СУДСТВО У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ ( )

Transkript

1 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ мр Мирослав М. Поповић СУДСТВО У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ ( ) докторска дисертација Београд, 2014.

2 UNIVERSITY OF BELGRADE FACULTY OF PHILOSOPHY mr Miroslav M. Popović JUDICIARY IN THE PRINCIPALITY OF SERBIA ( ) Doctoral Dissertation Belgrade, 2014.

3 Подаци о ментору и члановима комисије Ментор: др Сузана Рајић, ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет Чланови комисије: др Радош Љушић, редовни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет др Милош Јагодић, ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет др Радомир Ј. Поповић, научни сарадник, Историјски институт, Београд

4 Резиме: СУДСТВО У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ ( ) Судство је једна од примарних функција у новоствореној држави. Већи део државотворне енергије Првог српског устанка ( ) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су и, касније, и Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног Новом уставном реформом основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик. Највиша институција правосуђа пре Сретењског устава био је Суд народни сербски у Крагујевцу, често називан Народни суд. Укинут је и његове дужности прешле су на Савет, подељен на Уредбено и Судбено одељење. Велики суд је постојао од 1837, тако да је Србија тога времена имала петостепено судство општински судови, магистрати (нахијски судови), Велики суд, Савет, кнез. Први нахијски судови успостављени су 1823, 1824, 1826, и године. Устав из предвиђао је Апелациони суд, као суд другог степена, који је био смештен у престоници. Искључиво је разматрао и судио предмете који су долазили преко нижих судова. На тај начин, успостављене су три врсте судова: општински, окружни, као првостепени, и Апелациони суд у престоници. До Устава из 1838, судска власт није била независна и преклапала се са полицијском. Касациона власт била је у рукама кнеза. Судска независност није директно прописана Уставом из 1838, али је он садржао неке регулативе које је трeбало да осигурају судску независност, одвајајући судску функцију од административне и истичући значај стручности судија. Међутим, судска независност била је релативна и прилично неодређена.

5 До краја основан је Трговачки суд у Београду, који је радио мање од два месеца. Поново је успостављен Београд је од био седиште Првостепеног суда за варош Београд. Имао је у својој надлежности парнице између грађана из унутрашњости и странаца који су живели у Београду. Општински судови су се састојали од председника и два члана, имали су у надлежности парнице мање вредности и кривична дела за која је била прописана нижа казна. Окружни или првостепени судови састојали су се од председника, три члана и одговарајућег особља. Извиђали су и судили у првом степену грађанске парнице и кривична дела који нису били у надлежности општинских судова. Апелациони суд разматрао је у другом степену предмете које су окружни судови пресудили у првом степену. Врховни суд је основан 1846, као суд трећег, коначног степена, који је разматрао предмете које су већ судили првостепени и другостепени суд. Касациони суд је успостављен Укинут је и Апелациони суд је постао једини виши суд. Коначна организација српског деветнаестовековног судства успостављена је године. У питању је био тростепени систем, са окружним судовима као првостепеним, Апелационим судом у другом степену, и Касационим судом трећег степена. Основна идеја уставобранитељског режима била је обезбедити свачију личну сигурност и грађанска права. За то су били потребни писани закони и организовано судство. Утицај уставобранитеља на државне послове почео се осећати одмах после Устава 1838, а постао неоспоран тек након избора Александра Карађорђевића за кнеза 1842, кад су водили Србију до године. Организација судова није ишла лако и мењала се све време уставобранитељског режима. Почетне године организације српског правосуђа после Устава биле су основа, полазиште, са првим законима и расписима, којима су установљене судске инстанце и надлежност Министарства правде, те тумачена примена поменутих закона у судовима.

6 Основе за реконструкцију српског кривичног и грађанског судског поступка представљају Устав из 1838, разна устројства окружних, Апелационог, Врховног и Касационог суда и бројни расписи Министарства правде. Многе законске регулативе су недостајале Грађански законик донет је 1844, а први Законик о грађанском судском поступку тек Допунителна правила у смотрењу суђења по части грађанској и криминалној и њихово објашњење из били су недовољни да попуне празнине у судском поступку. Описана законодавна делатност била је једини ослонац правосудне струке и полазиште за даљи рад на судском законодавству и у томе је њен значај. Сваки почетак је тежак, па је на организацији судова морало још пуно да се ради. Нови законици о грађанском судском поступку донети су и 1865, Кривични законик 1860, а Законик о кривичном судском поступку године. Kључне речи: судови, судство, адвокати, судски поступак, Кнежевина Србија. Научна област: Историја Ужа научна област: Историја српског народа у новом веку УДК: /.99(497.11) 1838/1869

7 ЈUDICIARY IN THE PRINCIPALITY OF SERBIA ( ) Abstract: Judiciary is one of the most important functions in a newly-created state. Larger part of state-creative energy of the I Serbian Uprising ( ) was directed to creation of the new Serbian state s judiciary system. Serious work on the foundation of legal, executive and judiciary authority had already begun in 1804, when first courts were founded. First legal acts considering Serbian courts were brought in 1805 and later in 1809 and The court and judicial authority were under jurisdiction of the Council, founded in A new constitutional reform of 1811 created the Great Vilayet Court, as some kind of the Ministry of Justice. Two important laws, on the basis of which judicial proceedings took place during the I Serbian Uprising, were the Law of Prota Mateja and the Code of Karađorđe. Supreme judiciary institution before the Constitution of Sretenje 1835, had been the National Serbian Court in Kragujevac, often called the National Court. It was abolished in 1835 and its duties passed to the Council, divided into Regulative and Judicial department. The Great Court had existed since 1837, and so Serbia of that time had five-level judiciary communal courts, magistrates (district courts), the Great Court, the Council, the prince. First district courts were established in 1823, 1824, 1826, 1827 and The Constitution of 1838 anticipated the Court of Appeal, as a court of the second degree, which was situated in the capital. It strictly inspected and judged lawsuits that passed through lower courts. In that way, three kinds of courts were established: communal, district first-degree courts and the Court of Appeal in the state capital. Until the Constitution of 1838, judicial authority had not been independent and it interloped with the police. Authority of cassation was in the hands of the prince. Judicial independence was not directly prescribed by the Constitution of 1838, but it contained some regulations which were to ensure judicial independence, by dividing

8 judiciary function from administrative and giving strength to professional expertise of judges. But, judicial independence was relative and quite undetermined. By the end of 1838, the Merchant Court was founded in Belgrade, which was in operation less than two months. It was established again in Belgrade was the residence of the First-degree Court for Belgrade Town (Prvostepeni sud za varoš Beograd) since It had jurisdiction over lawsuits among citizens from inner parts of the country and foreigners who lived in Belgrade. Communal courts consisted of the president and two members and had jurisdiction for handling civil lawsuits of minor value and criminal matters for which lower punishment was administred. District or the first-degree courts consisted of the president, three members and suitable personal, with jurisdiction to question and judge in the first degree civil lawsuits, criminal acts and merchant lawsuits that were not under jurisdiction of communal courts. The Court of Appeal considered in the second degree acts judged by district courts in the first degree. The Supreme court was founded in 1846 and, as the court of the third, final degree, considered lawuits that had already been judged by the first and second degree court. The Court of Cassation was established in It was abolished in 1860, and the Court of Appeal became the only higher court. Тhe final organization of Serbian 19th century judiciary system was established in It was a three-level system, with district courts of the first degree, the Court of Appeal as the second and the Court of Cassation as the third-degree court. The party which defended the Constitution of 1838 started to have influence on the state affairs just after the Constitution had been accepted, and it became unquestionable after the party brought Aleksandar Karađorđević (ruled ) to the Serbian throne. The basic idea was to ensure everybody s private property; written laws and organized judiciary were needed. The first years of the Serbian judiciary organization after the Constitution were the basics, with first laws which founded judicial instances and jurisdiction of the Ministry of Justice, and circulars, by which the Ministry

9 interpreted application of such laws in courts. Many of legal regulations were missing the Civil Code appeared in 1844, and the first code of judiciary proceedings in The basics for the reconstruction of Serbian criminal and civil judicial proceedings represent the Constitution of 1838, organizations of district courts, Court of Appeal, Supreme court and Court of Cassation, and various circulars of the Ministry of Justice, especially the one from 1842, considering evidence in the course of judicial proceedings. Additional rules from 1845 prescribed oral judicial proceedings and anticipated new codes, which were brought in 1853, for the regulation of civil, and in 1865 for the regulation of criminal judiciary proceedings. New codes of civil judicial proceedings were brought in 1860 and The picture of the judicial proceedings before these codes can be taken on the basics of numerous regulations and circulars, that were often brought from case to case, without long-lasting politics and theorethical fundament. Key words: courts, judiciary, lawers, judicial proceedings, Principality of Serbia Academic Expertise: History Field of Academic Expertise: Modern History of the Serbian People UDK: /.99(497.11) 1838/1869

10 САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР... 3 I УВОД У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ Карађорђев законик и Протокол Шабачког магистрата Пример Београдског магистрата ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША ДО УСТАВА Судске инстанце Прописи и поступак Рад на кодификацији II ОД УСТАВА ДО ОСНИВАЊА ВРХОВНОГ СУДА ( ) Судске инстанце по Уставу из и положај судија Oрганизација и рад Министарства правде, примирителних и окружних судова Организација Апелационог и Врховног суда Нормирање кривичног и грађанског судског поступка године Извештаји Министарства правде и комисија. Статистика судства III ОД ВРХОВНОГ ДО КАСАЦИОНОГ СУДА ( ) Oрганизација и рад Министарства правде, примирителних и окружних судова године Организација Апелационог и Врховног суда године Основе нормативног регулисања кривичног и грађанског судског поступка године Статистика судства за и годину

11 IV СУДСТВО У СРБИЈИ Реформе судства Законици о грађанском судском поступку из и године Кривични законик (1860), кривичнопроцесне норме и Законик о кривичном поступку (1865) Стање судства према извештајима министра правде Народној скупштини и године V ВАНРЕДНИ СУДОВИ И ПОЛИТИЧКА СУЂЕЊА КРАТАК ОСВРТ Суђење поводом Тенкине завере године Ванредни судови за време друге владавине Милоша и Михаила Мајсторовићева завера и Пропаст Великог суда Суд убицама кнеза Михаила VI ЕПИЛОГ ИЛИ КЉУЧНА СВЕДОЧАНСТВА РАЗВОЈА СУДСТВА ( ) Улога кнеза Милоша у судству до и сведочанства савременика Адвокати у Кнежевини Србији године Жалбе народа на правосуђе Светоандрејској скупштини 1858/ Кнезови Милош и Михаило и судови ( ) VII ЗАКЉУЧАК ПРИЛОГ: ПОПИС НАЈВАЖНИЈИХ ПРОПИСА КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА РЕДОВНО СУДСТВО ( ) БИБЛИОГРАФИЈА

12 ПРЕДГОВОР Сви правни акти које држава доноси деле се на три врсте: законодавне, односно нормативне, управне и судске. Подела власти, најбитније организационо начело грађанске државе, значи да се свака од ових трију врста аката ставља у надлежност једном посебном органу, односно једном посебном низу органа, који су одвојени од других. Законодавство је настало из потребе да се општим правним нормама регулише целокупна делатност државних органа, као и грађана. Управна власт, за разлику од законодавства, на основу општих и апстрактних правила прописује појединачна и конкретна правила и врши материјалне радње које су њима предвиђене. За државу је веома важно да се општи прописи спроводе тачно у живот, тј. да не буде прекршаја. У спровођењу правних прописа појављују се спорови између «обичних» лица, у њиховим међусобним односима, између државних органа и грађана и између самих државних органа. Спор о противправности носи импликацију да одређени правни пропис није јасан, а људско понашање није до краја регулисано. Спор представља ненормалну појаву коју треба елиминисати. Решење спорова је битан предуслов да се у конкретној ситуацији нађе тачно решење. Власт која решава спорове и одређује санкције против оних који су извршили правни прекршај јесте судство. 1 Судство је орган који треба да пажљиво и узимајући у обзир све околности дође до тачног решења, до материјалне истине и законите одлуке. Судска делатност има карактер мислилачке, чисто је правна, захтева миран рад и пажљив поступак, јер је у питању спор, ситуација у којој није јасно шта значи општи пропис, тј. каква треба да буде конкретна државна делатност. Суд не ради по сопственој иницијативи, већ кад се спор појави, кад га тужбом изнесу странке. 2 Суд је у српском праву 19. века правосудни орган, који у државно-правном, административном смислу, представља државну установу, која обухвата сва лица која улазе у његов састав, вршила она правосудну функцију (судије) или не 1 Р. Лукић, Теорија државе и права, I књига: Увод и теорија државе, Београд, 1956, Исто,

13 суда. 3 Разликују се редовни и посебни судови. Редовни судови по правилу врше (помоћно особље). Свака таква установа има одређену област под својом надлежношћу, председника, известан број судија и судско особље, писарницу, благајну (рачуноводство) и, при себи, обично и затвор. Суд у процесном смислу је одељење суда или судија појединац, које је позвано да врши судску функцију, тј. изрицање права или правде у поједином случају. Представља га, нпр. веће окружног, Апелационог или Касационог суда, те судија појединац код окружног судску функцију у кривичним и грађанским стварима, рачунајући ту и трговачке. То су, у највећем делу периода историје судства Кнежевине Србије, општински или примирителни, окружни, Апелациони, Врховни и, касније, Касациони суд. Посебни судови представљају правосудни орган само за одређена кривична дела и грађанске спорове или само за кривична дела и грађанске спорове који се односе на одређени круг лица. Посебни судови за одређене грађанске спорове су нпр. црквени судови, за одређена кривична дела судови за заштиту државе, а за кривична дела која се односе на одређени круг лица војни судови. 4 Рад који је пред нама бавиће се редовним судовима, уз осврт на најважније ванредне судове и судске процесе. Судови се могу поделити на више и ниже. Према територији на које се простирала њихова делатност, у периоду после судови су се делили на општинске, окружне, Апелациони, Врховни и, касније, Касациони суд, као највиши, пошто је његова територија цела држава. Ова деоба је важна и са судскоадминистративног гледишта, те су виши судови из ове поделе вршили надзор и дисциплинску власт над нижим судовима. Према тежини или важности кривичних дела, односно грађанских спорова, судови су виши или нижи један према другом с обзиром на мању или већу вредност предмета, па постоје судови првог степена, другог, трећег итд. Судови надлежни за исте ствари су судови истог реда. Суд који испитује одлуке другог суда је по својој надлежности виши у односу на њега. 3 Т. Живановић, Основни проблеми Кривичног и Грађанског процесног права (поступка), II одељак, СКА, Посебна издања, књига 131, Друштвени и историјски списи, књига 55, Београд, 1941, Исто,

14 Судови су у међусобном односу као судови ниже и више инстанце, те су као такви суб- или суперординирани. 5 Правосуђе је унутрашње огледало државе, као што је дипломатија спољашње, и установи суда се зато поклањала посебна пажња. Једном од најпречих, примарних функција у свакој новоствореној држави сматра се судска. Добар део државотворне енергије Првог српског устанка био је усмерен на стварање правосудног система, а постављање првих судија односно успостављање судства у првој устаничкој години представљало је темељ државној организацији у ослобођеној Србији. Још године започет је озбиљан рад на утемељавању законодавне, извршне и судске власти као основних функција једне државе. 6 Предмет истраживања докторске тезе Судство у Кнежевини Србији је анализа правосуђа у Србији као једне од три полуге државне власти и одраз друштвеног и политичког живота Србије у 19. веку. Судство и законодавство у периоду Српске револуције и прве владавине кнеза Милоша Обреновића детаљно је размотрено у студијама Радоша Љушића 7, Зорана Мирковића, те старијим радовима Миленка Вукићевића, Димитрија Папазоглуа, Данице Гавриловић, Драгослава Јанковића, Михаила Гавриловића, Вере Петрић и других 8. 5 Исто, Р. Љушић, Историја српске државности II, Србија и Црна Гора нововековне српске државе, Нови Сад 2001, 171; Д. Јанковић, Историја државе и права Србије у 19. веку, Београд, 1955, 24; Ј. Живковић, Судство као сегмент српске државности , Пожаревачки суд од Магистрата до Првостепеног суда округа пожаревачког, Пожаревац, 2006, 9. Као увод у историју српског судства видети S. Šarkić, D. M. Popović, D. Nikolić, Istorija srpskog pravosuđa (XII-XX vek), Beograd, Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Београд, 2005; Srpska sloboda, Arhiv za pravne i društvene nauke 2 (1992), и Кнежевина Србија ( ), Београд, 1986, Кратак преглед развитка српског деветнаестовековног правосуђа дат је у Р. Љушић, Историја српске државности II, З. С. Мирковић, Карађорђев законик (кривично, породично и државно право устаничке Србије), Београд, 2008; М. Вукићевић, Судови и њихово уређење за време устанка од године у Криминалистика у Србији (Ковчежић за историју) , приредио и обрадио Живојин Л. Алексић, Београд, 1996; Д. Папазоглу, Кривично право и правосуђе у Србији ( ), Београд, 1954; Д. Гавриловић, Београдски магистрат у време Првог устанка, Годишњак града Београда 19 (1972); D. Janković, Srpska država Prvog ustanka, Beograd, 1984; М. Гавриловић, Милош Обреновић I- III, Београд, О кривично-судској пракси за време прве владавине кнеза Милоша погледати V. Petrić, Razvitak pravosuđa u Srbiji u periodu godine, Arhiv za pravne i društvene nauke 1 (1966), 81-94; Иста, Кривична дела против власти и кривична дела злоупотребе дужности у Србији године, Историјски гласник 4 (1966), 77-91; Иста, Кривична дела против живота и тела у судској пракси Србије кнеза Милоша, Анали Правног факултета I (1959), 76-94; Иста, Кривична дела против породице, брака и полног морала у Србији за време кнеза Милоша, Анали Правног 5

15 У српској историографији још увек не постоји монографија која би тематско-хронолошки исцрпела тему развитка српског правосуђа у периоду од Устава из 1838, преко владе Првог намесништва ( ) и кнеза Михаила ( ), владавине Уставобранитеља ( ), друге владавине Милоша ( ) и Михаила ( ), све до Устава из године. Важне смернице за почетак истраживања судског законодавства у време Првог намесништва поставио је такође Р. Љушић. 9 Поред незаобилазних дела Слободана Јовановића 10, која су често основно полазиште, постоје радови других правника, који са правног аспекта анализирају поједине сегменте система правосуђа судски поступак, кажњавање, врсте кривичних дела, законске основе српског правосуђа (радови о законодавству које се односило на судове 19. века у Србији). 11 последње време настало је неколико монографија посвећених појединим судовима факултета 3-4 (1959), ; Иста, Кривична дела против похаре и утаје за време прве владе кнеза Милоша, Анали Правног факултета 3-4 (1965), Р. Љушић, Прво Намесништво ( ), Београд, 1995, С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада, Београд, 1933, Друга влада Милоша и Михаила, Београд, 1933, Влада Милана Обреновића I, Београд, Дела Слободана Јовановића су права ризница у којима се могу наћи подаци о свим аспектима политичког, друштвеног, јавног и културног живота Србије овог периода, те значајна сазнања о развоју правосуђа као институције и законској регулативи, важним судским процесима, њиховој вези са актуелном политичком ситуацијом и режимом у Србији. 11 З. Мирковић, Смртна казна и казна трчања кроз шибе у Србији (ритуали погубљења и јавног мучења), Београд, 2013; И. Јанковић, На белом хлебу: смртна казна у Србији , Београд, 2012; М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005; М. Павловић, Правна европеизација Србије , Крагујевац, 2008; У. Станковић, Државни савет и кнез Александар као тумачи парничних одредаба судских устројстава, Анали Правног факултета у Београду 2 (2010), ; Исти, Аутентична тумачења Закона о повраћају земаља (1839), Зборник Правног факултета у Новом Саду 1 (2011), ; Исти, Неколико напомена о нацрту кривичног законика Василија Лазаревића (1839), Зборник Правног факултета у Новом Саду 2 (2011), ; Исти, Први покушаји кодификације грађанског поступка у Србији ( ), Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 2 (2012), ; Исти, Нацрт законика о грађанском судском поступку Јована Хаџића (1845), Зборник радова Правног факултета у Новом Саду 2 (2013), ; Исти, Рад Комисије за унапређење грађанског поступка од године, у: Зборник радова Хармонизација грађанског права у региону, Источно Сарајево, 2013, ; В. Ђурђић, Н. Ранђеловић, Г. Илић, Српско државно тужилаштво , Ниш, 2004; M. Grubač, Telesna kazna u Srbiji od Prvog srpskog ustanka (1804) do njenog ukidanja (1873) : 130 godina od ukidanja telesne kazne u oslobođenoj Srbiji, Beograd, 2004; S. Šarkić, D. M. Popović, D. Nikolić, Istorija srpskog pravosuđa (XII-XX vek), Beograd, 1997; Историја југословенске адвокатуре I, Београд, 1998; Д. Николић, Кривични законик Кнежевине Србије, Ниш, 1991; Т. Васиљевић, Ђорђе Т. Ценић развој кривичноправне мисли у Србији 19. века, Извори српског права, СКА, Одељење друштвених наука 7, Београд, 1987; С. Пихлер, Основне црте у развоју кривичног права Србије од до кодификације из године, АПФ 1-2 (1974), ; Исти, Основне карактеристике кривичних санкција у Србији 19. века до кодификације из године, Пенологија 1 (1974), Т. Никчевић, Постанак и покушај прераде Грађанског законика Кнежевине Србије, Споменик САНУ CXIX, Београд, 1971; Т. Живановић, Законски извори кривичног права Србије и историјски развој његов и њеног кривичног правосуђа од до 1865, Београд, итд. У 6

16 прегледног карактера. 12 Важна су и издања грађе судова, која се односи на период од Првог српског устанка до 60-тих година 19. века. 13 Треба навести и објављену судску грађу у књигама Бранка Перуничића. 14 Tежиште рада, који обухвата историју институције српског правосуђа у периоду између Уставâ из и године, са освртом на период , односи се на редовне судове, њихову организацију и функционисање, кривични и грађански судски поступак, као мерило ефикасности судства. Посебна пажња посвећена је анализи закона, уредби и других прописа, којима је судство уређено. Такође, од посебног значаја су расписи и тумачења Министарства правде, по мишљењу и одобрењу Државног савета и кнеза. Наиме, када одређена уредба, пропис или друга норма и њена примена није била јасна и тим поводом се у судској пракси јављали проблеми, судови су се обраћали за помоћ Министарству правде, оно је питање даље прослеђивало Савету, а овај кнезу. Министарство је често сâмо примећивало проблеме и застоје у раду судова, налазило њихове узроке и покушавало да их реши, а то се чинило путем расписа и тумачења, тзв. толковања, којима се неретко, уз тумачење и мењала одређена правна норма. Расписи највећи значај имају четрдесетих и педесетих година, док још нису постојали одговарајући закони, нарочито законици о грађанском и судском кривичном поступку. Тада су се путем расписа попуњавале празнине, тј. непостојање или недостаци постојећих, често врло штурих и уопштених прописа. Шездесетих година, када је довршен рад на кодификацији, расписи су често интерна препорука судовима и обично не мењају опште стање у судству. Анализа докумената нормативног карактера чини се кључном, јер су они резултат општих 12 Ваљевски окружни суд , прир. З. Ранковић, Ваљево, 2009; Ј. Живковић, Судство као сегмент српске државности , Пожаревачки суд од Магистрата до Првостепеног суда округа пожаревачког, Пожаревац, 2006; Н. Жутић, 160 година владавине права: Врховни суд Србије , Београд, 2006; Н. Жутић, Монографија Окружног суда у Београду: 30 година Билтена, Београд, итд. 13 Протокол и регистар Шабачког магистрата од до године, прир. Радомир Ј. Поповић, Београд, 2010; О. Гавриловић, Ћупријски окружни суд , САНУ, Извори српског права 10, Београд, 1991; Исти, Ваљевски окружни суд , САНУ, Посебна издања, књ. 49, Одељење друштвених наука, књ. 72, Извори српског права 3, Београд, 1973; С. Максимовић, Суђења у Пожаревачком магистрату ( ), Пожаревац, Б. Перуничић, Београдски суд , Београд, 1964; Управа вароши Београда , Београд,1970, као и бројна издања историјске грађе истог аутора тематски посвећена већим градовима-центрима у Србији. 7

17 спорних места у судској пракси, те представљају начин на који је држава уочене проблеме решавала. Извори нормативне грађе су Зборници закона и уредби Кнежевине Србије, фондови Архива Србије и збирке прописа које су објавили Ђорђе Петровић и Тома Живановић. 15 Судски поступак је једно од најважнијих мерила за процену ефикасности судства. Анализом промена у развоју судског поступка стичемо праву слику развоја српског правосуђа. Можемо видети како је власт схватала важност ефикасности судског законодавства и судства уопште, те радила на њиховом усавршавању. Од велике важности су извештаји Министарства правде Државном савету, у којима је представљена статистика судства и запослених у тој делатности. Важни су за праћење промена у раду судова и развоја судства, а у њима је Министарство дало и оцену функционисања судства уопште, које су мане и предности настали његовим радом током година, те њихови узроци. Стога ови извештаји представљају драгоцену грађу за процену ефикасности судова, те у којој мери је у ком периоду њихов рад напредовао или наилазио на препреке. Пажња је посвећена и профилу судија и адвокатима и адвокатској служби. Од изузетног значаја за анализу судства у Србији и његовог функционисања јесу категорије попут образованости судија, тј. које су школе завршили, те њихова плата, однос према послу, ефикасност и одговорност у извршавању обавеза. Дата је и анализа адвокатске службе и њен развој, на основу прописа, те став народа и јавности према адвокатима, кроз штампу, мемоаре и грађу Петровске и Светоандрејске скупштине, и 1858/59. године. Мемоарска грађа и штампа обилују подацима којима се може допунити и сликовито представити рад судова, те став јавног мњења и истакнутих појединаца, учесника политичких збивања времена, према судству. Основни метод истраживања представља заснивање рада, закључака и научних резултата на документима из грађе Архива Србије (фондови 15 Ђ. Петровић, Речник закона, уредаба и уредбени прописа и пр. и пр. издани у Књажеству Србије од до 1854, Београд, 1856; Т. Живановић, Законски извори кривичног права Србије и историјски развој његов и њеног кривичног правосуђа од до 1865, Београд,

18 Министарства правде, судова, начелстава и лични фондови министара правде, судија, начелника, адвоката и кључних личности српске државе 19. века), објављеној грађи локалних архива у Србији, мемоарским делима истакнутих делатника епохе, те постојећој историјској и правној литератури. Проблем и изазов приликом писања рада представљала је, између осталог, правна терминологија 19. века, непотпуност и мали број прописа почетком четрдесетих година 19. века и њихов све већи раст и диференцирање у наредном периоду. Наиме, српски правни језик и терминологија су у првој половини 19. века били у процесу формирања и постепено дефинисани. Некада су формулације биле рогобатне, нејасне и двосмислене, што се могло видети из бројних питања и недоумица које су судови имали за Министарство правде. У неким случајевима је тешко модерном правном терминологијом превести правни термин 19. века, јер се значење разликује, некад у нијансама, или се под једним појмом подразумевало више тога у односу на његову данашњу правну дефиницију. Једним прописом, током четрдесетих година, било је регулисано више ствари, па и области права, нпр. устројствима окружних судова дефинисана је организација, састав и надлежност судова, као и основне норме грађанског и кривичног судског поступка, пошто других прописа из процесног права није било. Касније се из ових, основних, развијају нови прописи и чак читава законодавна делатност кодификације, доношењем Грађанског законика 1844, Законика о грађанском судском поступку и касније, и 1865, Кривичног законика 1860, Законика о кривичном судском поступку У ствари, док није завршен, наравно постепено, рад на кодификацији, који је почео још за прве владе кнеза Милоша ( ), малобројни прописи су били привремено решење и на њима се заснивао рад судова. Педесетих и шездесетих година 19. века прописи су јаснији, издиференциранији, бројнији, и односили су се на конкретну и све ужу правну проблематику. Такође, проблем представља и степен правне свести, не само обичног народа, већ и правника, државних органа и законодавне власти, тј. колико су они успевали да одговоре изазовима државе која је била у формирању, у свим својим сегментима, те да прилагоде искуства страног законодавства са дугом традицијом, 9

19 које је служило као узор, на ситуацију и стање у Србији, где је институција домаћег правно организованог судства, према начелима модерне државности, била новина, на коју се требало навићи и коју је требало прихватити. Незахвално је нормама данашњег права и државности оцењивати рад судова и законодавство које се на њих односило у 19. веку, јер многе ствари се нису схватале, тумачиле, па ни решавале као данас. Томе доприноси већ наведена неразвијеност српске правне науке, али и степен развоја српског друштва у првим деценијама 19. века. Покушај коначне оцене судског система Кнежевине Србије тренутно није могућ, с обзиром на досадашњу непроученост тематике и да дело које је пред нама даје прве оквире и отвара многа подручја, као покушај синтезе, која не може да покрије и каже све. 10

20 I УВОД У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ Према казивању Јанићија Ђурића 16, које представља прву вест о успостављању српских судова у Првом устанку, Карађорђе је сазвао Скупштину у Остружници после протеривања Кучук Алије из Јагодине у Београд и наредио Ђурићу да позове нахијске старешине да дођу на Скупштину и поведу двоје-троје истакнутих људи за избор судија, јер устаничка држава није могла функционисати без судова. Према Баталаки 17, старешине су повеле људе који су изабрани за судије и постављени по разним нахијама. Теодосије Марићевић, трговац из Орашца, изабран је за судију у Крагујевачкој нахији. Будући незадовољан добијеним положајем, сукобио се са Карађорђем и изгубио живот. Остружничка скупштина у мају бирала је судије, али не знамо да ли су основани сви или само неки нахијски судови. 18 У петој тачки Захтева, које су устаници пре избора судија поднели дахијским представницима у Земуну, тражило се да се у свакој нахији успостави судница (кадилук), у којој би се праведно судило и само прави кривци хапсили, а судије биле праведне, богобојажљиве и неподмитљиве, које не би раји чинили неправде. Преговори нису успели, те је турска организација суда постала непотребна. 19 Након што се приступило избору судија, немамо података у изворима о спровођењу ове одлуке и начину организовања суда, осим Баталакине изјаве да су судије на неки начин постављене, али и да се народ радије обраћао војним старешинама него судијама, те су судије, стога, по Баталаки, биле на почетку беспослене. Значају одлуке о организовању суда доприноси то што је донета на 16 Јанићије Ђурић (око ), био је Карађорђев писар, или, како је себе називао, «тајни секретар врховнаго вожда». 17 Лазар Арсенијевић Баталака, политичар и историчар Првог српског устанка (Буковик, Крагујевачки округ, 1793/1795-Београд, 1869). 18 R. Ljušić, Srpska sloboda, Arhiv za pravne i društvene nauke 2 (1992), 354; Копија историје сербске сочињавана Јанићијем Ђурићем, Казивања о српском устанку (приредила Д. Самарџић), Београд, 1980, 67; Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка I, Београд, 1979, Пунктови од Сервијанаца изискујеми месеца маја 1804 года, т. 5, Први српски устанак. Акта и писма на српском језику I, , у редакцији Р. Перовића, Београд, 1978, 68; R. Ljušić, Srpska sloboda,

21 првој Скупштини којој су присуствовали представници свих ослобођених нахија Београдског пашалука. 20 На уређењу суда радило се и током Ваљевске нахијске скупштине (мај 1804). У периоду између неуспелих преговора са дахијским представницима и сабирања српске војске пред Београдом, у Топчидеру, Прота Матеја и Јаков Ненадовић окупили су представнике Ваљевске нахије на Рељином пољу. На Скупштини су одредили ко ће чувати нахију од упада Турака из Сокола и Ужица и ко ће предводити Ваљевце у борбама око Београда. Том приликом изабрана су на Скупштини, на предлог старешина (кнежинских кнезова), два човека (Петар Читак из Мушића и Јован Рабас из Рабаса), који су, по мишљењу учесника Скупштине, били поштени и прави кметови, па им је дата власт да буду и судије. Секретар је испрва био поп из бранковачке цркве, затим Сава из Купинова, који се запопио, а после њега Петар Новаковић из Осека. Додељена су им три пандура и начињени колибе и апс у немачком шанцу код Кличевца. Чланови суда су се издржавали од својих кућа; после две-три године по нахији се на два члана опорезивало по 35 дуката цесарских, једно говече и 500 ока жита на годину. 21 Прота Матеја је на основу Крмчије саставио тзв. Закон Проте Матеје 22, који је проглашен на Ваљевској скупштини, наводећи на једном месту да се састојао од «14, 15 ли пунктова» 23, а у Кратким запискама наводи да је на Скупштини било 1000 људи и попова и да је у Законику било «до пунктова». На истом месту наводи да су мање кривице остављене «на чисту савест судијама и по обичају нашем, а што баш не могу нек нам на Врачар шаљу». 24 Већина писаца, историчара и правника који су се бавили Законом Проте Матеје (Нил Попов, Б. Калај, Т. 20 R. Ljušić, Srpska sloboda, 355; Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка I, Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Београд, 1947, , ; R. Ljušić, Srpska sloboda, 355; D. Janković, Srpska država Prvog ustanka, Beograd, 1984, Побројани су неки параграфи: 1) Ко би убио човека, да се убије и на коло метне; 2) Ко отме девојку силом (као што је гдегде бивало, а особито у каквим бунама кад се судови побркају), тај женик, кум и стари сват шибу да трче, а други штаповима да се каштигују; 3) Ко украде јагње, прасе, коња или вола, тај да плати двоје и да се каштигује штаповима; 4) Ко утече из војске без допуштења, да трчи шибу; 5) са страже који побегне да се стреља; 6) Ко се криво закуне и криво сведочи, тај сву ону штету за коју је сведочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никада више ништа не верује, и да се за свагда лажом проглаша; 7) Кад се сваде и псују, који се привати за оружје, као пола убиства, да трчи шибу, итд., Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Прота Матија Ненадовић, Мемоари,

22 Живановић, Р. Петровић, А. Соловјев) разумело је Протино казивање као да се он, поред Крмчије, служио (или да је бар претходно читао) и Јустинијанове законе и «Мојсијеву строгост над Јеврејима». 25 Радмила Петровић је сматрала да се Прота служио једино Крмчијом, а из ње нарочито Јустинијановим законима, који представљају главу 47 рукописних Крмчија и Мојсијевом строгошћу, која сачињава главу 48 Крмчије. 26 Истраживање М. Петровића донело је неколико нових закључака. «Пунктови» Закона Проте Матеје нису сачувани, њихов тачан број и аутентични текст су непознати. Од настанка протографа Закона (1804) до времена када је Прота Матеја препричао неке од чланова прошло је више од три деценије. Временски размак и развој правне мисли довели су до тога да је текст седам чланова сличан са извесним прописима у Крмчији, али има и новина, које су одраз савремених устаничких прилика, појава и схватања у народу, па и аустријских утицаја. Прворазредни значај као извор Закона има Крмчија, најприсутније су одредбе Мојсијевог законодавства, а уткани и извесни прописи из Јустинијановог законодавства, који су могли доспети у Закон и преко Прохирона, у целини пренетог у Крмчију. 27 Ни у Мемоарима Проте Матеје, ни у другим изворима, нема потврде да је овај Закон важио у целој земљи, па се сматра да то није био закон за читаву тада ослобођену територију Србије (Београдског пашалука), већ само за Ваљевску нахију, чија га је Скупштина и донела, односно потврдила. Без сигурног одговора остају и питање примењивања поменутог Закона у устаничком животу Ваљевске нахије, као и у ком временском периоду су његови чланови могли важити. 28 О установи суда у првој години устанка сведочи податак да су Јадрани, склопивши сепаратни мир са Турцима, трећом тачком мира осигурали право да 25 Прота је писао: «Сад требало је народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију и читао законе Јустинијанове и Мојсеову строгост над Јеврејима и испишем неколико параграфа из Кормчије», Прота Матија Ненадовић, Мемоари, D. Janković, Srpska država Prvog ustanka, 83; Р. Петровић, Законик Проте Матије Ненадовића, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, књ. II, св. 3 (1929), М. Петровић, Извори Закона Проте Матеје Ненадовића, Историјски часопис 27 (1980), D. Janković, Srpska država Prvog ustanka, 84; R. Ljušić, Srpska sloboda,

23 самостално уреде судску власт, што је можда једна од последица Остружничке скупштине. 29 Према Д. Јанковићу, прве судије у почецима устанка нису вршиле искључиво судску функцију, већ истовремено управну и судску; народ је под судијама, нарочито на почетку устанка, подразумевао у ствари уопште органе власти. Тада изабране судије нису играле значајну улогу, јер су, у рату и револуцији, војне старешине имале одлучујућу улогу и у војним и у другим цивилним, па и судским пословима. 30 До оснивања Правитељствујушчег совјета о установи суда нема значајних података у изворима. Долазак Божидара Грујовића у Србију био је пресудан у погледу оснивања Савета 31 и организовања врховне земаљске власти. У том циљу он је саставио више значајних аката, међу којима су За памјат и Слово, у ствари правна акта о двема установама, Правитељствујушчем совјету и о поглавару земље (вожду). Представљају темељ скоро свих каснијих законодавних радњи из 1805, али и оних из и године. Прота Матеја и Вук Караџић тврдили су да је Правитељствујушчи совјет основан на Скупштини у Борку, на Велику Госпојину, 27. августа године 32. Не може се изричито тврдити када је настала ова установа, јер је о Савету било речи на Пећанској скупштини, а одлука о његовом оснивању пала је у војном логору у Ужичкој нахији, пре напада на Карановац и Ужице; седиште логора био је манастир Боговађа. После Скупштине у Борку, Карађорђе је допустио Проти да изабере чланове за Савет и да се са њима смести у Вољавчу, уз вождово обећање да ће допустити пресељење Савета из Вољавче у Смедерево, чим град буде ослобођен. Према Грујовићу, Савет се делио на две целине; прва би била Влада, састављена од шест министара: војни, финансија ( касе вилајетске ), правосуђа ( великиј судија ), цркве и просвете, иностраних дела и унутрашњих дела ( попечитељ мира, реда и трудољубија ). 29 R. Ljušić, Srpska sloboda, 356; Вук Караџић, Прва година српског војевања на дахије, Тршић- Београд, 1979, D. Janković, Srpska država Prvog ustanka, Устаничка Влада није имала устаљено име, па су коришћени разни називи: Правителствујушчи совјет сербски, Совјет народњи сербски, Обшћенародни собор, Национални собор сербијански, Синод, Савет, Управни савет, Р. Љушић, Владе у Кнежевини и Краљевини Србији ( ), Српске студије 1 (2010), Датуми у раду су по новом календару, осим када су наведени паралелно по старом и новом. 14

24 Њихове дужности су појединачно, кратко и уопштено, више наговештене, него прописане. Предвиђена је одговорност за рад, али се не види коме. Остављена је могућност да једна особа обједини дужност два министра војске са унутрашњим делима, правосуђа са просветом и црквом. У Слову је Грујовић указао на предности правне државе, по њему је први господар и судија у вилајету закон, који је требало да заповеда господарима, војводама, Савету, свештенству, владикама, и малим и великим. Наглашавао је да се судије морају повиновати само разуму и правди. 33 Не зна се колико је дуго Савет остао у Вољавчи и чиме се све бавио, осим да пресуђивао мања кривична дела народу из околине. Карађорђе је, после обиласка, дозволио саветницима да се преселе у Боговађу. У Вољавчи су саветници од једне собе у конаку направили судницу и почели да раде нацрте о уређењу врховне управе, суда и осталих институција. Према тврдњи Проте Матеје, тада су уређени магистрати у свакој нахији и припремани други правни акти. У Боговађи су настала сва правна акта о уређењу државе, у периоду од 16. до 24. октобра године. Уредба о суду, један од најзначајнијих аката, Учрежденије судејств, донета је 23. октобра. Према Вуку Караџићу, Савет је из Смедерева слао по нахијама кратке уредбе како ваља судити. Савет је ове уредбе вероватно започео да упућује магистратима из Боговађе, а потом наставио у Смедереву, где се убрзо преселио, осталим властима. 34 Првим делом Учрежденија судејств уређени су мирски (световни) судови. Судство је било четворостепено: 1) сеоски суд, 2) кнежински суд, 3) нахијски суд и 4) Велики суд народни. Прва три суда налазила су се у свакој административној јединици селу, кнежини и нахији, док је четврти суд био сам Савет. 35 У сваком селу нахије постављена су два или три кмета и један сеоски кнез. Сеоски кнез се са кметовима и попом сваке недеље и празником састајао код цркве и ту су судили сељацима. Шта није могао да суди сеоски суд, пресуђивао је кнежински суд, који је функционисао на принципу сеоског. Предмете које није могао да пресуди кнежински суд слати су кнезу нахије, који је позивао себи једног кнеза, три или 33 Р. Љушић, Вожд Карађорђе: биографија, Београд, 2003, R. Ljušić, Srpska sloboda, 360; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 112; В. Караџић, Правитељствујушчи совјет српски, Историјски списи II, Београд, 1969, Р. Љушић, Вожд Карађорђе,

25 четири кмета изабрана од нахије, проту, свештеничког намесника и још једног свештеника, па су сва седморица заједно судили. Оно што ни нахијски суд није могао да пресуди, слато је с писмом нахијског суда у Велики суд народни Савет. Када је неки од поглавара, кнезова или који други од судија морао да иде у војску, уместо себе је остављао другога у нахији да суди, прима заповести и јавља народу. 36 Други део Учрежденија посвећен је свештеничким судовима, који су имали исте степене: 1) суд намеснички, у свакој кнежини, 2) суд протојерејски, у протопопијату, 3) суд архијерејски, у свакој епархији и 4) Велики народни суд, који је Врховни мирски и свештенички суд. Прописан је састав суда и судски поступак. Пропис, донет на наредној седници Савета (24. октобра), пратио је претходне одлуке и допуњавао их. Само Врховни суд могао је доносити смртне пресуде и упућивати кривце на извршење казне. Глоба, харање и батињање топузом и секиром забрањени су. Кривци су се могли кажњавати батинама и апсом. Сваком је било допуштено да тражи од Савета облагчение тјаготе своје, да подноси разне представке, протесте и предлоге. Свако је својим иметком могао слободно да управља, без икаквих ограничења. Проглашена је слобода трговине, забрањена је препродаја и куповање унапред. 37 По Уредби од 7. децембра, донетој на Смедеревској скупштини, Савет је био највиша судска установа и радио као Суд вилајетски (у претходним актима Врховни суд и Велики суд народни), једини имао право да изриче смртну пресуду и казну равну пол смертне. Ови прописи су везани за одлуке донете у Боговађи 24. октобра, представљају наставак раније донетих законодавних прописа и са њима чине јединствену целину. Прота Матеја је потврђен за председника Савета, и сви саветници су имали једнаку власт да суде и да се саветују, а Савет је могао да самог себе допуњава, поправља и уређује. 38 Из сведочанства о поравнању између Јакова Ненадовића и Проте Матеје Ненадовића, на Скупштини у граду Кличевцу 7. маја 1806, види се хијерархија 36 Учрежденије судејств, R. Ljušić, Srpska sloboda, Р. Љушић, Вожд Карађорђе, 113; R. Ljušić, Srpska sloboda, Р. Љушић, Вожд Карађорђе, ; R. Ljušić, Srpska sloboda,

26 судова. Инстанце су биле сеоски кнез, буљукбаша од среза, кнез велики, командант нахије и Синод, Суд велики (Савет). 39 Могуће је да све до августа 1807, када је закључено примирје, због ратних догађања судови нису свуда устројени, а и уколико су били устројени онда нису свакако почели са нормалним радом. После заузећа Београда Савет је поново предузео кораке за јачање правосудног апарата, на шта је утицао, по свом доласку, и руски изасланик Родофиникин. У његовом пројекту организације власти, Основанију правитељства сербскаго (20. август 1807.), два члана су посвећена правосуђу. 40 Дајући кнезу право помиловања, додао је да он не може и судити, већ да право или власт наказовати повине остаје непремено у руку законог суда. Предвиђао је да у свакој нахији њен управник (губернатор), са још двојицом саветника, које му нахија одреди сваке године држи суд над људма своје нахије и да ти нахијски судови важнија дела, нарочито она која заслужују смртну казну, достављају Савету на пресуђивање. 41 Основаније није добило подршку руског цара, али су судови установљени крајем године на иницијативу Савета. Према Вуку Караџићу, крајем Савет је послао распис нахијама да се у свакој постави суд од три судије (председника и два члана) и једног писара. Судије је бирао народ, а ако нису имали писара, Савет је био дужан да га нађе и пошаље. Председник је имао годишњу плату од 400 гроша, а чланови и секретар по 300. Овом суду је сваки човек могао тужити и војводу и он је морао изаћи пред суд. Ко није био задовољан нахијским судом, могао је поднети тужбу Савету. 42 Новембра године Савет је упутио позив војсци и становништву, да се у најкраћем року јаве сви који знају да читају и пишу српски, а желе да ступе у државну службу, и пријављени су били постављени за судије. 39 Т. Живановић, Законски извори кривичног права Србије и историјски развој његов и њеног кривичног правосуђа од до 1865, 9; Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка I, Д. Папазоглу, Кривично право и правосуђе у Србији ( ), Београд, 1954, Основаније правитељства сербскаго, чл. 1, 6, 7, В. Берко Савић, Карађорђе: документи I, , Горњи Милановац, 1988, ; D. Janković, Srpska država Prvog ustanka, В. Караџић, Правитељствујушчи совјет српски,

27 Већи део школованих Срба из Аустрије, који су прешли у Србију, су такође намештени по судовима за писаре. 43 У писму Карађорђу од 25. маја године, А. А. Прозоровски се залагао за начело да без суда нико не може бити кажњен, које се налази у мудрим законима великих руских владара. Одлука о приступању изради прописа из области правосуђа донета је на састанку у Малом Борку, у кући Симе Марковића, 5. јуна. Родофиникину је том приликом успело да смири духове и добије пристанак Карађорђа и чланова Савета да ради на законима Србије. После неколико дана Родофиникин је обавестио Карађорђа да ради на пројекту уређења судства у Србији (писмо Родофиникина Карађорђу од 10. јуна 1808). Карађорђе је у писму Родофиникину од 12. јуна узгредно прихватио његов рад и изнео намеру да се састане са генералом Прозоровским. Родофиникин је у писму Карађорђу 23. јуна јавио да је написао неколико закона, које му шаље на разматрање. У писму од 8. јула 1808, Карађорђе се захвалио на послатим законима и одао пуно поверење у Родофиникинов рад. Родофиникин је 14. новембра саставио конституцију о унутрашњем уређењу Србије, која није прихваћена од руског двора. 44 Родофиникин је поднео рапорт Прозоровском 21. новембра 1808, који се односи на организацију судства у устаничкој Србији. Прво је дао опис судских места која су постојала у Србији. Као првостепена инстанца постојао је сеоски суд, који се састојао од попа, кнеза или сеоског старешине и два до три кмета, који су судили сваког празника по изласку из цркве. Другостепени, кнежински суд састојао се из кнеза одељења (?), два или три кмета и свештеничког намесника. Суд трећег степена, нахијски, састојао се од поглавара, тј. нахијског старешине, једног кнеза, три или четири кмета, једног свештеника, свештеничког намесника и протопопа. Ако парничари нису били задовољни пресудом овог суда, ишли су пред Савет. Родофиникин је тврдио да су поред наведених судова у Србији постојали по свим варошима магистрати за суђење трговачких спорова и да су они вршили и 43 Д. Папазоглу, Кривично право и правосуђе у Србији ( ), 24; М. Вукићевић, Судови и њихово уређење за време устанка од године у Криминалистика у Србији (Ковчежић за историју) , приредио и обрадио Живојин Л. Алексић, Београд, 1996, 177; Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка I, В. Берко Савић, Карађорђе: документи I, , , 368, 370, , 385,