ЗА ИЗДАВАЧА: Славица Ивошевић-Њежић, директор КООРДИНАТОР: Иван Јевђовић, проф. УРЕДНИК: Селена Мочевић ГРАФИЧКИ УРЕДНИК: Јовица Кесић РЕДАКЦИЈА: Дајана Малетић, Невен Домазет, Нина Сладојевић, Јелена Марјановић, Никола Бабић, Горана Дивјак ФОТОГРАФИЈА: Ђорђе Умићевић ПРИПРЕМА ЗА ШТАМПУ: www.joxwеlldеsign.biz ШТАМПА: Графид, Бања Лука Мај, 2008. Р И Ј Е Ч У Р Е Д Н И К А Умјесто ријечи уредника, цитираћу Јована Дучића: Право пријатељство, оно које иде до хероизма, постоји само међу младим људима. Само се у младости издашно и свесрдно деле среће и несреће, задовољства и порази. Младост, то је једно краљевско осећање. У старости нико није богат, ни онај чији су подруми пуни злата; сваки старац је по природи сиромах и пун сиромашних склоности и порока. У њега нема услова за храбре везе пријатељства. У старца никакво друго осећање није силно осим страх од смрти и ужас од Бога. Стога, уживајмо у овом најљепшем дару који нам је Бог подарио младости! И чувајмо пријатељства. Селена Мочевић САДРЖАЈ: 3 Кроз Гимназију 16 Награђени рад о св. Сави 6 8 10 12 13 Разговор са проф. Курузовић Тема атеизам Анкета Посјетили смо... Беч Савјети за екскурзију 18 20 21 22 23 Стваралаштво Шик страна Бисери Судоку Писмо професорици Бајагић 14 Дневник једне гимназијалке 24 Разгледница
КРОЗ ГИМНАЗИЈУ Дајана Малетић, I 9 ПОСЈЕТA БАЛКАНИ И ЧЕМЕРНИЦИ планинарска секција У суботу, 9.2.2008. године, чланови планинарске секције су посјетили Балкану. Ученици сва четири разреда су са професорима и планинарима у јутарњим часовима кренули на једнодневни излет. Пут је био праћен разним шалама, али праве авантуре су почеле тек када су стигли на Балкану. Дочекао их је дубоки снијег, који неке ипак није спријечио да се купају. Након краћег одмора су пошли у право планинарење, што и доликује њиховом имену. Пењали су се на Лисину у друштву професионалних планинара, а пењање је трајало око два сата. Због велике стрмине и снијега до кољена, само најјачи и најиздржљивији су стигли до врха. Због оваквих услова, силазак са планине је, такође, био отежан. У Бањалуку су стигли у вечерњим часовима. Уморни, али задовољни стигли су својим кућама. Наши вриједни планинари иду даље у походе. Посјетили су планину Чемерницу 1.3.2008, која се налази у близини Бочца. Излету су се, и овога пута, прикључили професионални планинари. Након краћег одмора, кренули су на планинарење. Пењање је трајало око 4 сата, а пут који су прешли је дуг око 15 км. Ни овога пута вријеме није ишло њима на руку, али успјели су да стигну до врха званог Голи вис, чија је надморска висина 1339 м. Лоше вријеме, ипак, није покварило расположење. Ученици, који су уживали у гитари и добром друштву, вратили су се у Бањалуку... 3
КРОЗ ГИМНАЗИЈУ Б.Т. ОДБОЈКАШИ И ОДБОЈКАШИЦЕ наше школе Још један доказ који оповргава предрасуду да су гимназијалци само штребери јесу мушка и женска одбојкашка екипа. Средњошколска лига у разним спортовима (одбојка, кошарка, рукомет...) уведена је тек ове школске године. До сада су се такмичења одржавала у виду купа. Увођење средњошколске лиге измамило је осмијехе многима, па и ученицима наше школе. Наши школски другари, одбојкаши, предвођени професорицом Јармилом, остварили су велике успјехе. Женски одбојкашки тим Гимназије играо је против Медицинске, Економске и Хемијске школе. Све утакмице су се играле на два добијена меча. Захваљујући вјештинама примача Драгане Стојановић и Тамаре Билбије, изузетним блоковима наших средњошколки Тамаре Радинковић, Тее Хрваћанин и Сање Мајсторовић, брзини и искуству техничарке Маје Кос и Наташе Новковић, као и напору Бојане Травар, одбојкашице су редале побједе. Са само једним изгубљеним сетом, овај тим је освојио злато на овогодишњем градском такмичењу. Поред тога, за најбољу одбојкашицу града изабрана је ученица наше школе, Бојана Травар. Послије општинског, услиједило је и регионално такмичење које се одржало у Техничкој школи у Бањалуци. Овога пута наше одбојкашице нису засијале златним сјајем, носиле су бронзане медаље својим домовима. Ни мушка екипа није пуно заостала за женском. Њихова лига имала је више екипа. Поред Медицинске, Технолошке, ту су биле још и екипе Техничке, Грађевинске и Пољопривредне школе. Предвођени капитеном Дејаном Дуцановићем, његови саиграчи Срђан Рачић, Марко Крнета, Дејан Митровић и остатак екипе су својом игром и духом остварили значајне побједе, скупљајући бодове за одлазак на регионално такмичење. Завршна табела је показивала поражавајуће резултате. За само два бода боља је била екипа Грађевинске школе и тако је себи обезбиједила одлазак на регионално такмичење. Наши одбојкаши су се морали задовољити бронзом. Иако нису учествовали на регионалном такмичењу, они су га посматрали, навијали и бодрили своје школске другарице. Све ово је још један доказ, да и гимназијалци, поред учења нађу времена да се баве спортом и другим ваншколским активностима. Једноставно, гимназијалци су свестрани, а то су и овога пута доказали наши спортисти. 4
КРОЗ ГИМНАЗИЈУ Селена Мочевић, III 2 WINDOWS XP електронски приручник професора бањалучке Гимназије У нашој школи је одржана промоција образовног сајта Windows XP 29. априла. Овај електронски приручник је резултат рада и труда неколико професора бањалучке Гимназије, и то: Жељка Грбића, Милке Џомбић, Душка Милинчића, Еугеније Михаил и нашег покојног и непрежаљеног професора Миленка Штрпца. Овај сајт омогућава професорима лакше предавање, а ученицима боље разумијевање градива. Захваљујући овоме приручнику, можемо да научимо од најједноставнијих ствари везаних за рачунар, до много сложенијих програма. Све активности су представљене анимацијом и описом корак по корак. Организација сајта је по редослиједу усвајања. Предавач ће да бира садржај према узрасту и потребама који најбоље одговарају индивидуалним захтјевима ученика. А о самом настанку сајта, један од аутора је рекао: При изради сајта су од велике помоћи били разговори са нашим ученицима какав приручник им треба, како је уређен и објашњен. Ученици су учествовали у тестирању и провјери сајта, а и сами су давали своје коментаре и сугестије, и задовољни су овим сајтом. Образовни сајт Windows XP прати развитак технологије, да олакша ученицима и предавачима рад. Управо због тога урађен је и дизајн сајта посредством www. joxwelldesign.biz. Међутим, овај сајт није намијењен само ученицима, него и осталим корисницима. Важно је још споменути да је израду сајта подржало Министарство за науку и технологију Републике Српске, и због њихове подршке, кориштење овог сајта је бесплатно. Уосталом, слика говори више од ријечи, па зато посјетите наведену страницу. Електронски приручник Windows XP се налази на адреси: http://www.znanje.org/knjige/computer/windowsxp/v01/ 5
РАЗГОВОР Невен Домазет, ИБ 1 Професорице, реците нам нешто о себи? Ја сам Вања Курузовић, рођена сам у Бањалуци 1979. године. И основну и средњу школу сам завршила у Бањалуци, као и факултет. Похађала сам бањалучку Гимназију, а завршила сам Филозофски факултет у Бањалуци. Разредница у Гимназији прве три године ми је била Даница Крунић, професорица географије, а у четвртом разреду Славица дина матуре, тако да ме сваки улазак у ову школу подсјећа на лијепе тренутке које сам провела у њој са својим пријатељима. Дружење са професорима у зборници ми је данас ново и лијепо искуство, с обзиром на то да сам те професоре другачије гледала прије 10 година када сам завршавала, сада их видим као пријатеље који ме подржавају јер сам ипак нова у овој школи и овом послу. Поред професора који су мени предавали, подршку, Ивошевић-Њежић, данашња директорица Гимназије. Омиљени предмет у средњој школи ми је био енглески и зато сам и хтјела да га студирам послије Гимназије, међутим, у четвртом разреду сам се предомислила јер сам мислила да ће ми енглески требати у сваком случају. Енглески данас постаје нешто што је образованом човјеку неопходно. Ипак сам се одлучила да студирам психологију, јер је то била моја друга љубав. Прије свега мислим да је то једно хумано занимање без обзира гдје радили, у којој институцији, да ли је то у овом случају школа, предузеће. У сваком случају, рад психолога је у данашње вријеме неопходан. Да ли је избор студија био Ваш, или су на Вас утицај имали породица и пријатељи? Избор факултета је била моја одлука, с обзиром на то да нико од мојих пријатеља није уписао психологију. Родитељи су ми пружили пуну подршку јер су видјели да ја желим то да студирам, да будем психолог. Одмах након завршеног факултета, добила сам прилику да се запослим у Гимназији. Ових дана треба да славим 10 го- ПРОФЕСОРИЦА ВАЊА КУРУЗОВИЋ лијепо дружење и сарадњу у школи имам са професорима који су из моје генерације, а то су професорица Натцанда Тадић, која предаје у Школи међународне дипломе, професорица енглеског Нивес, професорица филозофије и социологије Јована. Како доживљавате данашњи посао професора? Овај посао ме испуњава веома позитивном енергијом, јер углавном ту енергију црпим од ученика који су пуни снаге и воље за учењем. У њима видим једну дозу елана и одговорности коју сам и ја имала. Прве двије године предавала сам у националном програму, док данас предајем само као професор психологије у Школи међународне дипломе. Прву годину памтим као веома лијепу, јер генерација у којој сам предавала, данашњи четврти разред, препознала је у мени друга и особу која би им помогла у годинама у којима они проналазе своје ја, треба да изаберу оно чиме ће се бавити касније у животу. Данас могу да кажем да се доста тога промијенило у односу на вријеме када сам ја ишла у Гимназију јер су ученици 6 професорица психологије постали отворенији, затим, није им ништа проблем да питају, да остваре добру комуникацију са професором, али неки ученици дају себи превише за право и ту отвореност и спремност професора да остваре снажнију сарадњу ученици искориштавају, па се професори понекад нађу у неугодним ситуацијама. Имате ли неки хоби? Поред обавеза у школи, највећи хоби ми је пјевање у хору Јединство, гдје пјевам већ девет година. У току тог периода, могу да кажем да сам доживјела много лијепих тренутака, нарочито на путовањима и такмичењима, на којима сам освојила много медаља. Обишли смо већи број земаља у Европи, а били смо у Кини 2006. године, гдје је одржана Хорска олимпијада, на којој је учествовало преко 300 хорова. Наш хор се такмичио у двије категорије: духовна музика, гдје смо добили златну медаљу, и свјетовна музика, гдје смо освојили сребро. Тај осјећај, гдје се пред хиљадама људи прозива име нашег хора, и наше сузе радоснице се не могу описати. Примање медаља је један од
РАЗГОВОР Невен Домазет, ИБ 1 најљепших доживљаја у мом животу. Ове године се у јулу одржава нова Хорска олимпијада у Грацу. Некада те пробе знају бити и напорне, нарочито пред нека велика такмичења, гдје чак и суботом и недјељом имамо пробе. Понекад се жалимо да немамо приватни живот, не идемо у биоскоп, у терминима кад људи одлазе на културна дешавања, пију кафу са пријатељима ми одржавамо пробе од седам до пола десет, а понекад и од шест до десет. Ипак, мислим да све те напорне вјежбе и пробе бришу догађаји који показују наш рад и труд на пробама. Значајније успјехе имамо и 2004. на Хорској олимпијади одржаној у Бремену у Њемачкој, гдје смо добили три сребрне медаље. Поред многобројних признања, у сјећању су ми остале моје прве награде добивене у Италији 2000. године, и то двије златне медаље. Занимљивости на путовањима има много, а издвојила бих пут у Кину, упознавање нове културе, па чак и преживљавање тајфуна, гдје смо читав дан морале бити закључане у собама, а посјетиле смо и Кинески зид. Који су Ваши планови за будућност? Нисам баш пуно размишљала о будућности на пословном плану. Уписала сам магистарски студиј, овдје, у Бањалуци. Пропустила сам једну прилику да одем у Јапан на годину дана на усавршавање у области школства и психологије, међутим, период од годину дана у том тренутку ми се учинио предугим, јер нисам могла да оставим посао и породицу. Мишљења сам да такве прилике тек слиједе у мом животу, тако да и не жалим пуно за тим. Моји планови су сада уско везани за Гимназију јер ми овај посао одговара и свиђа ми се. Код неких ученика видим задовољство начином на који ја предајем, јер сваки час има неке занимљиве моменте. За крај, Ваша порука? Моја порука јесте да млади вјерују у себе и мисле својом главом, да слушају своје родитеље, без обзира што им се родитељи сада чине као неко ко хоће да их спријечи у неким стварима, што мисле да им родитељи попују и говоре увијек шта је добро а шта не за њих, они су увијек ту да им пруже подршку. И када их сви оставе, родитељи ће бити ту да им помогну, тако: имајте повјерења у своје родитеље, обратите им се увијек када вам затреба њихова помоћ. Тек након година адолесценције, схватићете да су вам они управо били највећа подршка у животу. НА ОЗРЕН ПО НАГРАДУ Бањалучка Гимназија се сврстала у награђене школе на Васкршњем кросу на Озрену 29. априла 2008. године, али у ванатлетичарском дијелу. Наш Орфеј је добио другу награду у конкуренцији најбољих часописа средњих школа. Прво мјесто је освојила Средња техничка школа из Бијељине. Пред неколико стотина ученика и мноштвом новинара, књижевника и политичара, уредница Орфеја, Селена Мочевић, примила је новчану награду. Овим новцем ћемо технички иновирати нашу редакцију те планирамо да сљедеће године освојимо прво мјесто. 7
ТЕМА Селена Мочевић, III 2 (А) Т Е И ИЛИ Само луђак може тврдити да нема Бога (Свето писмо) За наслов сам узела цитат из Светог писма и стојим иза њега, као и иза свега онога што ћете прочитати у наредним редовима. Одгојена сам у хришћанској, православној породици. Моји родитељи, стрине, тетке, ујне, баке, дједови, сви су православне вјероисповјести и искрени вјерници и, можда, управо због тога, не могу да схватим како неко може бити атеиста. Ако постоји неко ко не зна шта је то атеизам, написаћу: атеизам је стање немања теистичких вјеровања или активно невјеровање у постојање божанства. Ја бих сада толико тога рекла, а не знам одакле да почнем. У средњем вијеку, па и у новом, владало је увјерење да је немогуће не вјеровати у Бога, да је безбоштво знак духовно-интелектуалне незрелости, знак непокретности духа. Данас и научници истражују у којој мјери атеизам и атеистички начин живота утичу на развој човјека и на цијело друштво. И закључено је, више практички, него теоретски, да атеизам представља озбиљну препреку за потпунији и свестранији развој данашње цивилизације у смислу хришћанских идеала. Безбожници често траже одговоре на питања попут: Ко је Бог?, Шта је Бог?, Како изгледа?, Гдје је?, итд. Али, Бог није предмет научног испитивања, Бог уопште није предмет науке у смислу било које њене гране кад би он то био, престао би бити Бог. Његовој нарави и његовом достојанству спада да ми можемо у слободи у њега вјеровати, али да не морамо. Ми можемо имати повјерења у његову ријеч, али не морамо... То је наша слобода! Често се с њихове стране чују и питања типа: Одакле смо?, Шта је смисао живота?, Зашто морамо умријети?. Али чињеница јесте и то да се готово сваки човјек, прије или касније, мора суочити с тим питањима, нпр. поводом смрти, болести или несреће. То је на неки начин принуђени сусрет са оном стварношћу коју је дотични човјек до сада избјегавао или порицао, то је сусрет са оном тајновитом стварношћу коју зовемо Бог. Тај несрећни случај смрт, болест, страх на граници наше егзистенције, показује одједном човјеку атеисти да његова теорија живота, теорија да Бога нема има рупу, празнину и да је, управо, због тога, мора преиспитати. Доласком комуниста на ове просторе, дошло је и до ширења атеизма, јер је њима сметала једна, уједињена, снажна нација, вјера. Комунисти су безбожници и жељели су да своје ставове наметну народу. Па, и сви ратови у свијету вођени су под управом атеиста. То се посебно огледа у XX вијеку, али и много, много раније. Ни крсташке ратове нису водили вјерници већ скривени невјерници. Четврти крсташки рат, 1204. године, није имао за циљ ослобођење Христовог гроба у Јерусалиму већ освајање византијског царства. Него, да се вратим на комунисте, они су, истина, успјели да прошире атеизам и поколебају вјерујући народ, али само хришћанин као човјек се колеба, сумња, пада и опет се усправља. Истински хришћани остају упркос ратовима, револуцијама, општем помору, непоколебљиви и непобједиви, јер знају за Оца и његовог Сина и Духа светога, који су нам увијек на помоћи кад год се молимо свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. А осим тога, као што је рекао Јован Дучић: Боље је вјеровати у свашта, него не вјеровати ни у шта. Јер, на крају крајева, хришћанин, човјек са истинском вјером у срцу води се Божјим идеалима скроман је, поштен, не убија, не краде, не штети ни себи ни другима, живи у слози са околином, а чиме се један безбожник води? У шта он вјерује? Чије правде се он боји? Размислите... И за крај ћу цитирати В. Пелагића: Две врсте људи знају Бога: људи са смиреним срцем, свеједно да ли су паметни или глупи, и људи доиста разумни. Само људи горди и осредње памети не знају Бога. 8
ТЕМА Нина Сладојевић, III 8 З А М! ИЛИ Људима је лакше да одговорност предају другоме Атеизам представља једну врсту негирања Бога, виших сила, пророка и других оку невидљивих ствари. Религија је створена под окриљем цркве да би се народ држао у покорности. Атеисти су људи која не вјерују у чуда, загробни живот, већ само вјерују у оно што виде. Тотално и бескомпромисно потчињавање и предавање неком религиозном систему произилази из неспособности човјека да пружи себи одговоре на питања и проблеме који се постављају пред њим када се нађе у неизвјесним и трагичним условима живота; религија испуњава човјекове потребе за сигурношћу, утјехом, олакшава му суочавање са страхом и са коначношћу свог постојања. Људима је лакше да одговорност предају другоме, међутим, зар нам је стварно потребан измишљени виши ауторитет да бисмо разликовали добро и лоше?! Ријетко којег вјерника је могуће разувјерити у ствари у које вјерује исто као што се не може објаснити глувом и слијепом како изгледа нпр. џунгла у коју сам га, рецимо, одвела у шетњу. Међутим, можда је чак и овај примјер благ, јер како објаснити некоме оно што не жели да зна? Лакше је живјети у бајци за умно спавање у којој је стварност уљепшана илузијама. Не поричем да су у оригиналној замисли религије биле добронамјерне, нпр., Исусова жеља да побољша свијет, с друге стране, сам утицај религије на развиће и напредак човјечанства може се огледати у спаљивању свих људи који су мислили другачије, нпр., Никола Коперник, Ђордано Бруно и Јан Хус. Не признајем вјеру и дубоко сумњам да постоји било каква енергија пуна морала која руководи свијетом. Као аргументе наводим саму чињеницу о броју богова на овом свијету. Дакле, који је прави: египатски, арапски, исламски или хришћански? Из школских предмета учимо како је Земља настала и како се развио човјек (теорија еволуције и великог праска). Зар оповргавамо науку и општепознате чињенице на овај начин? Свака религија у себи садржи информацијске рупе: Ако је Бог створио прво Адама и Еву, када је и ко створио диносаурусе? Колико је било потребно времена да се створи барка на коју се, по Библији, укрцала свака животињска врста и колика је требала бити? Да ли је могуће безгрешно зачеће? Да ли је праведно убијати друге ради вјере? 9
AНКЕТА Атеисти или Вјерујеш ли у Бога? Зашто? Вјерујем! Вјерујем јер мислим да вјера помаже да будемо бољи људи и зато што би било срамота да се одрекнем свега за шта су се моји преци борили. Шта мислиш о атеизму? То је једно опредјељење. Мислим да је лоше за људе да не вјерују што води до заборављања Исусовог идентитета. Како видиш себе у тој причи? Налазим се на другој страни, против атеизма сам. Григор Самарџић Вјерујеш ли у Бога? Зашто? Вјерујем зато што вјерујем. Ето! Шта мислиш о атеизму? Шта је то?! Како видиш себе у тој причи? NO COMMENT!!! Даниела Петковић Дајана Врга Вјерујеш ли у Бога? Зашто? Вјерујем у Бога, неко мора постојати. Вјера ми помаже. Треба вјеровати! Шта мислиш о атеизму? Мислим да је то глупост. Ја вјерујем, а други... Како видиш себе у тој причи? Не налазим се у тој причи зато што нисам атеиста и никада нећу бити. Вјерујеш ли у Бога? Зашто? Вјерујем у Бога јер мислим да постоји неко свевишњи ко нас контролише и ко нас је створио. Вјерујем у Бога, у тешким тренуцима, вјера ми помаже да се надам у боље сутра. Шта мислиш о атеизму? Атеизам је све заступљенији код данашње омладине, а мислим да то није добро јер атеисти тешко налазе душевни мир. Вјерују у све и свашта, а не у оно што постоји, у Бога! Како видиш себе у тој причи? Никад не бих могла бити атеиста, јер вјера нас подупире да размишљамо позитивно и да се надамо. Вјерујем у Бога, а не у нешто друго. Милана Врга 10
AНКЕТА теисти? Вјерујеш ли у Бога? Зашто? Не вјерујем, јер не проналазим мир у томе. Мој мир се налази у неким другим стварима. Ово је, ипак, прешироко питање да би се могло одговорити у двије реченице. Цијеним, поштујем, не усвајам! Шта мислиш о атеизму? Сад ја имам много потпитања на твоје питање. Донекле осуђујем, а донекле и поштујем атеизам. Знам много атеиста и веома ми је жао што већина њих није упозната са појмом атеизма. Не кажем да ја јесам, али барем знам да образложим свој одговор и да станем иза њега. Како видиш себе у тој причи? Као што сам већ рекла, поштујем атеизам, али нисам сагласна са свим што атеизам подржава. Матеја Мијатовић Вјерујеш ли у Бога? Зашто? Вјерујем у Бога. Шта мислиш о атеизму? Немам ништа против људи који су атеисти. Сматрам да свако има право да вјерује у шта хоће. Како видиш себе у тој причи? Ја се не проналазим у тој причи. Вања Добрњац Вјерујеш ли у Бога? Зашто? Не вјерујем. Религија је проблем, а не рјешење. Шта мислиш о атеизму? Не размишљам о томе, једноставно не вјерујем. Како видиш себе у тој причи? Видим себе као особу која људима може да приближи појам атеизма. Нада Мајкић Татјана Симић Вјерујеш ли у Бога? Зашто? Дјелимично да, а дјелимично не. Одрасла сам у породици која вјерује али имам неке своје сумње. Шта мислиш о атеизму? Једноставно не мислим о томе. Како видиш себе у тој причи? Не видим себе као атеисту, иако имам сумње. Ваљда нешто постоји изван овога свега видљивог. 11
ПОСЈЕТИЛИ СМО... Јелена Марјановић, III 1 БЕЧ У периоду од 9. до 13. марта 2008. године група од десет ученика, из другог и трећег разреда, заједно са професорицама Живком Кукрић и Олгом Ристић посјетила је Беч. Одлазак у главни град Аустрије омогућила је организација idialog, у чијем су пројекту наши гимназијалци учествовали. Након помало напорног, али и занимљивог пута, смјестили смо се у хостел Jügendherberge у касним ноћним сатима. Сутрадан смо посјетили школу која је, на наше изненађење, била пуна странаца. Одједном смо се нашли у огромној просторији са људима различитих националности и вјероисповјести. Било их је са свих континената, из свих дијелова свијета... У почетку смо били скептични, међутим, радионица у којој смо учествовали тога дана испунила је свој главни задатак схватили смо да смо сви, у суштини, исти и да су наше мале различитости проузроковане другачијим утицајем средине и друштва у коме одрастамо. Другог дана смо, у ту исту школу, дошли са новом намјером. У нашем плану писало је да ћемо присуствовати презентацији књижевних радова. Књижевне радове смо и чули, али су они одисали посебним осјећањем нашег човјека који већ годинама живи тамо, у Бечу, далеко од своје родне груде. А сјету и жељу за отаџбином изражава својим пјесмама,у којима смо тог поподнева уживали. Наредног дана, пошто нисмо имали никаквих одређених планова, одлучили смо се сами упустити у обилазак Беча. Нисмо имали никаквог водича. Имали смо само неколико информација о знаменитостима и занимљивим грађевинама, потребно и примјењиво знање њемачког и енглеског језика, те карту метроа са распоредом свих станица. То нам је било довољно. Прва станица била је Stephan s Platz гдје смо видјели познату катедралу, цркву Светог Стефана. Након разгледања цркве и самог трга, те фотографисања које је потрајало, запутили смо се на наше друго одредиште Hundertwasserhaus. Састоји се од више грађевина у истом стилу, на различитим мјестима. Ипак, све те симпатичне кућице смјештене су у истом дијелу града, недалеко од наше сљедеће станице Prater-а. Prater је велики луна-парк у који смо дошли пуни ентузијазма. Разочарење смо доживјели сазнавши да сезона почиње тек за седам дана, тако да нисмо успјели да осјетимо све чари оних необичних и помало застрашујућих справа. Посјетили смо и познати дворац Belvedere, познат највише по томе што је у њему 1955. год. потписан Државни уговор којим је закључен мир између Аустрије и савезника. Отишли смо и у велики акваријум Haus des Meeres гдје смо видјели различите примјерке животињских врста, али је на нас јачи утисак оставио незабораван поглед на град са врха акваријума. На дан нашег поласка, времена смо имали таман толико, да уживамо у радњама и бутицима, али и да купујемо у највећој трговачкој улици у Бечу Maria Hilfer Strasse. У повратку кући, кратко смо свратили и у Грац. Ето, и то смо видјели. Било је предивно у предивном граду на Дунаву. Ех, стара Виена... 12
САВЈЕТИ Никола Бабић, ИБ 1 (КОРИСНИ) САВЈЕТИ ЗА ЕКСКУРЗИЈУ Како се ближи крај године, једина ствар о којој размишљају ученици трећег разреда јесте екскурзија. Наша школа ове године, као и многих прије, организује екскурзију на релацији Италија Француска Шпанија. Постоје многе недоумице око разних ствари везаних за екскурзију које би, након читања овог текста, требале да буду мало јасније. Прва ствар о којој би требало размислити су лична документа. Ваше пасоше би најбоље било дати разредном старјешини, а ако желите да посјетите неки од ноћних клубова, било би пожељно да са собом имате личну карту. Већи дио читалаца ће обрадовати чињеница да у клубове пуштају и малољетнике. Још једна ствар којој се посвећује посебна пажња је, наравно, новац. Око овога једноставно не могу да вам помогнем. Само ви знате колико трошите и колико би вам новца требало. Једино што могу да вам савјетујем је да носите евре, никако марке, и да никад не носите сав новац са собом. Можете да га оставите у соби. Прије пута би требало одспавати неколико сати јер од спавања у аутобусу вјероватно нема ништа. У Верони постоји много знаменитости које треба видјети попут: арене која је једна од најочуванијих на свијету и познате Јулијине куће која је, упркос чињеници да нема апсолутно никакве везе са Ромеом и Јулијом, најпосјећеније туристичко мјесто у граду. Испред саме куће се налази статуа Јулије која, према вјеровању, доноси срећу сваком ко је додирне по хм одређеном дијелу тијела. У Барселони не треба пропустити ништа, од Аква-парка до Ноу кампа. Али једна ствар која није у програму а коју дефинитивно треба видјети су фонтане које показују свој пуни сјај тек када падне ноћ. У Ници је највећи проблем то што се људи лако изгубе. Да се то вама не би догодило, најбоље би било да запишете адресу хотела и да имате број водича. У Монте Карлу су, наравно, посебне атракције многобројне коцкарнице у које не можете ући ако нисте пунољетни. Ако већ имате ту срећу да сте пунољетни, требало би знати да вас неће пустити у казино ако нисте пристојно обучени што тамо подразумијева ципеле, кошуљу и хлаче. Из повјерљивих извора сам сазнао да у Монте Карлу можете чак провозати и Ферари ако имате довољно слободног времена, 150 евра вишка и, наравно, возачку дозволу. А ево још неколико савјета који нису само за оне који иду на екскурзију, а тичу се лијечења алкохолисаног стања: Добра стара пљескавица нема бољег ни укуснијег лијека. Сматра се да би масноће из пљескавице требале да упију сав претходно унесен алкохол; Парацетамол и чаша воде парацетамол побјеђује добро нам познату главобољу а вода је потребна организму да преради све оне штетне супстанце које уносимо пићем. Ради потпуног неутралисања утицаја алкохола на организам, требало би попити по чашу воде на свако конзумирано пиво; Клин се клином избија непотврђено вјеровање, које је изузетно популарно у народу, по којем би сљедећег јутра требало наставити тамо гдје сте стали прошле ноћи. Наводно би требало да одгоди главобољу и мамурлук, али не и да их спријечи у потпуности. Ипак вриједи пробати. Не пити уопште најмање популаран, али дефинитивно најсигурнији начин. 13
ДНЕВНИК 6.4.2008. Недјеља Д Н Е В Н И К ЈЕДНЕ ГИМНАЗИЈАЛКЕ ИЈАЛКЕ Још једна недjеља Најдосаднији дан у седмици! А када помислим да сутра опет почиње школа, некако имам жељу да заспим и да се пробудим тачно на дан када крећемо на екскурзију Или можда на дан када коначно завршава и овај 3. разред гимназије. Људи, мени се стварно не иде у школу, али стварно аааааа!!! Али опет ок, јер када се сјетим колико ми је било добро на овом распусту, једва чекам да се школа коначно заврши и онда уживање, максимално. Ма брзо ће све ово проћи, још мало па почињу припреме за екскурзију, а код нас цура, то хвала богу, траје и по пола године прије поласка. Јој, Ана, доста кукања као нека снашица сам постала. Али зато је ова снашица синоћ излазила и било јој је одлично!!! Ујутро сам ишла на тренинг, али није било напорно, радили смо нека мјерења пошто нам је сезона готова. Углавном, када се упореде сва та мјерења, добила сам неколико килограма, а нисам нарасла ни центиметар од септембра и наравно те килограме морам да скидам како знам, иначе ништа од наредних утакмица тако ме је савјетовао мој тренер, или боље рећи запријетио ми. А шта ћу, сама сам крива?! Ми одбојкашице иначе важимо за неке екстра грађене спортисткиње, а то нам наравно импонује;) Е, да да наставим. Тренинг ми се завршио око пола 11, па смо моја Мица и ја отишле до града са намјером да ја себи нађем хлаче за излазак. Већ сам унапријед знала које тачно желим, али када сам покушала да уђем у своју стандардну величину, није било шансе Значи, полудјела сам! Онда сам намјерно узела друге, веће хлаче и ладно их обукла! Што је најгоре, добро су ми стајале, али нисам их купила, намјерно, јер знала сам ако сада пређем на ту величину да је готово, да ћу на томе и остати и да тај вишак никада нећу скинути! Била сам у малој, краткој депресији, али срећом брзо је прошло када ми је Марко послао поруку и рекао како долази крајем мјесеца и да једва чека да ме види. Аха, а ја му баш вјерујем, нема шта друго да ради него да једва чека да ме види! Али опет, некако ми је поправио расположење. Касније сам била на нету, па опет била на нету и онда сам се спремила, нашла се са својим дамама и изашле смо! Најбоље да не причам о детаљима, јер ако почнем никада неће бити краја, а већ ми се ужасно спава, али ево само један важан детаљ: Ана више није сама, Ана више није сама.на, на, на, на, на Ана има момка то ми је сада као драго! Па да, онај Милан што сам ти писала о њему, што се већ данима дописујемо и што знамо све једно о другом, али се никада нисмо упознали, он је од јуче мој дечко. Срели смо се случајно и тако причали, плесали па причали и на крају смо се и пољубили. Сада смо као заједно! Али шта ја лажем себе?! И није ми толико драго. Још увијек не знам да ли сам спремна за нову везу, некако ми прија када сам сама! Ево вечерас ме звао да изађемо, али ја сам рекла да морам да се спремам за школу, није ми се дало, најискреније! Покушаћу ипак, ништа ми се не може десити! Једна ствар ми ту највише смета, то што се Милан и Никола познају, али баш се добро познају! Милан зна скоро све везано за моју и Николину везу, зна и разлог зашто ми нисмо више заједно, зна колико смо дуго били заједно, па чак зна и због чега смо се Никола и ја некада свађали Сјећам се чак и да ми је Никола понекада причао о Милану, о неким њиховим стварима, заједничким И онда испада да сам ја сада то урадила намјерно, да намјерно сада хоћу да будем да Миланом, зато што се њих двојица познају, али стварно није тако! Не знам ни сама, нисам ни у шта сигурна и мислим да је најбоље да све препустим случају нека се радња сама по себи одвија тако је можда и најбоље. Одох на спавањац, сутра школа почиње. Ха,ха,ха,ха ја то као због школе идем на спавање Ана, Ана! 14
ДНЕВНИК 8.4.2008. Уторак Е-хеј Ја сам срећна Баш се нешто фино осјећам, а ништа посебно ми се није догодило! Ма шта није?! Ааааа!!! Ево идем од почетка. Устала сам ујутро, па сам се спремила, отишла мало раније до града, па сам онда ишла на инструкције из математике наравно, онда на кафицу прије школе. У школи ми за дивно чудо, ни један једини час није било досадно! Е, а око осам сати, стиже мени порука. Мислила сам да је од Милана, пошто ми у посљедњих неколико дана само од њега стижу поруке и позиви. Али није био Милан! Порука је била од Николе: да, да од Николе! Када сам отворила поруку, прво нисам могла да вјерујем да ми је напокон послао поруку послије толико времена, ма каква она била! Право сам осјетила оне лептириће у стомаку, оне лептириће као када се заљубиш, и тада сам схватила да је мени у ствари до тог момка и даље стало и да они осјећаји ипак нису нестали, а и како ће нестати?! Што кажу, да обични камен носиш са собом годину дана и да га једног дана случајно изгубиш, недостајао би ти, а камоли живо биће или некога кога волиш, односно кога си волио. А порука је гласила: Чујем да имаш новог дечка, а не хвалиш се Ништа посебно, али када сам је прочитала, дословно сам скакала од среће, а ни сама не знам зашто. Једноставно ми је било драго што ми се обратио, што је показао ту малу дозу љубоморе или шта је то већ. Стварно сам се осјећала одлично! Нисам му још ништа одговорила, касније ћу му се јавити на нету, па ћемо причати ваљда! Сада сам још у шоку. Е да, а онда сам се сјетила Милана. Шта ћу сада са њим?! Мислим да је безвезе да га завлачим, али опет не знам! Некако ми одговара, али више као пријатељ, као дечко ми је превише добар. Мислим, не треба да буде лош, али мало, маааало је предобар. Све ми нешто угађа. Ма више ни сама не знам шта хоћу не знам више ни шта пишем. Треба да се и Николи јавим, али прво треба да смислим како Милану рећи да ми је превише добар, а да ми то не одговара Боже Ана, видиш да ниси нормална! Ништа, идем сада Јавићу се касније. Држи ми палчеве! 15
НАГРАЂЕНИ РАД Данијел Марковић, IV 1 Ово је место на коме нико други ни данас не наређује и не издаје послушања до свети Сава Најдоњи камен нашег постојања Матија Бећковић Свети Сава је утемељивач и главни носилац богате српске културе, духовног наслијеђа и православне свете вјере. Српски принц, за наш народ има значај који упоређен и са сличним личностима других народа, сија, задивљује и добија поштовање од странаца, док сваком Србину даје понос и заклон, a тражи покорност и послушање. Данас, у Републици Српској, која географски обухвата дио земаља којима је Растко у младости управљао, као и у свим другим земљама у којима живе Срби, учења и наредбе о најискренијем патриотизму, светосавском моралу и просвети, треба да буду водиља, прије свега младим људима, да кроз сва савремена животна искушења и проблеме сачувају себе, своју традицију и вјеру и награде модерну српску државу. Рођен на двору, у владајућој династији Немањића млади Растко је показивао изванредну обдареност и интересовање за духовну страну живота и православну хришћанску вјероисповјест, те је своје снове и Божју вољу, поред противљења родитеља, остварио монашењем у руском светогорском манастиру Светог Пантелејмона. Његов живот од тада са новом свјетлошћу обасјава читаву српску државу те постаје њен духовни темељ и стога је у праву митрополит Амфилохије, када каже да је држави као земаљском пројекту људског живљења отворио вјечне, небеске хоризонте. Свети Сава измирује браћу, врши канонске визитације широм Србије, учећи и дијелећи савјете за чист и исправан живот, подиже цркве и манастире и уређује литургије у њима, уводећи лијепе обичаје, а штетне и паганске попут приношења крвних жртава у светковинама испред цркве искорјењује. Након тога, српску православну цркву диже на ниво аутокефалне архиепископије, у којој организује 12 епархија и пише законске књиге о понашању, типике. Поред њих, продуховљеним поетским даром пише житије и службу оцу, светом Симеуну Мироточивом и Крмчију, дјело којим је први пут уређено управљање крмом и смјер живота и рада српске цркве и државе. Писаним и усменим дјелима свети Сава просвјећивао је и давао животне савјете свештенству и народу у складу са личним и друштвеним етичким вриједностима светосавља као српског разумијевања хришћанства. Почевши од тада, па све до данашњих дана, светосављем Срби чувају национални идентитет, вјеру и културу испуњавајући послушања кроз тешку вјековну патњу и кроз робовање непријатељским режимима славећи сјај светог Саве на Балкану, на обалама Дунава, Саве, Дрине, Мораве и мора. Својим свестраним радом, најпространијим у читавој нашој историји, свети Сава је утемељио и унаприједио већину дијелова човјековог живота, али је најзначајнији његов труд на осамостаљивању српске православне цркве и утврђивању њеног положаја у народу и држави. Значај ће доћи тек касније до изражаја, током периода ропства када је духовност и вјера очувана у црквеној саборности помогла самоочувању народа, упркос свим прозелитским намјерама освајача да физичку неслободу искористе за покатоличавање и исламизацију Срба. Поред тога што су резултати таквих агитација поражавајући, да није било светог Саве, 16
НАГРАЂЕНИ РАД Данијел Марковић, IV1 цркве, те вјере и наде у слободу будућих нараштаја данас би била далеко другачија етничка и конфесионална слика балканских подручја, стога се мора одати признање и захвалност првом српском архиепископу. Моралном васпитању и образовању омладине, будућности народа и државе, свети Сава је посветио велику пажњу просвјећујући и говорећи им да ће заједно вјером и дјелима, учењем и радом најбоље изградити своје личности и своју државу. Ни дан данас, нема бољих савјета младима од оних да се не предају очајању и клонућу, већ да крепком вјером и оптимистичним радом, славећи своју школску славу и ослањајући се на свог заштитника преузму, сачувају и обогате наслијеђе. Бројни су примјери гдје дугујемо захвалност светом Сави за све досадашње побједе над искушењима која су увијек пријетила српском народу и његовој култури. Срећа је заиста, да народ који је већи дио своје историје провео у сузама има светитеље који су утемељили државу како на земљи тако и на небу. Молитвом данас, прије свега, желимо да светосавским патриотским мишљењем и вјером дамо допринос да се Срби широм свијета, како каже епископ Николај сложе, обоже и умноже и да одолијевајући данашњем искушењу глобализације сачувају своју вјеру, културу, језик и писмо и, уопште, национални идентитет без којег ни личног нема. Посебно је данас потребна помоћ српском народу на Косову и Метохији који већ дуго пати и трпи насиље и тежак, мученички живот тврдо вјерујући и чувајући вјековна огњишта, духовне светиње и срце и душу свог народа. Иако је више од седам вијекова прошло, значај и величина светог Саве се не губи, већ напротив, свети Сава је и послије смрти учио народ, улијевао му самопоуздање и вјеру и чиниће то док буде гдјекојег Србина. 17
СТВАРАЛАШТВО Ирина Гороња, I3 Прекрсти штапом, свети Саво, на кући НАЧИНИ НАМ ПРОЗОРЕ Б ило је вријеме. Била су времена. Свакаква. Биће вријеме. Биће времêна. Свакаквих. Било је људи и народа. Биће људи и народа. Свакаквих. Настајало се и нестајало. Настајаће се и нестајати. Постојаће се или не постојати. Није лако настати. Ни појединцу ни народу. Још је теже постојати. А најлакше нестати. Може ли бити постојања без настајања? Не може. Има ли смисла настајање без постојања? Нема. Како постојати и не настати? Има ли смисла опстајање без постојања? Били смо и прије, давно. Били смо, а нисмо постојали. Какви смо били? Не знам. И овакви и онакви. Свакакви. Слични другима. Били и опстајали, али нисмо постојали. Јер бити, није исто што и постојати. И Ти си то уочио. Међу првима. Први. Мудрошћу Божјом и визијом својом. Вјероватно смо били близу настанка. Зрели. Имали од чега настати. Имали зашто настати. Морали настати да бисмо опстали. И ти си се усудио. Од безоблика направио облик. Од форме направио суштину. Од малог направио велико. Бити, претворио у постојати. Прекрстио си штапом. И ми смо постали. А није то било лако. Убиједити велике, намолити велике, платити цијену великима. Махнути штапом пред њима. Добити признање да постојимо. И признали су. Ни са нама ти није било лако? Можда још теже. Како нам свима објаснити да смо постали? Како нам објаснити шта све треба за постојање? Постојање јесу права. Али постојање су и обавeзе. Није довољно постати да би се постојало. Тешко је настати, али још теже постојати. Чиме се заврјеђује и обезбјеђује постојање? И како да то постане дио и (с)мисао сваког бића стада твог. А времена су увијек била тешка. Често ружна. И вукови често мјеркали стадо твоје. И Ти си то знао. Објашњавао, учио, упућивао, одређивао пут, правио бране од свих зала. С тобом смо схватили важност свих оружја: и пушке и књиге, и рала и оловке, и куће и државе, и силе и молитве, јунаштва, али и чојства. Разумједосмо разлике знања и незнања, културе и некултуре, правде и неправде, моћи и немоћи, мрака и свјетла. И замах штапа твога, свјетлост нам упали и увјери нас да мрак није само недостатак свјетла. И онда оде. Оде, а не нестаде. У нас се преточи. И штап свој нам даде. Остави. Дарова. Знао си шта нас чека. Знао си да ће нам требати. Да ћемо само с њим моћи постојати. Знао си да ћемо само с њим облаке црне моћи разгонити када се над нама надвију. Да ће нам он свијетлити када мрачна времена дођу. Да ћемо се, понекад грешкама и заблудама својим удаљени, несложни и разједињени, кад догусти, ипак око њега окупити. И да ћемо с њим вукове када нас нападну моћи отјерати, али се по њему и код Господа препознати када пред Њега са молитвом дођемо. И све је тако. Долазе и пролазе времена, нама углавном ружна. Растјерујемо облаке и разгонимо вукове. Постојимо да би смо опстајали. Опстајемо да би смо постојали. И штапом твојим машемо. Заборавимо ми на њега понекад, признамо Ти. Помислимо како више није вриједан, како су дошла нова времена и како нам он више не може помоћи. И други га хоће обезвриједити, често га и сами омаловажавамо. И то си знао да ће бити тако. А онда, када мука дође, када залутамо на путу твом и страх нас обузме да ћемо се изгубити, сјетимо се штапа твог. И то си знао да ће бити. И сада је тако. Облаци се навукли, а вукови се полакомили. Кућу смо, као и много пута до сада, направили да се од зла склонимо, али је они руше. Или нам бар прозоре зазидају. И опет нам штап твој треба. Да махнемо њим, ми или Ти, свеједно. Јер ми смо једно. Ипак Ти, јер штап је твој и Ти то најбоље знаш. Прекрсти штапом, Свети Саво, на кући начини нам прозоре. 18
СТВАРАЛАШТВО Предраг Бојић, III10 Нека спава дух пролећа, Неопипљив као пожар, Месечина нек се сећа, Ваших амброзијских кожа. Нек пригуше страсти лети, Ноћне хорде меастрала, Лепота ваша нек узлети, Изнад сазвежђа спирала. Нека јесен узнемири, Гнездо снова,фебов трон, Љубав ваша нек се шири, Кроз све поре у озон. Б Е Л Е Т Р И С Т И К А З А Л А К У Н О Ћ Гледах жељу ван јутра, На сламку доји грех, Испод груди изнутра, Клати се срце ко мех. *** Циганко мамријска,гутај,пиј октаве, Док пијани гости пред фустан ти слећу, Ја нисам те крви те због тога нећу, Пасти пред очима које јужно плаве! По јазбини вашој све сами идоли, Гмижу певајући,историју кроје, Вера им се шири као ореоли, У прозеблој песми мењајуће боје. Све вас скупа шупаљ тријумф испуњава, Док сфериног плавог избледелог лица, Реч по реч у сваки канон урања, Кључа као чудно бела посланица. Али уједају под срце те вашке, Од уједа таквих умрети је срам, Упознала кимча куршуме и шашке, Упознала душа паклени бездан. Страх јој чух у близини, Стаклен кестењи пој, Као сазрелој тмини, Опрезно прилазих њој. Не туже се живи,нити мртви куну, Не тражи се светло у сенци ломаче, Чуј чопоре светске што на ветру труну, И мамутски живот како се спотаче. Видех мантил од брезе, Модри на јеменски плин, Кад хоће вешто ли стеже, Душу очима тим. Видео сам шебој и мамријске равни, Кизилкумску влагу земљиног уздаха, И како је поглед,усмрдели,давни, Испружао руке из глувога мрака. Осетих жељу ван јутра, Мирисаше сенком свом, И ум мој ко Брамапутра, Разли се кашаст пред њом. Чуо сам и ватру пијаних пастира, Из облака кишног као стуб сам пао, Тако сам се течно,као из гејзира, Дуж Гринича више пута прожимао. Као накит Евин, горке капи рума, И колевка земље која душу зари, Твој божански осмех као да крвари, Кроз зидове хладне уморнога ума. Читао сам лишће клонулих ливада, Сујеверан живот с наличја елипси, Земљине сам очи привидио тада, Као густу мрежу масних изохипси. Као вечност цела у трен исплетена, Река снега андског у сећању ти си, Бдиш ли понајлепша звездо или ниси, Достојна тог врха шимширових пена. Удахнувши Алтај,потрчах кроз амбис, Ембрионом снаге плантажи идеала, На путу ме рани поподневни иблис, Силуета му се једва назирала. Ти зумбула кикот опеваваш свили, У раскошу пламном,вилендорфској вуни, Док искре рубина по кристалној круни, Капљу као ждрепци весели и чили. Осетих при врху да се ипак плави, То смршено клупко зрелих илузија, Дубље заривених од пломбе у глави, Одсечених као Плутон,Сицилија. Траг ти често скривен у магли парфема, На пијану душу легнеш смртно мека, Што ти више хитам,више си далека, И где требаш бити никада те нема. Циганко мамријска,гутај,пиј октаве, Док пијани гости пред фустан ти слећу, Ја нисам те крви те због тога нећу, Пасти пред очима које јужно плаве! 19
ШИК СТРАНА Текст који је пред вама је још један доказ да и гимназијалци имају машту... А још кад за њу добију трицу (зашто баш трицу, биће вам јасно кад прочитате текст), то је фантастично. Ово је рад ученика 3. разреда гимназије: Лутам, још, витак, са сребрним луком. Стражилово Било је то некако око васкршњег поста. Као сваке године, вријеме је било промјенљиво, смјењивали су се тамни облаци и зубато сунце.... Дошао сам кући, с намјером да барем прочитам прву књигу Сеоба. Познат по томе да читам у лежећем положају, ја сам се завукао у своју собу и почео да читам. Сунце, које је успијевало да се отме терору тамних облака, бацало је своје блиједе зраке, и освјетљавало моју собицу. Читао сам. Растаде се Павле Исакович са породицом Божич, а више се ничега не сјећам... Заспао сам. Драги снови. Негдје тамо, у далекој земљи, пробудих се ја. Била је то земља Индијанаца. Иза неког великог храста копао сам ја неку рупу, кад зачух неке урлике. Зграбих стријелу и сребрни лук, и истрчах на неку литицу. Кад тамо Индијанци похватали гимназијске професоре и воде их на стријељање. Међу професорима би и проф. Вера Бајагић. Истрчим ја пред њих. Кад ме Индијанци угледаше, препадоше се. Ја посегох за стријелом, а Индијанци се разбјежаше. Притрчах ја професорима. Ослободих их. Приђе мени проф. Вера и упита ме: А откуд ти овдје, зар не читаш Сеобе? Ја одговорих: Прочитао сам само 200 страница. За овај подвиг добих ја орден за храброст, а професорица Вера ми уручи награду са једном тројком. Загрми... Удари јак гром. Тргох се ја из сна, а тамо нема ордена, а ни тројке. Какво разочарање... А одговор професорице Вере је био: Можда има! 20
21
СВАШТАРА Горана Дивјак, III 5 СУДОКУ Ниво тежине: 4 7 6 9 6 3 7 5 1 2 6 3 1 9 8 2 5 1 4 1 3 4 3 4 2 5 9 7 4 8 5 6 3 2 9 1 2 7 8 3 5 3 9 1 2 7 4 Ниво тежине: 8 9 5 3 9 3 3 7 1 6 2 8 1 3 9 7 3 1 2 8 5 3 4 3 4 2 6 1 7 5 2 9 5 7 1 6 Судоку је игра бројевима која је за кратко вријеме освојила цијели свијет. Сигурна сам да ће се и вама допасти, па зато почињемо лакшим судоку мозгалицама (у које спадају оне које имају преко 26 познатих бројева). Да бисте дошли до рјешења, потребни су само концентрација, логика и вјежба. ПРАВИЛА: Попуните табелу тако да сваки ред, свака колона и сваки 3x3 блок садржи бројеве од 1 до 9. Бројеви се не смију поновити у реду, колони или блоку. Ниво тежине: 1 5 2 8 2 2 5 3 9 1 6 9 1 4 3 2 4 6 7 5 3 8 3 1 1 8 2 3 2 22
СВАШТАРА forum.enovine.net БИСЕРИ...наши и наших драгих професора... Oдговара ученица географију: Професор: Зашто Турска толико потенцира добре односе са Европом? Ученица ћути... Професор: Па на којем се контитенту Турска налази?! Ученица: Па у Африци!!! Ученица (о дјелу Тврдица): Јуца је по занимању била кћерка! Професорица њемачког: Како се каже Сок од цијеђене наранџе? Ученик: Kapi! Професор математике: Полако пишите тај контролни, брзина није увијек врлина. Ученица: Јесте на физичком. Професор математике: Ко зна зна, ко не зна два. Ученица: Професоре, ја не знам, али могу ли добити два. Час историје, ученица одговара... Професор: Реци ми нешто о Наполеону... Ученица: Па... НапЕлеон је био... Час историје: Ученик: А и та његова жена је жена, види се на њој! На часу српског ради се Старац и море... Професорица: Зашто је Ернест Хемингвеј добио Нобелову награду? Ученик: Па из књижевности!!! Ученица: Ада настаје тако што човјек купи ауто и баци га у воду... Професорица српског: Дијете драго, да ли би ти више вољела страственог или еруптивног момка? Ученица: Еруптивног... Професор српског: Ви већ знате шта је ортопедија... Ученик (самоувјерено): Знааамо, правилно писање! Професор историје: Зашто ми толико причамо сад о свим тим њиховим браковима (Немањићи)? Ученица: Па професоре, иза сваког успјешног мушкарца стоји још успјешнија жена! Друга ученица: Е, Мики (друг), зато си ти већ проп о! Професор: У праву си!! (закасњела реакција на прву констатацију). Професор историје: Прободеш, забијеш и готова ствар! Професор биологије: Ово има гдје нема! Професорица музичког:...и тако су им одстранили мушке јајне ћелије... Ученик пита разредницу да ли може у ве-це на шта га она не пушта: Кад сам била млада,онда сам могла пуштати у ве-це. Ученица: Па млади сте ви још, разреднице! Разредница: Јесам, к о роса у подне! На часу математике ученик одговара... Професор: Па, ништа ево теби сад 1... Па ти фино искористи овај Васкрс... Да ВАСКРСНЕШ! Професор: Ево за тебе једно једноставно сложено колце! Професорица музичког: Ви причате 300 на сат у секунди. Професор историје: То је било у 19. вијеку, ако се сјећате... Професор математике: А јел ти, што си ти данас обукла тај гуњ на себе? Професор: Овај задатак је мало ЗАКОМПЛИ- ЦИРАНИЈИ! Написао професор на табли: Мај нејм из Паја, а испод (као превод): Моје име је Милош. Професорица хемије: Александре, како се ти зовеш?