ТЕОЛОГИЈА И ГЕОМЕТРИЈА НИЈЕДНОСТИ

Transkript

1 Срђан Срдић ТЕОЛОГИЈА И ГЕОМЕТРИЈА НИЈЕДНОСТИ 1. Одбити живот текста и живот у свету без текста Ништа није тако реално као ништа. (Бекет 1969: 28) Свој ма ги страл ни текст, Ко ла ње дру штве не енер ги је, Сти вен Грин блат ин то ни ра кон ста та ци јом о же љи: По чео сам са же љом да раз го ва рам с мр тви ма. (Грин блат 2003: 75) Про це си чи та ња, у Грин бла то вој ин тер пре та ци ји разговори, од ви ја ју се на ре ла ци ји онај ко ји слу ша глас мр твих. Ка ко су мр тви ли ше ни гла са, је ди на мо гу ћа супституција бива исказана гласом самог слушаоца/читаоца у ком одзвањају гласови мр твих, јер мр тви су од лу чи ли да иза се бе оста ве тек сту ал не тра го ве, и сад се ти трагови чују у гласовима живих (Ibid). Одлука мртвих која је за Гринблата изван сваке сумње, 1 су шта је ема на ци ја не-опо зи во сти, она не са мо да ан ти ци пи ра текст, већ је и ње го во ис хо ди ште: иза од лу ке про на ла зи мо кон кре ти зо ва ни текст, ко ји је ни шта друго него резултирајуће бивство одлуке. Гринблат, ипак, уочава и извесну недоследност у корпусу исказане жеље, те се пита о живој вољи мртвих у делима фикције којој ништа живо није иманентно (Ibid). Ин тен ци о нал ност од лу ке, у Грин бла то вој кон цепци ји, про пор ци о нал но је сра змер на ње ној па ра док сал но сти. Су прот ста ви мо, на тре ну так, во љу за тек стом во љи за жи во том. Ежен Ро бин сон, идеолог експерименталног музичког састава Oxbow, сведочећи о настанку плоче Fuckfest, сублимира искуство акутне депресије и анксиозности изазване епифеноменима попкул тур ног деј ство ва ња. Ну жно сти по слов ног кон струк та у ком се као из во ђач на шао го ди не, уни шта ва ле су ње го во по што ва ње пре ма умет но сти (Web). Осе ћа ње не вољ ног са у че сни штва у про сто ру фик си ра ном од стра не кор по ра тив не му зич ке индустрије учинило је да Робинсон дебитантску Oxbow плочу доживи као сопствену опоруку. Требало је да Fuckfest обави експланаторну мисију, те да слушаоцима посведо чи о мо ти ви ма Ро бин со но вог прет ход но за ми шље ног са мо у би ства. Сре ћом по слушаоце, још више по самог Робинсона, од такве одлуке он је одустао оног тренутка када је плоча наишла на акламаторно одобравање публике и критике. Да закључимо, шопенхауеровски обележену вољу за умирањем потиснула је воља/сила уграђена у текст музичког снимка. Како је Робинсон над-живео, Fuckfest можемо схватити искључи во као раз го вор са као-мр твим. То је у Грин бла то вим ко ор ди на та ма са свим иди о- синкратичан случај: мртви, који је одлучио да иза себе остави текстуалне трагове, жив 1 Мада Кафкина одлука о спаљивању текста доводи у сумњу како Гринблатову тезу, тако и сопстве ну он то ло ги ју. 97ИЛУМИНАЦИЈЕ

2 је, као и ми, и све до чи о ис ку ше њи ма во ље ко ја га је на ди шла. Ра ни је от кри ве ног парадокса овде нема, пошто с текстом коегзистира жива воља (не)мртвог. Овде је необично корисно вратити се Бекету: А уочи непостојања, ја ево успијевам постати неко други. Јако згодно (Бекет 1969: 30). Мртви, (за нас) непостојећи, оставили су иза себе 2 текстуалне трагове нешто друго (неког другог, овде није од пресудног значаја). Свако писање у овом је случају Рембоов литературицид, самоубиство путем литературе, које је метаморфоза: успети бити нешто друго/неко други, али и игра персистенције: о(п)стати. Ништа не бива од Гринблатовог ре-конструктивног наума, контекст бива замењен сопственим фантазмом, успостављеним нечим другим. Ужур ба ни и смрто но сни Барт ка сни по пут Ке ро ло вог Зе ца. Да не би из о стао у оном што до ла зи (без обзира на постојање), Аутор се самоукинуо текстом. Опција успеха на којој Бекетов уми ру ћи ју нак (упра во та ко, уми ру ћи) гра ди свој ис каз, прин ци пи јел но утвр ђу је метаморфозу, постављајући је у догматску позицију: успевам јесам несумњиво је. 3 Го во ри мо о Џо ну Ке не ди ју Ту лу. Док пи ше о ње му, Чхар ти шви ли не же ли да бу де Акуњин, дакле, одбија другост која је његова књижевна инкарнација. Чхартишвилијева књига Писац и самоубиство садржи и ову одредницу: Џон Кенеди Тул. Амерички пи сац. На пи сао је дан је ди ни ро ман За ве ра бу да ла сјај но, но ва тор ско де ло, ко је су одбијали и издавачи и књижевни агенти. У наступу очајања, Тул се убио отровао се га сом у свом ауто мо би лу. Ру ко пис је ле жао као мр тви те рет ви ше од де сет го ди на, затим је објављен; донео је аутору посмртну славу, као и Пулицерову награду (Чхарти шви ли: 2006, 625). Кре ће мо се из ме ђу два од би ја ња: пр во је од би јен текст, ви ше пу та. Ис прав но би би ло ре ћи да је одбијан. Шта је од би ја ње у од но су на текст? Оно је његова дефинитивна негација, текст који је одбијен јесте Ништа. Он је са мо за ауто ра, можда још неколико аутору блиских читача. Је ко је је са мо за ауто ра, по чи ње да фигурира као очајање. Ежена Робинсона оживљава прихватање, Тул одбија живот у свету без (свог) тек ста, са да он не при хва та, ани мо зи тет је дво сме ран, ре зул тан та не гаци је је не га ци ја. И са ма Завера будала ни је дру го до текст од би ја ња: Од би јам да ми ис пи ра ју мо зак! Не ћу да по ста нем ро бот! (Тул: 1999, 329), ур ли ка ће на јед ном ме сту Игнације Ж. Рајли, протагониста. Чхартишвили евоцира Фројда, Аутор је инфантилан и беспомоћан, рањив, нездраво прихвата критику која долази у лику одраслог, лику Оца који се обрушава на дете зато што је урадило нешто недолично (Чхартишвили: 2006: 112). Критика уме да буде окрутна, наставља Фројд-Чхартишвили, она је индуктор неиздрживе агоније. Завера будала, међутим, није доспела критици, она је мртворођена, мртви терет, петрифицирани континуитет, статика по себи. Рукопис је лежао као мртви терет (Ibid), читамо, поређење се правда метафором која је Горгона, јер мртви терет бива објављен, те доноси Тулу посмртну славу, као и Пулицерову награду (Ibid). Донети је невоља, јер је у вре ме објаве Тул одав но мр тав. Из да вач ко ји је об ја вио текст, ипак, објавио је и Џо на Ке не ди ја Ту ла, до објаве Ни ког за свет. По лу за бо ра вље ном са мо у би ци Ту лу 2 Број конотација који на овом месту произлази из превода импресиван је колико и њихова вр ста. 3 Уколико верујемо (или смо способни да замислимо) да постоји је ко је је не што дру го од дог ме, оно ко је ни-је. 98

3 објава не до но си ни шта, а Пу ли це ро ву на гра ду ово га пу та до би ја ис кљу чи во текст. Оно што је за и ста об ја вље но је сте мит о пред смрт ној во жњи не ста лог аме рич ког професора која је окончана негде по страни једног од бескрајних америчких аутопуте ва, та мо где је уна пред и вр ло пре ци зно на го ве ште но да ће је окон ча ти, али и име Џо на Ке не ди ја Ту ла, сиг нал и апли ка ци ја уз текст јед ног од истин ски из вр сних америчких романа двадесетог века. О тра ге ди ји: Тра ге ди ја ове књи ге је тра ге ди ја ње ног ауто ра ко ји се убио у тридесет и другој години (MacLauchlin: 2012, 12). Тако су у најновијој написаној биогра фи ји Џо на Ке не ди ја Ту ла ци ти ра не ре чи Вол ке ра Пер си ја, ко ме је при па ла не хотич на уло га оно га ко ји објављује. С тим се ре чи ма не ће мо сло жи ти: тра ге ди је не ма, постоји мит у ком се подстиче мисао о трагичној каузалности. Таква представа је свео бу хват но ро ман тич на те ју је ла ко учи ни ти во ље ном, али је и лаж. Књига о ко јој говоримо је данас класик, награђена књига чији је статус неупитан. Она је књига иако се чинило да то никада неће постати, то је есенцијално у објави, она не ра чу на на хо ризонт неиспуњености. Читали смо код Чхартишвилија, Завера будала... ро ман... сјај но, новаторско дело (Чхартишвили: 2006, 625). Књига јесте, и ту не ма ни при ми сли тра гике. Аутор, кога смо препознали као сигнал и апликацију, као номинално текста, не зависи од било каквог магнетизма, па ни оног који исијава трагедија. Трагичан може бити ис кљу чи во жи вот не ког ко се звао Џон Ке не ди Тул и ко је, из ме ђу оста лог, име Ауто ра. Теза којој покушавамо да потврдимо или оспоримо легитимитет, има и своју утврђе ну тех но ло ги ју. Од лу ка оног ко се звао Џон Ке не ди Тул да иза себе оста ви тек сту алне трагове апсолутно је ирелевантна када дође до стварносности јер за Туловог живота није конкретизована. Вољу Аутора заменила је независна воља објаве и токови одлучивања су самим тим радикално измештени. Невоље од технологије се умножавају претрагом биографске грађе. Преписка између Тула (у време преписке Никога) с јед не стра не, и Ро бер та Го тли ба, уред ни ка (у чи јој је објек тив ној вла сти Од лу ка) с друге, показује како први мора да мења одлуке о тексту и у њему зарад задовољства другог, и како је све учињено и даље недостатно, не доводи до коначне објаве. Та, коначна објава, више неће зависити од Тула ни када је верзија објављеног текста у питању. Одлука Неког Другог, готово мистичног по енергетским капацитетима, објављује. С ким, у оваквим околностима, Гринблат разговара? Очевидно не с мртвим Тулом, из чи је во ље се текст из ми го љио. Аутор као сиг нал иза зи ва по до зре ње сво јим дејствовањем већ с корица романа. Завера није аутохтоно откриће рајлијевског духа, о њој се може прочитати код Џонатана Свифта који завереништво малоумних противста вља чи ње ни ци Ге ни ја. Пр ви Грин бла тов са го вор ник из ве сно је Свифт, пот пу но бес ко ри стан за рас кри ва ње кон тек сту ал но сти два де се то ве ков ног Њу Ор ле ан са. С Фокнером читамо Шекспира, с Џојсом Хомера, све је у свему, врви од садржаних претходности. Драстичнија идентификација рајлијевског са свифтовским овде није толика нужност, иако је хипертрофирана. Ова ко је го во рио про фе сор Тул, у да ни ма ка да га је на пу шта ла здра во ра зум ска луцидност: Постоји завера против мене (MacLauchlin: 2012, 171). Тешко је и помислити да би то мо гао да бу де са го вор ник Сти ве на Грин бла та, иако то за и ста је сте онај чија одлука о објави бива изневерена. Професор Тул опкољен је завереницима о ко- 99

4 ји ма не зна ни шта осим да то мо гу би ти сви. Кад спозна заверу, он губи моћ сазнавања со ци јал ног ли те ра ту ре и ли те рар ног ли те ра ту ре, те по ста је при лич но не по у здан и нежељен саговорник. Психичке болести, склоност депресији, самоубиство, неумољиво кон ста ту је Чхар ти шви ли (Чхар ти шви ли: 2006, 499). Про фе сор Тул ни је до жи вео себе-аутора, није се извршио као та кав, 4 што га лишава саговорничке функције. Грин бла тов по ку шај је ин спи ра ти ван не са мо за то што кроз но ви исто ри ци зам модификује теоријске поставке које је добар део науке изопштио из двадесетовековног фо ку са, већ и сто га што се пи та о устрој ству и би ћу књи жев но сти. По сто је ће дихо то ми је и не мо гућ ност њи хо вог пре ва зи ла же ња ужа са ва ле су Ком па њо на, ко га је му чи ла дво сми сли ца или књи жев ност го во ри о све ту, или књи жев ност го во ри о књижевности (Компањон: 2001, 119). Случај Џона Кенедија Тула индикативан је када се пи та ња по ста вља ју на овај на чин, јер су ње го ви би о гра фи, обо жа ва о ци и ту ма чи митски поистоветили његово дело са чином којим је његово деловање онемогућено. Ло ци ра ли смо Свиф та. Ко јом те о ло ги јом и ге о ме три јом се Иг на ци је Ж. Рај ли ба ви? Таква теологија и геометрија долазе из Лавкрафтовог Ктулу-кошмара, транспонујући примордијалну, пре-времену страву у заумни, комички неред. Тома Аквински, Боетије, Платон: књижевност је, поред чега год другог, о књижевности. Само је текстуални траг фактицитет и он заступа саговорничку димензију у пољу рецепције. Кореспонденција с извантекстуалним је најчешће монтажа у којој се подра зу ме ва, ин тер ве ни ше и прет по ста вља. Од би је ни Ту лов текст на пу шта ин стан це ауторске воље и одлуке, записано Ништа постаје ствар за нас, што је увек опе ра ци ја ко ја иза зи ва од ре ђе не ма ни пу ла тив не ефек те. Текст живи тек на кон смр ти Ауто ра (Барт, свакако), ова ампутација лабораторијски изолује читаоца и читљиво, препуштајући их дивергентним токовима поимања про-читаног. Разговори с мртвима и гласови живих само су метафоре, поетизована полазишта у расправи коју антика оставља будућности, и која и сама није мања од књижевности. 2. Mon do Bi zar re Садржај је невероватан. Бисери нихилизма. (Тул: 1999, 419) Завера будала Џона Кенедија Тула је књига смеха. Извор смеха, његов епицентар, је Иг на ци је Ж. Рај ли, круп ни из о па че њак (Тул: 1999, 21), Ве ли ки Бе ли Лу дак (Ibid, 147). Рај ли је ва пред ста ва о оно ме што би свет тре ба ло да бу де и оно што свет је сте на ла зе се у ко ли зи ји не са гле ди вих раз ме ра. Док ју на ци Хе ле ро ве Кваке 22 5 сулудим чињењем правдају историјски потврђен свет-као-лудницу, Рајли устаје против таквог све та, на шта му је уз вра ће но истом ме ром. Пи сац по ду же оп ту жни це про тив овог века (Ibid, 11) за сво ју тра ги ко мич ну мај ку је онај ко ји са мо ле жи по ку ћи и гле да телевизор (Ibid, 27). Не склад у пер цеп ци ји истог пој ма или ства ри, то је ко мич но. 4 Појам не-извршивости је витални услов овог рада, што ће се показати нешто касније. 5 Интересантно је колико су уредници с којима је Тул био у преписци желели да приближе Заверу будала Хе ле ро вој књи зи. 100

5 Рајли је коментар. У својој тридесетој години он изриче незадовољство поводом светске катаклизме, што га амнестира од физичког партиципирања у стварности. Теле ви зиј ски про грам је до во љан суп сти ту ент. Ка да по ку ша да до при не се кре та њем, Рајли доживљава ужас путовања о коме ће више пута покушавати да саопшти другима. Инерција, лењост, креатура без радне етике, то је Рајли за друге, паразит, најпре. Права комедија почиње оног тренутка када њен централни јунак бива приморан да уче ству је, јер је сва ко ње го во уче шће не вољ на си му ла ци ја и екс цес. Уче шће, она ко како га Рајли схвата, може бити једино завереничке природе, што од учесника захтева просте капацитете будале која се упиње да нашкоди генијалном сувишку човечанства. Та ква је ба за рај ли јев ског вер бал ног: За ми сли мо са да не ку опру гу мо рал не при ро де, из ра же ну ми сао ко ју гу ше и ко ја се по но во из ра жа ва, бу ји ца ре чи ко ја наваљује, а коју заустављају и која се стално враћа. Опет ћемо видети слику једне силе која у нечему истрајава, и друге, исто тако тврдоглаве, која је сузбија 6 (Берг сон: 2004, 63). Док пише о ђаволу на опрузи, Бергсон антиципира Туловог протагонисту. Визуелно, Рајли је аутистична константа, а тако отпочиње текст романа. Бити увек исто оде вен, од би ја ти по ну ђе ну ком би на то ри ку у име теологије и геометрије, то је лајтмотивска амблематика немог филма која доводи до лаког препознавања смешног. Кад год присуствује, Игнације је смешан јер инсистира на себи као таквом, не одустаје од детаљно промишљеног концепта којим жели да револуционише затупели интелект са вре ме ни ка, од би ја ју ћи и оп ту жу ју ћи у исти мах. Сме шна је зе ле на ло вач ка капа на глави магистра филозофије: Зелени наушници, пуни великих ушију и нешиша не ко се, за јед но са там ним дла чи ца ма ко је су из ра ста ле из са мих уши ју, иска ка ли су с обе стране, попут знакова за скретање, истовремено показујући два смера (Тул: 1999, 5). Апсолут небриге имплицира кохеренцију бића. Проп мисли о истом: Комика, дакле, није скривена у физичкој нити у духовној природи човековој, већ у оном њихо вом ме ђу соб ном од но су у ко ме фи зич ка по ја ва по ка зу је не до стат ке ду хов не природе (Проп: 1984, 42). Комична физиономија, коју класификује Бергсон (Бергсон: 2004: 25), има и спиритуалну подлогу. У име це ло ви тог погледа на свет оне о би че на је и про стор ност. Дом Рај ли је вих је ни шта дру го до: смр зну то др во ба на не, уру ше на огра да, хум ка с кр стом у келт ском сти лу, без жбу ња, тра ве или пти ца (Тул: 1999, 43). Ру па на зад њем про зо ру пар ки ра ног ауто мо би ла пре ле пље на је кар то ном на ком пи ше: ВАН КАМ ПО ВА СВИ ЊЕ ТИ НА С ПАСУЉЕМ (Ibid). На стакленом делу улазних врата исписана је изрека: Непромишљена реч и брод по та па (Ibid, 44). То је дом теологије и геометрије, формални обриси и у нај гру бљим цр та ма то екс пли ци ра ју, из дво је но сти је до де ље на аде кват на фи зи ка. Игнацијево гаргантуанско тело након одевне униформе добија још једну опну која га чини мање могућим. Не-смислени текст је сугестија анималне облапорности становника куће, али и логореје: Игнације Ж. Рајли није онај који слуша, већ онај који говори и про по ве да. Чим на пу сти уто чи ште, или се су о чи с мај ком, он за по чи ње вер бал но хо до ча шће, уме сто да по у ча ва уну тар не ке од уни вер зи тет ских слу ша о ни ца, Рај ли на сту па по пут пи кар ског, али и не у мор ног мо ра ли сте си зи фов ског ти па. 6 Лепота која долази од превођења, још једном. У српском језику најчешће се сузбија коров, штет но и не же ље но, ис трај но али не по треб но. 101

6 Мај ка је зна чај на. Иако про чи та ва на као го спо ђа Тул, Иг на ци је ва мај ка је ње гов Разумихин, али и његов Стен Лорел. Разумихин неће зауставити Раскољникова, нити ће извршити његов духовни препород, неће га приволети страни на којој се налази. Ефи ка сност го спо ђе Рај ли је мно го ма ње од то га, она је ту да раз ја ри уве ли ко огор ченог си на, да га на ве де на ти ра ду. Она је ини ци јал но Иг на ци је ве ци нич не ло го ре је, црвени плашт матадора, изазивач комичког ефекта, другост која је неопходна комичкој сим би о зи, ко мич ком парт нер ству де бе лог и мр ша вог, или мах ни тог и ра зум ног. Разум мајке Рајли је оно што малограђанштина кодификује уместо имагинације побуне као радости духа. Такав разум је и расизам, али и фашисоидни диктат једнообразности. Иг на ци је Ж. Рај ли је сав од мр жње на та кав ра зум, он га са мим со бом оспо ра ва. Тулов јунак виђен је и као Фалстаф Њу Орлеанса. Откуд Епикур? Неизлечиво хипохондричан да би био неизлечиво смешан, Рајли хипертрофира. Фортуна и Апетит су његова божанства. Лагодност фатализма Кола Среће и хедонизам једног плаутовског прождрљивца веселу чулност претпостављају мучном досезању не тако извесне мудро сти. Иг на ци је че зне, он је же љан и гла дан, не кон тро ли сан ка да су за до вољ ства те ла у пи та њу, Рајски трговац не мо ћан да се од у пре вир шла ма ко је про да је. Сце на онаније исијава организованом рафинираношћу порока: Једно време га је [чин онаније, прим. аут.] скоро развио у уметничко дело, бавећи се овим хобијем с вештином и жа ром умет ни ка и фи ло зо фа, уче ња ка и џен тлме на. Још увек су му у со би би ла скриве на по моћ на сред ства ко ја је не кад ко ри стио, гу ме на ру ка ви ца, пар че тка ни не од сви ле ног ки шо бра на, ноћ на кре ма (Ibid, 37) До пер фек ци је до ве де ни ра фин ман од Рајлија ствара либертена: Игнације крену да рукује и усредсреди се. Најзад му се јави ви зи ја, по зна ти лик ве ли ког и ода ног ов чар ског пса ко ји му је био љу би мац кад је био у средњој школи. Како му се смеђе-бело крзно приближавало, Игнацијеве очи се раширише, укрстише и затворише, а он се, онемоћао, завали међу четири јастука, надају ћи се да има па пир них ма ра ми ца у со би (Ibid). Па рок си зам по роч но сти за фи гу ру Игнација Рајлија представља несумњив добитак када дође до људскости, монотоног и сте рил ног пе дан та за ме њу је бе на. А бе не, ка ко пи ше Вла ди мир Проп, иза зи ва ју симпатију и саосећање слушалаца (Проп: 1984, 102). Ари сто тел, у не ко ли ко са чу ва них те за по све ће них ко ме ди ји, ка же: Пе сни ци подра жа ва ју љу де ко ји су или бо љи од нас ова квих ка кви смо, или го ри, или на ма слични (Ари сто тел: 1990, 48). Ари сто тел је, то је ви ше не го ја сно, ис пу стио из ви да Рај ли ја који је огромни ниједан (Тул: 1999, 269). Да кле, не го ри од или ни жи од, већ није дан : ни је дан до са да по знат, ни је дан за ми слив, ни је дан упо ре див и на лик не ко ме другом. Смешно је, тврди Аристотел, нека грешка (Аристотел: 1990, 52). Бити ниједан, што претпоставља битну јединственост, положај једног у врсти, то је грешка коју априорна типологија не може да апсорбује. Из овог разлога, Бергсон запажа заверу смејача: Смех увек крије неку задњу мисао о споразуму, ја бих је готово назвао завером са осталим смејачима, стварним или изми шље ним (Берг сон: 2004, 11). Смех зах те ва ко лек ти ви тет, он на ста је ка да љу ди оку пље ни у гру пи упра вља ју сво ју па жњу на јед ног од њих (Ibid, 12). Ето про сто ра за фину иронију: на слици насмејаних завереника Рајли види искључиво будале, читаоци нису поштеђени из разлога општости завере као процеса: Сваки војник и морнар 102

7 ове земље ког виђамо може бити некакав луди маскирани декадент. Мој боже! Можда смо упа ли у зам ку не ке ужа сне за ве ре. Знао сам да ће се не што ова ко де си ти. Сје диње не Др жа ве су ве ро ват но пот пу но не за шти ће не (Тул: 1999, 270). Сва ко мо же би ти нешто друго, можда света је параноја. Читав Рајли заправо је по глед на свет. Његово сумануто резонерство јесте персонификација хипохондрије, параноје и логореје. Обузет егоманијаштвом, Рајли је свој једини тумач. У позадини је, наравно, траума: Као мајка, требало би да будеш заинтере со ва на за тра у ме ко је су ство ри ле мој по глед на свет (Ibid, 24). Или: Игнације, какво је ово ђу бре на по ду? Оно што ви диш је мој по глед на свет. Тек тре ба да се са ста ви у це ли ну, за то па зи где ста јеш (Ibid, 54). Смешна је, видимо, безазлена манија, грешка која не доноси бола и није погубна (Аристотел: 1990, 52). Дефинишућа разлика између позиције Игнација Ж. Рајлија и позиције света је следећа: Рајли се гади света, зазире од ње га, али га не сма тра сме шним, још ма ње без о па сним. За свет, ко ји је и свет чи та ла ца, Рај ли је без о па сан и на стран, али и не сум њи во сме шан. Он је са мо сво јан по глед на свет ко ји свет не успе ва да при ла го ди сво јим ме ри ли ма, као што чи ни Бенџамин Компсон, идиот. Поглед на свет Игнација Ж. Рајлија је неуспешна пракса, стриктно вербалне природе. Неуспех је смешан, отуд подлост смеха, смејач доминира. Сме шна је ин тер ак ци ја. На сва ку кон ста та ци ју из до ме на сва ко днев них не из бежности, Рајли одговара погледом на свет. Ређају се интроспективни искази и манифести. Ја сам чист ана хро ни зам (Тул: 1999, 68) ла мент иза зван не при влач ном са дашњо шћу, ком плекс Злат ног до ба, али и али би. По не кад и дру ги утвр де ана лог но, и то је ди јаг но за: Знаш шта не ва ља с љу ди ма да нас? Бо ле сни су (Ibid, 120). Рај ли, пи сац ма ни фе ста, ло ци ра исто риј ски за че так ци ви ли за циј ске ре гре си је са ма ни ја кал ном пре ци зно шћу. На кон сред ње ве ко вља, оли че ног у Абе ла ру и То ма су Бе ке ту, на сту па мрак просветитељства, богова Хаоса, Лудила и Лошег Укуса (Ibid, 34), човек постаје роб оба ве зног сва ко днев ног ра да. Па ра докс са др жин ског аспек та ма ни фе ста ма њи је од једне напомене о његовој библиотечкој судбини: Vi de ti Raj li, Ig na ci je Ž, Krv na njihovim rukama: Zločin svega toga, Studija izabranih zloupo tre ba u Evro pi to kom še sna e stog ve ka, mo no gra fi ja, str. 2, 1950, So ba za ret ke knji ge, Le vi hodnik, Treći sprat, Spomen-biblioteka Hauarda Tiltona, Univerzitet Tulejn, Nju Orleans 18, Luizijana. Beleška: Ovu jedinstvenu monografiju poslao sam poštom biblioteci na poklon; međutim, ni sam uve ren da su je ikad pri hva ti li. Po sto ji mo guć nost da su je ba ci li za to što je bi la is pi sa na obič nom olov kom na pa pi ru na ma le li ni je. (Ibid, 34) Ло ги ка рај ли јев ског про јек та дез ин те гри ше схе ма ти зо ва не кон вен ци је ко ји ма при сту па, те је у Завери будала Тул често и Јонеско. Иако зна да нарушава прописане норме и доктрине, Рајли и не настоји да им повлађује, он брине о интересу његових властитих начела као потенцијално доминантних. Практично, Игнације поменута наче ла спро во ди у сва ком мо мен ту ком је спро во ђе ње при ро ђе но. При ли ком ра да у библиотеци и лепљења бројки по књигама он се држи својих естетских принципа (Ibid, 59): По не кад бих за ле пио са мо три до че ти ри на леп ни це, и при том осе тио огромно задовољство због квалитета свог рада. Библиотечки управници презирали су моју поштеност у раду (Ибид) Генијалност изолује: Мораш схватити колико страха и мржње 103

8 мој Weltanschauung изазива у људима (Ibid). До крајњег смисла Рајлијевог плана долази се интелектом, императивна команда јесте схватити, а Рајли моралиста и проповедник по ста је Рај ли му драц. Са вез бу да ла о ком је пи сао Свифт за циљ има сма ње ње ка па ци те та ра ди јант ног по ља ге ни ја. Ни је ко мич ко парт нер ство с мај ком је ди ни дубл у ком Рај ли уче ству је. У ве ћем делу ро ма на фи зич ки не при сут на, Рај ли је ва при ја те љи ца Мир на Мин коф огла ша ва се пи сми ма из ко јих про ис ти че раз у ме ва ње Рај ли-по зи ци је. Оно што Мин коф за ме ра свом дугогодишњем пријатељу јесте изостанак друштвене свести. Из њене перспекти ве, Рај ли је со ци јал но и сек су ал но аути сти чан и бес ко ри стан. Она се не пре кид но бави психоанализирањем Рајлија на основу писама, упињући се да га приволи актуелним интелектуалним модама: Мораш се идентификовати са не чим. Као што сам ти више пута рекла, мораш се посветити круцијалним проблемима овог времена (Ibid, 90). Оно што Мир на Мин коф тра жи од Рај ли ја је сте де ци ди ра ни от клон од рај ли јевшти не. Рај ли не мо же да се по све ти кру ци јал ним про бле ми ма вре ме на у ком жи ви, јер је сва ка вр ста по све ћи ва ња у не по сред ној за ви сно сти од укал ку ли са не во ље за ак тив ним. По све ти ти се озна ча ва ис тра ја ва ње ко је во ди до фи нал ног ре ше ња, оно прет по ста вља циљ. На том ме сту се за у ста ви ло чи та ње За ве ре бу да ла од стра не Робер та Го тли ба, ње го ве су се при мед бе од но си ле на на вод ни не до ста так ис хо ди шта. Готлиб није разумео да исходишта не може да буде, јер би то захтевало трансформаци ју Рај ли ја по пи та њу би ћа, по што је она дру га тран сфор ма ци ја, тран сфор ма ци ја света, изгледа већ извршена, с обзиром на остале ликове Туловог романа. Рајлијева грешка није харпагоновска, те не захтева санкцију промене, казну која долази од света ипак бољег или бар домишљатијег од комичног јунака. Свет-мај ка же ли да се осло бо ди Иг на ци је вог при су ства, да га ам пу ти ра са сво је по вр ши не из раз ло га не у по ре ди во сти: не ма идентификације. Оно што ми сли о свом си ну, го спо ђа Рај ли ми сли и о Мир ни Мин коф, упра во из тог раз ло га ова дру га спа сава Игнација душевне болнице. Бекство на које пристаје Рајли је највише што он може да одмакне од себе, кретња коју прави напуштајући дом више је израз панике онога ко ји ће из ве сно оста ти ус кра ћен за сло бо ду бив ство ва ња, те је спре ман да на ру ши соп стве ни ег зи стен ци јал ни ма нир и учи ни не свој стве ни по мак, ко ји и да ље иде у при лог кон ти ну и те ту јед не иде о ло шке из гра ђе но сти. Бе же ћи, Рај ли на ста вља да се идентификује са собом, јер с другим не може. Бекство је истрајавање ниједности реализоване у околностима које је сама предвидела, никако у онима које су понуђене или наметнуте. Смешно Иг на ци ја Ж. Рај ли ја је сме шно ниједности. Сме шно је би зар но. Свет ре а- гује на ниједност и идентификује је са лудилом. Бергсоново круто опирање друштвеном животу (Бергсон: 2004, 112) захтева аутоматизацију у извесном степену: смешна лич ност ауто мат ски иде сво јим пу тем (Ibid). Онај ко ји ни је бо љи или го ри, а ни је ни налик нама, мора бити осујећен: диктатура униформности од комедије чини драму не-тр пље ња. Иг на ци је Ж. Рај ли у луд ни ци гу би сва ку ко мич ку пер спек ти ву, свет жели да он више не буде смешан, што је тиранија псеудо-битних, репресивне већине ко ја се бе ви ди као про пи си вач ку у по гле ду за ко на ап со лут ног устрој ства. 104

9 3. Не-из вр шив Можда бисмо могли да спасемо свет! (Тул: 1999, 273) У до бром де лу сво је књи ге Демон теорије, Ан то ан Ком па њон кри ти ку је Ро ла на Барта. Није то злурада критика чија је природа рушилачка, већ више ново, подстицајно чи та ње, ко је по ку ша ва да из бег не екс тре ме има нент не ра ди кал но ино ва тив ном. Ба ве ћи се ко ре ла ци ја ма књи жев но сти и све та, Ком па њон кри ти ку је ан ти ми ме тич ку тезу, толико фаворизовану током читавог претходног века науке о књижевности: Барт, у књизи S/Z, напада основе мимезиса у књижевности, под изговором да, чак и најреалистичнији роман није извршив, да се његова упутства не могу следити дословце у пракси (Компањон: 2001, 141). Компањон замера Барту недостатну појмовну јасноћу истичући да стварно није једнако остваривом, и с том се замерком лако можемо сложити. S/Z је ви ше ме та фо ра јед ног пре ђе ног чи та лач ког пу та не го не што дру го, ин тригантна и заводљива, али без довољне егзактности при изношењу судова. Ако реалистички метод реплицира стварност, онда реплицирана мора бити и функционалност слика и појмова, њихова механицистика, а не огољено упризорење. Барт реалистичкој књижевности не спори извршивост уопште, он извршивост усваја као делимичну, и та ко је де вал ви ра по осно ва ма. Ње гов суд би гла сио: ако це ли на ни је из вр ши ва у свеукупности постојећих потенцијала, њено репликаторно нужно је друго од целине. Сувишак текста, не-извршиво, то је литература литературе, а свет је и даље за себе. Ре кли смо: сме шно је би зар но. Проп пи ше о ко ми ци раз ли ка (Проп: 1984, 54). До ста уверљива дефиниција бизарног могла би бити: различито од. Та различитост је, неумит но, пр ви услов би зар ног, ако не и кључ ни. Тул је ура дио све да од свог ју на ка начини одступање од норме (Ibid). Свест Игнација Ж. Рајлија двојако види одступање. Цивилизација је та која је начинила први корак одступања, знамо да Рајли препознаје историјску темпоралност одступања. Након препознавања, Рајлију не преостаје ништа дру го до да од сту пи од све та ка кав је по стао на кон од сту па ња/па да. Уса мљен у одступању, овде не заборављамо Мирну Минкоф, Рајли себи приписује ауру генијалног хероја. Приписивање је прва комичка грешка јер је чиста претензија. Трагички херој никада не мисли о себи као о хероју, он чак ретко мисли (с изузетком Хамлета-изузетка). Трагички јунак дела, Рајли говори. Публика, по правилу присутна његовим наступи ма, осим у слу ча је ви ма пре пи ске или пи са ња ра зних про грам ских тек сто ва, ни је насмејана, већ изненађена и запрепашћена. Смеје се читалац, онај ко надгледа одвијање бизарног. Бизарна претензија може бити и травестија, која је одступање од норме, али прорачунато. Негде пред крај романа, Рајли наступа као гласноговорник Покрета за мир (пре то га као пред вод ник Кр ста шког по кре та за ма вар ско до сто јан ство): Ти ши на!, вик ну Иг на ци је над њи хо вим љу ти тим бр бља њем. При ја те љи, ве че рас сам ов де да вам покажем како да спасете свет и донесете мир (Тул: 1999, 345). Игнацијева над-поза је смешна јер је предикаоница на непримереном месту, а проповедано је апсурд. Над-став пре све га је би блиј ски, Реч је над во дом, а Та ма над без да ном. То је исти но сни 105

10 став, став догматске монументалности: И би та ко. Неуспех бизарне претензије је смешан: Сами сте одлучили. Живите у свету рата и крвопролића. Када падну бомбе, немој те ме ни до ла зи ти: ја ћу би ти у свом скло ни шту! (Ibid, 350). Ме си ја од у ста је, то је антихришћански каламбур, неразумни остају препуштени себи, а оно што их чека је пакао. Месија се одриче неразумних, у њему нема љубави, милосрђа, разумевања и пра шта ња. Он не же ли не ра зум не. 7 Ефе кат ко мич ког пре о кре та упи сан је на кра ју навода, Месија ће се сакрити у намери да сачува сопствену кожу. Ме си ја као Фал стаф? Ето не-за ми сли вог, ре ћи ће мо не-из вр ши вог. Иако су бје кат јед ног, по сва ком кри те ри ју му нео ре а ли стич ког тек ста, те сто га могућ и вероватан, Иг на ци је Ж. Рај ли је сме шан као не-мо гу ће мо гу ћег, ис кли зну ће из цен тра, а смех кажњава ексцентричност (Бергсон: 294, 22), закључује Бергсон. Модус не-извршивости Ту ло вог ју на ка је сме шно Завере будала и тај мо дус ак ти ви ра тек чи та лач ка дистан ца, ан ти ем па тиј ска ла год ност при ро ђе на ко мич ном; чи та лац се ни ка да не сме је сличнима себи, с другачијима од себе је другачије. Не-извршиво као тренутак илузије де лу је не-мо гу ће, оста је са мо смех, без по сле ди ца, исме ја ни ни је прет ња, јер не постоји у равни замисливости. Тако стоји и литература према свету, не нарушава га, али му и не до но си спа се ње, са мо по не кад, као у слу ча ју Ту ло вог ро ма на, би ва оно друго, далеко веће и забавније од њега. Ли те ра ту ра: Ари сто тел 1990: Ари сто тел, О пе снич кој умет но сти, Бе о град: За вод за уџ бе ни ке и на став на средства Бе кет 1969: С. Бе кет, Малоне умире, Загреб: Зора Берг сон 2004: А. Берг сон, О смеху, Но ви Сад: Ве га Ме диа Гринблат 2003: С. Гринблат, Колање друштвене енергије, у: З. Ле шић, Нови историцизам и културни материјализам, Београд: Народна књига-алфа Debenedictis, M. Oxbow began with a suicide note in F---fest (Interview). Noisecreep, Компањон 2001: А. Компањон, Де мон те о ри је, Но ви Сад: Све то ви MekLahlin 2012: C. MacLauchlin, But terfly In The Typew ri ter: The Tra gic Li fe of John Ken nedy To o le and the Re mar ka ble Story of A Con fe de racy of Dun ces, Bo ston: Da Ca po Press Проп 1984: В. Ј. Проп, Проблеми комике и смеха, Но ви Сад: Днев ник Тул 1999: Џ. К. Тул, За ве ра бу да ла, Београд: Клио Чхар ти шви ли 2006: Г. Чхар ти шви ли, Писац и самоубиство, Београд: Информатика 7 Већ на првој страници романа проналазимо напомену о разуму: Сам Игнације био је лагодно и разумно обучен (Тул: 1999, 5). Једна од ретких иронијских упадица наратора односи се управо на разум. 106