ХЕРОЈСКО ДОБА ФИЛОЗОФИЈЕ. Кант Фихте. Хегел. Шелинг. филозофи немачког класичног идеализма. Колекција ВЕЛИКАНИ ФИЛОЗОФСКИХ НАУКА Књ.

Transkript

1

2 Колекција ВЕЛИКАНИ ФИЛОЗОФСКИХ НАУКА Књ. 1 ХЕРОЈСКО ДОБА ФИЛОЗОФИЈЕ филозофи немачког класичног идеализма Кант Фихте Шелинг Хегел Универзитетска библиотека Светозар Марковић Филозофски факултет у Београду Гете институт у Београду

3 Уводна реч Имануел Кант ( ) Јохан Готлиб Фихте ( ) Академске библиотеке прикупљају књиге које су неопходне за научно истраживање, али такође настоје да на себи својствен начин осветле идеје које живе између корица тих књига, и подсете читаоце на бриљантне умове који су дали највећи допринос светској науци и уметности. У таквом настојању, а поводом срећног сустицања неколико јубилеја, Универзитетска библиотека Светозар Марковић, у сарадњи са Филозофским факултетом и Гете институтом у Београду, организује програм у част филозофа немачког класичног идеализма са намером да привуче пажњу не само академске, већ и шире културне јавности. Ово је и лепа прилика за почетак договорене дугорочне сарадње институција заинтересованих за промоцију и популаризацију филозофских наука, као и својеврстан допринос наставно-научном процесу у тој области, а непосредан повод јесте подударање годишњица рођења и смрти Имануела Канта и годишњица смрти Ј. Г. Фихтеа и Ф. В. Ј. Шелинга. A како без увида у дело и утицај Г. В. Ф. Хегела није могуће стећи потпуну представу о немачком класичном идеализму, овај филозоф је неизоставно придрудружен претходно поменутим. По речима Данка Грлића, Хегелов филозофски систем представља кулминацију оног општег културног духа тога доба који жели потпуно обухватити и сасвим изнова стваралачки интерпретирати сва подручја праксе и теорије, целину света, његове бити и његове богате и разнолике појавности. Херојско доба филозофије је прва публикација у пројектованој колекцији насловљеној Великани филозофских наука, кроз коју ће бити представљене кључне фигуре филозофије, психологије, социологије и сродних наука. Јубилеји филозофа немачког класичног идеализма обележавају се са намером да, осим живота и стваралаштва великих мислилаца, такође буде представљен и један блистав и непоновљив период у коме је филозофија постигла најинтензивнији развој у својој историји од античких времена, тим пре што је мало вероватно да се сличан духовни процват може икада поновити, чак и у мањем обиму, са скромнијим дометима и слабијим утицајима. Са Кантом започиње револуција у самом темељу филозофије, а самим тим и у свим њеним дисциплинама у теорији сазнања, етици, метафизици, естетици и филозофији природе, а питања која су тада покренута остала су до данашњег дана у основи филозофских истраживања, па чак и код оних филозофа који се сами одричу тог драгоценог наслеђа. О томе како су Канта доживљавали његови савременици, на најбољи начин сведоче речи из Хелдерлиновог писма брату из : Кант је Мојсије наше нације, који је из египатске заспалости води у слободну, усамљену пустињу своје спекулације, и који јој са свете горе доноси енергичан закон. У годинама јубилеја са разлогом дoминирају биографије, али их прате углавном оправдане критике на рачун неизбежне површности хроничарско анегдотског излагања сам Хегел је негодовао против Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг ( ) Георг Вилхелм Фридрих Хегел ( ) 5

4 таквог приступа. Управљајући се Фихтеовим речима да какву ко филозофију одабира, зависи од тога какав је ко човек, јер филозофски систем није мртав комад покућства који би се могао одложити или прихватити како нам воља, него је он одуховљен душом оног човека који га има усудили смо се да истовремено представимо сву четворицу филозофа који су се као четири носећа стуба класичног немачког идеализма сврстали међу највеће, најславније и најутицајније умове целокупне историје филозофске мисли. Са друге стране, водећи рачуна о томе да овакав подухват тражи извесна ограничења и ипак у једној мери подразумева пригодан приступ, настојали смо да прикажемо преглед живота и стваралаштва ових мислилаца кроз четири упоредна тока, смештена у културно-историјски оквир Немачке тога доба, који обухвата период од Кантовог рођења до Шелингове смрти низ од укупно 130 година. Да би се стекла потпунија представа о духу тих изузетних година, од којих су поједине испуњене стваралачким достигнућима колико и неко не баш плодно столеће, паралелно са детаљима из биографија ових филозофа у хронологију су укључени и осврти на преломне друштвено историјске догађаје као и на централна епохална питања, како она која су одредила путању развоја филозофије немачког класичног идеализма, тако и она која су проистекла директно из преокупација главних мислилаца ове епохе. Уз упоредну хронологију Канта, Фихтеа, Шелинга и Хегела, опремљену разнородним илустративним материјалом и допуњену приказом развоја немачке књижевности у време када она такође доживљава свој врхунац управо у чврстом преплету са филозофијом, дата су и крајње сажета али незаобилазна подсећања на њихове међусобне односе, живу предавачку праксу, садржину њихових радова и основне филозофске идеје. Многобројни фрагменти из различитих тумачења приложени су уз хронологију као подстицајне упутнице за додатну литературу, при чему је предност дата домаћим тумачима и универзитетским професорима филозофије. Такође веома корисна за студенте и истраживаче може бити библиографија која садржи дела четири филозофа из библиотечког фонда на немачком језику као и наше преводе. Универзитетска библиотека Светозар Марковић може се похвалити да у свом фонду поседује изузетно вредно и ретко оригинално прво издање Кантовог првог дела Gedanken von wahren Schätzung der leben Kräfte из године, кao и скоро све преводе дела Канта, Фихтеа, Шелинга и Хегела на наш језик. То је важно нагласити, будући да су преводи, ако не за специјалисте, свакако од прворазредног значаја за ширу рецепцију немачких филозофа у нашој средини. Иако су њихова дела почела да се преводе тек почетком XX века, интересовање за представнике немачког идеализма јавило се рано, већ половином XVIII века. Кључни догађај за нашу филозофију, истиче професор Здравко Кучинар, било је превођење Критике чистог ума (1932), које је забележено у водећој светској филозофској публикацији Kant-Studien, где је оцењено као прави подвиг којим је положен темељ сваком даљем бављењу не само Кантом, већ и филозофијом уопште код југословенских народа. Утолико је од велике важности за Универзитетску библиотеку прилика да представи богатство свога фонда и подсети кориснике на вредну колекцију оригиналних и преведених дела најзначајнијих немачких филозофа, без чега није могуће започети било какво проучавање њиховог стваралаштва. Процват немачке филозофије представљао је синтезу филозофске мисли новога века исказану кроз јединствене филозофске системе, за које се може рећи да су означили прави коперникански преокрет у филозофији и до данас остали извор, путоказ и исходиште филозофских истраживања. Импресивно је што се узлет немачке филозофске мисли десио у једном изванредно кратком временском периоду од објављивања Кантове Критике чистог ума године до појављивања Хегелове Феноменологије духа што је отприлике око четврт века. Ипак, кад је реч о класичном немачком идеализму, није сувишно напоменути да се под њим не подразумева јединствен и у себи заокружен филозофски правац, већ превасходно једна величанствена епоха филозофије. Такође, када се говори о том наглом и моћном духовном успону, поред свестрано и целовито изграђених система филозофског погледа на свет, какви се никада више не налазе збијени на тако уском простору и у тако кратком времену, има се у виду и експлозија изузетних остварења на пољу књижевности, кроз дела Гетеа, Шилера, Лесинга, Новалиса, Хајнеа, Хелдерлина. Снажни, понекад и судбински међусобни подстицаји створили су својеврстан савез филозофије и песништва, због чега су Немци прозвани народом филозофа и песника. Заправо, у историјском периоду о којем је реч, те области људског духа нису биле раздвојене као данас, о чему сведочи чињеница да су готово сви оновремени књижевници студирали филозофију или бар систематично похађали предавања најугледнијих филозофа тог доба. Парадоксално, ти највиши домети на пољу филозофије и уметности догађају се управо у време расцепкане, полуфеудалне, полуграђанске Немачке која је заостајала за Енглеском и Француском. Економска револуција у Енглеској и политичка револуција у Француској непосредно су утицале на ток филозофске мисли у овим земљама, док је у Немачкој пре Кантове критичке филозофије суверено владала метафизика Кристијана Волфа ( ), која се пак ослањала на Лајбницову рационалистичку филозофију. И сам Кант је на почетку био следбеник Лајбниц-Волфове догматске метафизике, али под утицајем енглеске и француске просветитељске филозофије закључује да ново време тражи и нову филозофију. Он је то учинио у стилу који одговара немачком духу спекулативно и систематично, примећује професор Вељко Кораћ. Кантова филозофија сматрана је немачком теоријом Француске револуције, која је преко Фихтеа и Шелинга достигла свој врхунац у Хегеловом систему. За немачке интелектуалце и либерално грађанство уопште, које се будило у сенци прускојункерске аристократије, идеје француске просвећености и Француске револуције биле су попут звезда водиља, објашњава професор Кораћ. Несвакидашњу епоху, коју су обележили неки од најдраматичнијих догађаја историје човечанства и коју су красили најбриљнтнији умови историје духа, укључујући и њега самог, најбоље описује Хегел, речима забележеним у последњем одељку Предавања из историје филозофије под називом Најновија немачка филозофија: У филозофијама Канта, Фихтеа и Шелинга, револуција је изражена и исказана у форми мишљења до које је дух доспео у Немачкој у последње време; у следу ових филозофија огледа се ток мишљења којим је оно ишло у свом развоју. У тој великој епохи историје света, чија се најунутрашњија суштина схвата у филозофији историје, учествовала су само ова два народа: немачки и француски народ, ма колико да су супротни један другом, или управо баш зато што су један другом супротни... У Немачкој тај принцип постоји као мисао, дух, појам, док је у Француској излетео у спољашњу стварност. 6 7

5 Ову мисао парафразирао је један од највећих немачких песника Хајнрих Хајне, идући и корак даље, указивањем да сваки од четворице филозофа немачког класичног идеализма на својствен начин приказује једну фазу Француске револуције. Посебно је занимљиво што знамените личности ове епохе, а међу њима превасходно филозофи и песници, у својим делима, преписци и забелешкама исказују не само понос и срећу што припадају тако славном времену, већ и извесну интелектуалну и моралну обавезу према садашњости и према будућности, са јасном свешћу о сопственом доприносу том толико изузетном, превратничком и плодоносном периоду, да га без имало оклевања можемо назвати херојско доба филозофије. Понесен тим духом, у завршној речи Јенских предавања из године, Хегел свечано и драматично објављује: Господо! Налазимо се у знаменитој епохи, у врењу у којем је Дух извршио један скок према напред, премашио свој конкретан облик и стекао један нови. Читава маса идеја и појмова што су до сада били у течају, саме везе света, растворени су и руше се, подривани у себи самима, као тлапње сна. Спрема се нови иступ Духа; филозофија је она која најпре треба да поздрави и да призна његову појаву, док се остала настојања, у немоћном отпору, и даље вежу уз прошлост, па већина од њих несвесно твори целину његове појаве. Али филозофија, препознајући га као оно што је вечно, мора да му искаже своје дубоко поштовање. Филозофи нам са своје стране не могу понудити ништа осим животних форми. Строга Кантова умереност захтевала је, на пример, филозофију која је била у складу с његовим урођеним склоностима. Читајте о његовом животу и одмах ћете видети како је он ваљано ублажио оштрину свог стоицизма, који је у ствари чинио оштру супротност друштвеним односима, и како га је уредио и поставио у равнотежу са светом. Свака индивидуа има, посредством свог устројства, право на начела која је као индивидуу не укидају. У томе, више него у било чему другом, треба тражити праизвор сваке филозофије. Сваком систему полази за руком да се сложи са светом само ако се кроз њега обзнани прави јунак. Али, оно чему се људска природа научила, најчешће се слама на противречностима; а оно што јој је пак урођено у стању је да свуда буде прихваћено и неретко успешно побеђује свога противника. Ми морамо најпре бити у складу с нама самима, да бисмо били у стању да дисхармоније које нам се споља намећу, ако не укинемо, оно у најмању руку у извесној мери уравнотежимо. Наводећи Гетеове речи, Касирер наглашава: Овде не може бити говора о пуком приповедању спољних удеса и догодовштина, већ су права драж и права тешкоћа задатка у томе да се открије и учини очигледном форма живота (Lebesform) која одговара тој форми учења. (Goethes Gespräche, у Кант: живот и учење, Ернст Касирер). 8 * Велику захвалност дугујемо проф. др Здравку Кучинару на драгоценим саветима. 9

6 У свим биографијама наводи се податак да се Кант никада није удаљавао од Кенигсберга. Постоји прича о једном његовом кратком путовању морем, као и да је најдаље дошао до руске границе. Изван града, али и даље у његовој околини, боравио је за време најтоплијих летњих дана, у шумској кућици једног пријатеља. Панорама Кенигсберга: напред лево је Кантова кућа, а кенигсбершки замак са торњем је у позадини Кантова родна кућа у Кенигсбергу Collegium Fridericianum Кант уписује са осам година Године за памћење 1724 Имануел Кант рођен је 24. априла у источно-пруском граду Кенигсбергу (данашњи Калињинград), граду који никада није напустио, осим када је у оближњем месту био кућни учитељ. Кантова породица са очеве стране била је шкотског порекла. Његов отац потписивао се са Cant, али је Имануел променио прво слово у К, како би своје презиме прилагодио немачком језику. У матичну књигу рођених уписан је као Емануел, али је касније германизован у Имануел, те постоји низ издања, посебно на романском подручју, где се Кант води као Емануел. Он одраста у предграђу Кенигсберга, у занатлијској, пијетистички оријентисаној породици са шесторо деце - четири сестре и једним братом. Мајка је имала пресудан утицај на њега и васпитавала га је у духу строгог пуританског морала. Кантови родитељи били су скромног порекла, али су успели да му обезбеде школовање, уз помоћ једног блиског рођака и малог новчаног износа који им је доделио извесни господин у знак уважавања њихове побожности Исте године када и Кант, рођен је Фридрих Готлиб Клопшток, кога су Гете и Шилер високо уважавали, а чије је хексаметарско дело Месијада (1748.) увело антику у немачку књижевност, прилагодило грчки метар немачком језику, установило стил и тон немачке оде и разбило дотадашња књижевна мерила, створивши нови лик песника као узвишеног видовњака и визионара. И наредних година родили су се неки од најутицајнијих немачких књижевника тог времена. На пример, рођен је Готхолд Ефраим Лесинг - писац, књижевни критичар и теоретичар уметности, савршени гласник просвећености, који ју је врло брзо прерастао и постао један од утемељивача класике и један од најутицајнијих књижевника свога времена. Наредне рођени су Саломон Геснер, представник грађанске варијанте рококоа, и Јохан Георг Хаман, један од претеча покрета Sturm und Drang, познат по идеји да је поезија матерњи језик човечанства. Кад је напунио осам година, Кант уписује Collegium Fridericianum, где учи латински и теологију. То је била врло строга гимназија које се Кант целог живота са ужасом сећао као места ђачког робовања. Под вођством професора Хајденрајха показује посебно интересовање за латинску поезију. Ту се зближио са вршњаком Давидом Рункеом и та блискост је трајала све до Рунккеове смрти. Јохан Јакоб Бодмер превео Милтонов Изгубљени рај на немачки, али не у стиху, већ у прози. Годину дана раније Јохан Кристоф Готшед објавио Покушај критичке песничке вештине један од најранијих немачких прилога теорији књижевности и уметности, написан под јаким утицајем Боалоа У његовој тринаестој години Канту умире мајка, жена изузетног карактера, изразитих интелектуалних способности и високе моралности, коју је Кант спомињао са нежношћу до краја свог живота

7 Кант се никада није женио, али му није било страно женско друштво, у којем је, по сведочењу његових пријатеља и биографа, знао да буде врло шармантан. Познато је да су две даме привукле његову наклоност. Са једном од њих је Кант тридесет година одржавао пријатељске односе. То је била лепа, духовита и образована грофица Каролина- Амалија Кајзерлинг, чију је децу у младости подучавао. По њеној наруџбини рађен је Кантов портрет педесетих година XVIII века. Кант је био толико далеко од било какве сујете, да, када би се о томе само он питао, никада не би тражио да га сликају, да његов лик представљају у бакру или да га вајају. Када се то, ипак, дешавало, он је желео да се свету представи природно, онако како је стварно изгледао и то на један укусан начин и зато је био узнемирен када су га пријатељи наговарали дa дозволи да га цртају или сликају. (Р. Б. Јахман) Мисли о исправном процењивању животних сила, Кант уписује филозофске и теолошке студије на универзитету у Кенигсбергу, као и природне науке - математику и физику, а издржава се дајући приватне часове у имућним кућама у околини Кенигсберга. Позив домаћег учитеља у угледним породицама био је у то доба извор прихода многих грађанских интелектуалаца у Немачкој, попут Фихтеа, Шелинга, Хегела и Шилера, али и огромно преимућство, с обзиром на велике и богате библиотеке у тим кућама које су им тако биле доступне. На универзитету остаје седам година, а највећи утицај на Канта имао је предавач Кнуцен. Рођен немачки песник Јохан Георг Јакоби, старији брат филозофа Фридриха Хајнриха Јакобија. Он је заједно са Лудвигом Глајмом, издавао часопис Ирис у коме су објављивали Гете, Хајнзе и Ленц. Иза себе је оставио неколико песама прожетих дубоким осећањима, наговестивши Гетеову лирику доживљеног Смрт Кантовог оца. Исте године, Кант штампа своје прво дело Мисли о исправном процењивању животних сила у издању Дорна, захваљујући новчаној помоћи једног добростојећег обућара. Реч је о делимично математичком, делимично филозофском питању прорачунавања живих сила, о проблему који је више од пола века ангажовао највеће математичаре Европе. У својој расправи Кант арбитрира у сукобу Декарта и Лајбница, тврдећи да постоје две врсте кретања - слободна, за које важи закон инерције тј. Лајбницова формула, и неслободна кретања за која овај закон не важи и на која може да се примени Декартова формула. Дело је било прилично обимно, али се испоставило да је проблем који је Кант решавао у том спису већ пуне три године био решен од стране француског физичара и филозофа Деламбера. Цела ствар није била поштеђена подсмеха, па се Лесинг нашао побуђеним да поводом тог Кантовог првенца напише шаљиви епиграм у којем каже да се Кант латио свету на поуку тешког задатка да мери живе силе, али није измерио своју сопствену. Оно што је, међутим, врло значајно у вези са овим првим Кантовим делом јесте чињеница да већ у предговору он најављује свој филозофски пут речима: Ја сам себи унапред одредио пут кога ћу се држати; ја ћу ићи својим путем и ништа ме неће спречити да у томе истрајем. Објављен у Немачкој целокупан превод Анакреонта који су припремили Јохан Петер Уц и Јохан Николаус Гец. Кристијан Гелерт објавио Басне и приче, најчитаније немачко дело до Гетеовог Вертера. И наредних година било је пресудних ствари за језик и књижевност. Две године касније Јохан Кристоф Готшед је написао Основу немачке језичке вештине која је постала веома утицајан уџбеник правилног и чистог немачког језика од велике важности за коначно уобличавање заједничког књижевног језика. Под утицајем Ричардсона, Кристијан Гелерт завршио роман Живот шведске грофице Г* који се сматра првим немачким грађанским романом, после чега је тај жанр постао задатак времена. Објављивање прва три певања Клопштокове Месијаде изазвало до тада невиђено одушевљење. Лесинг у Младом научнику обрађује тему бунтовног нагона за слободом. У истом периоду појавиле су се Лесингове драме Слободан дух - опет са темом бунтовништва и Јевреји где се по први пут на немачкој позорници појављује лик образованог Јеврејина. Кристијан Евалд фон Клајст објавио дидактичку поему Пролеће са сентименталним описима природе као хармоније чула. Августа месеца године родио се Јохан Волфганг фон Kenisberg Universitat Collegium Albertiinum, Гете, најзнаменитија и најутицајнија фигура целокупне немачке књижевности и један 12 (на Универзитету у Кенигсбергу Кант студира од 1740.) од највећих светских писаца свих времена. На слици десно је млади Гете. 13

8 Кантова фигура била је ситна, чело високо и ведро, нос елегантно закривљен, очи сјајне и продорне, али су моћно изражавале чулност коју је, код њега, одавала страст према јелу и пићу. Добро здравље и дуг живот, без лекарске помоћи, постигао је захваљујући строгом придржавању правила здравог живота и чврстини свог карактера. Кант је снагом своје душе пркосио слабости своје физичке конституције. Као седамдесетогодишњак је написао спис Како дух снагом одлуке може да буде господар осећања болести. Једно од Кантових правила било је да се дише искључиво кроз нос, зато је нерадо прихватао друштво и избегавао сваки разговор приликом својих чувених шетњи. Постојале су две ствари кафа и дуван према којима је Кант гајио неограничену љубав, према речима Васијанског, али од њих се углавном уздржавао, јер су обе навике нездраве. Обзерваторија у Берлину Општа историја природе и теорије неба, или оглед о концепцији и механичком пореклу читавог универзума према Њутновим принципима, Краљевска академија наука у Берлину, поставља наградно питање за текућу годину: Да ли су се у обртању Земље око своје осе, чиме је проузрокована смена дана и ноћи, десиле неке промене од времена њеног настанка - који су разлози за то и чиме се они могу поткрепити? Тим поводом Кант пише два чланка: Космогонија или покушај извођења порекла универзума, о образовању свемирских тела и узроцима кретања почев од закона универзалног кретања материје и Њутнове теорије, и популарно написан спис Да ли се може знати, с физичког гледишта, да ли земља стари? У том периоду Кант се више интересовао за физику него за метафизику, а и његова наставна делатност била је наклоњенија природним наукама Умро Кристијан Волф, утицајни немачки филозоф, математичар и научник (десно). По први пут на немачком језику, Клопшток почиње да пише химне у слободним ритмовима које напуштају схему строфа, без риме, без правилног метра, са променљивом дужином стиха. Кант анонимно објављује најзначајнији спис свог предкритичког периода под називом Општа историја природе и теорије неба, или оглед о концепцији и механичком пореклу читавог универзума према Њутновим принципима, у којем расправља о пореклу и развитку света. Њутнова физика инспирисала га је да постави хипотезу о стварању света из хаотичне неизмерности честица које се сједињују тамо где постоји већа сила привлачности. Ово дело није доспело до шире публике, па је шест година после Канта, али независно од њега, француски физичар Лаплас поставио исту теорију. Кант је, по сведочењу његовог ученика Боровског, са радошћу и без суревњивости примио свеопште дивљење према Лапласу и његовој теорији, јер је потврдила његове сопствене претпоставке. Ова теорија је и данас у литератури позната као Кант-Лапласова теорија. 12. јуна године Кант је промовисан у магистра. За доцента се хабилитовао списом Principiorum primorum cognitionis metaphysicaenova dilucidatio. Исте године, у зимском семестру (1755/56) почиње да држи предавања као приватни доцент (предавач без државне плате којег плаћају студенти) на Универзитету у Кенигсбергу. Петнаест година провео је у том подређеном положају - два пута је тражио професуру, али је био одбијен. Од 16 до 28 сати недељно, што му оставља мало времена за рад, Кант предаје логику по Мајеру, метафизику по Баумајстеру и касније по Баумгартену, физику по Еберхарду, математику по Волфу, а такође и етику, природно право, антропологију, педагогију, минералогију и физичку географију. Интересантно је, с обзиром на његову пословичну несклоност путовањима, да је географија била омиљена Кантова наука а путописи његово омиљено штиво, те да је чак саставио и један приручник за путовања, мада сам никада није путовао. У то време (које Кант често назива Фридриховим столећем) Фридрих II спроводи значајне реформе у држави, али морамо напоменути да Кантову наклоност према овом краљу нису делили сви његови савременици. Лесинг написао прву потпуно уобличену грађанску драму на немачком језику Мис Сара Самсон која се надовезала на романе Ричардсона и енглеску грађанску драму, чиме је остварио сан немачког просветитељства. Такође оштро критикује Лангеов превод Хорација. Јохан Јоахим Винкелман, знаменити историчар уметности и утемељитељ научног приступа делима ликовне уметности, написао дело Мисли о подражавању грчких сликарских и вајарских дела. Виланд: Симпатије 14 15

9 Поводом разорног земљотреса који је претходне године потресао западну Европу, нарочито Лисабон, Кант објављује Историју и опис природе најзначајнијих догађаја земљотреса. Ондашња публика била је веома заинтересована за овај спис који је излазио у периодици свака три дана, те Кант објављује и Наставак истраживања земљотреса који је опажен пре неког времена. Убрзо након тога, Кант штампа и Физичку монадологију, у којој покушава да реши противречност која је постојала између Лајбница и Њутна у науци о простору, као и Белешке за расветљавање теорије ветрова. Те исте године започиње Седмогодишњи рат, у Кенигсберг улазе руске трупе и остају до године. Као и сви остали наставници, Кант полаже заклетву новом суверену. Саломон Геснер, пошто је на немачки превео старогрчки роман Дафнис и Хлое, објавио је Идиле, призоре из поетизованог пастирског живота, веома популарне у своје време, а писане по угледу на Теокрита. Лудвиг Глајм, познат као заштитиник великог броја сиромашних младих песника, под утиском почетка Седмогодишњег рата увео нов тип народне родољубиве лирике објављивањем збирке Пруске ратне песме. Са друге стране, дидактички уопштен тон бива замењен ауторефлексивним и исповедним, што је упадљиво у поезији објављеној наредне године (Кристијан Евалд фон Клајст: Погребна песма ; Кристијан Гелерт: Духовне песме ; Кристоф Мартин Виланд: Осећања једног хришћанина ) Кант поново конкурише за место ванредног професора на Катедри за логику и метафизику Универзитета у Кенигсбергу, и опет безуспешно, јер је на двору владало мишљење да би таква врста професуре требало да се угаси. Ове године објављен је његов спис Нови наставни појам кретања и мировања и са тим повезане последице у првим основама природне науке: објава предавања, који је привукао велику пажњу. У драми Леди Јохана Греј, Кристоф Мартин Виланд (на слици десно) је у немачкој књижевности први пут користио петостопни неримовани јамб, такозвани бели стих и тако сменио римовани алекснадринац као типични метар трагедије. У томе га је касније следио Лесинг. Саломон Геснер: Авељева смрт као реплика на претходне године објављену Адамову смрт Клопштока Када већина европских мислилаца, укључујући и Волтера, напада Лајбница, Кант је и даље присталица учења о постојању најбољег од свих светова, те издаје Неколико разматрања о оптимизму. Касније ће затражити да сви преостали примерци овог огледа буду уништени. Рођен Фридрих Шилер, уз Гетеа најважнији књижевник немачке класике и један од највећих песника не само немачке већ и целокупне светске књижевности. Клопшток: Свечаност пролећа (ода); Лесинг: Fabeln (басне), Philotas (драма са темом доброовољне смрти за отаџбину). Ове године такође почињу да излазе Лесингова Писма о најновијој књижевности која је Фридрих Шлегел окарактерисао као ненадмашне обрасце продуктивне критике.

10 Читава економија Кантовог кућног распореда, а посебно његових обеда, имала је нешто посебно и пријатно, супротно конвенционалном друштвеном обичају. Сваког дана је позивао неколико пријатеља да ручају са њим. Држао се правила лорда Честрефилда да гостију не треба да буде мање него што је било грација, али не ни више него што је било муза, утврдивши друштво на најмање троје а највише деветоро... Избор јела био је довољан да задовољи разнолике укусе; свако се сам служио. Не опходећи се као педагог, Кант је тада био у најбољем издању. Сваки разговор је био улепшан бујицом његовог просветитељског духа који се природно и без афектације изливао по свим темама. Време је протицало живахно, од једног часа до четири, понекад још до касније... Локалне афере морале су да буду изузетно интересантне да би им за његовим столом могла бити поклоњена пажња. А оно што би могло изгледати још значајније јесте да никада није скретао разговор на било коју од грана филозофије коју је он утемељио. У ствари, био је савршено лишен недостатка који оптерећује толике учењаке и литерате, тако нетрпељиве према онима чије би их преокупације могле учинити недостојним неке посебне симпатије за њихове сопствене. Његов стил разговора био је приступачан у највишем степену и лишен сваког схоластичког духа, до те мере да би странац, познајући његова дела али не и његову личност, једва могао поверовати да у овом љубазном и истанчаном другару види дубоког аутора трансценденталне филозофије... Његово зарањање у политичке догађаје и тајну политику која их је покретала било је тако живо да је он говорио више са ауторитетом неког дипломате с приступом владиним информацијама него као пуки посматрач великих призора који су се тада одвијали широм Европе. У време Француске револуције изнео је низ нагађања, нарочито о војним операцијама, која су касније била потврђена... Водио је рачуна о два правила: прво, да друштво буде мешовито, да би разговору осигурао довољну разноликост професори, лекари, црквени људи и образовани трговци. Друго, да буде очуван прави удео младих људи, изабраних међу студентима универзитета, тако да конверзација не буде без импулса младалачке веселости и разиграности...(из биографија Васијанског и Јахмана) 1762 Излази из штампе О лажној оштроумности четири фигуре силогизма. Кант наводи грешке формалне логике, тврдећи да је она џин на стакленим ногама и показује како је само прва силогистичка фигура права, док су остале три вештачки надограђене, јер садрже непосредне закључке у себи. Овим списом означен је, према Кантовим тумачима, прелаз са догматичке у скептичку фазу предкритичког периода. Крајем лета Канта потпуно заокупља тек објављен Русоов Емил. У спису Покушај да се уведу негативне величине у филозофији, Кант критикује што се у метафизици подражава математичка метода. Иако је истицао значај њене примене у природним наукама, Кант је био изричито против некритичке употребе метематичке методе у филозофији. Јохан Готлиб Фихте родио се 19. маја, у селу Раменау у Горњој Лужици, као прво од једанаесторо деце у сиромашној породици ткача. Умро немачки филозоф Александер Готлиб Баумгартен (десно), чије је учење проистекло из просветитељске школе Кристијана Волфа. У његовој дисератцији први пут се спомиње појам естетика. Кристоф Мартин Виланд први пут преводи Шекспирове комаде на немачки (до укупно 22 у 8 томова) Објављен је Кантов текст Истраживање о очигледности принципа природне теологије и морала, у којем Кант истиче разлику између математичког и метафизичког сазнања, као одговор на задатак који је поставила Академија у Берлину. Кант бива похваљен, али главна награда одлази Мозесу Менделсону. Исте године Кант формулише нови онтолошки доказ о постојању Бога у спису Једини могући доказ за демонстрацију божјег постојања. У чувеном Literaturbriefen-у Кант је похваљен као самостални мислилац који указује на јасну разлику између оног нужног и оног случајног у природи, што истраживачком духу отвара нови пут ка исправним сазнањима. Од ове године Јохан Готфрид Хердер бесплатно слуша сва Кантова предавања. Његова запажања су освајала Кантову пажњу, нарочито када је млади Хердер, одушевљен Кантовим предавањима, преточио његове идеје у стихове. Рођен немачки романтичарски писац Жан Паул. Јохан Готфрид Хердер (лево) и Жан Паул, по рођењу Јохан Паул Фридрих Рихтер (десно) на сликама из млађих дана 18 19

11 Потпун и хармоничан животни и стваралачки ток, који је омогућен само најсрећнијим међу великанима, није био Кантова судбина. Он је снагом и чистотом своје несаломљиве воље обликовао своје целокупно постојање и прожео га једном владајућом идејом; али та воља, која се у изградњи његове филозофије показала у највећој мери као позитивно стваралачка, носи наспрам личног живота једну ограничавајућу и негирајућу црту. Сва збивања субјективног осећања и субјективног афекта за њега су само материјал који он све одлучније тежи да подвргне владавини ума и дужности чија заповест има статус објективног. Ако Кантов живот у тој борби губи на пунини и хармонији, то он, с друге стране, управо благодарећи тој борби остварује свој херојски карактер. Па и тај процес унутрашњег самообразовања може се учинити видљивим само уколико се Кантова животна историја и систематски развој његовог учења посматрају као јединство. Карактеристична затвореност и целовитост која је присутна у Кантовом битисању не може се разумети само пуким покушајем да се та целина састави из појединачних делова ; она се мора мислити као оно прво и праизворно које стоји у темељу обома, делу и животу. Начин на који се та најпре неодређена основа развија и објављује у чистој енергији мисли и у енергији личног обликовања живота то је оно што чини битну садржину Кантове развојне историје. (Ернст Касирер, Кант: живот и учење) Кантов рукопис 1764 Кант објављује спис Разматрања о осећају лепог и узвишеног, који се у литератури сматра полазном тачком његових естетичких схватања. Међутим, овде Кант, под утицајем енглеских моралиста и посебно Русоа, излаже и своја морално-психолошка разматрања о човеку и већ на првим страницама наглашава да овим питањима приступа пре као посматрач, него као филозоф, са намером да га пружи људима за поуку и разоноду. Због опште корисности овог духовито написаног списа, он је у то време био најчитаније Кантово дело, и током његовог живота имало више поновљених издања. То је и први Кантов спис из предкритичког периода који је преведен на наш језик. Кант постаје мислилац у моди, но то има и своју цену свакодневно је примао у посету путнике који су желели да га упознају и разговарају са њим на најразличитије теме, одузимајући му драгоцено време. Добијао је писма у којима се од њега тражило да реши неки приговор против своје филозофије, да редигује у писму приложени рукопис, чак и да пружи савете на питања личне природе. Тако је, на пример, у часопису Konigsberger gelehrten und polit Zeitung у броју 3, те године, на молбу суграђана који су од Канта тражили мишљење о необичној појави једног луталице, који је у друштву осмогодишњег дечака са стадом коза, крава и оваца тумарао по околини Кенигсберга, говорећи места из Библије - освануо и Кантов текст под насловом Размишљања о лутањима Јана Павликовича Идоморцирских Комарники. Већ у следећем броју излази његов Оглед о болестима главе, подстакнут управо појавом овог кенигзбершког пророка. Исте, Кант за Расправу о евиденцији у метафизичкој науци добија признање Краљевске академије наука у Берлину. Јохан Јоахим Винкелман (на слици десно) објавио Историју уметности старог века, једну од најутицајнијих књига тог доба. Он није био само оснивач развојно-историјске науке о уметности, већ зачетник новог схватања уметничког дела, полазећи од његових унутрашњих претпоставки и својстава. На примеру грчко-римске пластике развио је идеал складног савршенства који је био од пресудног значаја за читаву немачку класику, а широко је познат по чувеној формулацији племенита једноставност и тиха величина. Од његовог времена антика је постала мерило, канон, а бављење антиком више није била само ствар научника већ сваког ко се бавио филозофијим, књижевношћу, уметношћу или образовањем. Ове године Виланд је написао хумористички роман по угледу на Сервантеса Пустоловине Дон Силвија од Розалве, а Клопшток библијску драму Соломон

12 Кенигсберг, 18. век 1765 Кант и даље држи предавања, али прихвата и место библиотекара Краљевске дворске библиотеке у Кенигсбергу, са скромном, али редовном платом од 62 талира годишње. Лесинг (на слици лево) написао Лаокон или о границама сликарства и поезије где је, користећи класичне примере из античке поезије и вајарства, детаљно и коначно одредио границе између књижевности и ликовне уметности. Млади Гете започиње студије права у Лајпцигу. Виланд: Комичне приповетке. Ове године родио се Јакоб Грим, немачки филолог и писац, а наредне његов брат Вилхелм. Браћа Грим (десно) су били књижевници, лингвисти, лексикографи, али су најпознатији по изучавању фолклора и сакупљању бајки. Снови једног видовњака објашњени метафизчким сновима Кант пише оглед о границама између интелигенције и лудила Снови једног видовњака објашњени метафизчким сновима, подстакнут шведским теозофом Емануелом Сведенборгом, који је био утицајан у књижевним круговима тога времена. Сам наслов упућује на критику метафизике, а Кант тврди да као што су медијумске појаве снови осећаја и ништа друго, тако ни метафизичке хипотезе нису друго до снови ума (Träume der Vernunft), јер метафизика црпи своје сазнање из априорних појмова, а не заснива се на искуству. Ако је метафизичарима могуће да сазнају духове, зашто Сведенборгу не би било могуће да их види? - пита Кант. Ипак, он жели да одржи метафизику, али у једном другом облику и домену - као теорију сазнања, тачније као науку о границама сазнања, и управо тиме је осигура. Чувена је његова изјава: Моја је судбина да сам заљубљен у метафизику, иако се ретко могу похвалити њеном наклоношћу. Виландов роман Агатон, са радњом смештеном у Грчку 4. века пре нове ере, представља први немачки психолошки развојни роман који је тежио психолошком продубљивању радње. Хердер се у делу Фрагменти из најновије немачке књижевности ( ) залаже против подражавања у књижевном стварању. Емануел Сведенборг 22 23

13 После дугогодишњих учитељских искустава, Кант је написао један компендијум педагогике, о којем је обично говорио да у њему има много одличних упутстава које он сам никада није примењивао. Једно од његових практичних начела било је да се највише старао о ученицима који су били обдарени осредњим способностима глупацима, говорио је, нико не може да помогне, а генији ће већ умети да сами себи помогну. Као узор тачности (није познато да је икада пропустио или закаснио на своја предавања), Кант није толерисао кашњење ни код својих студената, нити код својих пријатеља. У својим излагањима некада је користио личну бележницу, некада само папириће са подсетницима и скраћеним записима, док је за нека предавања себи израдио посебне свеске. Када је реч о његовим предавањима из филозофије, по речима његових ученика, најлакше је било разумети Кантова предавања из логике, при чему је превасходно тежио да своје слушаоце научи да мисле. Отпор према пукој репродукцији и преузимању туђег мишљења јасно је и са 1768 Кант настоји да докаже Њутнову претпоставку апсолутног простора у спису О разлици праваца у простору. У делу Критичке шуме (1768-9) Хердер исцрпно анализира Лесинга и Винкелмана. Виланд објављује херојску комичну бајку Идрис и Зенеида и дидактичко-хумористичко дело у стиху под називом Мусарион, типичну ведру идилу једног мирног раздобља. Рођен теолог Фридрих Шлајермахер, умро песник Херман Рајмарус. Тешко болестан, Гете се враћа у Франкфурт Канту је понуђено место редовног професора и на новооснованој катедри за теоријску филозофију у Ерлангену. Претходно му је у неколико наврата нуђено место редовног професора у Јени и Митау, али он је одбијао ове понуде, због отпора према било каквим крупнијим променама у личном животу. Иако су услови у Ерлангену били увелико бољи, због чега Кант у први мах прихвата место, ипак, због поменутих разлога, он одбија и ову понуду. Већ следеће године добија дуго очекивано место професора на катедри за метафизику и логику на Универзитету у свом родном Кенигсбергу. љутњом изражавао. Саветовао је студенте да систематизују стечено сазнање, јер ће га касније моћи лакше оживети у сећању. Био је свестан да његова настава из области филозофије није лака за почетнике, те Хердер: Дневник мога путовања (на броду, путујући за Париз). Рођен Александер фон Хумболт, немачки је сам студенте упућивао да се за његову наставу претходно припреме на предавањима професора научник, први истраживач Латинске Америке - млађи брат Вилхелма фон Хумболта ( ), Першкеа. Али са највише одушевљења његови ученици говоре о Кантовим предавањима о моралу: филозофа, дипломате, лингвисте и оснивача Универзитета у Берлину. Ту Кант није био само спекулативни филозоф, он је ту био говорник пун духа, говорник који је у своје излагање, осим разума, уносио и срце и осећања Колико је само пута уздрмао наша срца, колико је само пута наш дух и наша чувства из саможивог демонизма уздигао до више самосвести и чисте слободне воље, до безусловног поштовања закона ума и до узвишеног осећања испуњења дужности које није везано за корисност! Сасвим је сигурно да његови ученици ни са једног његовог предавања о моралу нису изашли а да нису постали бољи људи. На предавањима о рационалној теологији Кантова настојања усмерена су на рационално тумачење и схватање религиозних ствари, те их је најрадије одржавао када је у публици било највише теолога. Кантова јавна предавања била су у толикој мери посећена, да амфитеатар није могао да прими све заинтересоване. Најпосећенија На цртежу лево су браћа била су његова предавања о антропологији Хумболт, у средини и физичкој географији, прожета досеткама између Гетеа и Шилера. али и изразима дубоког познавања човека и Горе је медаља из природе. Његова предавања посећивали су изливена у част 200 година и официри, занатлије, и уопште сви који су од рођења Вилхелма фон желели да прошире своја знања из различитих Хумболта. области. (Р. Б. Јахман) 24 25

14 1770 У четрдесет шестој години Кант је коначно именован за професора логике и метафизике. Инаугурална дисертација О форми и принципима чулног и мисаоног света (De Mundi Sensibilis atque Intelligibilis Forma et Principilis) значајна је по томе што садржи кључне идеје једанаест година касније објављене Критике чистог ума. Овај спис означава прелаз од Кантовог предкритичког ка критичком периоду. Сам Кант придаје велики значај буђењу из догматског дремежа, како он назива свој ранији некритички однос према моћи људског ума и сазнања ( Das Jahr 69 gab mir grosses Licht - белешка нађена међу његовом заоставштином). Признајем отворено - каже Кант - да је сећање на Дејвида Хјума било управо оно што ме је тргло из догматског дремежа и мојим истраживањима на пољу спекулативне филозофије дало посве други правац. Са ступањем на професорску дужност, али независно од професуре (јер Кант никада није предавао своју критичку филозофију, већ на немачким универзитетима опште прихваћену Волф-Лајбницову метафизику и традиционалну логику), почео је Кантов дугогодишњи рад на изградњи његовог система критичке или трансценденталне филозофије. У току тих десетак година (до појаве Критике моћи суђења, 1781) Кант је објавио само два или три мања списа. Георг Вилхелм Хегел рођен је 27. августа у Штутгарту (десно). Одраста у протестантској породици, са три године млађом сестром Кристијаном Луис и шест година млађим братом Лудвигом. Његов отац је био чиновник у виртембершком министарству финансија. Сматра се да је стрпљење и методичке навике Хегел стекао од оца. Гете започиње студије у Страсбуру где се сусреће са Хердером, будућим учитељем од пресудног значаја, који га је упутио у читање народних песама, Хомера, грчких трагичара, Шекспира, и од кога је усвојио идеју о јединству природе и историје, као и идеју о религиозној и песничкој стваралачкој снази душе. Хердер објављује студију О пореклу језика, а Мартин Виланд Грације, дело у стиху и прози. Разочарани Лесинг напушта Хамбург и постаје библиотекар у Волфенбителу. Рођени Лудвиг ван Бетовен, један од највећих композитора свих времена и Фридрих Хелдерлин, песник који је одушевљавао и збуњивао савременике, у филозофији поклоник идеализма, у политици присталица револуције, а у естетици зачетник Кантова инаугурална дисертација О форми и принципима чулног и мисаоног света, романтизма близак вајмарској концепцији, Самосвојна трагична фигура, више од пола века био је скоро заборављен, а данас се сматра једним од највећих европских песника. (десно) 26 27

15 Philanthropinum У свом васпитном заводу немачки педагог Базедов је увео практичне предмете, учење модерних наука, телесно васпитање, екскурзије, а игре и такмичења укључио у наставу, одбацивши челичну дисциплину и физичке казне као васпитне мере. Захваљујући једној срећној околности, Фихтеу је омогућено прилично добро школовање у односу на услове у којима је растао. Наиме, барон Милтиц, закаснивши на службу у цркви у Раменау, открио је даровитог осмогодипњег Фихтеа, који га је фасцинирао својим изузетним памћењем, дословно поновивши пред њим целу проповед. Од тог догађаја, барон, а након његове смрти баронова супруга, омогућили су школовање младом Фихтеу, све до почетка његових студија Кант престаје са радом у Кенигсбершкој дворској библиотеци. Основано песничко удружење Гетингенски гај, на начелима блиским Клопштоку, истичући гај као станиште и симбол германске поезије насупрот парнасу као пребивалишту античких муза. Лесинг завршава трагедију Емилија Галоти која доноси оштру осуду живота на кнежевским дворовима и побуну против гажења основних људских права, а која је била тако рационално промишљена да ју је касније Ф. Шлегел назвао рачунском радњом драмске алгебре. У Расправи о пореклу језика Хердер прихвата Хаманову тезу да је у самим почецима природан човеков израз била песничка слика, а наредне године објављује славни есеј о Шекспиру, један од темељних списа нове антикласицистичке поетике. Виланд објавио Златно огледало, роман усредсређен на природни развој човеков са задатком васпитавања грађанске и политичке свести, и са иронијом као новим стилским средством. Рођени немачки романтичари Фридрих фон Шлегел и Новалис Кант здушно подржава Philanthropinum, васпитни завод који је те године у граду Десау основао немачки педагог Ј. Б. Базедов, а који је постао узор за реформу школства у Немачкој, одбацујући строгу дисциплину и уводећи начело слободног испољавања индивидуалности. Фихте, након боравка у породици пастора Кребела у Нидерау, где је стекао основу из класичних наука, полази у елитну школу Schulpforta, полу-монашку институцију која му је пружила одлично образовање. Пошто је претходне године објавио своју прву драму Гец од Берлихингена, године Гете објављује Јеврејина луталицу, затим Клавихо, а онда и роман Јади младога Вертера који пресудно утиче и на књижевност и на дух епохе, а који је одмах доживео огроман, до тада незабележен успех у Немачкој и Европи. Ове или следеће године појављује се Гетеов препев Хасанагинице. Фридрих фон Бланкенбург је саставио обимно теоретско дело под називом Покушај о роману где се роман третира као приповедачки облик грађанског света. Рано умрли несрећни лиричар Готфрид Август Биргер објављује своје ремек дело Ленора, а Ј. М. Ленц Напомене о позоришту, један од поетолошких манифеста Sturma где се у темпераментном обрачуну са класицизмом залаже за драму лишену свих правила. Под називом Одломци једног безименог, Лесинг штампа радикално просветитељски рукопис Самуела Рајмаруса навукавши гнев цркве оличен у жестокој критици главног хамбуршког пастора Гете у вертеровском стилу, који су Фихтеова родна кућа Елитна школа Schulpforta коју је пре Фихтеа Гецеа. Као одговор, Лесинг објављује смели чланак подражавали млади широм Европе у селу Раменау похађао Клопшток, а знатно касније Анти-Геце у коме се залаже за неспутану слободу (Тишбајн: Гете у Италији ) 28 и Фридрих Ниче 29 науке и сазнања.

16 Кант је био универзално образован човек. Он је својим духом обухватио све области људске спознаје, као и области свакодневног живота и у сваку од њих се удубљивао до најситнијих детаља. О томе сведочи и текст Имануел Кант о риболовима Михаила Петровића Аласа, «рибара од заната», из године: Поред многобројних дисертација о моралу, о проблемима психологије, космогоније, педагогије, етнологије, о земљотресима, о атмосферским кретањима, о људским расама и др., Кант је размишљао о риболовима... Хоће ли се веровати да се Кант, за кога се зна да се није кретао из Кенигсберга, по чијим су изласцима из куће регулисани часовници у томе граду, који целога свога дугог века сигурно није упецао ни једну кесегицу, а још мање био очевидац великих риболова које описује, могао толико заинтересовати за те ствари да им посвећује читаве стране и одељке у својим делима... Међутим, Кантови биографи изричито кажу да су његово омиљено друштво били поморски капетани бродова који су му описивали своја прекоморска путовања и своје доживљаје. Осим тога, зна се да је Кант предавао физичку географију. Та његова предавања, у којима је употребио материјал добијен од помораца и допуњен оним што је он сам читао у путописима које врло савесно цитира, публикована су као Физичка географија. Она садржи општи опис океана и појединих мора. Кант не пропушта, кад год му се дала за то прилика, задржавати се на детаљним описима разних врста риболова у мору... са масом података о врстама рибе у том мору, техничких и стручњачких обавештења о начинима и справама за њихов лов, статистичким подацима о рибарима, лађама, рибарском алату, трговини, начинима препарисања уловљене рибе, поуке како поједине рибе треба спремити за јело... пуна занимљивих причања о рибама, рибарима, сценама и интересантностима из рибарског живота... Такве рибарско-гастрономске појединости имају особиту драж кад долазе од једнога Имануела Канта Штампан је Кантов спис за курс географије О разликама људских раса. Сели се опет, јер му смета комшијин петао који кукуриче под његовим прозором - анегдота која се, са свим детаљима око покушаја нагодбе са комшијом, до данас препричава студентима. Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг рођен је 27. јануара у Шорндорфу у Виртембергу. По релативно слабој драми Фридриха Максимилијана Клингера Sturm und Drang која је завршена а штампана добија име покрет сачињен од представника нараштаја рођених између и године који се окупио око младог Гетеа у Страсбуру и Хамбургу у кратком периоду од до године, заступајући идеале субјективности, слободе нагона, животне снаге и пуноће. Осим Клингера, ту је припадао још и драматичар Јакоб Михаел Ленц ( Васпитач, Војници, Шумски брат ) кога су Бихнер и Брехт сматрали својим књижевним претком, затим песник и романсијер Ј. В. Хајнзе, сликар Фридрих Милер и други. На позив војводе Карла Августа, ове године Гете одлази у Вајмар, носећи са собом одломке Егмонта и Пра-Фауста, да их тамо заврши. Већ следеће, године, Гете је добио висок положај на вајмарском двору (када је свој статус искористио да у Вајмар буде позван и Хердер), три године касније постао је члан вајмарске владе, а после још три године постао је племић. Клингер (лево) и Ленц (десно) - главни драмски писци покрета sturm und drang 1776 Након завршене немачке и латинске школе, Хегел похађа локалну гимназију. Студиозан од ране младости, записивао је кључна места из књига која су била предмет његовог интересовања; у том периоду он чита Клопштока, Лесинга, дела Кристијана Гарва... На Гетеов наговор Хердер прелази у Вајмар где постаје дворски проповедник и просветни надзорник, прихвативши тиме службу у којој ће остати до краја живота. У Вајмару је Хердер имао погодне услове за плодан књижевни рад, али је доживео и разочарања, па је због несугласица са Гетеом крај живота дочекао усамљен и огорчен

17 1777 Уприличен је сусрет Канта и Менделсона, који долази у Кенигсберг да би Канту пренео поруку пруског министра просвете, барона Цедлица, нудећи му професорско место на катедри за филозофију Универзитета у Халеу. Троструко већа плата није била довољно јак мотив који би Канта нагнао на пресељење у Хале. Гете завршава Тријум осећајности и највероватније ове године започиње свој аутобиографски образовни роман под првобитним називом Позоришно послање Вилхелма Мајстера што су заправо прве четири књиге Година учења Вилхелма Мајстера кога се Гете прихватио са преиначеном темом наиме, није се више тицала позоришта, већ складног образовања, отвореног према свету и праузорном човештву. Ј. Н. Форкел објавио Теорију музике у Гетингену. Рођен књижевник Хајнрих фон Клајст. Зграда Универзитета у Кенигсбергу који у Кантову част добио његово име 1780 Кант постаје члан Академског сената Универзитета у Кенигсбергу. Фихте започиње студије теологије и права на Универзитету у Јени, а наставља их у Виртембергу и Лајпцигу. Виланд завршава Оберон, романтични еп у слободно обликованим станцама, а Ј. К. Вецел критички роман Херман и Урлика. Пошто је претходне објавио дидактичку идејну драму Мудри Натан, Лесинг завршава спис Васпитање људског рода где заговара чињење добра ради добра самог, а не због страха и надања у спасење и вечни живот. Хердер записује усмено народно песништво и у томе подстиче и Гетеа. Објављује две књиге Народних песама које поред фолклорног блага многих народа садрже одломке из Библије, текстове старих грчких песника, поезију Дантеа и Шекспира, због чега је Велек назвао првом антологијом светске књижевности. До краја Гете је завршио прозну верзију Ифигеније на Тауриди, да би је током пребацио у слободни јамб. Тек ова драма је објављена у бланкверсу, омиљеном стиху драматичара тог доба. На слици лево се виде Гете, Шилер, Виланд, Клопшток, Лесинг и Хердер

18 У свим својим подухватима ум мора да подвргне себе критици и никаквом забраном не може да наруши њену слободу, а да не нашкоди самоме себи и да на себе не навуче нека штетна подозрења. Ту нема ничега тако важнога у погледу користи, ничега тако светога, да би се смело ослободити овога испитивачкога и оцењивачкога претреса, за који не постоји никакав ауторитет личности. На тој слободи заснива се штавише егзистенција ума који нема никаквог диктаторског ауторитета, већ се његове одлуке увек заснивају на сагласности слободних грађана, од којих сваки без устезања мора бити у стању да изрази разлоге своје сумње, чак штавише свој вето. ( Имануел Кант, Критика чистога ума) Велики догађаји, који су имали да измене цео даљи ток светскоисторијског збивања били су, дакле, на самом домаку. А у Немачкој је управо тада почињала филозофска револуција. Критика чистога ума обележила је својом појавом тај почетак и донела прве елементе будућег њеног развоја. Али Критика чистога ума није изазвала никакву сензацију кад се први пут појавила. Штавише, својим тешким, непривлачним стилом, који је касније и код многих Кантових следбеника доживео озбиљне критике, она је у почетку била недоступна читаоцима. Уз то, њен садржај не само да је одударао од свега што је тада било признато и свето у немачкој филозофији, у којој је господарила Лајбниц-Волфова школа, већ је био директна супротност и негација управо те школе. И тек кад је прошло извесно време, нашле су се разборите главе које су схватиле шта у ствари значи то дело за немачку филозофију и за њен даљи развој. И одједном је почео тријумф Кантове филозофије. Славни немачки песник Х. Хајне, који се тридесетих година (деветнаестог века) прихватио тешког посла да француској јавности објасни историјски значај и смисао немачке филозофије, приказао је ту промену става према Критици чистог ума овим речима: Тек кад су после више година оштроумни филозофи написали разјашњење ове књиге, привукла је она пажњу јавности и године у Немачкој се више ни о чему није говорило него о Кантовој филозофији. О њој је написано право обиље коментара, хрестоматија, објашњења, разматрања, апологија итд. Треба бацити само један поглед на први бољи филозофски каталог и на мноштво списа који су тада о Канту написани и одмах се јасно запажа колико је духовно стремљење потицало од овог јединог човека. Код некога се показивао пенушави ентузијазам, код другога горка озлојеђеност, код многих забезекнуто ишчекивање исхода те духовне револуције. Доживели смо у духовном свету исте узбуне какве сте ви имали у материјалном свету и обарање старог догматизма једнако нас је узбуђивало, као што је вас узбуђивао јуриш на Бастиљу. (Вељко Кораћ, На извору трансценденталног идеализма) Објављена је Кантова преписка са Ламбером у Briefwechsel Lamberrts mit deutschen Gelehrten. У педесет седмој години Кант завршава свој magnum opus - Критику чистога ума. Када је почео да ради на свом главном критичком делу било му је 46 година. Други мислиоци у овом добу завршавају своју списатељску каријеру, а Кант је интензивно продужује, примећује Б. Петронијевић. Зато често наилазимо на тврђење да ниједан филозоф није тако полако сазревао као Кант, а ниједно друго дело није изненадило и преокренуло свет као ова његова књига. Кант је своју Критику схватио као прави суд, који је надлежан за све спорове ума, објашњава З. Кучинар. Критику чистог ума штампа Кантов бивши ученик Јохан Фридрих Харткнох, а Кант је посвећује проректору и тадашњем министру просвете барону Цедлицу. Ово дело је у другом издању године и са новим предговором, доживело низ измена. Након појављивања, Кантова Критика није имала одјека у јавности. За разлику од ранијих дела која су писана јасним стилом, Кантове три Критике, нарочито Критика чистог ума, окарактерисане су као неразумљиве, са новом, несврсисходном терминологијом која лако може навести у заблуде. Стога је Кант две године касније, у циљу објашњења и допуне Критике чистог ума, објавио Пролегомену за сваку будућу метафизику. Јохан Хајнрих Фос, у младости припадник гетингенске лирике, започиње превођење Хомера и његово увођење међу немачке читаоце. Шилер завршава драму Разбојници у којој је револуционарна страст покрета буре и надирања нашла свој најпотпунији израз. Публика је френетично поздравила ову драму, а хронике бележе да је одушевљене гледаоце на крају захватило екстатичко стање општег братимљења и колективне катарзе, што је заправо имало везе и са одјецима Француске револуције у Немачкој. Рођен Шамисо, умро Лесинг.

19 Коперникански обрт третира се као међуфилозофски обрачун. Ако има, ипак, и ванфилозофских корисних резултата филозофског обрта, онда се они не састоје у нечем новом и друкчијем већ или 1. У постигнутој интелектуалној разговетности (intellektuelle Deutlichkeit) кључних појмова (нпр. врлине), или 2. У одбрани од разних материјализама, скептицизама, фатализама и осталих изама који обесмишљавају, дезоријентишу или унижавају човека, или га, неки од њих, можда супротно, уљуљкавају у безбрижност или чине надменим као занесењаштво или филозофски идеализам... Две основне филозофске дисциплине с обзиром на које се и може говорити о обрту у Кантовој филозофији су теорија или учење о бићу (онтологија) и теорија сазнања (гносеологија). У погледу прве, доминантан утицај у Немачкој Кантова времена имала је Лајбниц-Волфова метафизика и један велики додатак на крају аналитике Критике чистог ума посвећен је критици Лајбницове филозофије. Ако се има у виду да је цела критика обрачун са дотадашњом метафизиком и пролегомена за утемељење нове која би као знаност могла да наступи, онда се она револуција, изгледа, односи на ову дисциплину. Али подстицај и могућност за овај обрт лежали су у стављању у први план испитивања сазнања у енглеској емпиристичкој традицији. Проблем је класично био дефинисан код Лока испитати порекло, извесност и опсег људског знања. (Милош Арсенијевић, Кантова теоријска филозофија) Досада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати према предметима; али под овом претпоставком пропадали су сви покушаји који су чињени да се о предметима испослује нешто а приори помоћу појмова, чиме би се наше сазнање проширило. Због тога нека се једном проба да ли у проблемима метафизике нећемо боље успевати ако претпоставимо да се предмети морају управљати према нашем сазнању, што већ боље одговара захтеву могућности једнога њиховог сазнања а приори које о предметима треба да утврди нешто пре него што нам они буду дати. С тим стоји ствар исто онако као са првим мислима Коперниковим, који, пошто са објашњењем небеских тела није ишло како треба док је претпостављао да се цела војска звезда окреће око посматраоца, учини покушај да ли неће боље успети ако претпостави да се посматралац окреће, а да звезде напротив мирују. (Имануел Кант, Предговор 1783 Кант објављује Пролегомену за сваку будућу метафизику која би могла да наступи као наука, ради разјашњења идеја изражених у Критици чистог ума, али ни та објашњења нису довољна. Сам Кант говори о томе како је његова Критика чистог ума одбачена и сматрана књигом са запечаћеном судбином: Ово дуго ћутање доказује одлагање у доношењу суда, као и претпоставку да у једном делу, које је напустило све познате путеве и почело да крчи један нови, на коме се не може одмах уочити, али би, вероватно, ипак могло да се нађе оно помоћу чега би, сада сасушена, младица људске спознаје могла поново да оживи и да уроди плодом, при чему ни један исхитрен суд не би смео да поломи ни уништи овај још увек нежан калем. Ове године Кант, након шесте селидбе, најзад купује кућу са великим вртом у цетру града, поред краљевске палате, у споредној и тихој улици, кроз коју су кочије ретко пролазиле. Собе у кући су биле уређене сасвим једноставно, а у радној соби висила је слика Жан Жак Русоа. Кантов дневни распоред добио је устаљени ритам: устајање у пет (без изузетка) и јутарња шоља чаја, одмах затим лула дувана једина коју је себи допуштао током целог дана, око седам одлазак у амфитеатар, до ручка време проводи за радним столом, у тринаест часова руча у друштву пријатеља, после ручка дневне шетње које су почињале изласком из куће тачно у пола четири устаљеним филозофским путем ка Западном Фридрихсбургу. Вративши се из шетње до сумрака је проводио време за радним столом читајући или припремајући се за сутрашње предавање, све до десет часова увече. За Канта све је имало своје утврђено време. Шелинг након завршене школе при манастиру у Бабенхаусену, у близини Тибингена, у којој је његов отац предавао орјенталистику, уписује латинску школу у Нуртингену где упознаје Хелдерлина. Хегелу је тринаест година када му умире мајка Марија Магдалена Лујза. Шилерова драма Фијескова завера у Ђенови бави се проблематиком из политичке историје и обрађује тему пострадања због подлегања искушењу власти. Такође ове године је и премијера Шилерове Лујзе Милер у којој је, следећи Лесинга, остварио аналитичку драму која реалистички слика средину, дајући јој друштвену актуелност, али такође изражава и протест због политичког апсолутозма, овај пут из грађанског угла. Иначе, ова драма је позната и под називом Сплетка и љубав, који потиче од оновременог славног глумца и писца Ифланда. Шилер (на слици десно) објављује и теоретски чланак Театар као морална установа, залажући се за драматургију уживљавања и идентификације али у духу просвећеног морала. Жан Критике чистог ума, 1787.) Паул: Гренландски процеси

20 Sapereaude! Имај храбрости да се служиш својим властитим разумом то је, дакле, лозинка просветитељства. (Имануел Кант, Одговор на питање: Шта је просветитељство?) Кант је у извесном смислу и типичан и највиши представник просветитељства; типичан, због веровања у моћ смелог расуђивања и у делотворност реформе институција ( кад све државе буду републике, неће више бити рата ); највиши јер је у свом мишљењу или решавао рекурентне проблеме просветитељства, или их је изнова формулисао на много плодотворнији начин. Најбољи пример тога је његова синтеза два идола просветитељства Њутнове физике и емпиризма Хелвеција и Хјума у Критици чистог ума... (Алистер Макинтајер, Кратка историја етике) Лево: Berlinische Montaschrift (децембар 1784.) Питање - Шта је просветитељство? 1784 Кант објављује Идеју за универзалну историју с космополитског гледишта, у којој се осврће на предавање француског државника А. Р. Тиргоа, одржано педесетих година у Сорбони. Исте године започиње полемику са својим бившим учеником Хердером, који такође објављује спис Идеја за филозофију историје човечанства, о којем ће годину дана касније Кант написати текст Дефиниција људске расе. У децембарском броју месечника Berlinische Montaschrift излази Кантов Одговор на питање: Шта је просветитељство? То је заправо био одговор на питање које је претходне године, у септембарском броју овог часописа, поставио свештеник Ј. Ф. Целнер, расправљајући о брачном праву и износећи аргументе против цивилног склапања брака. И Кант и Менделсон прихватају се да одговоре на ово питање. Кант у овом тексту истиче да је просветитељство човеков излазак из сопствене незрелости (за коју је сам крив) као свесни напор да се одважно служимо својим разумом, ослобођени интелектуалне зависности од било ког ауторитета. У XX веку ово Кантово дело доживљава врло живу рецепцију и сматра се (додуше закаснелим) значајним програмским просветитељским списом, резимеом идеја ове епохе. Фихте је принуђен да напусти факултет, због лоше материјалне ситуације. Наредне четири године издржава се дајући приватне часове у Лајпцигу и Цириху. У Цириху упознаје Јохану Ран, рођаку чувеног песника Ф. Г. Клопштока, којом ће се касније оженити. Гете се посвећује природним наукама: ботаници, минералогији ( О граниту ), анатомији (открио међувилични кост). Такође објављује елегију Тајне написану у свечаним станцама. Шилер: Слободоумље страсти (песма посвећена Шарлоти фон Калб). Хердер завршава своје главно културно-повесно дело Мисли о филозофији људске историје где развија једну у бити материјалистичку, а свакако просветитељску визију развоја човечанства. Користећи се научним сазнањима свога времена он описује прошлост Земље од појаве живота до касног средњег века Кант објављује О вулkанима на месецу, О незаконитости прештампавања књига, као и Заснивање метафизике морала (десно), која је била разграбљена, те је друго издање штампано већ наредне године. Први одломци Шилеровог Дон Карлоса објављени у часопису Талија који је покренуо годину-две раније. Реч је о драмској поеми Кант је након своје шездесете године изузетно заволео хемију и из шпанске историје у којој се стапају приватност и политика, нови хемијски систем је изучавао са много ревности. Иако никада али на крају превладава политички нагласак у духу просвећеног није извео ниједан једини хемијски експеримент, он не само да је апсолутизма, дакле према начелу разумних реформи које спроводи знао целокупну хемијску номенклатуру, него је целокупне рецесе владар. Тако се и темом и оријентацијом и стихом (бланкверс) свих хемијских елемената могао тако прецизно и детаљно да Шилер удаљио од вехементности Sturm und Drang-a, најавивши наведе, да је велики хемичар, доктор Хагел, у једном разговору о нову еру у књижевности. Исте године излази и његова Химна хемији, зачуђено изјавио да му је било непојмљиво да човек кроз радости у којој велича једнакост, човечност и братство. Управо лектиру, без посматрања експеримента, може тако добро да познаје на ове стихове Бетовен је компоновао чувену Оду радости која је експерименталну хемију, као што је то био случај са Кантом. (Р. Б. Јахман, Имануел Кант описан у писмима пријатељу) саставни део његове Девете симфоније

21 Кант се усудио да својим учењем покаже недоказивост свих оних наводно тако често доказиваних догми. Он је задао смртни ударац спекулативној теологији и рационалној психологији, која је са њом била у тесној вези. Од тог тренутка оне су ишчезле из немачке филозофије, и не сме нас завести то када се ту и тамо поведе о њима реч... Величину те Кантове заслуге кадар је да оцени само онај ко је посматрао какав су погубан утицај имали ти појмови старе филозофије како на природне науке тако и на филозофију код свих, чак и код најбољих, писаца седамнаестог и осамнаестог столећа. У немачким природнонаучним списима приметна је промена тона и метафизичке позадине, и то од Канта наовамо... Та Кантова заслуга биће нам очигледнија кад имамо у виду чињеницу да је пре њега скроз-наскроз преовлађивало неразборито слеђење закона појаве, уздизање тих закона до вечних истина, а самим тим и уздизање пролазних појава до праве суштине света, да је, једном речју, у читавој претходној филозофији, почев од старог века, па преко средњовековља све до новијег доба, сасвим преовлађивао тај у својим заблудама никаквим размишљањем неспутавани реализам. Беркли, који је као и Малбранш пре њега спознао једностраност, чак и погрешност тог реализма, није био кадар да га превлада, јер је свој напад ограничио само на једну тачку. Канту је, значи, било суђено да помогне да у Европи, бар у филозофији, превагу стекну основне идеалистичке идеје које владају у читавој неисламизованој Азији, а у бити чак и у њеној религији. Према томе, пре Канта ми смо били у времену; сада је време у нама. (Артур Шопенхауер, Критика Кантове филозофије) Кантов стил носи, увек и свугде, печат премоћног духа, праве, моћне особености и сасвим необичне снаге мисли. Можда се карактер тог стила може прикладно означити као блистава сувопарност, захваљујући којој је он био кадар да с великом поузданошћу обухвати и истакне појмове, а да их онда с највећом слободом баца тамо-амо, на чуђење читаочево... Али највећа штета од Кантовог неразговетног излагања огледа се у томе да је послужило као exemplar vitiius imitabile, да је, у ствари, погрешно тумачено као дозвола за злоупотребе. Публика је била присиљена да схвати како нејасно није увек и бесмислено, па се бесмислено одмах почело прикривати нејасним излагањем. (Артур Шопенхауер, Критика Кантове филозофије) 1786 Објављен је Кантов спис Први метафизички принципи науке о природи, а поновљено издање излази већ следеће године. Зимског семестра Кант постаје ректор Универзитета у Кенигсбергу, а годину дана касније и члан Берлинске академије, заједно са Хердером и Еберхардом. Те Кернер скреће пажњу Шилеру на Канта. Није чудо што се Шилер, онако приготовљен сам од себе, мало затим утопио у студију великог филозофа у коме је нашао коментар о слободи нашег ума и наше воље над стварношћу, морални императив обавезан за све људе и у свим приликама. Шилер осећа у Канту генија који му тако оштрим разликовањем помаже да се дигне изнад пусте страствености Sturm und Drang-a једнако као изнад пусте дидактике просветитељства... Ускоро затим почиње Шилерово пријатељство са Гетеом чији је чаробни утицај такође неодољив за њега. Та два утицаја била су, међутим, опречна: док је Кант оличавао идејни врхунац просветитељства, и био сав у логичком резоновању, сав у дедуцирању етике и естетике из постављених начела, дотле је Гете сав спонтан, сав надахнут материјалним бивањем у великој Природи, сав индуктиван и чулан. Ревносни Шилер нашао се међу њима као распет... Потонуо у студирање естетике, Шилер неколико година готово престаје да пева. А чим је нашао своју филозофију уметности, онда је одмах (од 1795.) стао писати песму за песмом и (од 1797.) драму за драмом... (Перо Слијепчевић) Умире Фридрих II и наслеђује га Фридрих Вилхелм II, окончавајући, по мишљењу новог владара, штетну либералну политику свога претходника. Министра културе Цедлица сменио је пијетист Јохан Кристијан Велнер, сплеткарошки свештеник и краљев озлоглашени миљеник. Наступа чувена Велнерова епоха, названа по ригорозним мерама које је спроводио. Ове године започиње Гетеово прво путовање у Италију које по његовим сопственим речима представља кључни догађај његовог живота ( Рачунам право поновно рођење од дана када сам крочио у Рим ). Обилази Верону, Венецију, Рим, Напуљ, Сицилију, па се онда опет враћа у Рим, боравећи у Италији све до године. Излази дефинитивна верзија Ифигеније на Тауриди која представља најчистији облик Гетеове вере у човечност, с правом називана драмом хумане слободе Излази друго, делимично измењено издање Критике чистог ума. Након пола века од објављивања Критике чистог ума, Шопенхауер је Карлу Розенкранцу указао на важне разлике између првог и другог прерађеног издања и на неопходност упоређивања ова два издања. Од тада се Кантова Критика чистог ума објављује као А и Б издање, или се преводи са напоменама које указују управо на разлике између ова два издања. Ове године Кант је примљен у Краљевску академију наука у Берлину. Објављен Шилеров Дон Карлос, кога је дуго радио, пошавши од типичне грађанске драме, а завршивши са филозофскоисторијском Шопенхауер (на слици горе) у Критици Кантове филозофије трагедијом у којој се одлучује између деспотизма наглашава: Али, нека нико не умишља да познаје Критику и човечности, ропства или слободе. Међутим, нема више чистог ума и да, без сумње, зна шта је Кантово учење, ако је оштре поделе на добро и зло: деспот Филип II постао је, у својој читао само њено друго издање. То је просто немогуће; јер, он владарској усамљености, права трагична фигура, због чега ова је читао само осакаћен, искварен и, у неку руку, неаутентичан драма означава прекретницу у Шилеровом стваралаштву. текст. Моја је дужност да то овде недвосмислено истакнем, као Крајем године Шилер стиже у Вајмар и настоји да придобије опомену сваком ко узме да чита Канта. Гетеа, Хердера и Виланда. У Талији започиње објављивање романа Видовњак у коме демонстрира своје мајсторство 40 психологизирања. 41

22 Ми не можемо да делимо Кантову радост, коју он доживљава зато што његов етички принцип није материјалан, то јест није принцип који неки објект поставља као мотив, већ је чисто формалан, чиме симетрично одговара формалним законима, с којима нас је упознала Критика чистог ума. Дабоме, место да буде закон, он је само формула за проналажење таквог закона. Међутим, ми смо, пре свега, ту формулу већ имали, сажетије и јасније изражену у оном Quod tibi fieri non vis, alteri ne feceris (Не чини другоме што не желиш да се теби чини), а затим, анализа те формуле показује да једино обзир на сопствено благостање чини њен садржај, па да стога она може да послужи само умном егоизму, који је такође извор сваког законског устројства. Друга једна грешка која се, пошто вређа свачија осећања, често кудила и коју је Шилер исмејао у једном епиграму јесте цепидлачко правило да се неко дело, да би било збиља добро и цењено, мора извести једино из уважавања спознатог закона и појма дужности и сходно максими које је ум свестан in abstracto, а никако из наклоности, из добре воље коју показујемо према другима, из ганутости, сапатње или силне узрујаности, које су чак на великом терету добронамерним особама, јер уносе смутњу међу њихове разборите максиме. Место тога, дело мора да се изведе нерадо и са самоприсилом. Али, што је још важније, тај је захтев у директној супротности с правим духом врлине: неки се чин цени не сам по себи, већ, по вољности да се он изведе, по љубави из које он потиче и без које је он мртво дело... Поменути Кантов захтев да свака врла радња треба да се врши из чистог, промишљеног уважавања закона и сходно апстрактним максимама закона, хладно и без икакве наклоности, чак против сваке наклоности, значи управо исто што и тврдити да свако право уметничко дело мора да настане добро смишљеном применом естетских правила. И једно и друго подједнако је бесмислено. (Артур Шопенхауер, Критика Кантове филозофије) Kantova etika odigrala je ovdje odlučnu ulogu. Svojim osamostaljivanjem iz tisućugodišnje čvrste zgrade dotadašnje metafizike (kako aristotelovske, tako i novovjekovne: Spinozine, Lajbnicove, Volfove) u kojoj zapravo i nije bilo mjesta za ono u punom smislu etički-moralno kao specifičan, historijski nastao i građanskom društvu najprimjereniji nazor o svijetu etika u svom klasičnom kantovskom, konsekvantno provedenom obliku iznutra razara same temelje metafizike. Ta destrukcija, dakle: Kantovom etičkom mišlju inicirani prevrat koji kao što smo vidjeli ne samo da povratno djeluje na postavljenje njegova spoznajno-teorijskog problema, nego je već sadržan u samom jezgru tog postavljanja i izvođenja zbiva se po liniji bitnog problematiziranja moralne savjesti koja se iskazuje kao samosvjest, ili još tačnije: kao moralno samoosvešćivanje (u liku samosvjesti). (Milan Kangrga, Etika ili revolucija) Кант је по други пут изабран за ректора Универзитета у Кенигсбергу. Ректоратом је, по речима Боровског, руководио без строгости, а студенти су се из поштовања према њему уздржавали од већих преступа. Седам година после Критике чистог ума објављена је друга Критика, мање обимна али исто тако кључна за Кантову филозофију - Критика практичког ума. То је најсистематичнији од три списа (поред Заснивања метафизике морала и Метафизичких начела науке о врлини) у којима Кант излаже своју етику. Кант се налази на једној од великих преломних тачака у историји етике. За већину познијих писаца, укључујући многе који су свесно антикантовци, етика се као предмет дефинише кантовским терминима. За многе који никада нису чули за филозофију, а још мање за Канта, моралност је, грубо узев, оно што је Кант о њој рекао, наглашава Алистер Макинтајер. Већ на крају прве Критике, Кант даје примат практичном уму, истичући да су питања практичне делатности важнија од теоријских, будући да су спекулативни интереси човека подређени практичним интересима и да је идеал највишег добра и опште људске среће крајњи циљ чистога ума. Критика практичког ума такође је изазвала оштре критике, а Кантов одговор упућен је пре свега филозофима, од којих је, како каже, најмање могао да очекује приговоре, јер у њој говори о једној, за човека неопходној спознаји, која не може бити сачињена ни од чега другог до од, најстрожијим правилима уређене тачности, која ће временом добити и на популарности, али јој се ускраћује заснивање.

23 Пошто су кантовци извршили своје терористичко разорно дело, појављује се Фихте, као што се појавио Наполеон, након што је Конвент такође чистом критиком ума срушио целу прошлост. Наполеон и Фихте репрезентују велико, немилосрдно Ја, при чему су мисао и дело једно, и колосална здања што их они конституишу сводоче о колосалној вољи... нови ред. Какав је ужас Фихте морао бити за скептике без уверења, фриволне еклектике и умерењаке свих боја! Цели је његов живот био стална борба. (Хајнрих Хајне) Фихте пише Случајне мисли из једне бесане ноћи, један од његових првих радова, у којем, кроз измишљену причу о једном народу, најоштрије критикује тадашње политичке прилике, племство које угњетава ниже сталеже, споро и неправедно судство, законе као апсурдне и неделотворне, свештенство и лажну побожност, као и стање у науци и образовању. Насупрот овом деструктивном друштву, Фихте пружа слику идеалног срећног народа, у којем сталежи и племство нису наследни, религија је усмерена само на морално усавршавање, док се у школама учи оно што је корисно - нпр. земљорадња пре него теологија. Овај спис указује на Фихтеову рану усмереност на политичка и друштвена питања. Ти први списи омогућавају да се у њиховом аутору наслути будући страстан политички мислилац, за чије је име везан крупан допринос правној и политичкој филозофији немачког идеализма, истиче Д. Баста. Хегел уписује студије теологије у Тибингенској богословији, спремајући се за протестантског свештеника. Посебно интересовање показивао је за античку књижевност и културу. При помену Грчке образован човек у Европи, нарочито Немац, осећа се као код куће, говорио је Хегел. Сматрао је да права култура мора да почне одлучним савлађивањем самог себе. Дели собу са Хелдерлином и младим Шелингом. Полазиште им је Кантова филозофија и деле одушевљење према грађанским идејама Француске револуције, али оно што их је подстакло на самостални рад, тврди М. Тодоровић били су први Фихтеови филозофски списи, надасве његова идеја о апсолутном Ја и о његовој апсолутно слободној дело-радњи (Tathandlung). Велнер издаје наређење којим се забрањује свако учење које одступа од ортодоксног лутерског протестантизма. Донет је едикт о строгој цензури и заплењивању свих издања која настоје да поткопају темељне истине светог писма под именом просвећености и формиран колегијум који би спроводио ову краљеву наредбу. Шилер се окренуо историји објављује спис Отпадништво уједињене Холандије, којим је као историчар стекао приличан углед који се додатно учврстио две године касније, делом Историја тридесетогодишњег рата. У његовој песми Богови Грчке из ове године, налазимо славопојку античкој уметности као изразу хармоније божанског и људског. У пероиду између и Гете је завршио Егмонта, такође објављује Римске елегије у којима је ујединио антички облик и чулну пуноћу живота. Десно је илустрација за Римске елегије Игњација Нивинског. У тибигенској богословији заједничку собу делили су Хегел, Шелинг и Хелдерлин 44 45

24 1789 Француска револуција, представљала је повесну и духовну прекретницу. Повесну, зато што је извршила радикалан прекид са феудалним светом и дефинитивно учврстила услове производње грађанског начина живота. Духовну јер је афирмисала супстанцијалну идеју слободе, објашњава Д. Баста. Француска револуција је изазвала снажно превирање у политичком мишљењу. Она је постала пробни камен за политичку филозофију с краја осамнаестог и почетка деветнаестог века. Не постоји политичка мисао која је могла остати равнодушна према Француској револуцији. Она је покренула кључно питање политичке слободе. Француска револуција повезивана је са револуцијом духа у Немачкој - у средишту обе је идеја слободе. Кант, Фихте, Шелинг и Хегел били су свесни епохалног значаја овог историјског догађаја. Вест о Револуцији прекида ритуалне Кантове шетње. Кант, иначе познат по својој толеранцији када је реч о различитим ставовима у односу на његове сопствене, једино у случају Француске револуције није био вољан да слуша мишљења која су се потпуно разликовала од његових. Он је сматрао Револуција потврђује моралну способност људи ка непрекидном напредовању.чувени су Фихтеови списи у којима јавно стаје у одбрану Француске револуције. Хегел и Шелинг такође су ватрено заступали њене идеје, па су по једној причи њих двојица у друштву Хелдерлина, рано зором у част Револуције на тргу у Тибингену засадили дрво слободе. Рекло се да је Француска револуција произашла из филозофије, и не без разлога назвала се филозофија у немачкоме Weltweisheit, јер она је не само истина по себи и за себе као чиста битност, него и истина уколико у световности постаје жива. Не сме се, дакле, порицати кад се каже да је револуција свој први подстицај добила од филозофије - Хегел пре свега мисли на начело слободе воље. Француски народ, купајући се у својој револуцији, ослободио се многих установа што их је људски род оставио као детињу обућу, јер га је притискала, а притиска још и друге као мртви окови, писао је Хегел, али је и критиковао онда када је она попримила сасвим други ток у доба терора револуционарне владе. Сажето и јасно Д. Баста формулише однос ових немачких филозофа према револуцији: Кантов однос према Француској револуцији био просветитељскоетички, Хеглов повеснофилозофски, а Фихтеов природноправни. Пад Бастиље (горе) и Марија Антоанета на гиљотини (доле) Рођен Гетеов син јединац Август, из везе са Кристијаном Вулпиус са којом се оженио тек Шилер добија неплаћену професуру у Јени, а приступно предавање Шта значи и у коју сврху се учи општа историја имало је велики одјек код савременика. Његова мисаона песма Уметници изражава схватање уметности које се заснива на Кантовом и Гетеовом и подразумева јединство срца и ума, осећања и духа

25 Морамо се чудити како је Кант, коме је јамачно уметност остала врло страна и који је, по свему судећи, био мало пријемчив за лепо, чак вероватно није никад имао прилике да види неко значајно уметничко дело, и који, најзад, рекло би се, није знао чак ни за Гетеа, јединог човека у његовом столећу и земљи који му је својом горостасношћу био раван морамо се, велим, чудити како је Кант, упркос свему томе, могао да стекне голему и трајну заслугу за филозофско разматрање уметности и лепог. Та заслуга састоји се у томе да, ма колико да су људи размишљали о лепом и о уметности, они су заправо ствар увек разматрали само са емпиријског становишта и, ослоњени на чињенице, истраживали по којем се својству предмет било које врсте, назван лепим, разликује од других предмета исте врсте... Тим путем кренуо је Аристотел, и на истом том путу налазимо, чак и у најновије време, Хјума, Берка, Винкелмана, Лесинга, Хердера, и многе друге... Међутим, и ту је заслуга била сачувана за Канта. Наиме, он је, озбиљно и дубоко, истраживао сам подстрек, услед којег ми предмет који га изазива називамо лепим, да би ако је могуће пронашао у нашој природи саставне делове и услове тог подстрека. Зато је Кантово истраживање ишло у сасвим субјективном правцу. Тај пут је очигледно био исправан, јер, да бисмо објаснили појаву дату у њеним учинцима, ми да бисмо темељно одредили природу узрока - најпре морамо добро да познајемо сам тај учинак. У том погледу, међутим, Кантова заслуга своди се у ствари само на то да је указао на прави пут и да нам је, једним привременим покушајем, показао како, отприлике, да се крећемо тим путем. (Артур Шопенхауер, Критика Кантове филозофије) 1790 Излази и трећа критика - Критика моћи суђења, којом Кант заокружује свој систем. Поједини тумачи сматрали су ово Кантово дело најзрелијим, док су други сасвим супротног мишљења. Чињеница је да постоје извесна одступања у односу на претходне две критике, посебно када је реч о самој моћи суђења, која је у Критици чистог ума разуму подређена моћ сазнања, а у трећој Критици она има улогу посредничке моћи између разума и ума. Исте године, Кант Еберхарду одговара текстом О открићу према којем би сваку нову критику чистог ума старија критика учинила сувишном. Излази и треће издање Критике чистог ума, овај пут непромењено у односу на друго годину Фихте сам назива револуцијом у мом духу, до које је довела Кантова Критика практичког ума. Те исте године Фихте пише Афоризме о религији и деизму, још увек са становишта детерминистичког идеализма. Фихте је преузео Кантово учење о примату практичког ума и у Кантовој идеји слободе, моралне слободе, нашао основу људског делања, учинивши је темељем свог филозофског система. Крајем лета те године, Фихте пише Вајсхуну: Откад сам прочитао Критику практичког ума, живим у једном новом свету. Ставови, за које сам веровао да су непобитни, побијени су; ствари, за које сам веровао да ми никада не би могле бити доказане, нпр. појам апсолутне слободе, дужности итд. доказане су ми, и ја се због тога осећам утолико радоснијим. Несхватљиво је колико поштовање за човечанство, колику снагу даје тај систем! Те исте године, Фихте се верио Јоханом Ран. Почев од Критике моћи суђења Гете и Шилер сваки на свом сопственом путу - нашли су и учврстили свој унутарњи однос према Канту; полазећи од тог дела, више него од било ког другог, уведено је ново кретање мишљења и Гете завршава Торквата Таса, где обрађује назора на свет, које је одредило целокупну посткантовску трагику уметничког бића, генија који се филозофију у њеном усмерењу... Оно што је Гетеа сукобљава са стварношћу и страда. После другог привукло Критици моћи суђења није био само њен садржај, путовања по Италији, објављује Венецијанске него и карактер њене структуре и начин излагања њеног епиграме. Фрагмент Фауста објављен предмета. Тој самосвојствености структуре он дугује, по прва је објављена редакција овог дела сопственом признању, најрадоснији период свог живота. завршен је први део Фауста (штампан 1808.) Овде се уметничка дела и творевине природе разматрају с - Гетеово ремек дело и једно од универзалних дела подједнаком пажњом, естетичка и телеолошка моћ суђења светске књижевности, огледало човечанства које осветљавају се наизменично... Радовало ме је што су уметност обухвата прошлост, садашњост и будућност. песништва и упоредно знање природе тако уско међусобно То је драма симболичне личности, апстрактне сродни, и што се обоје повинују истој моћи суђења. Али и индивидуализоване у исти мах, коју испуњава управо та основна црта дела, која је привукла Гетеа, одвајкада безгранична тежња за спознајом, а у чијој се је била камен спотицања у просуђивању које је оно доживело судбини и тежњи очитују тенденције низа епоха у филозофској стручној критици. То што је за Гетеа чинило европске културе. Десно: оригинално издање из стварни кључ споразумевања, обично се сматра, посебно и скулптура Фауста и Мефиста у Риму. у савременим разматрањима, једном од најчуднијих црта Кантовог схватања и начина излагања. (Ернст Касирер, Кант: 48 живот и учење) 49

26 Кант се, након што је са завршетком Критике моћи суђења било довршено теоријско утемељење система, с 1791 нарочитом наклоношћу вратио Кант се враћа теми оптимизма коју је напустио тридесет и две године раније, пишући текст О неуспесима непосредним животним питањима која свих покушаја филозофије у области теодицеје. Те године, Канту је одбијено штампање Религије унутар су покретала епоху. У средишту његовог граница самог ума, која ће се појавити тек три године касније у Јени. интересовања нашли су се пре свега политички проблеми. Текст против Гарвеа Кант користи за то да би, надовезујући се на поједина питања од којих је пошао, развио потпуни план своје политике и свог учења о држави. И краће Кантове расправе које су у то време објављене у Берлинском месечнику прожете Сусрет Канта и Фихтеа. Фихте долази у Кенигсберг да посети Канта и замоли га за редакцију свог рукописа Критика сваког откровења, којим је касније стекао славу, као и да га Кант, уколико сматра да је вредан штампања, препоручи издавачу Хартунгу. О том догађају Боровски бележи следеће: Истог дана сам се увече срео са Кантом и прво што ми је рекао било је: Морате ми помоћи, управо, хитно помоћи да једном неухлебљеном младом човеку прибавимо име и новац - припремите свог зета (Хартунг, књижар); када прочитате рукопис, који ћу вам послати још данас, утичите на њега да га одмах штампа..., што је и учињено. 50 су указивањима на посебне Шелинг је врло рано показао изузетне интелектуалне способности, те иако није нaпунио 20 година, политичке прилике и збивања са свега шеснаест, уписује се на Тибингенску богословију, као ingenium praecox. У друштву је са из тог времена. Он се не пет година старијим Хегелом и Хелдерлином и њихови међусобни утицаји били су пресудни за задовољава постављањем стваралачки пут сваког понаособ. Посебно интересовање Шелинг показује за теологију и филозофију. апстрактне доктрине и Проучава Кантову и Фихтеову филозофију и иступа као тумач и следбеник Фихтеове филозофије. захтева, већ тежи томе да У то време виртембершки војвода долази у Тибинген са задатком да обузда разуларену младеж и решава задатке времена тај неприличан полет подстакнут Француском револуцијом, те Шелинг, као преводилац Марсељезе, и да непосредно учествује овом приликом бива укорен. у уобличавању конкретне стварности, макар само и преко Хердер завршава свој највећи рад просвећивања и савета. С тог Идеје за филозофију историје становишта посматрано, Кантова човечанства, започет још литерарна делатност у том времену, Гете преузима управу вајмарског иако на први поглед изгледа подједнако дворског позоришта. Силно га збркана и свестрана, одмах добија је потресло избијање Француске чврсто и јединствено средиште. Кант се револуције па је, понесен тим повезује с берлинском просветитељском духом, написао Великог Кофту, филозофијом, чији је главни орган био комедију о бесмисленом процесу Берлински месечник који је водио Биштер, због огрлице Марије Антоанете. да би у савезу са њом кренуо у борбу На слици десно је разгледница из против политичке и духовне реакције на којој је приказана зграда Пруске, чије је наговештаје уочио раније вајмарског позоришта испред и јасније од било кога другог. Оно што је које се налази заједнички Гетеов и њега у филозофском темељном схаватању Кантова Религија унутар граница самог ума, Шилеров споменик. делило од те просвећености, постало завршена године, а штампана је мање важно у светлости тог новог заједничког задатка. (Ернст Касирер, Кант: живот и учење) 51

27 Фихте: Покушај критике сваког откровења, Пишући своје списе у одбрану Француске револуције, а нарочито Прилог, Фихте је имао пред собом јасан циљ. Његова намера је била да непосредно учествује у обликовању јавног мнења у ондашњој Немачкој. У почетку готово једнодушно и с одушевљењем на страни Револуције, јавно мнење у Немачкој је током и почело да се од ње одвраћа, да јој окреће леђа и да је одбацује. Таквом преокрету немачког јавног мнења допринео је, с једне стране, радикализам Француске револуције који је дошао до изражаја у другој половини 1792., а с друге стране, пораст броја и утицаја конзервативних аутора и њихових списа усмерених против Револуције. У таквој политичкој и духовној ситуацији, Фихте се осетио побуђеним и позваним да се заложи за ствар Француске револуције и да се отворено стави у њену одбрану. Он је био начисто с тим да је Француска револуција од светскоповесног значаја. Фихте Француску револуцију није просуђивао у њеном површинском кретању, него у повесној суштини он је у њој видео принцип новог света. (Данило Баста, Јохан Готлиб Фихте и Француска револуција) 1792 Објављено је, не без тешкоћа због Едикта о цензури, Фихтеово дело Покушај критике сваког откровења, али како је одштампано без имена аутора, а писано под утицајем Кантових Критика, сматрало се да је то Кантово дело. Када се ствар разјаснила, Фихте преко ноћи постаје славан. Он сам тврди да је настављач и тумач Кантове филозофије (мада сам Кант противречи томе) са идејом да пружи један јаснији приказ Кантове филозофије. Своје учење о науци сматрао је довршењем Кантове филозофије ума. Нешто касније ће рећи: Кант уопште поседује исправну филозофију, али само у њеним резултатима, не према њеним основама. Он је одбацио постојање ствари по себи, као последњи реалистички остатак традиционалног мишљења, сматрајући да свако признање ствари по себи води прихватању и подређивању човека природној нужности. Фихте је засновао своју филозофију на самоделатном Ја у које утемељује слободу. Она није нешто апстрактно, већ је практична делатност самоствореног Ја. На тај начин човек је независан од било чега изван њега. Сам Кант ће се нешто касније оштро противити Фихтеовом учењу о науци. Вилхелм фон Хумболт објављује, са тешкоћама због цензуре и не у целини, већ само одломке књиге Идеје за покушај одређења граница делатности државе, у којој развија политичку теорију либерализма, која је често довођена у везу са Фихтеовом раном политичком филозофијом. Ипак, Хумболт остаје на становишту неопходности државе - њену сврху види у томе да обезбеди унутрашњу и спољашњу сигурност, која је основ слободе, док Фихте говори о праву на револуцију, о укидању државе и успoстављању савршеног друштва Излази Кантов текст То је могуће у теорији, али не и у пракси. На чувеном Сајму књига у Лајпцигу, појављује се Кантова Религија унутар граница самог ума, али он долази у сукоб са државном влашћу. Прошла су времена када је Кант могао своју Опшу историју природе и теорију неба, дело исто тако поразно за религију откровења, посветити Фридриху II. Револуција у Француској изазивала је страх и реакцију властодржаца у осталом делу Европе. Фридрих Вилхелм II упозорава свог министра Велнера да са Кантовим штетним списима ствар не може ићи даље. Кант своју приврженост принципима Француске револуције није крио и краљ је с правом наслућивао да је Кантова филозофија немачка теорија Француске револуције. Фихте се враћа у Цирих и пише прве политичке списе - Захтев владарима Европе да врате слободу мишљења коју су до сада гушили и спис у одбрану Француске револуције Прилог исправљању судова јавности о Француској револуцији. У време Велнерове епохе, оба списа објављена су анонимно, без одштампаног места издања и имена издавача; Прилог се појавио такође на Сајму књига, кад и Кантова Религија унутар граница чистог ума. Писан у форми говора, Захтев је уперен против апсолутистичке власти и уведене цензуре, a Фихте се обраћа народима говорећи им о неотуђивом људском праву на слободу мишљења због чега се сматра револуционарним списом. Већ у Предговору Захтева, Фихте полази од тога да ниједна држава у којој се ови листови штампају и јавно продају не покушава да гуши просвећеност. Тамо где се онемогућава развој напретка људског духа или остајемо ту где јесмо, без захтева и могућности за боље, или револуције постају нужне

28 Фихте није написао ниједан спис а да непоколебљиво није био уверен у практички значај онога што је у њему излагао.то се подједнако односи како на његово учење о науци (Wissenschaftslehre), тако и на његову политичку и правну филозофију. Кроз целокупну Фихтеову филозофију провејава уверење да сазнање постоји ради деловања, мисао ради чина, теорија ради праксе, ум ради слободе. Сасвим супротно Хегелу, за кога је филозофија била вечерњи лет Минервине сове, која сивилом на сивом осликава остарели лик живота, Фихте је задатак и сврху филозофије видео у обликовању живота. Његова мисао се не може разумети без поимања практичкоделатне тенденције која у њој борави. (Данило Баста, Јохан Готлиб Фихте и француска револуција) Хегел се у свом раду кретао полагано и често мучно. Тај је мајстор најмање пао с неба. Трагање за посредованом властитошћу, на које је још од почетка мислио, имало је неравне путеве. О томе сведоче списи из времена његове усамљености у Берну од до а још више списи његова извана бољег времена у Франкфурту од до На колико се различитих материја бацао његов дух прије настанка дана, на колико широким и брижљиво обухваћеним материјама се измучио... Тако се млади Хегел, кад је писао Живот Исусов, кад је против позитивног кришћанства позивао неотуђено, бавио истодобно, и стварно потпуно повезано стањем пореза у Берну. Он је написао коментар уз Стјуартову књигу о државној привреди, он је истраживао промјене у ратништву при пријелазу из монархистичког у републикански облик државе. Слобода и просвјетитељство бернском су кућном учитељу још сасвим свјеже његове звијезде: Вјерујем, пише он Шелингу из Берна, нема бољег знака времена од тога, што се човјечанство пред самим собом приказује тако вриједно поштовања. То је доказ, да ишчезава ореол око глава тлачитеља и богова земље. Филозофи доказују то достојанство, а народи ће научити да га осјете, и своја у прах претворена права неће тражити, него чак поново узети и присвојити. (Ернст Блох, Субјект Објект) Прилог је написан са намером да допринесе исправљању судова јавности о Француској револуцији, у којој је Фихте видео остварење теорије природног права. Он схвата епохални значај Француске револуције и већ на почетку Прилога каже: Француска револуција ми се чини важном за целокупно човечанство... Чини ми се да је Француска револуција раскошна слика изнад великог текста: човеково право и човекова вредност. Фихте полемише са А. В. Ребергом, секретаром Владе у Хановеру, који под утицајем посебно Е. Берка, оштро критикује Француску револуцију и Русоа, у исте године објављеном тексту Истраживања о Француској револуцији. Фихте је у Ребергу видео типичног представника немачког конзервативизма који се тада рађао и учвршћиво у противставу према Француској револуцији. Зато је полемика против Реберга истовремено била полемика против конзервативне политичке свести у тадашњој Немачкој... Фихтеов Прилог на другој страни садржи излагање политичких принципа саображених одређењу човека, дакле позитивно одређену политичку теорију. Прилог је био и остао Анти-Реберг, али је он у исто време био и остао утемељење основних начела и идеја Фихтеове првобитне политичке филозофије, наглашава Данило Баста. Прилог се сматра недовршеним, јер је почетна Фихтеова намера била да разматрање о легитимности револуције допуни и другим делом, посвећеним питањем разборитости револуције, али то никада није реализовао. Септембра месеца Фихте пише Канту: Мој план у погледу природног права, државног права, политике, иде даље, и може се лако десити да ће ми пола живота бити потребно за његово извршење. На позив Гетеа, Фихте у децембру долази на место професора филозофије на Универзитету у Јени. Хегел завршава студије у Тибингену и добија сведочанство у коме се наводи да је обдарен човек и добар карактер, вичан теологији и филологији. Даје приватне часове у Берну до године.у том периоду написао је спис о Исусовом животу. Хегел се надао да ће он сам објавити психолошки компендијум, будући да се једва која филозофска знаност налази у тако запуштеном и лошем стању као наука о духу, која се обично назива психологија, али у томе није успео. У Шилеровој расправи Љупкост и достојанство морално и лепо удружују се у савршену човечност, а срећу обезбеђује средње стање које искључује све крајности. У спису О патетици евидентно је идеалистичко полазиште његове естетике по коме трагички сукоб почива на слободи људског духа који представља тријумф идеје над пролазношћу егзистенције. Хердер почиње да објављује Писма за унапређење хуманитета уперена против класике, која излазе све до Жан Паул објављује роман Невидљива ложа, а Гете комедије Грађанин-генерал и Лисац Рајнеке. Шилер помаже Хелдерлину да постане домаћи учитељ код Шарлоте фон Калб (на слици десно) године Фихте постаје професор филозофије у Јени (лево), а Хегел дипломира у Тибингену (десно) 54 55

29 Вредно је подсетити се централних метафора које су изражавале Кантове главне филозофске преокупације и уверења. Премда је увек настојао да користи и развије дискурзивно мишљење до најдаљих граница, Кант се није клонио повремене употребе стилских фигура. Четири такве фигуре, које су начиниле нaјјачи утисак на његове савременике и следбенике су: коперниканска револуција, острво истине и узбуркани океани заблуде, звездано небо и морални закон, и визија вечног мира. (Предраг Чичовачки, Кроз огледало метафоре) Ј. Г. Фихте је био једини међу великим немачким филозофима који је катедру за предавање претворио у трибину, каткада у трибунал. Лајбниц је кореспондирао, Кант је предавао са њему својственом тачношћу, Шелингови наступи били су аристократски, Хегел се на својим предавањима рвао са речима не би ли изразио своје дубокоумне мисли. Фихтеова глава и срце били су препуни и терали су га: Искорачи изван речи! (Хелмут 1794 Октобра месеца, када се после Религије унутар граница самог ума појавило и Кантово дело О крају свих ствари, у којем се он противи идеји о противприродном крају свих ствари, Канту је био упућен краљевски рескрипт, у коме му је Фридрих II запретио својом превишњом немилошћу уколико и убудуће своје таленте буде користио за искривљавање и понижавање хришћанства и Светог писма, а не на то да се остварују наше очинске намере према земљи. Кант је тактички одступио и одговорио да ће се као веран поданик Вашег краљевског величанства надаље потпуно уздржати од лекција или списа на тему религије. Деценију касније нађена је Кантова белешка поводом овог догађаја: Опозвати и оклеветати сопствено убеђење подло је и не може се ни од кога тражити, али ћутање је у овом случају поданичка дужност и, ако све што се каже мора бити истинито, није дужност да се све што је истинито и јавно каже. Након смрти Фридриха II, у нешто мирнија времена, Кант пише спис Спор међу факултетима. У предговору је навео краљев рескрипт и додао своје објашњење да је у одговору краљу намерно употребио речи као веран поданик Вашег краљевског величанства, да се не би везао заувек, него само док тај краљ живи. Исте године излазе Кантови списи О утицају Месеца на време и О крају свих ствари, са гледишта света и човека. Од маја месеца, Фихте предаје филозофију на Универзитету у Јени, у време када је, по Гетеовим речима, овај Универзитет достигао врхунац управо због садејства талентованих људи. Јена је тада била центар немачке културе од године ту су поред Фихтеа, Шелинга и Хегела, и Гете и Шилер, браћа Хумболт и браћа Шлегел, Брентано... Хелдерлин те године изјављује како слуша само Фихтеова предавања и у писму пријатељу пише: Фихте је сада душа Јене. И хвала богу да јесте. Човека такве дубине и енергије духа ја, иначе, не познајем. Фихте држи чувених Пет предавања о одређењу научника, те године први пут у Јени, једанаест година касније у Ерлангену и трећи пут у Берлину. Фихте је мислилац праксе - он настоји да сједини мишљење и делање: Делати! Делати! То је оно због чега постојимо. Зоран Димић јасно истиче улогу научника у Фихтеовом учењу: Кроз лик филозофа-научника-учитеља-васпитача човечанство добија своје вођство, своју главу... Он би требало да спроводи Учење о науци, да буди потенцијалне способности, развија их и усмерава напредовање сваког појединца и тиме Учење о науци од апстрактног учења, добија људски лик и потпуно остварује свој смисао. Морални аспект делатности научника је од пресудне важности за Фихтеа. У том контексту ова Предавања заокружују концепцију Основа целокупног учења о науци. Фихтеово одређење научника еволуирало је током година. Шелинг при крају студија објављује свој први спис О могућности једне форме филозофије уопште, као његово тумачење Фихтеове филозофије. Већ овим првим делом стекао је углед међу филозофима. Пад јакобинаца са власти. Шилер позива Гетеа за сарадника у новооснованом часопису Horen и тиме започиње њихова изузетно плодна сарадња, која траје све до Шилерове смрти. То пријатељство је представљало трајну и продуктивну заједницу два генија, два човека битно различита по узрасту, пореклу, природи, образовању, судбини и утицају. Гете дигао руке од тзв. Пра-Мајстера (пронађеног 1910.) и преиначио тему у правцу правог билдунгсромана. Шилер у часопису Талија објављује фрагмент Хелдерлиновог Хипериона. Фридрих Шлегел: Вредност проучавања Грка и Римљана. Зајдел, из текста Филозофија као учење Зорана Димића) 56 57

30 Nije Fihte mogao pronaći ni riječ, ni pojam, ni izraz, ni sintagmu, kojima bi iskazao samu bit svoje spekulativne pozicije! Stoga mu nije preostalo ništa drugo, nego da sam stvori ( izmisli!), u njеmačkom jeziku ne samo nepostojeću, nego i nasilno stvorenu, gotovo nakаznu misaonu kovanicu svojim određenjem: Tathandlung. (Milan Kangrga, Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa) Потцењивање свих Фихтеових тзв. популарних списа... њихово разликовање од Фихтеове праве спекулативне филозофије, нарочито је исказано код Хегела, у његовом осврту на филозофију свог претходника. Ту се каже: У својим доцнијим, популарним списима Фихте је, без филозофског интереса, излагао за широку публику веру, љубав, наду, религију: једну филозофију за просвећене Јевреје и Јеврејке, државне саветнике, Коцебуе. Хегелу је било неприхватљиво излажење филозофије из академске средине у ширу јавност, пред шаролику публику и нарочито у новине. У таквим покушајима видео је унижавање филозофије и напуштање њеног спекулативног лика. Фихте је, међутим, био од оних који је сматрао да филозофија мора продирати у све медије, обраћати се широј културној јавности, целокупној нацији, и тако постао претеча оног лика филозофије који данас све више долази до речи. (Здравко Кучинар, Појам немачкога најспорнији појам Фихтеове филозофије) Dok u Kanta primat praktičkog premda sasvim jasno naglašen nema još ni pravih spekulativno filozofskih tendencija, ni posljedica, pa jednim dijelom ostaje nekako na rubu pukog postulata, dotle ga Fihte čini principom filozofije, što konsekventno mišljeno znači da se time prije svega uspostavlja primat etičkog mišljenja u filoziji. (Milan Kangrga, Etika ili revolucija) Фихте: Основе учења о науци Фихте говори окупљеном народу 1794/95 На прелазу из у годину Фихте објављује Основе целокупног учења о науци, кључно дело у којем даје први нацрт свог учења о науци - Wissenschaftslehre, и које по усвојеној подели Фихтеових дела још од Хегела (на трансцендентална, теоријска и практична), припада његовој трансценденталној филозофији. Ипак, када је реч о овоj подели Фихтеовог дела (на чијем једном крају јесте његово Wissenschaftslehre, а на другом његова примењена филозофија) имајући у виду Фихтеову веру у практичну моћ филозофског мишљења, Wissenschaftslehre у Фихтеовој филозофији никако није оштро разграничено од практичне сфере, већ свој смисао остварује управо у конкретној образовној и политичкој сфери. У том смислу З. Димић, говорећи о целокупној Фихтеовој филозофији, наглашава: Због своје очигледне намере да преобликује, преобрази живот и стварност, и да у сврху остварења тог циља придобије људе са којима живи у заједници, читава Фихтеова филозофија би се, условно речено, могла схватити као непосредно обраћање, тј као говор. У Основама кључно питање слободе Фихте формулише на следећи начин: Само из тог апсолутног спонтанитеа [слободе] произилази свест о Ја. Никаквим природним законом и никаквом последицом из природног закона, него апсолутном слободом уздижемо се до ума, не прелазом, него скоком. Зато се у филозофији нужно мора поћи од Ја, јер се он не да дедуцирати; и зато подухват материјалисте да очитовања ума разјасни из природних наука остаје вечно неизводљив. Највиши, основни став, за Фихтеа је непосредан, није изведен то је, дакле, Ја. Ја могу у све да сумњам, од свега да аптрахујем; само од Ја не могу да апстрахујем. Ја је за Фихтеа полазиште и темељ, ништа друго не постоји осим Ја; из тог Ја све треба да се изведе. Након објављивања Основа, Шелинг под директним Фихтеовим утицајем објављује више списа, али је касније та духовна веза прекинута, нарочито после Шелинговог приближавања немачким романтичарима. Прву годину своје професуре у Јени Фихте завршава предавањем О достојанству човека, у којем изражава осећање обавезе и задатка који је на духовним вођама тога времена - да снажно вуку нагоре своје доба на један виши ступањ човечности. Започиње савез Гетеа и Шилера. Од како је стигао у Вајмар, Шилер је настојао да придобије Гетеа, видевши у њему склад живота и песништва коме је и сам тежио. Гете је за њега постао узор, али у наредним годинама њихови односи су се мењали. Као ствараоци и критичари заједно су се одупрли диктату времена. Гете је признао Шилеру да га је вратио у младост и поново привео поезији. Шилерова смрт године, дубоко је потресла Гетеа, али је и олабавила његову строго класицистичку оријентацију, и утицала на његово приближавање песништву и филозофији романтичара. На слици десно је приказ сусрета Гетеа и Шилера у Вајмару

31 Кант: Вечни мир, Кант је био први који није нигде непосредно, али је посвуда барем посредно испоставио апсолутно ја као задњи супстрат свег битка и свег идентитета те по први пут фиксирао прави проблем могућности неког још и над пуки идентитет одређеног нешто на начин који... се чини могућ само генију, који, такорећи себе сама пожурујући, с највише тачке већ силази управо по оним степеницама преко којих се остали морају поступно успињати. (Ф. В. Ј. Шелинг, О ја као принципу филозофије...) 1795 У овом периоду Кант је издао низ радова који се односе на примену његове етике на пољу политике и права, међу којима је и његов чувени пројекат за Вечни мир. Развој Кантове идеје о вечном миру може се пратити још од средине 1780-их, од његовог списа Идеја опште историје усмерене ка остварењу сталног грађанског поретка, све до касних 1790-их, у другом делу Спора међу факултетима, једном од његових последњих списа. Републиканско уређење, уз своје часно порекло из чистог извора правнога појма, доноси наду за успостављање вечног мира, верује Кант. Ово дело постиже велики успех, а и данас, различитим актуелним поводима, с посебним интересовањем обраћа се пажња овом Кантовом спису. Шелинг завршава студије филозофије и теологије, дисертацијoм De Marcione Paullinarum epistolarum emendatore. У писму Хегелу, јануара те године, Шелинг изјављује: Филозофија још није на крају. Кант је дао резултате, недостају још премисе... Ми морамо још даље са филозофијом. У пролеће, он објављује други спис О Ја као принципу филозофије или о ономе неусловљеном у човековом знању који спада у прве Шелингове списе писане под снажним утицајем Фихтеове филозофије из које усваја идеју о апсолутном Ја, апсолутној слободи и Фихтеов Tathandlung. И као што се млади Фихте формирао под Кантовим утицајем, тако је и млади Шелинг преузео идеје свог учитеља Фихтеа. Фихтеова филозофија била је његова полазна основа, а њихови односи имали су на крају сличну судбину као Кантов и Фихтеов. У писму Хегелу, те године Шелинг каже: За мене је највиши принцип читаве филозофије чисто, апсолутно Ја, тј. Ја уколико је оно пуко Ја, које још уопште није условљено објектом, него је остављено слободним. А и Ω целокупне филозофије је слобода. Шелинг приређује и објављује радове у Филозофском журналу, и у том периоду посебно се посвећује проучавању физике и биомедицинских наука.у Филозофском журналу за годину излазе Шелингова Филозофска писма о догматизму и критицизму, десет писама имагинарном пријатељу у којима пише о обе стране полемике коју је изазвала Кантова Критика чистог ума. Шилер у делу Писма о естетичком васпитању човека развија учење о васпитном смислу лепога које U probuđenom zanosu zasnivanja чулног човека води спекулацији, док претежно интелектуалног човека враћа чулном свету, чиме је на nečega posve novog, Fihteova, a kasnije Шелинг: О Ја естетичку културу пренесен задатак уобличења хармоничног човека. Он такође објављује филозофску i Šelingova i Hegelova predavanja bila као принципу поему Идеал и живот, као и три мисаоно-религиозне песме: Шетња, Речи вере, Заветне плоче. su kulturni događaji prvoga reda, na филозофије или о ономе Хелдерлин: одломак у прози Хиперионова младост, Жан Паул: роман Хесперус, Лудвиг Тик: развојни kojima su se okupljali pored studenata i неусловљеном у роман Виљем Ловел. Гете: Разговори немачких исељеника (група избеглих од револуције забавља се kolege profesori, visoki državni činovnici, човековом знању, причајући приче по угледу на Бокачов Декамерон ). Ове године долази до дефинитивног Хердеровог sveštenstvo i brojni gosti iz inostranstva разлаза са Гетеом и Шилером. Доле су слике Хердера, Вајмара, Гетеа и Шилера. Nakon Kanta nije se više među filozofima stvaraocima ni pomišljalo na to da se u predavanju izlažu tuđa naučavanja. Iz semestra u semestar, iz godine u godinu, iznosio je, kao u nekoj ničim prekidanoj stvaralačkoj groznici, svaki od velikih pred slušateljstvo «svoju filozofiju», takoreći živo i neposredno rađajući misli na katedri samoj. (Damir Barbarić, Filozofija njemačkog idealizma) 60 Шелингова дисертација 61

32 Обухватајући све Фихтеове политичке списе једним погледом и чинећи покушај да у сваком од њих уочимо његову суштину, открићемо да се кроз целокупну Фихтеову политичку филозофију протеже једна јединствена нит. Без обзира на постојеће разлике међу делима укојима је Фихте излагао своје политичко мишљење, увид у њихову целину обелодањује један заједнички моменат суштинског значаја. Од својих првих политичких списа, Захтева владарима Европе да врате слободу мишљења коју су до сада гушили и Прилога исправљању судова јавности о Француској револуцији, преко Основе природног права према принциима учења о науци, Затворене трговачке државе и Говора немачкој нацији, до Сиситема науке о праву и Науке о држави, Фихте се руководио једним јединим настојањем: да реши проблем заједничког живота у слободи. Кључно питање, које је од почетка до краја покретало Фихтеово политичко мишљење, односило се на могућност заједнице слободних људи, тј, на могућност живота у слободи. Кад Фихте у делу Основи природног права поставља питање: Како је могућна заједница слободних бића као таквих?, онда он тиме заправо одређује водеће питање свог политичког мишљења уопште. Трагање за одговором на то питање представљало је искључиви задатак Фихтеове политичке филозофије у целини. У том погледу, та филозофија се одликује јединством и континуитетом. (Данило Баста, Јохан Готлиб Фихте и Француска револуција) Фихте: Основа природног права према принципима учења о науци, Последња деценија осамнестог столећа, кад је реч о природном праву и правној филозофији уопште, била је у Немачкој раздобље великог превирања, неслућене и неупоредиве продуктивности. Тада су се многи знани и незнани огледали у природном праву, на све су стране ницали списи посвећени проблемима природног права, које је, особито под утицајем Кантове трансцендентално-критичке филозофије, стало да се преображава у умно право, у право чији је извор ум. (Данило Баста, Шелинг и природно право) Панорама Лајпцига 1795/96 На прелазу из у настао је веома значајан текст, познат као Најстарији систем-програм немачког идеализма. Овај рукопис пронађен је у Хегеловој заоставштини и још увек се води спор ко је његов аутор - да ли је то ипак сам Хегел, или Шелинг, или пак Хелдерлин. Објавио га је тек Франц Розенцвајг. Ово је период најплодније сарадње Гетеа и Шилера. Њих двојица покрећу збирку епиграма Henien у заједничкој литерарној борби против књижевних неистомишљеника. За већи део се не зна тачно ко је од њих двојице аутор Објављен је Кантов спис О једном недавно подигнутом отменом тону у филозофији. Одбија место ректора и држи своје последње предавање. Излази Фихтеов спис Основа природног права према принципима учења о науци, у којој излаже своју филозофију права, оштро одваја морал од права и разрађује свој став о држави као сили принуде. Евидентна је разлика у односу на Прилог када је реч о држави - без државе није могуће право, као услов постојања друштва слободних грађана, тврди овде Фихте. Она се успоставља државним уговором, који подразумева: уговор о својини, уговор о заштити и уговор о уједињавању. Право на револуцију остаје легитимно, али сада припада народу као целини. По завршетку студија Шелинг три године ради као приватни учитељ у аристократским породицама, што му је омогућило да приликом једног путовања у Лајпциг посећује предавања из области природних наука на Лајпцишком универзитету која на њега остављају снажан утисак. Пише Нову дедукцију природног права, у којој антиципира Фихтеове основе природног права. У овом периоду инсистира на субјективној страни права - схвата га као самопотврђивање индивидуалитета воље, њене слободе, као субјективно овлашћење. Ово дело написано је у облику афоризама, у форми која је била уобичајена у нововековним системима природног права и објављено је анонимно у чувеном Филозофском журналу. Први део излази те године, а други део објављен је следеће у истом часопису. Шелингов спис о природном праву... рођен је из духа и на основама Фихтеовог учења о науци... Тим списом Шелинг је, истиче Д. Баста ову значајну чињеницу на принципима учења о науци, извео појам права пре него што је то сам Фихте у својој Основи природног права према принципима учења о науци, књизи чији је први део такође угледао светлост дана 1796, али нешто касније од Шелингове Нове дедукције. Ученик је, дакле, пре учитеља, премда с мањим замахом и једностраније од овога, демонстрирао могућности и делотворност учења о науци на подручју правне филозофије, и то с обзиром на њен средишњи проблем, на извођење и развијање појма права. Подстакнут предавањима из физике, које је слушао те године, Шелинг пише Идеје филозофије природе, одговарајући на захтев времена да се природа схвати као целина и разуме идентитет њеног делања у свој разноврсности форми. Гете објављује идилични еп Херман и Доротеја у коме пружа дистанцирано уобличење доживљаја револуције, а кога је Шилер назвао врхунцем не само Гетеове већ и целе новије немачке уметности

33 Кант објављује О тобожњем праву да се лаже из човекољубља, као одговор на критике Бенжамина Констана упућене му због строгог става да забрањује лаж чак и ако јој прибегавамо из љубави према човеку. Исте године објављује и Метафизику морала. После Кантове смрти све више је било оних који су критиковали нејасне токове аргументације у Метафизици морала и често то објашњавали његовим позним годинама. Најоштрији критичар Кантове филозофије права, Артур Шопенхауер, оценио је Науку о праву као његово најслабије дело. Касније је доказано да је ово дело Кант написао у својој најпродуктивнијој фази, почетком осамдесетих, а њене нескладности у хронолошком редоследу текста могу се објаснити чињеницом да Кант, у добу од седамдесет три године, није више био у стању да надзире објављивање књиге. Ове године студенти Канту организују опроштајну свечаност. Фихтеов Први увод у учење о науци излази у часопису Philosophisches Journal. Ту Фихте објашњава свој приступ Кантовој филозофији и истиче да тек његов систем, учење о науци, довршава Кантов коперникански преокрет. Задатак филозофије Фихте дефинише следећим речима: Мотри на самог себе: одврати свој поглед од свега што те окружује и окрени га у своју унутрашњост то је први захтев који филозофија поставља свом ученику. Није реч ни о чему што је изван тебе, већ једино о теби самом. Исте године пише и Други увод у учење о науци, у којем одређује предмет учења о науци као нешто живо и делатно, које из самог себе и самим собом производи сазнања и излаже своју методу. Фихте се изнова враћао свом учењу о науци Wissenschaftslehre, стално га дорађујући. Још један Кант: Метафизика морала, Фихтеов спис појавио се у овој години, непосредно после два Увода Покушај једног новог приказа учења о науци. Он је недовршен, заправо објављено је само 20 страна прве главе под насловом Свака свест је Кант није доживео само да се објављују списи који тумаче условљена непосредном свешћу о нама самима. Фихте се овде бави појмом интелектуалног опажаја, као његов систем и даље га разрађују, него је, такође, доживео посебне врсте самосвести, као непосредне свести: Опажај о коме је овде реч једно је стављање себе као да се тај систем све више и више шири кроз предавања стављајућег. За њега свест (Ја) долази само из интелектуалног опажања (интелектуалне интуиције, која су одржавана и на најудаљенијим универзитетима. У како је такође превођено) и зато Фихте каже: У њему је врело живота, а без њега је смрт. Он истиче Јени су његову филозофију предавали Урлих и Рајнхолд, да су мишљење и делање, радња (како Хабермас објашњава) стопљени у једном акту: Појам или у Ерфурту Лосиус, у Алтхофу Вил, а у Халеу Јакоб. мишљење онога Ја састоји се у радњи самога Ја на себи, пише Фихте. Обласна грофовска забрана да се у Марбургу износе и Уопште, шта је садржај учења о науци представљају Кантове идеје, коју је Д. Ендеман издејствовао У лето те године, Шелинг у Дрездену у две речи? Ово: ум је апсолутно из непознавања ствари, била је укинута већ наредне, проводи шест за њега веома значајних самосталан; он је само за себе, али за њега године. Још је вредније помена то да ни на католичким недеља, јер упознаје браћу Шлегел и је такође само он. Према том, све што универзитетима питање које је поставио професор тадашњу супругу Августа Шлегела, он јесте, мора бити засновано у њему и Ројс: Да ли се Кантова филозофија треба изучавати на Каролину, своју будућу жену. Она је мора се разјаснити само из њега самога, католичким универзитетима? - није више чекало да се на у германским књижевним круговима а не из нечега другог изван њега, до њега одговори, јер у Мајнцу су Кантову филозофију већ била немачка Де Стал, како је доцније чега он не би могао доћи, а да себе не предавали професори Дорш и Блау, у Вирцбургу горе често називана. И сама песникиња, напусти. Укратко: учење о науци јесте поменути проф. Ројс, а по свему судећи, ствар је исто живог духа и неконвенционална, трансцендентални идеализам. (Фихте, стајала и са многим другим католичким универзитетима. имала је огроман утицај на немачке Други увод учења о науци, 1797.) (Из биографија Боровског и Јахмана) романтичаре. Август Шлегел, Каролина Шлегел Шелинг и ФридрихШелинг

34 Као делови и карике државне хијерархије, виши факултети [теолошки, правни, медицински] остају увек одређени жудњом да владају, једнако као и жудњом за знањем, док Филозофски факултет, уколико хоће да буде веран свом задатку [а то је знање ради чистог знања], мора да се руководи искључиво овим потоњим. Тако је његов природни положај положај опозиције, чак такве опозиције која омогућује процват и позитивни развитак целине и неопходна је да би се он десио. Филозофски факултет заступа вечни спор рационалног наспрам свега што је само статутарно, научног ума наспрам моћи и наспрам обичајености. У тој својој функцији он не сме бити спречаван и ограничаван од државе. Од Филозофског факултета држава може захтевати само једно: да се непосредно не упушта у њене механизме власти. Поучавање и образовање пословних људи, који су држави потребни за њене сврхе, то остаје препуштено вишим факултетима, који за то стоје под њеним законитим врховним надзором. Али од чланова виших факултета очекује се обрнуто да не излазе из оквира граница које су им постављене. Ако се библијски теолог за било који од својих ставова позива на ум, он прескаче зид црквеног учења, које једино нуди спасење, и губи се у отвореном, слободном пољу властитог просуђивања и филозофије, где је он, измакавши црквеној вери и духовној власти, изложен свим опасностима анархије. Исто тако правник, као изабрани чиновник суда, треба само да примени постојеће правне прописе, и било би неприкладно ако би претходно захтевао или изводио доказ њихове примерености уму. Само Филозофски факултет у својству заштитника чисте теорије не може сматрати да тим доказом превазилази своја права. (Ернст Касирер о Спору међу факултетима у Кант: живот и учење) Кант: Спор међу факултетима, Хегел одлази као кућни учитељ у Франкфурт, по препоруци Хелдерлина. У Франкфурту пише есеј Фрагменти религије и љубави. Од ове године окупљају се у Јени немачки романтичари: браћа Шлегел, Новалис, Лудвиг Тик и други. Најважније дело из ове године је Шлегелова расправа О студирању грчке поезије, темељ новије европске књижевне критике. Излази Тикова збирка Пучке бајке која је била један од почетних сигнала романтизма и у којој су се нашле фантастична прича Плавокоси Екберт и комедија Мачак у чизмама. Жан Паул завршава идилу Зибенкез, а Хелдерлин Хипериона, лирску прозу у писмима под утиском тадашњег устанка грчког народа против турске власти, такође и фрагментарну религиозну трагедију Емпедоклова смрт, о мислиоцу и политичару који ће добровољном смрћу искупити свој неуспех да тиранију замени хуманим друштвеним уређењем. Надовезујући се на Мисли, Хердер објављује збирку фиктивних писама, записа и краћих расправа под насловом Писма у служби хуманости, у којој образлаже своју представу о хуманости као складном развитку појединца у заједници која се преображава према начелима демократске еволуције. Шилеров Алманах за 1797 донео је заједничке (са Гетеом) Ксеније које представљају немилосрдно суђење актуелној литератури. Гете објављује Пропилеје где је, са становишта естетичко-етичког васпитача новог човештва, наметнуо строге класичне стеге ликовној уметности ( У класичном почива стил на најдубљим темељима сазнања о суштини ствари ). Под Шилеровим утицајем започиње нова фаза Гетеовог рада на Фаусту. Шилер у писму Гетеу: Поезија мора да се испречи пред људе или као геније или као сабласт! Родио се Хајнрих Хајне, један од највећих немачких песника свих времена. Кант објављује Спор међу факултетима. Кантов став према Француској револуцији, са дистанцом од скоро десет година, овде је јасно формулисан у поглављу Да ли људски род непрекидно напредује ка бољем? Упркос чињеници да је оспоравао право на револуцију, Кант сматра да Француска револуција управо потврђује просветитељску идеју о напретку људског рода: Једна оваква појава у људској историји више се не заборавља, пошто је она открила обдареност и способност људске природе за боље, какву ниједан политичар није могао да измудрује на основу досадашњег тока ствари и пошто су само у њој природа и слобода сједињене у људском роду према унутрашњем принципу права. Антропологија с прагматичког гледишта, последња је књига коју је Кант сам објавио. Антропологија се не може, ни према садржини, ни према структури, убројати у права системска главна дела; она само у прагматичкој намери сажима богат материјал о историји људи и познавању људи, који је Кант током дугог живота сакупио из сопственог посматрања и из других извора, и све време их разрађивао у својим забелешкама и записима за своја предавања, објашњава Касирер. У предговору овог дела Кант најављује да је своје радове и концепте својих предавања поверио пријатељима и тиме се на известан начин дистанцира у односу на даље ауторство. Кантов план да сам припреми за објављивање издање својих раних списа, по сопственом избору и са исправкама и напоменама, никада се није остварио. Кантови пријатељи и ученици припремили су и издали неколико приручника за области које је он предавао, док је он сам последње године живота посветио припреми једног великог дела, које би представљало круну читавог његовог научно-филозофског рада и које је требало да документује одрживост и примењивост његове филозофије - Систем чисте трансценденталне филозофије у њеној највишој свеобухватности идеја: Бог, свет и човек као разумно биће. Ово дело није завршио, већ су постхумно објављени фрагменти

35 Излази Фихтеов спис Систем учења о моралу према принципима учења о науци (десно), који садржи и важна места о проблематици државе. Фихте је био истински политички мислилац. А то, друкчије речено, значи да су за њега политичка питања била легитимна филозофска питања. Од почетка до краја своје духовне активности, Фихте се непрекидно бавио питањима филозофије права и државе, истиче Данило Баста. Шелинг упознаје Гетеа. Захваљујући Гетеу и Фихтеу, Шелиг са само 23 године постаје професор на Универзитеу у Јени. Излази О души свемира. Шелинг се удаљава од Фихтеове филозофије развијајући сопствено учење. Он је, као уосталом и други Фихтеови критичари, критиковао Фихтеов субјективни идеализам јер је одбацио природу и указивао да је неопходно успоставити суштинску везу између ње и свести. Са позиције објективног идеализма, Шелинг је развијао тезу да су субјект и објект истоветни, али не у Фихтеовом апсолутном субјекту. Они су првобитно сједињени у апсолуту (касније ће Шелинг апсолут назвати Богом, као Спиноза), али се противречним развитком одвајају и супротстављају. Истина не лежи ни на једној од ове две стране, већ у учењу о јединству субјекта и објекта у апсолуту. Тако Шелингов трансцендентални идеализам прелази у филозофију апсолута. Шелинг је био под утицајем Спинозе, који крајем 18. века постаје опет предмет изучавања, за разлику од Фихтеа који је Спинозино учење сматрао догматизмом. Шелинг је поново је у друштву Хегела, који ће три године касније писати чувени текст о разлици између Шелингове и Фихтеове филозофије. У то време Шелинг тесно сарађује са романтичарским кружоком, посебно је близак са Августом Вилхелмом Шлегелом и Каролином је названа годином балада јер је Шилер објавио баладе Поликратов прстен, Хера и Леандер, Јемство, и Ибикови Позитивно је повезано ждралови, а такође су у Шилеровом Алманаху за 1798 изашле Гетеове Шелинга су неки сматрали пре са негативним. Шелинг баладе Чаробњаков ученик, Копач блага, Коринтска невеста и песником него филозофом. разлабављује и одмах поново Бог и бајадера. Фридрих Шлегел објављује Историју поезије Грка Писао је песме, које је објавио везује... Он ослобађа и одмах и Римљана, Хердер О духу хришћанства, а Лудвиг Тик следећи Ерих Шмит. Једно време ствара нове спутаности. Он Гетеовог Вилхелма Мајстера Путовања Франца Штернбалда. мислило се да је Шелинг заузме крајњу позицију, али Браћа Шлегел покрећу утицајни берлински часопис Атенеум у написао Бонавентурину се чини да је брзо заборави. коме Новалис објављује Цветни прах, збирку фрагмената то Ноћну стражу. Тако све остаје двозначно. јест кратких есејистичких разматрања с подручја теорије сазнања, (Карл Јасперс) психологије и уметности. Такође излази Валенштајнов логор, први део Шилерове трилогије Валенштајн која представља прву историјску драму великог стила у немачкој књижевности под јаким утицајем Шекспира. Десно: први број Атенеума из

36 Ako ovdje imamo u vidu onaj bitni i za samu stvar presudni momenat, što se u Kantovoj misli pojavljuje s radikalnim osamostaljenjem etike unutar tradicionalno (metafizički) koncipiranog sistema filozofije (filozofijskih disciplina), pri čemu je kao što smo pokušali pokazati to osamostaljenje etičkog (praktičkog) bitno usmjereno na destrukciju metafizike u njenu temelju (bitku), onda postaje jasnija Fihteova dosljednost na tom putu. Postaje jasnija utoliko, što u njegovoj filozofiji nije više riječ o osamostaljenju etike, nego se tu čini odlučan korak dalje, time što cijelina filozofije dobija i ovdje etičko utemeljenje s jasnom tendencijom premošivanja i prevladavanja uskoetičkog pojma praktičkog, koji se ovdje već transformira u pojam aktiviteta subjekta uopće (ono Ja) što postaje početna i završna točka sistema. (Milan Kangrga, Etika ili revolucija) 1798/99 Фихтеова преписка са Францом Вилхелмом Јунгом. Фихте са одушевљењем пише о француској револуционарној нацији и изражава жељу да постане слободан француски грађанин. Ф. В. Јунг је покушао код француских власти да издејствује Фихтеово намештење на поново отвореном Универзитету у Мајнцу, међутим ова иницијатива није прихваћена од стране Француза На позив рецензента Булеовог Нацрта трансценденталне филозофије у осмом броју Ерлангенских књижевних новина, Кант о Фихтеовом учењу о науци изјављује: Фихтеово учење о науци сматрам потпуно неодрживим системом. Јер, чисто учење о науци није ништа више или мање него пука логика, која се својим принципима не уздиже до материјала сазнања, већ као чиста логика апстрахује од његовог садржаја, а покушај да се из ње излучи неки реалан објект јесте узалудан, па зато и никада покушани посао, него се тамо где важи трансцендентална филозофија одмах мора прећи на метафизику. А што се тиче метафизике по Фихтеовим принципима: толико сам мало расположен да у њој суделујем да сам му у једном одговору на писмо саветовао да, уместо бесплодних ситничарских довитљивости, култивише свој ваљани дар за излагање, онако како се овај корисно примењује у Критици чистога ума, али сам од њега био учтиво одбијен изјавом да он ипак неће да изгуби из вида оно што је схоластичко. Дакле, на питање: да ли ја дух Фихтеове филозофије сматрам правим критицизмом, одговор је дао он сам, тако да нема потребе да ја расправљам о њеној вредности или невредности; пошто ту није реч о неком објекту о којем је донет суд, него о субјекту који суди, где је довољно да одустанем од сваког суделовања у тој филозофији. И нешто касније, у тексту који сведочи о томе како се развијао однос између ова два филозофа, Кант понавља речи италијанске пословице: Нека нас Бог сачува само од наших пријатеља, а од наших непријатеља ћемо се, свакако, сами чувати (Изјава о Фихтеовом учењу о науци, превод Данило Н. Баста у: Кроз прозорско окно превођења). Фихте је био принуђен да напусти Универзитет у Јени, због спора о атеизму и својих чврстих и смелих ставова којима се супротстваљао владајућем мнењу. Спорни текст био је О основу наше вере у божански поредак у свету, а Хегел објашњава овај случај на следећи начин: У Јени је Фихте издавао један журнал; један чланак, који је написао неко други, оцењен је као атеистички. Фихте је умео да ћути. Влада је хтела да поведе истрагу. Фихте написа једно писмо претеће садржине; Гете је на то рекао да ниједна влада не сме дозволити да јој се прети. Фихте се сели у Берлин, где држи приватна предавања и често је у друштву Шелинга, Шлегела, Шлајермахера. Шелинг објављује Први нацрт система филозофије природе (десно). Овим списом заокружује своју филозофију природе. У зимском семестру Шелинг држи предавања о Начелима филозофије уметности, који је поновио и наредне две године. Делови овог предавања послужили су, по претпоставци његових тумача, као основ јенских предавања из 70 филозофије уметности. 71

37 Бројност и разноврсност Фихтеових дела из области правне и политичке филозофије дали су повода различитим поделама, тумачењима и оценама. Тако, на пример, једни развитак Фихтеове политичке филозофије деле на два периода, од којих први обухвата раздобље од почетка његове активности до а други од до краја његовог живота Као разлог такве поделе наводи се преображај Фихтеове антропологије. Други, пак, врше поделу Фихтеове политичке филозофије на три фазе. Према тој раздеоби, прва фаза обухвата Фихтеове политичке списе закључно са Основом природног права. Сматра се да Фихте у тој првој фази своје политичке филозофије, која је временски ограничена на период до 1796/97. године, одлучно стоји на становишту апстрактно-рационалног, индивидуалистички обојеног природног права. Та фаза се обично назива фазом Фихтеовог политичког либерализма. Друга фаза се доводи у везу са Фихтеовом Затвореном трговачком државом. Година означава се као прва велика прекретница у Фихтеовом политичком мишљењу. По широко распрострањеном уверењу, Фихте из друге фазе заступа теорију државног социјализма. У трећој фази, за коју се Говори немачкој нацији по правилу узимају као репрезентативни, Фихте долази до спознаје принципа нације, при чему схватање државе као културно-васпитне установе ступа у први план... Присталице ове раздеобе готово једнодушно истичу да трећа фаза означава врхунац Фихтеове политичке филозофије... (Данило Баста, Јохан Готлиб Фихте и Француска револуција) Умире Хегелов отац и он наслеђује знатан иметак (око три хиљаде гулдена), те престаје да држи приватне часове. Пише есеј Дух хришћанства и његова судбина, објављен постхумно. Излазе други и трећи део Шилеровог Валенштајна : Пиколомини и Валенштајнова смрт. Такође и Шлегелов роман у облику арабеске Луцинда. У драми Ванбрачна кћи Гете се поново прихватио теме револуције (по његовим сопственим речима из године био је потребан безгранични напор да се песнички савлада овај најужаснији од свих догађаја у свим његовим узроцима и последицама ). Хердер својим делом Метакритика на Критику чистог ума објављује рат Канту и његовој логици супротставља начело сазнања путем осећања. Ове године Шилер се из Јене сасвим преселио у Вајмар где је завршио романтичну драму Девица орлеанска. Фихте, Шлајермахер, Ф. Х. Јан и Е. М. Арндт 1800 Објављена је Кантова Логика, под уредништвом Ј. Б. Јешеа. Кант постаје из дана у дан све слабији и немоћнији. Четрдесет година сву бригу о домаћинству водио му је слуга Мартин Лампе, бивши војник, док се није под старост пропио и постао дрзак и неупоуздан, те га је Кант морао отпустити. Пред крај Кантовог живота, бригу о њему води једна од његових сестара, као и његов бивши ученик Васјански, аутор Кантове биографије, у којој са често мучним детаљима описује Кантове последње дане. Јануара месеца, у писму К. Л. Рајнхолду Фихте пише: Мој систем је од почетка до краја само анализа појма слободе... Излази Фихтеова Затворена трговачка држава, као додатак његовој теорији права (како стоји у поднаслову), као и Одређење човека

38 Ко хоће истински филозофирати мора се ослободити све наде, свег захтева, све чежње, не сме ништа хтети, ништа знати, мора се осећати посве голим и сиромашним, мора све жртвовати, да би све стекао. Тежак је тај корак, тешко је, тако рећи, отиснути се и од задње обале. (Ф. В. Ј. Шелинг) Шелинг је непрестано прерађивао свој систем, те се често дешавало да су његове нове поставке биле противречне његовим ранијим тезама. Он сам био је мишљења да је у основном схватању од почетка до краја остао доследан себи, док је Хегел иронично коментарисао да се Шелинг образовао такорећи пред публиком. Поједини интерпретатори Шелингове филозофије разликују три основна периода његовог стваралаштва: филозофију природе, филозофију идентитета и позитивну филозофију. Вилденбанд наводи пет периода његовог филозофског и књижевног развоја: 1. Филозофија природе Ideen zu einer Philosophie der Natur (1797); Vonden Weltseele (1798); Erster Entwurfenes Systems der Naturphilosophie (1799); 2. Естетички идеализам Der transzendentale Idealismus (1800); Vorlesungen über die Philosophieder Kunst ; 3. Апсолутни идеализам Darstellung meines Systems der Philosophie (1801); Bruno oder über die Methode des akademischen Studiums (1803); 4. Наука о слободи Philosophie und Religion (1804); Untersuchungen über das Wesen der menschlichen Freicheit (1809); Denkmal der Schrift Jacobis von den gottlischen Dingen (1812); 5. Филозофија митологије и објаве Предавања у другом делу сабраних списа Сабрана дела, 14 свез., Штутгарт и Аусгбург Шелинг је мислилац који измиче сваком једнозначном разумевању, његова се филозофија отрже било каквом коначном и неопозивом сврставању. Све је код њега покрет и трагање, и кад се учини да је најзад досегнута истина, испостави се да је то била само пролазна деоница на путу ка њој. Пресудан је управо тај Шелингов пут, чија је звезда-водиља вазда остала иста. Зарад ствари филозофског мишљења, зарад истине о њој, обема обузет потпуно и трајно, Шелинг никада није презао од напуштања дотадашње позиције, никада није устукнуо пред изазовом следећег корака и нових питања која су га покретала. Одатле потиче немир његовог мишљења, ту је извор свих оних преображаја кроз које је оно пролазило и морало да прође, мењајући се зацело, али не губећи на снази и продорности. Одважност и коренитост у мишљењу биле су за Шелинга изнад површине доследности и угодне сталности. Тек кад се то схвати (не обавезно и прихвати!) биће створен основни предуслов и отклоњена велика препрека за разумевање Шелингове филозофије. (Данило Баста, Шелинг и природно право) Смрт Каролинине ћерке Августине Бемер зближава још више Каролину и Шелинга. Шлегел одлази из Јене и покреће развод од Каролине. Шелинг објављује Систем трансценденталног идеализма, на шта Фихте оштро реагује тврдећи да је Шелингова филозофија базирана на погрешном принципу. Спор се водио око односа између филозофије природе и трансценденталне филозофије. Шелинг овде наступа са позиција немачког романтизма и развија естетску варијанту свог идеализма. Шелинг поставља чувену тезу о уметности као највишем ступњу духовне делатности, највишем облику сазнања апсолута, завршном камену читавог свода, јер је у њој постигнуто јединство субјекта и објекта, коначног и бесконачног, свесне и несвесне делатности. Уметност је једини прави органон и документ филозофије који увек изнова документује оно што филозофија не може да прикаже споља оно бесвесно у деловању и његов исконски идентитет са оним свесним. Она је супериорна над филозофијом, која може апсолут само субјективно, рефлексијом да досегне; уметност је објективно, овострано демонстрирање Једног. Поезија и уметност, за Шелинга су оно прво и последње у шта се све улива. Никада уметност није имала тако повлашћено место у једном филозофском систему, као што јој је доделио Шелинг. Шелинг почиње са штампањем дела Приказ мог система филозофије. Већ сам наслов наводи Фихтеа на реакцију тврди да је наслов апсурдан, јер сматра да филозофија не може бити персонализована. Објављујући Шелингова сабрана дела, његов син године, у предговору за четврти том, сугерише да би требало упоређивати ово дело са Фихтеовом и Шелинговом преписком, с обзиром на чињеницу да се Шелинг у предговору директно обраћа Фихтеу и да ова преписка расветљава кључне тачке њиховог сукоба. Расправом Kalligonе Хердер се отворено супротставља становиштима Гетеове и Шилерове хеленски оријентисане класицистичке естетике, а такође напада и Кантову естетику са замерком да је само формалистичка. Шлегелов дијалошки есеј Разговор о поезији садржи осврте на Петрарку, Сервантеса и Шекспираа који је за романтичаре био симбол стваралачке особености. Жан Паул иступа против Фихтеових схватања у расправи Clavis Fichtiana. У Марији Стјуарт Шилер у строгом класицистичком стилу описује трагедију једне личне судбине под утицајем Еурипида и Расина, са темом супарништва две краљице оптерећене амбицијом и кривицом. Новалис објављује циклус Химне ноћи (десно) које су представљале продор према магичној поезији, езотерији, митовима, програмском ирационализму и окренутости сновиђењима због чега су га француски надреалисти сматрали својим претком

39 Познато је да је Хегел у погледу изграђивања свог филозофског система каснио за Шелингом, који је иначе био пет година млађи од њега. Док је Шелинг своје прво обимно и систематско дело, Идеје за филозофију природе, објавио већ 1979, а Систем трансценденталног идеализма године, Хегел своје прво обимно дело, Феноменологију духа, објављује тек године. До тада је Хегел углавном тражио своје полазиште и властиту филозофску концепцију, проводећи велики део времена у филозофско-теолошким разматрањима хришћанства... Бавећи се проблемом религије, солидно је упознао социјалну проблематику, која је много допринела изграђивању његове дијалектике. Његова мисао је, у ствари, постепено и у тишини сазревала, обогаћивала се и развијала. Тај тихи, али напорни рад појма, како би рекао сам Хегел, омогућио је настанак најзначајнијег и мисаоно најдубљег филозофског система у дотадашњем историјском развитку људске мисли. Тако се догодило да је појава Феноменологије духа изненадила интелектуалну јавност својом зрелошћу и дубином. Тек знатно касније се увидело и схватило да је она у ствари била дуго припремана другим, ранијим филозофским делима њеног аутора, делима као што су Јенска логика и Јенска реална филозофија, које су остале необјављене све до најновијег времена (прва је објављена а друга 1931.) (Глигорије Зајечарановић, Хегелова дијалектичка логика) Svojedobno je W. Windelband u svojoj mnogo čitanoj povijesti filozofije pod idealizmom razumio pretvaranje osjetilnog svijeta u procese svijesti te je onda u osloncu na takvu odredbu mogao ustvrditi da idealisti nisu samo Kant, Reinhold, Fichte, Schelling, Krause, Schleiermacher i Hegel, nego i njima obično suprotstavljani Herbart i Schopenhauer. J. Hirschberger je pak stvar učinio sebi dovoljno jednostavnom razlikujući kritički idealizam (Kant), zatim subjektivni (Fichte), objektivni (Schelling) i na koncu apsolutni (Hegel). (Damir Barbarić, Filozofija njemačkog idealizma) Хегел је једини филозоф после Канта који у најдубљем смислу речи оригинално приступа проблемима епохе... Анализирањем његових младалачких почетака могли смо видети како су сви проблеми дијалектике, иако још не у каснијој зрелој форми, израсли из суочавања са две светско-историјске чињенице ове епохе, с Француском револуцијом и индустријском револуцијом у Енглеској. Тек у току конкретног развијања његовог властитог система, код Хегела настаје стварно мисаоно надовезвање на његове претходнике. Али оно је од самог почетка критично, оно разбија мисаони оквир Кантове концепције. Хегел се само са Гетеом историјски може ставити у његовом времену на исти ступањ. Није случајно што се у претходним радовима за Феноменологију духа налазе дуга исцрпна расправљања са Гетеовим Фаустом. У оба дела се наиме јавља слична тежња, покушај да се развојни моменти људске врсте енциклопедијски обухвате до ступња који је она тада достигла, и да се прикажу у њеном иманентном кретању, у њеној аутономности. Није Пушкин узлуд назвао Фауста Илијадом модерног живота, а духовити Шелингов исказ о његовој властитој филозофији духа, коју је означавао као повратак духа, као Одисеју духа, пре одговара Феноменологији него ма ком Шелинговом делу. (Ђерђ Лукач, Млади Хегел) 1801 Шелинг завршава штампање дела Приказ мог система филозофије, а оштра преписка са Фихтеом се наставља. Двадест седмог августа Хегел хабилитира у Јени и почиње да држи предавања из логике и метафизике, као приватни доцент. Јена је дуго била центар филозофског живота у Немачкој, као што је Вајмар био средиште песништва. Хегелова предавања објављена су тек поводом стогодишњице од његове смрти под насловом Јенски списи и значајна су за разумевање развоја његове филозофије. Са Шелингом држи предавања Увод у идеју и границе праве филозофије и Филозофски диспуторијум. На Универзитеу у Јени у то време Шилер предаје историју, а Тик, Новалис и Шлегел заступали су становишта романтизма. Хегел пише О разлици између Шелингове и Фихтеове филозофије, где наводи оно што његово гледиште разликује од ова два претходника. Посебно критикује Фихтеово природно право, као беживотно, у којем доминирају апстрактни појмови. Слобода је у Фихтеовој филозофији права, сматра Хегел, нешто негативно и апсолутно неодређено, слобода посматрана са становишта рефлексије. Хегел, насупрот Фихтеовој разумској и неумној заједници као стању нужде, говори о умној, слободној организацији народа, о органском телу заједничког и богатог живота, која је, по његовим речима самоуобличавање у један народ. У спису О узвишеном Шилер је истакао човекову духовну слободу наспрам његове физичко-материјалне зависности и такође апсолутну моралну моћ која не зависи од природних и друштвених околности. Шилер је, иначе, у деценији после објављивања последње ране драме Дон Карлос био заокупљен филозофскоестетичким и поетолошким студијама. Његове главне расправе, настале након темељног упознавања са Кантовом филозофијом, припадају најважнијим радовима европске естетике и књижевне теорије. У току боравка у Швајцарској, Хелдерлин објављује Оду Немцима, песму Хлеб и вино и елегију Повратак. После тога одлази у Француску и започиње химну у слободном стиху На извору Дунава У јануару месецу, Хегел и Шелинг покрећу часопис Критички журнал филозофије. У овом часопису Хегел оштро критикује покушаје популаризовања филозофије. Шелинг овде објављује и почетак своје Расправе о односу филозофије природе према филозофији уопште, али он сам није могао дуго да се ангажује на уређивању часописа, па је Хегел наставио да га уређује све до пролећа У писму А. В. Шлегелу од 3. септмебра, пре почетка курса из филозофије уметности, Шелинг пише како се сада усредсређује на проблем уметности по себи, да би доспео до корена уметности каква је она у апсолутном. Његова намера је била да се не бави емпиријском страном проблема, теоријом уметности као такве, већ да схвати Једно и Све у форми, лику уметности. Новалисов славни роман Хајнрих фон Офтендинген објављен је недовршен у постхумном издању Дела које су приредили Фридрих Шлегел и Лудвиг Тик. Овај роман о животу легендарног средњевековног песника прожет је екстатичком поезијом, а јунак бива одведен из света стварности у тајанствени свет природе из снова и бајки. На слици десно је познати портрет овог генијалног песника који је умро 76 не дочекавши ни тридесету годину. 77

40 Неће, чини се, бити сасвим излишно да се укаже на једно изразито својство Шелинговог мисаоног хабитуса. Оно се испољава у снажној, незаустављивој тежњи да од превасходно потврђиваног идентитета дође до диференције која омогућује и исказује његову филозофску властитост. Гоњен оним у чему је видео ствар филозофије а то је за њ био апсолут као највише јединство реалнога и идеалнога, природе и историје, нужности и слободе Шелинг је с неупоредивим ентузијазмом прелазио пут од усвајања до оспоравања, од следбеника до отпадника, од бранитеља до нападача. Био је учесник у изградњи онога чијој је разградњи касније одлучујуће доприносио. Хегелов младеначки пријатељ из Тибингенске богословије, Шелинг је, нарочито у Берлину почев од постао беспоштедни критичар Хегелове филозофије; у почетку заговорник Фихтеовог идеализма заснованог на самоделатности Ја као апсолутног субјекта, идеализма чија је основна настојања и сам подржавао списатељском активношћу, Шелинг се, релатвно брзо али снажно, одвојио од свог учитеља, побунивши се против идеалистичке хипертрофије ума и тако припремивши тле за сопсвену филозофију природе. Међутим, оно што је крајње необично, и не мање изазовно, је то што је Шелинг био побуњеник не само ротив других него и против себе самог. О томе сведочи читав његов мисаони пут. (Данило Баста, Шелинг и природно право) Десно: комплекс зграда Универзитета у Вирцбургу Predavanjima o filozofiji umjetnosti iz 1802/03. Šeling je stekao zaslugu utemeljitelja prve potpuno izgrađene filozofije umjetnosti, kako unutar njemačkog idealizma tako i uopće. Premda se u njihovu izvođenju dijelom osanjao na berlinska predavanja A. V. Šlegela, posvećena poglavito teoriji i povijesti književnosti, uspio je Šeling ovdje izložiti ne samo izuzetno domišljen i temeljit sustav raščlambe cjeline umjetnosti, nego dati i vlastite, svježe i u mnogo čemu originalne konkretne interpretacije samih umjetničkih djela, osobito onih likovne i književne umjetnosti. (Damir Barbarić, Filozofija njemačkog idealizma) 1802/03 Ринк издаје у две свеске Кантову Физичку географију. У Критичком журналу филозофије (десно) излази Хегелова расправа О врстама научне обраде природног права, његовом месту у практичној филозофији и његовом односу према позитивним правним наукама, у којем оштро критикује природно право и Кантов морални формализам у име апсолутног обичајног тоталитета Шелинг штампа своја јенска предавања О методу академских студија. Његов син је, објавивши године - дакле пет година након очеве смрти - Шелингову Филозофију уметности, изјавио како је његов отац имао намеру да објави дело у којем излаже своју естетику као целину, али то није учинио. Један њен део Шелинг је објавио као четрнаесто предавање О науци уметности у вези са академским студијем, у оквиру наведених јенских предавања, у којем излаже основне идеје Увода у филозофију уметности. Такође, ове идеје излагане су и у осмом (О историјској конструкцији хришћанства) и деветом предавању (О методи академских студија). Десето предавање критиковаће хегеловац Карл Розенкранц замерајући Шелингу следеће: десето предавање о студију историје и јуриспруденције само је слаб одјек Хегелове расправе у Критичком журналу о природном праву. Више се говори о историографији него о самој историји, о јуриспруденцији скоро да уопште није реч; о појму државе, не без пометње и искваривања излажу се нека од Хегелових одређења у оскудним обрасцима... Међутим, Данило Баста додаје: Ономе што је Хегел извео са ширим замахом и дубљим захватом, каткад и с недовољном прозирношћу, Шелинг је умео да да језгровитост и из ње произашлу упечатљивост. Те године излази Шелингово дело Бруно или о божанском и природном принципу ствари у форми разговора. Потенције, као облике појаве Божје, он у Бруну назива идејама; оне преузимају улогу посредника између бога и коначног света. И тако се Шелингова наука, коментарише Винделбанд овај развојни ток Шелингове филозофије, вратила у новоплатоновски идеализам. Сукоб са Фихтеом кулминира и њихов разлаз је дефинитиван. Одлази са Каролином из Јене и венчавају се 2. јуна те године. Том приликом се последњи пут видео са пријатељем Хелдерином, који је већ патио од менталне болести. Ово је био Шелингов најплоднији период, уживао је велики углед мeђу савременицима, а Каролину су називали Шелинговом музом. Одлази у Вирцбург и предаје на новооснованом Универзитету. Жан Паул завршава свој највећи роман Титан започет године, а Клајст драму Породица Шрофенстајн - фаталистичку трагедију о завађеним породицама. Шилер, пошто је претходне године завршио романтичну трагедију Девица Орлеанска, објављује Месинску невесту - сасвим у 78 духу класичне античке судбинске трагедије по угледу на Софокла, чак и са обавезним присуством хора на сцени. Умро Клопшток (на слици десно). 79

41 фебруара умире Кант. Упркос његовој жељи да му се уприличи једноставан погреб, сахрањен је уз звоњаву свих звона у родном граду, у професорској гробници универзитетске цркве у Кенигсбергу, а пошту су му одали званичници, професори, студенти као и обични грађани Кенигсберга. На његовом гробу уклесане су чувене речи: Звездано небо нада мном и морални закон у мени. У некрологу који је посветио Канту, Шелинг изражава уверење да ће слика Кантовог духа у својој потпуно довршеној јединствености зрачити кроз читаву будућност филозофског света. Остаје недовршено Кантово веома опсежно дело на којем је радио последњих година живота до потпуног исцрпљивања телесних и духовних снага, Прелазак од метафизичких темеља природне науке у физику, које је требало да закључи систем чисте филозофије у њеној повезаности и које је он сам називао chef d oeuvre. Објављено је постхумно у оквиру Кантових сабраних дела као Opus postumum. Кант доиста јесте био тај који је открио нову територију, на њој покренуо лавину идеја, пустио је да умногостручава своје путање и да се увећава до неслућених сразмера, остајући и даље отворена за још несагледиве властите могућности. (Милош Тодоровић, Фихтеово учење о интелектуалном зору) Страница из Кантовог недовршеног рада (објављеног као Opus postumum) који се чува у Академији наука у Берлину 80 81

42 Premda je Helderlin pjesnik, i sve čega se dohvati dobiva odmah oblik poezije, on ipak vodi, kaže Hartman, tihu, ali odlučnu borbu upravo s osnovnim tezama Fihteove filozofije. Helderlin sasvim u duhu romantika i ne može da prihvati Fihteovo mišljenje po kome bi priroda bila sama po sebi ništavna tvorevina, čije bi se značenje iscrplo u tome da bude da bude antiteza samo ono Ne-ja na kome će se tek moći ispoljavati aktivitet praktičkoga Ja. I zato za Helderlina eticizam Fihteov, iako sam po sebi i značajan i vrijedan, predstavlja na drugoj strani negaciju i odricanje vrijednosti čitavom stvorenom svijetu, u čijoj ljepoti i harmoniji upravo romantici uživaju Teze Helderlinove, koje traže da se iz duhovnih temelja prirode razumije i tumači čovjek, i zahtev njega i romantika da se izgradi jedna ova filozofija prirode, uzrok su da je taj zadatak preuzeo na sebe Šeling, te je kritizirajući i nadopunjavajući Fihtea razvijao svoj daleko opširniji predmet filozofije. Ipak, ne samo romantičarska ontologija prirode nego i estetski aspect romantika, u kome se otkriva nesumnjiva ljepota prirode, bio je drugi odlučni izvor Šelingove filozofije. Hartman s pravom naglašava ovaj nesumnjiv utjecaj Helderlina na osnovne koncepcije Šelingove filozofije prirode, i on je upravo pod tim utjecajem doskora postao prvim pravim filozofom romatičara. (Vladimir Filipović, Klasični njemački idealizam) Лево: Универзитет у Ерлангену Хегел није много држао до модерне науке (за њега је једина права наука била филозофија), али је, у духу времена, веровао у прогрес. Штавише, у складу с његовим системом, прогрес је нешто нужно и историја има јасно дефинисан циљ (eshaton). На најопштијем нивоу посматрања, прогрес треба схватити као развој саме филозофије, а нужност тог развоја почива на оној истој дијалектици која нас је у излагању система апсолутног идеализма водила од једне одредбе ка другој. Наиме, систем апсолутног идеализма није нешто што се родило из Хегелове главе попут Атине, која је у пуној ратној опреми искочила из Зевсове главе. Тај систем је, напротив, настајао током више од две хиљаде година развоја филозофије. И ма колико Хегел деловао ташт када је, цитирајући Аристотелове речи о богу на крају Енциклопедије, доживљавао себе као онога кроз кога је идеја најзад у потпуности сазнала саму себе, био је (у свом дијалектичком маниру!) и невероватно скроман када је тврдио да у његовој филозофији нема ничег његовог, Хегеловог ( и да и не треба да буде), пошто је он само систематски и чисто логички изложио оно што је пред њим стајало као резултат историје филозофије. (Милош Арсенијевић, Хегелов апсолутни иделизам) Фихте објављује Основне одлике савременог доба. Објављен Шелингов Систем целокупне филозофије и филозофије природе посебно, као и Филозофија и религија. Његово одвраћање од искрене младалачке мисли већ почиње да добија филозофски облик: свет се већ овде схвата као отпадништво од апсолутног (од бога). Основна тенденција Шелингове касније, отворено реакционарне, такозване позитивне филозофије, јавља се у овом спису [Филозофија и религија] по први пут сразмерно јасно, објашњава Ђерђ Лукач. У Вирцбургу, конзервативној католичкој средини, Шелинг због својих ставова долази у конфликт и са колегама и са представницима власти. На вирцбуршком универзитету остаје до године. У драми Виљем Тел, коју Швајцарци сматрају својим националним комадом, Шилер разрађује тему достојанства и слободе једне потлачене нације. Жан Паул у Уводу у естетику лепог образлаже психологију лепог, залаже се против класике као скупа правила и разврстава приповедачке облике романа. Ове године излазе Хелдерлинови преводи Софоклове Антигоне и препеви Пиндарових Ода, а такође и Шилеров превод Расинове Федре у неримованим јамбима Фихте предаје од маја до септембра на Универзитету у Ерлангену. Поново се бави одређењем научника и држи предавања на ову тему, мењајући првобитну концепцију. Наиме, од улоге научника који усмерева човека ка сопственој реализацији, он постаје (у контексту Фихтеовог окретања ка религији) свештеник идеје, који се уздиже ка апсолутном знању. Захваљујући Гетеу, Хегел је унапређен за професора на Универзитету у Јени. Шилер се латио новог, још грандиозније замишљеног дела Деметрис у остварењу којег га је претекла смрт, па је остао само фрагмент који је Гете узалуд покушавао да употпуни. Жан Паул у роману Несташне године остварује за то време врло сложену структуру, са безбројним ауторовим дигресијама. Клајст написао комедију Амфитрион према Молијеру. Август Вилхелм Шлегел завршио спис О лепој литератури и уметности започет године. Десно: заједнички Гетеов и Шилеров споменик у Вајмару

43 1806 Фихте објављује предавања која је држао 1804/1805 године под називом Основна обележја савременог доба, у којима излаже своју филозофију историје, као и Упутство за блажени живот или учење о религији. Израђује план о унапређењу наставе за Универзитет у Ерлангену, који би требало да буде школа умећа научне употребе разума. Шелинг долази у Минхен, где добија место секретара филозофске секције Баварске академије наука. Оштро критикује Фихтеову филозофију. У Годишњаку медицинских наука објављује Афоризме о филозофији природе, заправо велики део његових вирцбуршких предавања. Наполеон је однео победу над Пруском. Када су француски војници упали у његов стан, Хегел је понео са собом само рукопис своје Феноменологије духа. Према сведочанству његовог пријатеља и биографа Карла Розенкранца, истрчавши из куће угледао је Наполеона на белом коњу. За њега Наполеон није само освајач - Хегелов поглед досеже даље - у Наполеону види светски дух како јаше на белом коњу, револуционарни дух који покреће. Напустивши дом само са рукописом у руци, Хегел је био у тешкој новчаној ситуацији, те Гете ургира код Кнебела да му се помогне. Хегел пише Кнебелу: Искуство ме је уверило о истини библијских речи, а оне су постале звезда водиља: Тражите најпре храну и одећу, а царство небеско доћи ће већ само. Хегел је био присталица политике Рајнског савеза. Он је, као и Гете, очекивао од Наполеона уништење феудалних остатака у Немачкој и тиме су се они изоловали од расположења широких маса, нарочито северне Немачке. У години Наполеонове победе Хелдерлин је написао песму Буонапарте у којој он овог историјског јунака, слављеног од многих песника, смешта изван поезије. ( У песми он не може живети ни трајати; он живи и траје у свету ). Ускоро Хелдерлина коначно и потпуно слама тешка психичка болест, па он све до своје смрти године живи помраченог ума, изолован у Тибигену. Непосредно пре потонућа у лудило, објављује краћу песму Половина живота, испуњену слутњом пустоши која ће захватити његово бивствовање

44 На крају осамнаестог и почетком деветнаестог века, дакле у епохи коју су обележавали (најпре) просветитељство и (потом) романтика, питање о универзитету, његовој суштини, сврси и организацији, стало је да узнемирава и заокупља велике умове у Немачкој. О том важном питању настао је тада читав низ значајних списа. Кант је објавио свој Спор међу факултетима; Шелинг је дао да се штампају његова, годину дана раније држана јенска предавања О методу академског студија; године издат је Шлајермахов спис Пригодне мисли о универзитетима у немачком смислу; наредне године (1809.) Хенрих Штефенс објавио је своја предавања О идеји универзитета; Вилхелм фон Хумболт је 1809/10. срочио спис О унутрашњој и спољашњој организацији виших научних установа у Берлину. Том низу свакако припадају, како по времену настанка, тако и по духу којим су прожети, и оба Фихтеова универзитетска плана... као чинилац једног заједничког (ма колико при том и у себи диференцираног) духовног стремљења чија је сврха једна те иста, у склопу епохе која је проблем универзитета, научних установа и образовања схватила не само као прворазредан национални и општељудски, него и као превасходан филозофски проблем, достојан најозбиљнијег разматрања. (Данило Баста, Фихтеова замисао универзитета) Указ Фридриха Првог из о изградњи зграде за Академију наука у Берлину основану Ја себи садашње стање човјечанства апсолутно не могу да замислим као оно, при којему би могло опстати; апсолутно га не могу замислити као цијело и последње његово одређење. Онда би све било сан и варка, па не би било вриједно муке, што се живјело и судјеловало у тој игри, која се стало понавља, која не води ни дочега и која ншта не значи. Само уколико то стање могу сматрати као средство за боље, као тачку пролаза ка вишем и савршенијем стању, добија оно вриједности за мене; не због њега самога, него ради онога бољега, што га оно припрема, могу да га подносим, да га поштујем и да у њему радосно извршавам своје. У садашњем моја душа не може ухватити мјеста, нити може један час мировати; оно је неодољиво одбија; за будућим и бољим незаустављиво иде цијели мој живот. (Ј. Г. Фихте) 1807 Фихте објављује Одломке једног недовршеног политичког дела из године , као и О Макијавелију као писцу, и места из његових списа. На молбу К. Ф. Бајмеа, саветника пруске владе, да изради план за један нови Универзитет који би, према краљевој намери, био основан у Берлину и представљао духовну престоницу Немачке, Фихте одговара са великим ентузијазмом. Већ после десет дана од примљеног писма, Фихте шаље Бајмеу први одељак Дедуктивног плана једног вишег училишта које треба основати у Берлину. Али, како је оснивање универзитета од прворазредног државног значаја, план је поверен још двојици угледних професора - класичном филологу Ф. А. Волфу и правнику Т. Шмалцу, што је држано у тајности, са идејом да нико од њих не сазна за идеје остале двојице. Настао као производ духа својски посвећеног проблемима сазнања, образовања и васпитања, Дедуктивни план, потврђујући дубоко укорењену тенденцију читаве Фихтеове филозофије као идеализма слободе, састоји се из три одељка, са укупно шездесет седам параграфа, објашњава Данило Баста. У првом одељку Фихте одређује појам универзитета уопште, у другом детаљно образлаже идеју како се он може реализовати у конкретним условима, док у трећем разматра средства помоћу којих планирана научна установа може стећи утицај на научни универзум. Фихте поставља питање сврхе студирања и одговара: први и искључиви услов [је] практично умеће [Kunst] употребе науке у животу, а оне који су кадри да постигну то умеће, Фихте назива уметницима у учењу. Фихте наглашава да, наравно овде није реч о механичком учењу, већ о знању, као трајној својини и применљивом оруђу. Услов за такву вештину је прихватање знања са јасном и слободном свешћу. Захтев да на универзитетима сви најпре морају слушати филозофска предавања, Фихте објашњава тежњом за постизањем органског јединства универзитета и тврдњом да једино филозофија може да превазиђе дух посебних наука, да прожме целокупно образовање и да сваком појединачном делу те целине да смисао и оправдање. Фихтеов Дедуктивни план представља одраз и израз његовог учења о науци, пише Данило Баста. Ипак, он није послужио као идеја-водиља при оснивању Берлинског универзитета. Када су француске трупе биле пред заузимањем Кенигсберга, Фихте је из овог града, половином јуна пребегао у Данску, у Копенхаген. Измучен дугим путовањем, прехлађен и болестан, сместио се код пријатеља и слушаоца његових берлинских предавања, Ханса Кристијана Орстеда. Случај је хтео да је управо на дан Фихтеовог приспећа у Копенхаген, дошло до склапања мира између Француске и Пруске у Тилзиту, те се Фихте, после опоравка, одлучио за повратак у земљу, где је и стигао половином августа. Исте године излази Фихтеов спис који непосредно претходи Говорима - Патриотизам и његова супротност. Одлази у Берлин и током зиме, у време француске окупације, ризикујући живот држи своје чувене Говоре немачкој нацији

45 12. октобра Шелинг држи говор у Академији наука у Минхену О односу ликовних уметности према природи, његово последње излагање о уметности уопште, које је сматрано најбољим уводом у постхумно објављену Филозофију уметности. Шелинг изриче чувену мисао: Док уметника треба жалити када мора да се бори против свог времена, дотле заслужује презир када му служи. Једна од зграда Академије наука у Минхену Умјетност има ту предност да је видљиво дана и да сумње које се иначе изричу против тврдње о узвишености уздигнутој над обичну мјеру бивају овдје предусретнуте самом извједбом, уколико оно што у идеји не би било појмиљиво у овој области ступа као отеловљено пред очи. (Ф. В. Ј. Шелинг, О односу ликовних уметности према природи, говор одржан на имендан краља Максимилијана II Баварског) Ф.В.Ј. Шелинг: О односу ликовних уметности према природи, Александар фон Хумболт објављује Путовања по еквиноцијским регијама новог континента Током ове експедиције А. Хумболт је по први пут на научни начин истражио и описао Јужну Америку, а такође је утемељио нове науке - метеорологију и физичку географију. После тог путовања постао је један од најугледнијих европских научника, коме су се дивили обични људи, а научне академије се утркивале да га приме у своје редове. На слици лево је његов споменик испред универзитета у Хавани, где су га славили као другог проналазача Америке. Готлиб Хуфеланд, немачки правник и економиста, који је у Јени предавао природно право под јаким Кантовим утицајем, објавио је књигу Нове основе политичке економије. Хајнрих фон Клајст (десно), немачки драматичар, песник и публициста, ухапшен је на путу из Немачке у Француску, под сумњом да је шпијун, па је без икаквих доказа провео неколико месеци у француском затвору. Хегел одлази у Бамберг, где му је понуђено место уредника Бамбершких новина. Пише за ове локалне новине на разне теме, посебно заинересован за политичка дешавања о којима је извештавао, али у време Наполеонових освајања и јаке цензуре у Немачкој долази у деликатну ситуацију Било је јасно да се мора писати против освајача. Међутим, он је гајио симпатије према продору идеја Француске револуције које долазе заједно са освајачем... Хтео је да буде и новинар и филозоф, да прати дневна, али да не превиђа назнаке епохалних збивања - каже З. Кучинар - Још увек је подстицајна његова тадашња опаска да `велики учитељ права седи у Паризу`,, да политичка моћ одређује државно право и да теоретичари не смеју да забораве реалне односе када говоре о праву

46 Феноменологија духа жели да буде приказ знања које се појављује, тако је управо педагошки била најприје планирана. Индивиду ума треба од његова природног становишта довести до занственога, до духа, који себе знаде. На путу самог знања, које настаје, које се пење од непосредног осјетилног утиска све разумљивије, све посредованије до спознаје. Ово треба да је читаоцу уједно његов властити филозофијски одгој, исто тако као што успон приказује саморазвој духа у свијету, у развијању свијета. Овде већ упада у очи сличност плана с планом у Гетеовом Фаусту; у Гетеа носи чаробњачки огртач кроз царства и Фауст их пролази учећи, стичући искуство, све точније учествујући у свијету и самом себи; у Хегела је он чудотворна брзина појма, који носи субјект кроз свијет, а објект и субјект једног на другоме поучава, и међусобно прожима. Тај најдубокоумнији спис је поред свега тога понајпре пропедеутичан: појавни пут свјетског духа јест одгојни пут човјекове свијести. (Ернст Блох, Субјект Објект) Наука са своје стране захтева од самосвести, да се уздигне у овај етар, да би с њом и у њој могла живети. Обрнуто, индивидуум има право да захтева да му наука да лестве барем до тог становишта, да му у њему самом показује то становиште. (Г. В. Ф. Хегел, Феноменологија духа) Оне који су били обесхрабрени и нису издржали мучно пробијање кроз текст, можда може да утеши то да је знаменити Хусерл оставио сведочанство да је читао Феноменологију само до девете стране и да је књигу бацио из руку. Онај који издржи пут сумње и очајања како је сам Хегел описао своја трагања у Феноменологији, упознаће зачуђујућу мелодију, очаравајућу музику тог текста, који надмашује све што је Хегел написао. Феноменологија је изузетно тежак текст. Тежак је и због свог језика. Хегел то оправдава упозорењем да није могуће увођење у неко сасвим ново мишљење и подручје истраживања коришћењем старог појмовног апарата и језика. Феноменологија је и замишљена као оспособљавање читаоца да проговори филозофски. (Здравко Кучинар, Хегелова Феноменологија духа ) Хегел шаље рукопис Феноменологије духа Шелингу, очекујући да он напише предговор. Међутим, Шелинг у овом Хегеловом делу наилази на оштре примедбе које се тичу његове сопствене филозофије и тражи од Хегела да разјасни да ли се ова критика односи на његове следбенике и њихова тумачења, или је она упућена директно њему самом. Хегел му није одговорио. У току исте године, Шелинг држи предавања о односу уметности и природе у Академији лепих уметности у Минхену, а Хегел се критички осврће на иста. Од тада, они ће оштро критиковати један другога, у оквиру катедре, као и кроз своја дела. Те године објављена је Феноменологија духа, родно место Хегелове филозофије и једно од најзначајнијих и најтеже разумљивих филозофских дела. Зато Блох и каже да Хегелова дијалектика није рађена за комотне људе, и истиче да се нигдје не може тачно видјети што је велика мисао у расту, и нигдје њен ток није потпунији, као у Феноменологији духа. Ипак, Хегелова намера била је пре свега да ово дело буде пропедеутично. Хегел је настојао да покаже како Шелингово схватање могућности сазнања апсолута интелектуалним опажајем, или интуицијом, које је доступно само малом броју изабраних, није основано. Он управо критикује овакав аристократизам у теорији сазнања, сматрајући да филозофија, као наука о потпуној стварности свим умним људима може омогућити уздизање до истинског знања. Као кључно поставља се питање филозофске методе, те већ у предговору Феноменологије духа Хегел тврди да за две хиљаде година филозофија није изградила сопствену методу, већ се служила методама емпиријских наука. Хегел нуди филозофску методу, која није само оруђе, нешто спољашње, већ је душа самог садржаја. Научност филозофије обезбеђује се системом и методом која, дакле, није одвојена од система, већ је, сматра Хегел, управо саморазвој, изградња система. У поднаслову Феноменологије стајало је Историја искуства свести (формулација коју користе и Фихте и Шелинг) и чак је 300 примерака овог дела штампано под овим насловом. Хегел је ту понудио решење проблема почетка филозофирања, по коме увођење у филозофију није нешто што се дешава претходно, већ је и само ствар филозофије, филозофски чин. Филозофска истина се не може напросто предати, већ се мора размишљањем задобити. Феноменологија духа и јесте баш по томе јединствена књига у филозофској литератури. Она је опис филозофског путовања и освајања истине. Тај пут је видео као пут сумње и очаја, а не као лако и забавно обучавање публике у филозофији, што се од популарних приступа увек очекује, истиче З. Кучинар. Хегел је пред крај живота редиговао Феноменологију, са намером да је поново објави, али у Феноменологија духа крије у себи највеће тајне Хегелове филозофије. То су схватили и истицали истински зналци Хегелових идеја. Пре многих других то је схватио Карл Маркс, који је десетак година после Хегелове смрти написао да је управо ово дело родно место и тајна Хегелове филозофије. У доба када је он то написао, суд о Хегеловој филозофији изрицао се углавном само према његовој Логици или према његовој Филозофији историје. Значајно је да је он већ тада упозорио да поглед на Хегелов филозофски систем обавезује да се пре свега проучи Феноменологија духа. Касније су и други истраживачи истицали изузетни значај овога дела. Неки су чак оценили да је Феноменологија духа не само најдубље и најзначајније Хегелово дело, већ најгенијалније дело читаве светске историје филозофије. (Вељко Кораћ, Родно место и тајна Хегелове филозофије) томе није успео

47 Време и динамика издавања Говора немачкој нацији донекле указује на карактер и значај који им је придаван. Дуго времена после њиховог појављивања, били су потпуно занемарени... Талас издања Фихтеових Говора немачкој нацији наилази у времену наступања Немачке као велике силе, у време стогодишњице Фихтеове смрти и почетка Првог светског рата, а врхунце бележи у време светских ратова и у нешто смањеном интензитету, одржава се све до данас. Oд скоро да нема године без штампања овог Фихтеовог дела. У времену Првог светског рата и у међуратном раздобљу забележен је велики број нових издања (и по три годишње). Били су то текстови помоћу којих се вршило самоосвешћење Немаца, њихово прибирање, али и поновно подстицање милитаристичког духа. Док је издање (1896.) уприличено као педагошко дело, у оквиру библиотеке педагошких класика, каснија, предговорима и другим пропратним текстовима опремљена издања нудила су га, углавном, као политичко и идеолошко штиво. (Здравко Кучинар, Појам немачкога најспорнији појам Фихтеове филозофије) Карикатура на којој је Фихте приказан у пуном војничком ставу, потврђује да су његови Говори немачкој нацији прекомерно и неосновано коришћени у идеолошке сврхе Штампани су Фихтеови Говори немачкој нацији, који су доживели преко педесет посебних издања на немачком језику. То су четрнаест предавања у којима Фихте апелује на националну свест и пружа подстрек немачком народу да се ослободи наполеонових освајача и успостави национално јединство. Али ту се не исцрпљује смисао Фихтеових Говора то су позиви... за свеобухватни препород кроз васпитање и морално уздизање, а никако нису само пригодног и дневнополитичког карактера, како су неретко приказивани, истиче З. Кучинар и скреће пажњу на чињеницу да уз наслове не иде напросто ауторово име, већ се каже: Reden an die deutsche Nation durch Johann Gottlieb Fichte... Фихте оваквим насловом упућује на то да није реч тек о говорима једног суграђанина, пуког патриоте, појединца... већ да се у Говорима оглашава општи дух, сам ум исто онако како он долази до речи у учењу о науци... Тиме се Говори немачкој нацији одређују као чисто филозофски, као још једна демонстрација учења о науци, његове ваљаности и делотворности. Фихте износи спорну тезу о Немцима као пранароду и немачком језику као једином изворном, прајезику. Порука немачкој нацији, наглашена на крају сваког предавања, је да само на њој, као таквој, почива клица општељудског напретка и налог да буде прекретница у његовом остварењу. То би била заправо велика васпитна реформа, а тај светски задатак могуће је постићи, јасно каже Фихте, само средствима науке. Фихте се обраћао Немцима када су били поробљени, а Немци су се овом свом филозофу највише обраћали онда када су кретали у поробљавање других народа. Већ уз стогодишњицу смрти филозофа показала се сва спорност његових идеја, али и његов неспоразум са Немцима нису то били Немци којима је говорио Фихте, нити је њихов Фихте био онај говорник из Берлина (Здравко Кучинар). За време боравка у Швајцарској Фихте је био често у друштву чувеног педагога Ј. Х. Песталоција, који је оставио снажан утисак на њега. Тако он овом мислиоцу даје истакнуто место у Говорима, указавши да Песталоцијеве идеје о васпитању могу бити темељ препорода немачке нације па их је, чим су се појавили као књига, послао најистакнутијем педагошком мислиоцу тог доба. Песталоци је био дирнут Фихтеовим указивањем на значај његовог дела па је у једном писму истакао своју захвалност. Хегел прихвата место директора гимназије у Нирнбергу и ту остаје све до Како су у то време директори гимназија били у обавези да предају филозофију, Хегел се суочава са проблемом како је излагати младим гимназијалцима, који још нису у стању да развију апстрактно мишљење. Сматрао је да се никако не може почети са предавањима из историје филозофије, већ са оним што је ђацима ближе са практичном филозофијом, те излаже основне проблеме права, морала и религије, а тек потом увод у логику и филозофију. Ова предавања објавио је Карл Розенкранц тек као Хегелову Филозофску пропедевтику. Шлајермахер објављује Пригодне мисли о универзитетима у немачком смислу. Гете одбија Наполеонов позив да у част његове победе дође у Париз. У Сонетима исказује узалудну опроштајну љубав према младој Мини Херцлиб, а у драмској алегорији Пандора антиратно расположење ( оружје звецка против духа ). Клајстова Битка у Теутобуршкој шуми представља драму о хероју који стаје на чело угњетеног народа, Разбијени крчаг типичну народску комедију која је брзо стекла велику популарност, а Penthesilea трагедију према грађи из хомерских времена о сукобу обичаја архаичке заједнице и индивидуалног 92 настојања. Десно: Хајнрих фон Клајст, један од најдаровитијих немачких пеника. 93

48 Traži li se jedna središnja i ključna ideja koja vlada cjelokupnim idealizmom i bitno ga obilježuje, mogla bi prije svih ostalih jamačno biti pronađena u ideji slobode. Oduševljenje velikom Francuskom revolucijom i oduševljenje Kantom, kao onim tko je prvi u Njemačku unio svijest o dostojanstvu i autonomiji čovjekova uma, stoje zajedno u samom korijenu i ishodištu njemačkog idealizma. Apsolutna sloboda svih duhova koji u sebi nose intelektualni svijet i ni Boga ni besmrtnost ne smiju tražiti izvan sebe - tako glasi mladenački bojni poklič Helderlina, Hegelela i Šelinga, izrečen u fragmentu nazvanom Najstariji program sustava njemačkog idealizma, koji, bez obzira na još neriješivo pitanje konačnoga tekstualnog autorstva, bez ikakve dvojbe očituje zajednički duh i zajedničko strijemljenje sve trojice čuvenih tibingenskih đaka. (Damir Barbarić, Filozofija njemačkog idealizma) 1809 Каролина умире. Након њене смрти Шелинг, потпуно скрхан, пише Clara. Oder über den Zusammenhang der Natur mit der Geisterwelt, као својеврсну meditatio mortis. Те године долази до преломне фазе у Шелинговој филозофији - када он одустаје од идеала ране романтичарске естетике, према којој је уметност помирење идеалног и реалног. Враћа се изворној поетској моћи, а од форми у којима се она оваплоћује сада бира искључиво митологију, којом ће се индивидуум остваривати целовитије него кроз ограничену уметничку форму. Исте године објављен је Шелингов значајан спис о слободи Филозофска истраживања о бити човекове слободе и тиме повезаним предметима, писан прилично тешким стилом. Уопште, Шелингови текстови из овог периода, са изузетком Штутгарских предавања, сврставају се у ред теже разумљивих филозофских дела. На основама своје филозофије слободе, Шелинг у својој последњој фази, пише М. Тодоровић развија једну особиту филозофију митологије и откровења. Вилхелм фон Хумболт пише спис О унутрашњој и спољашњој организацији виших научних установа у Берлину. Ернст Теодор Амадеус Хофман објављује прво приповедачко дело Витез Глук, фантастичну новелу о преображајима славног композитора. Гете завршава трагични роман Избор по сродности у коме се враћа непосредној друштвеној стварности свога времена, а Жан Паул Пут доктора Каценберга у бању. Клајст приводи крају своју последњу драму Принц од Хомбурга коју ће штампати наредне године. Између и године А. В. Шлегел пише студију О драмској уметности и литератури у којој инсистира на оштрој подели између класичног и романтичног. Гете започиње аутобиографско дело Поезија и истина ( , ) у коме се осим његових историјско-филозофско-естетичких погледа може сагледати и духовна атмосфера епохе. Шелинг: Филозофска истраживања о бити човекове слободе и тиме повезаним Браћа Хумболт спадају међу најугледније и Као опозицију појму класично развили су предметима, најутицајније људе свога времена. Александар термин романтично браћа Шлегел, посебно фон Хумболт (лево) био је истраживач, географ, Август Вилхелм Шлегел (лево) у својим светски путник и оснивач биогеографије, а предавањима између и године. Писац Вилхелм фон Хумболт био је лингвиста, филозоф, и теоретичар Фридрих фон Шлегел (десно) дипломата, архитекта пруског образовног система најпознатији је по делу Историја старе и нове и оснивач берлинског универзитета који књижевности, једном од првих прегледа 94 носи његово име. целокупне светске литературе. 95

49 Универзитет у Берлину (на слици лево) основан је године. Први декан Филозофског факултета био је Фихте, а наредне, године именован је за ректора Фихте је именован за ректора Универзитета у Берлину и држи приступни говор О једном могућном нарушавању академске слободе. У том говору истиче да је универзитет најважнија установа и оно Уобичајено је питање: ако филозофија чини бога својом основом, како ми доспевамо до сазнања бога или апсолута? На то питање нема одговора. Егзистенција онога неусловљеног не може да се докаже као егзистенција Од планиране три књиге грандиозно замишљеног Шелинговог животног дела Weltalter: Прошлост, Садашњост најсветије што људски род поседује... она тачка на којој с разборитошћу свако доба своје највише образовање предаје наредном добу. Услов за то је постојање академске слободе у најширем смислу. Фихте се поново враћа идеји о улози научника - ближој оној из године, у својим Предавањима о одређењу научника која држи у Берлину. онога условљеног. Неусловљено је једини елемент у којем и Будућност, он је, годинама је демонстрација могућна. Као што геометар, када почиње стално прерађујући први њен део, Излази Шелингов спис Denkmal der Schrift von den göttischen Dingen und ihrer Offenbarung u.f.f. des Herren да доказује своје ставове, не доказује најпре постојање скицирајући други део и пишући Friedrich Heinrich Jacobi (Споменик спису о божанским стварима и њиховој објави итд. господина Фридриха неког простора већ га само претпоставља, исто тако и нацрт друге књиге, заправо Хајнриха Јакобија), као одговор на Јакобијеве оптужбе за атеизам у спису Von den göttlichen Dingen und филозофија не доказује постојање бога, него признаје да без завршио само први део прве књиге. ihrer Offenbarung. Почиње да пише Раздобља света, које је сматрао својим главним делом - по његовим нечега апсолутног или бога ње уопште не би било. Све Сматра се да је било више од речима: Према садржају најобухватнијим, а према начину излагања најразумљивијим од свих што може да се прикаже само у ономе апсолутном. Ради тога дванаест верзија првог дела, али су сам их написао. ни оно неусловљено не претходи постојању филозофије, сачуване само три верзије, од којих Хегел се жени Маријом Хеленом Сузаном фон Тухер. него се целокупна филозофија бави тим постојањем: је трећа из 1815.године објављена Самоубиство Клајста после неколико књижевних неуспеха и целокупна филозофија је заправо напредујући доказ у оквиру његових сабраних дела, а разочарања због националног пораза. Исте године излазе његове сабране апсолута, па се отуда тај доказ не сме захтевати на њеном прве две (из и 1813.) сачуване приповетке, које показтују да је управо он утемељитељ немачке почетку. Ако универзум не може да буде ништа друго до су заслугом Манфреда Шротера, новелистике. Гетеова знаменита аутобиографија под називом Из манифестација апсолута, а филозофија опет не може да који је успео да их препише пре мога живота; Поезија и истина обухвата период од буде ништа друго до духовни приказ универзума, онда је и него што је године током године (наставак 1831.) и садржи сећања на детињство и младост до целокупна филозофија само манифестација тј. напредујуће бомбардовања уништена у одласка у Вајмар. Гетеов издавач Јохан Фридрих Кота (на слици десно) доказивање бога. (Ф. В. Ј. Шелинг, Штутгарска предавања) Минхену целокупна Шелингова преноси наслеђену књижару у Штутгарт. 96 заоставштина Фихте постаје први декан Филозофског факултета тек основаног Универзитета у Берлину. Зиму Шелинг проводи у Штутгарту и на молбу пријатеља да пружи објашњење свог система, он пише Штутгатрска приватна предавања, која се сматрају најутицајнијим списом његове позне фазе, а која су објављена доцније из рукописне заоставштине. Већ на самом почетку, он даје одговор на питање: како је један систем уопште могућ и шта је принцип његове филозофије? Манфред Франк, један од најпризнатијих познавалаца Шелингове филозофије, за ово Шелингово дело каже да би оно, по свом значају и разговетности, лектиру списа о слободи могло учинити излишном. Оно се надовезује на претходни спис о слободи, али је допуњено, разумљивије писано и систематичније. У спису Учење о бојама, Гете далеко превазилази тему и остварује дело једног универзалног генија. Излази коначна верзија Клајстове чувене новеле-романа Михаел Колхас настале према хроници из 16. века о трговцу који је у потрази за правдом и сам постао насилник који крши закон. Такође је завршена Клајстова последња драма Принц од Хомбурга која није могла бити изведена због тога што сензибилни јунак драме није одговарао увреженој представи непоколебљивог пруског официра.

50 Рукопис Хегеловог дела Наука логике У битку-за-себе наступило је одређење идеалитета. Опстојање, прије свега схваћено само према свом битку или својој афирмацији, има реалитет, према томе је и коначност, прије свега у одређењу реалитета. Напротив, истина коначнога је његов идеалитет. Исто је тако нешто неистинито, нешто идеално и разумска бесконачност која је, постављена покрај коначнога, само једна од ових коначности. Тај идеалитет коначнога главно је начело филозофије, а стога је свака истинска филозофија идеализам. (Г. В. Ф. Хегел: Наука логике) Говорећи о позној фази Шелингове филозофије, која се везује за период од године, када је Шелинг био под утицајем мистичких и теозофских учења, Валтер Шулц у предавању поводом прославе 200-годишњице од Шелинговог рођења, каже: У Шелинговој филозофији почиње да се колеба апсолутна вера у ум немачког идеализма. Показују се готово мрачне и ирационалне структуре битка, а Шелинг је мишљења да ће из тога на крају ум ипак да изађе као победник, и да ће на тај начин повест ипак да се покаже као један смисаони процес Фихте држи предавања објављена као Систем науке о праву, у којима излаже своју правну филозофију. После дуге преписке Шелинг се жени Паулином Готер. Појам апсолута у Шелинговој филозофији мења се првобитно схваћен као дијалектички тоталитет, сада добија друго значење прилагођено филозофији откровења и њеним мистеријама. У Нирнбергу Хегел пише Науку логике ( Велику логику ) објављену у три тома 1812, 1813 и Хегел логику дефинише као науку о чистој идеји. Њен задатак је био да прикаже саморазвитак идеје као дијалектички процес, од бића преко суштине до апсолутне идеје. Према тим ступњевима Хегел је поделио своју логику на објективну (учење о бићу и учење о суштини) и субјективну (учење о појму). Таква подела у Хегеловом систему је била могућа јер идеја, по његовом становишту, обухвата целокупну стварност, док су различита стања, или ступњеви стварности, само различити ступњеви самокретања идеје. Она, дакле, у целини обухвата не само оно што је традиционално логика обухватала мишљење, већ и суштину, тако да у себи сједињује онтологију, логику и теорију сазнања. То је била сасвим нова концепција логике, у основи различита од постојеће формалне логике. Добро је познато да је Хегел у овом свом делу дао општу и радикалну критику традиционалне формалне логике, чији је ауторитет остао нетакнут преко два миленијума, све до Шелинга, који је само посумњао у њу, и Хегела, који је добар део свога рада посветио обрачунавању са њом, пише Г. Зајечарановић. Већ и сама та чињеница, а посебно начин и интенције критике имали су значај подстрека да се уклоне сагледане слабости и усаврши сама формална логика. На основу његових бечких предавања, настаје Историја старе и нове литерауре А.В. Шлегела, један од првих покушаја да се европска књижевност од антике до 19. века сагледа у целини, у историјском следу, са чврсто постављеним вредносним каноном. Почињу да излазе Дечије и домаће бајке браће Грим (десно) које садрже више од двеста бајки и народних прича - огромно фолклорно благо настало у немачкој усменој традицији. Заступајући романтичарску тезу да се у народној епици очитује дух народа, тежили су да на светло дана изнесу читав корпус колективног стваралаштва, али су га и прилично модификовали својом креативном маштом

51 Хегел наслеђује катедру филозофије на Универзитету у Берлину после Фихтеове смрти. Хегел је имао знатан број ученика и следбеника, а његова филозофија постала је доминантна штавише, сматрана је довршењем филозофије уопште, њеним крајем. Наравно, Фихте је тиме био осуђен да остане у присени, потиснут и скоро заборављен. Чак ни његова дела она из заоставштине (објављена у три тома средином тридесетих година деветнаестог века) и она која су већином појединачно изашла за Фихтеова живота (штампана у осам томова средином четрдесетих година деветнаестог века која је приредио Имануел Херман Фихте) нису привукла већу пажњу, нити су у то време била предмет озбиљнијег разматрања. Прекрила их је тешка сенка Хегелових списа, чије су издање омогућили, припремили и објавили покојникови пријатељи (како је на њему и назначено). Запостављању Фихтеове филозофије доприносиле су и, с времена на време обнављане, старе оптужбе због атеизма и демократизма. Ни после Фихтеове смрти није се заборављало да је он као млад филозоф, супротстављајући се јавном мнењу, одважно узео у одбрану начела Француске револуције. Доба свеопште рестаурације заиста није могло ићи наруку ширењу и усвајању његове филозофије, прожете снажним духом слободе... Занимање за Фихтеа нагло је порасло оснивањем Немачког рајха године. Али, какво занимање? И занимање за шта? Искључиво је била реч о интересовању за Говоре немачкој нацији. Забележено је да су у периоду од до краја Другог светског рата ти Говори доживели тридесет осам издања! Нема сумње да су они постали библија немачког национализма, да су безочно стављени у његову службу, злоупотребљавани за његове циљеве. То је било могућно само под условом једностраног, искривљеног и крајње зломисленог разумевања тих Говора. Супротно најдубљим тежњама и сврхама свога мишљења. (Данило Баста, Фихтеов идеализам слободе) На Фихтеовом надгробном споменику исписане су речи: Али учитељи ће светлети као небески сјај, а они који толике упућују на праведност, као звезде, увек и вечно Фихтеова предавања различитог садржаја из примењене филозофије, постхумно су објављена као Учење о држави или о односу првобитне државе према царству ума. Током Првог светског рата, у циљу ратне пропаганде, ово Фихтеово дело дељено је немачким војницима на фронту. У Нацрту за један политички спис из пролећа Фихте говори о основном задатку деспота (он користи термин деспот за немство - Zwingherr zur Deutscheit) који подразумева васпитање за слободу. Деспот га прописује и стога располаже пуним правом на употребу насиља то је заправо васпитна диктатура. Фихте ово изјављује у време када је немачки народ под Наполеоном влашћу, а држава расцепкана на ситне области којима самовољно руководе кнежеви. Треба нагласити да је деспот изабран из редова учењака - то је онај којег сви признају за највишег међу собом, онај који је деспот по праву у датим политичким околностима. Али, он је и први који ће, након испуњења свог задатка, себе поништити, то јест укинути свој статус. Избија рат са Француском и Фихте се пријављује у војску као добровољац, али је његова молба да га пошаљу на линију фронта била одбијена. Током Шелинг издаје Општи часопис Немаца за Немце. Присуство источних трупа у Вајмару дало је Гетеу непосредан увид у живот далеких народа. Истовремено, из превода бечког оријенталисте Јозефа фон Хамера, упознаје лирику персијског песника из 14. века Мухамеда Шемзедина званог Хафис, која на њега оставља снажан утисак и управља његову поезију у једном новом правцу. Приповедач Е.Т.А. Хофман (десно) започиње Фантастичне комаде у Калоовом стилу (4 тома ) међу којима су се нашли Витез Глук - фантастична новела о преображајима славног композитора, и бајка Златни лонац - повест о сиромашном студенту који усред суморне свакидашњице доспева у неки аветињски и фантастичан свет објавио је збирку Ноћне згоде где се као и у нешто доцнијој књизи Серапионова браћа (1819.) види пишчева склоност гротесци. Сабласној и криминалистичкој фантастици додаје се историјска и анегдотска грађа, а обична грађанска свакодневица постаје поприште демонских збивања. Одјек Хофманових дела био је огроман, а упадљив утицај имао је на Гогоља и Едгара Алана Поа јануара у Берлину, Фихте изненада умире од тифуса, заражен од своје жене која је неговала рањенике у рату Пруске против Француске окупације. Поводом Фихтеове смрти новине пишу: Немачка је склопила једно своје око ; такође: Немачка је изгубила свог најдубљег, најоштријег мислиоца... Фихте је сину Имануелу Херману, који је и сам био филозоф и теолог, поверио своју заоставштину - управо он је приредио Фихтеова сабрана дела и објавио их шест година касније. За берлинско Народно позориште поводом прославе мира Гете је написао алегоријску свечану игру Епименидово буђење, окренуо се старијем немачком песништву, оживљујући у себи Хердерове некадашње подстицаје. Током путовања у јужну и западну Немачку током ове и наредне године, вратио се у пределе своје младости, али и у хоризонт домаће средњевековне књижевности. Започиње Западно-источни диван. Адалберт фон Шамисо објављује много превођену бајку о продатој сенци Чудесна повест Петра Шлемила

52 Дијалектика у Хегеловом систему није само метода, већ душа и појам садржаја, она свеобухватна законитост по којој се све збива. У прожимању свих момената и њиховом међусобном превладавању одвија се непрекидан развој појмова и реалне стварности. Сваки ступањ је укинут, очуван и превладан вишим ступњем. Дијалектичко значи живо, у сталном супротстављању, сталној измени, негацији негације. Теза и антитеза ту су с једне стране укинуте или поништене у ономе што је у њима фрагментарно, релативно, делимично, тј. у ономе што их чини лажнима, кад се једна од њих узима не за једно мнење, него као истина уопште. Оне су такође с друге стране одржане или сачуване у ономе што је њима битно или опште, тј. у ономе што у свакој од њих објављује један од многим аспеката целокупне стварности. Оне су напокон сублимиране тј. уздигнуте на виши степен спознаје и стварности, дакле и истине; јер употпуњавајући једна другу, теза се и антитеза ослобађају свог једностраног и ограниченог, наиме субјективног карактера те као синтеза објављују обухватнији, па дакле и схватљивији аспект објективног стварног, тумачи А. Кожев у књизи Како читати Хегела. Hegelova filozofija predstavlja toliko svestran, dubok i u sebi dosljedno logičan misaoni sistem da mu po toj sistematskoj sveobuhvatnosti i misaonoj konzekventnosti u povjesti filozofije nema gotovo ni prethodnika ni nasljednika. (Danko Grlić) 1817 Држећи своја предавања на универзитету у Хајделбергу (слика на левој страни), Хегел пише Енциклопедију филозофских наука, као нацрт своје филозофије намењен студентима који посећују његова предавања, како он каже у предговору првог издања: Потреба да својим слушаоцима дам у руке руковођ за своја филозофијска предавања први је повод што овај преглед целокупног опсега филозофије обелодањујем пре него што би то иначе била моја намера. Хегел наглашава да ће она своје нужно објашњење добити у усменом предавању. Објављује је те године, док друго и треће издање, прерађено и развијено у поближа одређења објављује и Енциклопедија је сажето излагање читавог његовог система. Хегелово филозофско становиште грађено је тако да може преузети све што је вредно у дотадашњој филозофији. Напоменимо бар две ствари, као примере Хегеловог односа према претходницима. Спиноза је представљен као велики филозоф зато што је први поставио апсолут као централну тему филозофије, али се одмах каже и шта је неприхватљиво код Спинозе то што није супстанцију мислио и као субјект. Мислећи јединство субјекта и објекта, Хегел хоће и да сачува Спинозину мисао и да је превазиђе, да јој да пуно значење. То је његов кључ за однос према претходницима које је све, на свој начин, укључио у свој систем филозофије, у сазвучје које сви заједно исказују кроз његову филозофију. Сличан је и поступак према Декарту. Тај кључни модерни мислилац раздваја две супстанције, што, по Хегелу, филозофију води у ћорсокак. Он показује да је то подвајање израз природе самог разума и да се при разуму у филозофији не може остати, да се мора уздићи до ума, који схвата и јединство подвојеног. Они који погрешно читају Хегела одмах кажу да је Хегел презирао разум. То је сувише поједностављена примедба. Ваља имати у виду да сам Хегел у својим бележницама пише: Ум без разума је ништа, а разум без ума је ипак нешто. Зна он да је разум моћ без које се не може, али и упозорава да он има ограничен делокруг, да је добар другар међу четири зида, како је рекао један хегеловац што значи да је добар док остаје у границама искуства, али доживљава чудне авантуре чим се вине с ону страну искуства., што је показала већ Кантова филозофија. Дакле, код Хегела сусрећемо покушај који хоће да уважи сва достигнућа европског филозофског мишљења и да их доведе у склад. То је покушај да се ништа не одбаци и да се сваком да да дође до речи. То је покушај који се нигде више не може наћи. (Здравко Кучинар, Хегелова Феноменологија духа ) Онај исти развој мишљења који се приказује у повијести филозофије приказује се у самој филозофији, али ослобођен од оне повијесне спољашњости, чисто у елементу мишљења. Слободна и истинска мисао јест у себи конкретна, па је она тако идеја, а у својој цијелој опћенитости она је ова идеја, или апсолутно. Знаност о њој у бити је систем, јер оно истинито опстоји као конкретно само тако да себе у себи развија, сабирући и држећи се у јединству тј. као тоталитет и само с помоћу разликовања и одређења његових разлика може да опстоји њихова нужност и слобода цјелине. (Хегел: Енциклопедија филозофских знаности) У другом реду захтијева субјективни ум према форми своје даље задовољење; та је форма нужност уопће. У оном знанственом начину она у њој садржана опћенитост, род итд, као нешто за себе неодређено, није за себе повезано с оним посебним, него је обоје међусобно ванјско и случајно, као што су и повезане посебности за себемеђусобно ванјске и случајне. Дјелом су почеци сви скупа непосредности, нешто што је нађено, претпоставке. Ни у једноме од тога двога форма нужности није задовољена. Размишљање, уколико је управљено на то да задовољи ту потребу, јест право филозофијско, спекулативно мишљење. Као размишљање које је у свом заједништву с оним првим размишљањем уједно различно од њега има, према томе, осим заједничких, такођер и своје властите форме, чија је опћа форма појам. (Хегел: Енциклопедија филозофских знаности)

53 Из Хегелове приступне беседе слушаоцима приликом почетка предавања у Берлину Фебруара месеца, након пуне четири године од Фихтеове смрти, 22. октобра министарство предлаже Хегела за професора филозофије на Универзитету у Берлину, како би увећао још више славу овог Господо, универзитета и он остаје да предаје на Берлинском универзитету Претпостављјући се данас први пут на овом Универзитету све до своје смрти. Хегел држи предавања из историје филозофије, у дужности професора филозофије, на коју ме је позвала естетике, филозофије религије и историје филозофије, која су после благонаклоност Њ. В. Краља, допустите ми да кажем у овој његове смрти, на основу бележака, објавили његови студенти. У претходној речи да ја то сматрам пожељним и за мене својим Предавањима о историји филозофије Хегел радосним што управо у овоме моменту и на овоме месту објашњава да се историја филозофије може ступам у ширу академску делатност. Што се тиче самог изложити као целина само ако се схвати момента, изгледа да су наступиле такве околности, у којима да је сва разноликост филозофских филозофија сме очекивати за себе опет пажњу и љубав, учења, теорија и праваца израз да та скоро ућуткана наука свој глас поново дигне. Јер пре самоосвешћења духа свога времена и још само кратког времена беше то, с једне стране, невоља да она имају смисла и значаја само у времена која је доводила до тога да се велика важност тој целини. Он је оштро критиковао приписивала ситним свакодневним бригама живота, а хроничарско описивање историје с друге стране, беху то високи интереси стварности, интерес филозофије, сматрајући да се тако и борбе да се пре свега васпостави и спасе политичка добија утисак да је она само гробље целина народног живота и државе, који су опхрвали све филозофских илузија и узалудног духовне моћи, снаге свих класа, као и спољашња средства, напора људског духа да открије да за унутрашњи духовни живот не могаше бити мира. највишу истину о стварности. Светски дух, у стварности тако много запослен и окренут По времену последња филозофија спољашњости, беше спречен да се својој унутрашњости и у резултат је свих претходних, па је себе врати и у своме сопственом завичају ужива у себи. Данас, одатле најразвијенија и најконкретнија. пошто је ова бујица стварности разбијена и пошто је немачка То је управо његова филозофија, како је нација уопште спасла своју националност, основу свега сматрао, што значи да је Хегел желео да докаже живога живота, дошло је време да у држави, поред владе реалнога света, цвета независно да читава историја филозофије није ништа друго до припрема и слободно царство мисли. И сама моћ духа је толико у важности добила, да су само идеје његове филозофије!, коментарише овакав закључак В. Кораћ. и оно што је према идејама, то што се данас може одржати и да оно што треба да вреди, Упркос многобројним критикама на рачун Хегеловог настојања мора се оправдати пред мудрошћу и мишљу. А посебно она држава, која ме је сад к себи да историју филозофије прилагоди потребама свог система, чак и примила, јесте та која се својим интелектуалним преимућством уздигла до важности његови критичари признају му да је први указао на прави научни и која јој припада у реалном и политичком свету тиме што је постала јунаком у моћи и филозофски приступ историји филозофије и поставио нека основна независности са државама које би по својим спољашњим средствима биле изнад ње. Овде начела историје филозофије као филозофске дисциплине. Само је је образовање и расцват наука један од битних момената самог државног живота. Треба највећи дијалектичар, какав је по речима В. Кораћа он био, могао такође да на овом универзитету, универзитету центра, центру изградње духа, и сваке да обухвати историју филозофије као целину и да се уздигне изнад науке и истине, филозофија нађе своје место и буде предмет посебно брижљивих студија... простог описивања следа филозофских учења, сматрајући да се она може објаснити једино као нужан и логички процес, како у целини, Храброст истине, вера у моћ духа јесте први услов филозофских студија; човек треба да поштује сам себе и да сматра себе достојним онога што је највише... тако и у појединостима, те да свако појединачно филозофско учење, ма колико се причињавало као пука случајност, као пролазна појава, има своје објективно значење, место и оправдање, како у једној 104 одређеној епохи, тако и у целини историје филозофије

54 Откако је Сунце на небеском своду и откако планети круже око њега, није се видјело да се човјек поставља на главу, тј. на мисао, и да збиљу изграђује према њој. Анаксагора је први рекао да nous управља свијетом. Али, тек је сада човјек дошао до спознаје да мисао треба да управља духовном збиљом. Према томе, био је то диван излаз Сунца. Сви су мисаони људи судјеловали у слављењу те епохе. Узвишен је занос владао у оно вријеме, ентузијазам духа прострујао је свијетом, као да је тек сад дошло до збиљског помирења божанскога са свијетом. (Г. В. Ф. Хегел, Филозофија историје) У складу са схватањем тока историје као напретка свести о слободи, три су основна историјска периода о којима Хегел говори први почиње историјом источњачких народа који нису слободни јер још не знају да је дух или човек као такав по себи слободан. Они само знају да је један слободан, али таква је слобода управо зато самовоља, дивљаштво, потмулост страсти... Тек је у Грцима синула свест о слободи, а зато су и били слободни, али су они, као и Римљани, знали да су неки слободни, не човек као такав. То нису знали чак ни Платон и Аристотел. Зато су Грци имали не само робове, за које им је био везан живот, већ је и сама њихова слобода била делом само случајна, само пролазни и ограничени свет, а делом уједно круто ропство онога човечног, хуманог. За Византију Хегел каже да је као историјска појава одвратна слика слабости државе. Период од пропасти Римског царства до Карла Великог, приказује као слику хаоса у којем су се само стварили услови за даљи развитак. Средњи век за њега је период противречности и бескрајне лажи... Тек су германске нације у хришћанству дошле до свести да је човек као човек слободан, да слобода духа чини његову посебну природу. Хегелова тежња била је - довести историју у склад с религијом,... В. Кораћ. Крајњи закључак у филозофији историје био је у складу са његовим настојањима да покаже да филозофија историје, као светска теодицеја, утврђује оправдање богова у историји, будући да, по његовим речима оно што се догодило и што се сваки дан догађа не само да није без бога, већ је у суштини дело њега самога. У то време Хајне (на цртежу доле десно) посећује Хегелова предавања, а нарочити утицај на њега оставља Хегелово схватање историје. Тај најпознатији спекулативни приказ историје жестоко је критикован због једне од најспорнијих идеја целокупне његове филозофије схватања да постоји светски план дешавања и да ум влада у историји. Указивање на неумност у историјским збивањима није поколебало његова гледишта. У неумности је такође видео ум, али у изопаченом облику! (З. Кучинар). Историју је Хегел схватао као развој, напредовање свести о слободи, а њен крај као остварење слободе. У народима Француске и Немачке, Хегел је видео носиоце тог развоја, али увек истичући да је појединац тај који се ослобађа. Чувена је његова мисао да се човечанство није толико ослободило од ропства, колико помоћу ропства, схватајући да се слобода увек плаћала прихватањем нових и наизглед спољашњих облика потчињавања (З. Кучинар). Хегел се надао да ће објавити и психолошки компендијум, будући да се једва која филозофска наука, по његовим речима налази у тако запуштеном и лошем стању као наука о духу, која се обично назива психологија, али у томе није успео. Посећеност Хегелових предавања (из свих крајева Немачке долазили би студенти да га слушају) остала је легендарна до данас. Сматра се да је он од тог времена па све до краја свог живота, доминирао царством филозофије као Гете царством књижевности, а Бетовен царством музике. Гете завршава Западно-источни диван који ће објавити наредне године. Ова лирска збирка представља један од преокрета у Гетеовом стваралаштву. Напуштајући пстепено једнострану класицистичку оријентацију, упознавши романтичарска настојања, песник се окренуо светској књижевности. Зацело, сматрам да дејство које Кантови списи изазивају у духу којем они стварно говоре, чак веома личи на дејство операције катаракта на слепцу. Ако желимо да наставимо са поређењем, онда се моја 1819 намера може описати тиме што ја хоћу да онима којима је та операција успела, у руке тутнем наочаре Објављено је Шопенхауерово дело Свет као воља и представа, са чувеним додатком Критика Кантове што се дају људима оперисаним од катаракта, наочаре за чије је коришћење, дакле, сама та операција филозофије. Шопенхауер Кантово учење сматра најважнијом појавом која се обелоданила у филозофији најнужнији услов. Сходно томе, ја у великој мери полазим од онога што је постигао небосежни Кант; за две хиљаде година, да права и озбиљна филозофија и даље почива тамо где ју је Кант оставио, док међутим, управо ми је озбиљно проучавање његових списа допустило да у њима откријем тешке грешке, су учења Фихтеа, Шелинга, а посебно Хегела застрањивања у покушајима да превазиђу противречности које сам могао издвојити и као неприхватљиве приказати, да бих могао истинитост и изврсност његова Кантове филозофије. Он каже: ја не видим да се у филозофији ишта догодило у раздобљу између учења чистог од грешака и процеђеног претпоставити и примењивати. (Артур Шопенхауер, Предговор Канта и мене; стога се непосредно на њега надовезујем и сматра својом дужношћу да укаже на грешке првом издању дела Свет као воља и представа) Кантове филозофије. Шопенхауер на крају Критике Кантове филозофије сам упућује и на њену допуну у другој расправи првог тома његовог дела Парерга и Паралипомена

55 Појмити оно што јесте задатак је филозофије, јер оно што јесте је ум. Што се тиче индивидуа, то је и онако свака индивидуа чедо свог времена; тако је и филозофија своје време мислима обухваћено. (Г. В. Ф. Хегел, Основне црте филозофије права) А да би могла да каже још коју реч о томе какав свет треба да буде за то филозофија ионако стиже прекасно. Као мисао света она се јавља тек у време пошто је стварност испунила свој развојни процес. То чему појам учи показује исто тако нужно историја али се тек у зрелости стварности оно што је идеално јавља насупрот реалном и захвата исти свет у његовој супстанцији, у лику интелектуалног царства. Кад филозофија својим сивилом слика на сивоме, онда је један лик живота остарио, а сивилом на сивоме не може се помладити, него само спознати; Минервина сова почиње свој лет тек у сутон. (Г. В. Ф. Хегел, Основне црте филозофије права) Хегелова филозофија је битно историјска, систематска прерада целокупног мисаоног материјала историје. Он је владао полиисторијом која је за то била потребна, а једнако тако имао је комбинативне танане осећајности за проналажење оних логичких веза до којих му је било стало. Интерес за његову филозофију погађа мање поједине појмове, које је он посудио од мисаоног рада двају миленијума него систематску повезаност коју је успоставио међу њима. И баш помоћу ње, он је мајсторски знао да оцрта смисао и значење појединачног и баци изненађујуће светло на одавно постојеће мисаоне творбе. Наравно, он је на оном што је дато, развио самовољу конструктивног мишљења које стварно није показивало таквим како оно изгледа емпиријски, већ онквим какво би оно требало да буде у дијалектичком кретању, и насиље над чињеничним могло је бити сумњиво тамо где је он покушао да емпиријски материјал унесе у један филозофски систем, једнако у филозофији природе, историји филозофије, као и у историји уопште. Утолико сјајније се моћ мишљења које се напајало историјским духом, сачувало на таквим подручјима где филозофском разматрању искључиво припада само рефлексија о несумњиво датом, а никакав хронолошки извештај о емпиријској стварности. Тако је Хегел као естетику дао историјску изградњу естетичких идеала човечанства, одакле су према Шилеровој методи и са стварним ослонцем на њене резултате, потекли сви систематски основни појмови ове науке у добро распоређеном редоследу симболичког, класичног и романтичког, и према којој се такође рашчлањује систем уметности у архитектуру, скулптуру, сликарство, музику и песништво. Тако је његова филозофија религије из основаног појма религије по којем је она однос коначног духа према апсолутном духу у облику идеје развила степене свог позитивног остварења, у природној религији чаробњаштва, службе ватри и животињске симболике у религији духовног индивидуалитета узвишеног, лепог и разумног напослетку у апсолутној религији која бога предочава као таквог какав он јесте, као троједног духа. Свуда је Хегел, с дубоким познавањем ствари, повукао основе у којима се касније кретало емпиријско разматрање истих предмета, и поставио филозофске категорије за целовито посматрање историјских чињеница. (Вилхелм Винделбанд, Историја филозофије) 1821 У Берлину Хегел објављује Основне црте филозофије права. На насловној страни као година издања стajaла je 1821., али се ово дело појавило већ у октобру у књижари Николаи у Берлину. Хегел на самом почетку упућује на претходно објављену Енциклопедију објашњавајући: Овај је уџбеник шире и, напосе, систематичније извођење истих темељних појмова који су о том делу већ садржани у Енциклопедији филозофских наука и као у случају Енциклопедије, Хегел наглашава да ће нужна објашњења дати у усменом предавању. Он је већ у првом берлинском семестру 1818/1819. држао колегиј о природном праву и науци о држави, касније додавши или филозофија права. Хегел је убрзо препустио ова своја предавања ученику Едуарду Гансу, који је излагао Хегелово учење превише либерално, те је Хегела лично престолонаследник упозорио речима: Скандалозно је да нам професор Ганс све студенте прави републиканцима. Ваша предавања о Вашој филозофији права посећују стотине студената, а довољно је познато да он Вашем приказу даје потпуно либералну, чак републиканску форму. Зашто сами не водите колегиј? Хегел је већ следећег семестра држао предавања из филозофије права. Хегелова филозофија историје у тесној је вези са његовим схватањем права, морала и државе. У предговору, Хегел износи своје схватање односа између умности и стварности, чувену тезу све што је умно, стварно је, а што је стварно умно је. Све што егзистира није стварност за Хегела, јер садржи пролазно и случајно, већ је стварност оно што је умно и нужно. Ова Хегелова теза, како објашњава Кучинар схваћена је одмах као апологија постојеће реалности пруске државе у којој је Хегел био виђен као државни филозоф који је, позван од краља лично, наводно требало да развија филозофију у складу са основним интересом пруске државе. Међутим, мора се имати у виду да је он сматрао да је држава, по свом појму, реализација слободе, реализација моралне идеје и обичајности и што је најважније, гарант слободе човека поједница. Залагати се за такву државу није ништа недостојно ни противно духу филозофије као слободне и критичке мисли. Хегел је као и Фихте био политички мислилац. У овом периоду он је сарадник званичног пруског гласила, у којем објављује у наставцима један од својих последњих текстова Анализа енглеског закона, али је објављивање прекинуто од стране пруске владе, јер је сматрано да би одређене Хегелове тврдње могле угрозити односе Пруске и Енлеске. Тако је тај државни филозоф доживео да му последњи текст буде обустављен! - ову контроверзну чињеницу наглашава З. Кучинар. Гете: Године лутања Вилхелма Мајстера (коначна редакција 1828/29). У првом плану је педагошка намера, позив на практично делање као одгајање апсолутних вредности, а у средишту није појединац, већ развој заједнице људи. Завршетак романа није у остварењу главног јунака већ у прорицању једне нове стварности која би требало да се заснива на највишој људској етичности. Хајнрих Хајне (десно) издаје Песме

56 Нека се све, што сам још способан да учиним, увек надовезује на оно што сте Ви засновали и што изграђујете. ( Гете Хегелу, 1824.) 1827 Шелинг предаје на новооснованом Минхенском универзитету (доле десно), где је остао до Пре тога држао је предавања у Штутгарту, као и пуних седам година ( ) у Ерлангену. Хегел објављује друго, знатно проширено издање Енциклопедије филозофских наука. Барон Јозеф фон Ајхендорф, који је попут Хофмана, полако затварао страницу романтизма и окретао се стилским обележјима грађанског реализма, утичући на књижевнике до дубоко у 18. век, објављује претходне године завршени роман Из живота једног дангубе. Десетак година раније објавио је типично романтичарско дело Слутња и садашњица. Хајне издаје дефинитивну редакцију Књиге песама Хегел је постављен је за ректора Берлинског универзитета у његовој шездесетој години. Већ је такозвана ренесанса Хегела једном књигом Бенедета Крочеа отпочела, прије пола стољећа, са обавезама да ће цјепидлачки одвојити живо од мртвог у Хегела. Обрнуто питање, шта савременост значи пред Хегелом ни за часак се не покреће; није ли можда ум до кога уображавамо да смо стигли, након његовог апсолутног ума, уистину далеко пао испод Хегеловог, и прилагодио се пуком бивствујућем чију је тежину Хегелов ум хтио да покрене на основу ума који влада у самом бивствујућем... Нећемо ли да се првом ријечју одбијемо од Хегела, онда се морамо, ма колико свагда недовољно, суочити са правом на истинитост његове филозофије, умјесто да је претресамо само са висине, те стога одоздо. (Теодор Адорно, Три студије о Хегелу) 1831 Крајем лета, епидемија колере са Истока захватила је и Немачку. До јануара у Берлину је забележено оболелих од колере. Хегел се склања из Берлина и одлази у Кројцберг, али због почетка новог семестра враћа се у Берлин. Умире 14. новембра, а сахрањен је два дана касније, 16. новембра поред Фихтеа (на слици доле десно). О његовој заоставштини бринуо се син Имануел. Годину дана након Хегелове смрти, започето је штампање првог издања Хегелових дела у 18 томова, која су уз помоћ Розенкранца и Боумана објавили Хегелови ученици Марајнеке, Шулце, Ганс, Хенинг, Хото, Мишле, Ферстер са посветом: durch einen Verein von Freunden des Verewigten - удружење пријатеља бесмртника. Гете завршио други део Фауста, који је објављен после његове смрти. Коначно исходиште налази се у божанској љубави која доноси спасење. Али до спаса неће доћи без индивидуалног настојања: Ко се увек ревносно труди / тог ми избавити можемо / па ако је у њему још и љубав / одозго имала удела / дочекаће га блажена чета / срдачном добродошлицом. Наредне године умире Гете. Сахрањен је поред Шилера у Вајмару (доле). И код иначе уважених подцењивача класичног њемачког културног наслијеђа ликвидирање Хегела сваки пут је одговарало опадању филозофијског нивоа, који се на срећу увјек сам ликвидирао. (Ернст Блох, Субјект Објект)

57 Хегел је одбацивао схватања по којима је уметност очишћење од страсти, морално усавршавање или пак подражавање природе, говорећи да је дух стваралац, а не подражавалац. Уметнички лепо, за Хегела, надмашује природну лепоту, која се појављује само као један рефлекс оног лепог које припада духу. Наука о уметности представља у наше доба једну потребу у већој мери него у оним данима када је уметност већ за себе као уметност, причињавала пуно задовољење. Уметност нас позива на мисаоно посматрање, и то не у циљу да бисмо поново пробудили уметност, већ да бисмо научно увидели шта уметност јесте. (Г. В. Ф. Хегел, Естетика) Док је за Шелинга уметност била органон филозофије, за Хегела је филозофија довршење уметности, а естетичари су уметници који мисаоно разматрају проблеме уметности. У том Хегеловом схватању има несвесне антиципације модерне уметности, јер она добрим делом и није ништа друго до експеримантална естетика, односно више практично размишљање уметности о њеним средствима и могућностима него стварање привлачних и занимљивих уметничких дела. (Драган Јеремић) 1835 Хегелова предавања из естетике, која је држао од на хајделбершком и берлинском универзитету, објављена су те године први пут, у оквиру његових сабраних дела. Предавања је реконструисао Хегелов ученик Хајнрих Густав Хото на основу Хегелових белешки и бележака његових ученика. Крајем XX века, доведена је у питање поузаност Естетике изнете су сумње да је Хото дао себи превелику слободу модификујући Хегелова изворна предавања, као и кључну тезу о крају уметности. Хајне (десно) објављује Прилог историји религије и филозофије у Немачкој, у којој истиче повезаност немачке идеалистичке филозофије и француске револуције. Кантовом Критиком чистог ума, сматра Хајне почиње духовна револуција у Немачкој, која с материјалном револуцијом у Француској показује најчудније аналогије и која се дубљем мислиоцу мора чинити исто тако важном као и ова... На обе стране Рајне видимо прекид с прошлошћу; као овде у Француској свако право, тако се тамо у Немачкој свака мисао мора оправдати. Такође доноси закључак о књижевности: Остварује се моје старо пророчанство о крају оног раздобља које је почело код Гетеове колевке, а завршава се код његовог гроба. Критичар Георг Готфрид Гервинус започео Историју песничке националне књижевности Немаца. Ово обимно дело чије објављивање је трајало све до сматра се правом стручно заснованом и свеобухватном историјом немачке књижевности. Георг Бихнер: Дантонова смрт Шелинг је позван да држи предавања у Берлину, седишту младохегелијанаца који су својом беспоштедном критиком представљали трн у оку режимској власти, да у складу са интересима пруске монархије, наступа против змајевог семена Хегеловог пантеизма. Шелингову публику сачињавале су знамените личности попут Кјеркегора (десно), Бакуњина, Александра фон Хумболта, као и Фридриха Енгелса. Управо захваљујући Кјеркегоровим белешкама публикована су ова чувена Шелингова предавања из зимског семестра 1841/42. Наиме, Ева Шлехта- Нордентофт, бавећи се Кјеркегоровим односом према немачком идеализму, у Националној библиотеци у Копенхагену пронашла је Кјеркегорове белешке са ових предавања, превела их на немачки и она су објављена године у монографији Schellings Seinslehre und Kierkegaard. Шелинг предаје митологију, заступајући мишљење да је управо она права грађа уметности у грчкој митологији (за разлику од апстрактног божанства хришћанства) се оно коначно и бесконачно прожимају тако да се у њима не може опазити чак никакво симболизирање једног помоћу другог, већ само апсолутна истоветност. Већ у свом првом предавању у Берлину Шелинг се обраћа публици речима: Нећу рањавати, већ видати ране што их је немачка наука одавде задобила у дугом, часном боју, нећу злурадо разоткривати постојеће штете, него ћу их где је год то могуће препуштати забораву. Нећу раздраживати, већ мирити, где је год могуће ступати као гласник мира у тако многоструко и у свим смеровима раздрти свет. Нисам ту да бих разарао, него да бих градио, да бих утемељио утврду у којој филозофија од сада треба сигурно да борави; хоћу надограђивати на темељу који је полжен ранијим настојањима. Од моје стране не сме бити изгубљено ништа од онога што је од Кантовог времена стечено за праву науку; како бих и смео уједно укидати филозофију коју сам ја сам раније засновао, проналазак моје младости? Не неку другу филозофију на њено место ставити, него додати јој једну нову науку, до сада сматрану немогућом, да бих је тиме поново учврстио на њеним истинским основама, поновно јој дати држање које је изгубила баш тиме што се нешто што може бити само део више целине хтело само учинити целином: - то је задатак и намера. Лудвиг Фојербах у Суштини хришћанства религију упутио према антропологији. Вера у божанску моћ замењена је вером у човека и делотворност његове етичке самосвести: Човек је човеку бог

58 1847. године Димитрије Матић, српски филозоф, преводилац, законодавац, теоретичар државе и права, у Лајпцигу брани докторат о немачком класичном идеализму О путу којим се из Кантовог спекулативног истраживања развила филозофија Фихтеа, Шелинга и Хегела, истичући већ самим насловом јединственост тока филозофског мишљења од Канта до Хегела тзв. класичног немачког идеализма. О значају ове тезе пише Слободан Жуњић, указујући на чињеницу да је то прва српска дисертација из историје филозофије у XIX веку, одбрањена на једном угледном немачком универзитету. Професор Жуњић је заслужан и за проналажење Матићеве дисертације, за коју се веровало да је изгубљена, па се чак сумњало у њено постојање, иако је Матићев Дневник, писан од сведочио о њој и био њен први траг. Универзитетска библиотека је захваљујући залагању професора Здравка Кучинара, прва дошла у посед копије овог драгоценог документа наше филозофије и културе Шелингова Берлинска предавања објављује теолог Паулус на основу својих белешки уз прилично оштре критичке коментаре. Шелинг га је тужио због прештампавања његових предавања, али је на суду изгубио спор. Након тога Шелинг престаје да држи предавања и повлачи се из јавности (предавања држи само у затвореном кругу берлинске Академије), огорчен због чињенице да му није омогућена правна заштита од злоупотребе и прештампавања својих предавања. Након дугогодишњег лечења у клиници за душевно оболеле са дијагнозом кататоничара, у седамдесет трећој години, Хелдерлин умире од пнеумоније. Његово књижевно стваралаштво трајало је свега око деценију и по, а преостало време његовог живота било је време умног тамновања, тако да је он у историји књижевности остао запамћен као млад човек од тридесет и нешто година. Херман Курц романом Шилерове завичајне године створио тип историјско-завичајног романа у коме се спретно комбинују културноисторијске појединости и верно психолошко сликање ликова, што ће ићи у моду и обележити књижевно стваралаштво наредних деценија. Завршена Гервинусова Историја песничке националне књижевности Немаца закључком да су Немци са Гетеом и његовом епохом достигли врхунац свог књижевног стварања, па након Гетеове смрти треба да се окрену питањима практичног живота Штампано је Шелингово дело Филозофија откровења. Он умире у бањи Рагац, у Швајцарској. Шелингова сабрана дела у 14 томова, издао је у периоду од , његов син К. Ф. А. Шелинг

59 Дуго се на филозофију немачког класичног идеализма гледало кроз подразумевани след од Канта, преко Фихтеа, Шелинга до Хегела, чији се филозофски систем сматра врхунцем немачког идеализма. Тај след се прати и у овој публикацији, али не треба заборавити и тумачења која нуде један други угао посматрања, а која своје упориште имају још код самог Шелинга, и даље код Шопенхауера и др. Već smo gotovo potpuno samorazumljivo navikli to zbivanje [njemački idealizam] shvaćati oslonjeni na shemu jednoznačno pravocrtnog razvoja koji od Kanta vodi Fichteu, zatim Schellingu te na koncu Hegelu, kao pravome vrhuncu i dovršenju, konačnom ostvarenju svih otvorenih i prikrivenih filozofijskih intencija triju prethodnika. Rijetko smo međutim svjesni toga da ta shema bez ostatka počiva samo i isključivo na interpretaciji kakvu nam je u naslijeđe ostavio upravo sam Hegel, postavljajući svojim velebnim predavanjima o povijesti filozofije neupitan i nesporan kanon za sve kasnije historičare. Hegel je bio taj koji je i nakon svoje smrti, unatoč svim pokušajima kasnoga Schellinga i unatoč svim naporima recimo Fr. Schlegela, Schopenhauera ili pak E. Von Hartmanna da relativiziraju i ograniče doseg njegova apsolutnog sustava, ostao neupitnim pobjednikom. U odnosu na veličanstvenu zaokruženost i naizgled potpunu savršenost njegova cjelokupnog djela, njihova se kritika bez iznimke činila pukim zanovijetanjem ogorčenih protivnika, svjesnih svoje inferiornosti... Fichteovi kasni spisi, oni od i nadalje, jedva da su još našli čitatelja, a o bilo kakvim istinskim naporima za uočavanje i spoznajom osebujnosti i bitne novosti njegova kasnog stajališta u cijelini da se i ne govori. Schelling je pak razumjevan isklučivo kao religiozni filozof, navodno nepovratno zagubljen u labirintu jedne u biti neplodne, gnostički intonirane teozofije... Jer ne samo da su svi kasniji historičari filozofije, najčešće doslovno Hegelovi učenici ili barem sljedbenici, ostali svjesno ili nesvjesno pod presudnim utjecajem baš njegove interpretacije i samointerpretacije, nego su čak i oštri kritičari i osporavatelji Hegela, ponajpre Kierkegard i Marx, u potpunosti prihvatili opći stav da je upravo s njegovom filozofijom legitimno zaključeno cjelokupno kretanje filozofije njemačkog idealizma, te su stoga svoja nastojanja da filozofijski nadmaše i prevladaju Hegela izrijekom poistovetili s premašivanjem, dapače ukidanjem, ne samo cjelokupne filozofije idealizma nego i filozofije uopće......tek je prije otprilike trideset godina sasvim jasno i nedvoznačno postavljen zahtjev za temeljitom revizijom takva shvaćanja njemačkog idealizma. U svojoj važnoj, po mnogo čemu prekretnoj knjizi Dovršenje njemačkog idealizma u Schellingovoj kasnoj filozofiji ustrvrdio je naime Walter Schulz: Naš je uobičajeni pogled na njemački idealizam vođen predodžbom trostrukog koraka; od ranog Fichtea preko ranoga Schellinga k Hegelu, kao dovršitelju njemačkog idealizma. Ta predodžba zahtijeva reviziju, jer u njoj se previđa činjenica da su kako kasni Fichte tako i kasni Schelling koncipirali filozofijske postavke pitanja koje od strane Hegela nisu premašene, niti su i mogle biti premašene. ( Damir Barbarić, Filozofija njemačkog idealizma)

60 Основу научно-истраживачког приступа Кантовој филозофији представља Kant s Gesammelte Schriften, репрезентативно критичко издање Кантових сабраних дела Пруске Академије наука (Akademieausgabe, или скраћено AA), које је почело са излажењем године на иницијативу Вилхелма Дилтаја. Вилхелм Дилтај ( ) био је први уредник Кантових преткритичких списа, и овај први том постао је модел за остала издања Кантових дела у оквиру ове целине која још увек излази. Наиме, првих 29 томова Академијиног издања подељено је у четири целине: 1. Дела (I-IX); 2. Преписка (X-XIII); 3. Заоставштина (XIV-XXIII); 4. Предавања (XIII- XXIX), док је Kant-index (XXX) још увек у припреми. Светска реткост је Кантов првенац из године Gedanken von wahren Schätzung der lebendigen Kräfte, који је Универзитетска библиотека набавила на рачун репарација из године и чува се у фонду реткости. * * * Тек када се, са новом државом, почела ширити образованост, половином претпрошлог века јавило се интересовање за Кантову филозофију, али су значајни преводи његових дела дошли касно тек у двадесетом столећу. Кључни догађај било је превођење Критике чистог ума (1932) које је забележено у водећој светској филозофској публикацији Kant-Studien, где је оцењено као прави подвиг којим је положен темељ сваком даљем бављењу не само Кантом, већ и филозофијом уопште код југословенских народа. Седам издања Критике чистог ума у нашем културном кругу сведоче о томе да је ово дело имало завидан круг читалаца. То потврђују за овдашње прилике високи тиражи (до 5000 примерака) за поједина издања. Скоро сва главна дела имала су по више издања. Преводи су обухватили главнину Кантовог стваралаштва. Уз то, пратили су и захтеве времена. Спис Вечни мир појавио се уочи Другог светског рата када је та тема обузимала све мислеће и одговорне људе. Слично је и са групом списа о историји и политици (у зборнику Ум и слобода ), који су преведени у време када је тема о могућностима стварне слободе привлачила највећу пажњу и изван академске средине.(здравко Кучинар, изложба Двестогодишњица Имануела Канта : извори и преводи ) Библиографија Дела Имануела Канта у фонду Универзитетске библиотеке на немачком Anhtropologie / [Immanuel Kant] ; herausgegeben von Otto Schöndörffer. - Fototipsko izd. - Berlin : Bruno Cassirer, str. ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 8) Sadržaj sa nasl. str.: Fortschritte der Metaphysik : Verlesungen Kants über Pädagogik / herausgegebenvon Otto Buek ; Verslungen Kants über Logik / gerausgegeben von Artur Buchenau ПБ19 79/8 Anthropologie in pragmatischer Hinsicht / Hrsg. Raymund Schmidt. Leipzig: Reclam, 1943; 15 cm. K4 313 Ausgewählte kleine Schriften / Immanuel Kant. Leipzig: Felix Meiner, [s.a.]. С4 407 Bemerkungen in den Beobachtungen über das Gefähl des Schönen und Erhabenen / Immanuel Kant ; neu herausgegeben und kommentiert von Marie Rischmüller. - Hamburg : Felix Meiner, XXIV, 294 str., 1 slika autora : faks. ; 24 cm. - (Kant-Forschungen ; Bd. 3) II Beobachtungen über das Gefühl des Schönen und Erhabenen / Immanuel Kant. Leipzig: Insel Verlag, [s.a.] - 78 str.; 18 cm. K4 565 Briefwechsel von Immanuel Kant in drei Bänden / Hrsg. H. E. Fischer. München: Georg Müller, С4 292 Dialektik der reinen praktischen Vernunft / Immanuel Kant. Leipzig, [s.a.]. С4 407 Die drei Kritiken in ihrem Zusammenhang mit dem Gesamtwerk / mit verbindenem Text zusammengefast von Raymund Schmidt. Leipzig: Alfred Kröner, [s.a.]. VII, 488 str. ; 17 cm. С4 104 Eine Vorlesung Kants über Ethik/ im Aftrage der Kantgesellschaft hrsg. Von Paul Menzer. Berlin: Rof Heise, VII, 355 str. ; 23 cm. ПБ Der einzig mögliche Beweisgrund zu einer Demonstation des Daseyns Gottes / von Immanuel Kant. Königsberg: Johann Jakov Kanter, str. ПБ Der Fortschritt des Menschengeschlechts / Immanuel Kant. Leipzig, [s.a.]. С * Насловнице књига из фонда у Библиографији дигитализовала је Емила Митић 119

61 Gedanken von der wahren Schätzung der lebendigen Kräft und Beurtheilung der Beweise derer sich Herr von Leibnitz und andere Mechaniker in dieser Steitsache bediente haben nebst einigen vorchetgehenden Betrachtungen welche die Kraft der Körper überhaupt betreffen durch Immanuel Kant. Königsberg: gedruckt Martin Eberhard Dorn, str. ; 19 cm. Р1 705 Geschichte und Naturbeschreibung der merkwürdigsten Vorfälle des Erdbebens welches an dem Ende des 1755-sten Jahres einen grossen Theil der Erde erschültert hat von Immanuel Kant. Königsberg: Gedruckt und verlegt von Joh. Heinrich Hartung, str. ; 20 cm. БН4 3 Grundlegung zur Metaphysik der Sitten / Immanuel Kant ; mit einer Einleitung herausgegeben von Bernd Kraft und Dieter Schönecker. - Hamburg : Felix Meiner, XXXIX, 126 str. ; 20 cm. - (Philosophische Bibliothek ; Bd. 519) I

62 Grundlegung zur Metaphysik der Sitten / von Immanuel Kant ; hrsg. Von Theodor Fritzsch. - Leipzig : Philipp Reclam, str. ; 15 cm. K4 313 Immanuel Kants Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels nebst zwei Supplementer / Hrsg. Karl Kehrbach. - Leipzig : Philipp Reclam, [s.a.] str. ; 15 cm. K4 313 Immanuel Kant s kleinere Schriften zur Ethik und Religionsphilosophie / Hrsg. J. H. Von Kirchmann. Berlin: L. Heimann, str.; 18 cm. С4 768 Immanuel Kant s kleinere Schriften zur Logik und Metaphysik / Hrsg. J. H. Von Kirchmann. Berlin: L. Heimann, str.; 18 cm. С4 767 Immanuel Kant s kleinere Schriften zur Naturphilosophie / Hrsg. J. H. von Kirchmann. Berlin: L. Heimann, С4 795 Immanuel Kant s Kritik der praktischen Vernunft / Hrsg. J. H. Von Kirchmann. Berlin: L. Heimann, str.; 18 cm. С4 760 Immanuel Kant s Kritik der reinen Vernunft / Hrsg. J. H. von Kirchmann. Berlin: L. Heimann, str.; 18 cm. С4 758 Immanuel Kant s Kritik der reinen Vernunft / Hrsg. von Benno Erdmann. Hamburg: Leopold Voss, str.; 22 cm. ПБ Immanuel Kant s Kritik der Urtheilskraft / Hrsg. und erläutert von J. H. Von Kirchmann. Berlin: L. Hiemann, str.; 18 cm. С4 759 Immanuel Kants Prolegomena zur einer jeden künftigen Metaphysik, die als Wissenschaft wird auftreten können / Hrsg. J. H. Von Kirchmann. Berlin: L. Heimann, str.; 18 cm. С4 764 Immanuel Kants Prolegomena zur einer jeden künftigen Metaphysik, die als Wissenschaft wird auftreten können / Hrsg. Karl Vorländer. Leipzig: Felix Meiner, str.; 19 cm. С4 755 Immanuel Kant s sämtliche Werke / herausgegeben von P. Gedan. Leipzig : Dürr schen Buchhandlung, ; 19 cm. ПБ Immanuel Kant s sämtliche Werke in sechs Bänden. Leipzig : Inselverlag, ; 17 cm. ПБ Immanuel Kant s Vorlesungen über die Metaphysik / Hrsg. R. H. Schmidt. Rosswein: J. H. Pflugbeil, str. ; 22 cm. ПБ19 84 Immanuel Kants Werke. Bd / Hrsg. Ernst Cassirer. Berlin: Bruno Cassirer, ; 24 cm С4 222 Kant Werke in drei Bänden / Hrsg. August Messer. Berlin : Th. Knaur Nachf., [s.a.]; 18 cm. С4 471 Kants Ethik und Religionsphilosophie / Hrsg. August Messer. Stuttgart: Greneir und Pfeiffer, [s.a.]. 161 str. ; 19 cm. С4 166 Kant s gesammelte Schriften/ Hrsg. von der Preusischen Akademie der Wissenschaften. Berlin, Leipzig, ; 22 cm. С4 228 Kant s handschriftlicher Nachlass. Bd. 7 / Immanuel Kant. - Berlin : de Gruyter, XII, 523 str. ; 23 cm. - (Kant s gesammelte Schriften / Hrsg. von der Akademie der Wissenschaften der DDR ; Bd. 20) С4 228/20/3/7 Kant s handschriftlicher Nachlass. Bd. 10, Vorabeiten und Nachträge / Immanuel Kant. - Berlin : de Gruyter, XV, 545 str. ; 212 cm. - (Kant s gesammelte Schriften / Hrsg. von der Akademie der Wissenschaften der DDR ; Bd. 23) С4 228/23/3/10 Kants Opus postumum / dargestellt und beurteilt von Erich Adickes. Berlin; Reuther und Reichard, str. ; 22 cm. ПБ

63 Kant s Theorie der reinmoralischen Religion mit Rücksicht auf das reine Christenthum Kurz dargestellt / Kant Immanuel. Frankfurt, str.; 18 cm С4 322 Kant s Vorlesungen. Bd. 1, H. 1-2, Vorlesungen über Logik / Immanuel Kant. - Berlin : de Gruyter, knj. (496 str. ; str ) ; 21 cm. - (Kant s gesammelte Schriften / Hrsg. von der Akademie der Wissenschaften der DDR ; Bd. 24) С4 228/24/4/1 Kant s Vorlesungen. Bd. 2, H. 1-2, Vorlesungen über Anthropologie / Immanuel Kant ; Bearbeitet von Reinhard Brandt und Werner Сtark. - Berlin : de Gruyter, knj. (CLI, 728 str. ; str ) ; 21 cm. - (Kant s gesammelte Schriften / Hrsg. von der Akademie der Wissenschaften der DDR ; Bd. 25) С4 228/25/4/2 Kant s Vorlesungen. Bd. 4, H. 1-2, Vorlesungen über Moralphilosophie / Immanuel Kant. - Berlin : de Gruyter, knj. ; 21 cm. - (Kant s gesammelte Schriften / Hrsg. von der Akademie der Wissenschaften der DDR ; Bd. 27) С4 228/27/4/4 Kant s Vorlesungen. Bd. 5, Vorlesungen über Metaphysik und Rationaltheologie / Immanuel Kant. - Berlin : de Gruyter, knj. ; 21 cm. - (Kant s gesammelte Schriften / Hrsg. von der Deutschen Akademie der Wissenschaft zu Berlin ; Bd. 28) С4 228/28/4/5 Kant s Vorlesungen. Bd. 6, Kleinere Vorlesungen und Ergänzungen / Immanuel Kant. - Berlin : de Gruyter, knj. ; 21 cm. - (Kant s gesammelte Schriften / Hrsg. von der Akademie der Wissenschaft der DDR ; Bd. 29) С4 228/29/4/6/1 Kritik der praktischen Vernunft / von Immanuel Kant ; Hrsg. Karl Kehrbach. Text der Ausg (A) unter Berücksichtigung der 2. Ausg (B) unter der 4. Ausg (D). Leipzig: Phillip Reclam, XIV, 196 str. ; 15 cm. K4 313 ПБ ПБ Kritik der praktischen Vernunft / [Immanuel Kant]; Herausgegeben von Benzion Kellermann. - Fototipsko izd. - Berlin : Bruno Cassirer, str. ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 5) Sadržaj s nasl. str.: Kritik der Urteilskraft / [Immanuel Kant] ; erste Einleitung in die Kritik der Urteilskraft [und] Herausgegeben von Otto Buek ПБ19 79/5 Kritik der praktischen Vernunft / Immanuel Kant; Hrsg. mit einer Einleitung sowie einem Personen und Sachregister versehen von Karl Vorländer. - [8. Aufl.]. - Leipzig : Felix Meiner, XLVII, 220 str. ; 19 cm. С4 756 Kritik der praktischen Vernunft / Immanuel Kant; herausgegeben von Karl Vorländer ; mit einer Bibliographie von Heiner Klemme. - [10. Aufl.]. - Hamburg : Felix Meiner, XXXIV, 200 str. ; 20 cm. - (Philosophische Bibliothek ; Bd. 38) I Kritik der reinen Vernunft / von Immanuel Kant; Hrsg. Karl Kehrbach. Text der Ausg mit Beiführung sämmtlicher Abweichungen der Ausg Leipzig: Phillip Reclam, XIV, 196 str.; 14 cm. ПБ Kritik der reinen Vernunft / von Immanuel Kant in stillistischer Überarbeitung; hrsg. Von H. E. Fischer. München: Georg Müller, str. ; 21 cm. С4 292 Kritik der reinen Vernunft / von Immanuel Kant; herausgegeben von Albert Gоrland. - Fototipsko izd. - Berlin : Bruno Cassirer, str. ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 3) ПБ19 79/3 Kritik der reinen Vernunft / Immanuel Kant ; Neu Hrsg. Theodor Valentiner. Leipzig: Felix Meiner, str. ; 20 cm С

64 Kritik der reinen Vernunft / Immanuel Kant ; hrsg. von Raymund Schmidt. - Ehemalige Kehrbachsche Ausg. - Leipzig : Philipp Reclam jun., [1924]. - XVI, 909 str. ; 17 cm. - (Reclams Universal-Bibliothek ; Nr ) K4 313/ ПБ Kritik der reinen Vernunft / Immanuel Kant ; mit einer Bibliographie von Heiner Klemme. - Nach der 1. und 2.Orig.-Ausg. / herausgegeben von Jens Timmermann. - Hamburg : Felix Meiner, XXIV, 995 str. ; 20 cm. - (Philosophische Bibliothek ; Bd. 505) I Kritik der Urteilskraft / Immanuel Kant ; mit einer Einleitung und Bibliographie herausgegeben von Heiner F. Klemme ; mit Sachanmerkungen von Piero Giordanetti. - Hamburg : Felix Meiner, XCVII, 535 str. ; 20 cm. - (Philosophische Bibliothek ; Bd. 507) I Metaphisische Anfangsgrände der Naturwissenschaft / Immanuel Kant ; mit einer Einleitung herausgegeben von Konstantin Pollok. - Hamburg : Felix Meiner Verlag, XCII, 159 str. : graf. prikazi ; 19 cm. - (Philosophische Bibliothek ; Bd. 508) I Die Metaphysik der Sitten ; Der Streit der Fakultäten / [Immanuel Kant] ; herausgegeben von Benzion Kellermann. - Berlin : Bruno Cassirer, str., [10] presavijenih listova sa faks. ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 7) С4 222/7 Die Metaphysik der Sitten ; Der Streit der Fakultäten / [Immanuel Kant] ; herausgegeben von Benzion Kellermann. - Fototipska izd. iz 1977, Berlin : Bruno Cassirer, str., [10] presavijenih listova sa faks. ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 7) ПБ19 79/7 Der Organismus / erngeleitet und hrsg. Von Victor Frhr. Von Weizsäcker. Stuttgart: Fr. Frommann, str. ; 17 cm. С4 189 Prolegomena zu einer jeden künftigen Metaphysik die als Wissenschaft wird auftreten können / vpn Immanuel Kant ; herausgegeben von Karl Schulz. - Leipzig : Phillip Reclam, str. ; 15 cm. - (Philosophischen bibliothek ; Bd. 40) K4 313 Kritik der Urteilskraft / von Immanuel Kant ; Hrsg. Karl Kehrbach. Text der Ausg (A) mit Beifügung sämtlichen Abweichungen der Ausg (B) und 1799 (C). Leipzig: Phillip Reclam, XXIX, 392 str. ; 15 cm. K4 313 Kritik der Urteilskraft / Hrsg. Eingeleitet und mit einem Personen- und Sachregister verseehen von Karl Vorländer. - Leipzig : Felix Meiner, XXXVIII, 394 str. ; 19 cm. С4 769 С

65 Prolegomena zu einer jeden künftigen Metaphysik die als Wissenschaft wird auftreten können / Immanuel Kant ; mit Einleitung, Beilagen, Personenund Sachregister herausgegeben von Karl Vorländer Auf. - Leipzig : Velag von Felix Meiner, XLVI, 208 str. ; 20 cm. - (Philosophischen bibliothek ; Bd. 40) С4 755 Prolegomena zu einer jeden künftigen Metaphysik, die als Wissenschaft wird auftreten können / Immanuel Kant ; Eingeleitet und mit Anmerkungden herausgegeben von Konstantin Pollok. - Hamburg : Felix Meiner, LXXIII, 223 str. ; 20 cm. - (Philosophische Bibliothek ; Bd. 540) I Schriften : von / Immanuel Kant ; herausgegeben von A. Buchenau, E. Cassirer, B. Kellermann. - Fototipsko izd iz 1790, Berlin : Bruno Cassirer, str.[3] presavijena lista faks. ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 6) ПБ19 79/6 Schriften von / von Immanuel Kant ; herausgegeben von Artur Buchenau und Ernst Cassirer. - Fototipska izd. iz 1783, Berlin : Bruno Cassirer, str. ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 4) ПБ19 79/4 Träume eines Geisterschers, erläutert durch Träume der Metaphysik / von Immanuel Kant ; Hrsg. Karl Kehrbach. Leipzig: Phillip Reclam, [s.a.]. K4 313/ 1320 Über Pädagogik / Immanuel Kant. Leipzig: [s.n.],[s.a.]. 62 str.; 18 cm. С4 407 / 57 Die Religion innerhalb der Grenzen der blossen Vernunft / Immanuel Kant ; Hrsg. J. H. von Kirchmenn. Berlin: L. Heimann, str. ; 18 cm. С4 763 Die Religion innerhalb der Grenzen der blossen Vernunft / von Immanuel Kant. Leipzig: Phillip Reclam, str. ; 14 cm. K4 313 Die Religion innerhalb der Grenzen der blossen Vernunft / Immanuel Kant ; Hrsg. Von Karl Vorländer. Leipzig: Felix Meiner, str. ; 19 cm. С4 754 Der Streit der Fakultäten in drei Abschniten / von Immanuel Kant ; Hrsg. Von Karl Kehrbach. Leipzig; Phillip Reclam, [s.a.]. K4 313 Von der Macht des Gemüths durch den blossen Vorsatz seiner krankhaften Gefühlen Meister zu sein / von Immanuel Kant ; Hrsg. C. W. Hufeland ; ergänzt durch bestätigende Ansichten von Herder, W. von Humboldt, Goethe, Feuchtersleben, Schopenhauer, Burdach... Berlin: A. Sacco Nachfolger, str. ; 19 cm C4a 108 С4 407/42 Von der Macht des Gemüths durch den blossen Vorsatz seiner krankhaften Gefühlen Meister zu sein / Immanuel Kant ; Hrsg. C. W. Hufeland. Leipzig: Phillip Reclam, str. ; 15 cm K4 313/1130 Von einem neuerdings erhobenen vornehmen Ton in der Philosophie / Immanuel Kant. Leipzig: [s.n.], [s.a.]. С4 407 / 3a

66 Vorkritische schriften. Bd. 1 / von Immanuel Kant ; herausgegeben von Artur Buchneau. - Fototipska izd. iz 1746, 1755, Berlin : Bruno Cassirer, str. ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 1) ПБ19 79/1 Zum ewigen Frieden : ein philosophischer Entwurf / von Immanuel Kant ; Text der Ausgabe A (1795) unter Berucksichtigung des Manuskriptes der Ausgaben A a (1795) und B (1796) hrsg. von Karl Kehrbach. - Leipzig : Philipp Reclam jun., [188?]. - XXXII, 56 str. ; 16 cm. - (Reclams Universal Bibliothek ; Nr. 1501) I K4 313/1501 преводи Dvije rasprave. I Prolagomena za svaku buduću metafiziku. II Osnov metafizike ćudoređa / Immanuel Kant ; preveo Viktor D. Sonnenfeld; pogovor Vladimir Filipović. Zagreb: Matica hrvatska, str. ; 19 cm. С1 81 Koji su stvarni napreci koje je metafizika ostvarila u Nemačkoj od Lajbnicovih i Volfovih vremena / Imanuel Kant ; prevod sa nemačkog Drago Đurić izd. - Novi Sad : Svetovi, 2004 (Novi Sad : MBM plas) str. ; 18 cm. - ( Biblioteka Svetovi) I Vorkritische schriften. Bd. 2 / von Immanuel Kant ; herausgegeben von Artur Buchneau. - Fototipska izd. 1763, 1764, Berlin : Bruno Cassirer, str., [2 presavijena lista sa faks.] ; 24 cm. - (Immanuel Kants Werke / hrsg. von Ernst Cassirer ; Bd. 2) ПБ19 79/2 Zum ewigen Frieden : ein philosophischer Entwurf / von Immanuel Kant - Leipzig : Insel Verlag, str. ; 18 cm. K4 565/228 ПБ Kritika čistoga uma / Imanuel Kant ; preveo i predgovor napisao Nikola M. Popović. Beograd, ПБ Kritika čistog uma / Immanuel Kant ; preveo Nikola M. Popović ; predgovor napisao Veljko Korać. - Beograd : Kultura, str., [1] list sa crtežom I. Kanta ; 20 cm С1 143 Kritika čistoga uma / Imanuel Kant ; preveo Nikola M. Popović ; predgovor napisao Veljko Korać. - Beograd : Kultura, 1970 (Beograd : Kultura). - XLIV, 686 str. ; 20 cm. - (Filozofska biblioteka) I 9777 Kritika čistoga uma / Imanuel Kant ; preveo Viktor D. Sonnenfeld. - Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, str. ; 24 cm II

67 Kritika čistoga uma / Imanuel Kant ; preveo Nikola Popović ; [predgovor] Kantov transcedentalni idealizam [napisao] Miloš Arsenijević. - [1. Deretino izd.]. - Beograd : Dereta, 2003 (Beograd: Dereta) str. ; 25 cm. - (Biblioteka Filozofija) II Kritika moći suđenja / Imanuel Kant ; preveo Nikola Popović ; redakcija i pogovor Milan Damnjanović. - Beograd : BIGZ, 1975 (Beograd : BIGZ) str. ; 22 cm. - (Filozofska biblioteka) II Kritika moći suđenja / Imanuel Kant ; preveo Nikola Popović ; pogovor Milan Damnjanović. - [1. Deretino izd.]. - Beograd : Dereta, 2004 (Beograd : Dereta) str. ; 25 cm. - (Biblioteka Filozofija) Sadrži i: Prva verzija uvoda u kritiku moći suđenja II Kritika praktičkog uma / Immanuel Kant ; [preveo Viktor D. Sonnenfeld ; redigirao i predgovor napisao Milan Kangrga] izd. - Zagreb : Naprijed, 1974 (Rijeka : Riječka tiskara) str. ; 20 cm. - (Filozofska biblioteka) I Kritika praktičkog uma / Imanuel Kant ; preveo Danilo N. Basta ; predgovor Vuko Pavićević izd. - Beograd : BIGZ, str. ; 23 cm. - (Velika filozofska biblioteka) II Kritika praktičkog uma / Imanuel Kant ; preveo s nemačkog Danilo Basta. - Beograd : Plato, 2004 (Beograd : Plato) str. ; 21 cm. - ( Biblioteka Na tragu ; 73) I Kritika rasudne snage / Viktor D. Sonnenfeld. Zagreb : Kultura, str. ; 20 cm. С1 127 Metafizička polazna načela prirodne znanosti / Immanuel Kant ; [preveo Milan Soklić]. - Sarajevo : Veselin Masleša, str. ; 20 cm. - (Biblioteka Logos) I O lepom i uzvišenom / Imanuel Kant ; preveo Gligorije Ernjaković. - Beograd : BIGZ, redakcija Kultura, str. ; 20 cm. - (Mala filozofska biblioteka) I O lepom i uzvišenom / Imanuel Kant ; preveo Gligorije Ernjaković. - Beograd : Grafos, 1985 (Novi Sad : Budućnost) str. ; 19 cm. - (#Biblioteka #Horizonti) I O prosvećenosti / Imanuel Kant, Mišel Fuko, Jirgen Habermas. - Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine : Društvo za proučavanje XVIII veka, 2004 (Novi Sad : Scan studio) str. : slika I. Kanta ; 21 cm. - (Bibliotheca Dositeana ; lib. 1) I Metafizika ćudoređa / Imanuel Kant ; [s njemačkog preveo Viktor D. Sonnenfeĺd]. - Sarajevo : Veselin Masleša, 1967 ([Sarajevo : Oslobođenje]) str. ; 21 cm. - (Biblioteka Logos) I 6547 Kritika moći suđenja / Imanuel Kant ; preveo Nikola Popović ; redakcija i pogovor Milan Damnjanović. - 2., redigovano izd. - Beograd : BIGZ, str. ; 23 cm. - (Filozofska biblioteka. Velika filozofska biblioteka) II Kritika praktičkog uma / Imanuel Kant ; preveo Danilo N. Basta ; predgovor Vuko Pavićević. - Beograd : BIGZ, 1979 (Beograd : BIGZ) str., [1] list s autorovom slikom ; 21 cm. - (Filozofska biblioteka) II Metafizika morala / Imanuel Kant ; prevela s nemačkog Dušica Guteša ; redaktor prevoda Danilo N. Basta. - Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1993 ([Novi Sad : Budućnost]) str. ; 20 cm. - ( Biblioteka Nomos) I O lepom i uzvišenom / Imanuel Kant ; preveo Gligorije Ernjaković. Beograd: Kultura, str. ; 20 cm. С

68 Opća povijest prirode i teorija neba ili pokušaj o ustrojstvu i mehaničkom postanku cijele svjetske zgrade raspravljen po Newtonovim principima / Imanuel Kant ; [prevodilac Mile Babić ; predgovor Milan Damnjanović]. - Sarajevo : Svjetlost, str. ; 20 cm. - (Biblioteka Etos) I Pravo na laganje / Imanuel Kant, Benžamen Konstan ; priredio i preveo Nebojša Zdravković. - Beograd : Službeni glasnik, 2008 (Beograd : Glasnik) str. ; 18 cm. - (1001 knjiga ; 10) I Um i sloboda : spisi iz filozofije istorije, prava i države / Immanuel Kant ; izbor, redakcija prevoda i predgovor Danilo Basta. - Beograd : Časopis Ideje, 1974 (Beograd : Srboštampa) str. ; 24 cm. - (Velika edicija Ideje) II Zasnivanje metafizike morala / Imanuel Kant ; preveo Nikola M. Popović ; redakcija Miloš Arsenijević. - [1. Deretino izd.]. - Beograd : Dereta, 2004 (Beograd : Dereta) str. ; 17 cm. - (Mala filozofska biblioteka / Dereta) ПБ30 54 I Zasnivanje metafizike morala / Imanuel Kant ; preveo Nikola M. Popović ; redakcija Miloš Arsenijević Deretino izd. - Beograd : Dereta, 2008 (Beograd : Dereta) str. ; 17 cm. - (Mala filozofska biblioteka / [Dereta]) I Prolegomena za svaku buduću metafiziku / Imanuel Kant ; preveo s nemačkog Božidar Zec. - Beograd : Plato, 2005 (Beograd : Plato) str. ; 20 cm. - ( Biblioteka Na tragu ; 75) I Prolegomena za svaku buduću metafiziku koja će moći da se pojavi kao nauka / Imanuel Kant ; s nemačkog preveo Božidar Zec. - Beograd : Fedon, 2008 (Subotica : Rotografika) str. ; 21 cm I Religija unutar granica čistog uma / Imanuel Kant ; preveo sa nemačkog i pogovor napisao Aleksa Buha. - Beograd : BIGZ, str. ; 23 cm. - (Filozofska biblioteka. Velika filozofska biblioteka) II Snovi jednog vidovnjaka objašnjeni snovima metafizike / Imanuel Kant ; prevela, predgovor i komentare napisala Biljana Lambeska. - Vrnjačka Banja : Sv. Simeon Mirotočivi, str. ; 20 cm. - (Biblioteka Sv. Simeon Mirotočivi) I Večni mir / Immanuel Kant ; prevod i predgovor Marcela Šnajdera. Sarajevo : [s.n.], С1 50 Večni mir : filozofski nacrt / Imanuel Kant ; prevod i predgovor napisao Marcel Šnajder. - Beograd : Gutenbergova galaksija ; Valjevo : Valjevska štamparija, 1995 (Valjevo : Valjevska štamparija) str. ; 21cm. - (Biblioteka Traganje za mirom ; knj. 1) I

69 Новокантовство с краја деветнаестог и почетка двадесетог столећа, тиме што је побудило интересовање не само за Канта него и за немачки идеализам, имало је повољног дејства и на рецепцију Фихтеа... Тако се баш на двестагодишњицу Фихтеовог рођења, године, појавио први том новопокренутог издања целокупних Фихтеових дела, чији је инспиратор био Рајнхард Лаут. То свеобухватно издање, иза којег је истрајно стајала Баварска академија наука и које је обухватило четрдесет два тома, приведено је крају тек недавно, после пола столећа откако је започето. Урађено по највишим мерилима, оно се сматра изузетно заслужним стога што су у њему по први пут објављени сви Фихтеови списи из заоставштине, затим непозната писма, те сачуване белешке студената са Фихтеових предавања. Тиме је истраживање Фихтеа добило поуздану текстуалну подлогу и нов подстицај. (Данило Баста) Дела Јохана Готлиба Фихтеа у фонду Универзитетске библиотеке на немачком Beitrag zur Berichtigung der Urtheile des Publikums über die französische Revolution. Teil 1 / von J. G. Fichte. Danzig : [s.n.], И Die Bestimmung des Manschen / Dargestellt von Johann Gottlieb Fichte ; Text der Ausgabe 1900 (A) unter Berücksichtigung der Ausgaben 1801 (B), 1838 (C) und 1845 (S.W.) herausgegeben von Karl Kehrbach. Leipzig: Phillip Reclam, str. ; 15 cm K4 313 / Briefwechsel : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Jacob, unter Mitwirkung von Hans Gliwitzky und Manfred Zahn. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], X, 509 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Briefe ; Bd. 3, 1) II 67414/3.1 Briefwechsel : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Jacob, unter Mitwirkung von Hans Gliwitzky und Manfred Zahn. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Briefe ; Bd. 3, 2) II 67414/3.2 Briefwechsel : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Manfred Zahn und Peter Schneider. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Briefe ; Bd. 3, 3) II 67414/3.3 Briefwechsel : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Manfred Zahn und Peter Schneider. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Briefe ; Bd. 3, 4) II 67414/3.4 Briefwechsel : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Briefe ; Bd. 3, 5) II 67414/3.5 Briefwechsel : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth... [et al.], unter Mitwirkung von Ives Radrizzani, Erich Ruff und Manfred Zahn. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], XI, 417 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Briefe ; Bd. 3, 6) II 67414/3.6 Fichtes Schriften zur Gesellschaftsphilosophie. Teil 1 / Hrsg. Hans Riehl. Jena : Gustav Fischer, С

70 Fichtes Werke. - Leipzig : Felix Meiner, knj. ; 21 cm. - (Werke : Auswahl in sechs Bänden : mit mehreren Bildnissen Fichtes / Joh. Gottl. Fichte ; Bd. 1-6) (Philosopische Bibliothek ; Bd ) Sadrži: Bd. 1: Schriften von knj. (razl. pag.). Bd. 2: Schriften von knj. (razl. pag.). Bd. 3: Schriften von knj. (razl. pag.). Bd. 4: Schriften von knj. (razl. pag.). Bd. 5: Schriften von : mit einem Bildnis Fichtes. - 1 knj. (razl. pag.) : slika autora. Bd. 6: Schriften von : mit dem Register der Gesamtausgabe : mit einem Bildnis Fichtes Gestochen 1814 nach dem Gemälde von O. D knj. (razl. pag.) : slika autora. С4 705 Grundlage der gesamten Wissenschaftslehre / J. G. Fichte ; Hrsg. Fritz Medicus. Leipzig: F. Meiner, str. ; 21 cm ПБ J. G. Fichte gesamtausgaber der Bayerischen Akademie der Wissenschaften / Hrsg. Reinhard Lauth und Hans Jacob. Stuttgart-Bad Canstatt; Fr. Fromman, С4 899 Johann Gottlieb Fichte s Einleitungsvorlesungen in die Wissenschaftslehre, die transcendentale Logik, und die Thatsachen der Bewusstseins : vorgetragen an der Universität zu Berlin in den Jahren 1812 und 1813 / aus dem Nachlass hrsg. von J.G. Fichte. - Leipzig : Mayer und Müller, [s.a.]. - VIII, 574 str. ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s nachgelassene Werke ; Bd. 1) С4 677/1 Johann Gottlieb Fichte s nachgelassene Werke. Bd. 1-3 / aus dem Nachlasse hrsg. von I. H. Fichte. Leipzig; Mayer und Müller, С4 677 Johann Gottlieb Fichte s sämtliche Werke. Bd. 1-8 / Hrsg. I. H. Fichte. Leipzig; Mayer und Müller, С4 404 Johann Gottlieb Fichte s System der Sittenlehre, Vorlesungen über die Bestimmung des Gelehrten und vermischte Aufsätze / aus dem Nachlass hrsg. von J.G. Fichte. - Leipzig : Mayer und Müller, [s.a.]. - VIII, 453 str. ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s nachgelassene Werke ; Bd. 3) С4 677/3 Der geschlossene Handelsstaat / von Johann Gottlieb Fichte. Leipzig: Insel Verlag, str. ; 18 cm K4 565 Der geschlossene Handelsstaat / von Johann Gottlieb Fichte; neuedruck nach dem Original des Jahres Eingeleitet von Heinrich Waentig. Jena: Gustav Fischer, str. ; 18 cm П4 970 Der geschlossene Handelsstaat / von Johann Gottlieb Fichte. Leipzig: Phillip Reclam, str. ; 15 cm K4 313 Die grosse Rede über Volk und Vaterland / Johann Gottlieb Fichte. München : [s.n.], БК4 203/73 Grundlage des Naturrechts. Nach Prinzipien der Wissenschaftslehre / J- G- Fichte ; neu hrsg. von Fritz Medicus. Leipzig: Felix Meiner, str. ; 21 cm С4 678/128a Inwiefern Machiavellis Politik auch noch auf unsere Zeiten Anwendung habe / von Johann Gottlieb Fichte ; hrsg. von Josef Hofmiller. Leipzig: Philip Reclam, str. ; 15 cm K4 313/

71 Johann Gottlieb Fichte s Versuch einer Kritik aller Offenbarung / hrsg. Von J. H. Kirchmann. Berlin: L. Heimann, VII, 193 str. ; 18 cm С4 55 Johann Gottlieb Fichte s Wissenschaftslehre und das System der Rechtslehre : vorgetragen an der Universität zu Berlin in den Jahren 1804, 1812 und 1813 / aus dem Nachlass hrsg. von J.G. Fichte. - Leipzig : Mayer und Müller, [s.a.] str. ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s nachgelassene Werke ; Bd. 2) С4 677/2 Kollegnachschriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Erich Fuchs... [et al.], unter Mitwirkung von Heinrich Fauteck und Hans Georg von Manz. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], VIII, 591 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Kollegnachschriften ; Bd. 4, 3) II 67414/4.3 Kollegnachschriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Michael Bröggen... [et al.]. - (1.Aufl.). - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Kollegnachschriften ; Bd. 4, 1) II 67414/4.1 Kollegnachschriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Jos. Manzana... [et al.]. - (1.Aufl.). - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Kollegnachschriften ; Bd. 4, 2) II 67414/4.2 Nachgelassene Schriften. [Bd. 1] : / Johann Gottlieb Fichte ; hrsg. von Reinhard Lauth und Hans Jacob ; unter Mitwirkung von Manfred Zahn. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann [etc.], XVI, 492 str. ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte ; Bd. 2) II 67414/2/1 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Jacob, unter Mitwirkung von Hans Gliwitzky und Manfred Zahn. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], VII, 366 str. ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 2) II 67414/2.2 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Jacob, unter Mitwirkung von Hans Gliwitzky und Peter Schneider. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], VII, 499 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 3) II 67414/2.3 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], VI, 558 str., [1] list s slikom Eberharda ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 5) II 67414/2.5 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], VI, 460 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 6) II 67414/2.6 Nachgelassene Schriften : 1804 / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], XLIV, 470 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 8) II 67414/2.8 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], XII, 569 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 7) II 67414/2.7 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Josef Beeler... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], X, 545 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 9) II 67414/2.9 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], X, 539 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 10) II 67414/2.10 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth... [et al.], unter Mitwirkung von Ives Radrizzani und Anna Maria Schurr-Lorusso. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Fommann Verlag [etc.], X, 465 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 11) II 67414/

72 Nachgelassene Schriften : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth... [et al.], unter Mitwirkung von Hans Georg von Manz. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], XII, 464 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 12) II 67414/2.12 Nachgelassene Schriften zu Platners Philosophischen Aphorismen : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth, Hans Jacob und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs, Kurt Hiller und Peter Schneider. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], VI, 416 str., [1] list s slikom Platnera ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Nachgelassene Schriften ; Bd. 2, 4) II Populärphilosophische Schriften. Bd. 1, Zur Politik und Moral / J.H. Fichte. - Leipzig : Mayer and Müller, X, 476 str. ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s sämmtliche Werke ; Bd. 6) С4 404/6 Populärphilosophische Schriften. Bd. 3, Vermischte Schriften und Aufsätze / J.H. Fichte. - Leipzig : Mayer and Müller, XVI, 479 str. ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s sämmtliche Werke ; Bd. 8) С4 404/8 Rechtlehre / J. G. Fichte ; hrsg. von Hans Schulz. Leipzig: Felix Meiner, str. ; 21 cm П4 254 Reden an die deutsche Nation / J. G. Fichte. Berlin: Deutsche Bibliothek, [s.a.]. 288 str. ; 17 cm K K4 313/ Reden an die deutsche Nation / J. G. Fichte. Leipzig: Alfred Kröner, XIV, 248 str. ; 17 cm С4 104 Über Gott und Unsterblichkeit / J. G. Fichte ; mittgeteilt von Ernst Bergmann. Berlin: Reuther und Reichard, str. ; 23 cm С4 487/33 Ueber die Bestimmung des Gelehrten. Fünf Vorlesungen / J. G. Fichte. Leipzig : Insel Verlag, [s.a.]. ПБ20 600/253a Populärphilosophische Schriften. Bd. 2, Zur Politik, Moral und Philosophie der Geschichte / J.H. Fichte. - Leipzig : Mayer and Muller, XX, 613 str. ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s sämmtliche Werke ; Bd. 7) С4 404/7 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Jacob, unter Mitwirkung von Manfred Zahn und Richard Schottky. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], XX, 478 str., [1] list s slikom autora ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 1) II 67414/

73 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Jacob, unter Mitwirkung von Manfred Zahn. - Stuttgart [etc.] : F. Frommann [etc.], str. ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 2) II 67414/1.2 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Jacob, unter Mitwirkung von Richard Schottky. - Stuttgart [etc.] : F. Frommann Verlag [etc.], str. ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 3) II 67414/1.3 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Richard Schottky. - Stuttgart [etc.] : F. Frommann Verlag [etc.], str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 4) II 67414/1.4 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Hans Michael Baumgarten... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : F. Frommann Verlag [etc.], str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J.G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 5) II 67414/1.5 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], IX, 495 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J.G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 6) II 67414/1.6 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Erich Fuchs und Peter K. Schneider. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], IX, 518 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J.G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 7) II 67414/1.7 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Josef Beeler... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], IX, 492 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J.G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 8) II 67414/1.8 Werke : / Johann Gottlieb Fichte ; herausgegeben von Reinhard Lauth und Hans Gliwitzky, unter Mitwirkung von Josef Beeler... [et al.]. - Stuttgart [etc.] : Friedrich Frommann Verlag [etc.], X, 326 str., [1] list s tablom ; 27 cm. - (Gesamtausgabe / J. G. Fichte. Werke ; Bd. 1, 9) II 67414/1.9 Werke : Auswahl in sechs Bänden mit mehreren Bildnissen Fichtes / Johann Gottlieb Fichte ; Hrsg. Fritz Medicus. Leipzig: Felix Meiner, С4 705 Wesen und Aufgabe der Universität / Fichte. - Leipzig : Felix Meiner, str. ; 18 cm. - (Taschenausgaben-der Philosophischen Bibliothek ; nr. 61) С4 407/61 Wessen und Aufgaben der Universität / J. G. Fichte. Leipzig: [s.n.], [s.a.]. С4 407 Zur Rechts-und Sittenlehre / J.H. Fichte. - Leipzig : Mayer and Müller, knj. (XLIII, 513; XXXI, 610 str.) ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s sämmtliche Werke ; Bd. 3-4) С4 404/3-4 Zur Religionsphilosophie / J.H. Fichte. - Leipzig : Mayer and Müller, XXXVII, 580 str. ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s sämmtliche Werke ; Bd. 5) С4 404/

74 Zur theoretischen Philosophie / J.H. Fichte. - Leipzig : Mayer and Müller, knj. (XXXII, 534; 709 str.) ; 21 cm. - (Johann Gottlieb Fichte s sämmtliche Werke ; Bd. 1-2) С4 404/1-2 преводи O Makijaveliju ; Patriotizam i njegova suprotnost / Johan Gotlib Fihte ; preveo Danilo N. Basta. - Beograd : Dosije, 2011 (Beograd : Dosije) str. : autorova slika ; 21 cm. - (Biblioteka Parerga ; 23) I Osnova cjelokupne nauke o znanosti : (1794) / Johann Gottlieb Fichte ; [preveo Viktor D. Sonnenfeld]. - Zagreb : Naprijed, 1974 (Rijeka : Riječka tiskara) str. ; 20 cm. - (Filozofska biblioteka) I Učenje o nauci / izbor i prevod Danilo Basta. Beograd: BIGZ, XVI, 187 str. ; 22 cm II Učenje o nauci : (1804) / J. G. Fihte ; s nemačkog preveo Drago Đurić. - Beograd : Službeni glasnik, 2007 (Beograd : Glasnik) str. ; 21 cm. - (Filozofska biblioteka ; [Službeni glasnik, Beograd]) I Zatvorena trgovačka država ; Pet predavanja o određenju naučnika / Johan Gotlib Fihte ; [preveo Danilo N. Basta]. - Beograd : Nolit, 1979 (Beograd : Kultura). - XXXII, 193 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Nomos ; 1) I Zatvorena trgovačka država. Pet predavanja o određenju naučnika / preveo Danilo N. Basta. Beograd: Nolit, XXXII, 193 str. ; 19 cm II Odabrane filozofske rasprave / Johann Gottlieb Fichte ; preveo Viktor D. Sonnenfeld ; pogovor zapisao Vladimir Filipović. - Zagreb : Kultura, 1956 (Zagreb : Ognjen Prica ) str. ; 20 cm Sadržaj sa nasl. str.: Određenje čovjeka ; Uvodi u nauku o znanosti С 479 Učenje o nauci / Johan Gotlib Fihte ; predgovor Veljko Korać ; izbor i prevod Danilo Basta. - Beograd : BIGZ, XVI, 187 str. ; 21 cm. - (Filozofska biblioteka) II a

75 Дела Фридриха Вилхелма Јозефа Шелинга у фонду Универзитетске библиотеке на немачком Bruno oder Über das Göttliche und natürliche Prinzip der Dinge / F. W. J. Schelling ; Hrsg. Christian Hermann. Leipzig: Felix Meiner, XIV, 126 str, ; 19 cm С4 778/208 Clara oder Über den Zusammenhang der Natur mit der Geisterwelt / ein Gespräch von F. W. J. Schelling ; Hrsg. Hans Ehrenberg. Stuttgart: Fr. Frommanns, str. ; 17 cm С4 189 F. W. J. Scelling s philosophische Schriften. Bd Landshut : Philipp Krull, XII, XXIV, 511 str. ; 21 cm ПБ19 17/1 Danas je istraživanje Schellinga novi zamah dobilo nizom publikacija njegovih najrazličitijih dosad nepoznatih predavanja, zatim izdavanjem prvog historijskokritičkog izdanja cjelokupnih djela, na kojem se od konca šezdesetih godina radi u Schellingovoj komisiji Bavarske akademije znanosti i od čijih je planiranih 80 svezaka do sada izašlo šest, prvi od njih Temeljito znanstveno istraživanje i tumačenje Schellingove filozofije posljednjih je petnaestak godina sabrano poglavito oko Internacionalnog Schellingovog društva sa sjedištem u rodnom gradu Leonbergu, zaslužnog za organizaciju niza značajnih simpozija i kongresa, kao i za izdavanje mnoštva vrijednih publikacija. (Damir Barbarić, Filozofija njemačkog idealizma, 1998.) Clara oder Über den Zusammenhang der Natur mit der Geisterwelt / ein Gespräch von F. W. J. Schelling ; Hrsg. Ludwig Kuhlenbeck. Leipzig: Ph. Reclam, [s.a.]. 176 str. ; 15 cm K4 313/ Friedrich Wilhelm Joseph von Schellings sämmtliche Werke. Bd Stuttgart: J. G. Cotta, ПБ

76 Naturphilosophie : / nach der Originalausgabe in neuer Anordnung hrsg. von Manfred Schroeter. - München : C. H. Beck und R. Oldenbourg, X, 737 str. ; 23 cm С4 845/2 Originalausgabe in neuer Anordnung hrsg. von Manfred Schroeter. - München : C. H. Beck und R. Oldenbourg, XIII, 772 str. ; 23 cm С4 845/5 Schellings Erste Vorlesung in Berlin 15. November Stuttgart; I. G. Cottasche Buchhandlung, str. ; 21 cm БС4 178 Schellings Werke. Hauptbd. 1, Jugendschriften : / nach der Originalausgabe in neuer Anordnung hrsg. von Manfred Schroeter. - München : C. H. Beck und R. Oldenbourg, XXII, 723 str. ; 22 cm С4 845/1 Schellings Werke. Hauptbd. 2, Schriften zur Schellings Werke. Hauptbd.3, Schriften zur Identitätsphilosophie : / nach der Originalausgabe in neuer Anordnung herausgegeben von Manfred Schroeter. - München : C.H. Beck, XXII, 720 str. ; 22 cm С4 845/3 Schellings Werke. Hauptbd. 4, Schriften zur Philosophie der Freiheit : / nach der Originalausgabe in neuer Anordnung hrsg. von Manfred Schroeter. - München : C. H. Beck und R. Oldenbourg, X, 746 str. ; 22 cm С4 845/4 Über das Verhältnis der bildenden Künste zu der Natur : mit einer Bibliographie zu Schellings Kunstphilosophie / F. W. J. Schelling ; eingeleitet und herausgegeben von Lucia Sziborsky. Hamburg: Felix Meiner, XXXIX, 92 str. ; 19 cm I Über das Wesen der menschlichen Freiheit / F. W. J. Schelling ; Hrsg Otto Weiss. Leipzig : [s.n.], [s.a.]. С4 779 Schellings Münchener Vorlesungen : Zur Geschichte der neueren Philosophie und Darstellung des philosophischen Empirismus / neu hrsg. und mit erläuterenden Anmerkungen versehen von Arthur Drews. Leipzig: Felix Meiner, XV, 354 str. ; 19 cm С4 771/104 Schellings Schriften zur Gesellschaftsphilosophie / ausgewählt mit Einführung und Anmerkungen versehen von Manfred Schroeter. Jena : Gustav Fischer, XVI, 853 str. ; 18 cm С4 347/12 Schellings Werke. Auswahl in drei Bänden mit drei Porträts Schellings und einem Geleitwort von Arthur Drews; Hrsg. Otto Weiss. Leipzig: Fritz Echardt, ПБ С4 183 Schellings Werke nach der Originalausgabe in neuer Anordnung hrsg. von Manfred Schroeter. München: E. H. Beck und R. Oldenburg, ПБ Schellings Werke. Hauptbd. 5, Schriften zur geschichtlichen Philosophie : / nach der Über das Verhältnis der bildenden Künste zu der Natur / F. W. J. Schelling. Leipzig : Felix Meiner, [s.a.]. 45 str. ; 18 cm С4 407/60 Die Weltalter / von F. W. J. Schelling ; Hrsg. Ludwig Kuhlenbeck. Leipzig: Philipp Reclam, [s.a.]. 236 str. ; 15 cm K4 313/ ПБ Das Wesen der menschlichen Freiheit / F. W. J. Schelling ; Hrsg. Christian Hermann. Leipzig: Felix Meiner, XII, 92 str. ; 19 cm С4 77/

77 преводи Bruno ili o božanskom i prirodnom principu stvari / Fridrih Šeling ; preveo Božidar Zec. Novi Sad : Matica srpska, str. ; 20 cm. I Filosofija mitologije. Sv. 1, Uvod u filosofiju mitologije / Friedrich Wilchelm Joseph Schelling ; prevod Relja Dragić. - Beograd : Opus, 1988 (Beograd : Gama-print) str. ; 20 cm. - (Edicija Terra ; 4) I 34087/1 Filozofija mitologije. Sv. 2, [Mitologija : predavanja 14-29] / Friedrich Wilhelm Joseph Schelling. - Zagreb : Demetra, IX, str : ilustr. ; 25 cm. - (Demetra : filozofska biblioteka Dimitrija Savića ; sv. 30b) II 72493/2 Filozofija slobode : Štutgartska privatna predavanja iz : (iz rukopisne zaostavštine) / Fridrih Vilhelm Jozef Šeling ; prevod s nemačkog i pogovor Miloš Todorović. - Beograd : Plato, 1998 ([Beograd] : Fond Kapetan Dragan ) str. ; 20 cm. - ( Biblioteka Na pragu ; 24) I Filozofija umetnosti / Fridrih Vilhelm Jozef Šeling ; predgovor Sreten Petrović ; preveli Danilo N. Basta, Olga Kostrević. - Beograd : BIGZ, str. ; 23 cm. - (Filozofska biblioteka. Velika filozofska biblioteka) II Filozofska istraživanja o suštini ljudske slobode i o predmetima koji su s tim povezani / F. V. J. Šeling ; preveo Milutin Stanisavac. - Beograd : Grafos, 1985 (Novi Sad : Budućnost) str. ; 19 cm. - (Biblioteka Horizonti) I Bruno ili O božanskom i prirodnom principu stvari : razgovor / Fridrih Vilhelm Jozef Šeling ; s nemačkog preveo Božidar Zec. - Beograd : Fedon, 2008 (Subotica : Rotografika) str. ; 21 cm I a Filozofija umetnosti : opšti deo / Fridrih Vilhelm Jozef Šeling ; predgovor Sreten Petrović ; preveo Danilo N. Basta. - Beograd : Nolit, 1984 (Subotica : Birografika) str. ; 20 cm. - (Filozofska biblioteka) I

78 Forma i princip filozofije : rani spisi / Fridrih Vilhelm Jozef Peling ; izbor i prevod Danilo N. Basta. Beograd : Nolit, str. ; 19 cm I Prvi nacrt sistema filozofije prirode ; Uvod u Nacrt sistema filozofije prirode ili O pojmu spekulativne fizike i unutrašnjoj organizaciji sistema te nauke / Fridrih Vilhelm Jozef Šeling ; preveo s nemačkog i pogovor napisao Dragan Prole. - Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2009 (Novi Sad : Sajnos) str. ; 21 cm. - ( Biblioteka Philosophia naturalis ; 2) I a Sistem transcendentalnog idealizma / F. W. J. Schelling ; [preveo Viktor D. Sonnenfeld] ; [redakcija i pogovor Danilo Pejović]. - Zagreb : Naprijed, 1965 (Zagreb : Ognjen Prica ) str. ; 20 cm I 5778 Spisi iz filozofije umetnosti / F.V.J. Šeling ; prevela s nemačkog Olga Kostrešević. - Novi Sad [etc.] : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, str. ; 20 cm. - (Biblioteka Theoria) II O bitstvu slobode / F. W. J. Schelling ; izbor i prijevod Branko Despot. - [1. izd.]. - Zagreb : Centar za kulturnu djelatnost, str. ; 22 cm. - (Biblioteka Znaci. Velika edicija ; knj. 5) II Sistem transcendentalnog idealizma / F. W. J. Schelling ; preveo Viktor D. Sonnenfeld ; redakcija i pogovor Danilo Pejović. - Zagreb : Naprijed, str. ; 20 cm. - (Filozofska biblioteka) I Uvod u filozofiju mitologije / Fridrih Vilhelm Jozef Šeling ; prevela s nemačkog O. Kostrešević ; predgovor Sreten Petrović. - Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2010 (Novi Sad : Sajnos) str. ; 21 cm. - (Biblioteka Graditelji filozofske misli) Sadrži i autorov tekst: O izvoru večnih istina. I

79 Хегел је за живота објавио релативно мали број својих дела. Његова предавања из филозофије историје, филозофије религије, историје филозофије, естетике, као и већина радова из бернског, франкфуртског и јенског периода остала су необјављена. Хегелови ученици Марајнеке, Шулце, Ганс, Хенинг, Хото, Мишле, Ферстер започели су године издавање његових сабраних дела, али она ни до данас, у оквиру новог издања из године, нису довршена. Georg Wilhelm Friedrich Hegels Werke : Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunen des Verewigten. - Berlin, Werke in zwanzig Bänden / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; auf der Grundlage der Werke von neu edierte Ausgabe / Redaktion Eva Moldenhauer und Karl Markus Michel. Frankfurt am Main, Дела Георга Вилхелма Фридриха Хегела у фонду Универзитетске библиотеке на немачком Berliner Schriften : ( ) ; Heidelberger Schriften : ( ) / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Walter Jaeschke. - Hamburg : Felix Meiner Verlag, LXXXVII, 550 str. ; 19 cm. - (Philosophische Bibliothek ; Bd. 504) I Differenz des Fichte schen und Schelling schen Systems der Philosophie. Hemburg: Felix Meiner, IV, 116 str. ; 19 cm I 67 U 19. stoljeću bili su Hegelovi radovi iz Berna, Frankfurta i Jene nepoznati i sve su rasprave oko njegove filozofije vođene na temelju njegova izgrađenog sustava spekulativne filozofije. Kada je početkom 20. stoljeća W. Dilthey objavio je knjigu Povijest Hegelove mladosti (1905), u kojoj je dat cjelovit prikaz radova iz mladosti, zadobio je sustav spekulativnog idealizma povijesnu dimenziju. U svom prikazu Dilthey posebice naglašava religiozno-svjetonazorne teme Hegelova razvoja. Nasuprot tome, G. Lukač u svojoj кnjizi Mladi Hegel (1948) ističe Hegelove političke studije, pokušava dokazati nastanak dijalektike kao metode iz njegovih političkoekonomskih rasprava. Nakon toga se niz filozofa bavio tim povijesno-razvojnim pitanjima, pokušavajući naći pravu mjeru u ocjeni značenja religiozno-teoloških i političkih tema u Hegelovom razvoju. S druge strane je D. Henrich Briefe von und an Hegel / [Georg Wilhelm Friedrich Hegel] ; herausgegeben von Johannes pokrenuo diskusiju o značenju Hegelove kritike Hoffmeister. - Hamburg : Felix Meiner, Fichtea u izgradnji njegovih metafizičkih načela. knj. ; 20 cm. - (Sämtliche Werke : kritische Ausgabe I kao treće u tu problematiku valja ubrojiti i / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 27, 28) (Der rasprave oko autorstva značajnog teksta objavljenog u Kritische Journal der Philosophie, tzv. philosophischen Bibliothek ; Bd. 235, 236) Encyklopädie der philosophischen Wissenschaften Sadrži : im Grundrisse / zum Gebrauch seiner Vorlesungen von Georg Wilhelm Friedrich Hegel. Heidel- najstarijeg sistemskog programa njemačkog Bd. 1: XV, 515 str. idealizma. Prvobitno je izgledalo da je autor tog Bd. 2: XI, 511 str. berg: August Osswald, XVI, 288 str. ; 20 cm teksta Shelling, no nakon najnovijih istraživanja С4 704 ПБ smatra se da je to ipak bio Hegel. (Damir Barbarić, Filozofija njemačkog idealizma, 1998.)

80 Encyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse / zum Gebrauch seiner Vorlesungen von Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; mit Einleitung und Erläuterungen hrsg. von Karl Rosenkranz. Berlin : L. Heimann, XXII, 496 str. ; 18 cm С4 702 Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse und andere Schriften aus der Heidelberger Zeit / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; mit einem vorvort von Hermann Glockner Aufl. der Jubiläumsausgabe. - Stuttgart-Bad Cannstatt : Friedrich Frommann, L, 490 str. ; 21 cm. - (Sämtliche Werke / Georg Vilhelm Fridrih Hegel : Jubiläumsausgabe in zwanzig Bänden ; Bd. 6) II 11061/6 Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse : (1827) / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben Wolfgang Bonsiepen und Hans-Christian Lucas. - Hamburg : Meiner, X, 552 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 19) III 6321/19 Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse : (1830) / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; unter Mitarbeit von Udo Rameil ; herausgegeben von Wolfgang Bonsiepen und Hans- Christian Lucas. - Hamburg : Meiner, X, 682 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 20) III 6321/20 Fruehe Schriften. 1 / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Friedhelm Nicolin und Gisela Schüler. - Hamburg : Meiner, XV, 656 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 1) III 6321/1 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Grundlinien der Philosophie des Rechts / mit einer Einleitung hrsg. von G. J. P. J. Bolland. Leiden : A. H. Adriani, ПБ Georg Wilh. Friedr. Hegel s Phänomenologie des Geistes / mit einer Einleitung und einignen erläuternden Anmerkungen am Fusse der Seiten für den akademischen Gebrauch herausgegeben von G. J. P. J. Bolland. - Leiden : A. H. Adriani, XXXVIII, 791 str. : slika G. W. F. Hegela ; 25 cm ПБ Georg Wilhelm Friedrich Hegel Sämtliche Werke : Jubiläumsaugabe in zwanzig Bänden / Hrsg. Hermann Glockner Aufl. der Jubiläumsausgabe. - Stuttgart-Bad Sannstatt : Friedrich Frommann, II Fruehe Exzerpte / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; unter Mitarbeit von Gisela Schüler ; herausgegeben Friedhelm Nicolin. - Hamburg : Meiner, VII, 316 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 3) III 6321/

81 Georg Wilhelm Friedrich Hegels Werke. Bd / Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, Ph. Marheineke [et all.]. Berlin: Duncker und Humbolt, С4 282 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd. 1, [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Philosophische Abhandlungen / herausgegeben von Carl Ludwig Michelet] Aufl. - Berlin : Duncker und Humblot, XXII, 412 str. ; 23 cm ПБ19 4/1 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd. 2, [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Phänomenologie des Geistes / herausgegeben von Johann Schulze] unveränderte Aufl. - Berlin : Duncker und Humblot, XII, 591 str. ; 23 cm ПБ19 4/2 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd. 3-5, [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Wissenschaft der Logik / herausgegeben von Leopold von Henning] unveränderte Aufl. - Berlin : Duncker und Humblot, knj. (VIII, 452 str ; XII, 235 str ; VIII, 343 str) ; 23 cm Sadrži: Bd. 3, Teil, 1 Die objektive Logik. Abt. 1, Die Lehre vom Seyn ; Bd. 4, Teil, 1 Die objektive Logik. Abt. 2, Die Lehre vom Wesen ; Bd. 5, Teil, 2 Die subjektive Logik, oder, Die Lehre vom Begriff. ПБ19 4/3 ПБ19 4/4 ПБ19 4/5 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd. 6-7, [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Encyclopadie der philosophischen Wissenschaft in Grundrisse. teil 1-2] Aufl. - Berlin : Duncker und Humblot. - 2 knj. (XL, 414 str ; XXX, 698 str) ; 23 cm Sadrži: Bd. 6 Die Logik / hrsg. Leopold von Henning ; Bd. 7 Vorlesungen über die Naturphilosophie / hrsg. Carl Ludwig Michelet ПБ19 4/6 ПБ19 4/7 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd. 9, [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Philosophie der Geschichte / herausgegeben von Eduard Gens] ; mit einem Vorwort von Eduard Gans, Karl Hegel unveränderte Aufl. - Berlin : Duncker und Humblot, XII, 591 str. ; 23 cm ПБ19 4/9 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd. 10, Abt. 1-3, [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Vorlesungen über die Ästhetik / herausgegeben von von H. G. Hotho unveränderte Aufl. - Berlin : Duncker und Humblot, knj. (XX, 532 str.; X, 465 str.; VIII, 581 str.) ; 23 cm ПБ19 4/10 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd , [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Vorlesungen ueber die Philosophie der Religion] / herausgegeben von Philipp Marheineke Aufl. - Berlin : Duncker und Humblot, knj.(xx, 456 str.; VI, 553 str.) ; 23 cm ПБ19 4/11 ПБ19 4/12 Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd , [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie. / herausgegeben von Karl Ludwig Michelet Aufl. - Berlin : Duncker und Humblot, knj. (XX, 375 str.; VI, 517 str.; VII, 624 str.) ; 23 cm ПБ19 4/13 ПБ19 4/14 ПБ19 4/15 Gesellschaft, Staat, Geschichte : eine Auswahl aus seinen Werken / G. W. F. Hegel ; hrsg. von Friedrich Büllow. 2 erw. Aufl. Leipzig : Alfred Kröner, [s.a.]. С4 104 Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität in der Vollständigkeit ihrer Formen als Kantische, Jacobische / Georg Wilhelm Friedrich Hegel. Hamburg : Felix Meiner, IV, 128 str. ; 19 cm I 66 Hegel s kleine Logik nebst dem Kapitel über Raum, Zeit und Bewegung / nach dem Texte der Encyklopädie in der Ausgabe seiner sämmtlichen Werke für das akademische Studium mit einem Kommentar hrsg. von G. J. P. J. Bolland. Leiden: A. H. Adriani, ПБ Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Werke. Bd. 8, [Georg Wilhelm Friedrich Hegel s Grundlinien Hegels Religionsphilosophie / in gekürzter Form, der Philosophie des Rechts oder Naturrecht und mit Einführung Anmerkungen und Erläuterungen Staatswissenschaft im Grundrisse / herausgegeben hrsg. von Arthur Drews. Jena : Eugen Diederichs, von Eduard Gans Aufl. - Berlin : Duncker und str. ; 22 cm 160 Humblot, XX, 432 str. ; 23 cm ПБ ПБ19 4/8

82 Hegel s Schriften zur Gesellschaftsphilosophie / Hrsg. mit Einführung und Anmerkungen versehen von Alfred Baeumler. Jena : Gustav Fischer, С4 347 Jenaer kritische Schriften / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Hartmut Bucher und Otto Pggeler. - Hamburg : Meiner, VII, 622 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / George Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 4) III 6321/4 Das Leben Jesu : aus Hegels theologischen Jugendschriften / hrsg. von J. C. B. Mohr. Tübingen: J. C. B. Mohr, VII, 64 str. ; 24 cm ПБ Phänomenologie des Geistes / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Wolfgang Bonsiepen und Reinhard Heede. - Hamburg : Meiner, (Gesammelte Werke / Georh Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 9) III 6321/9 Plato. Studienausgabe aus den Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie / mit einem Vorwort von Hermann Glockner. Stuttgart : Fr. Froumann, XXX, 169 str. ; 21 cm ПБ Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie / Georg Friedrich Wilhelm Hegel ; mit einem Vorwort von Karl Ludwig Michelet. - Stuttgart : Friedrich Frommann, knj. (435 ; VI, 586 ; VIII, 692 str.) ; 23 cm. - (Sämtliche Werke : Jubiläumsausgabe in zwanzig Bänden / von Georg Friedrich Wilchelm Hegel ; Bd ) II Sämtliche Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgeben von Georg Lasson. Leipzig: Felix Meiner, С4а 569 Jenaer Systementwuerfe. 1 / Georg Wilhelm Friedrich Hegel. - Hamburg : Meiner, VI, 386 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 6) III 6321/6 Jenaer Systementwuerfe. 2 / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Rolf-Peter Horstmann und Johann Heinrich Trede. - Hamburg : Meiner, VI, 376 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 7) III 6321/7 Jenaer Systementwuerfe 3 / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; unter Mitarbeit von Johann Heinrich Trede ; herausgegeben von Rolf-Peter Horstmann. - Hamburg : Meiner, str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 8) III 6321/8 Phänomenologie des Geistes : (Vorrede und Einleitung) / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; mit einem Vorwort von Erhard Lange. - Jena : Friedrich-Schiller-Universität [etc.], XV, 72 str. ; 21 cm I Schriften und Entwuerfe : ( ) / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Verfasser des Anhangs Kurt Rainer Meist ; unter Mitarbeit von Theodor Ebert ; herausgegeben von Manfred Baum und Kurt Rainer Meist. - Hamburg : Meiner, VIII, 827 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 5) III 6321/5 Schriften und Entwuerfe : ( ). 1 / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Friedrich Hogemann und Christoph Jamme. - Hamburg : Meiner, str. : graf. prikazi, ilustr. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 15) III 6321/15 Die Verfassung Deutschlands / von G. W. F. Hegel ; Eingeleitet und das auf Grund des handschriftlichen Nachlasses hrsg. von Hermann Heller. Leipzig: Philipp Reclam, [s.a.].164 str. ; 15 cm K4 313/ Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte / von Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; mit einer Einleitung herausgegeben von F. Brunstd. - Leipzig : Philipp Reclam jun., [1924] str. ; 16 cm I

83 Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; mit einem Vorwort von Eduard Gans und Karl Hegel Aufl. der Jubiläumsausgabe. - Stuttgart : Friedrich Frommann, str. ; 22 cm. - (Sämtliche Werke : Jubiläumsausgabe in zwanzig Bänden / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 11) II 11061/11 Vorlesungen über die Philosophie der Religion / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; mit einem Worwort von Philipp Marheineke Aufl. - Stuttgart : Friedrich Frammann Verlag, knj. (472 str.; VI, 553 str.) ; 21 cm. - (Sämtliche Werke : Jubiläumsausgabe in zwanzig Bänden / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 15, 16) II Vorlesungsmanuskripte : ( ). 1 / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Walter Jaeschke. - Hamburg : Meiner, VII, 427 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 17) III 6321/17 Wissenschaft der Logik. Teil 1, Die objektive Logik / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; miteinem Vorwort von Leopold von Henning Aufl. der Jubiläumsausgabe. - Stuttgart-Bad Cannstatt : Friedrich Frommann, str. ; 21 cm. - (Sämtliche Werke : Jubiläumsausgabe in zwanzig Bänden ; Bd. 4) II 11061/4 Wissenschaft der Logik. Bd. 1, Die Objective Logik : (1812/1813) / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Friedrich Hogemann und Walter Jaeschke. - Hamburg : Meiner, XII, 441 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 11) III 6321/11 Wissenschaft der Logik. Bd. 2, Die Subjektive Logik : (1816) / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Friedrich Hogemann und Walter Jaeschke. - Hamburg : Meiner, VIII, 358 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 12) III 6321/12 Wissenschaft der Logik. Teil 1, Die Objektive Logik. Bd. 1, Die Lehre vom Sein : (1832) / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben von Frierich Hogemann und Walter Jaeschke. - Hamburg : Meiner, IX, 448 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 21) III 6321/21 Vorlesungsmanuskripte : ( ). 2 / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; herausgegeben Walter Jaeschke. - Hamburg : Meiner, VI, 462 str. ; 28 cm. - (Gesammelte Werke / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; Bd. 18) III 6321/18 Wissenschaft der Logik. Teil 2, Die subjektive Logik oder Lehre vom Begriff / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; mit einem Vorwort von Leopold von Henning Aufl. der Jubiläumsausgabe. - Stuttgart-Bad Sannstatt : Friedrich Frommann, str. ; 21 cm. - (Sämtliche Werke : Jubiläumsausgabe in zwanzig Banden ; Bd. 5) II 11061/

84 Тек после године, са доминацијом марксистичког погледа на свет, долази до превођења Хегелових кључних дела и стварања претпоставки за боље упознавање његове филозофије [на нашим просторима] Најпре се појављује Филозофија повијести у Загребу. Уочљиво је да се прво преводе дела која се лакше могу користити у оквиру доминирајућег марксистичког погледа на свет и новог тумачења историје. Уследила је, у Београду, Естетика која је била погодна и за увођење у Хегелово становиште, јер у њој постоји доста коментара који не излажу само стетичке, већ и главне идеје Хегелове филозофије. Феноменологија духа је објављена у Загребу. У шездесетим годинама појављују се опет три велика дела: Историја филозофије, Филозофија права и Енциклопедија филозофских знаности и завршава се један круг најважнијих дела немачког филозофа. Следећи корак ће означити појављивање нових превода већ објављених дела (београдско издање Феноменологије духа у преводу Николе Поповића). Осамдесетих година преведени су Рани списи и Јенски списи. Преводи су учинили да се код нас почне озбиљно студирати Хегелова филозофија. У периоду од педесет година, што и није баш много, ми имамо (у Југославији и сада у Србији) седам издања Феноменологије (поновљен Кангргин превод је осмо издање, али сада већ у другој држави, Хрватској па га и не урачунавамо у поменути број). Тако нешто, осим Немаца, тешко да има било ко други у културном свету. То би могло да укаже да су и Хегел и његово прво велико дело добили важно место у нашој филозофији и култури. Имамо и три различита превода овог дела. Први је направио Виктор Зоненфелд из Загреба, преводилац који је постао специјалиста за немачки класични идеализам. Као преводиоци Феноменологије духа јављају се истакнути професори универзитета и познаваоци немачке филозофије, Никола Поповић и Милан Кангрга, истакнути зналац Хегелове филозофије у (тадашњој) нашој средини. Уз то, имамо и две накнадне редактуре Поповићевог превода Глигорија Зајечарановића, и другу, новију, Милоша Тодоровића, двојице универзитетских професора и стручњака за немачку филозофију. То говори да су се на Феноменологији огледали наши најистакнутији стручњаци, преводиоци и зналци филозофије. (Здравко Кучинар) преводи Dijalektika / Georg Vilhelm Fridrih Hegel. - [1. izd.]. - Beograd : Dereta, 1991 (Beograd : Dereta) str. : autorova slika ; 24 cm. - ( Biblioteka Fototipska izdanja) II Dijalektika i osnovni zakoni formalne logike : odlomak iz Hegelove Nauke logike / Hegel. - Beograd : Kultura, 1958 (Beograd : Kultura) str. ; 20 cm. - (Mala filozofska biblioteka) С1 148 Enciklopedija filozofijskih znanosti / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; [preveo Viktor D. Sonnenfeld]. - [2. izd.]. - Sarajevo : Veselin Masleša, 1987 (Novi Sad : Budućnost) str. ; 20 cm. - (Biblioteka Logos) I Estetika. [Knj.] 1-2 / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; [preveo Vlastimir Đaković]. - Beograd : Kultura, 1952 (Beograd : Kultura). ПБ30 80 С 492 Estetika I - III/ Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; sa uvodnim esejem Đerđa Lukača ; [preveo Nikola Popović]. - Beograd : Kultura, С 492 Estetika / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; preveo Nikola Popović ; predgovor Dragan M. Jeremić. - Beograd : Kultura, 1970 (Beograd : Prosveta). - 3 knj. (XL, 297; 309; 715 str.) ; 22 cm. - (Filozofska biblioteka) II Estetika / Georg Vilhelm Fridrih Hegel izd. - Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, knj. ; 22 cm. - (Velika filozofska biblioteka) Sadrži: [Knj.] 1: Prevod Nikola Popović. - XL, 297 str. - Str. XIII-XL: Predgovor / Dragan M. Jeremić. [Knj.] 2: Prevod Vlastimir Đaković str. [Knj.] 3: Prevod Nikola Popović str. II

85 Fenomenologija duha / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; preveo Viktor D. Sonnenfeld ; pogovor napisao Vladimir Filipović. - Zagreb : Kultura, str. ; 21 cm С1 107 Fenomenologija duha / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; preveo Nikola M. Popović ; predgovor Veljko Korać ; stručna redakcija Gligorije Zaječaranović. - Beograd : Beogradski izdavačkografički zavod, XIV, 478 str. ; 22 cm. - (Filozofska biblioteka) II Fenomenologija duha / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; preveo Nikola M. Popović ; predgovor Veljko Korać ; stručna redakcija Gligorije Zaječaranović izd., sa jubilarnog izd. od godine. - Beograd : BIGZ, XIV, 478 str. ; 22 cm. - (Filozofska biblioteka) II Fenomenologija duha / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; prevod Nikola M. Popović ; predgovor Veljko Korać izd. - Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, XIII, 477 str. ; 22 cm. - (Velika filozofska biblioteka) II Fenomenologija duha / Georg Wilhelm Fridrich Hegel ; prijevod i predgovor Milan Kangrga. - Zagreb : Naprijed, 1987 (Zagreb : Ognjen Prica ). - XXXVIII, 524 str. ; 20 cm. - (Filozofska biblioteka) I Fenomenologija duha / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; prevod Nikola M. Popović ; redakcija prevoda Miloš Todorović Deretino izd. - Beograd : Dereta, 2005 (Beograd : Dereta). - XXIII, 373 str. ; 25 cm. - (Biblioteka Filozofija) II Filosofijska propedeutika / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; preveo Vlastimir Đaković. - Beograd : Grafos, 1975 (Novi Sad : Budućnost) str. ; 19 cm. - (Horizonti ; kolo 1, 3) I Filosofijska propedeutika / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; preveo Vlastimir Đaković. - Beograd : Grafos, 1985 (Aranđelovac : Napredak) str. ; 19 cm. - (Biblioteka Horizonti ; 1) I Filozofija istorije / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; s nemačkog preveo Božidar Zec. - Beograd : Fedon, 2006 (Zemun : Tipografik) str. : autorova slika ; 25 cm II Filozofija povijesti / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; preveo Viktor D. Sonnenfeld. - Zagreb : Kultura, 1951 (Zagreb : Ognjen Prica ) str. : autorova slika И1 220 Filozofija povijesti / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; preveo Viktor D. Sonnenfeld. - Fototipsko izd. - Beograd : Bardfin ; Banja Luka : Romanov, 2006 (Beograd : Verzal) str. ; 21 cm. - (Biblioteka Vijenac ; knj. 1) I Istorija filozofije. [Knj.] 1 / Georg Wilhelm Fridrih Hegel ; preveo Nikola M. Popović ; predgovor napisao Veljko Korać. - Beograd : Kultura, XXXVIII, 316 str. ; 21 cm. - (Filozofska biblioteka) С1 215 Istorija filozofije / Georg Vilhem Fridrih Hegel, prevod dr Nikola M. Popović. - jubilarno izd. - Beograd : Kultura, 1970 (Novi Sad : Budućnost). - - knj.3 ; 23 cm. - (Filozofska biblioteka) Sadrži: knj.1: 313 str. ; knj.2: 491 str. ; knj.3: 683 str. II Jenski spisi : / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; [prevod i pogovor Aleksa Buha]. - Sarajevo : Veselin Masleša, 1983 (Novi Sad : Budućnost) str. ; 20 cm. - (Biblioteka Logos) I Nauka logike / G. W. F. Hegel ; predgovor i stručna redakcija Gligorije Zaječaranović. - Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, II Nauka logike. Deo 1, Objektivna logika : učenje o biću / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; preveo Nikola Popović ; predgovor i stručna redakcija Gligorije Zaječaranović izd. - Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, str. ; 23 cm. - (Velika filozofska biblioteka) II 45858/1 Nauka logike / napisao Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; sa nemačkog preveo i predgovor napisao Dušan Nedeljković. - Beograd : Prosveta, II

86 Nauka logike. Deo 2, Objektivna logika : (učenje o suštini) / Georg Vilhelm Fridrih Hegel ; preveo Nikola Popović ; predgovor i stručna redakcija Gligorije Zaječaranović izd. - Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, str. ; 23 cm. - (Velika filozofska biblioteka) II 45858/2 Rani spisi / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; [preveo Slobodan Novakov]. - Sarajevo : Veselin Masleša, 1982 (Novi Sad : Budućnost) str. ; 21 cm. - (Biblioteka Logos ) I Osnovne crte flozofije prava : sa Hegelovim vlastoručnim marginama u njegovu priručnom primjerku filozofije prava / Georg Wilhelm Friedrich Hegel ; [preveo Danko Grlić]. - Sarajevo : Veselin Masleša, 1964 (Tuzla : Grafičar) str. ; 20 cm. - (Biblioteka Logos) I 3155 Politički i pravni spisi / G.V.F. Hegel ; [prevela Olga Kostrešević]. - Beograd : Nolit, 1981 (Beograd : Kultura) str. ; 20 cm. - (Biblioteka Nomos) I Sistem običajnosti / G.V.F.Hegel ; prevod Mirjana Avramović. - Beograd : Moderna, str. ; 19 cm. - (Biblioteka Moderna) I Sustav ćudorednosti / G. W. H. Hegel ; prevod Nadežda i Žarko Puhovski ; komentar Gerhard Gohler. - Zagreb : Studentski centar Sveučilišta u Zagrebu, str. ; 23 cm. - (Biblioteka ; 6) II

87 Фонд Универзитетске библиотеке Светозар Марковић обогаћен је новијим издањима - тумачењима дела четири кључна филозофа немачког класичног идеализма, које је за ову прилику поклонио Гете институт у Београду: Aktualität und Grezen der praktischen Philosophie Hegels / Ludwig Siep. München : Wilhelm Fink, str. II Der Anfang und das Ende aller Philosophie ist Freiheit : Schellings Philosophie in der Sicht neuerer ForschungHrsg. Friedrich Hermanni, Dietmar Koch, Julia Peterson. Tübingen : Attempto, str. I Anknüpfen an Kant : Konzeption der Transzendentalphilosophie / herausgegeben von Wolfgang Kuhlmann. Würzburg: Königshausen & Neumann, str. II Aporie des Schönen : eine Studie über Lessing, Schiller, Kant und Hegel, in der mit Adorno über die Abstraktwerdung der klassischen Literatur und die Entwicklung philosophischer Äesthetik in Deutschland reflektiert wird / Shun-ye Rhi. - Bielefeld : Aisthesis, str. I The Cambridge Companion to German Idealism / edited by Karl Ameriks. Cambridge: Cambridge University Press, str. II Dokumentation zu Leben Werk Wirkung Immanuel Kant ( ) : Gedächtnisschrift zum 200. Todestag / herausgegeben von Tassilo Küpper. Nümbrecht : W. Kirsch Verlag, str. II G. W. F. Hegel : Contemporary Readings : The Presence of Hegel s Philosophy in the Current Philosophical Debates / Editor Montserrat Herrero. Hildesheim : Georg Oims Verlag, str. II Das Geistige und das Sinnliche in der Kunst : Äestetische Reflexion in der Perspektive des Deutschen Idealismus / herausgegeben von Dieter Wandschneider. Würzburg : Königshausen & Neumann, str. II Georg Wilhelm Friedrich Hegel interkulturell gelesen / Heinz Kimmerie. Nordhausen : Traugott Bautz Verlag, str. I Gott, Natur, Kunst und Geschichte: Schelling zwischen Identitätsphilosophie und Freiheitsschrift / Hg. Christian Danz, Jörg Jantzen. Göttingen : V&R unipress, str. II Hegel im Kontext / Dieter Henrich. Berlin : Suhrkamp Verlag, str. I Idealismus in praktischer Absicht : Studien zu Kant, Schelling und Hegel / Hans Jorg Sandkühler. Frankfurt : Peter Lang, str. II Immanuel Kant Zum ewigen Frieden : Grundlagen, Aktualität und Aussichten einer Idee von Immanuel Kant / Kommentar von Oliver Eberl und Peter Niesen. Berlin : Suhrkamp Verlag, str. I J. G. Fichte : Leben und Lehre : ein Beitrag zur Aktualisierung seines Denkens und Glaubens / von Karsten Schröder-Amtrup. Berlin : Duncker & Humblot Verlag, str. II Johann Gottlieb Fichte : eine Biographie / Wilhelm G. Jacobs. Berlin : Insel Verlag, str. I Kants «Kritik der reiner Vernunft» : ein systematischer Kommentar / Holm Tetens. Stuttgart : Philipp Reclam., str. I Warum Kant heute? / herausgegeben von Dietmar H. Heidermann, Kristina Engelhard. Berlin : W. De Gruyter, str. I Die 25 Jahre der Philosophie : eine systematische Rekonstruktion / Eckart Förster. Frankfurt am Main : Vittorio Klistermann, str. I Das Ding an sich in der Kant schen, Fichte schen Hegels Aktualität : über die Wirklichkeit der Vernunft und Hegel schen Philosophie / Bernhard Minnigerode. in postmetaphysischer Zeit / Hrsg. Johann Essen : Die Blaue Eule, str. Kreuzer. München : Wilhelm Fink, str. I II

88 Садржај Уводна реч 5 Године за памћење 11 Библиографија Дела Имануела Канта у фонду Универзитетске библиотеке - на немачком преводи 131 Дела Ј. Г. Фихтеа у фонду Универзитетске библиотеке - на немачком преводи 146 Дела Ф. В. Ј. Шелинга у фонду Универзитетске библиотеке - на немачком преводи 152 Дела Г. В. Ф. Хегела у фонду Универзитетске библиотеке - на немачком преводи 167 Поклон Гете института у Београду