JULIJANA BELI-GENC Filozofski fakultet, Novi Sad KANTOV ODGOVOR

Transkript

1 Arhe, I, 2/2004. UDK 1 (091) : Kant Originalni nau ni rad JULIJANA BELI-GENC Filozofski fakultet, Novi Sad KANTOV ODGOVOR Kantov kratki spis Odgovor na pitanje: Šta je prosve enost?, doista neobi nog naslova, ostao je dosta dugo u senci njegovih zna ajnijih i obimnijih dela, pre svega njegove tri kritike, da bi u prošlom veku postao opštepoznat i doživeo vrlo živu recepciju, ne samo u okviru filozofije, nego i nauke o književnosti. Iako je nastao godine, dakle, posle Kritike istog uma (1781), u okviru tzv. prosvetiteljskih spisa u kojima se Kant bavio razli itim aspektima prosve enosti, ovaj spis se zajedno sa ostalima iz ove grupe, ije je stanovište navodno prevazišao, kasnije ipak esto ubrajao me u njegove pretkriti ke radove 1. Neobi nost naslova vezana je za (na prvi pogled) enigmu, ko je, kako i zašto postavio pitanje na koje je Kant osetio potrebu ili ak obavezu da javno odgovori. Poznavanje konteksta, u kome je Kantov odgovor nastao, svakako može samo da doprinese razumevanju njegove sadržine. Kant je, uostalom kao i Mozes Mendelson (Moses Mendelssohn, ), proizvo a svile, ali isto tako i poznati filozof, književni kriti ar i prevodilac, reagovao na jedan, zapravo, bezna ajan povod. Berlinski sveštenik Celner [Johann Friedrich Zöllner] objavio je u asopisu Berlinische Monatsschrift lanak, u kome je polemisao protiv civilnog sklapanja braka, koje je u septembarskom broju iz godine zagovarao jedan anonimni autor. Celner se zalagao za crkveno sklapanje braka, navodno iz perspektive interesa države, i u tom smislu je kritikovao unošenje zbrke i izazivanje zbunjenosti u glavama i srcima ljudi, a sve pod plaštom i u ime prosve enosti. Pojmu prosve enost dodao je Celner jednu napomenu sa slede im provokativnim pitanjem: Šta je prosve enost? Na ovo pitanje koje je bezmalo isto tako važno kao i šta je istina, trebalo bi odgovoriti pre nego što se zapo ne sa prosve ivanjem! A uprkos tome, ja još nigde nisam naišao na odgovor! Ovo pitanje, skriveno u napomeni lanka jednog relativno nepoznatog protestantskog sveštenika o bra nom pravu, koje se moglo shvatiti i kao poziv i kao izazov, pokazalo se krajnje inspirativnim i plodonosnim za istoriju filozofije. Nije dugo trebalo ekati na odgovor koji je stigao ak od dvojice vode ih nema kih filozofa 18. veka. Prvo je Mozes Mendelson objavio svoj napis O pitanju: šta zna i prosvetiti? (Über die Frage: was heißt aufklären?) u septembarskom broju istog asopisa iz godine. Kant je znao za postojanje Mendelsonovog teksta, ali ga u trenutku pisanja svog Odgovora još nije pro itao, kako to i saopštava itaocima 1 Rolf Denker: Grenzen liberaler Aufklärung bei Kant und anderen. W. Kohlhammer Verlag, Stuttgart, 1968,

2 Berlinskog mese nika u napomeni na kraju svog napisa. Potom, u decembarskom broju istog asopisa 2, pet godina pre Francuske revolucije, objavljuje ve iti neženja Kant svoj odgovor. Svoju raspravu, koja se danas smatra, doduše, zakasnelim, ali utoliko zna ajnijim programatskim prosvetiteljskim spisom, svojevrsnim rezimeom ideja ove epohe i delom kanona prosvetiteljske i književnosti o prosvetiteljstvu, Kant zapo inje pokušajem definisanja jednog od klju nih pojmova tog doba pojma prosve enosti. Me utim, Kantova definicija prosve enosti kao ovekovog izlaska iz maloletnosti za koju je sam kriv, u mnogome se izdvaja od ostalih sli nih pokušaja definisanja, objavljenih osamdesetih godina 18. veka u kontekstu kasne prosvetiteljske popularne filozofije. Iza same definicije slede objašnjenja klju nih pojmova, da bi se kod italaca postigao konsenzus u njihovom zna enju. Kant je u motu prosve enosti, zapravo jednoj vrsti racionalisti kog, emancipatorskog apela, formulisao svoj postulat autonomije oveka imperativno, i to tako što je naložio svakom pojedincu da se oslobodi intelektualne zavisnosti od tradicije, autoriteta i predrasuda svih vrsta. Glavnog krivca za nedostatak prosve enosti Kant pronalazi u prvom redu u oveku kao pojedincu, kao individui. Odrastao, i prema tome prirodno, fizi ki punoletan ovek, sam je kriv za vlastitu infantilnost, nezrelost i kognitivnu maloletnost, jer, iako poseduje um kao predispoziciju, dakle, nije stvarno maloletan niti pati od neke duševne bolesti, on ga ipak ne koristi, ne misli svojom glavom, nego nekriti ki ponavlja mišljenja i stavove drugih. Upravo zbog toga, u ilustrovanju definicije i kategori kog imperativa prosve enosti, Kant se poslužio paralelom vezanom za odnos staratelja i šti enika, pri emu ovaj poslednji treba da se oslobodi od tutorstva državnih, crkvenih i nau nih autoriteta. To e mu po i za rukom tako što e prekinuti sa pasivnim usvajanjem i skoro mehani kim reprodukovanjem fiksiranog znanja i umesto toga e samostalnim misaonim inom do i do vlastitih stavova i na taj na in izgraditi vlastiti identitet. Kant detektuje nekoliko razloga za maloletnost velikog broja ljudi: lenjost, kukavi luk, lagodnost sadašnjeg stanja, naviku; svi oni 2 Berlinische Monatsschrift 4 (1784), str U periodu od godine asopis Berlinische Monatsschrift imao je dva izdava a: berlinskog bibliotekara Bistera (Johann Erich Biester, ) i direktora gimnazije Gedikea (Friedrich Gedike, ). Ova ugledna publikacija kasnog prosvetiteljstva spadala je u najzna ajnije nema ke asopise svog vremena. Izdava i su kao svoj cilj istakli težnju za promovisanjem istine, kao i ljubav prema širenju korisne prosve enosti i osloba anje od štetnih zabluda, nastoje i pri tom da u napisima, koje su publikovali, spoje korisno sa zanimljivim i zabavnim. Pored Kanta (sa 15 priloga) i Mendelsona (sa 8 priloga) asopis je imao još dosta poznatih saradnika, me u kojima se mogu na i i slede a imena: Bendžamin Frenklin, Kristijan Garve, Ludvig Glajm, Vilhelm fon Humbolt, Tomas Džeferson, grof Mirabo, Karl Filip Moric, Fridrih Nikolaj, Kristijan F. D. Šubart i dr. Sami urednici su još godine shvatili da se na stranicama njihovog asopisa pojam prosve enosti razvio ta nije i odre enije nego u bilo kojoj nema koj knjizi, zahvaljuju i dvojici velikih filozofa: Kantu i Mozesu Mendelsonu (v. Berlinische Monatsschrift 15, 1790, str. 365). Protivnici prosvetiteljstva nazivali su Berlinski mese nik berlinskom prosvetiteljskom klikom, prosvetiteljskom bandom i berlinskom prosvetiteljskom sinagogom, jer su njegove stranice bile otvorene i za priloge jevrejskih autora, npr. za samog Mendelsona, zatim za Davida Fridlendera, Markusa Herca, Mozesa Veselija. Drugi nema ki asopisi tog vremena, kao npr. Vilandov Teutscher Merkur, tako e su objavljivali stavove razli itih autora o prosve enosti. U Journal von und für Deutschland ( ), iji je izdava bio Geking (Leopold Friedrich von Goeckingh), uvedena je ak stalna rubrika pod naslovom Prosve enost, predrasude. U Berlinu je od godine izlazio Berlinisches Journal für Aufklärung, a izdava i su bili Fišer (Gottlob Nathanael Fischer) i Rim (Andreas Riem). U novembarskom broju asopisa Deutsche Monatsschrift iz godine jedan anonimni autor sastavio je i bibliografiju napisa o prosve enosti, koja za period od godine obuhvata 22 naslova. 192

3 omogu uju vladavinu autoriteta nad pojedincem koje on ne želi da se oslobodi, možda zato što je po svojoj prirodi sklon da im se pot ini, nostalgi no slede i pri tome zov detinjstva i vide i u tutorima neku vrstu zamene za oca 3. Za izlazak iz maloletnosti potreban je poseban svesni in, odluka, koja nije apsolvirana samo jednokratnim naporom volje, nego se mora uvek iznova ponavljati. Ali, iznad svega, neophodna je hrabrost da se ovek oslobodi nereflektirane determinisanosti i da se, poput deteta u trenutku lokomotorne zrelosti, otrgne zavisnosti od autoriteta koji zloupotrebljavaju injenicu da poseduju više znanja 4. Kant, dakle, zastupa mišljenje da se do prosve enosti može do i u prvom redu samoprosve ivanjem, samoemancipacijom, koja ne može biti oktroisana od gore. Iako smatra da izlazak iz maloletnosti zavisi prevashodno od pojedinca, Kant u nastavku svog spisa razmišlja i o društvenom kontekstu, koji je isto tako neophodan za etabliranje prosve enosti, i u njemu bi presudnu ulogu trebalo da odigra manjina samostalno misle ih me u starateljima. Kant odbacuje revoluciju kao put postizanja prosve enosti, jer je ona pogodna samo za osloba anje od loše vlasti, ali ne i za promenu na ina razmišljanja. Iako nije bio apoliti an ili politi ki ravnodušan, o emu svedo i i podatak da je kasnije javno proklamovao svoje slaganje sa idejama Francuske revolucije, i to u vreme, kad to baš nije bilo oportuno, izloživši se time opasnosti da ga proglase za jakobinca, on je u okviru svoje filozofije principijelno odbacio revoluciju kao sredstvo prosve ivanja, shvataju i je pre kao mehanizam kojim se stare predrasude samo zamenjuju novim. Umesto revolucije on pledira za postepenu reformu 5. Osnovna pretpostavka za stvaranje prosve ene publike, odnosno za konstituisanje prosve ene gra anske javnosti, jeste sloboda iznošenja vlastitog mišljenja pred itala ku publiku. U cilju pojašnjenja svog shvatanja slobode koju treba dozvoliti i koja e unaprediti prosve enost, Kant uvodi distinkciju izme u javne i privatne upotrebe uma. Pod privatnom upotrebom uma Kant u svom spisu podrazumeva onu koju neko vrši u okviru neke javne službe, odnosno državne institucije. Za razliku od uobi ajene upotrebe ovog pojma, uobi ajene, kako za njegovo vreme, tako i za njega li no, a iz današnje perspektive, pre bi se moglo re i, pogrešno shva ene upotrebe, Kant smatra da državni službenik, bez obzira na profesiju, u svojoj kancelariji, u domenu svog posla, ne koristi svoj um javno, jer ta upotreba nije niti može biti transparentna za celokupnu javnost, i u tom smislu, ona je privatna. U sferi institucija nema mesta iznošenju vlastitog mišljenja, a kamoli kritike ili žalbe tu se zahteva slepo sprovo enje naredbi. Kant, dakle, smatra ispravnim upravo ono što se danas ocenjuje kao neprihvatljivo i nekorektno u domenu službe, a 3 Denker, To je danas možda najuo ljivije u televizijskim reklamama, u kojima se pojavljuju razli iti autoriteti, pre svega iz domena medicine, koji koriste (ili možda ak zloupotrebljavaju) svoje stru no znanje i svoj imidž stru njaka i na taj na in uti u na izbor gledalaca pri kupovini raznih proizvoda široke potrošnje. Denker tako e upozorava i na danas aktuelnu zloupotrebu novih spoznaja navo enjem primera koriš enja psihoanaliti kih saznanja (mogli bismo da dodamo: i saznanja do kojih su došle druge psihološke grane, npr. psihologija marketinga) u reklamiranju proizvoda, kada se, apelovanjem na nesvesno u oveku, nastoje izazvati nove potroša ke želje (str. 72). 5 Denker naglašava da za Kanta opozitni pojam za revoluciju nije evolucija, nego reforma, jer je ona usmerena na planirane i ciljane promene, do kojih se dolazi institucionalnim putem. Stoga je reforma imanentna sistemu (str. 79). 193

4 to je iznošenje u javnost onih problema koji se mogu rešiti oficijelnim putem, unutar same institucije, pogotovu ako se oni ne ti u direktno šire javnosti. Prema tome, slobodu govora Kant redukuje na akademsku slobodu, koju umiruju e karakteriše kao najmanje štetnu od svih sloboda 6, pri emu ra una na lukavi mehanizam uma, koji e kasnije dovesti do odobravanja i ve ih (i štetnijih) sloboda. Sporno je bilo i ostalo slede e: da li je podela na privatnu i javnu upotrebu uma, koju je etablirao Kant možda osudila prosve enu kritiku na prakti nu nedelotvornost. Ova problemati na dihotomija odražavala je za mnoge Kantove savremenike kobnu rascepkanost ljudskih mogu nosti, raspolu enost na teoriju i praksu, na individualni stav i društveno delanje, dok je danas prisutno i mišljenje da Kant od nosilaca uma zahteva jedan skoro šizofren rascep li nosti. Nastanak Kantove opozicije li nost - služba može se povezati, s jedne strane, sa Martinom Luterom, kako je to u inio Herbert Markuze (Studien über Autorität und Familie, 1936), a s druge strane ona ima svoj adekvat u opoziciji ovek - gra anin ( homme - citoyen ) kod Rusoa, koja pravi razliku izme u bezgrani ne prosve enosti koja se zahteva za oveka uopšte i ograni ene prosve enosti koja je dovoljna gra aninu, pri emu se ova poslednja vezuje isklju ivo za znanje, koje je neophodno za vršenje odre enog zanimanja i koje je korisno iz moralne perspektive. Vitalnost Kantove opozicije privatna-javna upotreba uma može se pratiti sve do u 20. vek, odnosno do uspostavljanja tzv. represivne tolerancije, koju je opisao Markuze, u okviru koje vlast dopušta slobodu govora ak i svojim najradikalnijim protivnicima, ali samo do onog trenutka dok ne zapreti opasnost prelaska sa re i na dela (Kritik der reinen Toleranz, 1965). Poslušnost u privatnom domenu službi, ma kako ova sintagma danas paradoksalno zvu ala, pruža po Kantu garancije da e državne institucije funkcionisati bez problema, ime e se o uvati javni red i sigurnost u državi. Mogu nost reforme sadržana je u uspostavljanju javne nau ne diskusije, u nekoj vrsti javnog nadmetanja samostalno misle ih pojedinaca; kroz tu diskusiju u kojoj u estvuje celokupna republika nau nika, sastavljena od pojedinaca koji itaju i razmišljaju, vremenom e se iskristalisati odluka o tome šta e biti prihva eno kao istina, a šta ne, i rezultati tog nau nog diskursa naveš e na kraju i monarha da uvidi neophodnost promene prilika. Tu se, dakle, razmatra jedna vrsta javnog, teoretiziraju eg plebiscita, koji e vladar preto iti u sopstvenu odluku, za šta, doduše, ne postoje nikakve zakonodavne garancije, nego se sve bazira na poverenju u vladara i njegovu dobru volju. Kant pravi jasnu razliku izme u doba prosve ivanja, kakvim je smatrao svoju sadašnjicu i prosve enog doba, pri emu nivo prosve enosti jednog doba ne odre uje nivo znanja, nego opšta sposobnost oveka da se posluži vlastitim umom. U skladu sa istorijskom situacijom na nema kim prostorima pre svega zbog konfesionalno utemeljenog apsolutizma glavni deo Kantovog spisa posve en je prosve enosti u stvarima religije, pri emu on maloletnost na ovom podru ju ocenjuje kao najštetniju. Zaista su krucijalne poteško e nema kog prosvetiteljstva bile 6 Me utim, ako se danas, u vremenu sveopšteg prelaska sa tihog itanja na medije masovne komunikacije, osvrnemo oko sebe i upitamo ko je preuzeo zadatak Kantove publike i na koji na in i na kojim osnovama se danas konstituiše gra anska javnost, možemo da zapazimo i kojim je sve opasnostima ona izložena. Radio, televizija i štampa danas su bitni sastavni delovi gra anske javnosti i zna ajni kreatori javnog mnjenja, koji, zbog svog monopolskog položaja, komercijalizacije ili mogu nosti privatizovanja kriju u sebi, u ovom dobu masovnokomunikacijske manipulacije, zna ajan potencijal opasnosti. 194

5 vezane prevashodno za ovaj domen, dok nauke i umetnosti još uvek nisu u toj meri podvrgavane cenzuri i kontroli misli 7, kao što e to biti slu aj u kasnijim vremenima. Me utim, potvrdu za tvrdnju da on ipak živi u doba prosve ivanja Kant vidi u injenici da je u Pruskoj prosve enost najviše uznapredovala upravo u stvarima religije, a glavna zasluga za to pripada pre svega Fridrihu II, odnosno blagotvornom uticaju francuskih prosvetitelja, u prvom redu Voltera, na pruskog kralja. Fridrih II je doista sproveo zna ajne reforme u svojoj državi 8 i u tom smislu je Kant u njemu kao predstavniku prosve enog apsolutizma video onog razumnog vladara koji e garantovati i neophodnu slobodu javnog diskursa, pa je svoje doba nazvao još i Fridrihovim stole em. Ovu pozitivnu ocenu politi kih prilika u Pruskoj za vreme Fridriha II nisu ni izbliza delili svi savremenici. Koliko je Kant bio u pravu i u kojoj meri prosve enost jednog doba zavisi od dobre volje vladara, pokazalo se još za Kantova života. Smr u Fridriha II godine situacija se iz korena promenila: za vreme njegovog naslednika Fridriha Vilhelma II ( ) i kraljevog ozloglašenog miljenika i ministra kulture Velnera (Johann Christian Wöllner) prosvetiteljstvo je proglašeno za opasnog neprijatelja države i religije. Godine doneta je naredba o uvo enju cenzure, a ustanovljen je i tzv. kolegijum koji e sprovoditi kraljevu naredbu. Kolegijum je imao ovlaš enje da zapleni sva izdanja, za koja je posumnjao da se njima žele pokopati temeljne istine [svetog] pisma... i na bezo an na in, pod imenom prosve enosti, širiti bezbrojne i opšte predrasude. I sam Kant je dospeo u ozbiljan konflikt sa novim pruskim vlastima: godine, naredbom iz kraljevog kabineta, bila mu je zabranjena svaka daljnja kritika religije, a u slu aju nepoštovanja naredbe, zapre eno mu je preduzimanjem neprijatnih mera. Za kraljeva života, Kant se doista i pridržavao zabrane, a da se pri tome ipak nije odrekao svojih stavova. Kant razmišlja istorijski, u kategoriji vremena, i sigurno ra una s tim da se kriti ko mišljenje ne e zadovoljiti samo odre enim rezervatima, ve e u budu nosti težiti ka proširenju fakti kih granica duhovne slobode na sva podru ja ljudskog života. Duhovna punoletnost tako u optimisti kom duhu završava svoj napis Kant nije lišena ni tendencije ka politi koj punoletnosti, ka društvu, u kome je mogu korak od slobodnog mišljenja ka slobodnom delanju. 7 U tom smislu ilustrativan je primer iz jedne druge nema ke državice, vezan za dramati ara Lesinga (Gotthold Ephraim Lessing) i njegov polemi ki sukob sa protestantskim sveštenikom Geceom (Johann Melchior Goeze). Braunšvajgski vojvoda je svojom cenzorskom odlukom zabranio Lesingu da publikuje bilo kakav napis protiv Gecea ili iz oblasti religije, ne samo u Braunšvajgu nego i u drugim nema kim državama, pod svojim ili tu im imenom. Sve napise koje je nameravao da objavi, morao je Lesing najpre da dostavi na uvid ministarstvu, da bi pribavio dozvolu za štampanje. Me utim, vojvodina cenzura je samo prividno završila ovu teološku javnu diskusiju. Pošto je bio spre en da nastavi sa polemi kim iznošenjem odbrane svojih stavova i na taj na in osu en na utanje, Lesing je zabrani dosko io tako što je poprište svoje prosvetiteljske borbe preneo na pozornicu. Pokušaj da na staroj predikaonici, u pozorištu iznese pred javnost svoja uverenja protiv svake pozitivne religije, svesno menjaju i pritom ton u odnosu na polemi ke spise, imao je za posledicu injenicu da je drama Natan mudri kao umetni ko delo ostala pošte ena cenzorskih intervencija. 8 Reforme u Pruskoj odnosile su se na promenu slike o kralju, prema kojoj on nije više izaslanik i zamenik boga na zemlji, nego prvi sluga svog naroda, zatim na odbacivanje supremacije pape, a bili su prisutni i konkretni reformski zahvati: racionalizovanje uprave, reforme u oblasti prava i pravosudnih institucija, ukidanje telesnog kažnjavanja i mu enja, razne mere protiv feudalizma i korporativnih privilegija, osloba anje seljaka, socijalna briga, uspostavljanje javnih škola i uvo enje novih vaspitnih metoda. 195

6 Ako se letimi no osvrnemo na recepciju Kantovih stavova iz ovog spisa i na status prosvetiteljstva, ne samo kao književne epohe, nego kao ukupnog pogleda na svet, vrlo lako možemo uo iti da je neprijateljstvo prema prosvetiteljstvu na duge staze vrlo delotvorno spre avalo primereno kriti ko vrednovanje ove epohe i njenih dostignu a, tako da se još i danas, ak i u nau nim raspravama sa prikladnom dozom prezira i nipodaštavanja denuncira njegova plitkost ili banalnost. Sad je trenutak za recepciju Kantove prosve enosti, objavio je Maks Horkhajmer u jednom napisu o Kantovoj filozofiji iz godine. Pri tome se ne radi o vra anju na Kantovu filozofiju, neokantizam je uistinu prevazi en radi se pre o tome da se istina u ini transparentnom,... i da ona pomogne da prosve enost, koja je u Nema koj svoju najvišu teorijsku svest primila od Kanta, zaista bude kona no prihva ena. 196