихвата и Милан Васић, да су градови исламско-оријенталног типа, поред тимарског система главни носиоци исламизације на читавом простору Југоисточне Европе. 20 Испословањем повластица за становништво Пљеваља, Хусеин-паша Бољанић добио је од султана ферман о одржавању недељног пазара у овом насељу, као и дозволу за подизање задужбина, те је изградио џамију, каравансарај, имарет и неке друге објекте. За издржа - вање својих задужбина и њихових службеника основао је вакуф, коме је завештао нека од својих добара како у Пљевљима и околини, тако и у удаљеним местима. 21 Шездесетих и седамдесетих година XVI века Пљевља су припремана за седиште херцеговачког санџак-бега, те је разумљиво да је обим предузетих гра - ђевинских радова био знатан. Том приликом изграђен је и санџак-бегов сарај са двадесет соба, салом за састанке и многим другим просторијама. Подигнуте су и зграде неопходне за ефикасан рад администрације и смештај нових службеника и њихових породица. 22 У извођењу ових грађевинских радова поред домаћих, на санџакбегов позив упућен Дубровнику године, учество - вали су и дубровачки мајстори, који су изводили оне радове који су захтевали већу вештину, финију обраду и прецизност. 23 Овим обимним грађевинским радовима измењен је изглед Пљеваља, која су од српског средњо - вековног трга почела да прерастају у град оријенталног карактера. Јавиле су се и промене у етничкој структури становништва, у касабу се досељавало све више странаца, који су заузимали положаје у администрацији, судству, трговини или занатским еснафима. Подстицана је и исламизација домаћег становништва, које, како је већ 20 Исто, Исто, Исто, Т. Поповић, Турска и Дубровник у XVI веку, Београд 1973, Васић, Градови, Исто. 26 Исто, 128. истакнуто, до 30-их година XVI века готово да уопште није било. Овим таласом нису била захваћена само Пљевља, већ и насеља у околини. У попису из године, уз имена неких од конвертита убележене су и имена њихових очева хришћана, као на пример: Первана син Милоша, Хасан син Милашина, Илијас син Бојића, Хурем син Вуксанов, Скендер син Влатка, итд. Уз имена већег броја муслимана убележена је напомена да су синови Абдулаха, тј. нови муслимани. 24 Године становништво Пљеваља чинило је 119 кућа муслимана према 56 кућа хришћана. Извесно је да је број муслиманског становништва био и већи, јер у попису нису убележени запослени у санџак-беговој палати, кадија, као и још неки османски функционери. 25 II Путописни подаци из XVII века такође указују на промене у верској структури становништва Пљеваља. Катарин Зен, посетио је Пљевља године. Он наводи да су по преласку планине Ковач стигли у једно сеоце Plevne, које се налазило у пријатној брежуљкастој равници насељеној хришћанским Србима. Нешто де - таљнији опис сачуван је из пера Дифрен Канеа године који Пљевља назива њиховим новим турским именом Ташлиџа (Tasseliger), и описује их као велико село, које је и поред тога што се налази међу планинама смештено на равном терену. Он истиче џамију уз коју је, по његовим наводима била лепа и уметнички извајана чесма, а каравансарај описује као велики, мрачан и покривен оловом. 26 Пљевља су, као велико село насељено Србима хришћанима, остала забележена и у забеле - шкама путописца Лескалопјеа, који је кроз ово насеље прошао само годину дана после Дифрен Канеа. 27 Павле Контарини, чији запис из Пљеваља датира из године, такође описује велики, оловом прекри - вени каравансарај, поред кога се налазе леп бунар и мошеја. Веома је значајан податак који наводи да је само насеље било подељено на два дела и да Турци живе у пределу поред реке, док Срби, хришћани, грчког обреда, како прецизира, у вишем пределу. Две године касније Пљевља ће посетити и Жан Палерн Форезјен, који ће оставити забелешку да је Teslige леп град у коме има базара и каравансараја. 28 Лисјен Лефевр, наводи да су Пљевља године имала око 400 кућа, три џамије, од којих су две биле од камена, а једна дрвена, као и два каравансараја покривена оловом. 29 Готово истоветан број кућа се наводи и у опису босанског пашалука из године. Анонимни писац који је оставио опис путовања француског посланика Луја де Е-а, барона де Корманена дубровачким друмом године забележио је да у овој варошици станују Турци. 30 Један млетачки извештај, као и Гргичевић наводе да је године у Пљевљима било пет до шест стотина кућа, док је по Е. Челебији у овом месту године било седам стотина кућа. Подаци из године сведоче да су Пљевља у то време имала између пет и шест хиљада Сл. 2 - Наруквица са ликом Богородице, вез VI век (Ризница манастира св. Тројице) становника. 31 С друге стране, у наведеном периоду дола - зило је и до повременог смањења броја становника, у првом реду због епидемија заразних болести које су у том периоду харале читавом Европом. Mеђу заразним боле - стима које су у прошлости беснеле Балканским полу - острвом, најтежа и најопаснија била је куга. Од ње је умирало на хиљаде људи што је доводило до смањивања броја становника и пада нивоа производних снага у појединим областима. Болест је била веома опасна, брзо се ширила, људи су од ње умирали у веома кратком року, за три до четири дана, а најдуже за седам дана. Епиде - мија је понекад трајала и по 20 година. Према оскудним подацима из литературе, сазнаје се да су жариште свих епидемија били велики османски градови, у првом реду Цариград. Затвореност градских простора, нехигијенски услови становања, релативно густа насељеност као и недостатак здравствене заштите, утицали су да је простор у оквиру градских зидина представљао веома погодно тло за ширење епидемије. Због непостојања организоване здравствене службе, начин лечења се сводио на враџбине и лековите траве. Ефикасна заштита је подразумевала спаљивање кућа, лешева, па чак и болесника. Мере овакве врсте лакше су се могле применити ван градских насеља, тако да су у њима последице куге биле најмање. Глигор Станојевић, за нешто каснији период (средину XVIII в.), наводи да је Црна Гора најмање страдала од многобројних епидемија, управо због непостојања градских насеља као и због тога што су се наведене мере заштите могле неометано примењивати. 32 У херцеговачком санџаку такође су биле присутне епидемије куге. Оне се нису могле избећи како због постојања градских насеља, тако и због чињенице да су се она налазила на важним комуникацијским правцима кроз које је болест из заражених области могла долазити, са османским војним јединицама, трговачким караванима или на други начин. Након великих и учесталих епиде - мија 60-их и 70-их година XV века, на његовом измаку, у последње две деценије, кужних зараза готово да није било. 33 Сачувани подаци бележе велике епидемије куге у читавој Херцеговини 1530, и године, док је, како је забележено године 1556 ова болест харала по читавој српској земљи. Сама Пљевља је погодила Исто, Исто, Исто, Исто, Васић, Градови, Г. Станојевић, Прилози за историју куге средином XVIII вијека у Албанији, Херцеговини и Црној Гори, Гласник Етнографског института САНУ XXVIII, Београд Савремена истраживања показују да су родне године и епидемије заразних болести, па и куге, стајале у директној корелацији: наиме, у годинама када је хране било довољно, епидемије су биле неупоредиво ређе, док је готово свим великим кужним епидемијама претходила и велика глад. F. Brodel, Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, tom I, Beograd-Podgorica 2001, 320.

5 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ године, па попис из године показује смањење броја домаћинстава, али услед методологије спровођења пописа није могуће установити проценат морталитета у оквиру појединих породица. Ипак, у односу на неке друге гра - дове у данашњој Црној Гори попут Бара, Улциња, Спича, - Подгорица и Пљевља нису у тако великом обиму постарадала од ове болести. 34 Иако једна од најкобнијих, куга сасвим извесно није била једина болест од које је страдало становништво како пљеваљског краја, тако и суседних области и херце - говачког санџака у целини. Међутим, не располажемо са довољно података о другим болестима које су владале, те није могуће стећи јаснију представу о укупном здравстве - ном стању становништва самих Пљеваља и околине. III Процесом исламизације, као и исељавањем дела хришћанског становништва током XVII века, у великој мери измењена је верска структура становништва овог краја и одређен даљи развој Пљеваља као оријенталне касабе и седишта херцеговачког санџака. На жалост, недостатак резултата фундаменталних истраживања онемогућава нам да прецизно реконструи - шемо изглед градске куће у Пљевљима током ранијег периода османске владавине. Новонастали друштвеноекономски услови (прерастање српског трга у муслиманску касабу као што је то био случај са Пљевљима) утицали су на изглед града, па тиме и на развој типа куће за стано - вање како код хришћанског, тако и код муслиманског становништва. 35 Сва развијена градска насеља на овом простору, без обзира на локалне специфичности, имала су заједничка обележја, која их сврставају у категорију названу општим именом балкански градови. 36 Градска насеља која се могу сврстати у ову катего - рију одликују се чаршијом, тргом са хамамом и махалама, повезаним уским, кривудавим и неправилним улицама. Градски живот одвијао се у кућама одвојеним од улице, окружених са мноштвом зеленила; јединствени тип градске куће повезивао је сва градска насеља у про - страном Царству. 37 Утицај архитектуре оријенталног типа очигледан је у развоју градске куће на балканским просторима; свакако, ни Пљевља нису представљала изузетак. Чини се да управо овај град, у коме, и поред значајних материјалних остатака, још нису спроведена детаљнија археолошка истраживања, представља идеални Сл. 3 - Страница Кур ана Хусеин-паше Бољанића (1571) истраживачко-методолошки образац за стварање пре - цизније слике како о начину живота и становања, тако и о моделима свакодневног и приватног живота. Доминација муслиманско-османског елемента није се одражавала само у архитектонском уређењу касабе, већ и у обрасцима свакодневног понашања и живота. Српско православно становништво Пљеваља свакако је морало поштовати шеријатска правила важећа за све хришћане - поданике султанове. Иако је хришћанско становништво у читавом Царству имало право на личну, имовинску и слободу вероисповести, постојао је и читав низ дискриминирајућих одредби које су регулисале њихово понашање и устројство живота и рада. Шеријат - ске норме биле су веома рестриктивне: обавеза предавања шеријатских пореза за хришћане, поштовање муслимана уз уклањање с пута и уступање места, гошћење мусли - манских путника до три дана, забрана изградње нових цркава и манастира, гласног јавног богосложења и истицања верских обележја, забрана сахрањивања у бли - зини муслимана. Хришћанско становништво у Царству такође је морало да поштује правила одевања прописана за њихову заједницу, да поштује забрану јахања и ношења оружја, као и забрану подизања кућа виших од муслиманских, као и још читав низ одредби у том смислу. 38 Иако је чињеница да ове одредбе нису увек и у свим деловима Царства доследно поштоване, несумњив је ипак подређен положај хришћана у односу на муслимане. Социјална структура оријенталног града на Балкану, па тако и социјална структура самих Пљеваља, може се посматрати са више аспеката. Подела друштва на аскер и рају, значила је много више од социјалне поделе, јер је већина муслиманског становништва при - падала групи аскера, и тиме стицала повлашћени положај у оквирима Царства, док је хришћанска раја, како је већ наглашено, представљала грађане другог реда. Међутим, као ни код категорије аскера, ни код категорије раје није све било једнострано, па су постојале групе са тзв. спе - цијалним статусом које су уживале углавном пореске олакшице, у замену за вршење специјалних дужности од значаја за Царство, те је тиме њихов положај, иако формално рајински, био другачији од положаја тзв. обичне раје. Мора се имати у виду да је градско становништво Пљеваља, али и не само овог насеља, задржало неке кара - ктеристике руралног насеља, што је диктирало односе у самом насељеном месту, као и порески систем. У најповољнијем положају били су припадници феу далне класе, који су уживали и власт и материјална добра. Њима су припадали приходи од хасова, зеамета и тимара, како у самом граду Пљевљима, тако и у селима. Користећи привилегије које су стекли својим положајем, они су успели да за себе обезбеде и велике мулковне (приватне) поседе, као и друга материјална добра, која су непрестано увећавали. Као последицу, то им је дало могућност и право да одлучују о свим важним питањима функционисања града. 39 Један од првих османских великодостојника који је притежавао хас у Пљевљима и пљеваљском крају се - дамде сетих година XV века, био је херцеговачки санџакбег, Хамза бег, чији се део хаса налазио у оквиру нахије Кукањ. Приход Хамза-бега од ове нахије износио је акчи. 40 Највећи приход доносио му је сам трг Пљевља ( , акчи), који је, како је већ нагла - шено, имао 72 куће и 23 неожењена мушкарца, а већ кућу и 12 самаца. 41 Приход Хамза-бега од Сл. 4 - Црквена врата, интарзија, око (Ризница манастира Свете Тројице) 34 Васић, Градови, Г. Милошевић, Становање у граду и на селу, /У:/ Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд 2005, Исто, Исто, А. Фотић, Између закона и његове примене /У:/ Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд 2005, Васић, Градови, Aličić, Poimenični popis, Исто, 167.

6 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ самих Пљеваља износио је године око акчи, а године акчи. 42 Херцеговачки санџак-бег, пореклом из Пљеваља, Хусеин-паша Бољанић 43 имао је разна добра у Пљевљима и околини. Он је поседовао чифлуке са ливадама, пашњацима, шумом и млиновима, у подручју касабе Пљеваља, од којих је неке купио од калуђера манастира Свете Тројице. 44 Иако се нигде у изворној грађи не помиње датум када је Хусеин-паша Бољанић откупио те поседе од калуђера манастира Св. Тројице, могло би се претпоставити да се то одиграло у време познате продаје цркава и манастира за време Селима II ( ), када су српски православни мана - стири били принуђени да плате таксу на своја имања. Такве материјалне могућности имали су само они највећи манастири, док су други морали да продају или део својих имања или поседе у целини. 45 На име Хусеин-паше Бољанића уписана су и 4 млина на реци Врхбрезници, са селом Црљенице, такође са тахвила 46 попова поменутог манастира, затим мезре, ливаде и млинови на реци Кобашка, код Пријепоља, које је увакуфио за своју џамију у Пљевљима. Хусеин-паша није поседовао добра само у пљеваљском крају, већ и у другим деловима Херцеговине. 47 У пљеваљском крају, поред санџакбега значајне личности били су његов ћехаја, капиџибаша, чешнегир - баша, хазнадар, алајбег, војвода, субаша, назир, емин, неколико писара и други службеници. Осим поменутих чиновника вишег ранга, у граду се године помињу: базарбаша, ћехаја касабе, два заима, неколико спахија, черибаша, а касније још и јаничарски сердар, пред - ставник спахија Порте, старешина еснафа, итд. Сви они имали су своја добра у Пљевљима и околини. 48 Преглед социјалне структуре градског становни - штва Пљеваља не би био потпун без спомена муслиман - ских духовних лица, као што су хатиби, имами, мујезини и хоџе. У Пљевљима се још помињу и мутевелије вакуфа, као и учитељи и каими. 49 И међу муслиманским и међу православним српским становништвом Пљеваља, зна - чајну друштвену групу чиниле су занатлије и трговци, чији је положај био одређен њиховом верском припадно - шћу. Јасна социјална диференцијација постојала је и међу српским становништвом у Пљевљима. Међу Србима најистакнутији друштвени положај имали су кнезови, који су потицали из наследних кнежинских породица, а њихова служба је потврђивана султанским бератом. 50 Кнезови се иначе јављају међу српским, како градским тако и сеоским становништвом, на читавом српском етничком простору до почетка XVII века, када ова институција доживљава еволутивне промене, да би се у пуном значају и са нешто измењеном улогом јавила поново током XVIII века. Како наглашава историчар Милан Васић, кнезови се јављају готово у свим градовима и трговима данашње Црне Горе, а у некима и двојица истовремено. Они су били органи османске власти, заду - жени за хришћански део градског становништва. Поред кнезова, у Пљевљима је године уписан и један прими ћур, извесни Ђуро, који је имао баштину у овом месту. 51 Градско становништво, такође веома угледно, чинили су и свештеници, који се помињу у Пљевљима, као и у другим градовима попут Новог, Будимља, Никољ- Пазара, Никшића, Бара, али ни у једном од ових градова нису уписани као посебна скупина. 52 То се може обја - снити логиком османских пописних књига, где су као 42 Васић, Градови, Хусеин-паша Бољанић био је син Бајрам-агин, млађи брат Синан-паше Бољанића. Васпитаван је под окриљем Мехмед-паше Соколовића. Био је на више значајних функција у оквирима османске администрације, па се тако средином XVIвека помиње као субаша Попова. Од марта до марта године био је херцеговачки, а затим босански санџак-бег. Неколико година касније, године, добија титулу везира и место намесника Египта, на ком положају је остао две године, да би се затим вратио у Цариград. Управљао је разним покрајинама до године, када је поново постављен на место санџак-бега Херцеговине. Године 1585 спомиње се као беглербег Багдада, да би султановим ферманом године постављен за беглербега босанског беглербеглука, основаног године. Е. Пелидија и Б. Златар сматрају да разлог за ово наименовање треба тражити у чињеници што се Царство у ово вријеме налазило у рату са хабсбуршком државом. Због тога је било потребно да се на челу босанског ејалета налази способна и искусна личност која још од раније познаје стање у овој покрајини. Детаљније видети: Pelidija, Zlatar, Pljevlja i okolina, 25. О његовима активностима као беглербега Босне сачувани су и подаци у дубровачком архиву. Наиме, године, Хусеин-паша је из Бања Луке, која је првобитно била центар босанског пашалука упутио писмо дубровачкој влади, тражећи новац за куповину извесног броја топова. Није познато ни да ли је тај новац добио, ни зашто је те исте године смењен са положаја босанског беглербега. Последњи конкретан податак о Хусеин-паши је да из Бања Луке одлази код будимског паше, сина Мехмед-паше Соколовића. До сада нису тачно утврђене године нити његовог рођења нити смрти. У Пљевљима је подигао велелепну џамију, као и бројне друге задужбине које су битно измениле изглед овог насеља. Детаљније видети: Pelidija, Zlatar, Pljevlja i okolina, Васић, Градови, Детаљније о продаји цркава и манастира, видети: А. Фотић, Конфискација цркава и манастира за време Селима II, Balcanica XXVII, Београд 1996, Османски термин тахвил означава пренос имовине, тј. преносно писмо, којим се земљишно добро преноси са једног лица на друго. 47 Васић, Градови, Исто, Исто, Исто, Исто, Исто. посебне групе уписиване само оне категорије које су били ослобођене плаћања пореза, или су њихова давања била другачија у односу на осталу рају, услед вршења неке посебне службе. Како су свештеници, у оквирима осман - ског пореског система, плаћали исте дажбине као и њихова паства, за османског пописивача није било од посебног значаја, да их издвоји у посебну групу. Одредница поп уз име онога који је вршио свештеничку службу нагла шавала је његов, ипак нешто другачији, тј. угледнији, положај у оквирима своје заједнице. У свим градским насељима на српском етничком простору за време османске власти јављају се и војници. Од војничких групација у Пљевљима, која нису имала тврђаву, по попису из године, било је војнука. Изричито се помињу двојица, Радослав и Радивој, од којих је, како је већ наглашено, донета одлука да им се узму комади земље да би се организовао шехер. Помена других војнука нема, што упућује на закључак да их није ни било, јер како су они због вршења војне службе уживали знатне пореске олакшице, по правилу су поименце бележени у османске дефтере. 53 Градска насеља као што су Пљевља (Ташлиџа) деловала су и као културно-просветни центри; и на овом пољу очигледна је доминација исламске културе над православном. Развојем српског средњовековног трга у муслиманску касабу, као и мењањем верске структуре становништва, у Пљевљима су се створили услови за снажење оријентално-муслиманске културе и цивилиза ције, што су подстицали како централна власт, тако и муслиманска верска заједница са свим својим институ цијама, па и многи угледни и моћни појединци. Утицај ове културе осећао се у свим сегментима градског живота, архитектури, ношњи, свакодневном животу људи, језику, речју готово на свим пољима духовног и материјалног живота. 54 Сеоска насеља у пљеваљском крају (XV-XVII век) Привреда српског друштва након османских осва - јања, била је заснована на аграрној производњи. Највећи број радно способног становништва пљеваљског краја, које је живело у насељима руралног карактера, био је посвећен тој основној делатности. Расути по бројним селима различитих типова и величина, произвођачи хране, били су најбројнија друштвена група. Међутим, несразмерно са њиховим демографским и друштвеним значајем, о насељима сељака-пољоделаца и сточара пље - ваљског краја током дуготрајне османске власти рела - тивно се мало зна, што је у првом реду због недостатка извора. У комбинацији са археолошким и етнограф ским резултатима, историографска сазнања о овом питању могу се у великој мери унапредити коришћењем османских пописних књига-дефтера. Континуитет насеље - ности највећег дела пљеваљског краја могуће је пратити од праисторије па до успостављања османске власти, и то захваљујући бројним остацима материјалне културе, почев од старих илирских тумула, преко рим ских споменика, српских гробаља, средњовековних српских сакралних објеката све до османских пописних књига ове регије. 55 Наводимо пример пљеваљског села Љутићи, у коме је одмах после пада старе Херцеговине под османску власт зимовало тридесетак домова влаха из катуна извесног Драгића, сина Бранислава. 56 У овом селу конти - нуитет насељености може се пратити од праисторије па све до краја XVII века. 57 Стога се основано може претпо - ставити да су зeмљорадничка насеља и у османском периоду била смештена на добро одабраним положајима, који су пружали погодне услове за живот и становање. Куће су грађене у долинама потока или мањих река, на рубовима коса или уз осунчане падине, и кад год је то било могуће, у заветрини. Један од битних предуслова за оснивање насеља била је близина воде. Ратарска села представљала су јасно омеђену целину. Село је била најмања управна јединица у држави, и састојало се од кућа, које су биле основна пореска јединица. Простор сеоских насеља, тј. атар сваког појединог насеља био је ограничен међама, које су уписиване по разним обеле - жјима: по неком карактеристичном месту, путу, дрвећу, гробљу, воденицама, рекама и сл. Како су Османлије у свим новоосвојеним обла - стима одмах уводиле тимарски систем, који је био основ за функционисање државе, и новоосвојене области у 53 Категорију становништва са посебним статусом чинили су војнуци, хришћани - слободни сељаци - баштиници, који су за обављање војничке службе били награђени уживањем слободне баштине и припадношћу војном сталежу. Војнуци су били лаки оклопници, који су у службу и војне походе ишли на коњу, наоружани копљем, штитом и оклопом. Увек су носили искључиво црна одела. Ред војнука постојао је у српској средњовековној држави, а у османски систем преузет је у време реформи беглербега Тимурташ-паше, за време султана Мурата II, непосредно након Маричке битке. Војнука је током XV и XVI века било на читавом простору Балканског полуострва. Детаљније о војнуцима видети: Бранислав Ђурђев, О војнуцима, Гласник Земаљског Музеја у Сарајеву II, Сарајево 1947, (=Ђурђев, О војнуцима) 54 Ова проблематика биће детаљније објашњена у делу о верским односима у Пљевљима и пљеваљском крају. 55 Ђ. Тошић, Континуитет насељености пљеваљског краја од праисторије до успостављања турске власти, Гласник Завичајног музеја, књ. 1 (1999), Пљевља 1999, 39-53; (=Тошић, Континуитет насељености). Прецизности ради, наведимо да је Ђ. Тошић у поменутом раду описао најпре следећа села на десној страни реке Ћехотине: Козица, Љубић, Горња Рудница, Југово, Горња и Доња Брвеница, Бушње, Глисница, Рађевићи, Страхов До, Потковач, Ромач и Брда. С леве стране Ћехотине, описан је континуитет насеља: Потпеће, Рабитље, Хоћевина, Тиковина, Орља, Горњи и Доњи Градац, Нанге и Честин. 56 Aličić, Poimenični popis, Тошић, Континуитет насељености, 40.

7 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ Табела 1: Део хаса санџак-бега у нахији Кукањ Херцеговини су у периоду од године биле издељене на тимаре, зеамете и хасове, који су додељени припадницима војног слоја - аскера. За српски народ у читавој Херцеговини, на широком простору од дуброва - чке границе до горње Неретве, Устиколине, Пљеваља и Лима, започео је нов начин живота, регулисан по нормама централизоване војничке државе, какво је било Османско царство у другој половини XV и током читавог XVI века. 58 Нахија Кукањ, чија су Пљевља била центар, осно - вана је непосредно по паду тог дела старе Херцеговине под османску власт. У османским изворима први пут се помиње у сумарном попису босанског санџака, завршеном године. 59 По војно-политичкој подели, ова нахија припадала је сераскерлуку (војној команди) сераскера Сенкура, коју су још чиниле нахије Сокол, Милешево, Самобор, Дубштица, Бохорић и Кава, а у судско-административном погледу кадилуку Дрина. 60 Иначе, ова нахија је добила име по српском средњове - Табела 2: Џемати влаха нахије Кукањ ковном утврђеном граду Кукњу, који је био познат као летња резиденција Косача. 61 Први херцеговачки санџакбег, Хамза-бег, притежавао је хас 62, који је у целини доносио приход од акчи. У нахији Кукањ, овом хасу су припадала насеља Пљевља, Г. Шумани, Грево, Супратина, Избршне, Корогул, Седлари, Белошевина, Радојин Дол, Добри Дол, Црнче и Бжиње. 63 Становништво нахије Кукањ се делило у две основне друштвене групе: влахе-сточаре и земљора - дничку рају. Поред ових, у нахији Кукањ било је војнука и занатлија, који су имали специјалан статус, због важности службе коју су обављали. Власи Кукња (178 домаћинстава и 26 неожењених мушкараца) били су подељени у 6 џемата, неједнаке величине. Највећи је био џемат Прибисава, Владисављевог сина, који је бројао 40 домова и 14 самаца, а најмањи џемат Витомира Ивковог сина, са 19 домаћинстава и два самца. 64 На жалост, и поред прецизних дефтерских података, тешко је 58 У Османском царству постојале су три категорије власништва над земљом: државна, харачка и ушријска земља. Власништво над земљом није било униформно уређено у свим деловима Царства, чиме су се поштовале специфичности појединих области. Земља у Херцеговачком санџаку, и уопште на Балкану, припадала је категорији државне - миријске земље, што значи да је сва земља изван насељених места била власништво османске државе, односно владара, који је ту државу персонификовао. 59 Сумарни дефтер босанског вилајета из 1468/69. године, Istanbul Belediye Kutuphanesi cevdet Yazmalari, No Šabanović, Bosanski pašaluk, Опширније о Кукњу: М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 200, 244, По грубој подели, земљишни поседи, који су били фискалне, а не територијалне концесије, сврставани су у тимаре, зеамете и хасове, у зависности од прихода који су доносили. Хас је био везан за положај, а тимари и зеамети за личности. Годишњи приход тимара износио је највише , зеамета , а приход хаса преко акчи. 63 Aličić, Poimenični popis, Када је први пут уписан године, приход санџак-бега од нахије Кукањ износио је акчи. 64 Aličić, Poimenični popis, У овом периоду, власи из Херцеговачког санџака плански су расељени у друге области Царства, првенствено у Смедеревски санџак, који је у том периоду био истурено, крајишко подручје према Угарској. Након насељавања у Смедеревском санџаку, влашко становништво започело је процес седентаризације, када почињу да се успостављају стриктна правила кнежинске самоуправе. утврдити тачан број становника са влашким статусом у нахији Кукањ, јер не располажемо подацима о просечној величини влашког домаћинства. Оно што је сасвим извесно, то је да број од 6-8 чланова домаћинства, што представља просек за рајинску породицу у овом периоду не важи и за влашке породице, које су, услед режима плаћања пореза - филурије по кући, а не по глави становника биле многољудније. Џемати Цветка, Брајка, Гојака и Витомира зимовали су у местима: Гомијона, Каменско, Варине и Вранац, а летовали у местима: Љубишна, Коњско Поље, Обзир, Љешница, Хранац и Засаде. Џемат Драгића, Бранисављевог сина зимовао је у местима: Брезина, Љутић, Скокуће и Лука, а летовао у местима: Обарде, Пољет и Рељи, док је џемат Прибисава, Владисављевог сина зимовао у местима: Црквица и Мијоковина, а летовао у месту Варине. 65 Власи организовани у дружине, живели су по селима на тзв. влашкој земљи, коју су добијали за насељавање и одбрану. Влашка села нису припадала тимару. Њихови становници живели су на оним земљиштима која су улазила у састав царског хаса. Власи су испуњавали уговорене војне обавезе, а заузврат су били ослобођени свих дажбина везаних за земљо - радњу и рајински статус. IV Сеоска насеља у пљеваљском крају имала су доминантну позицију у односу на све друге категорије насељених места. На њима је почивао економскосоцијални и укупан друштвени живот херцеговачког санџака у целини. Подаци о њиховом развоју, вели - чини, броју и структури становника говоре о при - вредним, социјалним и демографским кретањима у овој области која су у различитим периодима имала и различит интезитет. Она су се одражавала и на живот села, њихово економско напредовање односно стагни - рање. Раја нахије Кукањ живела је у селима која су улазила у састав царског хаса, тимара спахија и тимара посадника тврђава Милешево и Самобор. Укупан број становника ове нахије износио је крајем седме деценије XV века између и глава, док је тај број само неколика година касније био готово два и по пута већи - по попису из године у овој нахији живело је између и хиљада становника. Просечан износ који је свако домаћинство морало да издвоји на име пореских обавеза износио је 735 акчи 1469, а 614 акчи године. 66 Положај раје битно се разликовао од положаја становништва са влашким статусом. Основна новчана обавеза наметнута раји била је џизја или харач 67 и њеним се плаћањем признавала врховна власт османског владара. У нашим земљама, ова дажбина се називала царском главницом, јер се убирала од главе 68 и припа - дала је лично владару, за разлику од спенџе која је припадала спахији. Џизју је сваке године плаћао сваки здрав и за рад способан Србин, који није обављао војну или помоћну војну службу, због које би био ослобођен плаћања џизје. Ослобођење од џизје стицало се посебном одлуком владара и тим се чином стицао статус аскера (војништва). По османском закону, сви поданици који су плаћали џизју, која је представљала и начин искупљења хришћанског становништва за пасивну улогу у мусли - манском друштву, имали су статус заштићених поданика - зимија. Џизја је обавезивала на поданичку покорност и понашање у складу са рајинским статусом. 69 У литератури се обично наводи да је минимум џизје износио око једног дуката 70, међутим њен тачан износ је доста тешко утврдити услед недостатка преци - зних података. Мора се водити рачуна и о чињеници да износ џизје није био једнак у свим деловима Царства, при чему се водило рачуна о економским, али и друштве - 65 Aličić, Poimenični popis, У прилогу овог рада дата је табела свих насеља нахије Кукањ, у које је унет број становника и приход по селима. 67 У коришћеним документима термини џизја и харач су употребљени као синоними за означавање пореза - главарине. Поред овог значења, термин харач може да подразумева и порез на земљу. Када се успостави, такав порез морао је да плаћа поседник те земље био он хришћанин или муслиман, док је примањем ислама престајала обавеза плаћања џизје. Хришћанске баштине су по правилу биле оптерећење харачем, и њен статус није могао бити измењен механичким преласком у посед муслимана, све док не би био извршен нови попис и одлука ревидирана. Детаљније видети: H. Hadžibegić, Glavarina u Osmanskoj državi, Orijentalni institut u Sarajevu, Posebna izdanja IV, Sarajevo 1966, 2-3 (=Hadžibegić, Glavarina). 68 Иако се џизја другачије називала главарином baş vergisi, што указује на то да је њу плаћао сваки пунолетни и за рад способни мушкарац, и од овог правила је било одступања, те се у европским деловима Царства, џизја убирала по домаћинству. О томе недвосмислено сведоче најстарији обрачунски дефтери о прикупљеној џизји с краја XVвека. Вероватно је и то био један од уступака становништву које је живело на крајиштима, да би се обезбедила насељеност територије. Доказ тој тврдњи је и царска заповест из новембра године, којом се наређује темишварском беглербегу да скрене пажњу беговима, кадијама и забитима на пристаништима да убудуће не дозвољавају прелаз на ту страну раји Смедерева, Крушевца и Рудника, а да од оних који су прешли узму харач по глави. Наиме, у време пописа Темишвара било је наређено да се тај порез узима с куће на кућу, што је због задружног начина зивота, за рају било много повољније. Та пракса је била на снази до краја XVIII века, када је у целом Османском царству заведен јединствен систем личног пореза. Детаљније видети: Hadžibegić, Glavarina, Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку /У:/ Јадар у прошлости, Лозница 1985, (=Бојанић, Јадар); Hadžibegić, Glavarina, Бојанић, Јадар,

8 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ним и политичким приликама у појединим областима. 71 Тај износ је био различит и за поједине нахије у оквиру Херцеговачког санџака. На основу једног пописа хара - чких обвезника с краја XV века, сазнајемо да је стано - вништво нахије Кукањ плаћало 43 акче на име харача. 72 Испенџу - спахијску главницу плаћале су све старешине хришћанских домаћинстава широм Балкана, као замену за више радних тлака, на шта их је обавезивао њихов зависни положај према непосредном господару земље. Од ове обавезе изузимали су се крајње сирома - шни, слепи, хроми и сакати, а удовице које су у начелу биле лошег материјалног стања, давале су умањени износ испенџе. 73 Међутим, по попису из године, у нахији Кукањ, испенџу је плаћало само становништво које је живело у селима која су улазила у састав царског хаса, док је она раја која је живела на тимарима спахија и посадника тврђава Милешево и Самобор те обавезе била ослобођена. Документа не пружају никакво обја - шњење за ову веома ретку појаву за ондашње прилике. Може се само претпоставити да је та мера била у функцији одржавања стања насељености појединих области, наиме, да је османска власт ослобађањем од плаћања испенџе 74, покушавала да задржи рају у њиховим селима. С обзиром да су у састав царског хаса увек улазила најплоднија земљишта, логичном се чини претпоставка да је становништву које је живело у таквим селима било лакше да подносе терет пореских обавеза, него становни - штву које је живело на тимарима спахија и посадника тврђава. Не може се прецизно утврдити када је мера ослобађања од испенџе ступила на снагу, али се чини да је године становништво нахије Кукањ плаћало ову дажбину, јер су приходи од села, како се види у попису из те године, виши од оних из године, иако је у периоду број становника континуирано растао. Како је попис из године сумарни, у њему није убележена структура дажбина, те смо у немогућности да ову претпоставку потврдимо или одбацимо на основу расположивих извора. На основу детаљне анализе пописа херцего - вачког санџака из године, у чији је састав улазила и нахија Кукањ, могуће је донекле реконструисати стру - ктуру земљишног поседа у поменутој области у другој половини XV века. Називи топонима Црно Двориште и Лука Двориште, затим Ступ Подолак и Потпут Ступ, као и Ступ ливада указују на двор и ступ, као саставне делове једног властелинства. 75 На основу постојања тих топо - нима, Ђуро Тошић закључује да је у структури власте - лин ства постојала властелинска земљишна резерва, као део поседа који је феудалац обрађивао у сопственој режији бесплатним радом својих сељака. 76 Установа властелинске резерве, наводи даље Тошић, је формирана пре доласка Османлија у наше крајеве, да би и у оквиру њихове земљишне политике била укључена у тимарски систем у виду тзв. hassa земље. Тако се на основу дефтера из године у пљеваљском крају може побројати 99 хаса њива, 14 хаса ливада, 3 хаса винограда и 5 хаса млинова. 77 Становништво нахије Кукањ располагало је својим зависним баштинама, а муслимани чифлуцима. Та земљишна парцела чија је величина варирала у зависности од квалитета земљишта, била је довољна за прехрану једне породице и могла се обрађивати једним паром волова. Баштине су, у ствари, назив за сељачка газдинства и представљале су земљишне деонице у наследно-баштинском поседу појединих породица које су их обрађивале и живеле на њима. Зато су баштине имале много већи део са земљом намењеном обрађивању и коришћењу, а са мањим делом предвиђеним за кућу, окућницу, стаје, амбаре, гумно и сличне неопходне пра - теће објекте газдинства. 78 Баштине земљорадничког становништва, за разлику од пространих парцела које су припадале феудалцу, биле су много скромније површине. У неким од села није било довољно обрадиве земље да задовољи и потребе становништва и захтеве које је пред њих постављао добро осмишљени османски тимарски систем, 71 Исто, 96-97; Hadžibegić, Glavarina, Х. Хаџибегић износи мишљење да је један од основних фактора при одређивању висине џизје била финансијска ситуација и потребе државе за војску и сталне војне операције. Док је држава напредовала и финансијски јачала освајањем нових подручја, оптерећење раје је могло бити сразмерно мање. Али, већ у другој половини XVI века, почело је слабљење финанскијих потенцијала Османског царства, па и државе у целини. Узимајући у обзир шири историјски контекст, Х. Хаџибегић предлаже следећу периодизацију повећања износа џизје: а) нормално повећање џизје од успостављања државе до године; б) нагло повећање џизје због опадања вредности новца од до године, у односу на златник; ц) извесна стабилизација у погледу вредности новца и висине џизје од до године и д) нагло повећање џизје, уско повезано са сталним опадањем вредности новца од до године, у односу на поједине врсте златног новца који је био у промету. 72 Hadžibegić, Glavarina, Бојанић, Јадар, Износ испенџе био је 25 акчи. 75 Како наводи Ђ. Тошић, у расправи Земљорадња пљеваљског краја у првим годинама турске владавине, Гласник завичајног музеја, књ. 2 (2001), 91 (=Тошић, Земљорадња): У средњем веку је под двором подразумијевано нешто узвишеније сједиште феудалца у архитектонском смислу, те је локалитет Подворница (њива у селу Доњи Шумани) представљао земљиште које је обрађивала феудалчева кућна послуга. 76 Тошић, Земљорадња, Исто, O Zirojević, Srbija pod turskom vlašću ( ), Novi Pazar 1995, 37. (=Zirojević, Srbija pod turskom vlašću ) те се до њиховог повећавања долазило крчењем земљишта обраслог дрветом и тзв. трапљењем земљишта прекри - веног каменом. Потврду за ове тврдње такође добијамо на основу топонима, као што су село Крчевина и њива Трап. За стварање нових обрадивих површина коришћено је и земљиште на већим надморским висинама покри - вено шумом, што потврђује назив локалитета Доњи Лаз. 79 Сељак је имао право уживања земље, коју му нико није могао одузети све док је обрађивао, те ју је могао неподељену препустити својим наследницима. Он је такође могао да поседује, али као пуну својину (мулк), друге непокретности, попут куће, винограда, воћњака, повртњака или млина. 80 Директним наследницима сма - трали су се само синови, док је брат или неки други сродник (стриц, синовац) 81, првенствено из интереса османске централне власти да земља буде добро насе - љена и у потпуности искоришћена, могао да наследи баштину преминулог уз обавезно плаћање тапијске таксе, чију су висину, по правилу, одређивали непри - страсни људи, од угледа у свом селу. Тако је на пример, након смрти извесног Радисава сина Радуловог из села Премћана, његов брат Вук затражио право на уживање баштине преминулог, што му је чајнички емин одобрио маја године, након што је поменути Вук платио таксу у износу од 160 акчи. 82 Готово истоветан случај био је и са баштином неког Вука, Милановог сина из села Готовуше крај Пљеваља, која се налазила у оквиру зеамета заима Мустафе. Поменути Мустафа одобрио је априла године, будући да је Вук умро без мушког порода, да предметну баштину наследи његов брат Дамјан, али уз плаћање таксе од чак акчи. 83 Баштина се такође могла и поклонити и заложити. Остало је забеле - жено да је извесни Иван, Вуков сина, из села Кричке, јуна године поклонио све њиве, ливаде и осталу имо - вину унуку Баји 84, док су септембра године Петак и Дојче из села Кучина, кадилук пријепољски, добили потврду од кадије да су вратили дуг од 2552 акчи Мустафи сину Абдуселама из Пријепоља, те да им се враћа имање које је било дато као залог дуга. 85 На основу одредаба кануна из друге половине XV века, који се односе на српске земље, познато је да је муслиманско становништво које се бавило земљорадњом плаћало тзв. ресми чифт, чија је висина зависила од величине земљишног поседа, који је обрађивала једна породица. У историографији је прихваћено мишљење да је ова дажбина у ствари новчани вид и обрачун седмо - дневне работе земљорадника и његове запреге волова, која је постојала још у предосманско време. 86 У нахији Кукањ године било је свега 13 муслимана, који су плаћали различите износе на име личног пореза. Наиме, неки су били потпуно ослобођени овог намета, неки су плаћали 6 а неки 9 акчи, без икаквог појашњења о узро - цима ових знатних разлика. Мало је вероватно да се оне могу објаснити различитом величином земљишног поседа који је уживала свака муслиманска породица појединачно, јер је доста њих било у потпуности ослобођено пореза. Реалнијом се чини претпоставка да је и ово била још једна у низу мера које су Османлије чиниле да наведу хришћан - ско становништво да добровољно прими ислам. Раја, хришћанска и муслиманска, која је живела на тимарима, зеаметима и хасовима на које је била изде - љена нахија Кукањ, поред обавезних дажбина у новцу (харач, испенџа), имала је и обавезу давања дажбина од приноса са земље. Основне земљорадничке дажбине биле су десетина и саларија. Десетина је представљала чист десети део летине, а саларија додатну нешеријатску дажбину на житарице, која је најчешће износила једну четрдесетину, али је тај износ могао да буде и једна тридесетина и једна тридесеттрећина приноса. 87 За привреду села, поред природних услова (шуме, клима, планине, котлине, итд.) веома важан чинилац представљала је бројност земљорадничког становни штва. У раније време кад није било усавршених пољопривредних алатки, руке биле су примаран чинилац пољо привредне производње. У коришћеним изворима османске прови - нијенције нису сачувани подаци о алаткама које су се користиле на територије нахије Кукањ, односно читавог Херцеговачког санџака у периоду османске владавине. Међутим, познато је да се у нашим крајевима од ручног оруђа, рало употребљавало од давнина, а у XIII-XIV веку оно је представљало основну справу за орање. Плуг се у нашим крајевима појавио пред крај XIV века, с тим што није истиснуо рало из употребе. Уосталом, плуг је био главно оруђе земљорадника на територији читавог Османског царства и имало је свега један метални део: заоштрени раоник. Запрега од два вола или бивола у 79 Реч лаз означава обрадиве површине добијене крчењем лугова, шума и гора. Тошић, Земљорадња, G. Veinstein, L Empire dans sa grandeur, Histoire de l Empire Ottoman, Paris 1989, У поменутој збирци турских докумената из манастира Свете Тројице, чувају се поједине таксе које управо потврђују овакву тврдњу. Упоредити: Фехим Барјактаревић, Турски документи манастира Св. Тројице код Пљеваља, Споменик СКА LXXIX, други разред 62, Београд 1936, док. бр 61, стр. 44; док. бр. 65, стр Барјактаревић, Турски документи, док. бр. 56, стр Исто, док. бр. 58, стр Исто, док. бр. 66, стр Исто, док. бр. 59, стр Бојанић, Јадар, 97. Опширније о овоме види: H. Inalcik, Osmanlilar da Raiyyet Rusumu, Belleten, XXIII, Ankara 1959, , Бојанић, Јадар, 99.

9 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ неким крајевима остала је карактери стичан симбол сеоске привреде у време Османлија. 88 Становништво нахије Кукањ гајило је пшеницу, јечам, просо, зоб, бостан, боб, лан, црни грах. Воће је гајило само становништво села Бушње. Пчеларство и свињо гојство су били веома распрострањени, а у селу Кукањ постојао је рибњак. Све поменуте житарице користиле су се за људску исхрану. Јечам су користили само најсиромашнији слојеви, а зоб су уводила у исхрану само у случају велике глади. Од свих житарица изузев зоби, добијало се брашно од кога се месио хлед, а од проса се правила и нека врста каше. 89 Легуминозе, биљке са махунастим плодовима, су такође коришћене за људску исхрану, али у много мањој мери од житарица. Најраспро страњенија легуминоза био је боб, који се припремао као вариво. Боб је биљка која се гајила готово на читавом Балкану, јер добро подноси хладноћу. Такође се гајило и сочиво и црни пасуљ (грах). Од индустријских биљака становништво нахије Кукањ гајило је лан, од кога се одавнина у јужнословенским земљама правило рубље и летња одећа. Дажбина на гајење како легуминоза, тако и индустријских биљака плаћана је паушално, у релативно малом износу. 90 Дажбина на бостан значи да је у селима нахије Кукањ постојао повртњак, који је чинио саставни део окућнице; окућница није подлегала десетинским дажби - нама, већ се за сваки повртњак плаћала такса у износу од две акче по повртњаку. Како је прецизирано кануннамом за босански, херцеговачки и зворнички санџак из године, ова дажбина плаћана је на Митровдан, а поред тога се узимала десетина на купус и лук. 91 У другој половини XV и првој половини XVI века у херцеговачком санџаку у целини, а тиме и у нахији Кукањ, као и у већини других области Царства, натурална рента била је доминантни облик давања земљорадни - чких дажбина. Натурална рента је свакако више пого - довала сељаку, јер је после подмиривања обавеза према спахији, могао слободно да располаже са вишком, за подмиривање сопствених потреба, као и за продају на слободном тржишту. Он је био у могућности да бира време када ће изнети свој производ на трг, као и коју ће количину продати. Преласком на новчану ренту, сељак постаје директно завистан од тржишта, а с обзиром на чињеницу да је био дужан да увек у исто одређено време предаје свој део дажбина спахији, није више био у прилици да сам одреди моменат када ће понудити своју робу на продају. Сам произвођач је, у таквим приликама, сносио и ризик неродне године и пропадања усева због атмосферских прилика. Неки научници сматрају да је баш прелазак са натуралне на новчану ренту, услед директне зависности сељака од тржишта и феудалца, значио крај имобилности земљишног поседа, и далеко - се жније гледано, крај установе миријске земље. 92 Поред земљорадничких дажбина, становништво нахије Кукањ било је оптерећено порезом званим нијабет, који је представљао глобу за различите прекршаје, међу којима је била и крвнина, новчана надокнада за крвни деликт, коју је плаћао кривац, или ако се он не би про - нашао читаво село у чијем се атару догодио злочин. Тако је на пример, извесни Лука, у своје лично име, као и у име своје мајке и брата, одустао од потражи - вања крвнине за свог несталог брата Јована, пастира манастира у Премћанима, за кога се сумњало да је бачен у Тару. Поменути Лука је у присуству кадије, калуђера манастира Довоље, као и бројних Премћанаца изјавио да Премћанцима опрашта кривицу, након чега је усле - дила пресуда пљеваљског кадије са таквим садржајем. 93 Дакле, на основу структуре дажбина, која је при - казана у графикону који следи, може се извести закљу - чак да се сеоско становништво пљеваљског краја бавило ратарством, повртарством, воћарством и виноградарством: 88 М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973, (= Благојевић, Земљорадња); N. Filipović, Pogled na osmanski feudalizam (sa posebnim osvrtom na agrarne odnose), Godišnjak istoriskog društva Bosne i Hercegovine IV, Sarajevo 1952, 58; И.А. Петросяан, Османска Имеприя: могущество и гибель, Москва Благојевић, Земљорадња, Aličić, Poimenični popis, 8, 166, 168, 169, 170, 171, 216, 230, 238, 195, 196, 300, 303, 304, 305, 309, 310, 315, 317, 337, 338, 339, 340, 342, 368, 540, 551, 555, 576, 577, 578, 582, 583, 585, 587, 590, 591, Kanuni i kanun-name za bosanski, hercegovački, zvornički, kliški, crnogorski i skadarski sandžak, priredili B. Đurđev, N. Filipović, M. Mujić i H. Šabanović, SArajevo 1957, N. Filipović, Pogled na osmanski feudalizam, Барјактаревић, Турски документи, док. бр. 93, стр. 50. Житарице су свакако доминирале у оквирима пољопривредне производње, а опет у оквиру ове групе производа највише приноса давала је зоб, чак 50.9%, затим пшеница 27.7%. Јечам и просо учествовали су у укупној производњи житарица са 9.05%, односно 7.74%, док су најмање приносе доносили крупник (2.24%) и раж (2.22%), што је графички приказано на следећој слици: 94 О житородности пљевљског краја остало је записа и у белешкама страних путописаца. Тако, Рамберти наводи да на планини Ковач у месту Braccha расте много жита, док К. Зен за пљеваљску равницу наводи да је плодна, мада не прецизира шта се све гајило. На основу записа Пјера Лефевра из године сазнаје се да је предео између места Poulmitcha и Пљеваља био добро обрађен и да на местима где нема воћњака има младе шуме. Аноним оставља запис по коме Пљевља леже у равници толико плодна житом колико су непријатне планине које окружују ово место. 95 Османско царство је политиком давања повла - шћеног статуса и олакшавањем фискалних обавеза, уво - дило у свој војни систем домаће хришћанско становни штво, које је као неплаћена војска представљало главни ослонац одбране запоседнутих крајева. Иако би се на први поглед могло учинити да је држава трпела губитке, јер ти слојеви становништва нису плаћали главарину, као ни друге бројне порезе које је раја морала да плаћа, она је на овај начин обезбеђивала довољно стано - вништва да насели и оживи пусте пределе који су улазили у састав Царства, а остваривана је и уштеда, с обзиром да није било високих трошкова око одржавања бројних гарнизона на стално немирним крајиштима. За дуготрајне османске владавине на нашим просторима, постојале су бројне категорије становни - штва са посебним статусом. 96 У нахији Кукањ, у другој половини XV века забележени су само војнуци, хришћани - слободни сељаци - баштиници. Војнуци су регрутовани из редова домаћег хришћанског стано - вништва, ситног племства и влаха-сточара. За разлику од влаха - војника, који су плаћали филурију без обзира да ли су одлазили у војни поход или не, војнуци су били ослобођени од свих рајинских дажбина, укључујући и харач. Они су били обавезни да плаћају копљарину, младарину, глобе за ситније прекршаје, таксу на увоз бачви са вином и овчарину, ако су имали преко 100 оваца. Копљарина је износила 16 акчи, распоређена на цело копље, а онај који иде у поход плаћао је додатних 6 акчи, које је уживала царска ризница. Војнуци су обра - ђивали тзв. војнучку земљу (тур. voynuk yeri), односно поседовали су баштине са којих нису давали десетину, нити друге порезе, а закон је предвиђао да та земља мора да буде плодна. Војнуци су живели у сеоским насељима и бавили се, поред војничких дужности, земљорадњом и сточарством. У нахији Кукањ нису убележени војнуци који су активно служили, већ само војнучка резерва - 55 кућа у 15 села. Сачувана је и потврда, на основу које је зимија Добросав, син Драгићев, из села Премћана био ослобођен свих дажбина за године, јер се обавезао да ће под пушком доћи на царску заповест. У потврди се даље наводи да ће уживати поменуте пореске олакшице све док буде овако долазио с пушком. 97 У замену за вршење службе у тврђави, повластице су уживале и разне занатлије. Тако је у попису из године у селу Поток уписано девет ковача и тесара, ослобођених рајинских дажбина, међутим, у попису из године они нису 94 Тошић, Земљорадња, Самарџић, Београд и Србија, Ове групе са посебним статусом се у домаћој историографији често наводе као повлашћене групе становништва. Иако су пореске обавезе које су имале ове повлашћене категорије биле знатно умањене у односу на намете које је плаћала обична раја, мишљења смо да њихов положај није био нимало лагодан, с обзиром на тешкоће у служби са којима су се сретали и са одговорношћу коју су на себе преузимали. Тако је, на пример, у канун-нами за видински санџак из времена Мурата III недвосмислено речено да дербенџије за сигурност путника одговарају својим главама и имањем, те је сасвим извесно да се они не могу сматрати посебно привилегованом групом. Ипак, намети које је морала да плаћа обична раја представљали су неиздржив терет, те су стога читава насеља прихватала посебна задужења и одговорност и грчевито су се борили да такав статус задрже.можда би стога било упутније ове групе називати становништвом са посебним статусом, а не повлашћеним групама, јер термин повлашћен указује на далеко лагоднији услове живота и привређивања него што га је водила било која друштвена група српског становништва у Османском царству у другој половини XV и првој половини XVI века. 97 Барјактаревић, Турски документи, док. бр. 13, стр. 34.

10 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ Табела 3: Села у нахији Кукањ и године забележени, што вероватно значи да су били преведени у статус обичне раје. 98 V Сл. 5 - Михраб и Минбер Хусеин-пашине џамије Са почецима политичке и економске кризе од седамдесетих година XVI века, у XVII веку у пљеваљском крају, као и у другим областима Царства, осећају се промене у уређењу земљишних односа (појава чифлук сахибије који се меша у уређени однос између спахије и рајетина), повећавају се намети на зависно становни - штво, док се промене у структури производње још увек не бележе. Од краја XVI века мења се и методологија спровођења пописа становништва, те за XVII век нема довољно релевантне грађе која би пружила одговоре на 98 Сумарни дефтер, 1469; Aličić, Poimenični popis, бројна питања која се постављају пред будућим истра - живачима. Само систематска истраживања у турским архивима могла би да допринесу расветљавању питања земљишних односа и положаја становника пљеваљског краја у XVII веку. Сеоска породица у пљеваљском крају ( ) Политичка, друштвена и економска историја Југоисточне Европе у целини, а нарочито српског народа обележена је снажним таласима сеоба становништва, као и дугим периодима стране окупације, што је диктирало услове живота становништва. Већина промена у стру - ктури породице може се објаснити преласком са земљо - Насеље Број Самци Приход кућа (1469) (1469) у (1469) акчама 99 У селу су уписана и два муслимана. 100 У селу су уписана и три муслимана. 101 У селу је уписан и један муслиман. 102 У селу је уписана и једна удовица. 103 У селу су уписана и два муслимана. 104 У селу су уписана два муслимана и једна удовица. 105 У селу је уписан и један муслиман. 106 У селу је уписан и један муслиман. 107 У селу је уписан и један муслиман. Број кућа (1477) Самци Приход (1477) (1477) у акчама Збљево Грабови Кал Г. Лохућа Безница Црна Брда Кукањ Лађани Просоје Кнезрика Страхов Дол Г. Поросје Г. Поросје Ивозица Г. Брвеница Безавница Вратца Брекиње Дубац Маторчина Трпиње Честина Петине Градац (део) Височка Пауче Бабина Брда пусто Ужасно Тикаво Рабитље Насеље Број Самци Приход кућа (1469) (1469) у (1469) акчама Број кућа (1477) Самци Приход (1477) (1477) у акчама Рутница Котовише Мрчево Д. Поросје Градац (део) Поток Глишница Илијаш Класица Крушево Лукар Поток Засеље Бушње Лохућа 4 4 Бабин Поток Г. Заостор Плешевина Стражиље Д. Шумани Хоћевина Југово Беласица Задубље Которац Видре Г. Рудница пусто Д. Тепче Орља Укупно:

11 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ радничког на сточарски начин привређивања и обрнуто, као и радом у рудницима, или бављењем службама од посебног значаја за државу 108, јер су све то фактори који су утицали на традиционалне породичне односе. У нашој историографији још увек није разја - шњено питање када је породица, као основна друштвена јединица, уступила место патријархалној задрузи. Јован Цвијић сматра да османски период за наш народ представља период етнографске рекреације и враћања етнографској старини, јер се по његовом мишљењу Турци нису мешали у унутрашњи живот народа. 109 Милан Васић истиче, свакако с правом, да се основа тог процеса налазила у систему османских пореза и начина на који су они убирани од домаћинстава влаха-сточара у првим деценијама османске владавине у српским зе - мљама. 110 Сигурно је да су на то утицали и тешки услови живота, који су условљавали чвршће породично заједништво, да би се лакше прошло кроз свакодневне недаће. Најбољу илустрацију тешких животних услова у којима је живело српско становништво у пљеваљском крају у XVI веку представља забелешка коју је оставио један преписивач Минеја у манастиру Св. Тројице године:...велика нам нужда од Турака беше, све што имасмо све нам узимају, и све однеше што стицасмо великим трудом. Ко има коње и волове од њих фајде није, царска војска све подави а све каже да ће цар платити а ништа не плаћа, сиротињи доста муке и тегобе, те не може више да живи. 111 Дакле, да би се опстало, морале су постојати проширене породице, са више мушких глава, нарочито код становништва са влашким статусом, јер су они вршили војничку службу, а бавили су се сточарством, па делимично и земљорадњом. Да би се извршиле све те обавезе и обезбедио егзистенцијални минимум породице, домаћинство је морало да буде бројније. Задруга се показала као врло корисна установа тамо где је ратарство спојено са периодним номадским сточарством, јер су сви примитивни облици бављења пољопривредом захтевали велики број руку, с обзиром да није било механизације. Свакако да је до кооперације најприроднији и најједно - ставнији пут било задруживање по сродству. 112 Географска распрострањеност задруге поклапа се, највећим делом, са подручјем типа разбијених села. 113 Описујући области Полимља и Потарја, у чијем се средишту налази пљеваљски крај, Т. Пејатовић наводи да се тамо види иста слика насеља каква је била у старој српској држави: мала разбацана села по долинама и странама речним и планинским; по негде само од 2-3 куће. На понеким местима куће груписане 8-10 њих у чопору како веле сељаци, друге усамљене и једна од друге раздалеко од 10 минута па до сат и по или два сата хода 114, дакле управо онај тип сеоских насеља у којима је задруга најчешћи облик породичног организовања. Термином кућа означавају се све зграде које је користила једна задруга. Тај термин је, у османском пореском систему, основна статистичка јединица, јер се, и код земљорадничког и код сточарског становништва, у једном селу пописују куће и имена њихових старешина, а не сви пунолетни мушки становници насеља. 115 У пљеваљском крају, кућа у ужем смислу подразумева највећу и најбољу зграду од оних које чине кућу у ширем смислу, као и посебно одељење у кући ужег смисла. Сама кућа била је нешто већа зграда, и по правилу се налазила на средини између осталих зграда разбацаних око ње, без неког посебног реда. Доњи део куће најчешће је био од камена, а горњи од брвана. Поред кућа постојале су и зграде, које су се називале и колибама, и којих је било онолико колико је било ожењених домаћина у кући. Постојање зграда указује да су задруге формиране првенствено ради економског интереса, а да је свака ино - косна породица у оквиру задруга имала свој кров над главом, у оној мери колико су то материјалне могућно - сти допуштале. Кућу су још могли чинити млекар, амбар, стаја, коњушница, уљаник за пчеле, пећ, пљевара, тор, кућар, прибој, трап, кокошар, качара и пушница. Иако би поменуте помоћне зграде могле да наведу на помисао да је српска сеоска породица пљеваљског краја могла себи да обезбеди добре услове живота, то, ипак, није био случај. Сељаци овог краја су се свакодневно борили само за основну прехрану, те нису имали ни времена ни могу - ћности да воде рачуна о бољим условима становања У Османском царству, како је већ наглашено, одређене пореске олакшице су уживали поданици који су се бавили разним врстама војничких или полувојничких служби, што је свакако утицало и на моделе њиховог породичног организовања. 109 Ј. Цвијић, Aнтропогеографски проблеми Балканског полуострва, Насеља српских земаља I, Српски етнографски зборник, књ. IV, Београд 1902, XLV. 110 M. Vasić, O knežinama Bakića pod turskom vlašću, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine, god. IX, 1957, Sarajevo 1958, 232. Познато је да су власи од почетка османске владавине у нашим земљама основни порез филурију плаћали по кући, без обзира на број чланова домаћинства. (=Vasić, O knežinama Bakića) 111 Т. Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Насеља српских земаља I, Српски етнографски зборник, књ. IV, Београд 1902, 283. (=Мркоњић, Средње Полимље и Потарје) 112 Васиљ Поповић, Задруга (теорија и литература), ГЗМ XXXIII-XXXIV ( ), Сарајево 1922, Поповић, Задруга, Мркоњић, Средње Полимље и Потарје, Синоними за термин кућа у ширем смислу су дим и дом. 116 Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Број кућа у селима која су се налазила на тимарима спахија у пљеваљском крају крајем XV века био је изра - зито низак. По подацима пописа нахије Кукањ из године просечна величина земљорадничког села у тој области била је свега 8 кућа, док је 1476/77. године изно - сила 17,3 куће у насељу. Највећи број села године, чак 22 (или 38%) имао је 10 кућа и мање, од кућа убележено је у 17 (30%), а од кућа у 16 села (28%). Само два села имала су више од 40 кућа: Беласица 54 и Глисница 85. Величина насеља нахије Кукањ седамдесе - тих година XV века приказана су на следећем графикону: Нешто су већа била села која су улазила у састав хаса санџакбега и чија је просечна величина износила 13 кућа 1469, а кућа по насељу године, али се ту мора водити рачуна да је део тог хаса био и сами трг Пљевља који је по подацима пописа из године имао 101 кућу, док је осталих 11 села било неупоредиво мање: село Грево, највеће насеље после Пљеваља које је улазило у састав хаса санџакбега бројало је 30 кућа, док је прво иза њега по величини село Белошевина са свега 12 кућа. Сва остала села имала су до 10 кућа. У селима пљеваљског краја у поменутом периоду пописан је и релативно висок број самаца, њих 287 у 57 села, што у просеку износи готово 5 самаца по селу. 117 Величина насеља на хасу санџакбега у нахији Кукањ приказана је на следећем графикону. Колико статистички подаци могу понекад да буду и варљиви потврђује чињеница да је на хасу санџакбега године био изузетно висок проценат тзв. патуља - стих села (са 5 или мање домаћинстава). Таквих насеља било је 66% у односу на укупан број насеља, а чак 85% у структури групе села до 10 кућа. Током наредне даценије, број оваквих села на хасу санџакбега је опао па је он износио 33,3% у односу на укупан број насеља, а 44,4% у групи насеља до 10 кућа. 118 Удео патуљастих насеља у структури насеља на хасу санџакбега у нахији Кукањ године приказан је на следећем графикону: Патуљаста насеља су доминантан тип насеља и међу селима пљеваљског краја која су ушла у састав спахијских тимара. Таквих насеља било је године (35% од укупног броја насеља), да би опао на 7 једну деценију касније (12,2 % од укупног броја насеља). 119 Сточарско становништво нахије Кукањ није упи - сано по селима, као што је то у истом периоду био случај у смедеревском санџаку на пример, већ по џематима, јер су у пљеваљском крају, сточари живели на зимским и летњим стаништима. Власи-сточари нахије Кукањ били су подељени у шест џемата, у којима је било 178 дома Прорачуни су вршени на основу табела објављених у раду: Е. Миљковић, Пљевља и нахија Кукањ у другој половини XV века, Гласник Завичајног музеја Пљевља, књ. 1 (1999), 159; Исто. 119 Исто.

12 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ћинстава (просечна величина џемата била је 29,6 домаћин - става) и чак 26 самаца, што је за сточарска домаћинства изузетно велики број. Можда се овај велики број самаца (пунолетних, неожењених мушкараца) може објаснити таласом сеоба који је шездесетих и седамдесетих година XV века из читавог херцеговачког ишао у правцу смеде - ревског санџака. Наиме, могло би се претпоставити да је било случајева када нису одлазиле читаве задруге, тј. проширене породице, већ да су неки чланови остајали на старим стаништима. Анализом пописа влаха-сточара пљеваљског краја уочава се да, за разлику од истовременог пописа влаха других српских области, нема убележеног ниједног табије 120, тј. придодатог члана домаћинства, што је био чест случај код пописа влаха смедеревског санџака, на пример. Tако је кнежину Радована Бакића у нахији Брвеник (западна Србија), године чинило 811 влашких кућа са 482 придодата члана, док је тај број у кнежини његовог наследника Херака Бакића тридесетих година XVI века износио чак 1557 лица, док је број домаћинстава смањен на Свакако се мора истаћи и чињеница да се у поменутом попису сточара пљеваљског краја из седамдесетих година XV века релативно често као старешине засебних домаћинстава бележе два сина истог оца, по правилу један за другим. Све то упућује на закључак да је тада још увек био у формирању процес екстензивне породице задружног типа, али се мора водити и рачуна о чињеници да ова друштвена група није била пописана по селима, већ по џематима, да су се сели ли са летње на зимске испаше, те да су сасвим сигурно у таквим условима живота били упућени на задружни живот. Чињеница да су повремено домаћинства двојице браће пописана одвојено не мора да значи да су они водили потпуно засебан живот, већ да је османски пописивач тако бележио из економских разлога, да би се наплатио виши износ филурије. Још увек је отворено и питање колико је задружна породица код Срба бројала чланова. Вук Стефановић Караџић је забележио у Рјечнику да је задруга бројала око 30 чланова, мада наводи и примере када је она била многољуднија. 122 У опису Полимља и Потарја, Т. Пејатовић такође наводи да на једном огњишту има највише чељади. Међутим, он наводи да су у овом крају задруге некада бројале много већи број чланова, а да је затим дошло до дељења, када су издељени задру - гари градили куће око старе, јер се у раду лакше помажу, заједнички сређену летину деле, заједно чувају стоку и ливаде косе, али су им огњишта подвојена. 123 У домаћој историографији прихваћена је процена да је просечно српско сеоско домаћинство у првом веку османске владавине бројало 7-8 чланова 124, што је најве - роватније била доња граница. 125 То би значило да је у пљеваљском крају, тачније у нахији Кукањ седамдесетих година XV века живело око житеља који су се бавили земљорадњом и сточара. Према ауторима до сада најопсежније студије о демографској ситуацији на Балкану у XV и XVI веку, бугарским историчарима Николају Тодорову и Аспаруху Велкову, најслабије насељене области Балкана у другој половини XV века били су они делови полуострва који су се простирали од југоисточне Бугарске до санџака: Смедерево, Босна и Скадар. Тако је према њиховим прорачунима у херцеговачком санџаку, коме је припадао и пљеваљски крај, густина насељености износила свега 1,18 кућа на км 2. Међутим, њихове процене се не могу у потпуности прихватити јер су вршене искључиво на основу дефтера џизје, пореза које је плаћало само земљо - радничко становништво, док сточарска домаћинства нису узета у обзир. Ипак, с обзиром на чињеницу да је број сточарских домаћинстава био знатно мањи у односу на земљорадничка, како је указано на примеру пљеваљ - ског краја, може се прихватити као тачна констатација да је читав херцеговачки санџак у првом веку османске владавине био релативно слабо насељен. 126 Подаци о унутрашњем уређењу породице у пље - ваљском крају у првом веку османске власти веома су оскудни. Захваљујући боље сачуваним законским споме - ницима, нешто је лакше, бар донекле, реконструисати унутрашњи живот сточарских породица. Код влаха, 120 По објашњењу М. Васића израз tabi стоји непосредно иза имена старешине и под тим изразом уписани су поименично остали мушки чланови који припадају том домаћинству. То су најближи сродници, синови и браћа старешине куће, што је очигледно из ознаке њихове сродничке везе. Дакле, под тим изразом подразумевају се одрасли мушки чланови домаћинства, који поред старешине куће, живе у истој кући, а који су исто тако могли имати и своју ужу породицу. Детаљније видети: Vasić, O knežinama Bakića, Vasić, O knežinama Bakića, Вук Стефановић Караџић, Рјечник српског језика, под: Задруга, Београд 1898, Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, M. Stojaković, Braničevski tefter, Beograd 1987, У страној историографији процене броја чланова домаћинства су знатно ниже од поменутих. Тако Брус Мек Гован број чланова домаћинства за област Смедерева процењује на 3,57, за област Сегедина 4,59, а за област Ђуле 5,26 чланова. Грчки историчар Евангелиа Балта, израчунавајући број становника острва Еубеја крајем XV века, преузима процену Спиридона Асдрахаса, по коме је тај број износио 4,14 чланова. (E. Balta, L`Eubee a la fin du XV siecle, Athenes 1989, ) Међутим, с обзиром да сви подаци упућују на то да је код српског сељачког становништва преовладавала породица екстензивног типа, мишљења смо да је овакве процене немогуће прихватити. Много тачнијим и уверљивијим се чине процене Е.А. Хамела, по коме је број чланова једног домаћинства код Срба у XVI веку, а и касније, износио 9-11 чланова. (Hammel, The zadruga, as a process /У:/ Household and family in the past time, Cambridge Universiyu Press 1972., ) 126 N. Todorov, A. Velkov, Situation demographique de la Peninsule balkanique (fin du XV e s. debut du XVI e s.), Sofia 1988, породична хијерархија се строго поштовала. Породица је била основна друштвена јединица, која се заснивала на подређености чланова домаћинства старешини, на узајамној солидарности и свести о заједничким интере - сима. Синови, пасторци, млађа браћа, а некад и преста - рели очеви били су у том смислу подређени старешинама породице, који је одговарао не само за своје, већ и за поступке чланова свог домаћинства. Старешине поро - дица биле су наследне, оца је наслеђивао најстарији син, уколико је био способан да обавља старешинство. Млађи синови могли су да се издвоје из заједнице и да заснују посебне породице. Свака одрасла мушка глава била је дужна и спремна да штити породицу и њену имовину. 127 На основу расположивих извора османске прови - нијенције није могуће прецизно установити са колико година се мушки потомак сматрао пунолетним, јер то нигде није прецизирано. Стога није могуће ни адекватно одговорити на питање кога османски пописивачи убрајају у категорију самаца (mücerred). 128 Нема сумње да је као самац у пописима убележен одрасли син, који се одвојио од оца или браће, а који није засновао своју поро - дицу, али остаје недоумица око разлога таквог одвајања, јер такво издвајање, услед одредби већ описаног осман - ског пореског система, нема своје економско оправдање. Најлогичнија би била претпоставка да се то дешавало у случајевима када одрасли мушкарац нема живог оца, нити браћу, мада за то конкретних доказа у располо - живој грађи нема. Анализом личних имена пописаних сточара нахије Кукањ седамдесетих година XV века, што представља једини расположиви путоказ за таква размишљања, ову претпоставку није могуће апсолутно доказати, али ни оповргнути. Наиме, ретки су случајеви када се може претпоставити да је са убележеним самцем у истом џемату живео његов отац или брат, али се мора нагласити да је на пример у џемату Цветка, Новаковог сина убележен као старешина домаћинства Вукоје син Вукмира, а као самац Вукмио син Вукмира, или да је у џемату Иваниша, Цветковог сина, уписан самац Влатко, Цветков син. С обзиром да се све ради о врло честим личним именима, нарочито онима на основу Вук, не може се са сигурношћу тврдити да је поменути самац Вукмио, брат Вукоја или Влатко брат Иваниша. 129 Још једно питање где је веома изражен недостатак релевантних извора је питање положаја жене у српској сеоској породици за време османске власти. 130 У првом веку османске владавине у српским земљама нема велике разлике у односу на положај жене у средњовековној српској држави, иако се у позном српском средњем веку и раном османском периоду разликовало право на сво - јину над земљом, које је било у оба случаја основа уређења друштвених односа. 131 Поседовање земље зна - чило је истовремено и право на људе који су је обрађи - вали. Заједничко у положају жена било је то што су пре удаје биле под покровитељством родитеља, удате биле су подређене својим мужевима и без њихове сагласности нису могле да предузму готово ништа. 132 У османским пописима, на основу којих је могуће делимично реконструисати слику аграрних односа у српским земљама под османском влашћу, детаљно се наводе обавезе зависног становништва, те се на основу тога може претпоставити шта су све жене могле да раде. Поред послова у кући и обавеза одгајивања деце, оне су заједно са мужевима учествовале у обради породичне баштине, као и тимариотске резерве (тур. hassa земља). Вероватно је да су жене обављале и низ послова везаних за потребе тимарникове куће прерада вуне, лана, мешење хлеба. Жене су и после мужевљеве смрти заједно са децом остајале да раде на поседу који је њихов муж држао. На подређени положај жене у османском правном систему указује чињеница да жена и када је уписана у попису као старешина домаћинства, што је био случај само ако није било одраслог сина или другог мушког рођака способног да преузме ту дужност, уз њено име увек уписивано и име њеног покојног мужа. 127 Bojanić, Turski zakoni; Kanuni i kanun-name; Бојанић, Јадар, Колико је било разлике у одређивању животне доби када се особа сматрала пунолетном показује следећи примери: по хроничару Јунију Растићу, у најстаријем делимичном попису Дубровника из године, пописани су сви мушки становници од 15 до 70 година, што значи да се мушкарац са 15 година сматрао пунолетним (S. Krivošić, Stanovništvo Dubrovnika i demografske promjene u prošlosti, Dubrovnik 1990, 19); на територији читаве Угарске до почетка XVI века пунолетним се сматрао дечак од 14, а девојчица од 12 година, да би се од тог периода та граница за оба пола померила на 12 година (Holub Jozsef, Az eletkor szerepe kozepkori jogunkbanes az idolatottlevelek, Szaazadok 1921, 32-76; ); по одредбама Српског грађанског законика из године у брак су могли да ступе малолетници са 17, а малолетнице са 15 година; са 15 година су имали право на завештање, а на захтев малолетника суд му је са 17 година могао одобрити право на стицање пуне пословне способности, јер се са пуном пословном способношћу сматрало лице које је навршило 21 годину (Закон о старатељству, 25. октобар године). 129 Aličić, Poimenični popis; превод пописа влаха нахије Кукањ налази се на странама Посебно питање представља положај жена у харему, као и робиња, које није предмет интересовања у овом раду. Такође је у српском средњем веку, као и првим деценијама османске власти очигледан процес еманципације жене у оквиру елитног слоја, када се жене у кључним моментима стављају на чело државе или су значајан фактор у политичком животу, али таквих примера у пљеваљском крају у разматраном периоду није било. 131 Да је положај жене био сличан и у каснијим периодима, када је пљеваљски крај у питању, најбоље се види из података које је на терену брижљиво прикупио Видоје Деспотовић. Опширније о томе: В. Деспотовић, Вруља и Вруљани, Пљевља 1995, О положају жене у српској средњовековној држави, као и у Дубровнику опширније види: Д. Динић-Кнежевић, Положај жена у Дубровнику у XIII и XIV веку, Београд 1974.

13 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ Очигледно је, дакле, да су опстанак и развитак задруге у неодвојивој вези с финансијским државним системом, који јој може погодовати или не, као и са општим, моралним и правним појавама у народу. Међу - тим, задруга се не сме тумачити као нужан прелазни степен у развоју облика земљишне својине од заједничке ка приватној, већ се мора нагласити да је она облик поро - дице, који није везан ни за једну економску категорију. Код Јужних Словена, она постоји од давнина, упоредо са инокосном породицом. Привредна делатност Пљеваља и пљеваљског краја ( ) Привредна делатност Пљеваља од пада под османску власт па до краја XVIII века мењала се у складу са променама статуса овог градског насеља од трга до касабе. Поменуте друштвене групе које су чиниле соци - јалну структуру насеља су и један од показатеља привре - дних кретања у њему. О овом периоду економске акти вно сти која се одвијала из или у правцу Пљеваља сведоче и сачуване појединачне пословне књиге, које својом садржином осветљавају делатност значајнијих дубровачких предузетника који су деловали на тромеђи данашње Србије, Босне и Црне Горе. 133 Тако су Пљевља, као уосталом и други градови била не само административни и судски центар, већ и центар живе трговачке, занатске, и у нешто мањој мери чак и пољопривредне делатности. Иако су била градско насеље, у Пљевљима се, нарочито у првом веку османске власти у овом граду, обављала и аграрна делатност. Тако се у атару града, током читавог периода османске управе у њему, јављају њиве, ливаде, баште, виногради, млинови и друга добра. У атару касабе Пљевља постојао је чак и један тимар, а сви хришћани који су у овом насељу пописани и године имали су ту своје баштине. У самим Пљевљима земљу су имали и муслимани, а чак је и додељивана онима који су насељавани из других крајева. 134 Анализом пореских обавеза становника Пљеваља, може се закључити да су они гајили у првом реду жита - рице, и то пшеницу, јечам, раж, зоб, просо, затим пиро - вину, лан, као и поврће. Такође су се бавили и узгојем свиња и ситне стоке, као и пчеларством. Поред ових пољо - привредних дажбина, становништво Пљеваља било је дужно да плаћа и поједине новчане дажбине, којима је 133 Храбак, Прошлост Пљеваља, Васић, Градови, Васић, Градови, Исто. било опорезовано и сеоско становништво, као што су порез на сено, траву, мукате, испенџу, ресми чифт, бадухаву и свадбарину. 135 На основу сачуваних османских пописних књига за ову област, уочава се да је већину грађана Пљеваља чи - нило пољопривредно становништво, за које се изричито наводи да се баве земљорадњом. Посебно се спомиње муслиманско становништво које станује у касаби Ташлиџи, и који сију и обрађују земљу, те плаћају ушур, димнину и шест акчи таксе по огњишту. 136 Већина тргова и градова који су постојали у српским земљама током вишевековне османске влада - вине представљала је тржишта локалног значаја, где су се продавали вишкови пољопривредних и занатских производа произведених у самом градском насељу или његовој непосредној околини, као и тржишта за трго - вину артиклима који се нису производили на српском селу, а који су били неопходни за свакодневни живот људи, као што је со, на пример. У градским насељима одржаване су недељне пијаце, пазари, као и панађури, велики годишњи сајмови, који су по датуму одржавања најчешће били везани за датум славе неког свеца. Пљевља у наведеном периоду, међутим, највише због свог географског положаја, превазилазе значај локалног трга. Добро је позната чињеница да су Пљевља била једно од места на дубровачком путу, који је водио од Дубровника до Софије, и даље за Константинопољ. На овом путном правцу су се дубровачки и млетачки трговци сретали већ од тридесетих година XV века. Поред овог свакако најзначајнијег пута, Пљевља су била станица и на путевима нешто мањег, али ипак важног трговачког значаја, као што су via Drine (ређе се јавља у изворима као via Bosne), који је од Требиња, преко Билеће, Гацка, Чемерног, Тјентишта и Фоче, ишао уз Ћехотину поред Пљеваља или Дрином до Лима, док се други путни правац (via Jezera или via Anagasti) одвајао код Требиња, те је преко Никшића водио до изворишта Пиве, онда у Језера, и преко Таре избијао на Лим. Са Приморја је до Пљеваља допирао и пут који је водио преко Рисна, Риђана, Грахова, Оногошта и Дробњака. Веома значајан био је и путни правац који је од Сарајева преко Праче, Горажда, Чајнича и Пљеваља, ишао даље ка Пријепољу, Сјеници и Новој Вароши. 137 Шеснаести век, је век доминације копненог саобра - ћаја. 138 На дубровачком путу, као и на путевима кроз Босну, коњи, како јахаћи, тако и теглећи, су готово једино превозно средство. Путну мрежу Османског царства, која углавном није заостајала за путевима у Европи 16. и 17. века чине калдрмисане стазе широке три стопе, за коња - ника, а са сваке стране трагови стада и пешака удесето - стручују ширину ове стазе. Разумљиво је да су на таквим путевима кола и кочије веома ретки. 139 Оно у чему се сви путописци слажу, описујући пут између Пљеваља и Фоче, то је да је прелаз преко планине Ковач веома тежак. На основу белешки које су ови путници оставили очигледно је да су готово сви ипак користили управо тај пут који је ишао преко планине Ковач, а не пут долином Ћехотине, како се то обично сматра. Од бројних путописаца који су прошли овим путем (К. Шепер, Б. Рамберти, П. Лескалопије, Ф. Дифрен-Кане, К. Зен, П. Контарини) само Катарин Зен и Филип Дифрен-Кане спомињу да су путовали преко Чајнича. Пут од Пљеваља ка Пријепољу није био предмет веће пажње путописаца. 140 Да би осигурали сигурно и безбедно путовање, сами османски султани градили су дуж путева посебну врсту прихватилишта, сличну систему имарета на коме су подизани градови оријенталног типа, с тим што су у њима главни објекти били гостионица, каравансарај, и када је то било потребно, мост. 141 Геостратешки положај Пљеваља, као и његов политичко-административни значај за време османске власти, резултира чињеницом да су Пљевља, већ од поло вине XV века, почела да бележе успон као при - вредни центар херцеговачког санџака. Колики су значај Османлије придавале Пљевљима као тржном месту, показује податак убележен у попису из године, где је од акчи прихода, колико су укупно износиле дажбине које је био дужан да плаћа овај трг, чак једна трећина, односно акчи био је износ који је плаћан на име тржне таксе. 142 Током времена та врсте прихода се увећавала и усложњавала, па се у пописима с краја XVI века јављају три врсте дажбина везаних за царину и трговину на пазару. 143 Као и у свим већим пазарним местима, и у Пљевљима се гради значајна муслиманска трговачка инфра структура: чаршија са дућанима, пазар, магацини за смештај робе, ханови, каравансараји, хамам. Изузетно је уочљив развој пљеваљске чаршије, у оквиру које су од средине XVI до краја XVII века изграђена два караванса - раја, ханови и бројни дућани. 144 Наиме, крстарећи Османским царством, трговци, као и други путници намерници су коначиште могли добити у каравансара јима, хановима или завијама и манастирима, смештеним у већим и мањим насељима дуж значајнијих путних праваца. Ова коначишта су некад грађена у формираним насељима, а у неким случајевима се насеље развијало око тих грађевина. Најраспрострањенији тип коначишта у читавом Османском царству, па стога и у српским земљама били су каравансараји и ханови. У историографији још увек није у потпуности разрешено питање да ли постоји или не разлика између ова два типа коначишта. И кара - вансараји и ханови представљају објекте за смештај путника, неку врсту угоститељских објеката на друмо - вима и у градовима. У нашим крајевима у XVI веку углавном се сва коначишта називају каравансарајима, док је у каснијим периодима у употреби само термин хан Историја Црне Горе, књ. III, том 1, Титоград 1975, Храбак, Прошлост Пљеваља, F. Brodel, Mediteran i meditaranski svet, Исто, С. Рудић, Пљеваљски крај у путописима, Х. Иналџик, Османско царство. Класично доба , Београд 1974, Aličić, Poimenični popis, Укупна копнена царина (bac-i siyah), тржна такса (bac-i bazar) и царина названа bac-i hamr. Васић, Градови, Исто, Покушавајући да тачно дефинише хан и каравансарај и разлику међу њима, Х. Шабановић истиче да су каравансараји подизани првенствено на главним друмовима, и то искључиво за привремено склониште и преноћиште путника без икаквог комфора, док су ханови уз то служили и за дужи боравак (Х. Шабановић, Урбани развитак Београда од до године, Годишњак града Београда, XVII, 1970, 32). А. Бејтић и Х. Крешевљаковић своде ову на разлику да питање плаћеног или бесплатног смештаја, те се тако сматра да су каравансараји само обична бесплатна коначишта која су градили поједини добротвори, док су ханови нешто налик на гостионице које су држала приватна лица, и у којима се плаћало за смештај и храну. Детаљније видети: A. Bejtić, Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercegovini, POF III-IV, 1953, ; H. Kreševljaković, Hanovi i karavansaraji u Bosni i Hercegovini, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, Djela VIII, Odjeljenje istorisko-filoloških nauka, 7, Sarajevo, 1957, 29-30, Иако је у основи прихвата, О. Зиројевић заступа мишљења да и од ове поделе постоје бројна одступања, те да се не може апсолутно прихватити, те истиче да је реч о једном типу коначишта, које пролази кроз одређене етапе развоја. (О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије ( ), Зборник Историјског музеја Србије 7, Београд 1970, 52). Слично мишљење износи и Д. Ђурић Замоло (Beograd kao

14 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ На 158 км пута од Сарајева до Пљеваља око године, не рачунајући ова два града, било је 43 хана. 146 Странци који су одседали у Пљевљима углавном се не жале на услове смештаја, али је на основу њихових бележака готово немогуће установити да ли су постојали и хан и каравансарај, или различити путописци разли - чито називају један исти објекат. Пишући Катарини Медичи из Пљеваља, Филип Дифрен-Кане наводи: Ово писмо добио сам данас у овдашњем каравансарају 147, не уочивши разлику између ова два типа коначишта. Дели - мичну сумњу у његове наводе баца саопштени податак да је поменути хан задужбина сина Мехмед-паше Соколовића. Наиме, Мехмед-паша је имао два сина, Гази Хасан-пашу и Ибрахим-пашу, који су имали висока звања у османској хијерархији, али се нигде у њиховим биографијама не помињу задужбине у Пљевљима. Најве - роватнијом се чини претпоставка да је Дифрен-Кане погрешио, и да је пљеваљски хан, кад и остале своје заду - жбине у овом месту саградио Хусеин-паша Бољанић. 148 Жан Палерн Форезјен пролази кроз Пљевља године, и описује их као лепу варошицу где има базара и каравансарај. 149 Каравансарај у Пљевљима помиње и Лефевр у извештају са свог путовања кроз ове крајеве године. 150 Пун лепих речи за Пљевља, гласовити путописац Евлија Челебија сматра као веома битно да наведе да су у граду године, поред две медресе, три мектеба, две текије, Хасан-пашиног имарета (јавне кухиње) и хамама, постојала и три преноћишта (хан), велика као безистан у облику тврђаве. 151 У складу са трговачком активношћу која се одви јала, у Пљевљима су повремено или стално боравили и османски тржишни функционери. У изворима се помињу најпре турски склав, који је у почетку ту боравио повре - мено, пре доласка кадије, затим од средине XVI века базарбаша и ћехаја, а Евлија Челебија помиње још и тржног надзорника и баждарагу. 152 О делатности склава 153 у Пљевљима године остао је запис у дубровачком архиву, јер се дубровачки трговац Виктор Радованов жалио 13. септембра године дуброва чком кнезу и суду, тражећи правду за оно што му се догодило у Пљевљима. 154 Шта се заправо догодило? Једне вечери, почетком августа године Виктор је стигао у Пљевља и одмах се упутио највећем дубровачком трговцу у овом месту Џивану Припчиновићу. 155 Колики је био значај самог Џивана, и како је био уважаван од стране османске администрације у Пљевљима, показује даљи след догађаја. Наиме, како је Виктор стигао, Џиван је наредио да га вежу и ишибају, оптужујући га да купује црвац, на чији промет је у суштини Џиван држао моно пол. У тамници га је држао чак три недеље, да би га тек тада предао турском склаву, чија је намера била не да га ослободи, већ да га стави на тешке муке, од чега га је спасила само велика сума новца. За своју слободу, Виктор је платио 300 акчи, чувару тамнице је морао да поклони једног вола у вредности од пет дуката, као и 200 акчи Пљевљацима који су се за њега залагали код склава. Након тога, склав га је пустио из тамнице, али га је држао још три недеље на јемству. То су, дакле, били разлози због којих се Виктор, како је на почетку изнето, жалио дубровачком суду. Као сведоци јављају се они Дубров чани који су у том тренутку боравили у Пљевљима и могли непосредно да сведоче о догађају: Никола и Иван Милановић, Ратко, фамул Радивоја Баљковића, Вукашин, који је био ђетић Радохне Радовчића, Џиван Радељић и Грубешин Вучета. 156 Oно што се догодило Виктору Радованову све дочи и о значају црвца у извозној трговини Пљеваља. Наиме, црвац и олово су се извозили из Пљеваља у Дубровник још за време херцега Стефана. 157 Један од првих активних дубровачких трговацa у Пљевљима под османском влашћу био је већ поменути Џиван Припчиновић, који је у овим крајевима деловао шезде сетих и седамдесетих година XV века, извозећи олово, црвац и сирову свилу. 158 orijentalna varoš od Turcima , Beograd 1977, 80-81). Белешке путописаца које се односе на Пљевља и околину готово без икаквог двоумљења наводе на став да су се термини каравансарај и хан користили паралелно, те да између ова два типа коначишта није било суштинске разлике. 146 H. Kreševljaković, Hanovi i kravansaraji, Исто, Уп. H. Kreševljaković, Hanovi i karavansaraji, 57; Самарџић, Београд и Србија, Самарџић, Београд и Србија, Исто, Čelebi, Putopis, Васић, Градови, У дубровачким изворима, овај османски службеник називан је склавом за црвац, како се наводи у пословној књизи Џивана Припчиновића. Дубровачки извори региструју склава и у неким другим рудницима у Босни под османском влашћу, где он регулише трговину оловом и глетом. Детаљније видети: Храбак, Прошлост Пљеваља, Исто, Детаљније о трговачкој активности Џибана Прибчиновића у Фочи, видети: Б. Храбак, Фоча до краја XVIII века, Београд 1999, Исто. 157 Исто, Већ тридесетих година XV века неки Пљевљаци ишли су у Дубровник, где су се задуживали на мање своте. Такво задуживање произилази из чињенице да су они, иако су успевали да продају нешто своје робе на дубровачком тржишту, ипак више куповали и доносили назад у Пљевља на продају. Слична ситуација у погледу задуживања пљеваљских трговаца у Дубровнику може се пратити готово кроз читав XV век. Своте на које се они Главни предмет његове трговине из Пљеваља био је црвац. 159 Наиме, из овог града Припчиновићу испору - чено је 1270 литара црвца, што представља 6,4% укупног износа трговине овим артиклом у делатности поменутог трговца. Пљевља су била изузетно значајно место у извозу црвца, на шта указује податак и да је сам Џиван Припчиновић често боравио у Пљевљима. 160 И поред присуства Дубровчана у пљеваљској трговини, ипак се може рећи да су главни носиоци трго - вине у Пљевљима били домаћи људи. 161 У трговини учествују и функционери са санџакбеговог дивана, углавном ћехаја, а од српског становништва истакнуту улогу имали су варошки кнезови. Носиоци трговине између Пљеваља и Дубровника, били су и младићи из Пљеваља, и шире из читаве Херцеговине и суседних области, који су неко време, као што је то био обичај у истраживаном периоду, служили код дубровачких занатлија и трговаца. У дубровачком архиву сачуван је један документ који сведочи да су 6. маја године Вукеља Вукчић и Радосав из Пљеваља, који су служили код познатог дубровачког трговца Маркa Цветкова Турчиновића, изјавили у Нотаријату да је рок за њихову службу код поменутог газде истекао, те да су у потпуности од њега измирени. Одмах након тога забележено је и да поменута двојица момака и њихов газда оснивају трговачко друштво, у које младићи уносе 90, а газда 66 дуката. Поменутим новцем, Вукеља и Радосав обавезали су се да ће водити послове у Турској и другде и то до год то буде желео газда Марин. 162 У коначном свођењу биланса пословања, како је договорено, половину добити и штете сносиће Вукеља и Радосав, а половину газда Марин. Ово трговачко друштво живело је две године. 163 Највише контаката Дубровчани су одржа - вали са пљеваљским војводама, као и санџак-бегом. Пљеваљске војводе су често одлазиле у Дубровник, где би носили поклоне дубровачкој влади, попут ћилима или коња, на шта је обично узвраћано даровима у новцу. Пребогати дубровачки архив сачувао је помен и једног Србина, пљеваљског војводе Ивана, који је у августу, пред празник Госпе, дотерао у Дубровник влади на поклон стоку и гуњеве. 164 Богумил Храбак с правом, чини се, сматра да се под овим видом даривања у суштини крио један облик трговине, јер су размене сличне врсте стално постојале између људи залеђа и дубровачког приморја, мада су архивски помени о томе релативно ретки. 165 О добрим односима Дубровчана са људима са санџакбеговог двора, у првом реду ћехајама, речито сведочи податак да је један санџакбегов ћехаја почетком године упутио неког Пљевљака да преко Дубровника, са његовом робом, отпутује за Венецију, где ће њоме трговати. Такође, остао је забележен и податак из године да су санџакбеговом ћехаји, дубрoвачки поклисари доносили уље на поклон. 166 Како се може установити на основу сачуваних кануннама за херцеговачки санџак, предмет трговине у овим крајевима, па и на пљеваљском пазару, били су: житарице, сочиво, боб, црни и бели лук, воће, кукољ, вино, ораси, шафран, лан, као и стока и сточарски производи (коњи, говеда, овце, кожа, сир, масло, вуна, сукно за одећу, ланене тканине и чоха), затим гвожђе, дрва, луч, жир. 167 Пљевља су имала своје место и у спољној трго - вини Османског царства, па су трговци из Пљеваља у Дубровник извозили углавном жито, сточарске и рударске производе, восак, и у ранијем периоду црвац. 168 Од краја XV века, Пљевља су веома значајна пијаца за коже. Тако је 22. августа године основано трговачко друштво између Наталина Велића и госпара Ђорђа Гучетића, у које је Гучетић унео 104 дуката, а Велић се обавезао да ће ићи у Фочу, Горажде, Пљевља и суседна места, те да ће за примљени новац куповати коже, које ће затим отпре - задужују не прелазе 25 дуката, а често се дешава да се обраћају одређеним људима. Ипак, те мале своте не морају неизоставно да указују да је искључиво реч о ситним трговцима, већ се мора узети у обзир и могућност да су се ослањали на сопствени капитал. Храбак, Прошлост Пљеваља, 22, У домаћој историографији још увек није дефинитивно разрешено питање коју је врсту артикла представљао црвац. Наиме, Б. Храбак, у већ цитираној студији Прошлост Пљеваља упорно брани Јиречеково мишљење да је црвац руда цинабарит. Његовом мишљењу приклања се и М. Васић. Супротно мишљење изнео је С. Ћирковић, у делу Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, који сматра да је тешко прихватити теорију о рудном пореклу црвца, јер се он навелико куповао и набављао у херцеговој земљи, за коју нема података о рударској активности. С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд 1964, 137, нап Храбак, Прошлост Пљеваља, Верска структура домаћих трговаца одговарала је у потпности верској структури самих Пљеваља, па се тако међу трговцима јављају и православни Срби и муслимани. Сразмерно верском саставу насеља у целини, Срби су готово све до краја XVI века били доминантни међу трговачком популацијом Пљеваља. Иста ситуација забележена је и у неким другим градовима данашње Црне Горе, као што су Подгорица, Нови и Рисан. Тек у XVIII веку муслимани постају већина међу пљеваљским трговцима. Међутим, у то време обим трговине у овом насељу се смањује у односу на претходни период, а привредну живост Пљеваља преузима Бијело Поље. Опада и обим трговине са Дубровником, мада се у то време у Пљевљима јављају трговци из неких других места, као што је Требиње на пример. 162 Исто, Исто, Исто, Исто. 166 Исто, Васић, Градови, Исто, 573.

15 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ мати у Дубровник. 169 На основу дубровачке грађе, очи - гледно је да су поред коже, Пљевља била и значајно трговачко место за восак. Наиме, бројни муслимани из Пљеваља одлазили су преко Дубровника у велике прекоморске тржне центре, у Венецију и Анкону. Осман Даутовић из Пљеваља имао је неки спор у Дубровнику, у вези са извозом воска. Ради решења тог спора у Дубровник је дошао и турски склав, док су дубровачке судије, задужене да пресуде у реченом спору, морале да прикупе сва обавештења о извозу воска. Сасвим је извесно да се радило о већој количини воска, чим је том спору придат велики значај. 170 У Дубровнику су сачувани подаци и да су Пљевља у XVI веку била и локални житарски центар. У бла - гајничкој књизи Општине остало је забележено да је Дубровчанин Стјепан Сулковић године купио 230 уборака жита, од тога 153 уборка из Пљеваља и 77 из Чајнича. Поред тога, купљено је и 395 ¼ уборка из Пљеваља, све по цени од 944 акче за уборак. 171 У другом правцу, из Дубровника у Пљевља, трговци су углавном носили со и уље, али и нешто од скупоценије робе, као што су свилене тканине, на пример. 172 Оно што је угро - жавало развој трговине, не само у пљеваљском крају је појава хајдучије и унутрашњих немира. Тако, у једном османском документу из године наводи се да су Пипери и Бјелопавлићи пресекли све путеве и створили велику несигурност код путника. Управо у том периоду био је угрожен пут од Босне за Солун и Истанбул, када се опасност од хајдучије појавила на територијама кадилука Чајниче, Пријепоље, Нови Пазар и Сјеница. 173 Развој занатства у Пљевљима је истоветан са развојем и организацијом занатске делатности у другим градовима за време османске власти. Занатлије су биле организовани у еснафе, чија су правила била врло рестриктивна и обавезујућа. По султановом наређењу, занатлијама и дућанџијама било је забрањено да се облаче у скупоцену одећу горњих класа. Чланови еснафа расправљали су и одлучивали о сваком новом правилу, које је потом кадија уносио у своје списе, чиме су одредбе стицале законску важност. Такође су постојали и про - писи ихтисаба 174, којима су утврђиване цене и квалитет израде. Еснафски мајстори и представници власти су заједнички одређивали прописе ихтисаба, а потврђивао их је султан. Држава се мешала у еснафску организацију првенствено да би за себе обезбедила приходе од дажбина које је ова друштвена група била дужна да плаћа, као и да би био примењен закон ихтисаба. 175 Још од друге половине XVI века у Пљевљима је постојао табачки еснаф, да би се у документима из каснијег периода помињала посебна табачка махала. Да су у каснијем периоду (XVII век) ту формирани и неки други еснафи доказује казивање Евлије Челебије, који међу угледним људима у том месту спомиње и старе - шину еснафа (тур. шехер ћехаја). 176 Наиме, Евлија наводи да је то угледан кадилук у рангу кадулука од сто педесет акчи...има свог муфтију, представника шерифа, прваке, угледне људе, представника Портиних спахија, јањичарског сердара, тржног надзорника, старјешину еснафа, харачког повјереника и баждарагу. 177 Занатлије су у Пљевљима биле економски најпродуктивнија друштвена група. Иако су били мешовитог верског састава, занатлије муслимани су, као уосталом што је то био случај и у другим градовима, били бројнији у односу на занатлије хришћане. Исто тако, верска припадност занатлија је у највећој мери одређивала и врсте заната којима су се они бавили, јер су османске занатлије досељеници у нове крајеве донели са собом и занате који раније, најчешће, нису били познати у српским земљама. О занатлијама у Пљевљима, па и пљеваљском крају у целини распола - жемо са веома мало података. У попису из 1476/77. године у самом тргу Пљевља од занатлија помиње се само Радич, тесар, док су у селима нахије Кукањ не помиње чак ни један занатлија, па ни ковач, што је било најчешће занатско занимање међу српским сељаштвом. 178 Ковачи, мали број њих, помињу се у каснијим османским пописима Пљеваља. Поред њих у Пљевљима је било 169 Храбак, Прошлост Пљеваља, Исто, 36. Детаљније о трговини воском: Т. Поповић, Извоз балканског воска у XVI и XVII веку, Историјски часопис XLII-XLIII ( ), Б. Храбак у својој студији објашњава да поменути уборци нису дубровачки, јер се они посебно бележе по прорачуну, већ да се ради о пљеваљском уборку који је већи од дубровачког. Храбак, Прошлост Пљеваља, Васић, Градови, Васић, Градови, 586. Чини се важним нагласити да појава хајдучије није везана искључиво за османски период националне историје српског народа. Ова појава постојала је на Балкану и у ранијем периоду, за време постојања независне српске државе. Тако је на пример, цар Душан сматрао сигурност једним од приоритетних задатака своје владавине. Ипак, ова појава је у османском периоду историје српског народа по много чему специфична. Наиме, уколико се она до тада углавном сводила на бежање од закона и на облике друмског насиља, у време османске власти на српском етничком простору, хајдучија ипак мења своју суштину, те представља оправдани бунт покореног народа. О хајдучији и разбојништву опширније видети: Zirojević, Srbija pod turskom vlašću, Закон о јавном моралу, нарочито о трговинском пословању. 175 Х. Иналџик, Османско царство, Васић, Градови, Čelebi, Putopis, Aličić, Poimenični popis, 166. занатлија који су се бавили грађевинским радовима. Највише дунђера бележи попис из године, што је сасвим разумљиво ако се има у виду да је управо то време најживље грађевинске активности у овом месту. 179 Поред коже, одређени број пљеваљских занатлија бавио се и прерадом вуне, те су се тако године овим занатом бавили по један халач (пуцар) и мутапџија, као и три кројача. 180 Од заната из области прехране у Пљевљима је било развијено млинарство, јер су на реци Брезници постојали бројни млинови, било да су били у саставу нечијег вакуфа или у поседу појединца. 181 У Пљевљима је било и златара. Кујунџија Михаило уписан је у попису из године као поседник баштине, а године, у попису је убележен златар Петар. VI Рударство није имало велики значај у историји Пљеваља. У историографији још увек није разрешено питање периода у коме је рудник гвожђа код села Кржава био најактивнији, мада се основаном чини претпоставка да је рудник био активан у време власти Косача у овој области, с обзиром да се, како је изложено, помиње у првом попису херцеговачког санџака из године. 182 Други рудник у пљеваљском крају, много мањи од Кржаве, о коме су подаци такође забележени у попису херцеговачког санџака из године је село Бучје у Поблаћу, северозападно од Пљеваља. У овом селу са 47 кућа и 10 самаца, постојала су само два самокова. Порез на жељезо износио је 120 акчи, док је укупан приход од овог насеља, који се такође сливао у царску ризницу изно сио акчи. 183 Кржава у Буковици и Бучје у Поблаћу били су, како се види на основу расположиве грађе, једини живи рудници у пљеваљском крају у другој половини XV века. 184 Дакле, у XVI и XVII веку, Пљевља за разлику од већине српских градова и тргова под османском влашћу, превазилазе значај локалног трга и представљају како значајан трговачки центар, тако и транзитну трговачку станицу према Дубровнику и гра - довима у Боки. Хришћански и муслимански сакрални споменици у пљеваљском крају За српски народ под османском влашћу верски односи су имали и изузетно значење јер су цркве и манастири били не само фактор духовног отпора у којима се гајила и чувала мисао вере, већ су истовремено представљали и важне ослободилачке центре из којих је усмеравана и давана морална снага националној мисли. Вера је била услов опстанка српског народа, којом је, сем тога, одржавано јединство простора који је он, издељен државним границама различитих царстава и њиховом унутрашњом административном структуром, насељавао. Цркве и манастири су чували српски народ од ислами - зације, штитили његову националну свест, и подстицали борбу за слободу. Учећи каквој-таквој писмености као носиоци народног просвећивања, цркве и манастири су били и прве просветно-културне институције и, уз усмено народно стваралаштво, фактор очувања његовог културног идентитета. Сам карактер османске власти и ислама као религије, уз друге околности општег политичког или локалног значаја, условљавали су и неке специфичности у њиховом односу према другим религијама, на поједи - ним просторима, у одређеним временским периодима. Разлика у односу на опште принципе испољавања посебно је била карактеристична за средине које су биле трговачка средишта или се налазиле на раскрсницама трговачких путева из чега је произилазила и њихова велика важност за даље ширење ислама. Да су такав значај имала Пљевља говори већ истакнути податак да је у XVI веку Хусеин-паша Бољанић у Ташлиџи, осим чувене џамије која носи његово име, подигао и мектеб, медресу, имарет, каравансарај, хамам, свој сарај са двадесет соба. Пљевља су тиме добила обележје важног градског средишта које је временом постало и значајан административни центар чији се значај није губио ни каснијим унутрашњим реформама османске управе. 185 Свакако да су у таквим областима у којима су већ постојала, или била на путу стварања, османска верска и административна средишта, зависно од њихове разви - јености и значаја који им је придаван, по природи ствари гушена и отежавана активност других верских установа. 179 Васић, Градови, Исто. 181 Исто, Детаљније видети: С. Мишић, Топономастика као извор за историјску географију (пример пљеваљског краја), Гласник Завичајног музеја, књ. 2, Пљевља 2001, Aličić, Poimenični popis, О овим рудницима детаљније видети: Г. Томовић, Трагови старог рударења у топонимији пљеваљског краја, Гласник Завичајног музеја, књ. 3, Пљевља 2002, Васић, Градови,

16 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ Такав случај је био са црквама и манастирима у пље - ваљском крају. Да би се разумеле специфичности верских односа у таквим срединама, неопходно је подсетити на неке опште принципе на којима су почивали верски односи у Османском царству у почетном периоду османске власти. Верски односи у пљеваљском крају ( ) Верски односи у херцеговачком санџаку, и уже, у пљеваљском крају у првом веку османске владавине били су, без икакве сумње, одраз општих верских прилика у Османском царству у поменутом периоду. Однос централне власти према свим конфесијама у Царству, па и према Српској православној цркви, мора се посматрати у ширем контексту политичких прилика и државних интереса, јер успостављање устројства цркава у Осман - ском царству било је пре свега политичко, а не правно питање. Тако и настојања Грка да успоставе и учврсте своју власт над свим православним црквама у Османском царству најјасније се испољавају за време владавине великог везира грчког порекла Ибрахим-паше, који је на тој функцији био дуже од једне деценије од године. Српска црква је настојала да се супростави успо - стављању апсолутне превласти Охридске архиепископије и преко ње Цариградске патријаршије. Наиме у другој половини XV и у првој половини XVI века, када је грчка доминација превасходно фискална, а у много мањој мери духовна, Српска православна црква показала је велику снагу и виталност. 186 У пљеваљском крају у првом веку османске владавине живели су припаднице две вероисповести: православне и исламске. Током читаве друге половине XV века, православно становништво у пљеваљском крају било је изразито бројчано доминантно у односу на мусли - манско становништво. Наиме, како је већ истакнуто у одељку посвећеном становништву, по подацима поиме - ничног пописа херцеговачког санџака, којем је, по османској административној подели припадала нахија Кукањ, са средиштем у Пљевљима, у овој области је седамдесетих година XV века живело 987 потпуних и 278 самачких домаћинстава хришћанског, тј. српског право - славног становништва и свега 12 домаћинстава Мусли - мана. Дакле, учешће муслиманског становништва у укупном броју становника ове области у назначеном периоду био је чак нешто мањи од 1%. 187 Међутим, врло је индикативан податак да су поменута муслиманска домаћинства плаћала различите износе на име личног пореза. Наиме, неки су били потпуно ослобођени овог намета, неки су плаћали 6, а неки 9 акчи, и то без икаквог појашњења о узроцима ових знатних разлика. Мало је вероватно да се оне могу образложити величином земљи - шног поседа који је уживала свака муслиманска породица појединачно, јер је доста њих било у потпуности осло - бођено пореза. Вероватнијом се чини претпоставка да је и ово била једна у низу мера које су Османлије увеле како би навеле хришћанско становништво да добровољно прими ислам. Свакако да се теоријска утемељеност условно речено благонаклоног става према хришћанима може тражити у Курану, који учи да зимије једнобо - жачке народе, не треба насилно преверавати. Ипак, вероватнијом се чини претпоставка да је такав став произишао из практичних разлога, лакшег успоста - вљања и одржања власти. 188 Има историчара, као што је познати француски османиста Никоара Белдичану на пример, који сматрају да порески систем који је био на снази у Османском царству 189, заснован на разлици између муслимана и немуслимана разлог томе што у првим вековима османске власти у српским земљама није било масовног преве - равања. Наиме, по неким прихватљивим проценама, око године у Османском царству било је хришћанских домаћинстава, те да су сви они прешли на ислам, Порта би имала губитак од око кг злата годишње. 190 У поменутим оквирима, изузетан значај имало је деловање Српске православне цркве, јер је она, иако уклопљена у систем османске власти, била главни носилац очувања вере, народне традиције и осећања етничке припадности српском народу. Цркве и манастири пљеваљског краја На основу досад расположиве и доступне грађе, стиче се утисак да је у првим деценијама након успоставе османске власти на територији читавог херцеговачког санџака, Српска православна црква била дезоргани - зована, да би неколико деценија касније, потпомогнута од стране кнезова у првом реду, али и других истакнутих хришћана, започела процес своје обнове и снажења. 186 Самарџић, Српска православна црква, Опширније о становништву нахије Кукањ разматрано је у претходном одељку. 188 Encyclopediе de l`islam, Tome II, Paris 1965, под dimmi. 189 Принцип плаћања харача, царске главнице и испенџе, спахијске главнице разрађен је у делу посвећеном друштву у Смедеревском санџаку у другој половини XV и првој половини XVI века. 190 N. Beldiceanu, Peuplement, turquisation et islamisation, /У:/ Histoire de l`empire Ottoman, Paris 1989, 136. Сл. 6 - Оквир јеванђеља са силаском у ад и јеванђелистима, крај XVI века (Ризница манастира Свете Тројице) Изразиту ренесансу Српска православна црква у пље - ваљском крају, и шире у читавој области Потарја, дожи - вела је након обнове Пећке патријаршије године. 191 Инсистирајући на очувању култа Немањића, православна црква у Османском царству и пре обнове Пећке патријаршије, а још изразитије након тога, оку - пљала је око себе целину српског народа, пружајући му осећање припадности. У таквим околностима, тридесе - тих година XVI века уз велику подршку ондашњег херце - говачког митрополита Никанора, братство св. Тројице пљеваљске оснажило је своју делатност, а шире гледано обнова св. Тројице има велики утицај на политичке и друштвене околности у којима се одвијао живот српског становништва у пљеваљском крају од средине XVI века па до избијања Првог српског устанка. Сл. 7 - Гаврило Тројанчанин, застава из псалтира бр. 62, (Ризница манастира Свете Тројице) Смештен на уској заравни између брежуљака Чардачића и Растовића, изнад реке Брезнице, крај самих Пљеваља, манастир св. Тројице више од пет векова дели судбину својих верника. Иако манастир св. Тројице представља једно од ретких монашких средишта Српске православне цркве о чијој се прошлости сразмерно доста зна, није сачуван ниједан историјски извор помоћу којег би било могуће прецизирати датум његовог оснивања. 192 Први писани помен о манастиру сеже у четврту деценију XVI века, али то не мора бити и сасвим извесно и није датум када је основан. Имајући у виду чињеницу да османска власт, која се до поменутог периода у Херцеговини потпуно учврстила, није дозвољавала изградњу нових хришћан - ских богомоља, већ само обнову постојећих 193, могло би 191 Ж. Шћепановић, Средње Полимље и Потарје, Београд 1979, Петковић, Манастир Света Тројица, Детаљније о османској политици према хришћанима: Зиројевић, Цркве и манастири, 17-33; Е. Миљковић, Верски односи у пљеваљском крају у првом веку османске власти, Гласник Завичајног музеја Пљевља бр. 3 (2002), 63-73; Б. Ђурђев, Улога српске цркве у старијој историји српског народа, Сарајево 1964,

17 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ се претпоставити да је манастир Св. Тројице изграђен на темељима мирске цркве или монашког средишта осно - ваног пре године. Историјске истине ради, ипак се мора напоменути да је поменута забрана османских власти у појединим случајевима бивала пренебрегнута, али су такви поступци најстрожије санкционисани, чак и смртном казном, како сведоче поједине кануннаме из прве половине XVI века. У кануннами за санџак Босну из године изричито се захтева да се цркве у местима у којима нису постојале од неверничког времена, поруше, те да се они невјерници и попови, који у њима боравећи, уходе стање и дојављују у невјерничке земље нека се казне строго и нека се казне тешким тјелесним казнама. Одредбама ове кануннаме даље је предвиђено да се поруше крстови који су постављени на путевима и нека се не допушта да их убудуће постављају. Ако се неко, пак, буде оглушио о ову одредбу такође ће бити кажњен тешким телесним казнама, а казне су предвиђене и за кадије на територији чијег кадилука се тако нешто догоди, а он то не забрани и не спречи. 194 Дозволе за изградњу православних, и уопште хри - шћанских цркава у Царству су ретке, и више предста - вљају изузетак него правило. Чак и кад су издаване, веома се водило рачуна да то буде у областима где готово и нема муслиманског живља, поново водећи на тај начин рачуна о верским осећањима муслимана, који би близину православног верског центра сматрали као угрожавања свог права на исповедање вере. 195 Иако тридесетих година XVI века Пљевља још увек нису административни центар херцеговачког санџака, верска структура овог трга насељеног године искључиво српским пра - вославним становништвом, двадесетих година XVI века почиње да се мења, досељавањем муслиманског становни - штва, привучено повољним изгледима за бављење трговином. Стога се вероватнијим и прихватљивијим чини датовање заснивања манастира у године које претходе османском освајању Херцеговине, дакле пре године. 196 Уосталом, у збирци турских докумената који се чувају у св. Тројици, а које је приредио и објавио пионир наше оријенталистике Ф. Барјактаревић, први документ који се односи на св. Тројицу датован је годином. Реч је о ферману упућеном херцеговачком санџак-бегу и пријепољском кадији, којим се забрањује сељацима из села Црљеница, Горње и Доње Руднице да напасају стоку и секу шуме на манастирском имању. 197 Иако је, опреза Сл. 8 - Андрија Раичевић, Зидање Вавилонске куле - минијатура XVII век (Ризница манастира Свете Тројице) ради, због нејасноће у оригиналу документа, Барјактаревић код ове године ставио упитник, у предговору збирци, он не изражава никакву сумњу у датирање поменутог доку - мента. Напротив, он њиме илуструје значај ове збирке за историографска истраживања и померање граница истраживачких сазнања, и наглашава како објављивање овог документа представља важну допуну излагањима Ђ. Бошковића, који је, објављући белешке са свог путовања по пљеваљском крају, забележио да архитектонска решења нартекса свакако припадају градитељству XVI века, али да су ти елементи могли бити и накнадно дозидани, те би закључује он, храм морао бити много старији; припадао би свакако још 13-ом веку. 198 И према мишљењу Сретена Петковића архитектонско решење цркве св. Тројице, где је главни брод шири од бочних 194 Kanuni i kanun-name, Зиројевић, Цркве и манастири, Петковић, Манастир Света Тројица, Барјактаревић, Турски документи, Ђ. Бошковић, Манастир св. Тројице, Старинар књ. VII, 1932, 123. Ф. Барјактревић је поменуту збирку објавио године. До данашњег дана нико није проверио, али ни оспорио његове наводе и датирање поменутог документа. Барјактаревић, Турски документи, 5. безмало четири пута, што је потпуно неуобичајено за градитељски поступак оног времена, када је тај однос износио највише два и по према један, неумитно сведочи да је била реч о обнављању храма, те прилагођавању нове грађевине старим темељима, а никако не о зидању потпуно новог верског објекта. 199 Одсуство писаних исто - ријских извора о овом манастиру из првог века османске владавине у Потарју, са изузетком поменуте исправе из године, може се објаснити двојако. Како су право - славни и уопште хришћански верски центри за османске власти представљали само пореске обвезнике, прихва - тљивом се чини претпоставка да су османске власти затекле Св. Тројицу као цркву без имања, те стога незанимљиву за нову власт, или се пак непосредно након османских освајања братство разбежало, манастир запустео, а имање остало необрађено, тако да опет није могао да подлегне опорезивању. Имајући то у виду постаје јасније одсуство помена овог манастира у детаљном попису Херцеговине, завршеном 1476/77. године. 200 Помен о манастиру изостао је и из бележака европских путописаца, пре свих Француза, који су током XVI века путовали на Порту караванским путем од Дубровника, преко Пљеваља. Узрок томе, сасвим извесно, је сам положај манастира, који као да је вештом руком сакривен од радозналих погледа путника намерника. Чини се, уосталом, да већина европских путника и није била заинтересована за живот хришћана у Османском царству, па тиме ни правосланих Срба. Своју су пажњу углавном поклањали обичајима Османлија, који су за њих представљали потпуну непознаницу, нову цивилиза - цију, неистражену културу. Такође, страни путописци, трговци, дипломате, авантуристи, познавали су или су имали тумача за османски, док им је српски језик био потпуно стран, те све и да су желели нису имали могу - ћности за разговор са православним становништвом, у конкретном случаја Пљеваља и Потарја, које би им открило постојање манастира. 201 С друге стране, Св. Тројица је међу Србима била надалеко познато духовно и културно средиште, чији је значај превазилазио регио - налне границе и домете. Само површан увид у социјалну структуру, као и углед познатих ктитора овог манастира из XVI века недвосмислено истичу верски, друштвени, па и политички значај св. Тројице за Потарје, као и Рашку област у целини. Први познати ктитор манастира и, сасвим извесно најзаслужнији човек за његово ожи - вљавање био је игуман Василије, потоњи Висарион. 202 У науци познатом натпису из године, наводи се да је Висарион са својим братом Савом основао манастир Свете Тројице. Овај навод из натписа потврђује и кти - торски портрет, на коме је Висарион нацртан како са моделом цркве приступа Христу на престолу. 203 И не само ктитор, игуман Василије био је и први именом познати старешина Свете Тројице, који се на челу његовог братства налазио четрдесетих година XVI века. Василије је био родоначелник угледне породице, из чијих редова је највероватније потекао и херцеговачки епископ Никанор, који је на челу те епархије био управо у време када је обновљен манастир Света Тројица. 204 Удео у обнови пљеваљског манастира имао је и монах Сава, Василијев брат. Мало је података на основу којих би било могуће бацити више светла на личност игумана Висариона. Сачувана сведочанства о његовом енергичном деловању и залагању за свој манастир и братство на самој Порти, указују да је био снажна личност, која је не само зрачила духовном снагом, већ се хватао у коштац и са световним проблемима, у првом реду оним везаним за манастирско имање, чије је решавање значило обезбеђивање егзи - стенције за манастир и његове калуђере. 205 Пет деценија касније, године, залагањем чланова још једне угледне и имућне српске породице из Поблаћа, коју су чинили монах Георгије, његов син јеромонах Ананије и синовац спахија Војин, изграђена је манастирска припрата. Ипак, чини се да ова породица, без обзира на свој велики углед, није могла самостално да финансира неопходне радове, те се као ктитор јавља и 199 Петковић, Манастир Света Тројица 33. На научном скупу одржаном августа године у св. Тројици и Милешеви, др Гордана Томовић изнела је потпуно ново мишљење да је црква св. Тројице на месту на коме се налази данас подигнута крајем XVI века, а да је ранија црква постојала на месту подземне црквице у порти данашњег манастира. У периоду године, сматра Г. Томовић, због нарушене статике и влажног терена извршено је измештање и изградња веће цркве са припратом. Иако неоспорно занимљива и у многим тврдњама уверљива, ова теза још увек мора да прође дугачак пут научног доказивања и провере, да би добила своје место у релевантној историографији. 200 Aličić, Poimenični popis, Нешто другачији случај био је са обижњом Милешевом, која је, с обзиром да се налазио на путу, био познат европским путницима, који су у њему повремено и коначили. 202 Оваква промена имена код калуђера није неуобичајена и до ње је вероватно дошло након примања схимне, када се монаси дајући завет, симболично одричу не само дотадашњег начина живота, већ и имена. 203 Ктиторски портрет настао је године, а Висарион је насликан због својих заслуга за обнову манастира, давно након своје смрти. Иако с краја XVI века, овај портрет је сигуран доказ да је Висарион био ктитор Свете Тројице, јер је мало вероватно да монаси овог манастира непуних шест деценија након његове обнове нису поуздано знали ко је за ту обнову заслужан. Детаљније видети: Петковић, Манастир Света Тројица, Никанор је највероватније био Василијев син, што значи да се он замонашио у познијим годинама, вероватно након што је постао удовац. 205 Сачуван је ферман из године којим султан Сулејман Величанствени, на молбу игумана Василија, који је лично дошао на Порту, забрањује незаконито увећавање дажбина за манастирски читлук Горња Врхобрезница. Детаљније видети: Петковић, Манастир Света Тројица, 15.

18 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ златар Јован из Фоче. 206 Овај податак не сведочи само о отежаним економским условима у којима се нашао српски живаљ у пљеваљском крају, већ и о чињеници да занатлије ступају у оне друштвене групе српског стано - вништва, посебно у градским срединама, које у овом периоду корачају узлазном путањом. Подизање и осликавање припрате године убрзало је намеру братства Свете Тројице да доврше Висарионово дело, те да се живопишу наос и олтарски простор цркве. Манастирским новцем, вероватно уз помоћ пљеваљских Срба, овај наум је извршен године. 207 Важност Св. Тројице за српски народ истичу и народне песме, у којима се овај манастир сврстава у ред великих задужбина Немањића, уз Хиландар, Ђурђеве ступове, Дечане, Студеницу и Милешеву. 208 Особеност Свете Тројице огледа се и у композицији зидних слика, која нема само изузетну уметничку вредност, већ представља сведочанство о духовној клими у Св. Тројици, као и схватањима и образовању тројичких монаха. Наш познати историчар уметности и познавалац сликарства Св. Тројице, Сретен Петковић истиче да се поворка Немањића, насликана у северозападном делу тројичког наоса, ретко сусреће као иконографски мотив у српском зидном сликарству у доба османске власти. Иако је култ ове владарске породице веома негован у оквирима Српске православне цркве, нарочито после године, углавном су приказивани ликови Стефана Немање (Симеона Српског), св. Саве и Стефана Дечанског. Приликом осликавања св. Тројице, по први пут након пропасти српске државе, у првој зони насликани су сви значајнији чланови династије, од Стефана Немање до цара Уроша V. 209 Творац ових живописа се, по јединствености свог стила, тј. карактеристичној рустичности сликарског израза, без двоумљења може утврдити. Реч је о сликару-живописцу попу Страхињи из Будимља, који је био врло угледан и плодан мајстор. Стварао је крајем XVI и почетком XVII века. 210 Историчари уметности су у великој мери расве - тлили рад овог познатог мајстора. Поп Страхиња је радио на читавој територији која је била под јурисдикцијом Пећке патријаршије. Иако је највећи број његових дела израђен у манастирима на данашњој територији Црне Горе, потпис овог уметника среће се и у удаљенијим крајевима, као што је манастир Озрен у источној Босни Исто, Исто, Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме, књига друга, бр. 24, Опет Свети Саво, Београд 1969, Петковић, Манастир Света Тројица, Исто, Исто, Исто, Исто, Исто, 45. Карактеристично је да је поп Страхиња био успешнији у својим најстаријим радовима, него у оним млађег датума настанка, што се објашњава његовом каснијом презапосленошћу, услед које је мање водио рачуна о прецизности свог сликарског израза. Стога се живопис у Светој Тројици сматра најуспелијим делом попа Страхиње. Иако ни овај живопис по својим уметни - чким карактеристикама није беспрекоран, на њему се ипак може уочити један завидан занатски ниво, чији је пад очигледан у касније насталим радовима овог уметника. И управо чињеница да је сликарско умеће попа Страхиње свој најснажнији израз добило у поменутом живопису Свете Тројице, даје овим зидним сликама посебан значај. 212 И ризница и библиотека манастира Св. Тројице почињу да се обогаћују разнородним предметима почев од друге половина XVI века. Управо у ризници овог мана - стира, која је недавно обновљена, остали су сачувани поједини предмети велике уметничке, али и историјске вредности. Свакако да је један од најлепших примера те изузетности дарохранилица, довршена 16. марта године, која у стилском погледу представља спој готике и исламског уметничког израза, али и очигледан спој историјско-географских услова који су нашли свој одраз у уметности. Баш на овом месту, у Св. Тројици пљеваљ - ској среле су се и укрстили две цивилизације и два културна израза: турско-персијски, тј. оријентални, и приморско-медитерански, тј. западноевропски образац. 213 Највећи број вредних предмета и икона израђено је или донето у Св. Тројицу до половине седамнаестог века. После тога, манастирско братство суочило се са финансијским потешкоћама, које су одраз опадања моћи централне власти и недостатка новца у читавом Осман - ском царству. Услед отежалог обезбеђивања основних потреба за живот и одржавање манастира, престаје се са преписивачком делатношћу, а малобројни предмет стижу у манастир издалека. 214 Током Великог бечког рата ( ), када се одиграла и Велика сеоба српског народа под патријархом Арсенијем III Црнојевићем године, манастир није напуштен, али је његов материјални положај постао изузетно тежак. У тим тренуцима остварено је јединство и солидарност читавог православног света, који улаже материјалне и духовне напоре да се ово значајно верско Сл. 9 - Ђакомо Кантели да Вињола, Краљевина Србија звана Рашка, Рим (детаљ) средиште херцеговачког санџака одржи активним, јер је то био предуслов опстанка српског православног становништва у овој покрајини Османског царства. Тако, у првим деце - нијама XVIII века помоћ стиже од српске православне општине у Сарајеву, као и из Русије. До данашњих дана у Св. Тројици сачуван је знатан број икона, златарских радова, штампарских књига и црквених утвари руског порекла. Наведимо само примера ради да драгоцено Димитријево јеванђеље, које су монаси св. Тројице били 215 Исто, принуђени да заложе за 150 гроша, отку пљују и враћају у манастирску ризницу године сарајевске ћурчијске калфе. Готово истоветна ситуација била је и са кивотом из године, као и тројичким јеванђељем из XVII века, који је откупила и вратила братству раба Јефимија из Сарајева. У манастирску ризницу године доспевају и три кандила, рад златара Јована из Сарајева. 215 Помоћ у Русији за манастир св. Тројицу први је затражио печујски епископ Јефрем Јанковић године,

19 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ али нема података да ли је удовољено његовом захтеву. Двадесетак година касније, Сава Владиславић, Херцего - вац пореклом, који је у Русији остварио блиставу војну и дипломатску каријеру, почиње да обдарује манастире у свом родном крају, између којих и св. Тројицу пље - ваљску. Пример Саве Владиславића следи тридесетих година XVIII века и његов рођак Филотеј Вујовић Владиславић. Тако је успостављена веза овог манастира и руских приложника, која се није прекидала ни током читавог XIX века. 216 Осамнаести век за братство манастира Св. Тројце представља век борбе за очување манастирског имања, у чему су, поред поменуте православне солидарности, успели, захваљујући у првом реду завештањима верника (Јован Храбреновић, нпр, године завештава мана - стиру читаву своју баштину душе ради ), као и путова - њима у удаљене крајеве, тзв. писанију 217, где су при ку пљали прилоге намењене одржању манастира. 218 Манастир Свете Тројице остао је забележен и као један од центара преписивачке делатности у српским земљама током османске владавине. Упркос бројним тешкоћама, опасностима и злослутним временима, ова делатност у манастиру може се пратити кроз читав период од обнове манастира до краја XVII века. Већина књига преписаних и илуминираних у овом манастиру још увек се налази у поменутој богатој манастирској ризници, али се ипак многе драгоцене књиге налазе у библиоте кама и музејима у иностранству: Прагу, Бечу и Санкт Петерсбургу. 219 Иако би се на основу потписаних руко - писа могло закључити да њихов број није био велики, контуниран рад, дао је, у коначном исходишту, крупне резултате. Број књига за које се поуздано зна да су настале у преписивачком центру манастира Свете Тројице броји више десетина рукописа. Карактеристика књига из овог манастира је да су биле занимљивог састава и скла дно исписаног текста, а неке од њих биле су и илуминиране. 220 На основу језика и стила, очигледно је да су тројички дијаци поседовали завидно образовање за оно време, као и књижевну културу. На жалост, имена већине њих остала су непозната. Од заборава су сачувани јеромо - нах Сава из XVI века, његов настављач Јован, дијак Сл Андрија Раичевић, Крст с Голготе - минијатура XVII век (Ризница манастира Свете Тројице) Влатко, расодер Висарион и чрнац Венијамин из XVII века, као и чувени Гаврило Тројичанин, чије је деловање, упркос штурим подацима, ипак могуће, бар донекле расветлити. 221 Поуздано је утврђено да је Гаврило живео у Светој Тројици у периоду између и године. Његова преписивачка делатност, која није била везана искључиво за овај, већ и за неке друге манастире, одвијала се под израженим утицајем руске редакције, што указује да је овај угледни монах и преписивач боравио у Русији, највероватније у периоду између и године. 222 У дела која је преписивао, Гаврило Тројичанин уносио је и своја знања и размишљања из 216 Исто, Детаљније о писанији видети: А. Фотић, Света Гора и Хиландар у Османском царству XV-XVII век, Београд 2000, Петковић, Манастир Света Тројица, Детаљније о преписивачкој делатности у Светој Тројици видети: В. Мошин, Ћирилски рукописи манастира св. Тројице код Пљеваља, Историјски записи књ. XIV, 1-2 (Цетиње 1958), 240. S. Radojčić, Stare srpske minijature, Beograd 1950, Петковић, Манастир Св. Тројице, Петковић, Манастир Св. Тројице, Исто, Проучавајући преписивачку делатност Гаврила Тројичанина, С. Петковић је одредио наведене године као године његовог боравка у Русији, руководећи се чињеницом да из тог периода нема ниједне преписане књиге са Гавриловим потписом. Међутим, како се на основу расположиве историјске грађе закључује да тројички монаси нису путовали у Русију све до почетка XVIII века, Петковић основано претпоставља да се Гаврило користио руским предлошцима, који су у виду поклона стизали у оближње Милешево током XVI и XVII века. Петковић, Манастир Свете Тројице, 87. Сл Андрија Раичевић, Персонификација Лета - минијатура XVII век (Ризница манастира Свете Тројице) области историје, митологије и ботанике, као и записе о народним обичајима. Захваљујући његовој интелектуалној радозналости и љубави за књигом и писањем, иза монаха Гаврила остао је чувени Врхобрезнички хронограф, која са високим степеном оригиналности описује догађаје од стварања света до његовог времена, и који је веома ви - соко оцењен у историјској науци. 223 Како је био изузетан калиграф, дела која је преписао Гаврило Тројичанин одишу вештом и сигурном руком овог монаха. Стога не чуди чињеница да су управо најбогатије украшена два рукописа преписана његовом руком, и то Псалтир, настао између 1. септембра и 31. августа године, и Шестоднев Јована Егзарха заједно са Хришћан ском топографијом Козме Индикоплова из године. 224 Ова два текста украсио је познати српски сликар XVII века, Андрија Раичевић. Минијатуре Андрије 223 Овај рукопис се данас чува у Народном музеју у Прагу. 224 Петковић, Манастир Свете Тројице, Исто, Исто, Исто, А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972, 280. Раичевића, иако првенствено настале под утицајем руског рукописа који није сачуван, одишу и западним утицајем. Такође, неке од сцена, настале у традицији византијске иконографије, појављују се на критским иконама. Међутим, оно што представља примарни значај ових минијатура није њихова иконографска, већ уметничка вредност. Андрија Раичевић у првом реду служи се добрим моделом као предлошком, док су ретки, мада веома интересантни његови покушаји да покаже ориги - налност сликарског израза. 225 Без обзира на чињеницу да Андрија Раичевић као минијатурист није успео, у цртачком погледу, да надмаши своје узоре, може се констатовати да посматране као целина илустрације Врхобрезничког Шестоднева и Хришћанске топогра - фије, уз копију Минхенског псалтира остају забележене као највећи илуминаторски подухват у дуготрајној историји српског народа под османском владавином. 226 Овај кратки преглед, свакако, не може да дочара стварно богатство библиотеке манастира Свете Тројице, јер су многе књиге настале у овом преписивачком средишту сада растурене не само по културним центрима на територији бивше СФРЈ (Нови Сад, Загреб, Сремски Карловци), већ и по многим иностраним збиркама. Упркос томе, они рукописи који се и даље чувају у овом мана - стиру представљају изузетно драгоцену колекцију, готово непревазиђену на читавом српском простору. 227 Висока вредност манастирске библиотеке одвно је широко позната у научној јавности. О њој су писали не само домаћи већ и страни научници. Познати руски слависта Александар Гиљфердинг обилазећи ове крајеве посјетио је и манастир Свету Тројицу У својој књизи потом је записао да се у манастиру чува велики број рукописа и да је то једини манастир који сам обишао у западној Турској у коме се старе књиге брижљиво чувају и држе у реду и на сигурном месту. 228 Али, осим ћирилских рукописа и књига у мана стиру Свете Тројице се чувају и вредне збирке османске грађе. У првом реду то су царске, беговске и судске заповести, које се односе на манастире у широј области Полимља и Потарја. Пажњу научној јавности на ову збирку скренуо je Танасије Пејатовић, први директор Српске гимназије у Пљевљима. Он је први, почетком XX века (1903), објавио списак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума и тезкера за манастире Свету Тројицу, Бању, Маржиће, Довољу и Дубочицу који се налазе у архиви манастира св.